Pokazuje rezultate 1 do 6 od 6

Tema: Јама - Иван Горан Ковачић

  1. #1
    Registrovani Član
    kojica avatar
    Status : kojica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Beograd
    Poruke : 25,900
    Tekstova u blogu : 15

    Početno Јама - Иван Горан Ковачић

    АНАЛИЗА ПЕСМЕ

    Песма је развијена на принципу контрастирања или супростављања различитих
    вредности. Тако се на самом почетку јавља стих : "Крв је моје светло и моја тама".
    Већ се из овог првог стиха слути да ће у челу бити доминантна три елемента: крв,
    светло и тама. Прва ријеч је "крв" - овде симбол зверства, злочина, уништења јер
    се просипа, отиче и доноси језу. Она је и "свјетло" као извор живота, али, видимо,
    са њом иде и "тама" која долази након светла. Тама односи победу над светлом и
    живот постаје густи мрак, завршава у мраку: злочинац, оштрим врхом каме,
    жртвама вади очи да би, на крају свих мука, жртве завршиле у тами дубоке јаме.

    Сам чин вађења очију изазива грозу и језу. Језа извире из слика грозоморних
    детаља: крв се из празних очних јама слива низ лице, крвава крвникова кама...
    Ужасавајући призори се увећавају нарадбом џелата да жртва- свака од њих-
    згњечи своје очи. То је та језива слика којом се завршава прво певање. Жртва
    више нема очи, вид је изгубљен, али не и сећање на једну ранију свјетлост,
    животоносну свјетлост која симболише љепоту живота и задивљујуће призор
    свиета. Носиоци те свјетлости су птица, дрво, риека, па зато и :"Светла птицо!
    Светло дрво! Реко!/ Месече! Светло ко мајчино млеко!" Али остаје и визуелни
    утисак у свијести једне друге сабласне, рушилачке светлости. То је светлост у
    виду одблеска: " блесак муњевита ножа" и "бијела крвникова кожа" јер "до појаса
    сви су били голи/ И тако наги очи су нам боли". У другом певању мучења се
    настављају, и сва та мучења имају за циљ да човек што више обезвреди и људско
    биће поништи: онесвјешћене мокраћом свјесте, пробадају им уши, бичују их, кроз
    уши им провлаче жицу. Радњу прате звучне слике које су замјена за чуло вида:
    јаук и плач мученика прати објесни смијех, церекање, грохот и неумјесне шале
    злочинаца:"ех, једну малу видио сам данас."


    Трећи део јаме продубљује патње жртве: једна жена завршава у лудилу; неко је
    покушао да побјегне и тај је био убијен. Поред наношења физичкпг бола, јавља се
    и психичко мучење- увреде: "Дупљаши", "ћоре", "лубање мртвачке". Крик жртве
    сада прелази у урлик, а пут једини је до јаме. Жртва, пошто је лишена чула вида,
    слухом покушава и успијева да одреди своју позицију у реду и у односу на сва
    дешавања, и да реконструише сва збивања око себе. И док се мучења смјењују и
    болови трају, у природи равнодушносз спрам страдања жртава и удеса
    људског: "негђе је цврчск пјево". Четврто пјевање потенцира бацање жртава у
    јаму: "Чух меки удар, и месната врећа/ Падаше дуго..." Жртва бива доведена до
    јаме, а онда слиједи један удар каме у грло, други у плећа. Крике и запомагања
    жртава у јами ућуткује прасак бомбе. Тада се гаси и последњи "јаук", "јецај" и
    приклано "циктање" жртве у јами. Стравични пут до јаме , боље рећи до пакла
    наћи ће и страдалник који казује о злочину (пето пјевање). Његова функција је да
    посведочи и о дешавањима у јами и да тако пружи цјеловиту слику о злочину. Од шестог пјевања почиње доживљај субјекта у јами: полумртви људи, мртва и већ
    хладна тијела клизе по крви и слузи "као мртве рибе студена тјеласа". Основно и
    доминантно осјећање је сада језа која се нарочито појачава у тренутку када
    субјекат- умјесто да зачепи уста која вриште- у очне дупље старице забада своје
    руке. А у другом покушају да се покрене и "зарони" испод лешева и тако нађе спас
    од бомбе, субјекат руком налази "закољак грозан" и чује како "кркјла гркљан у
    крвавој рани". Стара жена, кошчатим рукама, хвата га чврсто, стеже у самртнички
    загрљај док се брани, али у себи дубоко јеца што не може да је врати у живот
    док "умирући стење". Седмо пјевање је у знаку поливања жртава кречом. Јама је
    пуна, она је сада обиље умирања и смрти. У осмом пјевању страдалник израња из
    гомиле лешева док му "крв густа/ кроз носнице оштро бризну." Притајен, он чека
    вече да изађе из пакла/ јаме. Игазећи "прса и трбухе грубо", гоњен страшном
    жеђи, излази из јаме (девето пјевање). Жеђ је у ствари страшна потреба за
    животом јер, ако тога нема, ко би посвадочио о ужасима што их злочинац чини.
    Страдалник, изашавши из јаме, четвороношке иде по ливади, пуни уста травом и,
    једући посну траву, толи жеђ. Свјастан тренутка и положаја у коме је, субјекат-
    умјесто туге- осјећа мржњу, а са њом испуњава га потреба за осветом. Десето
    пјевање је у ствари евокација оних момената и животних призора и ситуација из
    којих говори свијетлост живота, а која је сада само прошлост и сјећање. Наиме,
    вјетар је донијео мирис паљевине, а са њим је стигло и сазнање да су џелати
    запалили село, да је у ватри изгорјало све: кућа, кућни праг; све што је некад
    оличавало живот, ђетињство, трајање у његовим најразличитијим
    манифестацијама: свадбе, прела, бербе, кола, ластавичје гнијездо под стрехом,
    кољевка, прозорско окно кроз које је- у вријеме мира и спокоја- субјекат
    посматрао парче неба. Све је сагорјело- нема ни пјесме, ни клетве, ни смијеха;
    умјесто тога- згаришта и "на путу лешина од пса". Сама помисао на те слике води
    у протест, у крик очајника, и све то у виду реторских питања којима као да нема
    краја и која, сва одреда, остају без одговора:


    Зар има мјесто болести и мука,
    Гђе трпи, пати, страда човјек жив?........................................З р има мјесто гђе још вриште деца,
    Гђ им отац кћерку, мајку син?
    Зар има мјесто гђе ти сестра јеца,
    И брат јој ставјла мртвој на груд крин?...

    А онда следи сусрет са ослободиоцима, сазнање да је освета извршена и нова
    свјетлост: " Широка свјетлост, као божји знаци/ Окупала ме". То је тренутак када
    на раме пада рука која теши, греје, која доноси нежност и враћа вјеру у људе.
    Јављају се и сузе као израз једне нове среће:Зајецао сам и још и сад плачем
    Једино грлом, јер очију немам,
    Једино срцем, јер су сузе мачем
    Крвничким текле задњи пут...

    Крај поеме је у знаку песме, радовања и свјетлости. Сада је то она унутрашња
    свјетлост која грије и враћа вјеру у смисао живота; она је замјена за физичку
    свјетлост , космичку, која је била на почетку свега, на почетку Јаме и уступила
    мјесто, принудом и силом, тами. Та свјетлост се овђе, на крају пјесме ,
    одухотворује, постаје духовни занос бића, који долази са слободом.
    Večnost je čista sadašnjost.

  2. #2
    Registrovani Član
    kojica avatar
    Status : kojica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Beograd
    Poruke : 25,900
    Tekstova u blogu : 15

    Početno Re: Јама - Иван Горан Ковачић

    JAMA

    I

    Krv je moje svjetlo i moja tama.
    Blazenu noc su meni iskopali
    Sa sretnim vidom iz ocinjih jama
    Od kaplja dana bijesni oganj pali
    Krvavu zjenu u mozgu, ko ranu
    Moje su oci zgasle na mome dlanu.

    Sigurno jos su treperile ptice
    U njima ,nebo blago se okrenu
    I cutao sam ,krvavo mi lice
    Utonulo je s modrinom u zjenu
    Na dlanu oci zrakama se smiju
    I moje suze ne mogu da liju.

    Samo kroz prste kapale su kapi
    Tople i guste, kojke krvnik nadje
    Jos gorcom mukom duplja, koje zjapi-
    Da bodez u vrat zabode mi sladje
    A mene dragost ove krvi uze,
    I cutio sam kaplje kao suze.

    Posljkednje svjetlo prije strasne noci
    Bio je bljesak munjevita noza,
    I vrisak, bijel jos i sad u sljepoci,
    I bijela, bijela krvnikova koza
    Jer do pojasa svi su bili goli
    I tako nagi oci su nam boli.

    O bolno svjetlo, nikad tako jako
    I ostro nikad nisi sinulo u zori,
    U strijeli, ognju; i tako da sam plako
    Vatrene suze, s kojuih duplje gori:
    A kroz taj pako bjleskovi su pekli,
    Vriskovi drugih mucenika sjekli.

    Ne znam, koliko zar je bijesni trajo,
    Kad grozne kvrge s duplja rasti stanu;
    Ko kugle tvrde, i jedva sam stajao.
    Tad spoznah skliske oci na svom dlanu
    I rekoh: "Slijep sam, mila moja mati,
    Kako cu tebe sada oplakati..."
    A silno svjetlo, ko stotine zvona
    Sa zvonika bijelih, u pameti
    Ludoj sijevne: svjetlost sa Siona,
    Divna svjetlost, svjetlost koja svijetli!
    Svijetla ptico! Svijetlo drvo! Rijeko!
    Mjesece! Svijetlo ko majcino mlijeko!

    Al ovu strasnu bol vec nisam ceko:
    Krvnik mi rece :"Zgnjeci svoje oci!"
    Obezumljen sam skoro preda nj kleko,
    Kad grc mi saku gustom sluzi smoci;
    Ivise nisam nista cuo , znao;
    U bezdan kao u raku sam pao.
    Večnost je čista sadašnjost.

  3. #3
    Registrovani Član
    kojica avatar
    Status : kojica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Beograd
    Poruke : 25,900
    Tekstova u blogu : 15

    Početno Re: Јама - Иван Горан Ковачић

    II

    Mokracom hladnom svijestili me.Cuske
    Dijelili , vatrom podigli me silom
    I svima redom probadali uske
    Krvnici tupim i debelim silom.
    "Smijte se!"-ubod zapovijedi prati-
    "Oboce svima pred krst cemo dati!"

    I grozan smijeh, cerekanje , grohot
    Zamnije, ko da grohocu mrtvaci:
    I same klace smete ludi hohot
    Pa svaki bicem na zrtve se baci.
    Ami smo dalje u smijanju dugu
    Plakali,praznih duplja , mrtvu tugu.

    Kada smo naglo,ko mrtvi,umukli
    (Od straha valjda, sto smo ipak zivi),
    U red za uske otekle nas vukli,
    I nijemi bol na stranu sve nas privi;
    ( U muku culi iz sume smo pticu):
    Provlacili su kroz uske nam zicu.

    I svaki tako ,kada bi se mako,
    Od bola strasna muklo bi zarezo.
    "Sutite !"-rikne krvnik -"nije lako,
    Al potrebno je da ko ne bi bjezo."
    I niko od nas glavom da potrese
    I drugom slijepcu ljuti bol nanese.
    Krvozednike smiri zican lokot
    I umorni su u hlad bliski sjeli;
    I zacuo se vode mrzli klokot
    Uzarku grlu, i glasno su jeli,
    Ko poslije teska posla;zatim stali
    Jedan za drugim da se grubo sali.

    Zaboravili kao da su nas:
    Zijevali,vjetre pustali glasne.
    "Eh jednu malu vidio sam danas ..."
    I opet klokot hladna vina ili vode
    Trgne slijepce--zica me probode.
    Večnost je čista sadašnjost.

  4. #4
    Registrovani Član
    kojica avatar
    Status : kojica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Beograd
    Poruke : 25,900
    Tekstova u blogu : 15

    Početno Re: Јама - Иван Горан Ковачић

    III

    U mome redu pocela da ludi
    Neka zena . Vikala je :"Gori!
    lJudi,gori!K uca gori!Ljudi !"
    A zica ljuto pocela da pori
    Nabreknute ,grozne nase usi.
    Na tla se zena ugusena srusi.

    "Dupljasi !core!lubanje mrtvacke!
    Sove! u Duplja dat cemo vam zere,
    Da progledate! vi corave macke!"
    Zarezi pijan koljac kao zvjere
    I slijepcu nozem otcijepi lice
    Od uha ,sto se zaljulja vrh zice.

    Urlik i teski topotslijepe zrtve
    (Sto bjezec kroz noc uvis noge dize)
    I brz trk za njom , sred tisine mrtve,
    I tupi pad,kad lovca noz je stize.
    O, taj je spasen!-rekoh svojoj tami,
    Ne opazivsi da nas vode k jami.

    Srce je muklo supljom grudi tuklo;
    Tad druga srca preko zice zacuh.
    Lupanje ludo naprijed nas je vuklo.
    (Sto srca skacu kad u mraku placu)
    I od te lupe progledah kroz rupe:
    U jasnom sjaju misli mi se skupe.
    Večnost je čista sadašnjost.

  5. #5
    Registrovani Član
    tamaram avatar
    Status : tamaram je odsutan
    Registrovan : Sep 2011
    Pol:
    Poruke : 1,130

    Početno Re: Јама - Иван Горан Ковачић

    BILJEŠKA O PISCU


    Ivan Goran Kovacic je roden je 21. marta 1913. godine u selu Lukovdol, u Gorskom kotaru. Osnovnu školu je završio u rodnom mjestu, a kasnije se školovao u Karlovcu i Zagrebu. Još kao gimnazijalac I. G. Kovacic je poceo da objavljuje književne radove u casopisima i listovima. Sa dvijicom svojih prijatelja objavljuje prvu zbirku pjesama pod naslovom " Lirika" 1932. U to vrijeme I. G. Kovacic je vec bio student filozovskog fakulteta u Zagrebu, ali je kasnije studije napustio.

    Pored poezije, I. G. Kovacic se bavio i prozom, esejistikom i kritikom. 1936. štampao je knjigu novela " Dani gnjeva".I. G. Kovacic je živio u vrlo teškim materijalnim prilikama, pa je zbog toga morao da radi u redakciji jednog zagrebackog lista (Hrvatski dnevnik). Inace je prevodio sa nekoliko jezika i imao je zavidnu književnu i jezicku kulturu.

    Progresivno opredjeljen, Goran je vec 1942. zajedno sa poznatim hrvatskim pjesnikom Vladimirom Nazorom, stupio u redove partizana. Poznatu poemu " Jama" napisao je u partizanima. Nju je prvi put citao ranjenicima Prve proleterske divizije glumac Vjekoslav Afric.Vec sredinom juna 1943. godine I. G. Kovacica su u selu Vrbnica, blizu Foce, ubili cetnici. Poslije rata izašla su sabrana djela I. G. Kovacica, iz kojih je prevodeno na mnoge svjetske jezike.

  6. #6
    Registrovani Član
    tamaram avatar
    Status : tamaram je odsutan
    Registrovan : Sep 2011
    Pol:
    Poruke : 1,130

    Početno Re: Јама - Иван Горан Ковачић

    Jama - Ivan Goran Kovacic



    U delu ce biti dominantna tri elementa: krv, svetlo i tama. Prva rieč je "krv" - ovde simbol zverstva, zločina, uništenja jer se prosipa, otiče i donosi jezu. Ona je i "svjetlo" kao izvor života, ali, vidimo, sa njom ide i "tama" koja dolazi nakon svetla. Tama odnosi pobedu nad svetlom i život postaje gusti mrak, završava u mraku: zločinac, oštrim vrhom kame, žrtvama vadi oči da bi, na kraju svih muka, žrtve završile u tami duboke jame. Sam čin vađenja očiju izaziva grozu i jezu. Jeza izvire iz slika grozomornih detalja: krv se iz praznih očinjih jama sliva niz lice, krvava krvnikova kama... Užasavajući prizori se uvećavaju naradbom dželata da žrtva- svaka od njih- zgnječi svoje oči. To je ta jeziva slika. Žrtva više nema oči, vid je izgubljen, ali ne i sećanje na jednu raniju svjetlost, životonosnu svetlost koja simboliše lepotu života i zadivljujuće prizor sveta. Mučenja se nastavljaju, i sva ta mučenja imaju za cilj da čovjek što više obezvredi i ljudsko biće poništi: onesvešćene mokraćom sveste, probadaju im uši, bičuju ih, kroz uši im provlače žicu. Radnju prate zvučne slike koje su zamjena za čulo vida: jauk i plač mučenika prati obesni smijeh, cerekanje, grohot i neumesne šale zločinaca:"eh, jednu malu vidio sam danas." Patnje zrtve se produbljuju, jedna žena završava u ludilu; neko je pokušao da pobegne i taj je bio ubijen. Pored nanošenja fizičkpg bola, javlja se i psihičko mučenje- uvrede: "Dupljaši", "ćore", "lubanje mrtvačke". Krik žrtve sada prelazi u urlik, a put jedini je do jame. Žrtva biva dovedena do jame, a onda slijedi jedan udar kame u grlo, drugi u pleća. Krike i zapomaganja žrtava u jami ućutkuje prasak bombe. Tada se gasi i poslednji "jauk", "jecaj" i priklano "ciktanje" žrtve u jami. Stravični put do jame , bolje reći do pakla naci ce i stradalnik koji kazuje o zločinu.

Članovi koji su pročitali ovu temu: 0

There are no members to list at the moment.

Oznake za ovu temu

Dozvole

  • Ne možete otvoriti novu temu
  • Ne možete slati odgovore
  • Ne možete postavljati priloge
  • Ne možete izmeniti svoju poruku
  •