Процес - Франц Кафка

[tamaram]

Na samom početku se susrećemo sa nečim što bismo, s određenom rezervom, mogli nazvati tipičnom kafkijanskom situacijom: uz obaveštenje o, u najmanju ruku, neobičnom (uistinu alogičnom) događaju ide naivno, savršeno zdravorazumsko objašnjenje od kog se do kraja ne odustaje, iako događaji o kojima se pripoveda nemaju veze sa zdravim razumom. Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra je bio uhapšen. Junak ''Preobražaja'', Gregor Samsa, pretvorio se u bubu jer je suviše naporno radio - to je jedini artikulisan pokušaj objašnjenja fenomena Samsine nesreće u celoj pripovetki. Jozef K. je uhapšen jer ga je neko oklevetao, jer on - razume se - nije kriv. Drugo objašnjenje je da su mu kolege s posla priredile rođendansku šalu.

[tamaram]

Čitava problematika u tumačenju Procesa sadržana je u traženju odgovora na dva pitanja:

1. U čemu se sastoji K.-ova krivica?
2. Kakav je to uopšte sud?

U romanu ne dobijamo definitivne odgovore (nigde nisu jasno izrečeni), jer svet vidimo kroz perspektivu Jozefa K., a on se tim pitanjima nije bavio, sve do samog kraja. Uostalom, ko bi to očekivao od njega. Podsetimo se kakav je bio njegov položaj pre "hapšenja" - visoko pozicionirani birokrata, savršeno uklopljen u sistem koji, po njemu, besprekorno funkcioniše.

Ali K. živi u državi u kojoj postoji pravo, svuda vlada mir, svi zakoni su na snazi, ko se dakle usuđuje da u njegovom stanu izvrši prepad na njega?

Zar bi se od čoveka koji tako razmišlja moglo očekivati da (1) preispituje sebe i (2) preispituje svet?

[tamaram]

Lik Jozefa K.

Tumači se slažu u tome da za likove u romanu Proces ne možemo upotrebiti pojam "ličnosti", budući da im nedostaje psihološka komponenta. Sporedni likovi (tj. svi osim Jozefa K.) do krajnosti su instrumentalizovani i predstavljaju samo opredmećenja svojih funkcija u romanu. Sa K.-om stvari stoje malo drugačije, on se ipak nalazi u centru, kroz njegovu tačku gledišta posmatramo svet. Pa opet, ni njegov lik nije psihološki razrađen (znamo da je to bilo namerno, Kafka je povodom toga zapisao "poslednji put psihologija").

Čak ni to što Jozef K. na početku romana odbacuje i suđenje, i mogućnost krivice, a na kraju postaje saučesnik u sopstvenom smaknuću, ne može se objasniti ni psihološkim razvojem, ni psihološkim slomom. U pitanju je određeno saznanje, a ne razvoj ličnosti: u poslednjoj glavi romana vidimo da K. poseduje znanje (gotovo da sam u iskušenju da napišem - informaciju) koje na početku nije imao. U tom smislu, bitno je primetiti preokret koji se dogodio prilikom K.-ovog razgovora sa sveštenikom u IX glavi Procesa. Tu stoji i jedna rečenica za koju bi psiholozi mogli da se uhvate: K. se osetio napuštenim.

[tamaram]

Sud

Famozni Sud iz Kafkinog Procesa možda predstavlja Strašni sud, ali je svakako oblikovan prema ovosvetskim uzorima - sudu, crkvi, državi. Možemo, naravno, govoriti i o Kafki-proroku i upoređivati svet Procesa sa svetom nakon Kafkine smrti, ali moramo paziti da, idući u tom smeru, ne zaobiđemo u širokom luku mogućnost poređenja ovog suda sa institucijom crkve. U samom tekstu ima mnogo osnova za takvo poređenje, štaviše - posmatrane iz tog ugla, mnoge situacije i objašnjenja u romanu prestaju da deluju apsurdno.

Najočigledniji primer je kazivanje Titorelija (koji je, moramo naglasiti, prva ličnost koja Jozefu K. govori o sudu, ne pokušavajući pri tom da ga obmane) - on govori o mogućim ishodima svakog procesa. Čovek, dakako, može biti osuđen; postoji i mogućnost oslobađanja, ali postoje tri vrste oslobađanja: pravo oslobađanje (koje je jako teško, gotovo nemoguće postići, koje samo retkima polazi za rukom, o čemu se u stvari i nema saznanja, jer svaki trag o procesu u tom slučaju biva izbrisan), prividno oslobađanje (koje proglašava niži sud i koje ne podrazumeva brisanje procesa, tako da čovek jednog dana ponovo može da bude uhapšen) i odugovlačenje (veštačko zadržavanje procesa u određenom stadijumu kako do presude uopšte ne bi došlo).

[tamaram]

Ako reč "oslobađanje" zamenimo rečju "spasenje", stvari postaju mnogo jasnije, a ishode procesa možemo nazvati tradicionalnim imenima: pakao (osuda=prokletstvo), čistilište (prividno oslobađanje i odugovlačenje) i raj (stvarno oslobađanje=spasenje). Sa druge strane, reč "oslobađanje" je sugestivna, jer upućuje na čovekovu slobodnu volju i ideju da čovek jedino sam sebe može da oslobodi. Ovo postaje još očiglednije u IX glavi romana.

Zadržimo se još časak na Titoreliju. On je sudski slikar. Svoje znanje i zvanje nasledio je od oca. Pošto učestvuje u procesu mistifikacije Suda, zna ponešto i o njegovom pravom licu. Zna, na primer, da sudije koje slika, mada ih nije video lično, nisu ni tako moćne, ni tako strašne, kao što na slikama izgledaju - izgledaju tako jer gospoda su sujetna, a dozvoljeno im je da se tako slikaju. Precizno je propisano kako svako, u skladu sa svojim položajem, može da bude predstavljen, pa tako čak i niže rangirane sudije smeju da se sede na predsedničkoj stolici (tronu?), okruženi simbolima moći koji ne moraju biti ovozemaljske prirode - npr. boginje pravde i pobede (oreol?). Ovo zaista podseća na hrišćansku ikonografiju i načine na koje se konvencionalno prikazuju sveci.

Jedan od Klijenata K.-ovog advokata Hulda, trgovac Blok, govori o raznim vrstama advokata koje je usput krišom angažovao. Zar to ne bi mogli biti sveštenici drugih religija koji, svaki na svoj način, obećavaju vernicima spasenje?

[tamaram]

Parabola Pred Zakonom

Najvažnije mesto za razumevanje suštinske poruke romana nalazi se u IX glavi. U katedrali sveštenik, koji se predstavlja kao tamnički kapelan, iznosi K.-u sledeću priču o Zakonu.

[tamaram]

Ova parabola (koju je, uzgred budi rečeno, Kafka za života objavio samostalno, kao kratku priču) predstavlja zagonetku koja nužno svakog čitaoca prvo navodi na pogrešno tumačenje, koje zatim treba da bude ispravljeno, ali na taj način da onaj koji pokušava da je odgonetne mora da uvidi da jedinstveno rešenje ne postoji. Da li? Sasvim je izvesno da je Kafka, kroz razgovor između sveštenika i Jozefa K., hteo ponešto da kaže i o značenju romana u celini, pa nam to može poslužiti kao vodič. Ipak, moramo biti oprezni sa takvim vodičima - oni i vode i zavode. Većina vodiča koje Jozef K. sreće na svom putu imaju za cilj da ga obeshrabre. Na isti način, vratar pred Zakonom obeshrabruje čoveka koji je hteo da u Zakon uđe. K. je, prirodno (kao i mi koji smo se, prilikom prvog čitanja, uživeli u njegov lik, uprkos svom onom anti-psihologizmu), odreagovao tvrdnjom na je čovek prevaren. Dobro, on jeste prevaren, ali ko ga je prevario? Ta on je slobodan čovek koji se sam odrekao svoje slobode. Ko onda može da oslobodi Jozefa K.?

[tamaram]

I priča o vratima zakona ima zgodnu analogiju u stvarnom svetu. Uzmimo da je Zakon neki viši, transcendentni poredak, koji obično zovemo Božijim zakonom. Postoje dokumenti, sveti spisi raznih konfesija - sve je dostupno običnom čoveku, ali ovaj se retko kad usudi da čita, još ređe da tumači, a tek poneki pojedinac taj zakon traži u sebi. U isto vreme, postoji nebrojeno mnogo posrednika, sveštenstvo pozvano da tumači zakone, tako da slobodan čovek često zaboravlja da je slobodan, da čitava organizacija postoji da bi mu ulila pobožni strah i da često članovi te organizacije (a to su upravo oni niže rangirani sveštenici sa kojima narod dolazi u neposredan kontakt) o zakonu znaju taman toliko koliko ovaj vratar ili neki od stražara koji su uhapsili Jozefa K.

Sve ovo ne mora striktno da se primeni na crkvu - u moderno doba ateizam je veoma rasprostranjen i među nemislećim svetom - zato postoje razne spiritualne vođe, ulogu sveštenika preuzima svako ko ima ambiciju da posreduje između čoveka i njegove duše. Ma koliko ovo paradoksalno zvučalo, većina ljudi traži mir van sebe, umesto u sebi, i ne samo da prihvata, nego čak traži posrednike na tom putu.

[tamaram]

Krivica Jozefa K.

Najsloženije pitanje u romanu Proces tiče se K.-ove krivice. Pouzdano možemo zaključiti da je ta krivica u najtešnjoj vezi sa, sa jedne strane, K.-ovim nepoznavanjem Zakona, i sa druge strane, sa odsustvom samokritike i preispitivanja svoje prošlosti (ne u krivično-pravnom, nego u jednom suštinskijem vidu).

Jozef K. sve do razgovora sa sveštenikom pokazuje težnju da sve dovede u red, tj. da učini da sve bude baš onako kako je bilo pre hapšenja. Ne samo to, nego i taj incident dovodi u vezu sa tim što se tog jutra nije ponašao na uobičajen način, tj. razumno. Usput priznaje stražarima da ne poznaje zakon.

[tamaram]

K.-ova krivica se može dovesti u vezu sa Kafkinim razmišljanjima o prvobitnom grehu. S tim u vezi, u IX poglavlju Jozef K. kaže svešteniku: Ali ja nisam kriv. (...) To je zabluda. Kako čovek može uopšte da bude kriv? Ta mi smo svi ljudi, i svi smo jednaki. Zatim kaže da će još potražiti pomoć, a sveštenik mu odgovara: Ti isuviše tražiš tuđu pomoć, naročito kod žena. Istina, K. se previše oslanjao na žene, kao da je planirao da se domogne spasenja putem seksa. On liže Fraulajn Birstner kao žedna životinja, upušta se u erotske odnose sa Leni, bolničarkom advokata Hulda, i sa ženom sudskog poslužitelja, pretpostavljajući da su poslednje dve veoma uticajne i da će mu pomoći u procesu.

Dok ga vode na pogubljenje, K. shvata: Uvek sam hteo da sa dvadeset šaka zgrabim svet, i to još za cilj koji nije za odobravanje. To je bilo pogrešno. Video je gospođicu Birstner, koja za njega znači opomenu. Kakva je to opomena? Šta je to tako posebno kod gospođice Birstner? Jednostavno je - ona je slobodna! Ona je jedina ličnost sa kojom K. dolazi u kontakt koja ne pripada sudu. Istovremeno, protiv nje se ne vodi nikakav proces. Za Jozefa K. ona predstavlja opomenu, za nas - izraz Kafkine nade da je spasenje ipak moguće. Ni božanstvena, ni ljudska - Proces je egzistencijalistička komedija koja, uprkos porazu koji doživljava protagonista, ne poriče mogućnost spasenja.

[tamaram]

Nakon Kafkine prerane smrti (1924. godine, u 41. godini života, podlegao je tuberkulozi), suprotno njegovim željama, objavljeno je sve što je ikad napisao; u isto vreme su mnogi košmari o kojima je pisao dobili svoje konkretizacije u novim evropskim totalitarnim režimima. Njegovi romani Amerika, Proces i Zamak ostali su nedovršeni, ali ipak je imao poštovaoce za života. Zbirke pripovedaka koje je objavio bile su malo prodavane, ali veoma cenjene u akademskim krugovima. Šira publika je počela da obraća pažnju na Kafku kada je svet počeo da liči na njegova dela, kada je postao "kafkijanski". Proglašavali su ga prorokom, naglašavajući da su neke osobe koje su Francu Kafki bile izuzetno bliske nestale u koncentracionim logorima, mnogo godina nakon njegove smrti. Za veliki broj čitalaca, situacije prikazane u Procesu predstavljaju sablasnu anticipaciju psihološkog oružja kakvo se koristi u mnogo podmuklijim režimima od onog iz Kafkinog vremena.

Ne znam da li je bio prorok. Bio je genije.

[tamaram]

Proces (Franc Kafka )
JU Gimnazija Cetinje
Esej
Franc Kafka – Proces





Datum : 06.02. 2011. Ime i prezime: Damjan Pejanović
Cetinje
Govoriti o Procesu je nemoguće, a pritom ne pomenuti Kafkinu kompleksnu ličnost,kao glavnu osovinu njegovog stvaralaštva. Pokušaću da njegovo djelo pojednostavim i razložim na pojedinosti koje ce ga učiniti shvatljivijim,koliko je to,naravno,moguće. Mislim da se djelo suštinski ne može poznavati ako se prethodno ne upoznamo sa nekim segmentima iz života pisca. Kafkina ličnost je veoma komplikovana i kontraverzna. Često se njegova osjećanja sudaraju i stvaraju emocionalni haos,koji se da naslutiti u njegovim djelima. Još od djetinjstva Kafka je bio ćutljivo i introvertno dijete,što saznajem čitajući njegovu biografiju. Od samog početka nije pripadao svijetu u kojem je živio,tačnije , svijetu u kojem je postojao. Kafka je živio samo u očima svog oca. Očeva ruka je birala njegov životni put po sopstvenom nahođenju. Tako,Franc završava pravni fakultet radi kao činovnik, po želji njegovog oca, dok je istovremeno zapostavljao želju da bude pisac. Ta želja se gušila u njemu, ujedno ga pritiskajući sopstvenom težinom. Izgubljen u tuđim riječima,Kafka se povlači u sebe. Ostaje dio svijeta samo formalno,u granicama koje su njegovog oca činile zadovoljnim. Bez imalo samopouzdanja piše knjige koje,većinom, za života nisu objavljivane. Njegova različitost se nije mogla sakriti,koliko god se to njemu činilo potrebnim.

[tamaram]

Plašeći se da napravi samovoljan korak na sopstvenom putu,Kafka degresivno živi u unutrašnjoj paranoji. Prijatelja gotovo da nije imao,sem izuzetka Maksa Broda ,koji nije ispunio njegovu poslednju želju posthumno objavivši njegova djela. Čitajući Kafkine knjige upadam u jedan mracan i konfuzan svijet, gdje se dvije kontraverznosti sklapaju savršenu harmoniju. Otkrivam svijet koji je postojao samo unutar Kafke ; jedini svijet gdje je pisac uistinu pripadao. Većinu svog života Franc je proveo po sanatorijumima,gdje je i umro. Poznate su njegove poslenje riječi koje svjedoče da se nisam zagubio u haosu Kafkine ličnosti. Pisac je htio pobjeći iz svijeta kome nije pripradao,ali prosto nije imao hrabrosti. Često vidi cilj,ali nikad ne ide do kraja,već se nemoćan zaustavlja na prvoj prepreci. To je,po meni , njegova najupečatljivija osobina. “Ubijte me, ili ste ubica” su rijeci kojima pisac bukvalno preklinje da okončaju njegovo konfuzno postojanje i time prekinu njegove unutrašnje strahove i frustracije.

[tamaram]

Kafkinu ličnost sam ispitivao smišljeno,zalazeći duboko,jer mislim da je neophodna da bi Proces imao puno značenje. Naime, u Procesu pisac govori o svijetu u kojem je samo dio slagalice. Svijetu koji funkcioniše van njega. Živi nemoćan da se izbori za sebe. Ostaje mu samo da se pomiri sa onim dijelom ljudske sudbine na koji nikako ne može uticati. U knjizi Kafka je uzeo obličje glavnog junaka, Jozefa K. On je svo vrijeme svjestan kružne putanje uzaludnosti po kojoj se kreće. On hoda naprijed,ali ipak zna šta ga čeka na kraju. Njegov proces se odvija van njega,van njegove moći. On korača u susret dželatu nadmeno i gordo,prkoseći totalitarnom sistemu birokratskog društva i sudstva,koje će ,na kraju,izvoljevati još jednu pobjedu nad bijednim ljudskim životom. Kafkin proces je nepromjenjiva sudbina jučerašnjeg,današnjeg i sjutrašnjeg čovjeka. Živimo u svijetu, a van njega. Krećemo se po već iscrtanim putanjama. Svako od nas ima svoj krug uzaludnosti iz kojeg ne može izaći. Kafka je smrću Jozefa K. dozivio poraz,a ujedno i odnio pobjedu nad birokratskim društvom tog vremena. K. je ostao kao dokaz koji prevazilazi sve granice zabranjenog. Iako već odavno mrtav,on živi, van vremena i van svih pravila. Čist,a najvažnije – slobodan .
Kafku su kritičari pokušali objasniti na najrazličitije načine. Njihova mišljenja se negdje sklapaju u jedno, a sa druge strane široko mimoilaze. Ja kažem da je ovaj pisac najbolje objasnio svoje djelo kroz sopstvenu pripovjetku koja se zove “Mala basna” i koju sad prilažem kao corpus delicti.
- “Ah” reče miš,”svijet se svakog dana sve više sužava. Isprva je bio tako širok da me je bilo strah,trčao sam i trčao i osjetio sam sreću kad sam konačno,desno i lijevo, u daljini vidio zidove,ali ti dugački zidovi toliko brzo hitaju jedan ka drugome da se ja nalazim već u poslednjoj sobi, a ondje , u kutu, čeka klopka u koju ću utrčati.”
-“Trebaš samo promijeniti pravac trčanja.” Reče mačka i pojede ga.
Kafka je svjesno trčao u svoju klopku... Da li će ova knjiga učiniti da ljudi promijene pravac trčanja ? Ne.

[tamaram]

Proces

Cudesni svet izmedju sna I jave


San je sam po sebi sreca. Kada sanjamo nesto lepo srecni smo sto smo to sanjali, a ako sanjamo nesto ruzno opet smo srecni jer je to bio samo san. Da li su I Kafkini snovi sreca?
Proces je metafora sveta u kome čovek ne predstavlja neku vrednost, nego je samo marioneta društvenih sila, nečega što se ne može dokučiti, ali koji uništava sve ljudske vrednosti i čoveka. Kafka predočio viziju ništavila i besmisla koje zahvataju civilizaciju.
Kafka govori o izgubljenom čovekovom poverenju u čoveka, u stvari u boga. Svet je tuđ predeo a život pokušaj da se nadživi nepoznato. Kafka je ocrtao otuđeni svet koji pojedinostima postiže da se abnormalnost čini kao nešto svakidašnje, a svirepost kao zakon. Njegov metod izrasta iz njegovog bića. Nije tuđ i nedokučiv samo svet nego i sopstveno ja
Izvor usamljenosti i otuđenosti, koji dominiraju u Procesu, nalazi se u piščevom osećanju izdvojenosti i usamljenosti kao pripadnika jevrejskog naroda u nejevrejskoj sredini.

[tamaram]

Čitajući Kafku, pogotov proces, često čitatelja iznenađuju neobični događaji pa se često ima utisak kao da se sanja. Događaji se nižu kao u snu i često se čine neverovatnim I u svakom trenutku se ocekuje da ce se K. probuditi onako sav znojav kao iz nekog strasnog kosmara, ali su istovremeno uvjerljivi I verodostojni.
Ta čudnovata smesa sna i jave je ustvari Kafkina vizija svijeta. To je poseban svijet u kojem djeluju posebni zakoni, sve je izvrnuto naopako, ali ne može se reći da je mistično i proizvoljno. To je svijet u kojemu vlada logika, čvrsta i neumoljiva, poput logike zdravog razuma.
Osećajući obruč koji se sve čvršće steže oko njega, Jozef K. ne prestaje da sanja o tome da je ipak moguće zaobići ga, živeti izvan tog prstena, uzaludno se nada da je moguće kod suda nešto postići posredovanjem žena, koje su, prema Kafki, veza između ljudskog i božanskog, putem slikara-prosjaka koji naizgled ima veze u sudu.
Nestavrno je tako duboko utisnuto u stvarno da plodovi mašte postaju nešto što je samo po sebi razumljivo
Sva iskusenja, sva ispastanja I sve patnje u zivotu mogu se meriti snagom I duzinom nesanica koje ih prate.