Злочин и казна - Фјодор Михајлович Достојевски

[kojica]

- Cijeni ljubav iznad svega i zato ne želi da se Dunja uda za Lužina samo iz računa i da
bi se obitelj izbavila iz siromaštva

"- Dunja - nastavi Raskoljnikov na jedvite jade - ja ne želim taj brak, pa ćeš odmah
sutra morati, čim se budeš vidjela s njim, otkazati Lužinu, da ne bude više ni spomena o
njemu!"

" - Misliš da bulaznim? Ne bulaznim...Udala bi se za Lužina radi mene. Ali ja ne prihvaćam
tvoju žrtvu. I zato mu napiši do sutra pismo...otkaži mu... Donesi mi ujutro da pročitam i
kvit posla!"


- Žali za načinom života kakav je vodio prije ubojstva i iskreno se kaje

[kojica]

"Sad se odjednom živo sjeti tih svojih nekadašnjih pitanja i sumnji i učini mu se da ih se
nije slučajno sjetio. Već mu se to učinilo fantastičnim i čudnovatim što je stao na onom
isto mjestu kao i nekad, kao da je diosta uvrtio sebi u glavu da može misliti o onom
istom kao nekad, i da ga mogu zanimati one iste nekadašnje teme i slike koje su ga
zanimale...još ne tako davno. To mu je, štoviše, bilo gotovo smiješno, a u isti ga mah
nešto bolno steglo u prsima. Sve to nekadašnje, prošlo učini mu se sad kao da je negdje
duboko, dolje, jedva da ga vidi pod nogama, i one nekadašnje misli, i nekadašnji zadaci, i
nekadašnje teme, i nekadašnji dojmovi, i cijela ta panorama, i on sam, i sve, sve... Kao
da leti nekamo uvis, a sve se gubi pred njegovim očima..."

[kojica]

Raskoljnikovu se sav život počinje vrtjeti oko počinjenog zločina i to ga sve više i više
opsjeda, te sa on počinje gubiti i poticati sumnju okoline

" - Da, sam ga je vrag donio, možda je sad sve pokvario. A jesi li primijetio kako je
Raskoljnikov na sve ravnodušan, kako preko svega šutke prelazi, osim nečega što ga
upravo izbezumljuje, tog ubojstva... - Jest, jest - priklopi Razumihin. - Kako ne bih
primijetio! Zanima me to i plaši. Baš su ga onog dana kad se razbolio zaplašili, u
policijskoj stanici, čak je i u nesvijest pao. - Pričat ćeš mi opširnije o tome većeras, pa
ću i ja onda tebi koješta reći. Zanima me to, zbilja. Navratit ću opet za pola sata do
njega...Inače, upale neće biti..."

[kojica]

- Iako u velikom strahu zbog plana koji je naumio izvršiti ipak ostaje pri tome i pomno i
pažljivo planira ubojstvo

"Što se pak tiče petlje, to je sam vrlo lukavo smislio; petlja je bila za sjekiru. Nije ipak
mogao ulicom nositi sjekiru u ruci. A da ju je sakrio pod ogrtač, opet bi je morao
pridržavati rukom, što bi se lako primijetilo. A sad, kad ima petlju, treba samo u nju
utaknuti oštricu sjekire pa će mu lijepo cijelim putem visiti unutra ispod pazuha. Ako turi
ruku u džep sa strane, može pridržavati držalo da se ne klati u hodu; a kako mu je
ogrtač vrlo širok, prava vreća, neće se izvana uopće primijetiti da kroz džep pridržava
nešto rukom."

[kojica]

"Pošto je sastavio te obje pločice, od kojih je željezna bila manja od drvene, čvrsto ih
koncem sveže unakrst; zatim ih uredno i zgodno umota u čist bijel papir i sveže tako da
bude malo teže odvezati. To je bilo zato da odvrati na neko vrijeme babinu pozornost te
tako uluči zgodan trenutak dok se ona bude baktala s tim zavežljajčićem. A željeznu je
pločicu primetnuo radi težine, da se baba bar u prvi mah ne dosjeti da je "stvar" drvena."

[kojica]

"Napomenut ćemo samo uzgred jednu osobitost u svim tim konačnim odlukama što ih je
već bio donio. Sve su one imale jednu neobičnu osobinu: što su bivale određenije, to su
u njegovim očima bivale u isti mah neskladnije, nesuvislije. Uza sve mučnu borbu u
samom sebi, nije mogao ni na čas, za sve to vrijeme, povjerovati u ostvarivost svoje
zamisli."

[kojica]

"Trebalo je, dakle, samo kradom ući u kuhinju, kad kucne čas, i uzeti sjekiru, i poslije,
sat kasnije (kad sve već bude gotovo), vratiti sjekiru na mjesto."


- Sam zločin izgledao je ovako:

"Ni časka više nije smio čekati. Izvadi sjekiru, zamahne objema rukama, jedva i znajući
za sebe, i gotovo bez napora, gotovo makinalno, spusti ušicu babi na glavu. Kao da
uopće nije uložio u to ni trunka snage. Ali, čim je spusti sjekiru, nadođe mu snaga."

[kojica]

"Tada je udari svom snagom još jednom, pa još jednom, sve ušicom i sve po tjemenu.
Krv je briznula kao iz prevaljene čaše i tijelo se izvalilo nauznak. On se odmakne, pusti je
da padne i odmah se nagne nad njeno lice; bila je već mrtva. Oči joj bijahu izbečene,
kao da će iskočiti iz duplja, a čelo i cijelo lice naborani i iskrivljeni od grča."

[kojica]

- Raskoljnikov nije namjeravao ubiti Lizavetu. Ona se
jednostavno našla na krivom mjestu u krivo vrijeme, a da bi prikrio sve dokaze koji bi
vodili do njega, morao ju je ubiti jer nije imao drugog izbora.

"Usred sobe stajaše Lizaveta, s velikim zavežljajem u rukama, i zgranuto, blijeda kao
krpa, gledaše ubijenu sestru. Činilo se da nema snage da vrisne. Kad ugleda njega kako
je dojurio, zatrepta sva kao list na vjetru, pripodigne ruku, otvori već usta, ali ipak ne
vrisne nego počne polagano uzmicati natraške pred njim, gledajući ga uporno,
netremice, ali nikako ne puštajući glasa od sebe, baš kao da joj nedostaje zraka da bi
mogla vrisnuti. On nasrne na nju sjekirom: njoj se usne iskrive žalostivo, kao u sasvim
male djece kad se nečega uplaše pa se zagledaju u ono što ih plaši i spremaju se da
zavrište. I toliko je ta nesretna Lizaveta bila priprosta, jednom zauvijek zatucana i
zaplašena da nije ni ruke podigla da zaštiti lice, iako bi to bila najnužnija i najprirodnija
kretnja u tom času jer joj je sjekira visila nad glavom. Samo je malko pridigla svoju
slobodnu lijevu ruku, ni blizu lica, i polako je ispružila prema njemu, kao da ga želi skloniti
s puta. Udarac ju je pogodio ravno u lubanju, oštricom, i odjednom joj prosjekao cijeli
gornji dio čela, gotovo do tjemena. Samo se stropoštala. Raskojnikov posve izgubi
glavu, dohvati njen zavežljaj i opet ga baci pa odjuri u predsoblje."

[kojica]

- Koliko god se za Raskoljnikova mora reći da je veliki griješnik toliko bi se trebale
istaknuti i njegove dobre osobine. Nije htio iskorištavati Dunjinu udaju zbog sebe niti je
krao ili tako nešto. Čak, štoviše, iako nikada nije imao ni prebijene pare, sav je svoj
novac dao Katerini Ivanovoj da sahrani muža, a nije čak ni bio dobar s njima. Također je
dao novac i onda kada su naišli na onu pijanu djevojku i otjerali od nje onog postarijeg
čovjeka koji nije imao časne namjere. Pa, na kraju krajeva, on se sam predao u ruke
policiji, a nije morao jer oni nisu imali nikakvih dokaza protiv njega. Bio je više pošten
nego što je i on sam mislio.

[kojica]

" - Vama je zlo, dajte stolac! Izvolite, sjednite ovamo, sjednite! Vode!

Raskoljnikov se skljoka na stolac, ali ne odvoji očiju od lica vrlo neugodno izneneđenog
Ilje Petroviča. Časak su se tako gledali i čekali. Donesu vode.
- Ja sam... - počne Raskoljnikov.
- Popijte malo vode.
Raskoljnikov otkloni rukom vodu i tiho, isprekidano, ali razgovijetno izusti:
- Ja sam onda ubio sjekirom onu staru činovničku udovicu i njezinu sestru Lizavetu.
Ilja Petrovič zine. Sjate se ljudi sa svih strana.
Raskoljnikov ponovi svoj iskaz..."

[tamaram]

Piše: Konstantin Dragaš

Dostojevski, najveći književnik svih vremena, napisao je mnoga dela. Ta dela se zaista ubrajaju u vrh svetske književnosti. "Zločin i kazna" je jedno od njih. Glavni lik ovog romana je Rodion Romanovič Raskoljnikov. On je mladi i ambiciozni student prava koji jednog dana ubija staru babu-lihvarku, Aljonu Ivanovnu, i njenu sestru Lizavetu. To ubistvo, tj. zločin, nam postavlja i neka teška pitanja. Prvo: zbog čega je to Raskoljnikov uradio? Drugo: šta je hteo time da dokaže?
Odgovor na ova dva pitanja možemo da otkrijemo u sledećim crtama.
Raskoljnikov je ubio staricu ne samo zbog novca, već zbog svoje "ideje o ljudima". Po njemu, ljudi se dele na "obične" i "neobične".
"Obični" ljudi su oni koji moraju da postoje i koji moraju da popune zemaljsku kuglu. "Neobični" su oni koji upravljaju "običnima". Oni su ti kojima je dar, talenat i neopisiva harizma poslata od Boga. Oni su ti koji krše i donose zakone. Po Raskoljnikovu, Napoleon je bio jedan od "neobičnih". Rodion Romanovič sebe upoređuje sa Napoleonom. Pod Napoleonom je stradalo milione ljudi, a ipak su mu najzad neki dizali spomenike. Raskoljnikov je pokušao sebe "duhovno da uzdigne od drugih".
Međutim, on je to uradio na pogrešan način. On je zagazio u zločin kako bi postao neko i nešto a i kako bi pokušao da "preispita ljudske granice". Hteo je da vidi dokle dosežu ljudske granice i da li on uopšte ima pravo da nekome oduzme život. To je osnovni motiv "Zločina i kazne".
Međutim, kao što i sam naslov dela kaže, posle zločina uvek sleduje kazna. On ju je prvo osetio u svojoj duši. On je kasnije shvatio da nije to trebao da uradi i tada je počeo da se kaje. A posle toga, osetio ju je i na sopstvenoj koži kada je poslat na robiju u prostrani Sibir.
Najzad na čitaocima ostaje da vide da li će nakon robije i svih ostalih kazni, Raskoljnikov ipak "obući novi šinjel i postati drugi čovek".

[tamaram]

LIKOVI

RAZUMIHIN - Raskoljnikovljev drug sa fakulteta. Dobar, iskren, pravedan, ponekad gnevan. Puno je pomagao Raskoljnikovu oko materijalnih i ostalih stvari. Veran prijatelj koji se ne može lako steći. On bi za Raskoljnikova sve dao, pa čak i život.

MARMELADOV - Pijanica. No, za razliku od ostalih pijanica, on je izuzetak. Ume da razmišlja. Dobar je u duši. Sav novac koji je njegova žena, Katarina Ivanovna stekla, on je spiskao u kafani. Kasnije, on gine u saobraćajnoj nesreći a tada Raskoljnikov, koji je inače poznavao Marmeladova, čini sve kako bi on ozdravio. Međutim, Marmeladov umire a Rodion Romanovič daje i poslednju rublju za njegovu sahranu.

[tamaram]

KATARINA IVANOVNA - Marmeladovljeva žena. Dobra, vredna ali očajna. Krivo joj je zbog muža i njegovog odnosa prema životu. Nekad histerična. Sama je odgajila decu i skoro sav teret svalio se na nju. Duševni krah zadobija kada Marmeladov gine. Raskoljnikov ju je cenio i uvažavao kao visoku damu. Ona u romanu odigrava jednu od glavnih uloga.

PULHERIJA ALEKSANDROVA - Raskoljnikovljeva majka. Ona vozom, zajednom sa ćerkom Dunjom, sa dalekog puta, stiže kod Raskoljnikova. Puno se brine za sina. Stalno ga posećuje. Raskoljnikovu je često puta to smetalo. Dobra, iskrena, pomalo naivna, ali brižljiva majka. Brine se za sina onako kako bi sigurno i većina ostalih majki to radila.

[tamaram]

AVDOTJA ROMANOVNA- DUNJA - Raskoljnikovljeva sestra. Voli svoga brata. Ima slične osobine kao i Razumihin. I ona se kao i majka, brine za brata. Posećuje ga u najtežim trenucima. Daje sve od sebe kako bi njemu bilo bolje i kako bi on uspeo u životu.

PETAR PETROVIČ LUŽIN - Mladić koji hoće da se oženi Dunjom. Skorojević. Glup, nezainteresovan, kvaran, gord, ohol. Želi da njemu neko bude potčinjen. On je izabrao da to bude Dunja. Pulherija to ne primećuje, već stalno govori kako je Lužin najpošteniji, veoma pametan, dobar. Ona u tome greši, ali Raskoljnikov na vreme uviđa da je Lužin samo kvaran tip i da se protiv njega treba boriti. I kao što sam pisac kaže za Lužina: "To je čovek koji je iz ničega postao nešto".

SONJA SEMJONOVNA - Mlada devojka koju Raskoljnikov jednog dana upoznaje kod Katarine Ivanovne. Ona je ta koja prva doznaje za Raskoljnikovljevo ubistvo. Mlada, neiskusna i dosta naivna ali ipak dobra u duši.

[tamaram]

PORFIRIJE PETROVIČ - Veoma zanimljiv lik. U suštini, on je policijski inspektor ali i psiholog. Raskoljnikov dolazi kod njega zato što mora jer je i on jedan od osumnjičenih. Porfirije je, od samog susreta sa Rodionom, znao ko je ubica ali je na veseo i duhovit način Raskoljnikova doveo do "kraja svih krajeva", tj. konačno je rekao ko je ubica. Dobar, iskusan, pametan. Ponekad malo zbunjujuć.

LEBEZJATNJIKOV - Mladić koji u romanu odigrava sporednu ulogu. Međutim, važan je zbog svoje neizmerne dobrote. Verovao je Lužinu sa kojim je i jedno vreme stanovao zajedno. Međutim, kasnije ga psihološki i fizički raskrinkava. Pozitivan lik.

[tamaram]

ZOSIMOV - Lekar koji leči Raskoljnikova. I on kao i Razumihin i Dunja, daje sve od sebe kako bi Raskoljnikovu bilo bolje. Vredan i pošten. Sarađuje sa Razumihinom.

SVIDIRGAJLOV - Mladić koji upoznaje Raskoljnikova. U suštini, on je pokvaren i zao čovek, a pretvara se da je dobar. Njegova žena Marfa Petrovna je jednom nađena mrtva u njegovom stanu. Zatim se sva krivica svalila na njega, ali on je uporno tvrdio kako nije kriv. No, on ju je otrovao. Jednom rečju, ubio ju je. A kasnije je izvršio samoubistvo. U romanu je predstavljen kao negativan lik. I Raskoljnikov je isto tako počinio zločin kao i Svidrigajlov, međutim "on rešenje nije pronašao u ubistvu već u iskupljenju". Zato je Raskoljnikov ipak moralni pobednik romana pored svog zločina.

[tamaram]

ZAKLJUČAK

Rodion Romanovič Raskoljnikov nije zao i pokvaren čovek. On teži ka nečem višem, sigurnijem, boljem. On ne želi da bude na vlasti i da upravlja drugima, iako zastupa takvu teoriju. On je samo želeo da preispita ljudske granice i da pokuša ono što ne može. Kasnije će njegovo iskupljenje biti bolno, ali verovatno dobro. Jer tada će se Raskoljnikov uzdići kao moralni pobednik, dok će Svidrigajlov biti zapravo onaj "najgori". No, ipak, ovaj roman morate pročitati jer on zaista predstavlja ključ koji otvara mnoga vrata zanimljive i raznolike književnosti.

[tamaram]

Fjodor M. Dostojevski

"Zlocin i kazna", odlomak
Što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima... Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za radjanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obeju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obavezani biti poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera - to imajte u vidu...
Prva kategorija je uvek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.

[tamaram]

ДОБРО И ЗЛО У
ДЕЛИМА
Ф. М.
ДОСТОЈЕВСКОГ

Достојевки припада групи великих
руских писаца реалиста 19. века.
Наслеђе Достојевског непрестано
привлачи пажњу на себе стручњака
различитих профила-књижевних
критичара, филозофа, психолога,
правника... он је наш словенски гигант
кога још увек нико није достигао, а
камоли превазишао. Са разлогом Ф.
Ниче каже: „ Достојевски је једини
писац од кога сам нешто научио.“
У делу „Злочин и казна“ писац је изразио
протест и хуманизам, али и бол за
осрамоћеног и пониженог човека. Да
ли је човек створен да буде понижен, да
живи у беди и сиромаштву, да страда,
пати и да му други наносе зло без своје
кривице?
Бедан положај породице, Раскољникова
доводе до пропасти. Независно од
околности, он наговара самог себе на
злочин. Теоретичар, експериментатор,
он у свом страшном душевном
растројству крши норме моралности.
У противречности раскољниковске
опологије права и силе ликови
позивају на морални подвиг на основу
преовладавања егоизма личности
и добровољног примања страдања.
Страдање није бесмислено. У страдању
је идеја. Зло и злочин се не могу
ничим оправдати, узалудна је доброта
која је надзидана на темељима зла.
Раскољникова муче снови, печат
злочинца увек ће носити у својој души,
а његова савест терет кривице.
У роману „Идиот“ Достојевски слика
лик позитивног јунака, који се противи
грубом, прљавом свету грабежљиваца,
властољубаца и ћифтинском
бесчовечју друштва којим је окружен.
Одазивање Мишкина на туђа страдања
и невоље, његов братски однос према
свим људима независно од њиховог
материјалног стања и духовног
положаја, писац га ставља изнад оних
којима је окружен. Међутим, сам
Мишкин никога не спасава и завршава
повратком ка безумљу. Силом или
вољом Достојевски је показао
снагу разумевања хришћанског
непротивљења злу. При свој душевној
мекоћи, моралној чистоти, сачувало
се у Мишкину нешто несаломиво и
постојано.
Приредио:
Раденко Бјелановић