Злочин и казна - Фјодор Михајлович Достојевски

[kojica]

Кратки садржај:

Ово дело је роман заснован на познатој фабули криминалистичких романа.
Наиме, дешава се убиство и тражи се убица - но ми од почетка знамо
ко је он, зашто је заправо убио стару људски и социјално штетну лихварку
и њену сестру Лизавету, па нас почиње занимати да ли ће се и како открити
убиство које је починио Родион Раскољников. Убиство није учињено из
разлога баналнога богаћења, него га Раскољников оправдава својим
алтруизмом - на тај начин он ће помоћи целом друштву,
његовим сиромашним вршњацима. Ни истражитељ роману није обичан
довитљиви полицајац него је изврстан познавалац људске душе,
и константним разговорима он помало стеже обруч око Раскољникова и
овај напослетку попушта - признаје злочин. Управо то даје писцу прилику
да савршено психолошки окарактерише главног лика, а то постиже
многобројним монолозима Раскољникова којег савест прождире.
Он себи након злочина поставља многа етичка и морална питања.
Раскољников је сиромашан студент са веома развијеном интелектуалном
свешћу - много размишља о свету и себи, али он је такође побуњени
плебејац који је спреман на све. Раскољниковљев злочин је злочин с
предумишљањем; "понижени" интелектуалац жели својим чином потврдити
идеју о одабраној, снажној људској личности којој је, управо због те
њене изузетне нарави, допуштено, као и Наполеону, да се име виших,
наводно хуманих, циљева послужи злочином. Та његова размишљања
дана су кроз његове многобројне монологе, као и разговоре са
Порфиријем Петровицем, Разумихин и проститутком Соњом
Мармеладов - која га својом смиреношћу и хришћанским подношењем
патњи те искреним алтруизмом (проституише се да би прехранила породицу) води
према признању злочина. Завршетак романа - одлазак на робију са Соњом
и Раскољниково смирење јеванђељу - разрешује многе идејне сукобе
које је млади интелектуалац доживио.

[kojica]

Analiza likova:

Родион Раскољников

Он је млад, интелигентан и образован човек који саосећа са сиромасима
и спреман им је помоћи. Повучен је себе. Има развијену интелектуалну
свест. Гневан је и презире садашњи поредак Русији те се ту претвара
правог побуњеног плебејца спремног на све, па и на злочин као што је
убиство. Своју унутрашњу борбу поткива мишљу како би један живот
могао од беде спасити хиљаде живота. Раскољников је, дакле, побуњеник
против друштва, али он је уједно и усамљеник што се мучи етичким и
моралним питањима. Његови чинови нису мотивисани само његовим
схватањем етике већ и бедом што га окружује, социјалним злом које
наводи човека на злочин. Након убиства хватају га страх и језа,
изгубљен је и уплашен. Иако се заноси идејом да постоје одабрани
људи којима је допуштено да због општег добра чине злочине,
њега на крају сатире савест, он попушта сукобу са "психолошким
обручем "око себе и признаје убиство. Он је све време разапет
између побуне и смирења, љубави и мржње, он размишља и исповеда се.
У њему се стално боре два карактера, па се његови унутрашњи монолози
претварају унутрашње дијалоге који читаоца стално тјерају на
размишљање. Већ самом његовом имену, Раскољников, видимо да је
он човек расколу између своје хумане бити и суровости тражења коју
пред њега поставља животна стварност.

[kojica]

Аљона Ивановна

Зла, користољубива, неповерљива, шкрта, зеленашица.

"То је била сићушна, сувоњава стара баба од шездесетак
година, ужагрених и злобних очица, малог шиљатог носа и гологлава.
Њена бледоплава и проседа коса била је издашно намазана зејтином.
Њен дугачки и танки врат, који је личио на кокошију ногу, био је омотан
неком фланелском крпом, ао раменима, иако је била врућина, висио јој је
похабан и пожутео крзном обрубљен хаљетак. Баба је сваки час кашљала и
стењала. Мора да ју је младић омјерио неким чудним погледом, јер иу
њеним очима опет бљесну она пређашња неповерљивост. "

[kojica]

Лизавета Ивановна - плашљива, вредна, поштена, побожна

"То је била висока, незграпна, стидљива и тиха девојка, скоро идиоткиња, која је
имала око тридесет и пет година и била права робиња своје сестре, дан и ноћ је
радила, дрхтала пред њом и чак батине од ње добијала. Са неким завежљајем
рукама, она је замишљено стајала пред тим трговчићем и његовом женом и
пажљиво их слушала ... "

[kojica]

Мармеладов

Човек добрих намера и великог разумевања, али пијанац који је пропао,
веома воли и цени своју породицу.

"То је био човек од преко педесет година, средњег раста и снажне
грађе, с проседом косом и великом ћелом, са подбухлим, жутим и чак
заленкастим лицем од сталног пијанчења ис отеченим капцима, из којих су,
као кроз узане пукотине, сијале живахне црвенкасте очице. Али њему је
било нешто врло чудновато; његовом погледу као да је блистало чак
неко усхићење - ако хоћете, осећао се и смисао и разум, али исто
време и као да је светлуцало неко безумље. Имао је на себи стар,
потпуно похабан црни фрак, с отпалим дугмадима. Само се још једно
некако држало, и њиме се он и закопчавао, очигледно не желећи да се
удаљава од уљудности. Испод прслука од Нанкин вирио је пластрон,
сав згужван, упрљан и исполиван. Био је обријан на чиновнички начин,
али већ поодавно, па му је густо израстала сива, чекиње.
У његовим манирима се стварно назирало нешто чиновнички
достојанствено, али он је био узнемирен, мрсио је косу и понекад би,
некој тузи, објема рукама подупро главу стављајући подеране лактове
на мокар и лепљив сто. "

[kojica]

Катарина Ивановна

Жена Мармеладова, упропаштена садашњим приликама и статусом и
са тиме се никако не може помирити, па је због тога бесна и гневна,
измучена и исцрпљена, а туберкулоза ју је начела. Воли јако своју децу,
али када умире од туберкулозе коначно налази свој мир.

“То је била страшно мршава жена, слабашна, доста висока и стасита, још дивне
загаситоплаве косе, а на њеном лицу стварно су се виделе црвене пеге.
Стиснувши руке на грудима, запечених усана, она је ходала по својој
малој соби и дисала неуједначено и испрекидано. Очи су јој бљештале,
а њен поглед је био оштар и укочен. То сушичаво и узбуђено лице стварало
је болан утисак при посљедњем светлу дотрајале свеће које је треперило
на њеном лицу. Раскољников је имао утисак да јој нема више од тридесет
година и да она стварно није била за Мармеладова...”

[kojica]

Димитрије Прокофјич-Разумихин

Једини разуме Раскољникова и једини је с којим се он дружи на свеучилишту,
воли Дуњу, веома поштен, спреман помоћи у невољи и увек даје све од
себе.

“То је био необично весео, друштвен и у потпуности добар
момак. Заправо, под том простотом крили су се дубина и достојанство.
Његови најближи другови схватили су то и сви су га волели. Био је прилично
бистар, иако понекад заиста припрост. Био је изразите спољашности– висок,
мршав, увек слабо обријан и црнокос. Понекад је правио испаде и важио је
за веома снажног човјека. Једне ноћи је у друштву једним ударцем
оборио високог редара. Могао је да пије без краја и конца, а могао је да
и уопште не пије; понекад је правио недозвољене испаде, али је могао да
их уопште не прави. Он је био још и по томе занимљив што њега никад и
никакви неуспеси нису збуњивали и што га, како је изгледало, никакве тешке
околности нису могле довести до очаја. Могао је на крову становати,
могао је трпети паклену глад и необичну студен.
Био је необично сиромашан и потпуно сам се издржавао зарађујући новац
разним пословима. Једну читаву зиму уопште није ложио у соби и тврдио је да
је тако чак пријатније, јер се у хладној соби боље спава. Он је сада био
приморан да напусти универзитет, али само на кратко време, и свим силама
је настојао да поправи своје прилике како би могао наставити студије. "

[kojica]

Петар Петрович Лужин
Подао, зао, лажљив, примитиван и веома умишљен малограђанин, приглуп и
подмукао.

[kojica]

Соња Мармеладова
Она је проститутка чиста срца. Пуна је саосећања иако се и она налази
у врло тешким приликама. Врши злочин на себи да би прехранила маћехину
децу и пијаног оца. Мирна је, пати у себи, чита Библију и верује у Бога.
Воли Раскољникова и она је та у којој он види спасење.

"Чудно је деловао тај њен изненадни долазак у ову собу, усред сиротиње,
смрти и очаја. И она је била у крпетинама; одећа јој је била безвредна,
али је била украшена на улични начин, све по укусу и правилима која су била
уобичајена у том нарочитом свету, са упадљивим и срамним истицањем
циља. Соња застаде у ходнику, код самог собног прага, али га не
прекорачи; гледала је као изгубљена и, изгледа, ништа није схватила;
заборавила је на своју, из четврте руке купљену, али овде недолично
свилену хаљину у боји са дугачким и смешним скутом; заборавила је на
своју огромну кринолину што је сва врата закрчила; и на светле ципеле,
и сунцобран, непотребан ноћу, али који је понијела; и на смешан округли
сламни шеширић са сјајним пером боје пламена. Испод тог несташно
накривљеног шеширића вирило је мршаво, бледо и уплашено лице, отворених
уста и од ужаса укочених очију. Соња је била омањег раста, мршава, али
прилично лепа осамнаестогодишња плавуша, са прекрасним плавим очима. "

[kojica]

Авдотја Романовна (Дуња)

Паметна и разборита, иако и тврдоглава, снажног карактера, вредна и
поштена, воли мајку и брата, пожртвована.

"Авдотја Романовна је била изванредно лепа - висока, необично стасита,
јака и самоуверена - што се изражавало у сваком њеном покрету,
али то нимало није утицало на гипкост и грациозност њених покрета.
У лицу је била слична брату, али она се могла назвати чак лепотицом.
Косу је имала светло-смеђу, нешто светлију него брат; очи готово
црне, сјајне, горде иу исто време, понекад, на тренутак, необично
добре. Била је бледа, али то није неко болежљиво бледило, њено је лице
одисало свежином и здрављем. Уста је имала нешто мала, а доња усна,
свежа и румена, сасвим мало истурена напред, исто тако као и брада
- једина неправилност на том прекрасном лицу, али она му је придавала
неку нарочиту карактеристичност, поред осталог, и изглед гордости.
Израз њеног лица увек је био више озбиљан и замишљен него весео;
али зато, како је само том лицу пристајао осмијех, како јој је пристајао
смјех, весео, младалачки и од свег срца! "

[kojica]

Пулхерија Александровна

Права мајка, брижна и поштена, жели својој деци све најбоље, не може
се суочи са судбином сина па су јој лудило и коначно смрт једини излаз.

"Мада је Пулхерија Александровна имала већ четрдесет и три године, њено
лице је још увек задржало остатке пређашње лепоте, а уз то је изгледала
далеко млађе него што јесте, што готово увијек бива код жена које до
старости сачувају јасност духа, свјежину утисака, поштен и чист жар срца.
Узгред ћемо рећи: очување свега тога представља једино средство да се
лепота чак ни старости не изгуби. Коса јој је већ почела да седи и опада,
већ одавно су се појавиле ситне боре око очију, образи упали и увенули од
брига и туге, па ипак њено лице је било прекрасно. То је била копија
Дуњечкиног лица, само двадесет година касније и без оног израза доње
усне, која код ње није била истурена напред. Пулхерија Александровна
је била осећајна али не прекомерно, била је Снебивљива и попустљива,
али само до извесне границе: много чему је могла попустити,
на много што је могла пристати, чак и на оно што је одступило њеном
уверењу, али код ње је увек постојала одређена црта поштења, правила
и крајњих увјерења преко које је никакве околности нису могле да приморају
да је прекорачи. "

[kojica]

Порфирије Петрович
Интелигентан човек, изврстан познавалац људског ума и душе, није само
обични полицијски службеник.

"Порфирије Петрович је био раскомоћен, у домаћем огртачу, веома
чистом рубљу и изгаженим папучама. То је био човек од неких тридесет
и пет година, омален, пун и чак с трбушчићем, избријан, без бркова и без
зализака, кратко ошишане косе на великој округлој глави, некако необично
испупчено заобљеној на потиљку. Његово буцмасто, округло лице малог
прћастог носа било је болежљиве, тамно жуте боје, али прилично живахно и чак
подсмешљиво. Оно и изгледало чак и добродушно да му није сметао израз
очију некако водњикавог сјаја и готово прекривених белим трепавицама,
које су стално трептале као да некоме подмигују. Поглед тих очију некако
је чудно одударао од читаве његове појаве, која је себи имала чак
нешто женско, и давао јој је много озбиљнији изглед него што би човек на
први пут много од ње очекивати. "

[kojica]

Аркадије Иванович Свидригајлов
Страствени коцкар, разблудан човек, доста неморалан, али ипак има
довољну савест и при крају живота чини добра дјела, Раскољников је рекао
да је храбар јер је имао снаге убити се, али треба имати храбрости наставити
живот.

"Читав минут је посматрао његово лице које га је и пре увек
запрепашћивало. То је било некакво чудновато лице, налик на маску:
бело, румено, гримизних усана, светло плаве браде и још прилично густе
плаве косе. Очи је имао некако превише плаве, а поглед некако тежак и
укочен. Било је нешто страшно непријатно том лепом и према годинама
необично младоликом лицу. Свидригајловљево одело је било кицошки, летње,
лако, а нарочито је много полагао на кошуље. На прсту је носио огроман
прстен са скупоцјеним каменом. "

[Bisernica]

Veza:

http://razbibriga.net/showthread.php...8C-DOSTOJEVSKI

[kojica]

Književno djelo Fjodora Mihajloviča Dostojevskog značajno je ne samo u okvirima ruske
književnosti, gdje je često bilo osporavano, već je ono mnogo značajnije za
zapadnoeuropsku književnost i misao kraja XIX i XX stoljeća. Gotovo da nema pisca,
kritičara, povjesničara književnosti ili suvremenog mislioca koji se na neki način odredio
prema djelu Dostojevskog. William Faulkner je pisao da je Dostojevski umjetnik s kojim bi
se rado usporedio svaki pisac samo kada bi mogao. Austrijski književnik Stephan Zweig
smatrao je tragediju Karamazovih isto tako značajnom za svjetsku književnosti isto tako
kao i trilogiju Orestija ili epove Homera. Za Thomasa Manna Dostojevski je največi
psiholog svjetske književnosti, za Nitzschea on je jedini mislilac od kojeg je nešto
naučio. Za Gidea romani Dostojevskog nisu samo knjige već najustreptaliji život za koji
zna. Prodiranje u psihički svijet čovjeka, funkcioniranje njegove podsvijesti, kako ih
opisuje Dostojevski, visoko su cijenili Freud i Adler. Maksim Gorki je, nazvavši
Dostojevskog zlim genijem, priznao da se njegov talent može usporediti jedino sa
Shakespearovim.

[kojica]

Tridesetih godina F.M.Dostojevski, sin vojnog liječnika i kčeri morskog trgovca, živi i
školuje se, zajedno sa svojim starijim bratom Mihailom, u jednom od najboljih moskovskih
pansiona. Tamo se, slično kao i u liceju koji je pohađao Puškin, poseban naglasak stavlja
na književnost. Profesor ruske književnosti doduše ne priznaje Gogolja, ali zato svoje
učenike detaljno upoznaje s Puškinom, Ljermontovim i Koljcovom. Ovdje se mladi
Dostojevski upoznaje i s francuskom književnošću te pored klalika Racinea i Corneillea
čita djela suvremenih francuskih autora - Balzaca, Hugoa, George Sand, E. Suea, djela
nova i sadržajem i formom, čije ćemo tragove pronaći u stvaralaštvu ranog i zrelog
Dostojevskog. Istovremeno on se zanosi i "gotskim romanima" Ann Cliford.

[kojica]

Godine 1837. Dostojevski se, prema želji oca, upisuje na vojnu inženjersku akademiju
u Petrogradu. Niz stručnih predmeta i stroga disciplina inženjerske škole oduzimaju
Dostojevskom mnogo vremena, ali ga ipak ne sprečavaju da se, kao i do tada, bavi
književnošću. Pisam koja Dostojevski u to vrijeme upućuje bratu Mihailu puna su
rasprava o Schilleru i E.T.A.Hoffmannu, Byronu i Shakespearu, Goetheu i Homeru. Njegov
odnos prema književnosti gotovo je religiozan i upravo je književnost za Dostojevskog to
što jedino može izmijeniti svijet. On je još uvijek naklonjen romantičarskoj književnosti
kojoj će uostalom biti uvijek naklonjen, no za daljnji život pitomca inženjerske akademije
presudno je poznanstvo s Gogoljem.

[kojica]

Dostojevski je završio akademiju u činu oficira, no već sljedeće godine zatražio je
otpuštanje iz vojne službe. On se osjeća pjesnik, ne inženjer. Za Dostojevskog
istodobno počinju financijski problemi koji će ga pratiti cijeli život. Upoznaje svijet
zalagaonica, novčanih zajmova i mjenica, poslovnih ljudi i petrogradskih zelenaša, svijet
gdje vlada novac, svijet u kojem će živjeti junaci njegovih romana (Zločin i kazna,
Krotka).

[kojica]

Ruski čitatelji upoznaju Dostojevskog kao prevodioca Balzacova romana Eugenie
Grandet. Prijevod je objavljen 1844.g., Dostojevski ga smatra izvrsnim, ali taj prijevod je
tek predradnja, priprema za književni rad. Prvi roman Dostojevskog bio je Bijedni ljudi(
1846). Dostojevski je, oslanjajući se na rusku književnu tradiciju Puškina i Gogolja,
stvorio roman u duhu vladajuće naturalne škole, a epistolarna mu forma dopušta da
prodire u psihički svijet svojih junaka i na nov način ispriča o životu "malog čovjeka"
premjestivši naglasak na sa socijalne na psihološku motivaciju. Iste godine kad i Bijedne
ljude Dostojevski objevljuje svoje pripovijetke Dvojnik (1846) i Gospodin Proharčin.

[kojica]

Radeći na noveli Gospodin Proharčin, Dostojevski se poslužio novinskim materijalom,
člankom o siromašnom činovniku koji je umro s pola milijuna gotovine. Tim postupkom
pisac će se koristiti i pri stvaranju svojih velikih romana (Zločin i kazna, Demoni, Braća
Karamazovi) i na taj način povezivati aktualna društvena i politička pitanja Rusije s
filozofsko-psihološkom problematikom.