Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola

[kojica]

ЈЕДНО ПРИЈАТЕЉСТВО ИЗ ПРОЧИТАНЕ КЊИГЕ


Као љубав и мржња и широки комплекс других најјачих емоција, још једно чудо
човечанства, које су давно назвали пријатељство, је саставни део неке
свакодневнице (као и сваког дела). И оно је једно од творевина које нас разликује
од других и даје важну црту карактеру.
Оно се појављује изненада и траје заувек. Некад као да се шуња, па га морамо
сазнати на тежи начин. Једино што може да му стане на пут је мржња, али љубав
и њу надјача. У доба мачева и оклопа, ратова, немира и части, два народа су
крваво растављена љутом оштрицом мржње. Стене и радници највештијих ковача
гледају испод обрва на шуму и ливаду најлепших и најграциознијих бића. Али
потребно је још веће зло, да посвађано помири. Заједно се патуљак неустрашивих
и вилењак племенитог рада спојише и никада се више не раздвојише. Кроз многе
битке чували су један другоме живот, један поред другог. Постали су једно биће,
један ум. Непобедива машина која крчи себи пут до ултимативног циља, општег
мира и слободе. То се може достићи само правом пријатељском љубављу.
Раздвојени мржњом, издајом и предрасудама, мрзели су се и грозили. Али шума не
може без стене, као што ни стена не може без шуме. По том принципу
изродило се једно од највећих пријатељстава у свету књижевности као пример
појеве која се заснива на љубави, поверењу и поштењу – пријатељство.

Никола Аџибаба, 4/2

[kojica]

ПРИЈАТЕЉСТВО ЈЕ...

Најдивнија ствар на свету, описана и опевана у стиховима и хиљадама књига је свакако љубав. Да ли
се може волети, а да се пре тога није доживело право пријатељство? Да бисмо осетили чар љубави, морали
смо проћи кроз искрено осећање, које се нуди свакој особи. Свако од нас је у свом раном детињству имао
пријатеља и стекао тај дар поштовања и љубави. Пријатељство се рађа невино, са сваком датом
играчком, са сваком подељеном ужином и скриваном тајном. Оно се мора неговати као нежна влат траве
на олујном ветру живота. Ако се запусти и остави по страни, човек постаје сиромашнији за једно дивно
искуство које нуди пријатељство. Живот пружа разна искушења, а човек носи многе слабости.
‘‘У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци’’, речи су великог нашег песника.
Да ли је и сам осетио горчину издаје и сласт дивног пријатељства, када је такву мисао изрекао? Остаје
питање као и мисао, да је пријатељство тајна о самом човеку. Тајна прожета свим људским осећањима,
ломљена издајама, огорчењем, љубављу, осећањем за правду, страхом и болом, али и поверењем, снагом,
искреношћу и даривањем.
Пријатељство је одувек и заувек. Само такво право пријатељство може постојати и опстати. Срећан
је човек, који има правог и искреног пријатеља. Као искра у мраку, која вечно сија, јавља се пријатељство.
Оно полако прераста у вечни пламен који се тешко гаси и који се годинама разбуктава у нашим срцима.

Никола Јовановић 1/5

[kojica]

ПОГЛЕДАЈ СВЕТЛОСТ
У ТВОЈОЈ ДУШИ

Тек кроз патњу постаћеш човек, заволећеш неког, патићеш знај, схватићеш моје сузе тек кад дође крај.
Схватићеш да нико не воли док не почне да губи. Схватићеш како је тешко када срце љуби.
Да си суза у оку мом, не бих никада заплакала од страха, да те не изгубим. Да сам ја суза у твом оку,
полако бих склизнула низ твоје лице, да умрем на твојим уснама.
Љубав почиње са осмехом, наставља се пољупцима, а завршава сузама!!!
Пролазим кроз тамне улице које пре су биле светле. Улице тамне као и моје срце... кад ниси ти крај мене.
Живот је кратак за само једну љубав, али обично једна љубав чини живот.
Кад ме сретнеш са њим, не гледај га као супарника, већ га гледај као биће које није имало среће, јер је узео
девојку која га никада волети неће.
Ако ме желиш ти ћеш се борити за живот, ја не знам да ти ласкам, да ти песме пишем, ја те желим и због
тебе дишем. Осећај исти, због дечка патимо, преоклете нека су све због којих не можемо да их вратимо.
И докле год поред таквих гадова остајемо, све боље рибе постајемо. Доћи ћу вечерас на крилима сна, без
и једне речи, али знаћеш да сам то ја, пољубићу те нежно и нестати у ноћи. Мислићеш на мене кад
отвориш очи. Лаку ноћ. Отвори границе душе и воли без страха. Погледај светлост у твојој души. Покажи
и Богу да знаш да волиш, ако не верујеш у Бога покажи мени.

Драгана Топић, 4/6

BIBLIOTEKA

[kojica]

НЕ ДОЗВОЛИ ДА ТЕ
СЛОМЕ ОСЕЋАЊА...

У невиној и наивној младости очекивања су велика! Очекивања обично падну у воду, тону дубоко, до
самог дна и претворе се у разочарење. Сусретнеш се са болом, сузама, патњом... осетиш љубав и опет се
разочараш. Убија те самоћа, сломе те лутања дугим, широким, пустим улицама. Као да живиш у пустињи,
без иједне капи воде. Као птица сломљених крила која је изгубила небеска плава пространства и пропустила
последњи лет. Тако и ти изгубиш своја веровања, а жеље, надања и маштања постану нешто јуче што
данас не постоји. Некад је лепо живети у сновима, ићи до бескраја лепих ствари... али ето, то су само снови, а
ако бар на тренутак постану стварност, брзо нестану, ишчезну. Јер, већ је познато да „све што је лепо кратко
траје.“ Најбоље је да живимо у стварности, иако ћемо често падати, иако ћемо се хиљаду пута спотаћи
на препреке и ствари које нам се нађу на путу. Упорност их може победити. Некад ћемо тонути као
мала барка са искиданим једрима, која се затекла на сред плавог, огромног пространства, бистрог океана.
У близини нема острва, нити другог брода... нема никакве помоћи, тад ти недостаје самопоуздање. Зато
веруј у себе и и изронићеш.
Немој се поредити са звездом падалицом која неће више сијати, немој се разочарати у живот.
Не дозволи да свенеш као црвена ружа, која је тек процветала и чека да буде убрана, не дозволи да те
сломе осећања.

Маријана Козомора, 1/2

[kojica]

ОДРАСТАЈУЋИ, СВЕ ЧЕШЋЕ РАЗМИШЉАМ О
ЉУБАВИ

Па... то баш и није истина, јер откад знам за себе излаз из свега видим у љубави. У почетку,
када сам била мала, био је довољан мамин осмех или загрљај, па да опет све буде у реду. Временом,
симпатисала сам једног дечака, па сам једва чекала да га видим како игра фудбал. Мада, да сте
мене питали, да ли га само симпатишем, одговарала бих грубо, да га ја стварно волим и да никада
нећу волети ни једног другог дечака осим њега, и нисам схватила како ме нико не разуме и зашто
мисле како ћу ја волети још много момака.
Након много, у ствари мало година, свесна сам да временом сазревам и да гледам на све другим
очима, па тако и на љубав. Сада ми није довољно само да гледам неког дечка како игра фудбал,
већ желим, да и он мене примети.
...Још увек су осећања дечија. Када видимо вољену особу, срце нам као лудо закуца, очи засветле,
а дах успори. Живимо за тај тренутак углавном краткотрајне среће, јер временом
у једној особи ишчезну осећања, а друга остаје да пати.
Наравно, патимо стварно и озбиљно, дубоко смо повређени, док се не појави нека друга особа која
ће узбуркати крв. Са 17 година сматрам, да особе од 12 година не могу да се заљубе и да је то само
неко допадање и да копирају, нас старије... А опет, вероватно и ми копирамо зреле људе, који су
прошли и преболели многе љубави, а можда су и они и даље у трагању за оном правом, вечном
љубављу. Да ли она постоји или је то само још једна илузија за људе, која нам помаже
да преживимо данашњи сурови свет? У неким тренуцима се кајем што гледам
романтичне филмове и што више гледам „Титаник“, све више плачем, убећена да права, несебична и
обострана љубав постоји и да ћу је и ја као и свака особа на овом свету, доживети. Мора бити тако, мора
постојати то осећање да би владала равнотежа, јер ако бисмо били непрестано нервозни, љути, огорчени,
не би било света.
Постоји љубав и можемо је осетити, јер она је свуда око нас. Она је главни покретач свега. Због
ње настају песме, приче... кроз које покушавамо да дочарамо наша осећања. Због љубави увиђамо и
волимо, све оне ситнице, које су око нас и саставни део нашег живота, ако је не ценимо довољно. У том
заносу схватамо лепоту зоре, месеца, потока, који жубори као да је заљубљен.
Због свега ниједна песма, бајка, па ни састав о љубави не може да се заврши, јер са љубављу све
почиње.

Марија Богданов, 3/6

[kojica]

НИШТА НИЈЕ ТАКО БЕСПОВРАТНО КАО
МЛАДОСТ


Већина младих људи није свесна шта значи младост. Требало би да се угледају на
природу, на цвет који, када његово семе падне на земљу, користи сву снагу да би
израстао. Сву своју снагу и вољу треба да усмеримо на живот, уживање и
стварање. Чудно је када млади као зомбији шетају и не знају свој циљ, а
камоли како да дођу до њега. Дишемо пуним плућима. Користимо сваки дан, сваки
сат, сваки минут и секунд за живот. Знамо шта је слобода, не треба мислити
само на ону физичку, него и на менталну слободу, слободну вољу. Када се ова два
фактора споје онда човек може да има све. Младост која се заноси бајкама,
филмовима и осталим лимунадама, жуди, маштања и надокнађује непостојеће,
спутавају своју личност, биће.
Желим да кажем другима, овим овде људима, да послушају себе и да учине нешто
како би им се испуниле оне најдубље жеље. Станите и размислите да ли су добре
за вас или друге и све ће бити у реду. Ето, још нешто, не брже од живота, јер
ништа није тако бесповратно као младост.

Лука Кукић, 4/4

[kojica]

САМОАНАЛИЗА

Налазим се у преломном моменту свог живота, када бих требао да постанем одрастао, да
упишем факултет, да оставим иза себе дане детињства, који су ми толико драги.
Речи: “Ово је први дан, остатка твог живота”, али одбијам да пођем даље. Иако ми је осамнаест
година, и даље сањам снове, које сам сањао као дете, и живим у нестварном свету, који је много
лепши од истине. Сви ми говоре да се тргнем из сна, али ма колико ја то желео, враћам се уплашено
у свој мали свет маште. Све што ме везује за стварност, школа, пријатељства, новац, трудим се да
урадим што боље, да бих се срећан вратио машти, сањаријама.
Нешто између маште и стварности, заузима почасно место између два иста света, јавља се
неочекивано и најлепше осећање, љубав. Она је оробила велики део моје пажње и времена. Многи не
верују да постоји, ја верујем, јер када се девојка нађе између стварности и мог тајанственог малог
света где пре тога није било никог осим мене, то је љубав. То сам ја! Човек који машта, који сања,
који воли, човек који мора да буде слободан као птица, да би показао своју праву страну, скривену
далеко од суровог света. То сам ја, дете заробљено у телу осамнаестогодишњака,
никад схваћено до краја...

Бојан Митровић 4/4

[kojica]

ЖЕНА

Жена је божанско биће. Због ње су се водили ратови, ради њеног срца нестајали најхрабрији, због
њеног погледа многи падали. Она је оличење лепоте, грациозности и нежности, а зна да буде и немилосрдна,
непоколебљива и одлучна.
Пред њом мушкарац пада на колена, утапајући се у њеном погледу, крстарећи њеном душом тражећи
потврду њене љубави. Стална је гошћа у њиховим сновима и сурова стварност новог дана. Покретима свога
тела мами погледе и уздахе многих мушкараца. Она је вечита инспирација многих писаца и песника, најлепше
приче и песме написане су само за њу. Најлепши комади накита прављени су да би је учинили драгоценијом.
Њеним дражима су опчињени и потчињени и човек и ванљудска природа. Њена снага и одлучност прелази
преко свих препрека . Женско срце представља вечиту тајну за мушкарце, нешто попут свемира, тако лепо,
сјајно и привлачно, али с друге стране далеко и мрачно. Све што је недоступно представља оличење лепоте
и дражесности. Жена својом лепотом и шармом створена је да влада мушкарцима. Мекоћом свога гласа и
дубином деколтеа има могућност да замрзне, па чак и да одмрзе најтврђе срце. Послата је од бога да влада
мушким срцима, али и због своје одлучности да траје и истраје.
Жена као најлепше и најнепосредније оличење живота има почасно место, односно вечито место у
срцу сваког мушкарца.

Петров Деaна 2/5

[kojica]

Свети Валентин

Постоји неколико верзија порекла Светог Валентина, чије име хришћани католичке вероисповести
славе 14. фебруара.
Сматра се да је Валентин био Римљанин који је одбио да се одрекне хришћанства и стога је био заробљен и
мучен.Легенда каже да је ћерки тамничара, с којом се у међувремену спријатељио, оставио опроштајну поруку:
„С љубављу од твог Валентина“.
По другој причи, Валентин је био свештеник римског храма за време Клаудија II.
Император је забранио младим мушкарцима да се жене јер је веровао да су мушкарци без жена и породице
бољи ратници. Валентин се супротставио Клаудију и наставио да венчава младе парове у тајности. Када су га
открили, био је осуђен на смрт.
Данас католици обележавају дан његове смрти 14. фебруар 269. године, а праву причу о пореклу Светог
Валентина тешко је спознати. Ипак временом , његово име је постало чврсто повезано с љубавницима,
заљубљеним паровима , срећним браковима ...
Поред заљубљених, Св. Валентин је такође заштитник пчелара, путника и младих људи уопште.
На сликама се представља птицама и ружама.

Божана Ковачевић 2/6

[kojica]

Дан заљубљених

Шта је то уопште љубав? Неко необично осећање које нас чини нервозним и помало изгубљеним или
само илузија , како би свет изгледао лепше и веселије?
Верујем да нико не зна да да прави одговор на ово питање, али једно је сигурно-љубав је прелепа.
Идеш улицом, сретнеш вољену особу и одједном ти се појаве неки лептирићи у стомаку, очи ти засијају, образи
порумене а колена заклецају. Одједном заборавиш да ходаш а све око тебе изгледа насмејано и срећно.
Љубав нас покреће, и постоји ли бољи разлог да се 14. фебруара слави у целом свету?
За Дан заљубљених кажу да је више народни него црквени празник и да је, по неким мишљењима , последица
глобализације.Има и оних који иду даље, те га сврставају у сасвим нову категорију-комерцијалних празника.
Све у свему, традиција и обичаји су сачувани. Дан заљубљених се најчешће обележава слањем љубавних порука
у стиховима, једноставним поклонима као што су цвеће и бомбоњере, које шаљемо особама које су освојиле
наше срце.Осим тога што је обојен у црвено, овај дан је испуњен срцима, понеким цветом и прошапутаним
нежним речима.

Марија Богданов 2/6

[kojica]

Љубав је стварност, али и илузија

Данас је разбио огледало. Седео је на поду, у ‘’турском седу’’, одсутно спајајући оштре делиће.
Посекао се. Крв са његовог кажипрста је каптала по образу његовог лица на комаду стакла. Опсовао
је себи у браду и затворених очију подигао главу ка плафону као да проклиње. Огледало? Свој живот?
Почео је лаганим погледом, прелази по соби. Просторија је била уредна и чиста као и
остатак стана. Једна полица са књигама, компјутер крај прозора, а лево од њега кауч изнад кога је на
зиду окачен дрвени крст. Некада је веровао. То се променило када је Јелена престала да посећује његово
мало царство на седмом спрату ове трошне зграде. Живео је са њом пет година и мислио је да је она
та права. Варао се. Варала је и она. Кривио је себе. Омаловажавао свој живот. Није јој пружао довољно
љубави? Устао је са пода и сада је стајао крај отвореног прозора са крстом у руци. Испустио га је и отишао у
спаваћу собу. Из малог креденца крај кревета извукао је напуњени пиштољ. Сео је на столицу крај прозора
и упутио последњи поглед граду који се пружао у даљину. Прислонио је цев уз горње непце и зажмурио.
Неће нигде стићи, изгубио је веру у те ствари. Али једно је знао.
Биће гласно. Мрднуо је дрхтавим прстом, а потом нестао.

Горан Фишер 3/5

[kojica]

Разројавање мисли у лепотама оствареног склада душе
и тела у љубавној поезији Дучића и Ракића

Јован Дучић наш први европски песник велике културе, широког
образовања . Своју културу изграђивао је на наслеђу античке Грчке,
ренесансне Италије и модерне Француске. Њега засењују боје, заносе
звуци, заводе жене... По њему песма мора да постоји због лепоте, да
одушевљава складом звука и ритма, као и тајанственошћу песничког
света. У песнички пејзаж унео је тишину и обиље прозрачности,
сенки и светлости, увек загледан у оно што је иза видљивог.
У песми ‘’Залазак сунца’’ песник сањари о непознатој жени. На
почетку песме даје нам слику заласка сунца који постаје повод за
једну песничку сањарију усамљеника. Тренутак заласка сунца
дочаравају контрасне боје – слика бакарног неба које распаљено сија
и чија се боја прелива на реку, слика сунца које се нашло иза горе
са утиском да тамо избија пожар, слика воденог цвета заспалог над
таласом, а сликом воденичког точка који хукти, песник је остарио
већу пуноћу у опису природе. Песник замишљен, обузет страстима и
у самоћи иде даље, негде далеко, преко три мора где види смарагдне
горе, златно небо, вртове са фигурама две сфинге које стражаре на
улазу у вртове, пред којима се пружа океан. Ту је и јато голубова
и бокори мртвих доцветалих ружа који окружују непознату жену,
која је бледа и бледих усница, обдарена невероватном лепотом али је
замишљена, тужна, пуна чежње за њим тако далеким и непознатим.
Иако је то леп али далек и недостижан сан, песник жели да верује у
тај сан, јер сан је лепши од јаве, а сањарење је највећа лепота нашег
трајања. Милан Ракић је био врло учен, интелектуалан и музички
образован. Био је човек тишине и самоће, никада сувише речит и разметљив.
У ‘’Искреној песми’’ мешају се љубавна осећања, наглашена је сензуалност,
рефлексија о жени, о страстима и њиховој пролазности, о односу мушкарца
према жени. Она почиње обраћањем жени у тренутку када су осећања најјача,
када су пред величанством природе, у загрљају, потпуно сами само
мушкарац и жена. Од ње тражи да ћути, јер била каква реч може да помути
те силне осећаје. Мушкарац изговарајући речи љубави и нежности уствари
лаже, и жена слушајући речи нежности и ласкања, верује у личну срећу и
испуњење свог сна. Искрена песма казује да мушкарац воли само своју жудњу,
себе у тој жудњи
и речи, које су упућене њој, само су привидан израз љубави. Крај песме као да
казује чему речи и зашто изговарати речи у тренуцима заноса и страсти, зашто
кад и онако ништа неће рећи.

Анита Куља 3/5

[kojica]

Љубав је стварност, али је љубав и илузија

Љубав је као бесконачан свемир са милионима звезда и галаксија потпуно непозната и неистражена за
нас.
Љубав као и друга осећања има своје две стране. Некада лепота, узвишеност, испуњава нас најдивнијим
осећањима, открива и најскривенија осећања и тајне наше душе и тела. Страст, која у нама гори не може да
се угаси или да се притаји. На свет гледамо потпуно другим очима, очима среће, испуњености снагом која све
више буја у нама. Из нас излазе речи као и осећања за које нисмо ни знали да постоје. Све што је лепо има и крај,
па тако и љубав. Исто као што нисмо знали да долази, не знамо ни кад одлази. Поред све те среће и благостања
нашег тела и душе, долази бол, ништавило и туга, све разара у нама. Све оно што је цветало у нама само вене,
вене као ружа која је у пролеће била јарко црвена, радосна, весела и срећна, бујала из дана у дан, а с јесени вене,
гасне, сасушена, вене сам у тишини танке и страшне јесење ноћи. Свет око нас се руши невероватном брзином.
Све нестаје и пада у бескоајну таму и очај. Људи кажу да време лечи све ране, тако ће и ово нестати заједно са
особом која ће нас увести у нови љубавну екстазу и која ће испунити сва наша очекивања.
Љубав ће опет ући у наше животе и учинити нас да се осећамо узвишенима, Љубав је била и увек ће
бити нешто лепо, али и сасвим слепо.

Деана Петров 3/5

[kojica]

Сада је на нас двоје ред

Сат откуцава, сасвим смирено и полако, као да време није битно, као да није пролазно.
Чини ми се да је сваког тренутка све битније. Да ли је то само моја варка или неким случајем
покушавам себе да подсетим, да ће и на мене доћи ред да испуним свој животи век и да
лагано, са својим животом сачекам тамни, бучни воз који ће нас одвести у непознато којег
се сви бојимо, а које је неизбежно. Не знам колико је још откуцаја остало, док воз не
огласи своју сирену и тако нас обавести о свом доласку, али знам да време које ми је
остало морам што више и што боље да искористим, јер то је све што имам и што нисам
искористио. Од кад сам се родио, чини ми се, време је пролетело као метак. Нисам
ни приметио, ни схватио колико је брзо прошло, а колико мало сам остварио. Зато
морам да се саберем и да схватим шта све морам и могу да учиним док са
својим животом чекам на великоме перону времена.
Радост, туга, срећа, слобода, љубав... све је то саставни део мене, које што са горчином
или сладом морам да окусим. Биће ту радости, смеха, бола, плача, све ћу то пребродити.
На крају, када чујем продорну помало тужну трубу воза у који ћемо сви једнога дана сести,
рећи ћу своме животу: “Сада је на нас двоје ред, друже мој.’’

Дарко Зечић, 2/5

[kojica]

НАЈДРАЖА

Eво, поново ме муче исти непреспавани сни, исте старе чежње, исте слике пред очима... муче ме сећања
на тебе, И звук тишине коју бојажљиво ослушкујем не би ли негде, у даљини, зачуо твој смех...
Мислио сам... мислио сам, најдража, да ћеш желети да чујеш, ето, понеко слово о мени откада ме
нема... Надао сам се... Знаш ли да ме још врелина твога додира греје у самотним ноћима, када хладна
постеља друге жене није довољна да запали моју давно угашену жеђ... а тебе... тебе ћу заувек
остати жељан...
У цвету младости сам, а венем. Видиш, ни време ми више није друг... и оно заборавља... старим. Дане сам
назвао твојим именом, јер сви су проклето исти од када те немам...
Да ли и ти видиш ово сивило око нас? Видиш ли и ти оне тамне облаке што доносе зло? Бојиш ли се? Ја не,
више ништа не осећам... ни радост, ни тугу, ни страх... само празнину што ме испуњава...Некада... живео
сам за твој осмех. Боже, како си била лепа... У твојим очима када суза се слила, видео сам то, и живот сам
био спреман да дам, да не кане... Твојим уснама... оставила си неизбрисив траг , ону искру што пали
велике ватре и пожаре у леденој души. Као човек без ума, понекад покушавам да досегнем до тебе у мрак...
И да те пољубим... макар још једном...
Да ли ти људи кажу колико често питам за тебе? Мислиш ли да знаш??? Тражио сам те синоћ, Ниси
чула? Дозивао сам те божанским именима и певао ти дивне риме љубави... Тражио сам, и све је изгледало
тако стварно... све до зеленог дна флаше вина... Тражио сам те јутрос. Нису ти рекли? Зору сам чекао
уз вино , цигане и тамбуре на мразом залеђеном Дунаву... Тражио сам те у њиховој песми... о, зар је
свака тужна песма посвећена теби?! Ох, па... зар је не чујеш..? Чуј... у њој су саткане све дивне ствари које
сам чезнуо да ти кажем... а нисам смео...

Миодраг Грујичић 3/2

[kojica]

“Ћуд је женска смијешна работа, стотину ће променити вијера да учини што јој
срцу драго”

Никад не можемо да схватимо ту комплексност, зашто је то тако? Зашто је све тако, од саме женске ћуди
и ума, променљиво, недостижно, неразумљиво? Већим делом ван домашаја мушког схватања, женска ћуд,
заједно са умом, је нешто са чиме се већина мушкараца хвата у коштац.
Библија нам говори да је Бог направио прву жену, Еву, да буде друштво Адаму. Колико год смешно било,
тешко да могу да поверујем у то. Жена као индивидуа личи на креацију пре Ђавола, него на Бога – лепа,
заводњива, привлачна, али испод те пуке спољашности, која нас опија својом једноствношћу и дивотом, леже
дрскост, превара и зло. Можда сам отишао предалеко, чак и да није тако, да ли је кобна змија имала дух жене у
себи? Вероватно. Ко год да ју је створио, створио ју је недостижну, а привлачну, дрску а вољену, и на крају, са
најкомплекснијом и најнесхватљивијом ћуди.
Ипак, желели то ми или не, морамо јој се повиновати и прихватити је, јер смо опчињени њом, ма колико
она, некад смешна била. Заправо, у свему томе има дозе мазохастичког – не можемо без ње, а не можемо ни
са њом.

Иван Јанковић, 2/6

[kojica]

Чезнем да ти кажем речи најдубље...

Нећу почети своју причу речима...Седим сама у сутону ноћи или сама сам у тишини своје собе. Нисам
сама, јер имам љубав, велику, страсну, неизмерну љубав која покреће сва моја чула, љубав која окупира сваки
атом мог младог бића. Читала сам пуно књига у којима се помиње љубав, туга, растанци, бол.
Али нису рекли, да док ходаш улицом чујеш многа имена, али само једно, твоје име шапућу птице, ветрови,
капи кише. Сунце милује моје лице, а ја мислим да су то твоји прсти. Мислим или желим сасвим је исто, јер
ти си увек ту у мојој коси, челу,погледу... За твој осмех дала бих три пролећа свог живота, то је осмех који
говори уместо речи, осмех који шапуће уместо даха, који мирише уместо цвета.
Ноћас сам гледала звезду како пада, и пожелела само једну жељу: да те видим. Да ураним у топлину
твојих очију и тамо заувек останем. Да осетим боју твога гласа и чујем како изговараш моје име. Уствари,
кад боље размислим то и није само само једна жеља. Имам их безброј, а свска од њих у себи садржи твој лик
и потребу да те видим. Желим да будем вољена, да осетим све чари једне велике љубави. Желим да ми се на
поглед одговори погледом, на осмех осмехом, а највише од свега желим да то будеш ти! Ти са својим осмехом
и браон очима, и када се само сетим твојих погледа на себи, осетим неку лаку језу, срце почиње да удара све
јаче, а у мени се буди нада.
Колико ће ово трајати зна моја срећа, она је сада ту и не да да се врати нека залутала суза на мом
лицу, нека туга у мом оку. Не дозволи Немања, да нам неко прекине нит ове чаролије, бљештавило чаролије
које је тако изненада, а ипак тако нежно и тихо ушло у мој живот. Учини срећо, да живим у машти својих
седамнаест година, и пусти да никад не одрастем и не осетим горчину, страх, разочарење, и разбијене
илузије.
Не дај срећо да потонем у амбис стварности!
Не дозволи да поглед твој одлута тамо где нисам ја. Не дозволи ветру, да скине моје име са усана твојих,
да те повуче са собом, неким стазама дугим.
Зато допусти да те у машти прати мој осмех кроз тужне часове и крајеве далеке !

Познан Јована 3/4

[kojica]

Мелодија мог детињства одјекује у духу детета-
не желим да порастем

Азурно плави таласи милују топли песак неке далеке обале, негде кокосов орах зри и голишава деца
раздрагано трче кроз белу пену бесконачности.
Још једна зима, пахуље падају, а мојим телом струје извори живота. Посматрам раздрагану децу,
посматрам пахуље како падају на просторе мога детињства. Стојим на невидљивим степеницама које ме
воде у неизвесност.
Хтео бих да задржим тренутке који опијају као нектар, али моје бродоломно детињство полако одлази.
Тонем у вртлог снова и јаве и упорно покушавам да вратим коцкице мозаика и вратим хармонију у моје
постојање.
Хтео бих да задржим детињство... Али хтео бих да изађем испод стакленог звона које ме штити од
стварности, болова и стрепњи. Љут сам и беспомоћан пред невидљивим часовником који тако брзо откуцава.
Љут сам на невидљивог диригента који удара такт и време цури, и осећам долази олуја.
Плашима се лавиринта у који ћу закорачити, плашим се отопићу се, не знам на коју обалу да кренем.
У телу ми вртешка, а ја бих хтео да уроним у своје снове, у мир, да сачувам поглед радозналог детета.
Осећам да се руше мостови, да умиру сунцокрети, да лебдим у простору растрзан од ишчекивања новог и
покушаја да задржим свој свет.
А у том свету су сва моја дружења, моји вршњаци и одртастања.
Знам да више нећу бити исти али и даље ће бити зиме, пролећа, расцветалог кестена, лепоте, љубави.
Свитаће неке нове зоре у којима ћу наћи своје место, и радоваћу се и веровати у оно што долази.
У дубини душе остаћу увек дете, а мелодија мог детињства струјаће у мојим венама, заувек.

Милан Мајкић 2/5

[kojica]

Љубави, само дела остају

Човек се роди, проживи живот и једнога дана нестане. У неспорној пролазности живота одговор на питање да
ли ће нестати заувек или ће живети кроз своја дела зависи од тога шта је урадио за живота.
Неко проживи живот у егоизму, свађи и чињењу зла другима, неко допусти да живот прође поред њега не
чинећи ни добро ни зло, а неки који схватају смисао живота чине све да учине сретним људе које воле, чинећи то са
мером која приличи човеку, без надметања али и без подилажења.
Живот проживљен у чињењу зла, као и човек сличан животу листа у току реке којег матица и таласи бацају куда
они желе, живот је без смисла и без дела које ће оставити печат. Безличне људе други забораве чим више нису близу
њих и никада их се више не сете. Зле, пакосне и самољубиве, труде се да што пре забораве како им не би кварили
лепоту стварања.
Само људе који ствари у животу раде из љубави, који се буде са осмехом, радују сваком новом дану и свом
учешћу у њему, који више воле да поклањају него да им се поклања, смао такве људе други људи памте. Радост и
топлина тока живота којим ти људи плове, њихове пбале увек спремне да приме насукане бродове туђих судбина,
заувек остају у срцима оних којима су давали. Њихова способност да очисте своју реку живота коју понекад замути
вода притоке на које нису могле утицати, као и њихова способност да приме у своју реку чисте пенушаве и веселе
притоке и од њих потеку још топлији и чистији, учи и васпитава друге око њих дајући им пример тога да је у животу
све могуће и да никада није све добијено нити изгубљено. Даје ли им снагу Бог или они сами налазе у себи, није
важно.
Мало је мишљења о животу после живота у којима се слажу и религиозни људи и атеисти. Једно од њих је, да
када човеков живот прође његово материјално тело споро, али неумитно, престаје да постоји, али да дела, и то добра
дела, заувек остају да живе у сећању.
То сећање је подсетник другима да, ако желе да оставе нешто по чему ће их памтити, а нико не жели да буде
заборављен, то треба да буду дела љубави јер ће и онда сећање на њих бити пуно љубави.

Тома Ивор 4/4

[kojica]

‘‘Ко слободу хоће- мора сам да
јуриша и својим рукама – је отети‘‘

Слобода као појам, који ми познајемо је крајње релативан. За роба, појам слободе је
јасан, као и за затвореника, али ипак људи у друштву причају о слободи, не схватајући
заправо шта то значи и о чему говоре.
Слободни смо, али оковани. Невидљиви,али ипак нераскидиви ланци наш су терет
током целог живота. Обично их не видимо, али они су ту, пред нама само у другачијим
облицима. Човек као индивидуа константно тежи за вишим циљем, за коначном слободом.
Ипак, тај подухват је базнадежан колико и препливавање океана. У овом случају тај
океан је друштво, ишчашено својим нови начелима, моралима који и нису морали.
То је једна борба без изгледа за победу, кроз коју јуримо до краја живота. Од тренутка
када се родимо и започнемо стазу Живота у Смрт, сваким уздахом смо све ближи крају,
као и наша вечна борба за слободу. Оковани се рађамо, оковани умиремо. Сваки човек
тежи за слободом, а то нам измиче. Људи у својој глупости, слепилу гуше један другога
у својој борби и зато она постаје безнадежна, без изгледа за победу. Слободни смо, а заробљени.
Слепи смо, а видимо паклени круг не престаје и човечанство је осуђено на њега.
Слобода је једна од клетви људи, многи је траже и боре се, а ретки је досегну и освоје.
Човек има жељу за опстанком што повлачи и жељу за слободом. Горди смо и кроз живот
јуримо, али чврсто стиснутих песница у сусрет тиранима.
Велика армија, али свако јури за својим циљем, неосвојиви зидови оружја моћи, које
исто друштво поставља појединцу, подсећају нас да ипак живимо оробљени у хладном
и варварском времену.
Цео живот се своди на успоне и падова, на покушаје дизања и јуришања. На крају,
када све нестане, можда ћемо досећи ону жељену слободу, а до тада морамо схватити,
да смо сами и да морамо сами јуришати за својом слободом и голим рукама је отети.

Иван Јанковић 2/6

BIBLIOTEKA