Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola

[kojica]

ИЗ ЖИВОТА НАШЕ ШКОЛЕ

Наша школа је обележје једне епохе, која сведочи о људима и
њиховим животима, чија је прошлост записана на страницама са мноштвом
прецртаних редова и измењених речи, рукописа.
Постоје важни догађаји у историји наше школе, који су за нас црвеним
словима исписани. Они се памте и трају, чине нашу прошлост и
садашњост, иако су протутњали, прохујали, остају у нама осмишљени.
У времену у коме живимо у времену буке, савремених аутомобила,
компјутера и облакодера, тражимо свој мир и налазимо га у школи.
Живот наше школе заснива се на очувању природе, традиције,
интелектуалних вредности, спотрског духа, ... Све захваљујући
разним секцијама, које воде наши професори заједно са нама. Често смо
домаћини и гости разних културних манифестација, семинара, утакмица,
... Упознајемо нове људе, склапамо нова пријатељства, али љубав је
неизбежна реч. Љубав је инспирација, мотивација, циљ младих, оно што
уздиже до звезда, а покопа испод океана, оно због чега добијамо
добре или лоше оцене, оно због чега верујемо и што одузима веру,
оно што чини живот наше школе, испреплетена заједно са одморима
између часова, добром музиком, неоправданим изостанцима, добрим
проводом...
Дозволите да млади граде, чувају душу школе, како би остала најлепша
и највећа установа, не по величини и моћи већ по доброти. Овој школи је
увек потребна младост, јер су млади градитељи новог света, јер једино за
њих је срећа када виде дугу на небу, ласту у лету, вољене очи боје летњег
неба, једино они могу учинити бољим живот наше школе.


Ивана Срећковић III5

MATEMATIKA

[kojica]

ИЗ ЖИВОТА НАШЕ ШКОЛЕ

Колико деце толико и прича,колико само тајни и првих љубави крије
једна школа, крије једна клупа. Живот у школи је један час и један одмор,
новa сазнања и нова дружења и једно успутно сазревање.
Ту, под тим кровом, спајају се различити карактери, удружују се све разлике
јер разликујемо се само у дневнику. Живот у школи је и прва мала лаж, али
она безазлена која не сме да порасте, прво разочарање које нас уводи у свет
одраслих, али и прво право искушење које нас учи да сами доносимо одлуке.
Врата школе не воде само у учионицу, ни прозор не гледа само у школско
двориште. Воде нас у будућност, а са знањем које смо стекли у њој отвориће
нам се многа врата, кроз прозор гледаћемо у свет.
Генерације се смењују, одлазе и долазе, али свака остави траг, део себе дубоко
уреже у зидове школе. У њој заувек остају успомене из младости којих се
са чежњом сећамо кад крочимо у нови живот.

Јован Поповић I/3

[kojica]

МОТИВАЦИЈА У ПРОЗИ ПЕТРА КОЧИЋА

Из дана у дан нам се дешава да доносимо закључке напречац, не сагледавајући све чињенице, не
трудећи се да допремо до оних о којима судимо и откријемо шта се то заправо крије иза наизглед
чврстих оклопа.
Читајући Кочићева дјела откривамо како је живот вјечити маскенбал са промјенљивим зва-
ницама, које својим маскама настоје да заштите себе од других или пак друге од себе. Тајанствени
лик проте буди нашу знатижељу и тјера нас да истражујемо мотиве његове параноичности. И
што више улазимо у тај лик, више препознајемо себе, толико пута изневјерене од других, некада
толико усамљене и доведене до суза. Јер, шта се може очекивати од човјека који је изгубио вје-
ру у све и свакога, који је толико пута био повријеђен да су његова осјећања отупила или су
усмјерена ка јединим правим човјековим пријатељима, животињама. Одакле нам онда право да
судимо када смо ми допринијели „страдању” других, њиховој пропасти. У касне ноћне сате, када
ми сањамо слатке снове, ти људи, као и наш прото, на својој кожи осјећају муке промашеног
живота ускраћеног за било који вид радости, забаве. Људи – судије, најокрутније занимање
које младе и лијепе људе као што је Мргуда, тјера да живе у сталном страху. Оно чувено: ,,Шта
ће људи рећи?’’, представља њену једину мисао. Завист ,,поштене’’ околине толико је боли, али
и истовремено побуђује њен пркос који није у стању да се носи са туђим „погледима”. Чему још
може да води потискивање осјећања, бјежање од оног што је у нама и што сваког часа може изаћи
на површину!
Борба против нас самих имаће још погубније посљедице, јер ми не треба да узимамо улоге веће
од оних које нам припадају.


Неда Черкета, III2

[kojica]

„СВЕ ЈЕ САМО СИМБОЛ ШТО ТИ ВИДИ ОКО”(В. ИЛИЋ)

Симбол, знак који се флуидно прелива преко свог основног значења. Као сјенку осјећамо,
видимо, чулно спознајемо и доживљавамо, али сваки пут другачије, изнова. И тада та спознаја,
пролазећи кроз вртлог наше неукротиве душе, долази на крај тунела, који бљеском одзвони у
нама. До бити, суштине, до почетка краја.
Цвијет, земља, небо, планета, универзум, све је само оруђе кроз које се гледа, кроз које је Артур
Рембо долазио до „водених суноврата”, „величанственог хаоса”, „вртлога и струја” да би дошао до
„азурних обала”. Јер: „Песник постаје видовит помоћу другог, огромног, смишљеног растројства
својих чула. Свим облицима љубави, патње, лудила он истражује сам себе.” (Из писма А. Рембоа
свом професору књижевности, 1871) Пјесник, као посредник, износи истине из себе, из свијета
само њему знаног. Он се бори против стерилног духа оних који имају само један циљ. Слобода,
неукротив прохтјев, као птица лети међу црним облацима у нади да ће доћи до Сунца, до оза-
рености. Албатрос који „малочас величанствен и прекрасан”, сад је „смешан и јадан”. Он, као
пјесник, са висине гледа на морнаре на палуби. Јер, висина је та која омогућава да докучи спознаје
које морнари „с глувљим мозгом него детета” не схватају. Али оно што је за дивљење, у свијету
људском, малограђанском као „мраз јалов”, спутава га, чини смијешним и издвојеним. Све је у
ствари само варљива пјесма која може да извуче нит тананих осјећања прекривајући тако, као
вео, наш израз лица, ту „чудну шминку”. Јер све што видимо и што наше људско око опази, само
је „шума симбола” исткана као огледало кроз које гледамо и осјећамо, као храм на чијем олтару
се налази сјај и суштина ствари: „Јер бог је помало све што зари.”


Милица Чвокић III5

[kojica]

НЕКАД ДАВНО

Нијема сам. Зборим тишину, али је нико не разумије. Боле ријечи које нису изречене. Отварам уста, али глас се губи.
Губи се на путу од уздаха до усана, до пресудног трена када их препуштам васиони и стављам вјечити жиг (Колико
смо ми вјечни?) на своју личност.
Слијепа сам. Непомично очи прихватају слике, али оне не гледају да би видјеле. Не, оне су већ формирале слику
коју треба да препознају. И за најмању сличност очајнички се хватају кô несрећни путник који умишља обалу. А мој
брод тоне. Али ја до краја остајем на њему, јер ја сам савјестан капетан који тек када осигура спас својих путника и
сам напушта брод. Ако капетан уопште може напустити свој брод! Јер, ипак, то је његов брод. И негдје, на дну мора,
у одсуству свјетлости, леже олупине тог брода. И са њима нешто од капетана. Нешто неповратно. Сви смо некад
капетани брода усред олује. И свима је нешто потопљено у мрачним дубинама у којима чудне звијери пливају и то
присвајају.


Жељана Тунић, IV8

[kojica]

Ја знам твоја и своја права


Добила сам опет твоје писмо... Кажеш да
си добро, али да си мало тужан, јер ми нисмо
заједно. Шта да ти напишем, шта да ти поша-
љем, када знаш...
Да ти на иста питања поново одговарам,
нема смисла! Пролазиће као и увијек дани,
вртјеће се као луд, тај блиједи непрозирни
круг... бићеш ми и бићу ти све даљи и даљи друг.
Али оно што стварно почиње да брине, то је
како да дођем до истине?! Очигледно твоје очи
не виде оно што писма не могу, изгледа да твоје
срце не зна оно што писмо не признаје!
На овом листу хартије пишем ријечи љубав-
не и шаљем ти сигнале нехајне, притиснуте
печатом душе заљубљене.
Вољела бих да те видим и погледам у очи...
да ти кажем да ће ми у души владати тама све
док ти дрхтајем трена не смислим, кажем, па
можда и слажем своја и твоја права.
Имам право да ти мрсим косу, имаш право
да ми бројиш пјеге на носу. Имам право да
ти плашљиво помилујем руку, имаш право
да оставиш трачак топлоте на моме струку.
Имам право да крадем слатке тајне из твога
џепа, имаш право да пребројиш све власи мог
смеђег репа. Имам право да исплетем њежност
око твога врата, имаш право да звуке љетње
кишице пошаљеш на моја врата. Имам право
да са тобом ћутке размјењујем мисли. Имаш
право да ме волиш, да од силне радости и че-
жње полетиш и у ниском лету да ме њежно
пољубиш...
По који пут ти причам исто? Вољети, схвати,
вољети и бити вољен значи осјећати се чисто!
Погледај око себе, још увијек има љубави на
овом свијету. Нису толико слабе њене нити ако
се пуним срцем весело и храбро плету.
Чекам први дашак вјетра да ти покушам
послати оно што ми срце већ дуго таји. И про-
лазиће дани поново, сад дуго више нећу знати
ни шта је код тебе ново...
Да ли сад због већ снажног вјетра нема твог
писма, нема ни поштара? Узалуд ћу тако чекати,
на истој страни као и ти спавати, ни о чему
осим о теби мислити, понекад плакати... чешће
вољети.

Николина Грбић

[kojica]

Ја се ноћас бојим себе

И онда дође ово осјећање и потопи ме. Мрзим га из дна душе. Затворена сам између четири тешка камена
зида. Кроз те блокове не улази ништа, излази само бијес, пријекор и немоћ. Не осјећам више ситнице које
су ме обично радовале. Не, за мене су оне сад зрнца сумње у себе, која дебљају тврду пустош. Све је равно и
беживотно, мучно једнако као и јуче и дан прије тога. Не могу да се радујем за друге. Њихове сретне тренутке
доживљавам као инат и пркос мојој боли и немоћи. Сваки осмијех чујем као птицу ругалицу, чији глас не
јењава.
И даље ме мучи. Ја нисам ово изабрала. Покушавам се у то увјерити. Није тешко, јер је увијек неко други
крив за моју бољку. И опет, свјесна ироније у тој мисли, ја потајно о пакости коју осјећам због туђих погледа,
туђих живота, туђих битисања!
Какво сам ја биће? Закопана у своје незадовољство, не желим живјети својим биједним животом. И у немо-
ћи да тај живот претворим у нешто боље, достојно живљења, ја претурам по прљавом вешу других тражећи
начина да на скали јада себе спустим још ниже. Али, онда слиједи нешто још горе...
Сад схватам шта заправо јесам, пакост ишчезава... Њено мјесто заузима празнина... Са пакошћу унутар
зидина сам још била човјек. Блокови су постали транспарентни, сада видим шта је са друге стране.
Ништа, пустош... Меланхолија и монотонија безбојног ништавила... Више се не осјећам нелагодно, у ствари,
не осјећам ништа. Не видим друге људе. Питам себе у шта сам се претворила без трачка бриге и нервозе.
И сада плутам... Заправо, не... Јер ја немам више себе.


Соња Маличевић

[kojica]

Тринаест звездица

Кажу да кад умиремо видимо неки тунел и свјетло...
Тај тунел вјероватно представља пут до раја. Такође
кажу да кад се гушимо и умиремо видимо све слике
живота који смо проживјели. А шта је са дјецом која
умру? Који живот они виде?
Август ‘92. Недостатак кисеоника због црног плашта
рата који нас је завио. Црни плашт смрти. То су биле
најгоре године наших живота, а најтужнији и задњи
дани њихових живота. Дванаесторо дјеце, дванаест звјез-
дица, дванаест капи бола. На срећу, још једна је остала
— тринаеста.
На срећу или, боље рећи, нажалост?! Четрнаест годи-
на бола, патње и туге. Бола који је несношљив. Али борила
се до посљедњег тренутка и ћутала је. Звуци бола, јецаји
су се чули само онда када је превише бољело. Храброст
и ријечи утјехе оца су у тим тренуцима надвладавали бол.
Покушавала је живјети животом среће, животом који су
друга дјеца живјела и живе. Пропустила је најљепше
дијелове дјетињства.
Живјела је борећи се и то је врло мали број људи
примјећивао. Међу њима смо и ми, али не нашом криви-
цом, већ кривицом државе. Државе... (смијех). Не видим
је, али у реду, ако се тако каже...
Послије тешких четрнаест година, више није могла
да се бори. Њено ситно и изморено тијело је показивало
да је у њеном животу било превише бола. Али покушала
jе живјети своје дјетињство без обзира на све што се
десило. Није се обазирала на државу, јер јој никада нису
ни требали. Требали су јој само пријатељи којих је имала
велики број. Знала је да постојимо и ми, и вјеровала је да
смо ту за њу. Били смо.
Ове године и она је отишла путем свијетлог тунела.
Отишла је на пут без повратка. Придружила се осталим
звијездама и сад заједно са њима даје сјај мрачном
небу.


Тијана Бјељац, III10

[kojica]

МОСТОВИ КОЈИ ПОВЕЗУЈУ МЛАДЕ

Ходам непознатим путевима бесконачне маште. Раз-
гледам све око себе и, као да погледом тражим
нешто одређено. Осјећам необичну усамљеност,
тако честу појаву код младих људи. Усамљеност која ме
гуши. Покушавам да их задржим, али узалуд; слане сузе
клизе низ моје жалосно лице.
Погледам лијево и угледам вијугаву, смарагдно зеле-
ну ријеку. Изненада зачујем вриску и дозивање. Погле-
дам на другу страну ријечне обале, и угледам неке људе
како ми машу. Не, нису то одрасли људи! Никада нисам
видјела одрасле људе да са толико љубави и енергије
машу непознатој особи. Били су то моји вршњаци. Они
и даље вичу и машу, и говоре неким, мени непознатим
језиком. У том тренутку схватам колико је то небитно. Јер
они, баш као и ја, желе да се дружимо, склапамо пријатељ-
ства. Повезује нас језик без ријечи. Тим невидљивим
језиком, оним безазленим и наивним пуним љубави,
они желе да пређем на њихову страну. Желе да будемо
пријатељи. И ја то желим, свим својим срцем.
Направих корак напријед, али се нагло зауставих.
Ухвати ме паника, јер схватих да не могу пријећи ријеку.
Између великог пријатељства стоји ријека заборава која
носи све пред собом. Једина могућност да је пређем јесте
мост. Мост који повезује младе. Затворих очи и пожељех
да се тај мост створи испред нас. Да упознам своје вр-
шњаке. Отворих очи и угледах га онако величанственог,
изграђеног од повјерења и разумијевања, љубави и
доброте. Дозивао ме нечујним гласом. Са друге стране
— мук. Секунд, два зачу се бат убрзаних корака. Они што
су ме дозивали, трчали су ка мени. Од радости потрчах
им у сусрет. Срели смо се негдје на средини. Дуго смо се
насмијани гледали и причали језиком без ријечи. Није
важно; постали смо пријатељи. А послије?
Нисам сигурна, јер је убрзо свануло и некакав сат
је зазвонио. Мада, онај исти мост, понекад залута у моје
мисли у сну. И даље спаја удаљене обале и младе људе. И
даље је тако стваран. А затим одлази даље; не љутим се.
Знам да ће једном ипак да се врати и споји ме са старим
пријатељима. А можда и са неким новим.


Ана Родић, II7

[tamaram]

“Covjek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje"

U prirodi svakog coveka nalazi se jedno isto-zelja da bude bolji od drugih i da se dokazuje. Covek nikada ne sme misliti da sve zna, vec se uvek mora truditi da ucini nesto vise i za sebe i za druge.
“Kako cu je na fakultet, vec mi je dvadeset devet godina”, rece mladic i zurno krenu ka vratima. “Pa kakve to ima veze”, rece covek, “ pogledaj komsiju Dragana, vec mu je cetrdeset, a jos studira” . “Znam , ali ja vise nisam mlad, a i ...” , rece mladic . “Eh , sine moj, covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”, rece covek i mirno iza|e iz sobe. Mladic je seo na krevet i poceo da razmislja. Duboko se zaneo i razmisljao o ocevim recima. Shvatio je da je ipak mlad i da moze jos mnogo toga da uradi.
Da, ova prica i ima takav cilj, da nam ukaze na to da nikada nije kasno da se nesto zapocne. Sve dok u nama postoji zelja da nesto uradimo, postojace i mogucnost da se to uradi. Narovno, ne treba zapoceti toliko stvari a da se posle nista ne zavrsi. Preda mnom je jedno veliko iskusenje, da li ici dalje u skolu ili ostati samo na srednjoj. Ipak sam odlucio da idem dalje jer je to najbolje za mene. Mladi ljudi su i sposobni ljudi, oni mogu sve da urade.
“Znam da je bolje ici dalje, ali sta ako budem izgubio voju, ako sve krene naopako”, upita mladic oca. “Sine, dovoljno si odrastao i mozes sam da zakjucujes neke stvari, ako imas motiv da zavrsis zapocetu stvar, ti ces je zavrsiti. Ako pak nemas neku zelju, onda nemoj ni zapocinjati”, odgovori otac i sede. “Odluka je, sine , na tebi. Ali ja ti samo savetujem. Pogledaj mene, kada sam bio tvojih godina tako|e sam razmisljao kao ti i vidi gde sam sada, radim za sest hiljada”, rece otac pomalo zalosno. U njegovim recima se osetila neka drhtavica koja je jasno dolazila do sinovljevih usiju. Otac iza|e iz sobe i zalupi vrata za sobom. Zastao je u hodniku, a kada su suze pocele da klize niz lice, izgubi se u pravcu kupatila. Mladic je dugo sedeo i razmisljao. Odlucio je da ide dalje jer je dobio sjajan motiv, zelju da bude bolji od oca, coveka od koga je naucio da zivi. Izisavsi iz sobe, s blagim osmehom ode do terase. Tamo nai|e na oca. Onako srecan nije ni obracao toliku paznju na oca pa nije ni primetio zasijale oci oca. Obuvsi se, okrete se prema ocu i rece: “Vidimo se posle fakulteta. Zbogom”. Otac je kroz prozor posmatrao sinov odlazak i odjednom se one suze koje su ga podsetile na ranu mladost pretvorise u suze radosnice.
Slusajuci ovu pricu o mladicu shvatio sam da je veoma bitno u zivotu ostvarenje cilja. Dao mi je podstrek i nadu da cu sutra biti i bolji od njega.
Proslo su dve godine. Evo studiram na Ekonomskom fakultetu. Prica o mladicu mi je u tome mnogo pomogla. Lepo mi je ovde. Na fakultetu imamo odlicnog dekana. Jednom prilikom je svojim studentima ispricao pricu o upornosti. Prica je ista kao i sa mladicem. U stvari , mladic iz price nije niko drugi do dekan fakulteta. Jos uvek je onako mlad, kao u prici, jer kao sto rece njegov otac:”Covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”.

[tamaram]

“Svjet je pun zamki kada si bez oslonca”
Mesa Selimovic

Svojim dolaskom na svet, covek upada u jednu veliku zamku, zamku koja se zove zivot, a koja se ogleda u mnogim nevoljama i preprekama na koje covek tokom svog zivota nailazi.
Vecina ljudi na ovom svetu savladava prepreke na koje nailazi, a to uspeva samostalno ili uz pomoc prijatelja ili nekog drugog u kome pronalazi oslonac. Nazalost, postoje i oni koji ne uspeju da prebrode nevolje vec zauvek ostaju zarobljeni u njenim kandzama. Jedno od najvecih zala danasnjice jeste droga. Mnogo ljudi je sa njom imalo problema, neki su je prevazisli a neki ne.
Mladic od dvadeset dve-tri godine upao je u svet droge zahvaljujuci svojim (ne)prijateljima. Bio je to dobar covek, ali i previse dobar da bi odoleo nagovaranjima svojih drugova. Na kraju je popustio i usao u beli svet sa potpuno progresnom predstavom. Zanemario je posao, roditelje, brata. Svakim danom su mu zivci bili seve slabiji. Me|utim , Bog se smilovao i poslao nju. Ona ce mu pomoci i pruziti mu samopouzdanje i potreban oslonac.
Jednog dana, vracajuci se kuci, mladic je presao ulicu ne gledajuci okolo. U trenutku kada je prelazio, sa desne strane je naisao automobil i udario ga. Automobil je stao a iz njega , sva zajepurena je izasla devojka koja je odmah pozvala pomoc. Naravno, odmah se tu skupilo mnogo znatizeljnih ljudi. Dvojica su joj pomogla da mladica ubaci u auto i odveze u bolnicu. Dok je vozila mladica ka bolnici, pred ocima joj je bio onaj strasni trenutak. Kada su mladica smestili u bolnicu, utvrdili su indentitet i pozvali njegovu porodicu, koja je odmah pristigla.Svi su se molili za njegov zivot. Posle nedelju dana oporavio se. Devojka mu je svakog dana dolazila u posetu i donosila voce i sokove. Polako su se sprijateljili. Kada je izasao iz bolnice, pozvao ju je u svoj stan. Tamo jeoj je ispricao za svoj problem sa drogom, a ona je resila da mu pomogne. Danima se borila da ga ubedi da ode na lecenje. Mnogo puta bi posle razgovora sa njim , nemocna da bilo sta uradi sedela u sobi i tiho plakala. Bol koju je osecala pojacavala je i njena ljubav koju je prema njemu svakim danom osecala sve vise i vise. Na kraju, posle toliko ube|ivanja, on je pristao. Ovo ube|ivanje je trajalo duze nego kada su ga (ne)prijatelji ube|ivali da im se pridruzi.
Prosle su tri godine. Prekjuce sam mladica i devojku video u parku, setaju dete. Bio sam srecan sto je u njemu prevagnula zelja za zivotom. Naravno, za sve to je najzasluznija bila devojka u kojoj je pronasao potreban oslonac za prevazilazenje prepreka. Pitao sam ga gde su mu (ne)prijatelji, a on je odgovorio: “ Nisu imali srece”. Bio je u pravu. Oni nisu nasli oslonac koji im je bio potreban, ali se za razliku od njega nisu ni trudili da ga nadju.
Sta reci posle ovakve price? Nista drugo osim toga da nijedan covek ne bi trebalo da kroz zivot ide sam. U svemu sto radi potrebno je da ima neki oslonac , jer bez tog oslonca, “Svjet je pun zamki” !

[tamaram]

Laza Lazarević, Sve će to narod pozlatiti
Pojedinac u modernom društvu

Ovom pripovijetkom pisac nas uvodi u svijet junaka bliskih običnom čovjeku, ukazujući tako na problem samih temelja društva.
U priču nas Lazarević uvodi prikazujući iščekivanje broda od strane dvojice likova. Starca, naizgled uvjerenog u dolazak sina, koji svaku svoju sumnju u drugačiji ishod odbacuje hvatajući se za svaku slamku spasa koja mu je pri ruci. Drugi lik, mladi kapetan, sa strepnjom iščekuje ženu i dijete. On stoji u potpunoj opoziciji starcu. Šuteći skriva sve svoje sumnje, gaji nadu te se suočava sa svakim mogućim ishodom. Obojicu ih povezuje strepnja i strah, ono što ljude u stvari čini najranjivijima i tjera ih da odaberu bilo koji način bježanja od realnosti ne bi li zaštitili svoju psihu od surovosti koju ona donosi.
Napokon, nakon što su stigli putnici, s njima dolazi i realnost koje su se pribojavali. Mladi kapetan dočekao je ženu, a starac sina. No ne onakvog kakav je bio. Mladić je kao vojnik u ratu izgubio nogu i ruku te ga otac vidjevši takvog ne prepoznaje. Ocu i sinu tako od prijašnjeg života ostaje samo razočaranje ,tjeskoba i bezizlaznost. Ne mogavši prihvatiti istinu, koja je ujedno i njegov najveći poraz, te nepovratno stanje stvari, otac novi izlaz pokušava naći oslanjajući se na pomoć okupljenog naroda. Primajući pomoć, sitnice, od ljudi, mladić odjednom pogleda u nebo shvata da mu to u stvari neće pomoći. Njegova je situacija i dalje bezizlazna, a on je osuđen na život pun besmisla jer je ostao potpuno sam, odbačen od okoline koja ga je upravo i osudila na stanje u kojem je. Svi njegovi snovi bili su najednom uništeni kad je shvatio da se borio ni za što. Riječi njegova oca : " Sve će to narod pozlatiti, „ i : " Sve će to Bog pozlatiti , „ postaju samo floskule koje će služiti kao utjeha i nada očajnika te beskoristan epitet koji će ga obilježiti do kraja života i davati mu do znanja koliko je u stvari nemoćan i nevažan kao pojedinac pred bilo čime.
Osnovna misao koja se proteže kroz djelo je prepuštenost pojedinca samome sebi bez obzira na stanje s kojim je on primoran nositi se. Ono čime svatko može doprinijeti razumijevanju tog problema je njegovo uočavanje i trajna svijest o postojanju problema iz koje bi trebala da proizađe potreba za njegovim rješavanjem.
Ljiljana Vukmanović, 3.r.

[tamaram]

Problematika društva
- nekad i sad
Milovan Glišić, pisac u doba relizma- književnog pravca 19. veka, stvara delo Glava šećera. Realizam je pravac koji se osvrće na bitne probleme društva i pojedinca uronjenog u društvo. Teži se moralnijem preoblikovanju društva ukazujući na mane, nedostatke društva.
Glavna tema Glave šećera je pohlepa Kapetana, iskorištavanje neukih, naivnih seljaka koji nemaju moć, a do pravde ne mogu doći jer Kapetan predstavlja vlast. Problemi tadašnjeg vremena slični su današnjim, samo mnogo manji. Uloga Kapetana u sadašnjosti nije se promenila. On i dalje predstavlja vlast koja mu danas omogućuje raspolaganje većom „glavom šećera". Posledica takvog oblika vlasti je loše stanje u svetu koje obeležava veliki broj socijalno ugroženih ljudi, nezadovoljstvo naroda, glad i još prisutna nepismenost u nekim delovima sveta. Svet se brzo razvio i svuda se odvija surova borba za preživljavanje. Većina teži ka položaju Kapetana ne uviđajući da time čine najveću grešku. Preziru Kapetana, a povode se za njim, postaju njegove marionete.
Poboljšanje stanja izgleda neostvarivo. Ljudi su zaboravili prave vrednosti, a time izgubili titulu čoveka. Oni su vrsta bez svesti, morala i zajedništva. Probudite se! Stanje se neće samo od sebe poboljšati!
Nataša Vrga, III a

[tamaram]

O VREMENU, REALNOM I NEREALNOM U ROMANU
PROLJEĆA IVANA GALEBA
Desničin je stil vrlo precizаn, nа svoj nаčin objektivаn, vrlo uverljiv i pre svegа originаlаn. Ipаk, književni postupci korišćeni u oblikovаnju pričа u ovom romаnu svojom izrаžаjnošću mogu čitаteljа podsetiti nа ekspresionizаm. Pа ipаk, jednа od vаžnih osobinа Desničinog stilа jeste i nekа mirnoćа u pripovedаnju i izlаgаnju, kojа je povremeno i u suprotnosti sа uznemirujućom prirodom onogа o čemu se u romаnu govori.
Gde trebа stаviti grаnicu između reаlnog i nereаlnog? Dа li je tа grаnicа strogo određenа ili se onа pomerа u odnosu nа vreme npr? Obа pitаnjа zаuzimаju neverovаtno vаžno mesto u аnаlizi ovogа romаnа. Desničino delo podstiče čitаocа nа promišljаnjа, а teoretičаre i kritičаre nа nov pristup u tumаčenju ovogа delа, koje je u trenutku pojаvljivаnjа predstаvljаlo prаvo osveženje prаvo osveženje nа regionаlnoj književnoj sceni. Bez obzirа nа prividnu infаntilnost u opisivаnju periodа detinjstvа, u epizodi sа Bućkom аutor prikаzuje moć irаcionаlnogа, koje tаko često uzimа odrednicu mrаčnogа i fаtаlnogа. Ipаk, Desnicа prvenstveno ističe fаktičnu moć koju irаcionаlno poseduje... Sаdа kаdа smo bespovrаtno prihvаtili ovаj dokаz, sledeći udаrаc nа sliku strogo uređenog reаlnog svetа zаdаće Desnicа time što će uprаvo grаnicu između dvа svetа učiniti nedovoljno jаsnom, а što se iščitаvа u priči o smrti i sunčаnom dаnu. Sаdа se tu otvаrа još jedno izrаzito bitno pitаnje, а to je pitаnje vremenа. Koliko gа god držаli zа pouzdаno i reаlno, već i vrlo površnim promišljаnjem to možemo dovesti u pitаnje. Zаnimljivo je koliko je sаmo vreme nesigurno sа svojim mestom u reаlnosti, jer sve što je bilo više nije reаlno i ovde. Čovek je sigurаn sаmo u prethodne dogаđаje, dok ono što živi uprаvo u ovom nаjkrаćem mogućem trenutku postаje osvešćeno tek kаdа postаne prošlost. U isto vreme, budušnost tek trebа dа postаne. Ipаk, ne dаjte dа vаs ovаkve stvаri nаvedu nа pesimizаm, evo vаm zа to podsticаj reаlnosti vrlo poštovаnog Ničeа koji kаže sledeće Štа znаči pesimističnа umetnost? Nije li to kontrаdikcijа? Dа... Nemа pesimistične umetnosti... Umetnost potvrđuje. Desnicu ne trebа promаtrаti kаo tvorcа nekog depresivnog umetnikа nа sаmrti, pre gа trebа doživeti kаo tvorcа psihički superiornog junаkа koji zаhvаljujući spoznаji (opštoj, аli i spoznаji svih strаnа vlаstite ličnosti) prevаzilаzi grаnice reаlnog i vremenа. Zаprаvo, on čini još i više stvorivši novi svet uređen po njegovim prаvilimа i onog koji će gа osloboditi.
Anаlize, (kаo i pisаnje), nikаdа ne mogu biti gotovi, аli ne zbog nedovršenosti nаpisаnog već zаto što se аnаlize mogu konstаntno nаstаvljаti, а rezultаti su novа pitаnjа. Svаko pitаnje zаslužuje promišljаnje i poglаvlje, а grаnice togа mogu biti sаmo grаnice nаšegа umа.
Mirko Sаvković
IV. rаzred

[tamaram]

PROBAJ

Život nas čini dovoljno velikima da shvatimo da imamo velike probleme, a ipak, nedovoljnim da ih riješimo.
Čitav život je tu, a kao da se sad probudila. Svjetlost koja se presijavala na lednike tek joj je tada otvorila oci... Ne previse iznenađena, koračala je. Osjećala je hladnoću, koja je oduvijek bila tu. Polako je hodala, pokušavajući da shvati što se desilo, ne pridajući mu veliku važnost. Led ispod nje se činio tako neprobojan, težak, i bolan. Nije shvatala zašto tako bosa, koračajući tuda hiljadama godina, tek sad osjeća led. Ne samo da ga osjeća, polako joj prodire u vene putujući do unutrašnjosti, pržeći njene živce. Borili su se za opstanak. Kao da je sve moguće toga svijeta, otputovalo baš tu, do njene glave, stvarajući ogroman pritisak. Kuda sada? Kako je išla, led joj je smrzavao noge, a ona je plakala. Plakala je, ne znajući kuda i kako, a kao da je neka svjetlost, neka tačka nade dopirala do nje, ali je to već predugo bila samo tačka. Oči su joj se sklapale. Činilo joj se da su joj noge utrnule i da više ništa ne osjeća. Pomislila je kako je to sjajno, barem se više neće mučiti. Ipak, poslije nekog vremena, jedan novi udar hladnoće zalijepi se za njena stopala. Opet isto. I svaki put kad bi pomislila da ne osjeća ništa, to se dešavalo, probijajući je, vrišteći. Onda je shvatila, mora da počne da se ledi, da je to jedini izlaz. Pa dobro, uspjeće, boreći se sa svojim nervima, koji su goreli pod ledom, pokušavajući da ih smiri. Opustila se. Dopustila je ledu da dođe do nje, da sasvim lagano prođe njene puteve, do nje same, da je ne boli, da ga voli. Užasan bol je prolazio kroz njene vene, a onda ga nije ni primijetila, ništa. Mislila je da ne osjeća led, ali ne, osjećala ga je, samo nije bila sigurna ni u što. Užasna hladnoća, koja joj ne smeta, ta hladnoća, koja je ledila kožu, prijala je kao ništa do tad. Nije mogla opisati taj tako dobar užitak dok joj se spoljašnost ledila. Polako, prolazeći kroz njene prste, noge, ruke, čitavo tijelo, glavu. Kosa. Opet je otvorila oči. Ali ovoga puta, stvarno. Znala je, jer je bila zadovoljna. Konačno. Postala je ledena kraljica.

Lagator Sandra I3

[tamaram]

Putovanje u svijet mašte

Stigla sam. Konačno. Nakon nekoliko sati lutanja nebom konačno sam je našla – zemlju svojih snova – zemlju vječnog djetinjstva. Na samom ulazu čekala me je ona. U haljinici od jorgovanovog lista, sva nasmijana, sićušna, trepereći krilima brzinom svjetlosti, srdačno mi je požekljela dobrodošlicu. Uzela me je za ruku i krenule smo.
Uskim puteljkom popločanim grubo klesanim kamenjem povela me u šumu kod svojih prijateljica. Priroda bješe tako lijepa, netaknuta. Grane su se lagano njihale, kao da su plesale uz glasno ptičje cvrkutanje. Imala sam osjećaj kao da je sve to u moju čast. Kako smo se približavale njenom domu, šumom je odjekivao smijeh malih šumskih vila. Ubrzo zatim, ispred sebe ugledah ogromno hrastovo stablo, ukrašeno mnogobrojnim otvorima i šupljinama u kojima su stanovale. U svoj svojoj sreći izvodile su neku vrstu plesa u letu , propraćenu durskom melodijom šumskih muzikanata. Sve je bilo okupano uzdasima veselja, harmonije, smijeha, potpuno supotno od mjesta sa druge strane neba, mjesta sa kojeg dolazim. Shvatila sam da je vrijeme da krenem dalje sama. Prateći taj isti put došla sam do malog raskršća. U svim pravcima izgledalo je lijepo i primamljivo i koji god da sam izabrala vjerovatno ne bih pogriješila. Iz neznanih razloga, krenula sam desno. Hodajuči tako, ubrzo sam stigla do kraja šume iznenađena ogromnim prostranstvom koje sam ugledala pred sobom. Na samoj ivici puteljka stajala je drvena tabla na kojoj je zelenim starinskim slovima bilo napisano „Dobrodošli u Nedođiju“. Nekoliko minuta sam stajala u mjestu fascinirana prizorom koji sam vidjela. Bilo je prepuno djece. Dječji kikot i veselje bojili su mi dušu u crveno. Sreća je bila, gotovo opipljiva u vazduhu. Polako sam zakoračila u taj svijet radosti. Odmah sa svoje lijepe strane ugledala sam šareni kamion ispred kojeg se nalazio štand. Tu je sladoledžija dijelio beskonačne količine sladoleda uzbuđenim klincima. Čitav grad je ispunjavao gromoglsan grohot djece. Nekoliko desetina metara ispred mene nalazila se glavna atrakcija. Veliki ringešpil u čijem se središtu nalazio „roller coster“ sa brijegovima koji su nadvisivli oblake. Odatle su dolazili uzvici straha pomiješani sa uzbuđenjem i smijehom. Neko vrijeme sam samo razgledala tu zemlju snova, ljubavi i nevinosti, osluškivajući dječji smijeh koji je jako prijao mom uhu. Moram priznati da sam pomalo i zadvidjela. Iznenada osjetih snažan udarac u leđa. To je bila gumena lopta koju je mali dječak nenamjerno usmjerio ka meni. Ljubazno je zamolio da mu je dobacim. To sam i uradila. Očajnički sam poželjela da im se pridružim. Ali nažalost za njih sam bila samo slučajni prolaznik. Gotovo da sam čula glas u sebi koji mi je ponavljao „Ovo nije tvoj svijet, ovdje ti više ne pripadaš.“ Ispunjena osjećajem tuge, a istovremeno i radosti zbog mogućnosti da opet, makar polovično, proživim svijet koji je iza mene, prisjećala sam se prelijepih trenutaka provedenih u svijetu, nešto nalik ovom. I onda sam se upitala – Zašto? Zašto je tako brzo prošlo? Zašto moram da odrastem? Zašto ne mogu da im se pridružim? Sva ta pitanja vodila su jednom odgovoru – to je život. I ja moram da se pomirim sa time. Suza je lagano klizila niz obraz dok me neka viša sila vukla nazad u svijet pohlepe, zlobe, krvoprolića – u realnost. I tako sam osluškivala poslednje zvuke radosti koji su polako nestajali u daljini i molila se da te note zauvijek ostanu u mom sjećanju.
Pri izlazu iz kapije Nedođije lagano mi je prošaptala na uho „Dođi nam opet!“ Zahvalna sam životu na ovom prelijepom putovanju koje mi je omogućio i bez sumnje ću reći „ Vratići se, opet“.


Dušanka Belada I-3

[tamaram]

Proces (Franc Kafka )
JU Gimnazija Cetinje
Esej
Franc Kafka – Proces





Datum : 06.02. 2011. Ime i prezime: Damjan Pejanović
Cetinje
Govoriti o Procesu je nemoguće, a pritom ne pomenuti Kafkinu kompleksnu ličnost,kao glavnu osovinu njegovog stvaralaštva. Pokušaću da njegovo djelo pojednostavim i razložim na pojedinosti koje ce ga učiniti shvatljivijim,koliko je to,naravno,moguće. Mislim da se djelo suštinski ne može poznavati ako se prethodno ne upoznamo sa nekim segmentima iz života pisca. Kafkina ličnost je veoma komplikovana i kontraverzna. Često se njegova osjećanja sudaraju i stvaraju emocionalni haos,koji se da naslutiti u njegovim djelima. Još od djetinjstva Kafka je bio ćutljivo i introvertno dijete,što saznajem čitajući njegovu biografiju. Od samog početka nije pripadao svijetu u kojem je živio,tačnije , svijetu u kojem je postojao. Kafka je živio samo u očima svog oca. Očeva ruka je birala njegov životni put po sopstvenom nahođenju. Tako,Franc završava pravni fakultet radi kao činovnik, po želji njegovog oca, dok je istovremeno zapostavljao želju da bude pisac. Ta želja se gušila u njemu, ujedno ga pritiskajući sopstvenom težinom. Izgubljen u tuđim riječima,Kafka se povlači u sebe. Ostaje dio svijeta samo formalno,u granicama koje su njegovog oca činile zadovoljnim. Bez imalo samopouzdanja piše knjige koje,većinom, za života nisu objavljivane. Njegova različitost se nije mogla sakriti,koliko god se to njemu činilo potrebnim. Plašeći se da napravi samovoljan korak na sopstvenom putu,Kafka degresivno živi u unutrašnjoj paranoji. Prijatelja gotovo da nije imao,sem izuzetka Maksa Broda ,koji nije ispunio njegovu poslednju želju posthumno objavivši njegova djela. Čitajući Kafkine knjige upadam u jedan mracan i konfuzan svijet, gdje se dvije kontraverznosti sklapaju savršenu harmoniju. Otkrivam svijet koji je postojao samo unutar Kafke ; jedini svijet gdje je pisac uistinu pripadao. Većinu svog života Franc je proveo po sanatorijumima,gdje je i umro. Poznate su njegove poslenje riječi koje svjedoče da se nisam zagubio u haosu Kafkine ličnosti. Pisac je htio pobjeći iz svijeta kome nije pripradao,ali prosto nije imao hrabrosti. Često vidi cilj,ali nikad ne ide do kraja,već se nemoćan zaustavlja na prvoj prepreci. To je,po meni , njegova najupečatljivija osobina. “Ubijte me, ili ste ubica” su rijeci kojima pisac bukvalno preklinje da okončaju njegovo konfuzno postojanje i time prekinu njegove unutrašnje strahove i frustracije. Kafkinu ličnost sam ispitivao smišljeno,zalazeći duboko,jer mislim da je neophodna da bi Proces imao puno značenje. Naime, u Procesu pisac govori o svijetu u kojem je samo dio slagalice. Svijetu koji funkcioniše van njega. Živi nemoćan da se izbori za sebe. Ostaje mu samo da se pomiri sa onim dijelom ljudske sudbine na koji nikako ne može uticati. U knjizi Kafka je uzeo obličje glavnog junaka, Jozefa K. On je svo vrijeme svjestan kružne putanje uzaludnosti po kojoj se kreće. On hoda naprijed,ali ipak zna šta ga čeka na kraju. Njegov proces se odvija van njega,van njegove moći. On korača u susret dželatu nadmeno i gordo,prkoseći totalitarnom sistemu birokratskog društva i sudstva,koje će ,na kraju,izvoljevati još jednu pobjedu nad bijednim ljudskim životom. Kafkin proces je nepromjenjiva sudbina jučerašnjeg,današnjeg i sjutrašnjeg čovjeka. Živimo u svijetu, a van njega. Krećemo se po već iscrtanim putanjama. Svako od nas ima svoj krug uzaludnosti iz kojeg ne može izaći. Kafka je smrću Jozefa K. dozivio poraz,a ujedno i odnio pobjedu nad birokratskim društvom tog vremena. K. je ostao kao dokaz koji prevazilazi sve granice zabranjenog. Iako već odavno mrtav,on živi, van vremena i van svih pravila. Čist,a najvažnije – slobodan .
Kafku su kritičari pokušali objasniti na najrazličitije načine. Njihova mišljenja se negdje sklapaju u jedno, a sa druge strane široko mimoilaze. Ja kažem da je ovaj pisac najbolje objasnio svoje djelo kroz sopstvenu pripovjetku koja se zove “Mala basna” i koju sad prilažem kao corpus delicti.
- “Ah” reče miš,”svijet se svakog dana sve više sužava. Isprva je bio tako širok da me je bilo strah,trčao sam i trčao i osjetio sam sreću kad sam konačno,desno i lijevo, u daljini vidio zidove,ali ti dugački zidovi toliko brzo hitaju jedan ka drugome da se ja nalazim već u poslednjoj sobi, a ondje , u kutu, čeka klopka u koju ću utrčati.”
-“Trebaš samo promijeniti pravac trčanja.” Reče mačka i pojede ga.
Kafka je svjesno trčao u svoju klopku... Da li će ova knjiga učiniti da ljudi promijene pravac trčanja ? Ne.

[tamaram]

Razocarenje i bol odvode misli u proslost

Mnoge stare uspomene su obrisane u nasim sjecanjima,ne tako znacajne,ne tako bitne,ne tako jako poduprete nekim emocijama.Da li stvarno svaki covjkek ima svoju tacku samokriticnosti prilikom sjecanja nekog loseg dogadjaja koji je ostavio dubok utisak na njega?
Da li se kroz ovaj nas ,,stepen razvoja” ,dok postajemo zrelije osobe,treba osvrcati na davne periode u kojima smo se osjecali nesigurno i nezasticeno pod njihovim kontuiranim uticajem?Jedno je sigurno:protkana nit kroz samu ,,paukovu mrezu” u koju smo nekada upali,predstavlja podsticanje na postojanost tih tmurnih misli.Tmurnih u smislu samog razocarenja i bola koji potapaju,razocaraju,ruse sve ono sto je bila jasna slika u ogledima nase duse.
A ja?
Ja sam dozivjela duboko razocarenje samih cinioca moje slike o ljudima...pojedinim ljudima...Lomljenja samog leda koji je bio tako tanka granica dva misljenja o jednoj osobi.Povreda je duboka...onoliko koliko moze biti za mene,ovo moje 95. godiste kad nesigurno koracam u taj tajni svijet.Moje misli gradile su sliku vatre kao simbola zivahnosti,radosti,osobine ove licnosti kao avanturiste.Vatra na koju ce se mozda sama ta osoba jednom opeci zbog svog karaktera a ne ja koja sam smatrala da te iskre predstavljaju iskrenost,povjerenje,dobrotu na neki nacin i zrtvovanje kao prijatelja.Ali tako i treba kada svoje povjerenje dajem na dlanu osobama koji su samo varka u izgledu dok je ogledalo duse odavno polomljeno.Sama nepostovanost mojih postupaka,necijenjenost moje pomoci u svakom trenutku,ismijavanje mojih gresaka daje mi jasnu tacku samokriticnosti u vidu prevarenosti karaktera same te osobe.Ne koseci se sa ,,oblacima” realnosti koji nisu ipak tako visoko i cuvaju se od svakog vjetra kao od najvece kobi.Ne znam na kakve cu sve probleme naici...ja ovako mlada kao nezasiceno dijete u ovom velikom svijetu.Nepovjerenje u ljude i dalje traje.Mozda nisam u pravu ali i dalje me misli vode u proslost...Medjutim ja nikad vise necu dotaci to dno surovog bola i razocarenja i dozivjeti te besane noci stalnog kritikovanja sebe kao osobe.

Borozan Marija I2

[tamaram]

Ispovijesti

Primicala se tako polako, a tako jako. Osjećala je njene korake. Svaki sa još većim obećanjem da će je zgaziti, da će ugasiti i tu najmanju trunu zračka. Nade više nije bilo. O čemu da misli? To je najiskreniji trenutak u životu. Ništa nije bilo tako realno, tako sigurno, tako jako, tako cisto, tako u redu. Nije se ni mogla maći. Taj strah, svaki je trenutak bio presrećan što je došao. Ta ogromna čežnja za životom. Sve se to kao neka ogromna složena slika prelivalo u njenim očima.
Bez svoje volje sam prisustvovala u crvenoj sobi. Ni jedna priča nije bila nalik tome. Ni žeđ, ni oslobađanje, ni kajanje, ni želja, ni saosjećanje, ni volja. Sve je bilo tako bezvrijedno. Samo neopisivo ogroman strah. Jedino je on zasluživao počasno mjesto u tom trenu, u toj sobi. U bilo čijem srcu. Tada su svi bili isti.
Svjetlost je već probijala rupice. Što je predstavljalo veći bol, život, ili san? Uprkos naizgled savršenom životu, htjela sam da se vratim košmaru. Ne znam više što da radim. Ni jedno razmišljanje, ni jedna nada, ni jedna promjena, ni jedan osmijeh, ništa nije bilo vrijedno. Kada imaš sve, što ustvari, iskreno imaš? Što je život, osim pusto vjerovanje, pusti san, kojim koračamo? Čemu da koračam? Ja već u svemu plivam. Što bi mi moglo pružiti veću sreću od ove? Nemam čime da se zadovoljim, rođena sam sa srećnim stvarima.
Plivaš u blatu. Ogromna čežnja. Život. Svaki udah koji postaje sve veći, svaki korak koji ide sve bliže, punimo se. Kada izađemo, siti smo, siti sreće. Čime da se ispuniš kada si već napolju?
Da li da čekam, ili da krenem u potragu? Krenuću u potragu. Postoji samo jedan odgovor u koji sam sigurna. Ljubav.

Lagator Sandra I3

[tamaram]

Vječiti rebus

Svi se sjećamo priča pred spavanje ranog djetinjstva.Cipelica pristaje Pepeljugi.Žabac se pretvara u princa.Snježana se budi poljupcem.”Nekada davno”,i onda,” I živjeli su sretno do kraja života.”Bajke,stvari snova.Problem je sto se bajke ne obistinjuju.A tu su i one druge priče,koje počinju u tamnim olujnim noćima i završavaju u neizrecivom.To su noćne more koje izgleda kao da se uvijek pretvore u realnost.
Nažalost,naš život je u većini trenutaka sličniji košmarima u kojima beznadežno pokušavamo da trčimo i pobjegnemo od problema,ali ne možemo da natjeramo tijelo da se kreće dovoljno brzo.Sabijeni u slijepoj ulici,ponekad smo prinuđeni da se suočimo sa svojim strahovima ,bilo da oni imaju oblik loših ocjena,svađe,bolesti ili čak smrti.Teško je.Neizdrživa sila nam pristiska grudi,izbijajući nam vazduh.Tražimo rešenje,ali krv nikako da nađe svoj put kroz vene.Pokušavamo da budemo smireni,ponašajuci se kao da se ovo ne događa.Ozbiljno.OVO SE NE DOGAĐA…Naravno da se događa.Neizbježno je,ali mi smo ti koji pišu dalji tekst scenarija.Mi smo ti koji stavljaju tačku na izgubljenost u koju padamo povučeni nadolje težinom sopstevenog bola.Život je čudo,taman kada nađemo sve potrebne odgovore,promijene se pitanja.Znala sam samo da je sreća stanje ka kojem moramo težiti.Tama je stanje bez svjetlosti,vakuum bez vazduha,tako da i bol nije ništa više do naša reakcija na stanje oskudno srećom i ispunjenošću.I svjetlost i vazduh su svuda oko nas,kao i sreća.Na nama je samo da je prigrlimo.Nekada davno.I živjeli su sretno do kraja života.Priče koje idealizujemo su samo odraz snova.Bajke se ne ostvaruju.Stvarnost je burnija,tmurnija I jezivija.Ali stvarnost je mnogo zanimljivija od življenja sretno do kraja.

Marijana Markovic I-3