Azbukovica

[kojica]

Kada neko mesto, stešnjeno između reke, s jedne, i surovih planina sa druge strane,
ostavite bez puta, privrede ili bilo kakve perspektive, ne čudi što vremenom ljudi
pobegnu, a gradovi zamiru. To je, naizgled, slučaj i sa opštinom Ljubovija,
administrativnim centrom Azbukovice. Danas u njoj živi oko šest hiljada stanovnika,
skoro isto kao i nekada u Soko Gradu, obližnjoj tvrđavi od koje, vek i po nakon rušenja,
skoro da nije ostalo ni traga. Kažemo naizgled, jer ono što mnogi meštani ne vide, a
retki prolaznici mogu samo da naslute, polako izlazi na svetlost dana. Svuda naokolo se
prostire ogromno bogatstvo, koje decenijama niko nije znao da iskoristi.

časopis Horizonti

[kojica]

Gostoprimstvo niko ne naplaćuje

Azbukovica se nalazi na krajnjem zapadu zemlje. Na severu se graniči sa Loznicom a na
jugu sa Bajinom Baštom. Od Republike Srpske je deli reka Drina, a od ostatka Srbije
planinski prevoj Sokolskih planina, Jablanik i Medvednik. Tesnac, za koji bi neki rekli da
je »Bogu iza leđa«, predstavlja predeo izuzetnih prirodnih lepota, mesto koje pruža
izuzetne uslove za razvoj skoro svih oblika turizma.

[kojica]

Najveći adut je, svakako, Drina. Reka pastelno zelene boje skoro da nema premca među
našim vodotokovima. Doduše, kao i svaka lepotica, i ona ponekad zna da bude
plahovita, ćudljiva i vragolasta, ali je leti pitoma i pristupačna. Svake godine se u julu,
od Rogačice do Ljubovije, organizuje tradicionalna regata, koja okupi veliki broj učesnika.
Obilje ribe privlači i veliki broj pecaroša, ali i retke zaljubljenike u netaknutu prirodu. Dok
prolazite kroz podrinjska sela, zaključujete da skoro svaka kuća ima svoju plažu.
Nažalost, od toga, za sada, malo ko ima koristi. Iako se u svakom domaćinstvu putniku
namerniku nudi pun pansion, ovde još veruju da je greh naplatiti gostoprimstvo. Tek
poneka kamp-prikolica, na tek kupljenom i ograđenom placu, govori da se i od te svetske
pomame, zvane turizam, može uzeti neki dinar.

Posebna priča su Drinine pritoke. Kanjon reke Trešnjice, koja u Drinu stiže
odnekud sa Pašine ravni, predstavlja prirodno stanište beloglavog supa. A orao - čudna
ptica! Dostojanstvena i ponosita. Beži od ljudi, ali još više od deponija raznih vrsta.
Tamo gde on živi, može se slobodno jesti i piti sve što priroda ponudi. Nešto dalje, skoro
kroz centar varoši, prolazi i reka Ljuboviđa. Kada dođe vreme mresta, kompletno riblje
društvo iz Drine se preseljava u ovu rečicu, koja postaje neka vrsta ribljeg porodilišta,
što takođe predstavlja retku atrakciju. Desetak kilometara nizvodno je i početak (ili kraj,
zavisno odakle se gleda) Zvorničkog jezera, koje pruža neslućene mogućnosti za sve
vrste odmora u prirodi.

[kojica]

Manastir kao hotel

Ono što država nije znala ili nije mogla, po svemu sudeći, shvatila je Crkva. U podnožju
Soko Grada, poslednjeg turskog utvrđenja na Balkanu, pre 16 godina je podigla manastir
posvećen svetom Nikolaju. Hram je nov, ali su izgleda i običaji novi. Umesto vekovnog
mira i tišine, svakog leta ovde vri kao u košnici. Više stotina dece, iz svih krajeva
Evrope, dolazi na tradicionalnu mobu. Moba je, zapravo, stari i pomalo zaboravljeni
običaj da se nešto dobro ili korisno uradi zajedničkom snagom svih članova zajednice.
Deca naših iseljenika se druže sa vršnjacima, upoznaju zavičaj predaka, uče jezik, a kući
se vraćaju sa željom da se što pre ponovo vrate.

Ovde se, međutim, prilično i radi. Napravljeno je i poribljeno veštačko jezero,
grade se sportski tereni, postavljeni su mali bazeni, prosecaju se i uređuju pešačke
staze. Umesto manastirskih kelija, izgrađene su savremene jednokrevetne sobe u kojima,
kada nema dece, smeštaj mogu dobiti i drugi gosti. Pun pansion po osobi košta svega
800 dinara, a jedini uslov za boravak, što valjda predstavlja običaj svuda u svetu, jeste
pristojno ponašanje.

[kojica]

U blizini manastira su i brojni kulturno-istorijski spomenici, koje vredi posetiti. Oko
petnaest kilometara je udaljen Mačkov kamen, spomen-obeležje bitke iz Prvog svetskog
rata, manastiri Čitluk i Tronoša, Banja Koviljača, Bela Crkva, Tršić i druge znamenitosti.
Najbliži je, ipak, Soko Grad, do koga se stiže vijugavom stazom dugom oko kilometar i
po. Na svakih 150 metara, kao mesto za predah ili za razmišljanje, podignute su male
kapele. Izgrađene su od kamena, pokrivene kamenom, drvetom, ciglom, ili su
jednostavno udubljene u steni. U svakoj kapeli je po jedna ikona i po jedna Božija
zapovest. Deset kapela - deset zapovesti. Slučajno ili ne, najlepše mesto na kojem se
većina turista obično duže zadrži je sedma kapela.

[kojica]

Od nekadašnjeg turskog utvrđenja, srušenog 1862. godine, malo je šta ostalo. Dok
gledate naherene zidine zarasle u korov, teško je i poverovati da je neposredno pred
rušenje ovde živelo oko četiri hiljade ljudi, da je tu bilo pet džamija, da su postojale
magaze, pijace, gradski trg i sve što je neophodno za život jedne varoši. Na mestu
nekadašnje tvrđave, nad celom okolinom, danas dominira pozlaćeni krst monumentalnih
dimenzija, pored kojeg je izgrađen vidikovac sa predivnim pogledom na sve četiri strane
sveta.

U samoj Ljuboviji već nekoliko godina skoro da ništa ne radi. Nema privrede,
nema posla, ali nema ni deponija, zagađivača i drugih "blagodeti" savremene civilizacije.
Upravo tu činjenicu pokušava da iskoristi grupa entuzijasta na čelu sa Dragoljubom
Petrovićem Čaletom. Prvi korak je osnivanje opštinske turističke organizacije, a zatim
sledi mukotrpan rad da se ovaj živopisni kraj izuzetnih lepota predstavi široj javnosti. Na
osnovu svega što smo ovde videli, verujemo da će uspeti.

[kojica]

Kako stići

Ljubovija je od Beograda udaljena oko 200 kilometara i do nje se, autobusom ili kolima,
stiže iz tri pravca. Najčešći, ali i najdalji pravac je preko Šapca, Loznice i Malog
Zvornika, a udaljenost je oko 220 kilometara. Dvadesetak kilometara je bliža kada se ide
Ibarskom magistralom, a zatim preko Valjeva, Debelog brda i Rogačice. Najkraći, ali i
najlošiji put je takođe preko Valjeva, a ide se preko Osečine, Pecke i prevoja Proslop.
Udaljenost je oko 160 kilometara, ali se desetak kilometara putuje makadamom. Inače,
sva tri pravca koriste i autobusi, a cena karte u jednom pravcu je oko 500 dinara.