Јован Јовановић Змај

[Ometač]

АЛА ЈЕ ЛЕП ОВАЈ СВЕТ
Љиљана Миленковић




„Ишао сам у кафане и гостионице где он сеђаше, седао сам близу њега, уплетао се у
разговор, грохотом се смејао његовим досеткама и шалама, покушавао да и сам
избацим коју, али ми све би узалуд. Никада Бранко озбиљније не скрену пажњу на
мене, никада не проговори правце са мном, сем што ми један једини пут рече две речи,
које су таке да их не могу поновити у јавности”

[Ometač]

Овако је Јован Јовановић Змај описао своје упорно залагање да се приближи и
спријатељи са својим великим узором и обожаваним српским песником Бранком
Радичевићем. И никада се два великана српског песништва нису истински зближила.
Један је одлазио са овоземаљских путева са свом својом трагиком, други долазио
носећи печат своје трагичне животне судбине и великог песничког стваралаштва.

Јован Јовановић Змај био је обожаван у своје време, али су га критичари
савременици и оспоравали. Ипак, до данашњих дана није му оспорен значај највећег
српског песника за децу. Уз његове стихове одрастали су обични малишани, али и
велики умови ове земље. Довољно је сетити се његових песама: „Материна маза”,
„Дед и унук”, „Пачија школа”, „Коњаник” или стихова: „Ала је леп овај свет, овде
поток, онде цвет”… Мало ко данас зна (осим читалаца „Забавника”) да је једну песму,
коју многи радо певуше као староградску, написао управо Змај:

„Тијо ноћи, моје сунце спава,
за главом јој од бисера грана,
а на грани ко да нешто бруји,
то су пали сићани славуји.”

Змајев деда Константин био је Цинцарин који се у Нови Сад доселио у 18. веку.
Обогатио се тргујући житом и стоком, па је његов син Павле постао угледан трговац
који је чак добио и племство. Змајев отац Павле био је адвокат и сенатор и врло
угледан Новосађанин. Сенаторов син првенац Јован родио се 24. новембра 1833.
године. Јована је очев пријатељ Сима Милутиновић Сарајлија пророчки благословио
речима: „Дабогда песник био”, и пророчанство му се вишеструко обистинило.

[Ometač]

Српски лекар у Бечу

После завршене гимназије, Јован је годину дана провео у Халашу учећи мађарски
језик, а после кратког службовања у Новом Саду наставио је школовање на лицеју у
Братислави, Модри и Трнави, које је прекинуо због очеве болести и породичног
сиромашења. Запослио се у новосадском Магистрату, оженио се Ружом Личанин, а
1863. године преселио се у Пешту, где је био управник Текелијанума. Радио је у
Матици српској и истовремено завршавао студије медицине. Као лекар радио је у
Новом Саду и Панчеву где је, после десет година брака, умрла његова жена Ружа
оставивши га с тек рођеном кћерком Смиљком, која је једина наxивела мајку, пошто
су претходно умрли Мирко, Тијана, Сава и Југ. И Смиљка је умрла не доживевши
други рођендан, па су Јови једина утеха били покћерка Маца и кћи Анка које такође
нису наxивеле свог оца.

Ова породична трагедија обојила је стваралаштво Јована Јовановића Змаја. Настала
је његова поетска аутобиографија из срећних и тужних породичних тренутака –
збирке „Ђулићи” и „Ђулићи увеоци”. Многи критичари називали су ове збирке
песничким романом, а неки су их поредили с Петраркиним „Канцонијером”. Јасно је
да су наслов добиле по имену његове жене (ружа – ђул), јер у „Ђулићима” пева Ружи:
„Ох довео те Бог” или „Мила Ружо, душе душо”, „Ала су нам срца близу” и „Ти си мене
распевала”. Били су то тренуци љубави и среће које Змај није крио, већ радосно
клицао:

[Ometač]

„Ала је леп овај свет.” Десет срећних и тужних година породичног живота брзо је
заменила неизмерна туга због губитка вољених, па је Змај, скрхан болом, опевао
своје увеле ђулиће. Ипак, своју несрећу није уопштавао, већ је оставио простор који
је отворен за срећу других људи.

Породична трагедија није одвела Змаја у песимизам, већ је свом снагом почео да
помаже људима. Читавог живота држао се лекарске етике да људима треба помоћи у
невољи, да треба бити од користи друштву, па тек онда себи. У свом првом
лекарском огласу објавио је да ће сиротињу лечити бесплатно. У Београду је
основао и водио санитарни надзор у школама, а с још десетак лекара основао је прву
амбуланту у Србији. Током своје најдуже лекарске праксе, у Бечу, своје пацијенте,
Србе из свих крајева, упућивао је најбољим бечким специјалистима.


Знак Српске књижевне задруге нацртао је Ј. Ј. Змај

[Ometač]

Поред хуманитарног рада, Јован Јовановић није остајао по страни ни од друштвених
и политичких прилика српског народа у Угарској. Предано је подржавао идеје
уједињене српске омладине које су подразумевале културно и политичко
обједињавање свих Срба, без обзира на границе. Овим идејама остао је веран до
краја живота, 1904. године. Истовремено, био је веома близак руководећем врху
Српске народне слободоумне странке Светозара Милетића која се залагала за
ослобађање Срба и њихово уједињење у једну државу, уз развијање националне
свести, очување националне особености и поновно успостављање аутономије Срба у
Угарској, уместо укинутог војводства Србије.

[Ometač]

Свим срцем уз народ

Осећајући потребу да својом поезијом подупре политичке идеје за које се залагао,
као и да окрепи народни дух, Змај је написао много родољубивих песама, међу
којима су, свакако, ремек-дела „Светли гробови”, „Три хајдука” и „Вила”. Песму
„Светли гробови” Змај је испевао поводом смрти Ђуре Јакшића:

„Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикиво
Где ја стадох – ти ћеш поћи
Што не могох – ти ћеш моћи
Куд ја нисам – ти ћеш доћи
Што ја почех – ти продужи
Још смо дужни – ти одужи.”

Из сличних побуда настале су и Змајеве политичке и сатиричне песме. Многи
критичари су рекли да је ова врста његове поезије била у служби Милетићеве
политичке странке, а Лаза Костић је због тога изјавио да је „змај појео славуја”,
односно да је његов пријатељ занемарио свој песнички дар у корист дневне
политике.

[Ometač]

Споменик Ј. Ј. Змају у Новом Саду

Змај је творац наше сатиричне поезије, као што је Радоје Домановић творац наше
сатиричне приповетке. Змајева сатира тицала се разних деформација у тадашњем
политичком, друштвеном, националном, културном и књижевном тренутку, као што
је, примера ради, „туђинско васпитање српске омладине”. То су песме „Билђунг” или
„Песма једног најлојалнијег грађанина”. Ту је и позната песма „Јутутунска јухахаха”,
која је уперена против режима Милоша Обреновића.

[Ometač]

Кад су Змаја питали зашто се бави сатиром, он је одговорио: „Док се коров и
коприва не истреби, не може се добро сејати; док се лажни апостоли не открију, не
може истинита наука процвасти, док се ропски духови не изобличе, не може слобода
синути; док се себичност не жигоше, не може се право знање и наука ширити…”


Најпознатија фотографија Чика Јове Змаја нашла се и на „чувеној” новчаници од
петсто милијарди динара, срамоти југословенске привреде.

Змај се бавио новинарством и издавањем и уређивањем бројних часописа: „Јавор”,
„Змај”, „Жижа”, „Невен”. По часопису „Змај” добио је надимак који неизоставно иде уз
његово име. Wегов најпознатији часопис био је свакако „Невен”, који је излазио у
Београду и Новом Саду више од двадесет година, а Змај је за њега рекао да му је
„мезимче идеалног живота на земљишту практичног искуства”. Часописи „Жижа” и
„Стармали” имали су сатиричну садржину, „Јавор” је био потпора младим књижевним
ствараоцима, а мало је познато да је Змај био један од покретача стрипа у нас, па је
његова „Илустрована ратна хроника”, која је излазила 1877. и 1878. године служила
жестоком супротстављању аустроугарским оптужбама против Србије и крајњој
пристрасности у српско-турском сукобу.

[Ometač]

„Невену” је Змај остао веран све до смрти и на њему су се васпитавале многе младе
генерације, а неретко се и данас прештампава и чита. Чика Јова Змај, како га још из
милоште зову бројни читаоци и поштоваоци, предано је радио на својим часописима,
а колико им се предавао говори и податак да је забележено чак 500 његових
псеудонима и шифара којима се потписивао у својим часописима како би прикрио
оскудицу у броју сарадника. Сведочанства говоре да је неке бројеве часописа
испуњавао сам од прве до последње странице. Током плодног и разноврсног рада
Змај је писао и драме, био је један од оснивача Српског народног позоришта у Новом
Саду, а неко време и драматург у Народном позоришту у Београду. Осим тога, бавио
се и превођењем Гетеа, Qермонтова и Тенисона, али критичари кажу препевавањем.

Познат је његов превод Гетеове „Ифигеније на Тауриди” и „Хермана и Доротеје”. С
руског је превео поему „Демон” Љермонтова, а с енглеског „Енох Арден” песника
Тенисона.

[Ometač]

Песник проводаџија

Хроничари су забележили да је Змај био немаран према својим делима, да их је
понекад заборављао, губио, остављао изван „Певаније” у коју је сабирао своју
поезију. Забележено је да је затурио или намерно заборавио и своју прву штампану
песму „Српска зора” објављену у темишварским новинама „Јужна пчела”, а да је за
почетак свог песничког рада узео песму „Пролетно јутро” која је објављена у другој
свесци „Летописа Матице српске” 1852. године. Од те године рачунали су се његови
песнички јубилеји, док је „Српска зора” донедавно била сасвим непозната.

Има нешто што се мало зна о Змајевом животу. У приватном животу био је веома
успешан у проводаџисању, односно посредник у склапању познанстава. Његови
савременици забележили су да је био срећне руке у том послу и да су се многа
познанства у којима је посредовао завршила веома срећним браковима. Помиње се
да је посредовао између Милоша Грабовачког и Јелене Лонгиновић. О томе данас
сведоче пожутеле фотографије и писма која су путовала из Земуна у Српски Итебеј и
обрнуто. А почело је једним Змај Јовиним писмом у коме их он позива на познанство
и дружење. Грабовачки је био земунски учитељ, штампар и књижевник, а изнад свега
родољуб, а Јелена лепа, заводљива и романтична, попут Јуле из Сремчевог „Поп
Ћире и поп Спире”.

Дописивање је трајало две године, да би маја 1873. године било крунисано браком.
Обоје су остали верни својим родољубивим идејама, а из велике љубави родила им
се кћерка Ирена.

[Ometač]

Божја порука

Погодио се Бог с ђаволом да поделе време: дани да остану божји, а ноћи да добије
ђаво. Ђаво се томе радовао, али људи кад то чуше, јако се уплашише и узнемирише.
Послаше Богу једног голуба да га пита: шта сад да раде, да им ђаво не нахуди...
Голуб се брзо врати са овом поруком од Бога: „Ко хоће да се сачува од ђавола, нека
ноћу спава!”

[Ometač]

Милостива врана

Пре неколико година објавио је неки поуздан господин какву је врану посматрао на
свом пољском добру. Сваки дан по више пута долазила му је једна врана пред
кухињска врата да ту нађе бачен залогај. Кад што за јело нађе, она то не поједе, него
однесе у кљуну некуда, и то у врт иза неког жбуна. Могло се помислити да то носи
својим младим враницама, али пошто је било рано с пролећа, кад птице своје птенце
још не излегу, то је она нађена јела морала неком другом односити. Тек кад се по
пети, шести пут врати, она онда поједе ако још нешто нађе. Тај господин није
мировао док није ушао у траг том њеном поступку. Иза оног жбуна нашао је једну
болну врану која није могла летети да сама себи храну тражи. Тој болесници носила
је милостива врана те понуде. И као што рекох, сама није хтела ни залогаја окусити
док није прво своју болесну другу наситила. Ја не знам шта ћете ви рећи на то, ал’ ја
ову врану више поштујем него понеког богаташа који седи на нагомиланом благу и
невољном брату неће ни од сувишка свога да помогне. А гле ове вране, она је прво
невољницу намиривала, па тек је онда на себе помишљала.
1905.

[Ometač]

На суду

Један мајмун био је више година у кући једног судије (држали га тек да је кућа
веселија и господскија). Он је ту на свашта мотрио, све је мајмунисао. Па кад је већ
мислио да и сам зна судити, побегне у шуму, где се хвалио шта је научио. Тад га
животиње изаберу себи за суца. После неколико дана заваде се курјак и лисица око
једног петла кога су заједно нашли, пак је ваљало да га поштено поделе – ал’ лисица
је хтела целог, а курјак је хтео целог. Лисица је знала да би јој курјак могао петла
отети, зато му рече: – ’Ајдемо новом суцу, па како нам он пресуди, онако нека буде.
Курјак одговори: – Па хајде! – (мислећи у себи: Ако ми судац досуди целог петла,
добро; ако не, ја ћу га ипак од лисице отети.) Елем, стадоше пред суца, господина
мајмуна, који их озбиљно дочека и натаче одмах наочари на свој широки нос.
Испитивао је петла са свих страна, мислио се, пак се накашља и рече: – По
параграфу двадесетлевом, ви сте обадвоје криви, и хвалите Бога што вас нећу по
заслузи казнити. Па сад се, лепо, торњајте кући! – А петао? – запита лисица. – Петао
остаје овде за судске трошкове. Покуњише нос и курјак и лисица, али суд је суд па
му се ваља покорити, а мајмун је судац, сами су га изабрали. Идући кући дуго су
ћутали, напокон ће запитати курјак: – Кад ћемо опет на суд? – Никад више –
одговори лисица.
1906.

[Ometač]

Сунчева столица (из дечјег света)

Гост – Но, Љубице, како ти се допада наш ручак? Мораш бити задовољна. – Ништа,
ништа, није ни код куће увек најбоље.

Шећер

Кад се ономад шетао мали Душан са својом матером по пијаци, мати му се накашље. –
Хоћеш ли, мати, да ти дам мало жута шећера? – Ја бих хтела, баш би ми добро чинило.
– Па знаш шта? Хајдемо у ову бакалницу да ми купиш за грош жута шећера, па ћу дати и
теби парче.

[Ometač]

Цоца

Дадиља метла малог Цоцу да спава, ал’ он је једнако дрекао као помаман. Кад се
наједаред утишао, дадиља рече: – Но, хвала Богу кад је једном крај! А Цоца се одазва:
– Није крај, само мало да се одморим!

Банка

– Ди си био, сине? – Био сам с оцем у штедионици. Ал’ нећу више никад тамо ићи. – А
зашто? – То мора да су здраво рђави људи. Сигурно хоће и да уједу. – А по чему ти то
судиш? – Па ја тако мислим, кад су затворени у кавезу.

[Ometač]

Велики петак

– Кажите ми, драга дечице, зашто је Велики петак за цело хришћанство тако тужан и
жалостан дан? Сва деца ћуте. – Но, зар не зна ниједан? Један дебељко: – Зато јер тога
дана не смемо ништа јести догод се не смркне.


Погрешна изрека

Учитељ је читао са ђацима из читанке у којој је било доста штампарских грешака,
зато је неколико пута морао рећи: – Децо, ово је штампарска грешка, ово треба
исправити овако. Читајући даље, дођоше и до изрека, и кад прочиташе ону изреку:
Испеци па реци!, подиже се поп-Г – син и рече: – Господине, и ово је штампарска
погрешка, ту треба да стоји овако: Испеци па поједи!

[Ometač]

Доброта

Идући са пијаце, купио отац две поморанxе и дошав кући даде једну малој Сокици,
рекавши јој: – Ти си, Сокице, данас била добра, зато ево ти једна поморанxа.
Сокица, пак, видевши да је отац донео две поморанxе, рече: – Татице, ја сам данас
двапут била добра.

Хоћу и молим

– Хоћеш ли још сира? – запитам о ручку малу Анкицу. – Хоћу – одговори она. А њена
старија сестра Маца стаде је карати: – Зар се каже хоћу? Зар ти не знаш казати
молим? Анкица није никад у неприлици с одговором, па није била ни сад. Она
одговори сестри овако: – Мене је чика питао хоћу ли, па сам казала хоћу, а кад ме
запита молим ли, онда ћу казати да молим. (А међутим је мене гурнула, бајаги да се
тај одговор само тиче Маце а не и мене.)

[Ometač]

Марко

Малог Борка болео је зуб, па је боме и плакао. Родитељи су га карали и рекли му: –
Какав си ти јунак кад због зуба плачеш! А Борко ће мало после да запита: – Је ли,
бабо, шта би радио Краљевић Марко кад би га болео зуб? – Он би ћутао и трпео. –
Бабо, и ја кад будем Краљевић Марко, и ја ћу ћутати и трпети.

Сан и јава

Сестрица од пет година приповедала свом млађем брату како је леп сан уснила: била
је код посластичара па је ту по милој вољи јела колача и шећера колико јој срце
зажелело. Братац је то озбиљно слушао, пак ће да је запита: – А шта сам ја јео? – Ти
ниси ништа јео, јер ниси тамо ни био. На те речи брат бризну у плач и поче грозне
сузе ронити на бело лице своје. (Не дао му Бог већих јада!)

[Ometač]

Коњ и мазга


У једној штали хранио газда свог јахаћег коња. Коњ је имао лепа јасла, а у њима
увек свежа сена и довољно зоби. А у истој штали, у једном куту, била је привезана и
мазга коју нису неговали и тимарили, а хранили су је тек да не скапа од глади.

Једаред, усуди се мазга па рече коњу:
- Ја знам да си нешто друго него ја, па нећу с тобом да се барабарим*. Али ипак не
знам зашто нећеш никад ни да ме погледаш, а камоли са мном коју проговориш.
Зашто се тако поносиш?

Коњ се и не осврну на њу, али ипак одговори:
- На мојим прецима јахали су цареви и краљеви и најславније војсковође кад су
ишли у рат. Ја се, дакле, не могу дружити ма с киме.
- Тако је - одговори мазга и уздахну.

Мило бејаше коњу чути да му се признају такве заслуге, пак се обрну да погледа
мазгу. И одмах опази да на леђима има крст, пак је запита:
- А откуда теби тај крст на леђима?
- То је спомен из старих времена - одврати мазга скромно.
- А какав је то спомен?
- Та знаш, на једноме моме претку јахао је Христос Спаситељ кад је улазио у
Витлејем. Па од тога доба ми се рађамо с крстом на леђима.

Коњ се застиде и поче премишљати како је гадна претерана гордост, а како је лепа
питома скромност.