Драги мој народе српски,
Жао ми је што си мој, а не народ неког мог непријатеља. Ко је тебе познавао, ни пакао му неће тешко пасти.
Нешто ми се омилило ово епистоларно трућање. Писао сам већ ономе што нас је узјахао и не пушта1, па затим мом цењеном Воји2, замерајући му што нас није ослободио од оног првог. Сад, к’о велим, и теби, народе мој, да скрешем коју у брк. Зашто ли ти се овако обраћам, запитаће се неко. Попео си ми си на врх главе, најмилији мој роде, па реших да те изгрдим.
Непосредни повод је био протесни скуп, у центру Новог Сада, против срамотног ослобођења мађарског нацисте и џелата из новосадске рације, хортијевског капетана жандармерије, Кепиро Шандора3. Тог ти се недељног поподнева, код споменика Милетићу, окупило целих двестотињак душа, да свој глас дигну против званичне подршке мађарских судских власти убици Срба, Јевреја и Цигана из 1942.
Осталих 400.000 Новосађана је решило да време проведе уз ТВ пренос неке утакмице, пиво с укусом лимуна и неке гранд песмице. Не искључујем да је било и других активности мојих суграђана, али је јасно да се на тргу нису појавили. Тај Кепиро је, са колегама, одговоран за смрт најмање 1500 људи само у граду Новом Саду. У том граду, данас живи на хиљаде директних потомака и рођака мучки убијених у рацији. Па чак ни они, чији су најрођенији бацани под лед, нису могли да одвоје уру времена, да у центру свог града покажу достојанство, поштовање према страдалницима и презир према крвницима. Мрзело их је! Што да се акају? Уосталом, промицала је и кишица. У исто време, на само педесет метара, у оближњим кафанама, седело је бар пет стотина Новосађана. И нико да дигне своју цењену позадину и прикључи се онима који траже правду за српске жртве. Европа у пламену, а ви пландујете!? Говеда!
Ово је само окидач за моје писмо теби, народе српски. Твоја малокрвност, безвољност, бедно рајетински однос према власти, немар за друге, за државу, чак и за сопствену садашњост, да не помнињем будућност ми се гаде. Фуј!
Ти би хтео да живиш боље, да ти не парчају државу, да власт не краде, да доктори не узимају мито, да труднице људски третирају, макар у породилишту, кад их већ терају с посла, да полиција брани и штити народ, уместо што сврху свог постојања исцрпљује у жељи да укеба сваког оног ко улицом пројури брзином од 56 км на сат. Све би ти ово волео, народе мој најдражи, али да ти падне с неба. Да не дижеш своју задњицу из удобне фотеље и не скрећеш поглед с Новаковог рекета.
Љути те што политичари без школе, знања и образа за кратко време, у пресиромашној Србији, намичу „машала капитал“, што лажу с ТВ екрана, што њихови пријатељи за две године постају краљеви шећера, маркетинга, малопродаје… бесан си што је неко, за сићу, покуповао све оно што си ти градио деценијама, што њихови синови студирају на Сорбони и Оксфорду, а твоје ћерке, да би виделе море на десет дана, морају тим студентима да перу шофершајбне по бензинским пумпама.
Ипак, нећеш ништа да урадиш да се то промени. Никакву жртву ти не би да поднесеш. Не причам ја о жртвовању живота у некој револуцији. Не тражим од тебе да будеш Јованка Орлеанка, Че Гевара или Карађорђе. Тражим да жртвујеш понеко вече четвртком или суботње поподне, да изађеш на неки протест, одеш на трибину, промоцију патриотске књиге или часописа, да чујеш оне који од тебе знају више, да упознаш и друге из свог града, који су бесни, опљачкани, кивни… па да делујемо сви заједно. Тражим да своју судбину узмеш у своје руке. Немој да чекаш да ти слободу дају други. То је срамота. Подлост. Не може се задобити царство, на дивану све духан пушећи.
Неће ти нико дати, оно што сам не узмеш. Дошло је време да се слобода отима. Нама су је отели корумпирани скотови и еврофанатици, а сада ми морамо да је отмемо назад.
Треба, народе српски, да се окупљамо. Морамо да се повежемо, јер само заједно можемо отерати марву. Ако знаш да пишеш, пиши! Богу хвала, има доста патриотских портала, неко ће то прочитати. Ако умеш да говориш, говори! Има довољно комшија, колега, кумова, пријатеља… неко ће те чути. Ако не умеш ништа од овога, али знаш, осетиш, видиш да је земља у хаосу, слушај и читај оне који могу, знају и хоће да се боре против окупатора!
Срамота је да на промоцију књиге о српској историји и националном интересу у сред Новог Сада дође 20 људи, а да на прославу неке медаље долети 60.000 грла. Бедно је допустити властима да нам продају на хиљаде година стару фору „Хлеба и игара“. Људи направе часопис о НАТО злочинима и претњама Србији, сакупе новац да га штампају, нађу десетине аутора да о томе пишу, организују трибину, а у Новом Саду дође 50 људи. Да је „књигу“ промовисала Јелена Бачић Алимпић или онај шаран који пише о тајнама неког џет сета (читај курви и њихових макроа), дошло би бар десет пута више зомбија, гутача кича и шунда и љубитеља туђих живота.
Пустио си да те умртве, да те претворе у бесловесног створа који машта о добром залогају и честом гутљају уз утакмице, филмове, серије, концерте… седиш у атлет мајици по цео дан, пиљиш у ту одвратну кутију, не причаш ни са женом и децом, а тросед напушташ једино да би отишао у хипер, мега, ултра, гига маркет по још чипса, кикирикија, крекера и наравно – пива!
Е, мој народе, ниси ти ни заслужио да ти буде боље. Треба још да пропадаш. Да изгубиш и то што имаш. Ово ти најискреније желим. Немој да мислиш да се шалим. Ја тебе, истина, волим. Али ирационално. Немам разлога за то. Волим те зато што си мој и ништа више. Ти си најгори од свих народа. Срамота си за своје претке, а питање је хоћеш ли имати потомке, јер за будућност не хајеш. Важно ти је да напуниш трбушину, а држава нека труне. Зато ти немаш право да тражиш или очекујеш боље. Од кога тражиш? Ти би да се појави неки Deus ex machina, и да ти допуни новчарку са једно 1000 евра месечно. Лимбурга месеца, кад се мајмуни буду шишали.
Није теби довољно лоше. Док дишеш, треба те шибати. Плате треба да ти смање макар дупло, а радно време да продуже на 15 часова. Пензије и здравствено нека ти потпуно укину. Надам се да ће гориво коштати хиљаду динара литра. Желим ти да будеш и гладан и жедан и го и бос. Нека те раке плаве, нека ти град убије воћњаке, нека ти сунце спржи усеве… Кад је тебе баш брига за целу земљу, за читаву нацију, што бих те ја жалио? И не жалим те. Напротив, желим ти све најгоре. Једино тако ћеш се опаметити. Кад ти црева закрче, онда ћеш ваљда и зубима кидисати на ове што нас све заједно море. Кад не будеш имао деци ни за показну карту, а камоли за школарину, и ти ћеш тада схватити да има нечег важнијег од лиге шампиона.
natasa bekvalac
Ти си изнад политике, ти си сувише отмен за митинге, превише си паметан за трибине, боље знаш све од свакога, нико теби не треба да прича, шта има ко тебе да учи, па ти све знаш, све схваташ – и ипак ништа не радиш. Нећеш на изборе, јер пада снег, викендом се одмараш и сви су исти, а тражиш да живиш људски. Није ти право што храна кошта исто у Барцелони, Паризу, Бечу и Лесковцу, али ћеш ипак радије гледати како музу краве на „Фарми“, плачу због певаљкиног развода на „Амиџи шоу“ или признају како туку жену и швалерају се у „Тренутку истине“. Е, бруко једна! Патетични изговоре за народ! Гомило бедног људског материјала!
srbija je farma
И треба муфтија да пали Рашку, Корхец нека српски третира као страни језик у Војводини4, Тадић нека признаје Велику Албанију, Ђилас нека има годишњи пораст прихода 2300%5, РОСУ нека пребија Србе због српских таблица, Бугари нека траже Димитровград, Мађари нека у Кањижи ревидирају Тријанон6… све си то, и још много горе, заслужио! Треба и твоју кућу да узму. И жену! Нека ти само оставе телевизор. Тамо гледај ТВ Дневник и министрову другарицу док ти објашњава како се отварају нова радна места, а престиж и углед Србије у свету експоненцијално расту. Слушај о европској будућности, претприступним фондовима и земљи Дембелији. Слушај и гледај, али не мисли ништа! Пусти мозак на пашу, буди раја, буди потрошач и цркни у сопственом смраду!Не рече ономад Бранко Ћопић узалуд “Знам ја нас, ј..о ти нас!”
Од мене толико… Бар док се не усправиш и не заслужиш да те назовем народом.
Остоја СИМЕТИЋ: Писмо народу српском или зашто вас се гадим
Odgovori sa citatom
