Sastavi iz srpskog jezika - osnovna škola, od V do VIII

[tamaram]

Књига или филм?
Књига. Заувек. Због њене симболичности и врености. Данас, када је много једноставније отићи на неки интернет сајт и прочитати најкраће и најсажетије саставе, ја се посвећујем књигама.
Често се поставља питање- књига или филм? Волим погледати добар филм, али мислим да књига има већи значај и утицај за читаоце. Књига читаоцу допушта да сам схвати њену поруку и значење, али такође и да формира ликове по својој жељи. Филмови су скраћене верзије књига, и све оне речи, описи и мисли су остављени по страни. Наравно, има и онох квалитетних и гледања вредних филмова, који вас могу натерати на размишљање, смех, сузе и страх. Главни квалитети ових филмова су глумци и сценографи, али гледајући филм доживљавамо филм редитељевим очима и управо због тог су интересантни. Књига је посебна због своје историје и уложеног труда за стварање. Постоје књиге читане у једном даху, оне мало мање занимљиве, оне чије значење можемо схвати увек другачије. Баш као и код људи. И. Андрић је рекао:“Остати равнодушан према књизи, значи лакомислено осиромашити свој живот.“ Ја волим књиге, нарочито оне љубавне, са драматичним завршетком. Ја волим књиге, и оне су мој избор.
А шта је боље просудите сами.
Милица Њежић VIII4

[tamaram]

Лик из књижевног дјела
Први пут кад сам чула синтагму "Оркански висови", и не мислећи да је то наслов књиге, заинтригирало ме је. Касније, кад сам прочитала књигу, схватила сам да оправдава сва очекивања и да је пуна занимљивих ликова.
Дефинитивно најинтересантнији и један од главних ликова је Хитклиф. Његова животна прича пуна је успона и падова, а сви они имају дозу фаталности. То је човјек који се из невиног дјетета претворио у ортодоксног чудака и охолог човјека. Он је доказ да љубав може претворити и најбоље створење у најгоре чудовиште. Његов живот ишао је из кранјности у крајност. Из силног сиромаштва постао је богат, а најжалосније од свега је што је богатство стекао преварама и лажима. Након што му је љубав живота отео богаташ, а она се удала из користи, кренуо је резмишљати на други начин. Она је допирала до њега и управљала је њиме као дрога, иако је била далеко. Његова љубав убијала га је из дубине и полако, преузимајући на тај начин све и једну ћелију његовог тијела. Умирао је и не знајући да умире. Према властитом сину, којег је имао са другом женом, понашао се као туђинац и робовласник, штавише мрзио га је. Мислио је да ће бити мушко уколико буде био идиот. Скривао је своја осјећања, иако их није могао скривати. И најгори непријатељи према њему нису могли осјећати мржњу, већ само жалост. Посљедњи ударац задала му је њена смрт. Умрла му је на рукама, након рођења кћерке. До тог трнутка имао је макар наде да ће му се вратити и вратити му људска осјећања. До тог тренутка били су телепатски повезани. Након тога ни једну ноћ није могао мирно спавати. Она му је била у сновима, у души, под кожом и у тијелу. Он је био мртав човијек који хода, и ништа то није могло промјенити. Скоро да уопште није јео, кретао се. Много времена је проводио крај камина, загледан у ватру. Људи око њега су се питали да ли је то стварно била љубав, или нека врста опсесије и лудила. Ипак, нешто му није дало да умре, да коначно буде са њом. Једино у чему је уживао било је загорчавање живота других људи.
Ноћима су га прогањале њене очи и коса. Био је само снажно тијело без живота у себи. Након његове смрти, живот њему блиских људи је кренуо набоље, и тешко је то рећи, али нико није жалио за њим. Свеједно, Хитклиф и Катарина живјели су као немирни духови, баш онако какви су били у доба кад су били млади и сретни.

Наташа Грујичић IX5

[tamaram]

Лик из књижевног дјела
Међу мојим омиљеним ликовима из књижевног дјела је инспектор Херкул Поаро, главни лик из криминаличких романа Агате Кристи.
Белгијанац, необично симпатичног изгледа, веома културног понашања са јаким фрацуским акцентом Увијек педантно обучен са рукавицама и штапом у руци. Да не заборавим најважнији детаљ: његове бркове, до којих му је толико стало да када на спавање, увијек ставља посебан штитник за бркове. Он је невјероватно паметан, све запажа, чак и оне најситније детаље, за које у почетку сви мисле да су неважни. Не постоји ниједан случај који он није успјешно ријешио. Мени је најинтересантнија његова улога у роману "Убиство у Оријент експресу". Убијени човјек је био тешки криминалац. Отео је трогодишњу дјевојчицу од родитеља и тражио новац. Кад су му платили, он ју је убио и оставио у дивљини. Сви путници у вагону су некако повезани са породицом убијене дјевојчице: пријатељи, рођаци, дадиље, возачи..., тако да Поароу није било лако да ријеши овај случај. Он наравно успијева и закључује истрагу са реченицом: "Веома сам љут што сте мислили да можете да преварите моје мале сиве ћелије."

Милан Малчић VII3

[tamaram]

Маслина, мир, пријатељство
Сви људи на свијету желе мир и слободу. Желе да лете, скачу, да се образују, и да се не боје, да не бјеже и да не плачу. Они би хтјели вољети, гајити пријатељство и гледати дјецу како се слободно играју и слушати птичица пјесму.
А знате ли шта је пријатељство? То је нешто најважније, као зрачак сунца у тами, мир у рату, нешто што је потребно сваком човјеку. Требају га сви на свијету. Мир нам значи као срце у грудима, али постоје они који мисле само на себе и који не виде патњу других. Њихово срце је тврдо као камен, хладно као лед и тамно, тамно.
Кад се лошим људима, чудом, срце омекшало, дошло је до мира. Послат је мали бијели голуб, са дивним украсом, маслином, а људи, сретни људи знали су шта то значи-мир. Летио је дуго док себе није препознао међу животињама гдје је схватио да и припада, и ту се зауставио.
И тада је проглашен мир. Људи, и мали, и незаштићени, и старији, и изнемогли дочекали су повратак из рата, својих најмилијих. Досањали су свој сан о миру са жељом да се рат више никада не понови.
Јевросим Чави VII5

[tamaram]

Мој друг

Мој друг се зове Ненад. Сједи са мном у клупи. Има десет година. Јако је симпатичан.
Има смеђе очи и смеђу косу. И има велике наочале које су тамно - црвене боје. Он је један од мојих најбољих другова у разреду. Има наочале које га чине посебним другом. Дали смо му надимак Шоне, али тај надимак ми се не свиђа. Као особа је јако добар друг. Свако би волио да има друга као што имам ја.
Ненад је јако добар друг, који може све разумијети. Воли се шалити.

Наташа Родић V5

[tamaram]

Moja другарица
Моја најбоља другарица зове се Јелена Грбић. Са њом сједим у клупи. Сједимо у задњој клупи до прозора.
Јеленини родитељи се зову Драгана и Војислав. Она воли зелену боју, патеке и тренерке. Од хране воли виршле, а од пића кока-колу. Рођена је 4.6.95. године у Бањалуци. Од спортова воли тенис и скијање. Такође воли компјутер,цртати,писати и школу. Има папагаја по имену Кити. Највише воли љето. Воли гледати филмове на телевизији. Њена омиљена књига је ``Хари Потер``, а њен омиљени филм је Гарфилд.
Посебно ми се свиђа њена смеђа коса и смеђе очи. Она свира гитару. Јелена је добра, брижна и тиха.
Александар Милошевић V5

[tamaram]

Моја мајка
Моја мајка је висока. Има дугу смеђу косу. Очи су јој боје тамног љешњака. Она је најљепша мама на свијету.
Сва њена пажња је уперена према мени. Када ме загрле њене руке, осјетим топлину и љубав. Њено је срце велико и пуно њежности. У њеним очима постојим само ја.
Стално ми прави колаче које волим да једем. Понекад се наљути на мене али је та љутња брзо прође. Веома се често смије. Вољела бих да сва дјеца на свијету као ја.
Сара Карановић V1

[tamaram]

Моја соба
Своју собу дијелим са братом. Добро је освјетљена и мени за рад сасвим довољна. Једина примједба је, што је брат и ја дијелимо, па сметамо једно другоме. У њој се налазе два кревета, чипкаста завјеса, велики регал и два радна стола. На регалу се налазе играчке и украси, као и слике које стално падају, па морам да их поправљам. На радном столу, који стоји испод прозора, налази се рачунар, који је укључен по цијели дан. И кад радим, и кад се играм, и кад куцам, и кад спремам, рачунар је укључен, те из њега излазне разни тонови. Питате се како то, па то ја слушам слушам лагану класичну музику, која ми чак и увече помаже да заспем.

Вања Кесић VII1

[tamaram]

Музички кабинет
У О.Ш. Иво андрић у коју идем ја има један музички кабинет. Моји другови и ја увијек идемо у њега када имамо час музичке културе. Имамо јако добру наставницу.
Тај кабинет се налази на трећем спрату школе. У њему се налазе дипломе познатих ученика. Такође на средини кабинета има један велики клавир. Он за мене производи најљепши звук. Направљен је од дрвета. Има црне и бијеле дирке.
Пуно волим тај кабинет. Кад` излазим из њега јако сам тужан. Једва чекам следећи час музичке културе да поново са радошћу уђем у њега.
Драгана Кос V5

[tamaram]

Музички кабинет
У школи се налази једна просторија у коју ја радо улазим. То
је музички кабинет
Он се налази на трећем спрату. У њему се налази наставничин сто, по пет столова у четири групе, ормари и клавир. На зиду се налазе разне дипломе дјеце и постеи. У једном ормару налази се касетофон и инструмети. У другом књиге, а у трећем одјећа за хор. У кабинету се налази телевизор, видео и табла. Мој најдражи предмет је клавир. Он је црне боје. На њему су дирке црно-бијеле боје. Клавир пушта разне звукове. Да би пустио звук човијек треба да га свира. Он пушта дубоке,високе,тужне и веселе звукове.
Када излазим из кабинета осјећам се тужно и једва чекам слиједећи час музичког.
Наташа Ш. V5

[tamaram]

Опис моје дневне собе
Хладан ваздух увукао се тихо и расхладио просторију те сам морала брзо затворити врата терасе. У дневној саби је владао мук. Чуло се само тихо цвекетање малог замрзивача на крају собе. У стану није било никога осим мене. Осврнула сам се по просторији и угледала моју стару слику из нижих разреда. Та слика је одувијек стајала ту, али сам ја тек сад примјетила да се и она мало промијенила. На њу, као и на друге слике, спустила се сива прашина. Непоспремљен сто, прашњаве слике и каучи са са спуштеним покривачима дали су ми наговјештај да је вријеме за спремање. За тили час сам донијела усисивач и пар крпа, те је спремање могло да почне. Брзо сам почистила прашину са старих слика, а ни огромни часовник није био прескочен. Прљаво посуђе и солњак ставила сам у кухињу, те је и сто био поспремљен. Хрпице мрва по поду, и већ сам морала узети усисивач. Музика је прорадила и мрве су једна по једна нестајале са пода. Остали су само каучи које сам лако спремила, те је спремање за пет минута било готово. Одмах сам се бацила на двосјед, укључила телевизор и одморила се од напорног спремања. Одмарајући се сјетила сам се колико само лијепих , а помало и тужних тренутака провела у њој. За мене она није била само једна соба пуна исправно пореданог намјештаја већ и мјесто догађаја свега оног лијепог у моме животу, што ћу надам се још дуго памтити.

Дајана Гајић VII1

[tamaram]

Описивање спољашњег простора
Огромни, сиви облаци лаганим покретима прекрили су мало, златно сунце и отвотили тамни пут магли и киши. Вријеме је било суво, јер ипак је мјесец новембар, ту нешто није у реду. Знала сам да се спрема неко изнанађење и заро сам ишчекивала свако ново јутро које би можда донијело нешто ново и занимљиво.
Ово јутро било је посебно. Сем тога што је донијело нешто веома лијепо и донијело је и нешто ново. Био је то снијег. далека и доста широка улица којој се у магли , под утицајем суморног јутра губио крај, представљала је мали рај за сребрне пахуљице . Једна по једна, мале принцезе су се такмичиле која ће прва слетјети на тло. Неке од њих слетјеле бих на дио аута који већ треће јутро стоји паркиран на тротоару, а нека би се случајно завукла у рукав раног пролазника.
Високо листопадно дрвеће, наравно већ одавно без лишћа, позно је посматрало мале принцезе и присјећало се неких љепших временаљ, док је оно црногорично одавно утонуло у сан.
Оближње зелено жбуње тихо се дошаптавало о малом црном штенету које се од ове зимске идиле сакрило у њихове скуте. Још само широка мајка улица да се одушеви и бијеле балетне плесачице ће у потпуности бити задовољне својом тачком. Сви у овом прекрасном дану уживају сем једног смеђег брапца коме ова атмосфера и не одовара, јер он сада остаје без своје кућице. Ја се надам да ће се радрагана дјеца током зимских дана сјетити, те малом врапцу направити кућицу на неком од оронулих дрвећа у широкој, сада већ бијелој улици.
Дајана Гајић VII1

[tamaram]

Поглед кроз прозор моје учионице
Дубоко брујање одјекује школом и наглашава поспаним ђацима и још мамурнијим наставницима да настава почиње. Ушавши у учионицу брзо размакнух широке завјесе и погледах напоље.
Вани је сипала ситна киша и стварала барице на улици. Погледавши на тротоар осјетих као да путујем у неку чаробну земљу. У тој земљи сваки лист представља једно мало биће са различитом бојом одијела.
Како се сунце лагано помаља иза високих борова и смрча бића мијењају боју. Сунчева зраке имају чаробну моћ и сваки лист почиње да се сјаји. Шарена улица украсила се бојама жутог, наранџастог и свијтао смеђег лишћа.
Њена хаљина изгледала је тако свечано да би сваки случајни пролазник, међу којима је било поспане дјеце, остао задивљен.
Из маште ме пробудише љупке ријечи моје наставнице Маре која и није изгледала мамура као и сви ми остали.
Драгана Гајић VII1

[tamaram]

Репортажа

Посјета дјечијем дому Рада Врањешевић

Већ неколико дана Основном школом "Иво Андрић" круже идеје о хуманитарној акцији за помоћ напуштеној дјеци уиз дома Раде Врањешевић. Коначна одлука донесена је на састанку подмлатка Црвеног крста. Ученици су се усагласили да треба помоћи дјеце те су почели са акцијом скупљања дјечијих пакета. Мала војска вриједне и хумане дјеце сакупљала је и слагала пакете великом брзином. У пакетиће смо ставили све потребне ствари од хигијенског и школског прибора, па до одјеће и обуће за дјецу. У помоћ нам је притекла и наставница Жељка Опачић без које реализација ове идеје не би успјела. Пошто смо основни дио посла урадили, требало је поклоне и уручити. То наравно није могло проћи без мале приредбе у част дјеци из дома. Ту су своју велику заслугу нашле и наставнице Драгана Котур и Енеа Марчета, које су организовале приредбу. Најзад, дошао је и тај 26. октобар, сриједа, и било је вријеме за полазак. У дому смо савршено дочекани, а дјеца су показала велику знатижељу за приредбом. Неколико топлих ријечи наставнице Жељке отвориле су наш програм. Даљи наставак програма текао је веома забавно јер су се и дјеца укљчила. Једна од "Слика из живота необичног дјетета" пробила је лед и измамила највећи аплауз. Остале тачке само су се надопуњавале, а богати, сашолики програм завршиле су школске плесачице, наступом своје плесне групе. За крај своје посјете обишли смо још једном све просторије дома и упознали се са животом и активностима дјеце која ту живе. Враћајући се, размишљала сам о идеји коју смо управо претворили у дјело. Овај хуманитарни догађај још једном је у нама пробудио жељу за помоћ онима којима је она заиста потребна, а ми се искрено надамо да ће наш примјер слиједити и други.

[tamaram]

Прича о Ђурђици
Било је тмурно вријеме. Из облака је сипила црна киша и парала небо. Млада дјевојка дуге црне косе и румених образа сједила је испред своје мале куће и гледала у небо. Црна, хладна и тиха киша падала је по њеној коси и лицу. Млада дјевојка звала се Ђурђевица. То име је подсјећало на неко срећно, ведро и весело лице. Међутим данас сазнавши једну тужну вијест то лице је постало тужно, тмурно и невесело. Млада дјевојка је изгубила свога мужа, дјевера и рођеног брата. Људи су покушали да је утјеше и ублаже јој бол, али није било тих ријечи и казни које би могле да ублаже ту тугу. Тужна Ђурђевица је сједила на гробу свога брата, а црна киша је плакала с њом. За толиком тугом и небо плаче.
Дајана Гајић VII1

[tamaram]

Слобода...
Познајем једног господина,филозофа,који ми је на питање шта је за њега слобода,одговорио је следећим рјечима:"Компромис.Луксуз интерпретирање неслободе,егзистенција базирана на контрадикторној перцепцији-бити ограничен.Зато је концепт слободе конфузан јер је условљен посједовањем свијести о забранама, дефинишућем фактору слободе;свести о неопходном...За ту слободу сви експлоатишу,јер је неостварива категорија.И за то нам се слобода у етапама свима руга,јер смо се прецјенили..."
Слобода је могућност рећи оно што мислиш, а не бити цензурисан,допустити људима да чују глас, а не лишити их слободе.Слобода је жеља за кретањем и животом.Наше право је да нам то омогуће.Слобода је учествовати у животу,а не гледати како пролази поред нас,као прољећни вихор...Слобода је у живање у ситницама и свим лијепим стварима које живот пружа.Вољети себе,вољети друга,родитеље,отаџбину.Во� �ети цвијет и провести живот са неким у постељи од ружиних латица,загрљају пламтеће страсти...Слобода је кишна кап на образу и капљица росе у зору.Пролазак испод дуге, осмијех и први пољубац.Свако ново јутро,нове обавезе и нове жеље.Слобода је све у чему уживамо,и све што нас надахњује.
Не постоје мале ствари,мали пријатељи,мали људи...Не постоји мали живот и мала слобода.Слобода је дар од живота, и само једна од могућности.Зато;уживајте у животу и великим стварима.Дружите се са великим пријатељима и будите велики људи.Пружите слободу лептиру у својој души,и пустите га да лети,да живи,да осјећа.
Нина Говедар IX3

[tamaram]

Врбас кроз вијекове
Та зелена, немирна рјека већ вијековима тече својим коритом. Некада дивља, а некада мирна, она никада није иста. Она је сведок свих прошлих времена.
О прошлости прича са својом обалом којом својом снагом и немиром стално мијења. Љети она је права радост за дјецу. У леденом загрљају њеном дијеца траже освјежења. Она некада доноси и тужне ствари. Кад се наљути она набуја, замути се и поплави своје обале. Зна да се мјења. Некада је кратка и мирна, повуче се у себе, а некада подивља и покажесву своју застрашујућу моћ које нисмо свјесни док шетамо уз обалу и уживамо гледајући.
Па ако смо добри и она је добра.
Александра Радујковић VII2

[tamaram]

Врбас кроз вијекове
Ја не знам тачно када је Врбас почео да прави свој вијугави ток, али знам да извире испод планине Зец. Он тече кроз много села и градова, али и кроз мој град. Тај град се зове Бања Лука, и врло је срећан овај народ јер може пити воду те дивне ријеке. Преко те предивне ријеке прелази и градски мост. На њој се налази и ресторан "Стефан" на којем сам провео најљепше тренурке са мојим најближима, он је као сплав па је та вечера била још дивнија. Такође се на ријеци налази тврђава Кастел коју су изградили Турци прије пет стотина година. У њему се одржава сајам паса, и љетне игре. Када би се чамцем спуштала низ ријеку видјели би многе љепоте, које та ријека садржи, и тај призор би уљепшале тужне врбе, чије се гране спуштају до воде, и стабла стабла бијеле брезе. У Врбас се такође улијева ријека Врбања. На крају свог тока наше богатство, ријека Врбас се улијева у Саву, која чини границу између Републике Српске и Републике Хрватске.
Никола Пузић VII3

[tamaram]

Врбас кроз вијекове
Бања Лука је лијеп град. Кроз њу протиче ријека Врбас. Ријека, као свака друга ријекаје иста, али Врбас је посебан не само што је чист и бистар, него и његове обале само су му име дали. Врбас је добио име по томе што на обалама има доста врба. На врху је изграђена тврђава Кастел. Стари изглед града и тврђаве задржаће се како би тиме привукао сваког посјретиоца Бање Луке, а и код самих грађана. Свим туристима и посјетиоцима дозвољено је да разгледају тврђаву. Тако ће наш град поред већ садашње интересантношћу имати још једну, која ће бити интересантнија. До сада није дозвољено разгледање ове старинске тврђаве која има веома занимљиву прошлост и историју. Кроз вијекове и деценије Бања Лука ће се памтити по њеној културној и историјској прошлости.

Јована Самарџић VII2

[tamaram]

J E S E N

Uvijek kada govorim ili pišem o jeseni imam dilemu: da li
sam njome više očarana ili pak, razočarana.
Jesen je kao tužan pogled na nešto lijepo i nezaboravno,
ali nešto što je prošlo. Ona je kao sjećanje, kao pjesma o pro-
šlom ljetu. Ona je bolno opraštanje od nečeg lijepog i dragog.
Ipak, jesen sa sobom donosi i dosta čarobnog, ne dozvo-
ljavajući da sjeta i tuga „izopače“ čovjekov duh, ubijajući u
nama vedrinu i ljubav.
Jesen je remek dijelo naslikano širokim spektrom boja ko-
je nas tjeraju da se istinski divimo i uživamo u slici nečeg nestva-
rnog i očaravajućeg.
Vjetrovi koji se valjaju sa planinskih vrhova, pričaju najlje-
epšu priču, jesenju priču o životu, o ljudima, o prirodi. Taj vjetar
raznosi opalo lišće , donosi prve kiše i nagovještava hladne i
tmurne dane.
Ovih dana često posmatram ptice i slušam njihovu oprošta-
jnu pjesmu pred daleki put, diveći se njihovoj hrabrosti i snazi,
sigurna da će negdje, u nekoj dalekoj zemlji, nekom drugom, is-
pjevati pjesmu o mom gradu, o meni, o mojoj školi, ulici...

Peković Jovana, VI 2