Sastavi iz srpskog jezika - osnovna škola, od V do VIII

[kojica]

Електрика наших срца

Сви смо ми доспели на овоземаљску башту која се зове живот. Стазе којима
ходамо су различите, преплићу се и разилазе, ми течемо као време, радујемо се,
смејемо се, патимо, болујемо, и што је најважније – волимо.

Тако сам и ја заволела. Брзо, непромишљено, тотално блесаво... Заволела сам
тако лако, а тако ми је тешко било то да покажем. Можда је то мана, а можда моја
највећа врлина. Можда ћу баш због тога успети да сачувам срце „у комаду―, а то
није лако у овом свету у коме се често лаж сакрива под велом истине. А ипак,
човек без љубави није ништа друго до неколико случајних имена и датума.

Љубав је као струја, чудна појава. Унесе светлост у твој живот па и ми ушушкани
у својој љубави сијамо од задовољства. Без ње – мрак. Не видимо више ону светлу
страну живота, сви лепи тренуци нестају, а у нама остаје једино осећај горчине,
усамљености и необјашњиве туге... Да ли је онда наше срце вредно жртве због
нечијих лепих плавих очију?

Можда су у праву они који мисле да срце ипак треба оставити да чека оно које
куца у истом ритму. Неизвесност се онда претвара у љубав и када би све било
лако и очигледно љубав вероватно не би била то што јесте. Да ли су људи
полудели или још не схватају да је срце оно без чега ништа нема смисла. Не треба
се опирати Аморовој стрели, не треба се стидети електрике нашег срца.

Путеви људи су веома чудни и саткани од безброј тренутака. Сваки је посебан и
непоновљив. Сваки проживљени дан и свака преспавана ноћ само су делићи
универзума. Никада се један проживљени тренутак неће поновити и зато треба
волети и бити вољен у сваком тренутку овог кратког и несавршеног живота у коме
ти се пружа прилика да љубављу дотакнеш тренутке вечности.

Катарина ПОПОВИЋ, 7/2

[kojica]

Моје писмо

25. 5. 2008.
Драга моја мама!
Пишем ти да не би бринула. У путу сам добро прошао. Било је мало вруће, али је
возач често стајао па смо се расхлађивали. На море смо допутовали у раним
јутарњим часовима. Море је изгледало предивно. Светлуцало је на сунцу и мамило
нас да се окупамо. Хотел у ком смо смештени је уредан и леп. Моја соба је са
погледом на море. Са друговима сам добро, слажемо се и слушамо наставницу.
Неће тебе обрукати твој Мики!
Поздрави бату и тату.
Пуно те воли твој син
Милош
Милош СТЕФАНОВИЋ, 5/5

[kojica]

Моје писмо

19. 5. 2008.
Драги Филипе,
Волео бих да се боље упознамо па ћу ти написати шта највише волим да радим
лети.
Током лета волим да идем на наш сплав на реци Сави. Идем тамо скоро сваки дан,
а понекад и преспавам. На околним сплавовима имам другаре. Наша омиљена игра
је скакање у воду. Кад сви заједно скочимо, вода у ситним капљама лети на све
стране.
На сплаву је увек весело. Слуша се музика, прави роштиљ, купамо се, пецамо и
возимо чамцем. Време брзо пролази.
У близини сплава мој стриц има сојеницу. Чамцем често идемо код њега.
На реци су најлепше ноћи. Док седим на тераси, сплав се лагано љуља и
успављује ме. Чују се птице, цврчци и жабе. Патке пливају до самог сплава
тражећи храну.
Волео бих да дођеш у Београд, да заједно са мном одеш на сплав. Верујем да би ти
се свидело.
Пиши ми како ти проводиш лето.
Поздрав
Алекса
Алекса ДАВИДОВИЋ, 5/1

[kojica]

Планета Земља

,,Крекну жаба – сунце се помрачи
паде клупче – земља се потресе.
Старац кресну – море се осуши.
Баба кину – небо се провали...’’
Ј. Ј. ЗМАЈ

Ови наизглед шаљиви стихови дечије песме покренули су ме на размишљање, како
је све у нашим животима повезано и да свако од нас зависи од најмање
животиње, биљке, бубице.

Живот који имамо, као и планета на којој живимо јединствени су и незаменљиви.
Ништа не добијамо поново, друга шанса не постоји. Пут којим се крећемо и оно што
чинимо остаје за нама и ствара или уништава шансу онима који долазе после нас.

Отровни гасови, отпадне воде, брдо смећа притиска нас све више и затвара
животни простор. Нестајемо, тихо, али сигурно.

Да ли смо хумана бића? Да ли више волимо своје задовољство од живота наших
унука и праунука? Не знам,

али чини ми се да је тако. Бахати смо према природи, размишљања су нам тако
кратка, само да нам је добро сада, а за сутра нас није брига. Све што је природа
стварала вековима створила је складно. Хармонија би владала да ми,
најинтелигентнија бића, нисмо смислили како да срушимо ту равнотежу.

Да ли ја као појединац могу да учиним нешто што би прекинуло ову трагедију?
Могу, али чини ми се веома мало. Покретање мојих другова из школе да покупимо
смеће у нашем окружењу кап је у мору, али ипак је неки почетак. Подстицање
људи да размишљају на тему очувања природе за будуће генерације исто је један
од видова борбе.

Они који имају највише могућности да нешто учине врло су пасивни и апел упућен
њима је један од начина да се било шта више учини.

Ред је да се нешто коренито промени, да нам реке теку чисте, да дишемо пуним
плућима. Било би дивно да се то деси и да поново осетимо диван мирис шума и
чујемо најлепшу песму птица.

Само кап разума потребна је да живот победи. Само кап труда потребна је да
стану ледени брегови и ваздух поново постане прозрачно чист. Исцедимо ту кап из
себе, учинимо тај последњи напор и спасимо планету Земљу.


Јованка СТАНКОВИЋ, 7/5

[kojica]

Браним човека

(илити – веће потребе, више загађења)

Човек се, од свог настанка, страховито променио. Ум му је развијенији, потребе су
му веће, продукти његовог ума су све компликованији, и имају све веће
последице.

Загађење... Огромно и тешко за неутралисање, али човек се труди – уградио је
филтере на фабрике, вози електрични ауто и користи енергију воде и Сунца...
Зашто није отпочео радове против уништавања планете раније? Просто, није знао.
Нису се све сфере његовог ума развиле тако брзо као загађење.

Готово сву кривицу за загађење можемо пребацити на човека. Ми, мали, обични
људи, кривимо велике фабрике, индустрију, а баш ми, ти мали људи, бацимо
десетак пластичних кеса – да, кеса које се разграђују за око хиљаду година –
недељно! Шта ми радимо да бисмо сачували планету?

Рециклирате ли? Не, заправо, не морате да рециклирате. Да ли, барем, бацате
своје отпатке тамо где би требало? И, онда се усуђујемо да кривимо фабрике.

Да закључим.

Прекините да кривите димњаке на фабрикама за сваки свој јутарњи кашаљ, и, ако
већ не можете (из било којих разлога) да се учланите у неку организацију за
очување околине, бацајте своје ђубре тамо где је то предвиђено, престаните да
користите дезодорансе који испуштају фреоне и, људима који загађују околину,
скрените пажњу да заправо штете себи.

Милена МАРИНКОВИЋ, 7/5

BIBLIOTEKA

[kojica]

МЕЊАЈМО СВЕТ – ЗАУСТАВИМО НАСИЉЕ

Мењајмо свет – зауставимо насиље. Питам се како са мало речи створити чаробни
напитак који решава тако велику ствар. Колико је тешко бити мало осећајан, па то
бацити на папир. Са оловком у руци, прстом на челу и пуног срца почињем да
пишем причу, не баш толико срећну.

Гледам кроз прозор. Видим људе и децу. Тек неколико њих задовољно скакућу,
али једно стоји по страни. Замишљено гледа своје другаре, заробљено у своје
мисли о несрећној породици и топлини. Не чуди ме. Има данас пуно такве деце.
Поглед ми лута даље, све до једне старице која рукама пуним кеса покушава да се
прихвати за гелендер и безбедно стигне до стана. Узалудан покушај. Нико се не
осврће, упућује поздрав, а камоли да ко приђе и понуди јој помоћ. Тужна
настављам даље. Чујем плач. Отац вуче дете за уво, док га оно милим и сузним
погледом моли да престане. Видим насиље свуда, а знам да може да се
заустави, и знам да звезде не пишу судбину.

Па замислите када бисмо шамар заменили пољупцем, тучу загрљајем, ружну реч
бомбоном. Кад бисмо старици пружили руку, дете примили у игру, били бољи ђаци
и послушнији нашим родитељима.

Сипам мало чаробног праха у своју причу и видим два другара како деле
ужину, другарице како деле тајну. То је оно што моје срце воли. Поглед ми иде
даље, срце брже лупа. И као да ме је неко чуо. Одједном нема више детета на
клупи. Сад га видим како се игра. Бакица је на тераси, захваљује се деци и залива
цвеће, отац грли дете, а оно му обећава да ће бити добро.

Ето, то је доказ да свако у себи носи нешто добро, нешто лепо и неискварено. И
сада знам да је овде мојој причи крај, исто као што знам да је ово почетак једне
наше заједничке жеље, зар не? ДА МЕЊАМО СВЕТ И ЗАУСТАВИМО НАСИЉЕ!!!

Тамара СТОЈАНОВИЋ, 7-2

LEKTIRE

[kojica]

Два друга

Путовала два друга. Путем су говорили како треба добро да се слажу, да помажу
један другоме, да штите један другога.

Обећали су да један другога неће никада изневерити, ни у којој прилици. Тек што
су то рекли, наиђе медвед. Чим га један угледа, заборави на своје речи и на свог
друга и попе се на дрво. Док је други гледао како овај бежи, медвед му се
приближио. Није му преостало ништа друго него да падне на земљу и прави се
мртав. Медвед му приђе и поче да га њушка. Али он престане да дише и медвед,
мислећи да је стварно мртав, остави га и оде у шуму. Кад је медвед отишао, сиђе
онај са дрвета и запита свог друга
- Кажи ми, молим те, шта ти је то медвед шапутао?
- Рекао ми је да више не путујем са таквим другом, који ми је само на језику
пријатељ, а кад дође до невоље, само се за себе брине...

Тијана БУРИЋ, 7-4

[kojica]

Слобода

Биће кише... рекох у себи, седећи сама на клупи, у празном парку, размишљајући
и листајући филм уназад.

Особа коју чекам никако да дође, а ја постајем све нестрпљивија. Нервозно вртим
кључеве по рукама, присећајући се како сам уопште доспела овде...

Све је почело, као и увек, мојим размаженим понашањем.

Већ дуго сам била заљубљена у најнемирнијег и увек спремног на све Немању, али
та љубав ми никада није била узвраћена. То ме није пуно погађало, али сам се
веома обрадовала када сам наишла на

црвено писмо у мом ранцу на ком су писале две речи које сам дуго жудела да
прочитам, и мени добро познато име – Немања.

Почела сам да се хвалим унаоколо, правим важна, али моје другарице су се
загонетно смешкале и нису биле баш одушевљене. Сваки дан сам добијала по
писмо, била сам срећна и мислила сам да боље од овога не може бити. Хтела сам
да полетим. Моје весеље трајало је све док ме једног дана Немања није позвао у
ћошак и почео да се смеје. И мени је постало смешно док није проговорио:

- Па да, наивна си! Смејеш се сама себи! Зар не видиш колико си наивна? Ја ти
никад не бих слао љубавна писма, а камоли се заљубио у тебе! Погледај се у
огледало и схватићеш о чему ти говорим!

Нисам могла да поверујем речима које сам управо чула. Неверица ме обузела, а
одмах потом и бес. Незаустављив, кипео је из мене. Један покрет руке и – фљас!
Немањин образ се зацрвенео, а ја сам осетила као да ми је пао камен са срца.
Плачући, сав у сузама, отрчао је до наставнице да је обавести шта се десило.

Следећих сат времена нисам ни била свесна шта се догађа око
мене. Полако отварајући очи угледала сам директора и моје забринуте родитеље
како ме посматрају. Из њихових разговора сазнала сам да сам се онесвестила на
сред часа јер су протекли догађаји били превише стресни за мене.

У следеће две недеље десило се много промена. Преселила сам се у други град,
уписала се у нову школу и стекла много нових другара и другарица. Сада им
верујем и знам да ме они никад не би повредили. Стиже Бојана. Седа крај мене, и
ја знам да ће увек бити ту, и да сам крај ње сигурна. Заувек.


Исидора МИЛИВОЈЕВИЋ, 6-4

[kojica]

Пахуља

Још неколико дана, само што није, а време јој је да нас посети, улепша паркове,
кровове, да најлепшим природним даром окити четинаре, да нас обрадује, јер ако
стигне пре Нове године, права чаролија настаје.

Те блиставо чисте, нежне пахуље, жељно ишчекују наше улице. И баш сада, док
обнављам теорију, мисли ме ка њима вуку. Чујем ветар како фијуче, и гле чуда,
више ми не досађује, чини ми се као да жури да однесе сво заостало јесење
лишће, очисти опале гранчице, труди се да угоди снежној краљици, пахуљи
чаробници, да нам што дуже остане.

На мом прозору, уоквирена белим рамом, стоји нова слика на којој се виде уличне
светиљке, оголело дрвеће, кровови кућа, а изнад небески прозор. Не знам када је
лепша, да ли увече обасјана светлошћу, или дању под плаветнилом неба.
Недостаје јој пахуљаста крзница па да слика буде потпуна. Ноћу, светлуцава, као
најчистијим сребром испрскана, а дању бела, као у најлепшој пени окупана.

Чула сам да ће је више бити у појединим крајевима наше земље, али ја хоћу баш
овде да је дочекам, јер се ту најбоље осећам. Да јој се тихо дивим, да ме не чује,
да се не истопи и нестане, јер без ње ни Нова година, ни Божићни празници, ни
израсли четинари, неће имати исту чар...


Дијана ДОНЧИЋ, 7-2

[kojica]

Мој сан


Ноћ је већ одавно куцнула на моја врата. Месечева светлост се просијавала кроз
завесе. Полако сам тонуо у сан. Испред мене је била шума. Ишао сам полако.

У сусрет је долазио покисао пас. Застао сам. Срце ми је јако куцало. И пас је
застао. Њушио ме је. Гледао ме крупним црним очима. Нисам га могао предвидети.
Киша је још јаче падала. Почело је да грми и сева. Пас је зацвилео, окренуо се и
отишао. Хтео сам да га зовнем, али сам остао без гласа. Пробудио сам се у
бескрајној тишини. Бунцао сам. На прстима сам пришао прозору. Повукао сам
завесу. Ноћни ветар је допирао до мене, знам, долепршао је преко дрвећа, траве
коју није пробудио, али мене је сасвим расанио. Поново сам се вратио у постељу.
Преврћући се са једне на другу страну, опет сам заспао. Из даљине сам зачуо
дозивање. Пробудио сам се, али никог није било. Поново је запевала тишина.
Поноћ је већ прошла. Ослушкивао сам да ли ће ме неко позвати. Отишао сам у
сестрину собу и легао у њен кревет. Сан ми је поново склопио очи. Сестра ме
покрила топлим покривачем. Желео сам да спавам. Ноћна тама се завршила
свитањем зоре.


Петар ЧЕЛИКОВИЋ, 6-4

[kojica]

Чаробни цвет

Некада давно, а можда и не толико, постојао је један град – мали, али леп.
Скривен иза липа које су одисале снажним опојним мирисом, тако да би сваком
миловале ноздрве. Становнике би ујутру будио цвркут птица и весели зраци
сунца. Сву лепоту тог града нарушавао је краљ, споља праведан, а изнутра
похлепан, жељан нечега што би му живот учинило занимљивијим. По краљевству, а
и шире, говорило се о чудотворном цвету који је доносио богатство и срећу, али
само онај који је имао сасвим чисто срце могао је знати његово име, а таквих је
било мало. Чувши за тако жељену ствар, краљ ју је одмах затражио за себе, иако
је знао да је пут до ње тежак и мукотрпан. Задужио је свог слугу да одабере људе
спремне на подухват, да би већ наредног месеца тројица избраника била доведена
пред краља. Он није био задовољан последњим, мршавим и високим, али је
напослетку одлучио да и њега на тај пут пошаље.

Прошле су године, а ниједан од поданика се није вратио, све док једног дана,
сасвим неочекивано, трећи човек не донесе цвет, леп и красан, по имену
`пријатељство`. Слуга је дуго година на двору остао, где је заједно са краљем
цвет неговао, док својим наследницима није омогућио да тежак пут до њега они не
морају да прелазе. Ипак, једно је било сигурно. Краљ богатство никада више није
добио, али је зато стекао једно друго, непроцењиво – пријатељство.


Тамара СТОЈАНОВИЋ, 7-2

[kojica]

Помало је такијех јунака

Српске народне песме су богатство нашег народа и чувар наше историје. У њима
је сачуван дух српског народа. Најчешће опеван јунак тога доба је Марко
Краљевић.

Марко Краљевић је био изузетно снажан и јак човек. Лице су му красили дуги
бркови. Имао је натприродну снагу и никада није обраћао пажњу на стално
присуство смрти која га је вребала са свих страна. Крв би му узаврела сваки пут
када би осетио неправду. Штитио је сиромашне, нејаке, гладне и болесне.
Неустрашиво се борио против Турака и свег зла тога доба. Многи су га се плашили
јер је био надалеко чувен. Неки су дрхтали при самом помену његовог имена, а у
народу је био јунак над јунацима. Марков буздован и бритка сабља спасавали су
народ од турског зулума и пљачкања. Некада је и сам пљачкао Турке како би их
понизио. Мудар и паметан, често је користио и своју лукавост да победи јаче од
себе. Никада се није одвајао од свог коња Шарца. Шарац му је био најбољи
пријатељ, добар и поуздан чувар који га је извлачио из сваке неприлике. Толико га
је волео да га је пред своју смрт убио како не би служио Турцима. Тако су заједно
и напустили овај свет чију су прошлост увеличали својим подвизима.

Српске народне песме о Марку Краљевићу живе и живеће вековима јер је народ
захвалан свакоме ко га штити, брани од зла. Ко год учини добро дело, не
заборавља се.


Никола ЂУРИЋ, 6-4

[kojica]

Привлачан предео

Било је вече. Вече на реци. Сунце је полако повлачило своје златне зраке иза
хоризонта. Пецароши промакоше ка кући – изгледа да данас нису имали добар
улов. Тишина.

Одједном, осетих да нисам више сама. Животиње су измилеле из својих
скровишта. Жабе су крекетале праћене музиком свитаца из дубоке траве. Обасу
ме беличаста светлост. Месец је расплео своје сребрне нити. Небо је изгледало
као црни сатен прекривен светлуцавим дијамантима. Река је блистајући
запљускивала шљунковиту обалу.

Ноћ је бивала све дубља, а ваздух све хладнији. То ме натера да кренем кући.

Дуго ћу памтити овај предео.


Нина ТОДОРОВИЋ, 6-5

[kojica]

Моја школа

Стара, а ипак лепа. Можда не изгледа као што сви желимо, али изгледа сасвим
пристојно за савремену школу.

Некада стара, тужна и оронула школа, данас се поносно уздиже и дичи у прелепом
дворишту пуном веселе деце. Својим новим, јарким бојама улепшава и увесељава
дане које проводимо у њој. Весела, црвена врата отварају се и смеше сваком
детету, радосно очекујући да их деца нежно затворе својим уласком. Учионице
својим топлим бојама ослушкују и чувају све наше тајне, приче...

Цвеће које краси ходнике, весело нас поздравља сваки дан, пружајући нам
топлину и лепоту. Ходници су окићени разним цртежима који у нама изазивају
радост, тугу, срећу и многа друга осећања којих у школи има сваки дан.

Али ту смо сви ми, ђаци те школе, који се трудимо да је очувамо и пружимо
топлину и живот, јер без нас она би била тужна и усамљена.


Милан ЈОВАНОВИЋ, 6-8

[kojica]

Кућа у планини


Полако се завршава јесен. Стиже рана зима.
Кренуо сам у планину на чист ваздух. Када сам прошао кроз малу планинску
шумицу, наишао сам на једну кућу. Била је изграђена од дрвета. Имала је мале
прозоре и жуте завесе. Око ње је све било зелено. Поред ње стајала је једна
огромна јелка. Та дрвена кућица изгледала је као да је из неке бајке. Ветар је
хучао пролазећи кроз њене дрвене зидове. Недалеко од куће простирао се тор са
овцама које су узбудљиво гледале у мене. Из шумарка се чуо звук кукавице која
је некога дозивала. Поред кућице протрчао је један мали, бели зец. Убрзо је
захладнело. Полако је почела да се спушта ноћ.

Морао сам натраг у село и док сам се спуштао низ планину видео сам како се из
кућице извија дим. То је сигурно неки планински човек заложио шпорет како би се
загрејао.


Лука НЕСТОРОВИЋ, 6-3

[kojica]

Поглед на Миријево


Цело Миријево је мало узвишено, па је тако и мој поглед усмерен ка околним
брдима.
Углавном се виде нове приватне куће које лепо изгледају и подсећају ме на предео
на мору који сам већ видео. Још се доста гради, стално пролазе камиони и остале
грађевинске машине. Улице се копају, све то баш није уређено.

Од раног јутра па све до мрака чују се звуци грађевинских машина. Природа је
јако оскудна ако изузмемо зимзелено дрвеће у приватним двориштима као и
травњак и цвеће које њихови власници пажљиво уређују. У скоро сваком од тих
дворишта има по један пас чији лавеж чујем у свако доба дана и ноћи. Као што сам
рекао, природа није раскошна, али сунце које сваког јутра обасјава овај предео
даје му неку чар.


Лука РАДИЋ, 6-1

[kojica]

Руку твојих да није...

Прва љубав

Шта је то љубав? Шта значи волети и љубити? Тешка питања, тешки одговори...
Искрено, о љубави не знам пуно, али чујем неку реч о томе. Ипак, ја знам шта
значи видети онога кога волиш. Жмарци свуда по телу, застанеш и смејеш се...
Као онај глупи израз лица заљубљеног дечака, али ако би требало да проговориш,
ти би заборавио све. И азбуку, и гласовне промене, па чак и своје име.

Ако си на некој журци, а ту је и она, ти само „бленеш― у њу. Још ако треба да
заплешеш, па то је комедија. Молиш Бога да јој чујеш глас, да је додирнеш, да вам
се погледи сретну. Сунце те обасја, птичице цвркућу, ливаде позелене, цвеће
замирише.

То је та прва љубав. Али, ако би твоја драга прошла поред тебе, а да те не опази,
онда падаш у очај. Осећаш се глупо, изгубљено у неком свету без боја, без смеха
и радости.

Кад сам био мали мислио сам да љубав чине црвена боја, слово Љ и пољубац. И то
је све. Сада када сам мало зрелији, када сам схватио неке ствари, видео сам да је
љубав нешто много више. Црвена боја је само једна боја, слово Љ је само једно
слово азбуке, а пољубац само најмањи део љубави.

Шта је љубав? Шта значи волети и љубити? Ко зна, можда никада нећемо сазнати
до краја...

Мислим, ја вам не могу пуно причати о љубави, тек о првој, јер је нисам ни имао.
Ко зна, можда је већ на кућном прагу. Потражићу је, па ћу вам јавити.


Димитрије СТОЈАНОВИЋ, 7-2

[kojica]

Прва љубав

„Руку твојих да није
Сунце не би никада
У сну нашем преноћило“

Најлепша песма о љубави написана је бар хиљада пута и свака је права, истинска
као што је и осећање љубави нераствориво и неукроћено речима. Љубав је свуда
око нас, она нас кришом гледа, вреба. Она нас свуда прати, тражи и налази. Има
моћ да уздрма, покрене не само човека, већ и свет природе.

Понекад је читаво биће настањено топлом и нежном љубављу према ономе кога не
именујемо, али коме посвећујемо сваку слику, мисао, реч.

Таква љубав често открива богатство нашег унутрашњег света. Тај свет, свет
љубави, не зна за границе и препреке. У стању смо да драго биће китимо
најлепшим даровима природе (небом, славујем, сунцем). Лепота коју наш драги или
драга има, надокнађује нам све оно што у природи недостаје, за чим чезне
савршени човек затворен у велеградском амбијенту. Стишњени у бетонским
становима, кроз вољено биће додирујемо небо, звезде, сунце. Очи које волимо
испуњене су плаветнилом и бистрином неба, осмех разбија зидове и отвара
прозоре. Говор је као цвркут славуја, нежан као трепет врба, а загрљај додирује
топлину и свет сунца.

Све лепоте природе саткане су у једној вољеној особи. Кроз њу ми живимо.

Живот нам се отвара кроз најситније поре и оставља нам загонетни осмех на
уснама.

Љубав је покретач свих човекових идеала, она га чини храбријим него што мисли
да јесте, она га штити од зла које он лако савладава – његова снага је неизмерна.

Љубав се супротставља несавршенству живота.


Јованка СТАНКОВИЋ, 8-5

BIBLIOTEKA

[kojica]

Моје одељење

Осим са својом породицом највише времена проводим са другарима из одељења.
Ми смо једна заједница и са сваким чланом сам успоставила одређени емотивни
однос.

Већ од првог дана се видело да у овој башти има разноликог цвећа. Прво су се
издвојили дежурни враголани који и дан данас разбијају школску монотонију. Они
су јасно дали до знања да је школа бреме које не желе да носе. С друге стране
вредне пчелице још од првог дана зује. За њих је школа изазов њиховој
радозналости. Између ове две групе налази се златна средина која не тежи да иде
на врхове где дувају јаки ветрови.

До 5. разреда смо били веома живахно одељење, са не баш тако сјајном
репутацијом. А онда су девојчице сазреле и превазишле највећу женску болест –
љубомору. Више се дружимо и ван школе, а телефонски разговори су нам постали
неопходна терапија. Иако смо још увек језичаве и помало свадљиве, научиле смо
да користимо реч „извини―. Све смо се веома зближиле и помажемо једна другој
при учењу.

А наши дечаци? Иако су почели да им расту бркови, то није мерило њихове
зрелости. Они испољавају емоције грубо и неспретно, али према девојчицама су
заштитнички настројени, поготово ако је у питању „спољни непријатељ―. Понекад
могу да буду забавни и духовити, а са некима се може и озбиљно разговарати.

Моје одељење је сложна заједница која ме подсећа на авион који лети у висине.
Ту су погонски мотори, пилоти, стјуардесе и мноштво (безбрижних) путника
који „кулирају―.

У мом одељењу се већ виде будући фармацеути, хемичари, возачи, грађевинари,
али пре свега будући људи који ће бити стубови наше генерације. Када
кажем „моје одељење―, срце ми се испуни поносом, а у мени затрепери нека
жица и тада се осетим тако великом и сигурном међу мноштвом драгих ликова.


Сара СИМИЋ, 7/7

[kojica]

Растимо уз лепе речи

Шта је то реч? Хајде да погледамо у неком речнику или граматици. Дакле,
ево: „Реч је најмања језичка јединица са сопственим значењем“. Ипак, не могу, а
да се не запитам да ли је реч само то, само сувопарни појам у науци о језику? Да
ли је реч стварно само једна општа ставка, позната сваком људском бићу? Или се
пак иза ове наизглед једноставне језичке појаве крије читав свет најразличитијих
значења?

Моје је мишљење да је реч много више од онога што у речнику стоји. У реду, реч
граматички јесте најмања јединица са самосталним значењем, али у речнику не
стоји ништа о томе колику моћ једна једина реч има над нама. Нико не говори о
томе каква осећања она у нама буди. Какве везе међу људима гради. Колико
ратова започиње. Како убија и оживљава. Како лако уме да повреди, а још лакше
обрадује.

Зар није сан сваког од нас да расте уз лепе речи? Да не прља језик псовкама,
претњама, речима попут: болест, смрт, бол, несрећа, рат, бомба, непријатељ. Ја
желим да растем уз лепе речи. Да радосно вичем: „Игра!“ док са друговима трчим
по пољани, јурећи за лоптом. Да усрећим старије људе које срећем на улици
једним једноставним „Добар дан“, то не кошта ништа, а њима значи много. Зашто и
ви, другари, не бисте учинили исто? За сваког од нас постоји „та“ девојчица. Хајде
да јој кажемо да је лепа. Хајде да научимо да у свакој прилици кажемо „Хвала“, и
на свако „Хвала“ одговоримо једним насмејаним „Нема на чему!“ Делимо
комплименте.