Sastavi iz srpskog jezika - osnovna škola, od V do VIII

[kojica]

Успомене из основне школе


Све је почело једног лепог јесењег дана, тачније 1.
септембра 1999. године. То је био наш први школски
дан. Сви смо били толико узбуђени. Кад смо ушли у
учионицу и сели у клупе, само смо ћутали и слушали
учитељицу. Наравно, за свих осам година било је
предивних, али и веома ружних и непријатних догађаја.
Њих ћемо заборавити и целог живота сећати се дивних
времена када смо заједно били на зимовањима, у школи
у природи, на екскурзијама и многих других тренутака
где смо се понели као права породица. За ових осам
година било је ту и неких несрећних и срећних љубави,
великих свађа које би се заборавиле кроз неколико
тренутака и све би било као пре.
За мене је ово осмогодишње искуство представљало
једно велико путовање које ће убрзо престати и свако ће
отићи у различитим правцима. У грлу ми сад стоји
једна велика кнедла која ме гуши приликом сваке
помисли да ће се ова велика породица заувек разићи.


Дејан Огорелица 8-1

[kojica]

Заувек мој 8-1


Време толико брзо лети... Још увек
нисам свесна да је прошло осам година
заједничког дружења. Сви смо
узбуђени, уплашени и помало тужни јер
се ускоро растајемо.
Било је смеха, суза, радости и понека
свађа која углавном није дуго трајала.
Да ли је могуће да особе које сам виђала
скоро сваки дан можда више никада
нећу видети? Не желим више да верујем
у то. Друштво из средње школе неће
моћи да замени моје пријатеље из
основне јер су они заиста најбољи.


Драгана Милуновић 8-1

[kojica]

Заувек у мом срцу 8-1

Осми један, само име каже, увек смо
били први у прављењу нереда, у лошим
оценама, па понекад и у добрим.
Толико правих пријатеља сам стекла,
толико различитих људи прошло је кроз
наше одељење, неки су остали, а неки
отишли.
Пуно тога бих могла написати, али
зашто кад ми све то знамо. Дошао је
крај, сад нема повратка, шта смо
урадили - урадили смо, можда треба
искористити ово кратко време да
исправимо неке ствари.

Ана Ђурђевић 8-1

[kojica]

На крају стазе дуге осам година


Средина маја. Ово је доба у коме бих
прошлих година жељно ишчекивала
распуст. Све мисли би ми биле усмерене
ка лету, крају школе, мору и одмору.
Али, ове године је све другачије. Нећу
распуст, хоћу да још коју недељу
проведем са својим пријатељима.
Полако постајем свесна да је крај близу,
да ће свако кренути неким својим путем
и да ћемо се веома ретко виђати. Тешко
ми је да прихватим да више нећу делити
тугу, радост, све поразе и успехе са
истим људима са којима сам толико
времена провела и толико тога
доживела.
Сада се сећам свих лепих тренутака за
које се бојим да се више неће поновити,
да неће бити исти, потпуни ако их не
проживим са њима, са пријатељима, са
својим осмим један.


Јелена Хајдер 8-1

[kojica]

На крају стазе дуге осам година

Прошло је осам година. Осам година пуних дружења, смеха,
суза, свађа, добрих и лоших оцена...Сада се, нажалост, налазимо
на самом крају.
У мојој школи остаје моја прва љубав, прво пријатељство,
оцене...Нешто што се никада не заборавља.
Враћам мисли и сећам се дана када смо први пут седели у
школским клупама. Све бих дала да се то понови.

Марија Видановић 8-1

[kojica]

Наш осми разред

Чињеница и сама помисао да ћемо се за неколико недеља растати
и да ће свако поћи на своју страну увек ме растужи. Још када
помислим да ћемо се ретко виђати, чути и причати. Али, увек ћу
ту наћи наше мале шале, свађе, лудовања и једно групно бежање.
За разлику од других одељења, наше је јединствено. Били смо
мирнији и „послушнији” од других. Увек су ту биле наше свађе,
посвађа се двоје-троје, а увек је ту неко да их растави и смири.
Поред свађа, било је и љубави. Када неки кажу да љубав цвета у
пролеће, можда су и у праву јер баш у периодима од марта до јуна
неко је неког волео.


Владимир Здравковић 8-1

[kojica]

Заувек у мом срцу 8-1

Осам разреда, осам година дружења, с некима
чак и дуже. Толико различитих осећања, толико
свађа, и опет смо остали другови. Могли смо
бити сложнији, али у сваком одељењу има
изузетака. Када се окренем око себе и погледам
нас, видим толико различитих особа које ми
више или мање одговарају. Тих осам разреда је
осам година мог живота, део мог детињства. Како
растемо, по стајемо зрелији, а неки и
безобразнији.

Ана Ђурђевић 8-1

[kojica]

Мој 8-1

Прошло је можда најлепших осам година у мом
животу.
Мени те године нису биле лепе зато што сам
ишао у школу да бих учио него због друштва.
Прве четири године се и не сећам довољно добро.
Ова последња ми је била и најбоља, вероватно
зато што сви знамо да се ускоро растајемо па се
више и дружимо. Посебан утисак на мене је
оставила наша последња екскурзија, на којој смо
се сјајно провели. Ових осам година памтићу цео
живот.
Волео бих да са свим друговима останем у
контакту. Сви ми говоре да ћемо већ за две године
заборавити једни друге, али мислим да то неће
бити лако после ових осам.

Немања Секулић 8-1

[kojica]

Заувек у мом срцу 8-1

Када сам дошао у трећем разреду у ову школу, у
ово одељење, то је био мој највећи успех. Стекао
сам праве пријатеље, за разлику од оних из бивше
школе. Првог дана у новом одељењу био сам
потпуно изгубљен, али су ме нови пријатељи
лепо и брзо прихватили. После неколико дана
дружења у школи изгледало је као да се
познајемо неколико година.


Бранислав Борчанин 8-1

[kojica]

На крају стазе
дуге осам година


Осми разред је готов, једно велико искуство које
ће ми користити током целог живота. Растајемо
се од пријатеља и наставника, али улазимо у нове
воде у којима ћемо се сретати с разним људима,
догађајима, па и с неким непријатностима.


Вук Цветковић 8-1

[kojica]

8-1

Од свих разреда, осми ми је најзанимљивији.
Није тешко, али се треба потрудити. Имам добре
пријатеље који су жељни да помогну када ми је
тешко и када сам тужан. Они су увек уз мене, зато
ми је криво што се за неколико недеља растајемо
јер свако одлази својим путем. Надам се да ћемо
се једног дана поново срести, па макар после
дужег времена. Из ове школе понећу најлепше
успомене и осећања, а најружније оставити за
собом.


Срђан Радосављевић 8-1

[kojica]

8-3

У годинама иза нас све је било лакше и лепше, јер када си
мали, нико ти не замера због несташлука.

Марко Прица 8-3

Од првог дана осмог разреда било је суза и смеха, као и
добрих и лоших дана за све. Од почетка па досад, увек смо
се слагали, наравно, уз ситне свађе које задесе сваког од
нас. Док трепнемо, све ће проћи и већ ћемо се наћи у
другом друштву и с неким новим наставницима, далеко
строжим и захтевнијим од садашњих.

Данијела Басара 8-3

[kojica]

8-3

Напуштам ову школу, ово безбедно место
пуно позитивне енергије, осмеха и доброг
расположења. Дан за даном полако пролази.
Нижу се нова искуства и сваки дан је за мене
нови доживљај, а сутра се опет рађа неки мој
нови сан. Никада нећу заборавити гађање
гумицама и бацање торби кроз прозор.
Наставници су се понекад бринули због нашег
понашања, али ми смо се само играли, у жељи
да још мало останемо мали. Пријатељство
међу нама било је јако.

Дуња Јовић 8-3


Нема више повратка. Надам се да смо сад
довољно јаки да наставимо даље и довољно
храбри да се суочимо с проблемима које нови
дан доноси. Покушаћемо да нове дане
сачекамо храбро, с осмехом на лицу и с надом
да нас оно најлепше тек очекује.

Дуња Јовић 8-3

Свако ће отићи на своју страну, можда се
никада више не видимо, али успомене ће
остати да нас заувек спајају у једно.


Зоран Кнежевић 8-3

Ми желимо да и даље останемо деца. Нећемо
прихватити чињеницу да се морамо понашати
као одрасли. Срећа, игра, туга, оговарање,
договарање и још много тога нешто је што ћу
увек памтити.


Елени Копчански 8-3

[kojica]

На крају стазе дуге осам година...


Ближи се крај школске године. Много учимо да бисмо постигли што
бољи успех. Ипак, ово није обичан крај. Ускоро ћемо се опростити од
ове школске зграде, поздравити се једни с другима, у сећање спаковати
све и отићи у други свет.
Покушавам да будем спреман за оно што долази. Посматрам људе које
волим и замишљам да ће ми заувек остати у сећању. Волео бих да имам
моћ да зауставим време, али оно и даље тече. Слике навиру у налету и
узалуд покушавам да их сложим у једну коју ћу заувек носити у срцу.
Мислим о веселим данима проведеним на екскурзијама, о лудовањима
и нашој безбрижности. Сећања увек прекидају родитељи или
наставници, који ми стално говоре да је време за одговорност. Ближи се
пријемни и питам се како ћу и куда ћу. Жао ми је и због растанка с
наставницима. Сада сам свестан шта су све радили из љубави према
нама и из жеље да од нас направе добре људе. Не могу да верујем
колико смо некад били љути, нисмо схватали шта раде.
И ево, ово је почетак мог опраштања. Признаћу то храбро, али с тугом у
срцу.
Збогом, драга школо!

Стефан Стефановић 8-3

BIBLIOTEKA

[kojica]

А сада идемо даље, све даље...

Сећам се када смо дошли на пријем првака збуњена лица, у страху од
нечег новог.
Сада је све другачије, сви једва чекамо да завршимо с обавезама, али не
слутимо шта нас чека у средњој школи. Били смо као велика породица,
волели да се дружимо. Долазили смо раније у школу како бисмо играли
омиљене игре.
Река мисли и осећања сада жубори у нама. Што смо ближи крају, имам
осећај да нам је школа дража.

Исидора Попарић 8-3

[kojica]

Дугим корацима крећемо у свет

Људи кажу да свако има свој пут. Али, како је тешко кад останеш сам на
њему.
Свако је бар једном у животу посматрао звезде, ведро небо пуно
треперавих тачкица које су све веселе, раздрагане, пуне живота. Нису
ли прелепе? Али, ко може замислити да звезде заувек нестану, да их
неки ледени ветар као лишће у јесен разнесе на све стране тако да једна
другу скоро не виде. Осам година смо провели у истој клупи. Дечји
снови и тајне били су једино што смо имали. Рађале су се прве љубави и
патње, прва сазнања о животу настајала су баш у том периоду. А сада
треба да се заувек одвојимо , да свако крене својим путем.
Сећања ми непрестано навиру. Време чуда пролази и само нам остаје
да у срцима брижљиво закључамо лепе успомене и потрудимо се да
још неколико дана будемо деца, наивна и безбрижна као некад.


Анђелка Бујандрић 8-3

LEKTIRE

[kojica]

На крају стазе дуге осам година

Најнемирнији разред у школи тако би за нас рекли сви наставници.
Цело моје детињство стало је у ових осам година, па како сад то верно
описати на само једном листу папира?
Као лишће на дрвету, и ми смо били заједно непрестано се смејући,
играјући и бескрајно се радујући животу. Било је и туге и суза, али њих
су брзо обрисале нежне руке другова. А сада треба да дуне јесењи
ветар и све нас разнесе, сваког на своју страну.


Анђелка Бујандрић 8-3

[kojica]

Како замишљам идеалну школу


Ни једно дете није задовољно обичном школом, већ увек прижељкује
ону идеалну.
Прилазећи школи чује се раздрагана песма, коју заједно певају ђаци и
наставници. На улазу у школу дочекује те љубазан портир, који ти са
љубављу отвара врата. Школа има савремен изглед, офарбана је
раздраганим бојама, а уместо разних графита на школи, насликани су
познати књижевници. Највеће богатство школе је њена унутрашњост.
Ту спадају: кабинети, сале, учионице, у којима компјутере замењују
школске табле, а ми можеме да размењујемо знање са другом децом из
света. Дивно би било два часа за учење, а два за игру. Школске
униформе морали бисмо имати, а књиге би нам стајале у школи. У
идеалној школи наставници никада нису снуждени, мрки и безвољни,
већ су увек насмејани и расположени. Прво место за разоноду и одмор
јесте библиотека, у којој има много књига. У овој школи деца улазе и
излазе насмејаног лица.
У школи је увек добро, када су задовољни ђаци.

Сања Кужет 5-3

MATEMATIKA

[kojica]

Како замишљам идеалну школу

Школа у коју идем сама по себи је добра и лепа, али моја машта је чини
идеалном.
У моју идеалну школу иде се радним даном, а и викендом. Она има три
спрата и јако је лепо уређена. На првом спрату сваки наставник, или
учитељ, има своју канцеларију, у којој сме да ради шта жели, а на
другом деца уче и раде спортске активности. На трећем спрату налази
се библиотека са свим књигама и фотокопирница за контролне задатке.
Била би и посебна учионица у којој би били слаткиши. Викендом деца
би долазила у школу и јела те слаткише. Наставници би уместо петица
делили банане, а за ужину би свако дете могло да наручи шта год
пожели. Књиге обавештења би им доносио робот и наставници не би
имали потребе да читају, то би исто робот обављао. Школа би била
окречена преливом од чоколаде, а прозори и врата би били направљени
од тврдих лизалица. Зидови у школи испаравали би топлоту тако, да
нам не би били потребни радијатори. Наставници би се у идеалној
школи осећали задовољно и никада не би старили.
Тако би се сва деца у идеалној школи осећала задовољно и била би
стално раскомоћена.


Јелена Ђукић 5-3

[kojica]

Дивим се делу великог човека

Многи људи су допринели да живот какав данас познајемо
постоји. Међутим, мене задивљује Никола Тесла, научник без
чијих проналазака не можемо ни да замислимо живот.
Какав се то неуморни геније морао налазити у човеку, чији су се
изуми ређали један за другим, бројни и значајни, када се он по
завршетку једног, одмах окретао новом проналаску, ни не
обраћајући пажњу на претходни. Ум Николе Тесле био је
фантастичан! Рођен је у једном селу, у просечној породици, успео
је да усмери погледе целог света на себе, да утре пут новим
идејама и могућностима. Неуморан и предан свом послу постао
је најцењенији научник, ниједан од његових колега није се могао
поредити сa њим. Он се као огромна стена издиже између људи и
подсећа нас колико смо мали и неважни, али и колико велики
можемо бити. Његов лик ме инспирише и подстиче. Према њему
и његовом раду осећам дивљење, безгранично дивљење. Не
можемо сви бити велики физичари и математичари, инжињери,
али свако од нас треба да у себи пронађе свог генија, развије га и
искаже се својим делима користећи своје могућности.
Фасцинира ме како је из сасвим обичних ствари, поред којих ми
свакодневно пролазимо ни не обраћајући пажњу на њих, успео да
направи закључке и даљим радом од њих створи прекретницу у
начину живота људи.
Никола Тесла је велики човек и научник и њему треба да
захвалимо за бројне удобности, које су нам омогућили његови
проналасци.


Анђелка Бујандрић 8-3