Život i priključenija - Dositej Obradović

[tamaram]

"Студен, врућина, блато, киша, ништа то није могло њега зауставити да се он не нађе у време правила; и више пута пре правила и пре него би се црква отворила, пред црквени врати стајало би га вика, и љуто би грчки псовао и ружио попове што закашњавају... Чини ми се да би се сви пароси чаковачки у оно доба више његовој смрти обрадовали, него да им је који најбогатији оборкнез умро; тако им је био додијао и хака дошао. "Благослови, душе", "свете тихи", "Сподоби господи" и "Ниње отпустајеши", то би све он читао грчки; ако ли би се случило да му то који пут протопоп или који други поп отме, отишао би срдит из цркве, као да није у њојзи никакве молитве било".

[tamaram]

На комичне згоде старог богомољца Доситеј надовезује не мање комичну причу о једној авантури свог детињства. Пошто је из псовки и молитава старца Диме научио прве грчке речи, Доситеј је добио силну жељу да учи грчки језик. Чим му се указала прилика, он је напустио своју српску и побегао у грчку школу. Али то га је скупо стајало. Сутрадан је насилно приведен у своју стару школу те му је учитељ, док су га четворица ђака држала на клупи "протегнута као воловску кожу", одвалио "једну дужину удараца".

[tamaram]

Наведеним примерима могли бисмо додати још читав низ других, али и они су довољни да покажу да је Доситеј не само проповедник и дидактичар него и приповедач са изразотим смислом да уочи оно што је смешно у људским наравима и поступцима, и да је хумор једна од главних стилских одлика његовог дела.
Насупрот том приповедачком, хумористичко-реалистичком стилу развија се друга стилска тенденција дела, коју смо назвали сентиментално-поетском. Кад говори о блиским људима, о мајци и рано умрлој сестри или о пријатељима, Доситеј се сав предаје осећањима и од хумористички настројеног приповедача постаје разнежени, "чувствителни" песник. На мајчином гробу његова чувствителност прелази у делиријум. Он пролива потоке суза, присутни чобани га теше, мада ни сами не могу да зауставе сузе. У сећању обнавља идиличну слику детињства када је по ливадама трчао за јагањцима итд. У таквим приликама Доситеј се не обраћа разуму читаоца, како то иначе чини, него његовом "чувствителном срцу": "Ко има срце чувствително може помислити како ми је било", "Го ворим за оне који имају срце чувствително".

[tamaram]

Његова аутобиографија постаје на тим местима оно што је Русоова у целини: исповест осећајне душе. Поред снажног породичног осећања које прожима те пасаже, у њима се појављује и осећање за природу, егзалтација пред њеним лепотама као што је култ природе карактеристично за сентиментализам. Књижевни резултат тог осећања су поетски описи природе, пејзажи, што налазимо и код Доситеја. Најразвијенији је опис околине Хопова, опис који је сав прожет лирским пантеистичким осећањем природе. Навешћемо један одломак из њега:
"Виноград до винограда, окићени и накићени с свакојаки плодовити дрвеси, брдо над брдом, и холм над холмом као да се један на другог драгољубно наслонио, и као да је један сврх другог своју поноситу главу помолио како ће лакше ону красновидну долину, сестру своју, и поток, њена љубитеља који је загрљену држи, и оне који покрај њега пролазе, гледати и сматрати".

[tamaram]

У том опису је и Доситејева мисао о хармонији и универзалној љубави која влада у природи а треба да влада и међу људима. Песникова мисао и осећање постали су интегрални део слике. Ту је превладана она дихотомија мисли и слике, поуке и примера басне и наравоученија, карактеристична за цело Доситејево дело. Као што се идејни, философски елеменат развијао у правцу литературе, да би нашао најпогодинији израз у прелазним облицима као што су: беседа, дијалог, есеј, тако се и мемоарски, наративни елеменат развија у правцу одређене идеје, одређене философије, тако да настају слике и призори изграђени према идејама које су на другом месту експлицитно изложене.
Доситејева аутобиографија је, дакле, у стилском погледу сложено и слојевито дело. У њему постоје три разнородна и међусобно самостална стила: реторички, приповедачки и поетски, и три различита писца: проповедник, приповедач и песник. Свака од тих стилских тенденција присутна је како у првом тако и удругом делу аутобиографије, али у различитој мери и у различитим односима. На тим разликама заснива се и различит књижевни карактер и структура једног и другог дела, као и њихова самосталност.

[tamaram]

У првом делу Живота и прикљученија, као што је већ речено, идејни елеменат има превагу над аутобиографским. Доситејево причање стално се прекида поукама, саветима, проповедима, есејистичким и дијалошким расправљањима, због чега у делу нема правог приповедачког континуитета. Уместо да пружи целовит приказ једног раздобља свог живота, Доситеј се са посебним пажњом задржао само на појединим моментима из њега, да би поводом њих развио свој просветитељски програм. На тај начин дело се разбија у неколико самосталних тематских целина, од којих свака на посебним примерима и помоћу нових аргумената развија његове темељне мисли. Таквих целина има шест; Доситеј их је сам издвојио и дао им свима, изузев првој, и посебне наслове. Најобимније од тих основних целина су: прва, у којој је обухваћено Доситејево детињство и младост до његовог покушаја да са игуманом Дечанцем побегне у Турску, трећа, која носи наслов Како сам постао капама?ија и трговац а односи се на Доситејев боравак у Темишвару, пета - Ево ме међу калуђери; што сам тражио, то сам и нашао - која је посвећена Доситејевом боравку у Хопову, и шеста, која носи наслов Закљученије прве части.

[tamaram]

Шести одељак је изван аутобиографских оквира првог дела Живота и прикљученија. Доситеј је ту у тобожњем разговору са Грком Зилотијем резимирао и заокружио своју критику манастира и пропаганду науке. У трећем делу који је најобимнији у књизи, аутобиографски елеменат је само оквир ономе што чини праву садржину тог одељка - великог дијалога у коме главну реч има Епископ Георгије и у коме учествује још неколико лица, али не и Доситеј који је, помешан међу слуге, само слушао. Основну тезу свог дела о некорисности манастира и нужности науке Доситеј је ту развио на широкој основи своје просветитељске философије, давши темељну историјску и социолошку критику монаштва, као и низ методолошких савета који се тичу науке и слободног, критичког мишљења. Највише аутобиографског има у првом и петом одељку, али се и у њима причање стално прекида саветима, поукама и критикама које писац излаже или непосредно, у своје име, или кроз говоре других лица. Теме су исте као и у другим одељцима: манастири, наука, васпитање деце, светачка житија итд. Према томе, четири највећа одељка књиге чине четири главне тематско-композиционе целине у којима је основна теза дела сваки пут на други начин развијена и доказана.

[tamaram]

Другачијег су карактера два друга одељка - други и четврти. Они су обимом најмањи, те, постављени између великих целина, и један и други изгледају као нека врста интермеца. У њима је аутобиографски елеменат приповедачки много развијенији него у осталима. Паука и проповеди има и овде, али оне нису у средишту пажње већ су то пишчева непосредна преживљавања.
У првом одељку који носи наслов Почетак греческе књиге испричана је већ поменута епизода о Доситејевом самовољном одласку у грчку школу. То је мала педагошка приповетка са поучном поентом да понекад треба прибећи и батини како би се непослушна деца извела на прави пут, дата у ведром, шаљивом тону са комичном ликом старца Диме у позадини. Поред педагошког и хумористичког елемента, у тој епизоди откривамо још један моменат карактеристичан за Доситејево дело у целини: његов доживљај културе. Први додир са грчким језиком, прва грчка слова која је чуо изазивају силно усхићење у његовој детињој машти. Изгледа му да је то све некада знао па затим заборавио, па се сада поново сећа. "Као да је душа моја пре много хиљада година у ком Питагоровом ученику била, и као да је знала једном златни и слатки Сократов и Омиров језик..." Доситеј користи старо питагоријско учење о сељењу душе и хуморески поређења да би поетски изразио осећање које су у њему изазивали знаци непознатог језика.

[tamaram]

За разлику од епизоде о бекству у грчку школу, за коју је битан Доситејев доживљај културе, у другој епизоди, чији је наслов Почетак мојега путовања, дошли су до изражаја његово породично осећање и његов доживљај свакодневног живота и природе. Доситеј прича како је на путу од Темишвара за Хопово свратио у родно село своје мајке, како је посетио гробове мајке и сестре и дуго их обливао сузама, како је затим наставио пут кроз прекрасне пределе у којима је сусретао људе предусретљиве и добре. Епизода се завршава поетским описом Фрушке горе и Хопова и панегириком природи и животу који је у сагласности са природом. Насупрот ведром, хумористичком тону грчке епизоде, овде, као што је већ истакнуто, доминира сентиментално-поетски тон који на неким местима има примесе елегично-трагичног, а на другим идилично-рустикалног осећања. То је мала сентиментално-исповедна прича о путовању од Темишвара до Хопова.

[tamaram]

На тај начин, први део Живота и прикљученија, и поред тога што почива на две тематске тенденције: аутобиографској и просветитељској, и на три стилске тенденције: реторичко-есејистичкој, реалистичко-хумористичкој и сентиментално-поетској, има одређену унутрашњу целовитост и кохерентност јединствене књижевне структуре у којој све те тенденције имају своје место и функцију.
Други део Живота и прикљученија кад се упореди са првим, кад изгледа кудикамо једноставнији, али у чисто књижевном смислу привлачнији и занимљивији. У њему је приказан Доситејев живот од бекства из Хопова до 1788, кад је дело штампано (у додатку Басана). Како су ту описана Доситејева путовања по разним земљама, то овај део има и карактер путописа. Дело је дато као збирка од дванаест писама анонимном, вероватно измишљеном пријатељу. Оно је, према томе, нека врста писама путника, путничких писама. Доситеј је њиме постао родоначелник доминантног путописног жанра у српској књижевности, путничких писама чији су представници Љ. Ненадовић, Ј. Дучић, И. Секулић и др. Али као аутобиографија и као путопис, други део Живота и прикљученија је особено дело. У њему је Доситејев живот приказан само у најкрупнијим потезима, док се његов духовни развој једва назире из њега. Ни у путописном и документарном смислу дело не пружа много.

[tamaram]

Изузев неколико момената, као што су описи острва Хиоса, катедрале у Стразбуру, кентеберијске опатије, у њему има веома мало података о земљама и градовима у којима је Доситеј боравио. Карактеристичне су реченице о Паризу; уместо да каже како је видео и доживео Париз, он упућује читаоца на један туристички водич, наводећи чак и његову цену.
Као и у првом делу, и у другом полази од одређене тезе, само што овде није у питању идеја просветитељског карактера него морална, сентиментална идеја. Он је сам указао на њу у кратком предговору. Његова главна намера у овом делу је да преда "вечном воспоминанију потомков" имена својих пријатеља и доброчинитеља који су му излазили у сусрет за његова странствовања. Књига је требало да буде споменик пријатељства и захвалности, споменик доброти људској. Тој тематкој оријентацији Доситеј је докраја остао веран. Цело његово дело је у знаку слављења солидарности, пријатељства и љубави међу људима. Сећање на некадашње пријатеље изазива у њему најнежнија осећања. За једног учитеља из Смирне каже: "учини ми се као да неко божанство из њега говори", а за другог који се звао Хрисантос: "Хрисантос значи златни цвет, но овога је чловека душа тако блага, слатка и добра била да је достојан био звати рајски, небески, божји цвет". За своје пријатеље из Далмације има ове речи: "Сви су ми они тако добри и мили били да није могуће словом њихову благост и доброту описати".

[tamaram]

Такви примери могу се наћи скоро на свакој страници његовог дела. На једном месту он каже да је срећна околност што се родио као сиромах, јер да је био богат, не би могао да упозна највеће богатство - љубав и доброту људску. Овом тематском оријентацијом може се објаснити несразмер у страницама које је Доситеј посветио разним земљама у којима је живео. Писма о грчким крајевима и о Енглеској су најопширинија зато што је у тим земљама оставио највише пријатеља и доброчинитеља. Цело ово дело је химна љубави према човеку, величање пријатељства и доброте људске. У њему је Доситеј изнео своја "достодолжна чувствованија к оним блаженим, великодушним и божијим на лицу земному људима". Дело се завршава цитирањем енглеског философа Бекона, односно његовог есеја о љубави, где он каже да у човеку постоји тајна склоност к љубави према другима, која, ако се не испољи према једном или према малом броју, испољиће се према многима. Међу овим другим, који нису имали најближе да на њих излију своју љубав али који су зато волели многе, све људе достојне љубави, Доситеј је нашао своје место.

[tamaram]

У складу са том тематском оријентацијом развио се и стил дела. И овде, као и у првом делу, има поука и проповеди, али оне нису у првом плану, већ су потиснуте у позадину - оне су дигресивног карактера. Величање пријатељства и доброте дало је емоционални тон делу, те овде налазимо продужетак оне линије с којом смо се сусрели у оном одељку првог дела и коју смо назвали сентиментално-поетском. Више него иједно друго дело Доситејево, други део Живота и прикљученија приближава се духу европског сентиментализма. О тој блискости говори и његова епистоларна форма, карактеристична за овај правац. Доситеј велича природну врлину и једноставност обичног човека. Исту људску лепоту и племенитост открива и код својих далматинских познаника, чији је начин живота умногоме близак тзв. природном стању, и код образованих грађана које је сусретао и заволео у Лондону. Доситејева осећајност је стишана, идилична, радосна, оптимистичка, свеобухватна. Доситеј зна да помири разум и осећање, интелект и срце, рационализам и сентиментализам и да у свом књижевном делу оствари јединство ова два духовна правца Џ века, који су се иначе међусобно често сукобљавали и искључивали.

[tamaram]

Поред реторичке и сентименталне компоненте, овде је богато заступљена и реалистичко-хумористичка стилска компонента. Необично је да се у једном писцу нађу удружени тако различити таленти и да се у једном делу, поред сентименталних идеализација и егзалтација човеком, налазе сасвим реалистички портрети и комичне сцене. Таквих сцена има у другом делу аутобиографије у већем изобиљу него и у једном другом делу Доситејевом. На пример: како је Доситеј на сеоској свадби у једном славонском селу водио верски диспут са једном задртом ђачином тако бучно "да се земља тресла", како је при доласку на Крф залутао у један женски манастир, како га је у Бечу најурио српски митрополит Јован зато што је дошао у незгодно време, пред ручак, како је провео весео дан у кући једног лондонског трговца са људима које је тек упознао. Али најлепша и најдуховитија од њих је несумњиво сцена са пољским прелатом у којој Доситеј на помамном мору води са својим преплашеним сапутником разговор пун добродушног хумора али и својеврсне животне философије, ведре и оптимистичке, у духу следеће максиме: "При лепом времену чекам ружно, а после овога чекам опет лепо" (Џ писмо).

[tamaram]

Иако пише о себи, Доситеј се не бави само собом. Битна одлика његове аутобиографије је окренутост другима и другоме, људима и идејама. Све је код њега, међутим, дато кроз призму личног искуства и личних односа. Доситеј као средишњи и најживљи лик књиге остварује се у сталној комуникацији с другима, као јунак с другим јунацима, а као приповедач и проповедник с читатељима. Из тог дијалошког односа настала су два основна књижевна облика Живота и прикљученија, дијалог и писмо. Дијалог преовлађује у првој "части" као израз њене превасходне оријентације на идеје, а епистоларна форма друге "части" сасвим је у складу с пријатељским сећањима која јој дају печат.

[tamaram]

Autobiografski roman, poučan roman – sa tezom. Deli se u dva dela. Prvi deo je dat u dijaloškoj formi i pisan je u obliku poučnog romana, a drugi deo je pisan u obliku pisma, epistolarna forma. Roman ima ispovedni karakter. Roman u pismima je omiljeni književni rod sentimentalizma.
Sentimentalizam svoju sliku sveta gradi na osećanjima, a ne na razumu. Osobine sentimentalizma su kult osećanja, kult prirode, kapitalizacija jednostavnog života u krilu prirde, suprotstavljanje sela gradu, prikazivanje porodičnog života, individalizam, ispovedni ton.
Književni žanrovi: porodični roman u epistolarnoj formi, opisne pesme, elegije, putopis, autobiografija u obliku ispovesti.
Zrelost se dokazuje i time što je čovek sposoban da sagleda razumno i pozitivne i negativne strane nekih pojava, dogadjaja.
Dositej se plaši odlaska u manastir Hopovo, al njegov strah je splasnuo kada je video da pred pored tridesetak kaludjera ima i dva mlada kaludjera.
Dositejeva osećanja: „krv mu se uzmutila“, odnos prema monasima, strahopoštovanje, strah od nepoznatih, strah od prihvatanja.
Portret igumana Teodora Milutinovića: list obraz, pogled, oči. Pomoću fizičkih osobina prikazane su karakteristične osobine.

[tamaram]

ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA DOSITEJA OBRADOVIĆA

Došavši u manastir Hopovo mladi Dimitrije Obradović je tamo bio zamonašen i dobio ime po kojem je i danas poznat — Dositej. Međutim, ne našavši u manastiru duhovni mir, smutio se posve čitajući literaturu koja nije bila primjerena njegovom uzrastu i trudeći se da se na silu ''posveti''. Vrlo brzo je napustio takav način života, o čemu piše u svojoj autobigrafiji Životu i priključenijima. U drugom dijelu Života i priključenija Dositej u epistolarnoj formi govori o svojim putovanjima koja su uslijedila nakon odlaska iz Hopova

Najpoznatija ličnost 18. vijeka među srpskim književnicima i ljudima koji su se bavili javnim radom bio je Dositej Obradović. Rođen u varošici Čakovu u rumunskom Banatu, on je rano ostao siroče i otišao da živi kod strica. Još u najranijem djetinjstvu bio je sklon čitanju knjiga, naročito onih religioznog karaktera, zbog čega se u njemu s vremenom javila želja za monaškim životom. Emotivna nestabilnost koja se razvijala nakon smrti roditelja i obretanja u novom i nepoznatom svijetu, našla je svoj oslonac u Dositejevoj želji da ode u manastir i tamo pobjegne u neki drugi svijet od onoga za koj i je znao. Zaista, sa svega osamnaest godina odlazi u fruškogorski manastir Hopovo, a svoje tadašnje doživljaje i one koje će uslijediti opisuje u svom autobiografskom djelu Život i priključenija .

[tamaram]

Dositejev boravak u Hopovu je potrajao svega tri godine. On je tamo bio zamonašen i dobio ime po kojem je i danas poznat — Dositej, dok mu je kršteno i svjetovno ime bilo Dimitrije. Međutim, ne našavši u manastiru ono što je mislio da će naći, smutio se posve čitajući literaturu koja nije bila primjerena njegovom uzrastu. Kako sam kaže: Ova sva čitanja tu su mi polzu prinela da sam naš stari slavenski jezik privikao; a s druge strane bila su mi štetna, kao svima onima koji, najmanjega razumjenija logike ne imajući, kako bi kadri bili rasuždavati ono što čitaju, napune glavu svakojakih ponjatija, mnjenija i protivrečija, pak hode puni vetra, čineći im se da bog zna šta znadu. A ne umejući suditi i rasuždavati svrh onoga šta znadu, ništa ne znadu; ili bi mnogo pametniji bili da ne znadu ni ono što znadu, jer bi barem pri opštem človečeskom umu i razumu ostali, pak bi bili kao ostali ljudi. Otišavši iz manastira Dositej je ubrzo krenuo da opovrgava vrijednosti monaškog načina života i prosvjete i da se zalaže za prosv i jećenost druge vrste. Pošto je Dositej postao veliki autoritet među učenim Srbima i ostao to i do danas, takav njegov stav je doprinio da se ospori vrijednost tekovina cijele jedne civilizacije — monaške — koja je vijekovima stvarala srpsku kulturu i bila njen glavni nosilac i zaštitnik. Ipak, pod kraj života, već odavno skinuvši crne kaluđerske rize, on je zahtijevao da nakon svoj e smrti bude sahranjen kao kaluđer i ta želja mu je bila uslišena.

[Ometač]

ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА ДИМИТРИЈА ОБРАДОВИЧА

КАД САН ПОСТАНЕ ЈАВА

Аутор:
Небојша Берец

Његово монашко име Доситеј дуже од два столећа неотуђива је својина нашег народа. Без њега бисмо били кудикамо сиромашнији

оситеј Обрадовић рођен је у Чакову, банатском селу које је након разграничења које је донео расплет Првог светског рата, остало с оне стране српске границе, у Румунији. У време његовог рођења, међутим, Чаково се налазило дубоко унутар граница монархије Хабзбурга. Година његовог доласка на свет остаје неизвесна, по свему између 1739. и 1744. Али, његов потоњи животни пут сасвим добро нам је познат па отуда ова почетна забуна остаје по страни. Крштен је као Димитрије Обрадович у родном месту где је почео и школовање.

Првобитна замисао да се припрема за свештеника одбачена је, па је упућен у Темишвар где је учио трговину и капамаџијски занат (прављење прекривача). Намера старатеља, пошто је Димитрије рано остао без родитеља, била је да се настави породична занатлијска традиција.

Али, љубав је нашег Димитрија одвукла на сасвим другачије путеве. Недоумице до Хиландара

[Ometač]

Још као сасвим мали, занесен црквеном литературом, животима светих, тада уз богослужбене текстове и молитвенике најдоступнијим књигама међу Србима, Димитрије намерава да се посвети духовном животу и да крене у Метохију, у величанствену задужбину Стефана Дечанског. На крају, занесен тајанственим светом књига, јула 1757. године запутио се на Фрушку гору, у манастир Хопово, где је замонашен фебруара 1758. када је и добио монашко име Доситеј.

Тежио је узвишеном, опредељен за наглашени аскетизам у складу са духовним путем којим се запутио. Игуман Хопова Теодор Милутиновић делио је с нашим јунаком љубав и страст према књизи. Деценијама доцније Доситеј се присећао како је одушевљено читао историју „О разоренију Троје”, у рукопису, речима:
„Чинило би ми се као да помажем Ектору да победи Патрокла; и да са Ахилесом около града за оним трчим.”

Пошто је игуман Теодор, Доситејев саговорник, слушалац и учитељ, који као да није веровао да ће се његов ученик задржати у Хопову, напустио овај свет, незадовољан духовним и интелектуалним могућностима које му се у манастиру нуде, окружен неразумевањем, па изгледа унеколико и подсмехом, гладан вишег интелектуалног живота и жељан пробранијих саговорника, наш Доситеј напушта какву-такву сигурност фрушкогорског Хопова и креће у свет почетком новембра 1760. године.