Светислав Алексин Павићевић - ВИЛИЊЕ ПРИЧЕ

[Ometač]

О аутору

Светислав Алексин Павићевић (27. IV 1937 – 2. VI 2004). Књижевник. Естетичар.
Културолог. Рођен je у Лалевићима, Даниловград. Основну школу завршио у
Даниловграду и Београду, гимназију у Никшићу. Филозофски факултет завршио у
Београду. Докторат друштвених наука одбранио у Загребу. Од 1967. бавио се
професионално књижевно-умјетничким и теоретским радом. Писао: приче, пјесме,
драме, чланке, студије, и др. Имао статус слободног умјетника. Уређивао часописе и
књиге (рецензије, предговори). Био члан одговарајућих уметничких и струковних
удружења (у Србији и Црној Гори).

Објављена дела: Друштвени положај слободних уметника (у коауторству), студија,
Београд, 1969; Означења вредности, студија, Суботица, 1978; Уметност као
надвремено, студија, Београд, 1978; Конфликти: друштво – уметност, студија,
Београд, 1983; Живот као игра, оглед из филозофије игре, Београд, 1988; Ратне
игре, роман, Београд, 1980; Друштвени положај умјетника, студија, Загреб, 1982;
Узашћење, роман, Београд, 2000; Узмијеће, роман, Београд, 2000; Земпољ, роман,
Београд, 2000; Живјети заједно, Црногорска култура, културолошка студија,
Београд, 2001; Студенци, роман о Алекси, Београд, 2004; Гозбовање, роман за
Алексу, Београд, 2004; Дамин гамбит, монодрама, Београд, 2004; Генерацијисање,
догађање, Београд, 2005; Примадона, драма, Београд, 2005; Ланац светог Антонија,
роман, Београд, 2005; Усуд смисла, културолошка студија, Београд, 2006; Одговор
соција¬лизма, културолошка студија, Београд, 2007; Доброје – Лововање, драме,
Београд, 2009, Вилиње приче (роман љубави), Београд, 2010, НА ЈЕДРА БАРКА,
роман, Београд, 2011.

Преко стопедесет радова у периодици (умјетничка дјела, теоретски радови, и др.)

[Ometač]

Вилин град


Има негдје неки Вилин Град, само се не зна гдје. Лежи затурен на неком незнаном
брежуљку пространог брда повише села. Нико не зна гдје се право находи тај
брежуљак, али он постоји. И на њему град. Тај град наоко и није град, није као
други градови. На први поглед, ништа од града се не да замијетити. Не види се е је
то град, но брдо. Брдо се примирило. Камењар уснуо, замро. Ћуте суре литице. Као
да ништа и није. То само тако изгледа да није град. А град постоји. Град голем и
лијеп. Само је вас под земљом. Град мирује, таји се, спава испод камењара. У њему
су куће, тргови, улице, велике и широке. Многобројне су, да им се ни броја не зна.

Све је у њему лијепо и прелијепо. Такве љепоте и дивоте од града нити је гдје било
нити ће гдје бити.

Само се један дан у години град показује, но не зна се који је то дан. Теке мора бити
карамлачна, црна ноћ, густа као мастило, обавезно без звијезда да је. Около поноћи,
у један мах, све се смири, замре, застане. Тада, учас, они брежуљак као да се прене,
просне. Мрдне се. Али, никаква покрета се не да видјети. Тек, земља се некако
промешкољи, промијеша. Одједном, отклопи се, отвори. Спадне учас пијесак, лијес,
камење, као пепео. Стијење испод њега, непримјетно човјекову оку док га гледа,
наједном се некако прометне. Покаже се да то и није стијење, но куће, улице, град. У
један мах, изрони град, клиц, изњедри ненадано, као из земље изникао. Он се и
показује право из земље. Све се таден покаже. Пространи тргови, дугачке и широке
улице с дрворедима, базени и у њима водоскоци, само што се шум воде из њих нигда
не чује, ма вода једнако сипи. Насред града је једна голема стаклена кућа с до неба
високом куполом, дворац с пријестољем испод куполе, и многе друге грађевине.
Свака је зграда напосебе, одвојена, а од бијелога је мрамора, украшена златом,
кристалом и дијамантом. Ту су многи паркови и сјеници, садови и баште. Око кућа у
баштама, свакојако је растиње, биље и сласно воће. Само виси с грана, сазрело.
Висока тврђава дебелих, сурих бедема иде око свега града, губи се у даљинама. На
угловима утврда су куле, зупчасте и суре, као литице.

[Ometač]

И све се то у један мах покаже, као да на томе мјесту стоји од кад себе. Све бљесне у
некој јаркој, а опет меканој свјетлости. Она једнако као однекуд извире, а не види се
откуд. Тек, увијек је ту, иста, млијечна, јака а незамјетна. То није свјетлост као друге
свјетлости, но нека друкчија свјетлост. Од ње сјенке нема, нити је икако може бити.
Она обасјава наскроз, са свију страна. Чује се нека тиха музика, цијело време свира,
не стаје ни за трен. Не зна се откуд музика долази, на чему се свира ни ко су
свирачи. Они се нигда не виде, али музика једнако гуди, никад не престаје. Као да су
то зраци саме оне свјетлости, тако је тиха, да се једва замјећује, замире у неким
дубинама, као лагани дах вјетра у даљинама. Али се не прекида.

Тада виле светкују. То је њин град. Оне изиђу. Покажу се на тргу пред стакленом
кућом, свом од злата и биљура. Шетају, коле га, играју, загрљене, носе цвијеће у
рукама и у коси, дугој и сјајној, црној, црвеној, или прозрачноплавој, пшеничној,
повезаној црвеним тракама. Одоре су им провидне, као и стакло, сви¬лене, од
паучине, а набране, до земље падају. Ма се јопет испод њих све спровиди јасно.
Бијело, седефно, некако прозиркасто, млијечно тијело вила. Високог су стаса и танка
струка, великијех плаветнијех или црнијех очију, крупних, крутих дојки и јаких
бутина, све једна љепша од друге. Очи им сјакте, једнако као и звјезде. Стога у ону
ноћ на небу ни не може бити звијездама мјеста. Не би се видјеле. Од онолике
љепоте, око не зна гдје би се прије зауставило. Такве љепоте и дивоте људско око
не може нигдје више видјети. Тога на овоме свијету нигдје више није до ту, и то само
у тај један писани дан у години. Само, не зна се, који је то дан. У други дан, ништа
се ондје не може видјети.

[Ometač]

Виле онај мах поставе страже свудијен уоколо, по брежуљцима, и капијама града.
Непримјетне су, не може их замијетити нико изван града, а оне изнутра све виде.
Свуд мотре, тица прелећети не би могла незамијећена. То оне лове, хватају и доводе
у град радозналце и намјернике, јер их је многијех, који би хтјели, у тај град уљест,
но свак не може. Зна се ко може и како може.

Ко се задеси на оном мјесту које заклопе зидине, да је због чега баш ту на путу
законачио, он све види. Њега виле узму у своје коло, он са шњима игра, ма га
замаштрају, да му повратка оданде више никад није. Прво га окупљу гола у језеру
испод оне стаклене куполе, из које бије свјетлост на све стране, уз онакву сласну
музику. Тај час, он се провргне у другога чојка. Све заборави из пријањег живота. И
оца, и матер, и брата, и сестру, и другу ако је има, и ко је и окле је, и остане лијепо
с њима. Мајка га очима никад више не види, ни жива, ни мртва. Но живи вазда с
вилама у ономе граду, и иде с њима куд оне иду, да се можебити покаже у њину
колу, тек кад се опет отклопи град.

Други, намјерник, који наиђе пошто се град отклопи, у град никако не може ући. Он
не може слободно гледати, до гдје из прикрајка, поиздаље, и то само ако се добро
сакрије, да га виле не нађу. Те виле и лове. Ко то види, а виле га замијете, оне га
једанак ухите, и у град доведу. Ако се ту задеси ђе само женско, виле му онђе
пресуде, не воде га у град. Тај час га удаве, па растргну, а комате тијела разбацају
низ бреговље. А ако залута само мушко, њега виле у град уведу. До пред зору се са
њиме лијепо играју, ма га у зору испред оне исте куполе жива растргну, и комате
тијела му у оно језеро баце. Од њега се више никад ништа не нађе.

[Ometač]

А има ко може слободно уљећ у град и из њега изљећ, а да му ниша не буде. То не
може бити сам човјек или сама жена. Мора бити двоје, да су заједно, мушко и
женско, и то млади и лијепи, и да се изистински воле, једино тако може слободно
уљећи поред страже виле, и из града изљећи. Њима јединијема виле ништа не могу
наудити. Ти су слободни. Могу се врнути кад захтједну, ако хоће, а могу остати ондје
колико им драго, и другдје с вилама поћи. Виле над њима немају ничесове власти, и
ништа им нажао не чине. Но их прихвате, поведу и приме лијепо у своје коло, па их
воде и у стаклену кућу. Ту се њима ниша не деси. До што их виле ондје науче
таквоме миљу, и они тун осјете, испод оне куполе и њене чудновате, растопљене
свјетлости, такво блаженство и таку срећу, каква се никад нигдје више осјетити не
може.

Ту, у томе граду, вријеме није као друго вријеме. Но стане, умјесто њега тече она
музика, и не зна се никад које је доба ни колико времена у ту једну ноћ мине. Може
бити, да је само ноћ, а може бити да је то и читави вијек минуо. Људи то не
примјећују ни знају. Таква је блажест ондје, да се може и вас живот проживјети, а да
то изгледа само као један једини трен, у оној преобилној радости и миљу.

Пред зору, што ми зовемо зора, брегови се само склопе. Цио град потоне неђе у
дубине. Ма се ништа од брда не поломи, само што се заклопи као заклопита кутија.
Све нестане без трага. Ујутро, по бријегу, брду, камењу, шкрапама, ни по чему се не
познаје да је ту што било. Никаква знака нема, е је ту био онакав град. Стрше сури
врхови стијења из земље, једнако као да града ту нигда ни било није. Како он
нестане, и куда, то се не зна.

[Ometač]

Кад се град заклопи, они који се воле, а што су у град заједно ушли и у њему заједно
онаку блажест осјетили вавијек честити и срећни остану. Срце им се напуни радошћу
и у себе ону музику и ону свјетлост прими, да га послијен читавога дугога живота
кријепе. А многи се с вилама у коло ухвате, од оне се радости опјане, и с њима и
остану. Ма тако заволе једно друго, да им живота једном без другога није. Ако би се
растали макар и на један трен, би се онај час обоје у кам провргли. Једно уз друго
морају остати задовијек. Онај који се ту задесио и издалека град видио притајган, да
га виле нијесу уловиле, а он се сам уздржао да се не покаже ни у град уђе, тај осјети
такво блаженство, какво никад прије осјетио није, ма остане ујутро насред бријега,
ни жив ни мртав. Кад се град склопи, још три дана и три ноћи је у беуту. Лежи негдје
у чесовој шкрипини. Ако га за та три дана не нађе и не пробуди, никад се мајци више
пробудити неће. Лијепо се прометне у камен. Остане скамењен на ономе истоме
мјесту како је и лежао. Нико не може познати е је то људско чељаде окамењено. А он
лежи, као чесов велики станац, непомичан, ћути. Ма све зна, све види, само се
пробудити не може. Али оно блаженство и срећа једнако трају. Разбуди се једном, и
то само у онај дан, кад се на томе мјесту опет отклопи град. Прије не. Тако се никад
не зна, шта је која од онијех суријех стијена што вире повише земље. А кога за три
дана ко нађе, пробуди и поведе, он пође. Иде, иде. Само се више ничеса не сјећа,
боље но да ништа није ни било. Заборави све што је видио. Не зна е је видио град и
онакву љепоту тијела вила, осјетио оно блаженство, ништа. Само му у глави нека
свијетла празнина остане.

[Ometač]

Свјетлост ли је, музика ли је, не зна. Мори га сјен некога непознатога блаженства и
љепоте, а не зна право што је то. Она свјетлина у њему га мами, мами, зове, вуче га
некуда, а никад не зна куда. Једнако се мучи, кружа, да му више никад примире није.
Нигда више смире наћи не може. И не може никад гледат другу дјевојку, до вилу. Па
се одједном натисне на далек пут, полази неђе, а не зна ђе, нити икад може знати
зашто је пошао. Али се нигда за свога вијека дома не врне. Но тамо неђе по горама и
кости остави, да их киша мије и вран кљује. Многи је тако отишао, и пропао, да му се
не зна ни стрва ни мрамора.

Град никад не нестаје, но вазда постоји. Како и гдје, то се не зна. Он се стално јавља
опет, то се сигурно зна. само се никад не зна, кад ће се град опет отклопити. То
може бити само на једну ноћ у години. Где ће то бити, то се не зна. Теке се толико
зна, да то никад није на првоме мјесту. Показује се вазда на другоме мјесту. Град се
премјешта бреговима, од брежуљка до брежуљка. Свако просто камење пропланка,
оштри врхови зеленкастих стијена, или мирни пропланак, може се једне такве тавне
ноћи отворити у град, проврћи се, и то баш онђе гдје се нико не нада. Пред очима
уморна путника, који је отишао на далек пут, град се може отворити свуда. Ваља га
тражити вазда, на свакоме мјесту. Никад се не зна, кад ће се и гдје појавити.

[Ometač]

Вилиња пећина

Негдје на врху Оштрија Гора, има нека вилиња пећина. Зна се, да је има, и да је тамо
негдје. Само, нико не зна тачно гдје је то. Многи се чојак натиснуо на Оштре Горе, да
тражи вилињу пећину, е да би је нашао, и у њу ушао. Али, нико никад није нашао
улаз у вилињу пећину, који у њу води.

Што су нашли, и јесу ли што нашли, то се никад сазнало није, ни ће се икад сазнати.
Нико од онијех који су пошли да је траже, послије није мога извијестити о томе. Од
оних, који су се пентрали уза стијење врхова до краја, нико се никад више врнуо
није. Што се с њима тамо збило, то нико не зна. Просто, губили су се негдје, чиљели,
да им трага ничесова остајало није. Или су се стрмоглавили низ оне литице, па им се
мозак просуо и прије но су на земљу пали, да им се комат с коматом више никад не
састави, или су заљегли у непознато. Може бити, е су заборавили пута, кудијен да се
врну. То се не зна. Теке, више се натраг врнули нијесу. Они, што би се врнули с по
пута, нијесу умјели ништа рећи. Гдје су били, што радили, што видјели, зашто су
одустали. Ништа нијесу казивали. Само су ћутали.

У сам поднев, корачао је ивицама врхова Оштрија Гора. На највишем врху литице,
оштром и окомитом као дигнута сабља, зауставио се. Стајао је, мировао. Био је наг.
Уоколо, све се казало мирно, тихо, непокретно. Мировало је, умртвљено жегом
подневног сунца. Сунце је под собом све горјело као под сачем, жегло. Онај голи
камен около се уждио. Вас је горио као жеравица. Ватра је била, само што пламен из
њега не удри. Он је стајао, усправан, висок, витак. Гледао је у камене врхове.
Гледао. У високим, окомитим литицима врха, стајао је неки отвор. Била је то Вилиња
пећина. Око вратница, стијена је била црвен¬каста. Он се посегао. Ушао је кроз
вратнице вилиње пећине.

[Ometač]

Предворје пећине је било високо и дугачко. Од вратница, водили су у камену отисци
босих женских стопала. Стопала нијесу била велика, но мала, мала. Као дјечија. Он
је ишао трагом за онијем стопалима, ишао. Стопала су водила до једних великих
вратију, прозирних а широких. Била су израђена од кристала и самога сувога злата.
Врата су била затворена. Кад је он на њих наступио, крила су се тај мах од себе
отворила. Он је искоракнуо унапријед. Ушао је у једну повелику дворану, високих
зидова, од биљура и дијаманата. Била је засвођена при врху биљуром плаветним и
дубоким. Под дворнице је од кристала. По поду, били су отисци онијех стопала. Он
је ишао по отисцима. Стопала су водила у још већу, голему дворану. Била је с
високим, високим таваницама од кристала. Кроз таванице се видјело плаво, плаво
небо. На небу је било мноштво звијезда.

Уза зид дворане, било је удубљено сједиште у стијене од кристала. Сједиште је било
по облику дјевојке. Подови су били престрти свилом и кадифом. У другом углу, било
је велико, камено кристално корито, млијечнопровидно и бијело. У кориту, у бистрој
горској води, која је капала у капљама с прозирних зидова дворнице, лежала је
дјевојка. Била је висока, танкострука. Чешљем од дијаманата и бисерја дјевојка је
че¬шљала своју дугу, плаву мокру косу. Коса јој се мрсила у води и лијепила уз
бокове тијела, груди и струк. Била је густа, густа, жутоцрвена, златне боје жеженога
злата. Дјевојка се усправила. Вијенац косе, слијепљен и мокар, расплео се, пао као
навиљак класја низ плећи. С влати, капале су бисерне капље воде. Ударале су у
прозирне подове корита.

[Ometač]

Са једрих грудију дјевојке висиле су грашке водених капљи. Клизиле су низ
алабастерне облине кукова и глачине дугих стегана. Тијело дјевојке је било
прозирне боје слонокости, бљештаво и глатко. Дојке су стршале у напријед као двије
грлице, облика зрелијех крушака, тамножутих, црвенкастих, уздигнутих врхова
брадавица. Дјевојка је имала танке, високе глежњеве, и мале руменкасте стопе ногу.
Размрсивала је косу. Огледала се у огледалу од изглачаног камена мермера на
пространом зиду. Протезала се, помјерала, нагињала. Гледала је у огледалу своје
тијело. У њему се видјела цијела. Чешљала је своју дугу косу. Коса се расплитала.
Обујмљивала је свиленкастим влатима мокро тијело дјевојке. Влати су се лијепиле за
влажну кожу.

Он је укоракнуо у велику дворану. Врата за њим су се за¬творила безшумно. Дјевојка
је у тај мах обрнула главу поребарке к њему. Насмјејнула се. Забацила је косу
устрану. Вукла је чешљем низ сложене, влажне влати. Начеках се ја, вала. Што си
досад чињео, зајаде. Он је гледао у дјевојку, гледао. Штогод, она чињела, он је
једнако у њу гледио. Од ње очију није одвајао.

Испред зида од огледала, било је велико, високо, сјајно пријестоље из мрамора,
украшено бјелокости и златом. Испред пријестоља, стајала је велика, мермерна,
бијела трпеза. Трпеза је била препуна разнијех ђаконија и напитака. Уз каду у којој
је стајала дјевојка, била је прострта кожа леопарда. Ето мене, нешто сам се
разлијенила. Омилило ми да се мало башкарим и радим око себе. Да се доћерујем и
његујем. Све само од дуга дана и чекања. Но ти сједи. Постављено је. На софри су за
тебе пића и јела свакојака. Само за тебе, да опробаш што сам ја за тебе доранила.
Има и још, никад се неће утрошити. Јаним ће ти се свидјети. Само да завршим
чешљање.

[Ometač]

Дјевојка је гледала у њега. Иступила је из воде. Вода је низ њено тијело једнако
бјежала. Сливала се с њених листова низ стопала. Дјевојка се пушила. Вода се
испаравала с топле глатке коже. Око њеног тијела, хватала се ријетка, једва
примјетна измаглица. Стопалом је ступила на кожу леопарда. Гледала је једнако у
његове очи. Испружила је руку. Прихватила се златног бокала, пуног пића. Подигла
је бокал, нагнула га ивицом к својим пуним, уским трешњевим уснама, нагнула га.
Њега је свеједнако гледала у очи. Он је гледао у дјевојку, гледао. Пружио је руку.
Примио је бокал, нагнуо се. Гледао је једнако у њене очи, пио, погледа не скидајући
са ње. Дјевојка се смијешила, смијешила благо. Утолико, удрила је нека чудновата,
непримјетна, омамљујућа музика. Била је, однекуд допирала, једва чујна, стално
свирала. Музика је чињела да човјек не осјећа себе, да не зна ни што је ни гдје је.
Што се више слуша, то је све занимљивија, све више опија. Од ње се просто жедни,
да се још и још слуша.

Дјевојка је пунила бокал, пружала га к њему. Принијела је бокал његовим устима,
нагнула бокал. Приљубила се уз њега. Он је пио из бокала. Примио је бокал у своје
руке. Утолико, дјевојка се спустила на под, савијајући свој струк. Њега је повукла за
собом. Гледила га је у очи, полако лијегала на мекане коже леопарда. Њено мокро
тијело се опружило, истегло. За кожу јој се хватало крзно леопарда. Музика је
ударала тиха, сјетна. Била је некако чежњива и тужна. Он је одбацио бокал уназад
преко главе. Бачени бокал је пао настрану. Остао је усправљен. Стајао је. Ни кап
пића се из њега просула није. Он се опружио поред дјевојке. Дјевојка га је обгрлила
руком око врата. Стегнула га је. Он је дјевојку загрлио објема рукама око бедара.
Своје усне је припио уз њене. Стезао ју је. Дјевојка је њега стезала, шапутала му на
ухо разне умилне ријечи. Толико сам те чекала, толико, толико. Он ју је стезао,
стезао. Све је твоје, све, само за тебе сам ранила, нај, узми, узми још, немој ништа
оставити, потроши све, све. Све је твоје, и довијек ће бити твоје. Само ако хоћеш, а
хоћеш, је ли да хоћеш. Он је стезао, грлио, уздисао. У један мах, опружили су се.
Лежали су на леђима. Склопио је очи, обезнањен.

[Ometač]

Колико је времена ту минуло, не може се знати. У неко доба, он је отворио очи.
Лежао је на меканој кожи леопарда, с главом на дјевојчином свиластом крилу.
Миловала га је по коси, по лицу, једном руком. Другом руком му је заливала усне
пићем из бокала, приносила му разноразне ђаконије. Он се дигао. Повела га је к
зидогледалу. Стали су пред зид. Одбљескивали су се у огледалу. Утолико, стала је
нечесова треска, као бурдање камења. То су се затворила и задњила врата улаза у
вилињу пећину. Сад, ти си мој, и само мој, ничији до мој, никад те више никоме дати
нећу, ти ме нећеш никад престати вољети, је ли да нећеш, а? А ово је твоје, све је
твоје, ничије до твоје. За тебе сам ранила, ранила и доранила, за тебе, и ни за кога
друго до за тебе.

Утолико, зид пред њим се растворио. Они су ступили у велику, свечану двораницу,
сву искићену свакојакијем драгуљима, златом и дијамантом. С таванице висила је
велика, дијамантска свјетиљка. Свјетиљка је све обасјавала барабар као сунце. Иза
свјетиљке, било је велико, од злата израђено, резбарено пријестоље. На њему су
биле израђене свакакве животиње и птице, биље и дрвеће свакојако, па ријеке, брда
и језера. Дјевојка га је посадила на пријестоље. Сјела је на под подно његових ногу.
Одоздо, гледала је у њега, гледала. Једнако је само пиљила у његове очи.

[Ometač]

Тако је отишао. С Оштрија Гора, никад се врнуо није. Од тада, врата вилиње пећине,
нико никад није нашао. Она су задњивена, у пећину нико више не може ући. О њему
се није више ништа чуло. Многи су ишли да га траже. Тражили су, тражили. Нијесу
нашли ничесова трага. Само су чобани, који су пут Оштрија Гора одлазили да траже
изгубљене козе, причали, како се ондје чује нека чудесна свирка. Она никад не
престаје, ни у једно доба дана или ноћи. Једнако свира, а не зна се откуд допире, ни
што свира. Али, музика је, и то дубока. Допире однекле као издалека, приповиједали
су чобани. Час је весела, као гргољ сребрнијех гласова, а јопет отегнута, тужна,
мимо свијет тужна. Најјаче се чује у подне, у најжешћи вар од днева, кад небеска
ждрака удри у земљу да сажга и камен и дрво. Тада, одједном све устрепери, па се
смири. И музика се у ти ма чује дивно. Само, ваља се потрефити тамо баш тај
тренутак.

У селу се још приповиједало, како се ондје одувијек купе неки чудни, манити
вјетрови. Здуве и такијех вјетрова нема нигдје на другоме мјесту. Од фијука вјетра
кроз оне назубљене, оштре литице, стравичне и високе, човјека просто мине нека
језа. Од ње му жмарци цијело тијело преобиђу. Ваља се чувати. Оће они манити
вјетар да дигне са стијене, и баци низ оне пустолије.

Једнога дана, само се не зна кад ће то бити, вилиња пећина ће се отклопити.
Показаће се улаз, и наћи ће га онај, који буде умио да га добро потражи. Како ће се
то збити, и када, то се не зна. Теке, Вилињу пећину многи тражи, многи би хтио у њу
ући. Али је нико наћи не може.

[Ometač]

Пастирка

Избио је из честара густога граба и јасења у брањевину. Брањевина, катуниште иза
врхова брда, к планинама, на које је у давнини издизана стока, скривало се усред
густога честара. У брањевини је била пространа ливада обрасла густом, високом
травом, зеленом и сочном. Око ливаде, по узвисинама камењара који се уоколо
шкрапе дизао као зид, расла је рујевина, јасен и зановијет. Руњевина је била
пламеноцрвеног лишћа.

Сунце је сијало бљештаво. Расипало је своје јарке зраке. Он је стајао на камену
повише ивице ливаде. Био је наг. Тијело му је било боје бронзе. По тијелу су падали
тешки зраци.

Украј ливаде, пасло је велико стадо оваца и јагањаца. Помјерало се унапријед за
травом. Пасло је тихо, нечујно. Није одавало никаква звука. Напредовало је споро.
Овце су пловиле травом, меле је бешумно. Повише ливаде, на глаткој стијени поред
велике каменице пуне воде, опружена, лежала је дјевојка. Спавала је. Пастирка је
била нага. Била је млада, млада. Имала је сплетене плетенице косе, боје меда. На
крају плетеница биле су дуге пантљике, златом везене. Пантљике су биле искићене
бисерјем и свакојаким драгијем камењем. Око дугог, глатког врата, била јој је само
огрлица од драгог камења, дијаманата и злата. Преко очију, падале су дуге, дуге
трепавице, свилене и меке.

[Ometač]

Дјевојка је лежала на леђима, с плетеницама на прсима. Груди су јој се гибале
равномјерно, нечујно. Од дисања, дизале су јој се к небу високе, надошле, пуне
дојке, обле и чврсте, помеђу плетеница. Брадавице дојки биле су округле,
тамноцрвенкасте као плод малине. Бокови дјевојке су били глатки. Дуге, вретенасте
бутине, витке ноге, стршале су преко стијене. Пут јој је била боје слоноваче,
изглачане и сјајне. Сијала је не¬ким глатким, притајеним сјајем. На ногама је имала
кадифене сандалице. Потпетице су биле од злата, извезене златном жицом. Сандале
су биле украшене дијамантима. Дијаманти су бљескали на сунцу. Прсти на ногама
дјевојке, имали су златне нокте.

Уз дјевојку, поред десне шаке, лежала је златна преслица. На преслици је било руно
од златних нити, придјенуто на бисерну и кораљну штиљезу. Он је стајао изнад главе
пастирице. Гледао је, гледао.

Овце су пасле. Сунце се кретало. Његова сјенка је пала пастирици преко чела.
Пастирица је тај мах проснула, пробудила се. Отворила је очи. Жмиркала је, очи
трљала дугим прстима. Гледала је у њега, смијешила се. Усправила се, сјела. На
образима, биле су двије округле, плитке рупице. У очима дјевојке, бистрим као небо,
преливала се радост и веселост. Постидјела се, обрисала ивицу очног капка,
зажмирила. Смијешила се на њега, стидљиво, кротко. Ја заспала, ето. Што сам ти ја
работница, такве ме на далеко није. Немој никоме казат, образа ти. А и ти си ми
неки. Што ме нијеси пробудио, јадан.

[Ometač]

Дјевојка је узела златну преслицу. Стала је да преде. Што пушташ да те толико чекам,
јадан? А знала сам да ћеш данас доћи. Нешто ме јењало. Био је вакат да већ једном
дођеш. А ја баш данас уснула. Толико сам чекала будна, чекала, чезнула. И таман
пред чим ћеш ти доћи, баш тада уснула. Нијесам више знала што ћу чињет од себе.
Изјавила сам браве и узела прес¬лицу, теке толико да се нађем у поса, колико да ми
вријеме брже мине. И да ишетам пред тебе. Начеках се, вала. Ти си сад ту, јелде да
си сад ту, а? Сједи до мене, нешто ти шћах испричат. Како сам снила лијеп сан.

Он је сио поред дјевојке. Дјевојка је прела. Погледала је у њега. У очима јој је
бљескао сјај. Не знам како ћеш разумјет. Нешто ме стид. Но ево. Док сам оно мало
тренула, око мене се играло петоро, као моје, дјечице. И сви мушкарчићи, један
другоме до увета. Најмлађему нема ни година дана, а најстаријему теке шест. Играју
се они гузељани око мене, гологузи. Гузе им голе, округле, дебеле, оволике, ка
диње. Исунчани, бронзани. И бутинице им дебеле, све ваке кобасице, с превојима.
Косица им дуга, гргурава, а тјелашца крута, јака, да је милина погледати. И сваки, у
главу исти ти. Ја их само гледам, гледам, смијешим се. Утолико ти наступи. Они
потрчаше сви у трк к теби. Утркују се ко ће те прије загрлит, стоји смијех, граја,
весеље, боже свети. Ти потрча к њима. Клече, рашири руке да их сачекаш све у
нарамак, викну. И разбуди ме. Кад отворих очи, а то ти повише мене. Што прво
видјех, то би ти.

Овце сад најслађе пасу. Ма је струга. Осјећам по сунцу, како жаруцка. А ваздух је
миомирисан. Но сам морала прво ову нит упрест, ђе сам на њој неки сан снила. Да
буде права, да се никад не прекине или замрси. Склопила је предиво. Устала је. Он
је устао. Испружила је руку. Положила је руку на његово раме. Сад да идемо. Да
појавимо стадо. Вријеме је, струга је. Кренули су. Ишли су упоредо. Дјевојка је
држала своју лијеву руку њему на рамену. У десној је носила оно предиво. Овце су
баталиле да пасу. Дигле су главе. Гледале су за њима. Онда је стадо почело да јави.
Упутило се само низ гору пред њима. Они су пошли за стадом. Ишли су падинама
брда које се прво спуштало. Дубоко доље, наслањало се на превоје планина,
обраслих шумом. Врхови планина су стајали, далеки и плаветни, ћутљиви, ћутљиви.

[Ometač]

Гора је бивала све гушћа и гушћа. Расла је високо, високо. Ишла је у вис не зна се
колико. Овце су јавиле једна за другом. Заљегли су у хладовину. Од хлада је
подилазила језа уз леђа. Онда је наступило залађе, па блага тама. Од горе се више
није видјело ни сунце, ни небо. Што су дубље залазили у гору, тама је бивала дубља.
Настао је потпуни мрак. Спустио се на земљу, заклопио ју. Видјели су се само
јагањци испред њих. Ишли су за овцама, играли се, трчкали, скакали, трупкали на
све четири.

Усред најгушће горе, тама се одједном расклопила. Бљеснуло је свијетло из дубина.
Насред шуме се указао један вељи дворац. Био је са златним кровом и мједеним
зидовима. Овце су саме ушле у златне торове поред двора. Јагањци су се сами
одлучили. Проиграли су испред њих, ушли у повељи златни котац. Дјевојка њега
примила под руку. Одвела га је у дворац. Пријешли су велики, широки доксат. Ушли
су унутра.

У великој одаји, застртој позлаћеним ћилимима и свиленим завјесама, окићеним
драгијем камењем, била је прострта златна софра. На софри су била разнолика пића
и свакојаке ђаконије. Дјевојка га је посадила за софру. Давала му је да једе. Нуткала
га да пије. Он је јео, пио. Једнако је гледао у дјевојку. Онда га је дјевојка одвела
пред једну одају. Ту су стали. Стајали су пред затвореним вратима. Ово је моја
дјевојачка одаја. У њу мушко никад пређе ушло није. У њу смије ући само они, који
мене изистински воли, и честит и невин да је као дијете. Ако ступи ко друкчији, на
њега би се они час срушили ови златни стропови, и затрпали га. Но да ми се
закунеш. Да ћеш остати вавијек са мном, да ме толико волиш. Да се нигда више
нећемо одвојити. Размисли добро пређе но уђеш. Ови стропови су тешки. Сатрли би
те у час. А с тобом, и мене, јер мени без тебе живота није. Но пази. Врни се, ако ћеш.
Руку му је вргла на лијево раме.

[Ometač]

Он је једанак искоракнуо. Врата су се пред њим сама размакнула. Ушао је у
дворницу. У одаји су била велика огледала на зидовима и на таваници. Зидови су
преко огледала били застрти свилом и кадифом, припученом златнијем копчама с
дијадемама и другим драгијем камењем. Уз прозор, стајала је дјевојачка постеља. Он
је гледао. Постеља се бијељела, бијељела, исто као јато голубова, или сњегови на
далеким врховима планина. Била је као од мермера глатка и сјајна, а некако мекана.
Дјевојка је ушла за њим. А је она ушла, врата су се за њима једанак затворила.

Тако је тога дана зашао у гору. Од тада, нико га више није никад видио. Многи су се
натиснули да га траже. Хтјели су да прегазе гору е да ли би га у њој ђе нашли жива
јели мртва. Тражили су га, тражили. Нијесу га нашли. Никаквога трага није било.
Лутали су, лутали, три дана и три ноћи укруг истијем путем. Вавијек би се нашли
тамо окле су и кренули. Макуд пошли, ту су се вртали. Само то они одмах нијесу
знали. Нијесу препознавали крај. Но им се чинило, да су далеко и далеко одмакли.
Налазили су их чобани, како једнако круже по истом мјесту а да ни сами не знају
куда. Иду све у круг, а то се не види. Било их је које су налазили на чесовој утрини
плитко у гори, уз саму њену ивицу. Свеједнако, ондоле нијесу умјели никако изљећ.
Тек кад су изишли из горе, истом су се тада освијестили. Као проснули, пробудили
се. Ма опет, нико од њих није умио ништа рећи. Но зашто су пошли, ни кудијен су
ходили, ни што су тражили. Ничега се се више нијесу сјећали. Ни да су гдје ишли, ни
да су што видјели. Многи се никад више нијесу ни врнули, но су горе обршили.
Изгубили су пута, залутали у оној гори. Помела их мрчава. Остали су тамо да лутају,
а да не знају куд. Још лутају, без ако су тамо негдје у шкрипинама и своје кости
одавно оставили.

[Ometač]

Приповиједало се, како се она гора не да прегазити. Не да у себе ступит некажњено.
Мора да чува неку голему тајну, то је с тога. Од онијех који су се из горе живи
врнули, неки су се послије досјећали, као да су некад негдје видјели као нечесову
вељу свјетлост. Но се ничеса друго нијесу умјели досјетити. Гдје је то било, кад,
окле излази, и каква је то свјетлост, сунце ли је, мјесец ли је, нијесу умјели рећ.
Само, као да букља из нечесова вељега извора, или дворца. Ништа се друго није
могло разазнати. До да ондоле једнако шикља, све сјајнија и сјајнија, никад не
престаје. Тако се приповиједало.

О њему се више ништа није чуло. Ни о њему, ни о оној дјевојци. Само понекад, ноћу,
чобани чују звонце с некијех оваца, неку јектаву мједеницу, како јој се јектање
просипље по утринама као зрневље. С које стране долази, не зна се. Теке, читава
гора јекти. Причају чобани, да се јавља и стадо оваца, и то само. Увијек је без
чобана, или се барем чобани не виде. Креће се некијем врзинама пропланака на
почетку горе. Тудијен пасе. У стаду су и нека лијепа, гојна јагњад, има их неколико,
петоро ли, шесторо ли. Вазда су са стадом, ма пасу не¬како постранце, вавијек на
окупу једно с другијем. И играју се, то је чудо.

[Ometač]

Онда су се неки стари чобани присјетили, како је бивало да су сријетали покоје
јагње само, кад су некад пасли овце катуништима. Иде по густишу пашњака, украј
чесове продоли. Лијепо се помијеша с јагњади, с њима пасе, игра се, поскакује,
трупка. Ништа се не препадне, но слатко с јагњадима брсти. То су таква јагњад, да
преко то не могу бити бјеља и гојнија. Вуна им свилена, мека, сва уфрткана. Чобани
се лукаве ш њима, по¬лако јаве своју јагњад, не би ли и оно јагње одмамили. Јагње
крене за јагњадима, као кући. Иде, иде, нигдје не сврће. Кад се близу врха брда, кад
ће свалити стадо пут поља, чобан осврне, оно јагњета нигдје. Но се вазда успут
некако искраде, и лијепо ишчили, да нико никад не види ни куда ни како. Теке, нико
никад није успио да које од оне јагњади до дома дојави.

Ону ливаду, нико више није умио наћи. Нико је никад неће ни наћи. До да је да се
наждену двоје, момак и дјевојка, а да су наги. Само да пређе нијесу знали за мушко
или за женско, и да оње избију, ма око струге, би сретњи остали. Никад се више не
бише раздвојили, но би остали вјечно заједно, и вјечно лијепи и млади, сједињени у
вељој срећи и радости. Њихова се срећа никад не би нити прекинула, нити умалила.

Од тада, многи млади оном гором ходе наги, не би ли ту ливаду нашли. Само, то се
мјесто ни по чему не познаје кад се на њега дође. Оно никад није исто. Но ваља
добро пазити, и загледати, свуда куд се стане. Никад се не зна, гдје би то мјесто
могло бити. Но га не могу никако наћи. А траже га многи. И млади, и стари. Али
морају добро пазити. Оне, који се осмјеле и у шуму заљегну, шума позобље. Што се
од њих тамо збива, не зна се. Никад се нико од њих врнуо није.