Лекције за шести разред основне школе

[kojica]

14. Христово страдање и смрт

Знајући да се приближило време кад треба и да умре да би спасао род
људски од смрти, Исус је узео тројицу својих ученика: Петра, Јакова и Јована,
одвео их је на гору Тавор и преобразио се пред њима. Његово лице и одело су
засијали као сунце, тако да ученици нису могли да га гледају иако им је било
врло пријатно у том часу да буду крај Њега, а двојица великих старозаветних
пророка, Мојсије и Илија појавили су се и разговарали са Христом. Ово је
Христос учинио с циљем да припреми своје ученике, да не клону у вери да је он
заиста Син Божији и спаситељ света у часу кад он буде разапет и умро.

Пред Јеврејски празник Пасхе, Христос се спремао да са својим
ученицима уђе у град Јерусалим и тамо прослави Пасху. Пасха је празник који
су Јевреји славили у спомен изласка Јевреја из египатског ропства. Пре него што
их је извео из ропства, Бог је наредио Јеврејима да свака породица закоље једно
јагње и да његовом крвљу помаже довратак своје куће. То ће бити видљиви
знак, кад Господ прође, да су то јеврејске куће. Пасха иначе на јеврејском језику
значи пролаз, излазак. Истовремено Пасха је означавала будуће ослобођење
народа Божијег од смрти и проклетства смрћу Сина Божијег. У исто време кад је
Исус дошао у Јерусалим, Фарисеји, који били учитељи закона и ревнитељи за
испуњење Мојсијевог закона, спремали су се да га ухвате и погубе. У Јерусалим
је Исус Христос ушао у крајњем смирењу, јашући на магарету, али је дочекан
као Цар од мноштва људи и деце, који су бацали пред њим цвеће и палмине
гранчице кличући: “Осана сину Давидову, благословен који долази у име
Господње”. Овим се испунило пророштво Исаијино: Устима мале деце учинићу
себи хвалу, говори Господ. Христос је међутим знао да се приближава дан
његове смрти и учио је своје ученике припремајући их за то.

Један од 12 његових ученика, Јуда, звани Искариотски, договорио се са
Фарисејима и првосвештеницима да изда Исуса. За то је добио 30 сребрника.
Када је Исус, уочи Пасхе, био на вечери са својим ученицима и кад је
прослављао Пасху како су налагали Јудејски обичају везани за овај велики
празник, открио им је да се приближио дан његове смрти за спасење људи и
предао им је том приликом велику Тајну Св. Евхаристије. То је била последња
вечера Христова са својим ученицима, која се назива и Тајна вечера. Том
приликом Исус Христос је рекао својим ученицима да кад год се буду сабирали
на вечери, тј. на Евхаристији у име његово и у тој прилици јели хлеб и пили
вино, да ће тај хлеб бити Тело његово, а вино Крв његова и да ће на тај начин
обзнањивати Његову смрт за спасење света и исповедати његово васкрсење из
мртвих док он опет не дође. Указао им је да ова тајна, тј. Евхаристијско сабрање
његових ученика, указује на будући његов долазак и Царство Божије, и она је
зато постала камен темељац Цркве Његове и на основу ње је организовано њено
јединство као Тела Христовог.

[kojica]

После пасхалне вечере, Исус је у пратњи својих ученика изашао из
Јерусалима на Маслинску гору, где се оних празничних ноћи скупљало
мноштво народа да чује Исуса. Тамо је Исус, оставивши своје ученике мало
даље од себе, молио Бога Оца, уплашен као човек да ако је могуће не искуси
страшно страдање и смрт. Том приликом Св. Дух је био уз Христа, тешио га је и
храбрио да Христос издржи страдање како би се свет спасао од смрти. У ноћи
су га опколили војници са првосвештеницима и фанатизованим народом, међу
којима је био и Јуда, и на његов пољубац као знак распознавања, ухватили га и
одвели првосвештенику Кајафи. Првосвештеник је био први међу
свештеницима и био је управитељ Јеврејског народа. У време страдања Господа
Исуса Христа, Јевреји су имали два првосвештеника: Ану и Кајафу. Тамо су га
првосвештеници и њихове слуге војници тукли и ругали му се и на крају су му
судили и осудили на смрт зато што је говорио за себе да је он Син Божији.
После су га одвели Понтијском Пилату, римском старешини и од њега
затражили да га убије, јер су му они нашли кривицу због које је по јеврејском
закону требало да умре. Испитавши Исуса, Понтије Пилат је одговорио да он
не налази никакве кривице на њему. На наваљивање старешина и
фанатизоване гомиле народа да га погуби, Пилат је пред њима опрао руке
чиме је показао да он нема ништа са смрћу Исусовом и предао им га да га
разапну. У Петак, пред празник Пасхе, војници су повели Христа на брдо изван
Јерусалима звано Голгота и тамо га разапели на крст. Христа је пратила његова
Мајка Богородица, још неке жене које су слушале науку Христову док је он
проповедао по Јудеји и ученик кога је Христос много волео, Јеванђелист Јован.
Они су, поред других апостола и жена које су гледале из далека, били сведоци
страшне Христове драме. Када је Христос умро, тај догађај је изазвао чудно
понашање природе и људи. Сунце се помрачило, земља се затресла, завеса у
Храму се расцепила на двоје и многи умрли људи тог часа су васкрсли из
гробова и показали се својим рођацима.


Подсети се и одговори

1. Шта је Тајна вечера?
2. Ко су учесници тајне вечере?
3. Ко је јеванђелист Јован а ко Јуда Искариотски?
4. Шта је Христос хтео да покаже својим ученицима пре свог страдања и
зашто?
5. Кад је Христос пострадао и како?
6. Зашто је Христос разапет на крсту?

[kojica]

15. Христово васкрсење из мртвих

Један праведан човек по имену Јосиф из Ариматеје затражио је од
Пилата дозволу да скине тело Исусово с Крста и да га сахрани у свој нови гроб
усечен у стену, што је и учињено. Сахранивши Исуса уз помоћ мајке и жена
мироносица које су га помазале миром пре сахране, а које су све време пратиле
Христа и у његовим страдањима, Јосиф је навалио на гроб тежак камен.
Трећег дана од распећа, жене мироносице су поново дошле рано на гроб
да с мирисима помажу Исуса, како је налагао обичај код Јевреја. Када су дошле,
нашле су камен склоњен од врата гроба и гроб празан. На вратима су виделе
два анђела у белим одеждама од којих су сазнале да је Христос васкрсао из
мртвих, као што је за њега и било писано у Св. Писму и као што је и сам рекао
својим ученицима пре свога страдања: да ће у трећи дан васкрснути. Успут су
мироносице сусреле самог Исуса Христа, који им је рекао да то јаве његовим
ученицима. Испуњене великом радошћу, али и страхом, мироносице су
отишле и јавиле Петру и осталим апостолима да је Христос устао из мртвих.
Отрчавши до гроба, ученици су се и сами уверили да је Христос васкрсао из
мртвих.

Потом се васкрсли Исус јавио двојици својих ученика на путу за Емаус. У
почетку, док је ишао с њима, они га нису познали. Тек кад је преломио хлеб и
благословио га дајући им га, њима су се отвориле очи и они су познали да је то
Исус. На крају кад су били сви ученици сабрани на једном месту ради молитве,
Христос је ушао кроз затворена врата и показао им се поздравивши их
поздравом: Мир вам. Да би показао да је истински телом васкрсао, Христос је
узео комад печене рибе и меда у саћу и јео пред њима. Истовремено их је
упутио да свим људима проповедају управо васкрсење из мртвих, пре свега
Његово, а затим и свих људи. Том приликом није био присутан ученик Тома
који, кад су му остали говорили да су видели Исуса васкрслог, није веровао.
Одговорио им је да неће веровати да је Исус васкрсао све док не види самог
Исуса и док не провери његове ране задобијене од клинова и од копља којим је
Исус прободен. Зато им се Исус поново јавио кад су сви били опет сабрани на
једном месту ради молитве. Том приликом на молитви је био присутан и
апостол Тома. Христос га је позвао и рекао му да пружи руку своју и додирне
његове ране и да не буде неверан него веран рекавши му том приликом:
Блажени су они који нису видели, а верују у Христа и васкрсење Христово.
Христос је после свог васкрсења 40 дана остао са својим ученицима
благосиљајући и ломећи хлеб заједно са њима, тј. служећи Св. Евхаристију.

[kojica]

После тога Исус је повео своје ученике до Витаније, подигао је своје руке,
благословио их и узнео се на небо. Претходно им је обећао да ће поново доћи у
сили и слави, а дотле ће им послати Светог Духа који ће их научити свакој
истини. Десет дана после тога, тачније у 50. дан од васкрсења, на дан
Педесетнице, када су сви ученици његови били сабрани на једном месту ради
молитве, послао им је Св. Духа у виду огњених језика, који су лебдели над
сваким од ученика. У тај час их је Духом преобразио у своје апостоле, оденувши
их силом, тј. подаривши им јединствене дарове Св. Духа: да говоре страним
језицима, храброшћу, силом чудотворства и другим даровима.

Мноштву народа, сабраном око куће где су били апостоли, чувши
необичну буку, обратио се ап. Петар. Он им је том приликом саопштио о
васкрсењу Исуса Христа и говорио им о томе да је Исус Христос обећани
Месија, Син Божији. Позвао је људе да се крсте и да приме Духа Светог, који ће
их сјединити с Христом ако желе да се спасу. Том приликом је крштено око 3000
душа и они су сачињавали прву Цркву, заједницу која је живела у љубави и
представљала пример љубави и братског живота међу људима. Сви који су
крштени у име Исуса Христа крштени су с надом да ће Христос брзо доћи и да
ће коначно укинути смрт и основати Царство Божије на земљи. Од тог дана,
Црква Христова расте и увећава се све док читава васељена не постане Црква
Христова.


Подсети се и одговори

1. У који је дан Христос васкрсао из мртвих?
2. Како је Исус Христос васкрсао из мртвих?
3. Ко је први открио Христово васкрсење и на који начин?
4. Када се васкрсли Христос показивао својим ученицима?
5. Шта се десило после Христовог васкрсења?
6. Објасни појам Цркве Христове?

[kojica]

ТУМАЧЕЊЕ ДОГАЂАЈА ВЕЗАНИХ ЗА ХРИСТА И ЊЕГОВ ЖИВОТ

Зашто је Син Божији постао човек? Зашто је Исус Христос рођен као
човек на начин како је рођен: од Духа Светог и Марије Девојке, Дјеве? Шта
значе догађаји везани за живот Исуса Христа за нас и наш живот?

16. Зашто је Бог требало да постане човек?

Бог је открио свој план о свету људима кроз оваплоћење свог Сина, који је
постао човек Исус Христос. Исус Христос је Син Божији – Бог који је ради нашег
спасења постао човек. Зашто је Син Божији постао Човек?

Бог је пре стварања света замислио да се сва створена бића сједине са
његовим Сином и да тако постоје вечно. Јер, сва створена бића Бог је створио ни
из чега и она не могу да постоје сама за себе, без да се сједине са Богом, односно
са Сином Божијим. Бог је зажелео да створена бића буду тело његовог Сина, а
Син Божији да буде личност тога тела, као би живела вечно. Другим речима,
Бог је створио бића са циљем да она постоје као Црква, заједница свих
створених бића са Сином Божијим који би био њена глава.

Овај свој план о свету Бог је наговестио још на почетку историје кад је
створио човека. Приликом стварања човека, кога је створио по лику свога Сина,
Бог је сва бића потчинио човеку. Човек је личност чију природу, тј. чије тело
чине сва створена бића. По речима св. отаца, човек је цео свет у малом.
Међутим, као што смо већ нагласили, Бог није хтео да створена бића
буду у јединству са његовим Сином без њиховог слободног пристанка. Зато је
Бог дао човеку слободу. Да се сва створена бића преко човека слободно сједине
са Богом Сином. Без човека и његовог слободног јединства с Богом не би могао
ни човек, ни остала природа, да постоје вечно. Зато је кључно биће у постојању
света, осим Сина Божијег и човек. Без њега и његовог слободног пристанка, није
могло да дође до сједињења створених бића са Сином Божијим. Свако насилно
сједињење природе са Сином Божијим, мимо учешћа човека, тј. мимо
слободног пристанка творевине, било би мучење за творевину и њено
уништење. Човек је једини који има слободу и он је једини могао да буде
посредник у сједињењу створене природе и Бога. Да би створена природа
постојала вечно, потребно је било да се слободно сједине Син Божији и човек.

Тачније, потребно је било да Син Божији постане човек, са слободним
допуштењем човека, и да Син Божији уместо човека буде глава целокупне
творевине, како би човек постао Син Божији а остала творевина Тело Сина
Божијег.

[kojica]

Да је први човек пристао на овај план Божији још на почетку историје,
Син Божији би сишао и сјединио би се са човеком Адамом и постао би
Богочовек. На овај начин би Син Божији постао човек и носилац постојања
целокупне творевине, а човек би у Сину Божијем постао син Божији по
благодати. По речима св. Максима Исповедника: “Човек би толико постао Бог,
колико би Бог постао човек”.Управо онако како се ми кроз крштење
сједињујемо са Христом Духом Светим и постајемо Христос. На овај начин
читава творевина би постала једна заједница чија је глава Син Божији, Христос,
тј. постала би Црква.

Овим сједињењем Сина Божијег и човека остварило би се оваплоћење
Сина Божијег и вечно постојање не само човека, него и свих створених бића
преко човека. Зато што је Бог у човеку Адаму, на почетку историје, сјединио све
људе и сву природу. Сједињењем Сина Божијег са човеком, што би значило
оваплоћење, очовечење Сина Божијег, сва природа би се сјединила са Сином
Божијим. У том сједињењу, човек и сва природа, вечно би постојали у личности
Сина Божијег. Јер, мимо заједнице с Богом, човек и остала створена бића не
могу да постоје. На овај начин оваплоћени Син Божији, Христос, постао би
заједница многих људи и природе – постао би Црква. Црква би била Тело Сина
Божијег, тј. Тело Христово, а личност тога тела била би личност Сина Божијег.


Подсети се и одговори

1. Зашто је Син Божији постао човек?
2. Шта је Бог зажелео да се деси са његовим створењима по њиховом
стварању?
3. Шта би било са створеним бићима да се нису сјединила с Богом у
Христу?
4. Шта бива са човеком који се сједињује с Христом?

[kojica]

17. УЛОГА СЛОБОДЕ ЧОВЕКА-МАРИЈЕ ДЈЕВЕ У РОЂЕЊУ СПАСИТЕЉА

“А у шести месец посла Бог анђела Гаврила у град... Назарет; к девојци
испрошеној за мужа по имену Јосифа из дома Давидова; и девојци беше име Марија. И
ушавши к њој анђео рече: радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти
међу женама. А она видевши га уплаши се од речи његове и помисли: какав би ово био
поздрав? И рече јој анђео: не бој се, Марија! Јер си нашла милост у Бога. И ево
затруднећеш и родићеш сина, и надени му име Исус. Он ће бити велики и назваће се
Син највишега, и даће му Господ Бог престо Давида оца његовог; И цароваће у дому
Јаковљевом вавек, и царству његовом неће бити краја. А Марија рече анђелу: како ће то
бити кад ја не знам за мужа? И одговарајући анђео рече јој: Дух Свети доћи ће на тебе
и сила највишега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето и назваће се Син
Божији... Јер у Бога је све могуће што рече. А Марија рече: ево слушкиње Господње; нека
ми буде по речи твојој.“ (Лк 1, 26-38).

После одбијања првог човека Адама да се сједини са Сином Божијим и да
тако он и природа у њему живе вечно, Бог није одустао од свог првобитног
плана. То нам је сам Бог показао кроз рођење Сина Божијег као човека Исуса
Христа.

Међутим, као што је то Бог хтео на почетку историје, а то је да сједињење
Сина Божијег са човеком буде израз и човекове слободе, то и сада Бог жели. У
опису рођења Сина Божијег као човека који нам доноси ап. Лука види се да у
овом догађају Бог не врши насиље над човеком. Богородица Марија слободно
пристаје да роди Сина Божијег, спаситеља света и то изражава речима: “Ево
слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој”. Иако је само зачеће Исуса
Христа без учешћа мужа било нешто што превазилази људску логику, па самим
тим и разумевање Марије Дјеве, што она и изражава речима: „Како ће то бити
кад ја не знам за мужа?”, она ипак прихвата вољу Божију да се то деси. Ово је
утолико важно јер Богородичино прихватање нечега што је по људској логици
апсолутно немогуће изражава Маријину веру, тј. њену апсолутну слободу да
роди Спаситеља света. Јер, прихватање нечега што превазилази природне
законе и људску логику, што се не може објективно потврдити изражава
савршену веру, апсолутну слободу човека. Господ жели да наше спасење, тј.
јединство с Њим, буде израз наше апсолутне слободе, и зато нам то ничим не
намеће. Речју, оставља нам апсолутну слободу да можемо и да Га не
прихватимо ако не желимо.

Зачећем Господа Исуса Христа од Духа Светог и Марије Дјеве дошло је до
сједињења Бога и створене природе тиме што је Син Божији постао човек.
Рођењем Сина Божијег као човека остварио се првобитни план Божији о
творевини. Ово сједињење, као што смо видели, догађа се уз апсолутну
сагласност човека, тј. Марије Дјеве, која своју слободу изражава тако што
допушта да се оствари воља Божија, супротно, дакле, првом човеку Адаму, који
је своју слободу изразио тако да одбије заједницу с Богом. Зато смо ми људи
неизмерно захвални Богородици што је она прихватила да роди Сина Божијег
као човека који је спаситељ свих нас и све природе. Ова слобода човека у
прихватању воље Божије у делу спасења присутна је и у Христу као човеку, што
ћемо касније и видети, и она указује на то да је спасење света немогуће без
слободног учешћа човека.

Подсети се, размисли и одговори

1. Шта нам је донело рођење Исуса Христа?
2. На који начин се зачео Син Божији као човек?
3. Шта је Богородица показала тиме што је пристала да роди Христа
Сина Божијег Спаситеља света?
4. Зашто смо ми неизмерно захвални Богородици?

[kojica]

18. РОЂЕЊЕ ХРИСТОВО КАО ЧОВЕКА ОД ДУХА СВЕТОГ И МАРИЈЕ ДЈЕВЕ

Рођењем Сина Божијег као човека испуњено је оно што је Бог желео да се
деси још на почетку историје. Да Син Божији постане човек, да би у њему људи
и сва творевина постали синови Божији и живели вечно, а да се све то деси
слободним пристанком човека.

Син Божији се родио као човек од Духа Светог и Марије Дјеве, без
учешћа мужа. Није се родио као што се сви људи рађају, од мужа и жене, већ од
Духа Светог и Марије Девојке. Шта показује овакво Христово рођење?
Христово натприродно рођење показује најпре то да је он Син Божији
који постоји и пре него што се родио као човек. Христос је Бог, вечни Син
Божији, који је ради нашег спасења постао човек. Он се посредством Св. Духа
одозго родио, тј. ушао је у историју тако што је постао човек, не престајући да
буде Син Божији. Својим рођењем Син Божији је узео у своју личност и људску
природу, односно постао је човек као и ми. На овај начин се остварила
првобитна замисао Божија о творевини.

Самим Христовим рођењем, међутим, није завршено дело спасења. Исус
Христос је после рођења као човек требао да изврши и оно што је први човек
Адам одбио да учини. Требао је да принесе сву створену природу Богу.
Првобитни човеков задатак састојао се у томе што је човек, пре него што је Син
Божији сишао и сјединио се с њим, требало да принесе, тј. да усмери сву
створену природу ка Богу. Први човек Адам је одбио да принесе природу Богу
да би се она сјединила са Сином Божијим. Хтео је да буде он сам бог и
независан од Бога и зато је природу принео себи, а не Богу. Оставши сам, тј.
одвојивши се од Бога, умро је, односно, постали су смртни и он и природа. Јер,
ако природа умире, тада и човек умире. После одбијања првог човека да
принесе природу Богу, и природа је остала смртна. Изгубила је могућност да
постане бесмртна. Јер, само преко човека и уз његов слободан пристанак, Син
Божији је могао да узме створену природу и сједини је с Богом, како би природа
живела вечно. Без Бога и заједнице с Њим, нема живота човеку и природи, али
и без човековог слободног приноса природа није могла да буде узета од Сина
Божијег и сједињена с Богом.

[kojica]

И поред одбијања првог човека да сарађује на остварењу плана Божијег
о свету, Бог није напустио свет. Није одустао да спроведе свој план у дело да би
створена природа и људи живели вечно. Наравно, желео је да спасење природи
поново дође кроз човека. Међутим, после пада Адама, сви људи су постали
смртни. Нови људи који су се рађали од Адама и Еве, такође су се рађали
смртни. Сви људи који се рађају од мужа и жене, тј. на начин који су увели
Адам и Ева после одрицања од Бога, наслеђују смртну природу прародитеља и
рађају се као смртна бића. Смрт се у природи преноси природним рађањем, од
мушког и женског. Да би човек могао да буде спаситељ природе од смрти
требао је најпре он сам да буде бесмртан. Да би био бесмртан морао је да се
роди на други начин.То значи, ако је Бог хтео да спасење створеним бићима
дође кроз човека, тј. да се створена природа сједини с Богом преко човека да би
се на тај начин спасла од смрти, онда је он требало да постане човек. И није
било другог начина, јер су после човековог пада сви људи и сва природа
постали смртни, него да Син Божији постане човек. Христос се родио као човек,
не од мужа и жене, него од Духа Светог и Марије Дјеве. Исус Христос је постао
човек, нови Адам, какав је био први Адам пре греха. Исус Христос је као човек
бесмртан зато што се родио на други начин. Исус Христос је прави човек,
безгрешан, савршен човек, управо зато што се родио на другачији начин него
што се рађају сви остали људи: од Духа Светог и Марије Дјеве. Исус Христос је
савршени Бог и савршени човек – Богочовек и спаситељ је природе од смрти јер
је и сам слободан од смрти. Својим оваплоћењем, Син Божији је постао човек,
Нови Адам, не престајући да буде Син Божији, док је човек у њему постао Син
Божији, не престајући да буде човек. Син Божији се родио као човек Исус
Христос, Нови Адам и испунио је оно што је први човек одбио, тј. принео је,
сјединио је створену природу с Богом.


Подсети се, размисли и одговори

1. Зашто је Син Божији требао да се роди као човек, као Нови Адам?
2. Зашто је Христос, као нови Адам, требало да се роди на другачији
начин него што се ми рађамо?
3. Како се смрт преноси у створеној природи?
4. Зашто је Христос савршени Бог и савршени човек?
5. Зашто се Исус Христос назива Нови Адам?

[kojica]

19. Шта нам показује живот Господа нашег Исуса Христа?

Живот Исуса Христа, онако како нам га описују јеванђелисти, ученици
Христови, јесте љубав према Богу Оцу, људима и природи.

Христос је, пре свега, показивао својим животом неизмерну љубав према
свом Богу Оцу. Тој љубави он није претпостављао нити јело, нити богатство,
нити славу. То показује кушање Христово од стране ђавола. Чак је и своје
најближе рођаке по телу и пријатеље упозоравао на то да он све што ради, ради
пре свега из љубави према Богу Оцу. Христос страда из љубави према Оцу и
живот свој полаже не желећи да се одрекне свога Оца.

Христос је, истовремено, неизмерно волео и све људе, без обзира на
њихову националност, коме друштвеном сталежу припадају, да ли су грешни
или праведни и тд. То је Христос показао тиме што је хранио гладне, лечио
болесне, васкрсавао мртве. Међутим, Исус Христос је све људе, са којима је
долазио у контакт, позивао да иду за њим и усмеравао их Богу Оцу коме је и
сам био одан. То је чинио ради спасења људи. Он је на крају и умро да би нас
људе и целу творевину спасао од смрти тиме што би нас привео свом Оцу. Та
љубав Христова према људима и природи је неодвојива од његове љубави
према Богу Оцу. Због тога што је његов Бог Отац управо то желео: да Христос
постане човек и да спаси све људе и сву творевину тако што ће их привести
Богу Оцу и основати Царство Божије.

Христос је створио једну посебну заједницу од људи који су веровали у
њега као Сина Божијег и спаситеља. Та заједница је прва Црква коју је водио
Исус Христос и која је била усмерена ка Богу Оцу. Њени чланови су се
разликовали од других људи и других заједница по начину живота. Та разлика
се види најпре у томе што су они оставили све и пошли за Христом и што су се
заједно са Христом надали брзом остварењу Царства Божијег на земљи. Сходно
томе они су живели као да су већ у Царству Божијем. Бог им је био Отац
Господа Христа док су они међу собом били као браћа. Делили су међу собом
све што су имали. На друге људе, који још увек нису били чланови Цркве,
гледали су такође као на браћу јер су се надали да ће и они убрзо постати
чланови њихове заједнице, зато што Бог жели да сви људи постану чланови
његовог Царства.

[kojica]

Исус Христос нам, дакле, својим животом као човек показује како и ми
треба да живимо да бисмо постали чланови будућег Царства Божијег.

Садржина тог живота се састоји у томе да смо у заједници са Христом, а преко
њега са Богом Оцем и да живимо сад и овде као што ћемо живети у будућем
Царству. Тачније, да будемо чланови Цркве, тј. Литургијске заједнице и да
волимо Бога и све људе, тј. да све људе гледамо као самога Господа Христа, од
кога нам зависи живот. Јер, и Христос је човек.

Подсети се и одговори

1. Кога је Христос највише волео?
2. На који начин је Христос показивао своју љубав према Богу Оцу?
3. Кога је још Христос волео и зашто?
4. На који начин је Исус Христос показивао своју љубав према људима?
5. Какву је заједницу људи основао Господ Исус Христос?
6. Како ми треба да живимо да бисмо били хришћани, тј. прави људи као
Исус Христос?

[kojica]

20. Зашто је Исус Христос требало да умре да би нас спасао од смрти?

Бог Отац је зажелео да нас и сва остала бића створи из небића и да
учини да вечно постојимо у заједници с Њим. Наравно то су исто желели и Син
и Дух Свети. Зато је Син прихватио да он буде тај који ће се сјединити с нама и
постати човек да би људи и сва остала природа у њему живели вечно.
Међутим, као што смо то већ нагласили, Бог није желео да се сједини с
нама без слободног пристанка човека. Тај слободни пристанак да се сједини са
Сином Божијим први човек је требао да пројави на тај начин што ће целокупну
природу принети Богу. Када је то први човек Адам одбио да учини Син Божији
је постао човек и принео је слободно Богу Оцу створену природу.

Син Божији је, дакле, добровољно пристао да он буде тај који ће постати
човек и испунити првобитну замисао Бога Оца о вечном постојању света: да сва
створена природа преко човека, његовим слободним пристанком, буде
принесена Богу и сједињена с Њим. Када смо ми својом погрешном употребом
слободе одбацили Бога и кад смо одбили да створену природу принесемо Богу
па смо тако постали смртни, Син Божији је постао човек, Нови Адам и умро је
приносећи природу Богу, да би нас и целу природу спасао од смрти и даровао
нам живот вечни. Да први човек Адам није одбио да изврши своју дужност
Христос не би умро, иако би и тада Син Божији постао човек ради сједињења
творевине с Богом. После греха првог човека, чија суштина је слободно
одрицање од Бога а што је за последицу имало смрт, Христос је умро одричући
се као човек себе и своје воље ради испуњења воље Бога Оца. Први човек Адам
је рекао Богу неће твоја воља да буде него моја, мислећи да ће на овај начин
себи обезбедити вечни живот и умро је, док је Исус Христос рекао Богу Оцу
супротно Адаму: ,,Оче, не моја воља, него Твоја нека буде,, и умро је из љубви
према Богу Оцу и тиме нам је обезбедио вечни живот. Христова смрт је за
последицу имала васкрсење из мртвих и живот вечни.

Син Божији, Исус Христос, добровољно је умро за нас да би нас спасао
од смрти. Није морао то да учини зато што је он Син Божији и бесмртан је по
природи. Он је такође безгрешан и савршен човек, јер се родио на дргачији
начин него што се рађају сви остали људи. Он је и као човек био слободан од
смрти. Син Божији је то учинио слободно из превелике љубави према свом
Оцу, да би испунио његову жељу, и према нама да би нас спасао од смрти.
Својом смрћу из љубави према Богу Оцу Исус Христос је и нама показао на који
начин можемо и ми да остваримо живот вечни: то се остварује кроз наше
поистовећење са Христом, тј. кроз Крштење у коме умиремо са Христом и
васкрсавамо с њим рађајући се за нови, вечни живот. Утолико смо ми бескрајно
благодарни Господу Исусу Христу што је он умро за нас, да би нас избавио од
смрти, иако то није морао да учини.


Подсети се и одговори

1. Какав је био Божији план о свету?
2. Шта је требало да уради човек по Божијој замисли да би створена
природа живела вечно?
3. Које су последице човекове непослушности према Богу?
4. Шта је учинио Господ наш Исус Христос поставши човек?
5. У чему се огледа промена првобитног плана Божијег о спасењу света
након Адамовог греха?
6. На који начин можемо и ми да остваримо живот вечни?
7. Због чега ми треба да будемо неизмерно захвални Богу?

[kojica]

21. ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО

“Људи Израиљци! чујте речи ове: Исуса Назарећанина, човека од Бога
потврђена међу вама силама и чудесима и знацима које учини Бог преко
њега међу вама, као што и сами знате, овога по одређеном савету и промислу
Божијем преданог примисте и рукама безаконика приковасте и убисте.
Њега Бог васкрсе, раздрешивши муке смрти, јер не беше могуће да га она
држи”(Дап 2, 22-24).

По сведочанству апостола очевидаца, Бог Отац је Духом Светим подигао
Исуса Христа из мртвих, трећега дана по његовој смрти.

Овај догађај је сама суштина хришћанске вере. Јер, спасење људи и
природе јесте спасење од смрти. Христос је добровољно умро за нас по вољи
Бога Оца, али га је Бог трећег дана васкрсао из мртвих. На овај начин је Христос
победио смрт. Јер, да Христос није васкрсао, ми бисмо још увек били робови
смрти. Отуда без васкрсења Христовог, које је залог нашег васкрсења, јер смо
сви сједињени са Христом, узалудна је наша вера. По речима апостола: “Ако
Христос није устао, узалудно је проповедање наше, а узалудна је и вера ваша”
(1Кор 15, 14). Међутим, пошто је Христос васкрсао из мртвих, онда ћемо и ми
васкрснути.

Христос се, по васкрсењу, показивао својим ученицима, јео је са њима,
разговарао итд., што све указује да је васкрсао телом. Јело је потребно ради
одржања живота. Будући да после васкрсења више не умире, да је победио
смрт, Христос самим тим није имао потребу за јелом. Јео је због тога што се
показивао својим ученицима на Евхаристији, која је била заједничка трпеза
Господа са његовим ученицима, и да би на тај начин показао ученицима да је
стварно васкрсао телом. Ово је утолико важно ради нашег спасења, јер указује
на то да је вечни живот васкрсење и живот у телу. Без васкрсења тела не можемо
говорити о спасењу, тј. о вечном животу људи. Утолико пре ако под спасењем
подразумевамо спасење од смрти, што је и суштина хришћанске вере, јер смрт
је пре свега смрт тела. Укидање смрти значи вечни живот тела, а самим тим и
вечни живот природе. Јер, наше тело је саставни део природе. Ако оно живи, и
природа ће живети.

Тиме што се васкрсли Христос пројављује у Евхаристији св. апостоли
указују да сваки човек који жели да живи вечно потребно је да оствари
заједницу с васкрслим Христом. А то може да постигне једино ако постане члан
Евхаристије и ако заједно учествује у јелу са Господом Христом.

[kojica]

Христово васкрсење, међутим, иако је истинито и реално, почетак је и
предокус свеопштег васкрсења људи и као да није потпуно и коначно без
општег васкрсења свих мртвих. По речима ап. Павла: “Ако нема васкрсења
мртвих, то ни Христос не уста... Јер ако мртви не устају, ни Христос не уста...
Али Христос уста из мртвих и би новина онима који умреше. Јер будући кроз
човека би смрт, кроз човека и васкрсење мртвих. Јер како по Адаму сви умиру,
тако ће по Христу сви оживети. Али сваки у свом реду: новина Христос; а по
том они који вероваше у Христа о његовом доласку” (1Кор 15, 13-23).

На овај начин је у Исусу Христу испуњен првобитни план Божији о
сједињењу створене природе са Сином Божијим, преко човека. Људи и природа
су оваплоћењем Сина Божијег, посредством Св. Духа, постали Тело Христово, а
глава, односно личност, тог тела је Христос. Тело Христово је не само једно
индивидуално људско тело, него заједница многих личности које чине
Христово Тело. Тачније, Христос је постао Црква – заједница многих, чија је
глава Син Божији.

У васкрслом Христу спашена је целокупна створена природа: како
људска тако и остала природа. Међутим, људи нису само природа, они су и
конкретне личности. Зато, ако желимо да живимо вечно као конкретне
личности потребно је да слободно остваримо заједницу са Христом. Као што су
то учинили и други људи. Јер, догађаји везани за Христа у којима се остварује
наше спасење јесу догађаји заједништва више личности и природе. На пример,
у Христовом рођењу учествују Бог Отац својим благовољењем, тј.
благосиљајући да се то догоди, Дух Свети који је посредник и Пресвета
Богородица која слободно рађа Христа. И у осталим догађајима везаним за
наше спасење у Христу, такође учествују многе личности. На крају, васкрсли
Христос у коме је створена природа победила смрт пројављује се у Евхаристији
као заједници многих. Исус Христос је, дакле, једна конкретна личност, али
неодвојива од Бога Оца, Св. Духа, Мајке Богородице, апостола, као и природе,
коју Син Божији узима у своју личност. Истовремено и остали су конкретне
личности у заједници са Христом и међу собом. То значи да је Христос Црква,
тј. заједница многих личности и природе у једној личности Сина Божијег. Ми,
остали људи, можемо да остваримо заједницу са Христом и да вечно живимо
као конкретне личности кроз Крштење постајући на тај начин чланови Цркве.


Подсети се и одговори

1. У чему је суштина Хришћанске вере?
2. Зашто је васкрсење Христово важно за нас људе?
3. Ко је васкрсао Христа из мртвих?
4. Како се Христос показао својим ученицима по васкрсењу?
5. Зашто је Христос јео после свога васкрсења?
6. У ком догађају су се сретали васкрсли Христос и његови ученици?
7. Ако желимо да и ми постојимо вечно као конкретне личности, с ким
треба да остваримо заједницу?
8. Где ми можемо да сретнемо васкрслог Христа и да се сјединимо с Њим?

[kojica]

22. О ХРИШЋАНСКОЈ УМЕТНОСТИ УОПШТЕ

Уметност, а у оквиру ње и сликарство, јесте специфичан израз људског
духа. Ако ишта карактериште човека и чини га различитим од свих других
живих бића, онда је то његова склоност ка уметности. Кроз уметност човек
пројављује своју боголикост, тако што уметничко дело сведочи да човек жели да
створи један свој свет, нешто што ће бити израз његове слободе. Наравно, ако се
уметност схвати као слободно стваралаштво човека, а не копирање постојећег.
Уосталом права уметност није копирање, односно прецртавање датог света, већ
оригинално дело. Тежећи да буде уметник, човек настоји да свет који ствара
буде израз његове слободе. Речју, уметност открива да човек жели да буде Бог,
да све што постоји буде израз његове слободе.

Човек, међутим, није Бог и не може да ствара ни из чега. Човек је, будући
да је и сам створен, ограничен датом природом. Човек, хтео он то или не хтео,
ограничен је датостима, тј. законима природе коју није он створио, већ му је
дата од Бога. И управо то је и највећи проблем човека и највећи изазов његовој
слободи- датост постојања. Међутим, упркос томе, човек се не мири с том
датошћу и жели да постоји слободно и да створи свој свет, који ће такође бити
израз његове слободе. Одатле генерално извире уметност, али и хришћанска
уметност пре свега.

Ослонци, на којима прави уметници темеље постојање својих дела, могу
бити различити. Но сви они зависе од тога шта конкретни уметник верује да
једном бићу које он ствара даје постојање. За разлику од уметности која може да
изражава свет на један копистички начин, тј. да прецртава оно што види у
природи, или, пак, да ствара један свет без Бога, хришћанска уметност извире
из вере човека да свим створеним бићима Христос даје постојање. То постојање
се пројављује у форми будућег Царства Божијег које је заједница свих створених
бића са Христом Господом. Будуће Царство Божије је по веровању хришћана
силазак Сина Божијег у свет и сабрање, тј. сједињење свих људи и целе природе
око Њега и у Њему. У том Царству неће бити смрти. Сви људи који су
остварили заједницу са Сином Божијим, Христом и сва природа живеће вечно.
Темељ на коме сва бића оснивају своје постојање за хришћанина јесте Бог, тј.
Син Божији, Исус Христос. Будуће Царство Божије је образац не само за
хришћанску уметност, него и за хришћански живот.

Хришћанска уметност, као и целокупни живот Цркве, од најранијих
времена изражавају стање човека и света онаквим какви ће они бити у будућем
Царству Божијем. Хришћанска уметност показује човека и остала створена
бића, не онаквим какви су они сада у историји, већ какви ће они бити када дође
Царство Божије и кад нестане смрти. Посматрање света из перспективе будућег
Царства Божијег од стране хришћанског уметника манифестује се у
хришћанској уметности кроз елементе који указују на силазак Бога у свет који
обухвата свако створено биће, а посебно човека, и даје му димензију
бесмртности, тј. вечности.

[kojica]

То се најбоље види на примерима кад хришћански уметник слика људе.
Он их слика тако да они буду у исто време и богови и људи. С једне стране, да
својим ликом и положајем изражавају као да су вечна бића, тј. да изражавају
заједницу са Господом Христом, док, с друге стране, ти исти људи не престају
да буду људи од крви и меса, конкретне историјске личности. То се примећује
на основу тога што су људи на иконама као личности везани за Христа, док је
њихова природа ослобођена елемената који проузрокују њену смрт. Јер, смрт
која се састоји у природи управо руши природу сама по себи, води је ка
ништавилу. Зато хришћански уметник не тежи да ослободи природу од смрти
њоме и њеним природним законима, већ спасење природе види у заједници са
Христом.

Што се тиче остале природе она се тако приказује у хришћанској
уметности да њено постојање такође зависи од Христа. Примера ради, кад се
слика Христос, брда, дрвеће, као и животиње, усмерене су ка њему. За
хришћане, а самим тим и за уметнике хришћане, постојање природе, или
тачније њено ослобођење од смрти, могуће је само у заједници с Богом, тј. са
Христом Сином Божијим. Отуда православни уметник слика свет Христолико,
сједињује га са Христом.

Хришћанска уметност, дакле, изражава слободу ствараоца на тај начин
што пројављује бића онаквим каква ће она бити у будућем Царству Божијем –
сједињена са Христом. Јер, хришћански уметник очекује од Христа да бићу које
слика да вечно постојање, зато га и везује за Христа.

Хришћани су у Исусу Христу препознали Сина Божијег, тј. препознали
су Бога који је сишао у свет да људе и природу спаси од смрти. Христос није
само човек, него и Син Божији. То је потврђено Христовим васкрсењем из
мртвих. Син Божији је постао човек и пројавио се већ у историји и то као Црква:
као заједница многих око Христа. Будуће Царство Божије, по веровању
Хришћана већ је почело у историји и то као Црква. Отуда хришћанска
иконографија истовремено изражава веру уметника, која је усмерена на будуће
Царство Божије, и историјску реалност бића сједињених са Христом у њиховом
Евхаристијском начину постојања.


Размисли и одговори

1. Зашто је једино човек способан да буде уметник?
2. Шта је права уметност?
3. Шта хришћански уметник изражава својим стваралаштвом?
4. На који начин хришћанска уметност открива будуће Царство Божије?

[kojica]

23. ХРИСТОВ ЖИВОТ У СВЕТЛУ ХРИШЋАНСКЕ УМЕТНОСТИ

Указаћемо на неке елеменате хришћанске уметности, везане за Христов
живот, у светлу изречених напомена о хришћанској уметности и њеном циљу,
тј. о вери хришћанског уметника у будуће Царство, која се пројављује у
његовом сликању Христа и догађаја везаних за његов живот.

Све иконографске сцене које приказују Исуса Христа настоје да га не
прикажу као обичног човека, већ, пре свега, као Сина Божијег. На основу којих
елемената то можемо закључити посматрајући Христову икону?

Најпре на основу ореола, тј. светлосног венца који је око главе Христове
или око читавог Христа, као што је то у сцени преображења Христовог. Ореол
означава да је Бог Отац у заједници с њим и он га овенчава својом божанском
славом. Божанство Христово је истакнуто и на друге начине. Пре свега тако што
је Христос увек у центру сцене док други људи око њега су упућени на њега.
Људи који окружују Христа управо својим односом према њему показују да је
он за њих Син Божији, Христос Спаситељ. Све оно што Христос чини у складу
је са пророчанствима о њему, тј. са већ у Старом Завету најављеним догађајима.
Будући да су сви ти догађаји израз воље Бога Оца, Христос се јавља као онај који
својим животом у историји испуњава вољу Оца. Тиме он показује да је везан за
Бога Оца као личност, што значи да је он Син Божији. Такође, и Бог Отац се
пројављује у различитим облицима, али увек преко Исуса Христа и у вези са
Христом. Тиме иконописац жели да истакне да Бог Отац показује Исуса Христа
и сведочи за њега да је он Син Његов, Син Божији.

Што се тиче човечанства Христовог, оно је неспорно у иконографији.
Почевши од сцене рођења, Христос се рађа као и сви други људи, купају га по
рођењу, повијају у пелене итд., па све до страдања, где се показује да је Христос
заиста умро на крсту (из његових ребара тече крв и вода што је доказ о смрти) и
васкрсења где се Христос показује у људском телу, онаквим какав је он био и
пре смрти. Дакле, неоспорно је на основу иконографских приказа да је Исус
Христос човек као и сви други људи.

Међутим, и сцене које приказују Христа као реалног човека неодвојиве
су од елемената који показују да је он и у тим ситуацијама Син Божији.
Примера ради, смрт Христова се слика тако да она показује да то није смрт
једног обичног човека, већ Сина Божијег који је постао човек. Довољно је
видети православно распеће Христово (нпр, Студеничко Распеће) и то
закључити. Посебно је карактеристично приказивање васкрслог Христа.

[kojica]

Васкрсли Христос се слика са телом на коме су видљиви трагови његовог
страдања, ране од клинова на рукама и ногама, као и ребра прободена копљем.
То је зато да би се показало да Христово васкрсење није привид и пројава
Христа као духа, већ да је он телом васкрсао и то истим оним телом које је имао
и пре смрти. Међутим, све ране које се виде на телу Христовом приказане су
тако да остављају утисак да оне више не утичу на живот тела, тачније не
угрожавају Христов живот. Ово указује на то да уметник жели да нагласи
историчност Христовог васкрсења, али да је васкрсло тело преображено у
односу на оно пре смрти и да оно више не умире.

Дакле, хришћански уметник приказује својим делима Христа и сцене из
његовог живота тако да кроз њих открива своју веру у Исуса Христа као
спаситеља света, идентичну оној вери коју су имали апостоли и остали ученици
Христови у Христа кроз векове. Тако је и црквена уметност израз вере у Исуса
Христа као Сина Божијег, који је постао човек, страдао и васкрсао ради нас и
нашег спасења, а коју изражава Црква на различите начине.

У идућем разреду учићемо како се у хришћанској уметности приказују
људи и природа у контексту њиховог стања у будућем Царству Божијем.


Размисли и одговори

1. Шта жели да прикаже уметник сликајући Исуса Христа и сцене из
његовог живота?
2. Који ликовни елементи нам на то указују?
3. Шта пројављује једно хришћанско дело у вези са уметником, тј. творцем
тог дела? На који начин то можемо запазити?