Лекције за први и други разред средњих школа

[kojica]

Мидић, др Игнатије, епископ пожаревачко-браничевски

ТЕКСТ УЏБЕНИКА ПРАВОСЛАВНОГ КАТИХИЗИСА
за први и други разред средњих школа

УВОД

Историја хришћанске цркве почиње једном конкретном историјском личношћу
- Исусом Христом из Назарета - и догађајима везаним за њега, а пре свега његовим
васкрсењем из мртвих. Дакле, Христова личност представља основ вере свих
хришћана.

Због тога, пре него што почнемо да говоримо о основним истинама православне
хришћанске вере и да их тумачимо у светлости њиховог утицаја на наш живот,
сматрамо неопходним да укажемо на то од колике је важности искуство личности за
њихово правилно тумачење и разумевање. У чему је специфичност у тумачењу истина
хришћанске вере кроз Христову личност?

Да бисмо одговорили на ово питање, потребно је да се подсетимо најпре на то
шта је личност.

Личност је апсолутно и непоновљиво биће. Постојање личности је плод
заједнице, и то заједнице слободе и љубави са другом личношћу. Личност не постоји
сама за себе, већ једино у заједници са другом личношћу. Кад заволимо једног човека и
ступимо у заједницу с њим, тек тада он за нас постаје личност.

Истовремено, од личности за коју смо везани зависи и наше постојање. Када
изгубимо личност коју волимо и за коју смо везани, тада и наше постојање долази у
питање. Зато, док постоји личност за коју смо везани и коју волимо, захваљујући њој
постојимо и ми. Њен губитак или смрт угрожава и наше постојање.

Свет и живот, посматрани из перспективе личности, постоје на сасвим другачији
начин него када се посматрају просто - као природа. Ако природу која нас окружује
посматрамо кроз једну личност коју волимо, онда нам и природа изгледа лепа - као
личност. Међутим, када ту личност изгубимо, односно кад она умре, с њом се за нас
губи читав свет. Не можемо рећи: кад умре један човек - не мари, ништа се трагично
није десило, јер природа се не губи, већ само мења начин постојања; природа ће то
надокнадити - други човек ће се родити. Једног умрлог човека не може да замени
ниједан други и отуда је смрт губитак и трагедија једино кад се посматра кроз
конкретну личност и у конкретној личности.

Природа, односно природни начин постојања, посматран из перспективе
личности или из искуства личности, указује на две чињенице: на могућност постојања
природе једино у личности и на непостојање, односно смрт, као последицу губитка
личности. Смрт се у личном искуству јавља не као природни процес, нити као нешто
природно и нормално, већ као опасност која пред нашим очима доноси страх од
небића, од потпуног губитка постојања читавог света. Постојање, пак, једне личности
за коју смо везани показује живот и постојање чији је носилац личност.

Искуство личности, дакле, открива нам да постојање људи и света у коме
живимо, односно природе, зависи од нашег личног односа према њима, односно од
заједнице слободе и љубави коју остварујемо са другим човеком.

Полазећи од овог искуства, искуства личности, хришћани су у Христу видели
носиоца постојања читаве природе. Христос је за хришћане носилац постојања
целокупне створене природе, јер они с њим имају заједницу слободе, љубави.

Он је за хришћане и Син Божији и Спаситељ света зато што је с њим и Бог у вечној заједници
слободе, љубави. То је Бог показао и тиме што је Христа васкрсао из мртвих. Другим
речима, за разумевање хришћанске вере, а самим тим и основних хришћанских
истина које ћемо овде изнети, потребно је искуство које живот и природу, па и самога
Бога, посматра и доживљава, пре свега, у личним односима, односно у заједници
слободе, љубави.

[kojica]

ПОЈАМ О БОГУ У ХРИШЋАНСТВУ

1. Вера и атеизам

Сви људи имају неки појам о Богу. Чак и они који формално не припадају
ниједној религији ипак имају неки појам о Богу једноставно зато што постоје и што се
не мире са смрћу, већ желе вечно да постоје. Тежња човека да дође до истине и
сигурности у променљивом свету у коме живи, односно сусрет човека са проблемом
смрти, неминовно га упућује на овај или онај појам о Богу. У зависности од тога шта
човек прогласи за истину, односно на који начин превазилази проблем смрти и мисли
да остварује вечно н непроменљиво постојање, он то и обожава. Дакле, на овај или онај
начин, из овог или оног угла посматрања, појам Бога је присутан код свих људи без
изузетка. Али, запитаће се неко - шта је са атеистима, односно са оним људима који не
верују да Бог постоји. Да ли они својим неверовањем негирају наведену тврдњу? На
крају, ако Бог заиста постоји, како га онда једни познају и признају да постоји, а други
не?

Атеизам

Атеизам (грч. a;qeoj - онај који негира Бога), као феномен савременога света, не
побија чињеницу да Бог постоји зато што атеизам није одсуство сваког појма о Богу.
Пре би се рекло да је атеизам неприхватање једног конкретног Бога у кога верује
околина у којој се тај атеизам развија, него што је он неверовање у Бога. Тачније,
атеизам је борба против Бога. Иначе, како неко може нешто да одбацује и негира ако
претходно није констатовао да постоји? Другим речима, атеизам не жели управо
једног конкретног Бога и неће да зна за њега, што не значи да Бог не постоји по себи и
да атеисти не верују ни у каквог Бога.

Бог за атеисте не постоји зато што они не желе да он постоји за њих.
Идентификовање некога или нечега, као постојећег за нас, претпоставља нашу
слободу, тј. претпоставља да и ми желимо да тај неко за нас постоји. Објективно
постојање некога још не значи да он постоји и за нас, јер ми можемо и да не желимо да
неко постоји за нас, што иначе изражавамо (кад некога не желимо) речима: „За мене ти
не постојиш”. То не значи да он заиста не постоји по себи и за друге, макар ми и не
хтели да он постоји. Он не постоји за нас, али постоји по себи и постоји за друге.
Слично је и са постојањем Бога. Но, како је то могуће да Бог постоји, али да за неке
људе не постоји, видећемо касније.

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Објасните зашто се може тврдити да сваки човек има неки појам о Богу.
2. Шта је атеизам?
3. Да ли постоје атеисти? Зашто?
4. Замислите да разговарате са једним атеистом. Пренесите нам тај свој дијалог
(претпоставите његова питања и одговоре).

[kojica]

2. ВЕРА И ЗНАЊЕ

У зависности од тога на који начин приступамо питању Бога зависи и наш
однос према њему, односно да ли верујемо у Бога или не. Свим верујућим људима
својствено је да о Богу говоре на основу вере. Други људи, пак, питању Бога приступају
на основу „знања”. Познат је проблем односа вере и знања. Тај проблем се изражава
кроз дилему: или верујеш, или знаш.

Наведена дилема, која се појавила на хришћанском западу, произлази из
специфичног схватања вере и знања. Знање свега што постоји, па и Бога, поистовећено
је са објективним познањем некога или нечега, тј. познањем на основу природе, а вера
- са одсуством таквог знања. Овакав вид сазнања је и довео до појаве атеизма, јер Бога
по природи нико никада није видео и на тој основи га и не познаје. Зато је овакво
знање негирало веру у Бога, односно негирало је само постојање Божије, јер је Бог по
природи невидљив и несазнајан.

И док је знање схваћено као сакупљање информација о ономе што постоји на
основу испитивања његових видљивих - природних својстава и логичног закључивања
о томе, вера у Бога је ту само претпоставка да Бог постоји. Зато се мисли да се вера
појављује управо тамо где одсуствује овакво знање, и она је поистовећена са незнањем.
Другим речима, њихов је став: да би верујући људи и даље остали верујући, потребно
је да много не истражују. Отуда изрека: „Веруј и не истражуј”.

Насупрот томе у источном хришћанству не постоји дилема између вере и знања.
Вера у Бога и знање о Богу се поистовећују зато што се у православљу другачије
приступа питању познања Бога. Како и на који начин? Да бисмо одговорили на ово
питање, потребно је најпре да видимо шта је то знање и коју улогу оно има у
откривању постојања Бога.


ПИТАЊА

1. На основу чега верујући људи говоре о Богу?
2. Која дилема и зашто често изражава однос вере у Бога и знање?
3. Где се та дилема појавила и зашто?

[kojica]

3. О МОГУЋНОСТИМА БОГОПОЗНАЊА

Појам сазнања

Знање је идентификација, поистовећење нечега или некога с њим самим или
одређење нечега да је то, а не нешто друго, односно некога да је тај, а не неко други.
Када нешто не можемо да идентификујемо, то значи да га и не познајемо. Признати да
Бог постоји и говорити о њему значи познавати га. Сазнање претпоставља постојање
онога кога или шта сазнајемо. Другим речима, познавање некога или нечега има везе
са постојањем. Оно што не познајемо - то за нас и не постоји.

Пре него што будемо говорили о могућностима познања Бога, најпре треба да
објаснимо како и на које све начине познајемо, идентификујемо свет који нас окружује.
Треба нагласити да се једним и истим методом сазнања не могу идентификовати и
ствари и људи, јер у зависности од тога на који начин нешто сазнајемо зависи и
идентитет онога што сазнајемо.

Сазнање које свет идентификује као ствари

Приликом идентификације нечега да је то, а не нешто друго, односно приликом
његовог сазнања, данас се користи један уобичајен метод или поступак, који је и у
науци признат, а он се састоји у следећем.

1. Када кажемо да је нешто то, а не нешто друго, подразумевамо да приликом
сазнања нечега негирамо нешто друго. Кажемо: А је А, а није Б. Дакле, да бисмо
одредили шта је А, покушавамо да кажемо шта није А, одбацујући, односно
негирајући Б. Кад кажемо да је ово то, значи да то није оно друго. Кроз негацију другог
долазимо до закључка шта је нешто. Када кажемо ово је оловка, истовремено
подразумевамо да то није сто или било шта друго. Дакле, без нечег другог и његове
негације, не можемо да идентификујемо ништа, јер ако би постојала само једна ствар
на свету, онда не бисмо могли да одредимо ни њен идентитет.

2. Овим начином сазнања ми оно што сазнајемо истовремено одвајамо од нечег
другог, односно описујемо око њега границу, (ограничавамо га) да бисмо могли да га
идентификујемо. Описивање (ограничење) нечега битан је предуслов за његово
спознање. Да бисмо то могли да урадимо, потребне су нам категорије времена и
простора. Време и простор чине да су ствари ограничене и међу собом одвојене. Кад
не би било тако, не би ни могло да буде никаквог сазнања, јер ако се све ствари слију у
једно, губи се и њихов идентитет.

[kojica]

3. Описивање, даље значи одређење нечега помоћу његових својстава. Кад
кажемо „описивање помоћу својстава”, тиме изражавамо да то што сазнајемо сазнајемо
и у перспективи његове употребе. Од тога чему нешто служи зависи и његов
идентитет. У овом последњем случају ми откривамо у некој ствари поједина својства у
зависности од тога у коју сврху желимо да је употребимо. Што је више таквих
информација, то је и боље познавање нечега. На крају овог процеса констатујемо да
нешто или неког знамо.

Овакав начин сазнања открива нам свет који сазнајемо искључиво као ствар.
Зато оно што сазнамо на овај начин јесте за нас једна ствар која се претвара у ствар за
нашу употребу, односно у новац - без разлике да ли је реч о људима, животињама или
буквално о стварима. Свет који сазнајемо на овај начин постаје свет ствари, односно
свет за нашу употребу - потрошњу. Такво знање доноси корист и зато је оно данас
најзаступљеније у нашој цивилизацији која у великој мери тако идентификује свет -
кроз корист. Што нам је свет познатији он је за нас употребљивији и „вреднији” јер се
његова вредност мери искључиво употребом, и тако ствари постају новац.

Дакле, ако свет сазнајемо искључиво на овај начин, он се за нас претвара у ствар
за употребу и нашу потрошњу.


ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Шта је знање?
2. Наведите етапе у поступку сазнања. Илуструјте их неким примером.
3. Објасните како вам изгледа свет кад га сазнајете на овај начин.
4. Шта се постиже описивањем неке ствари?
5. Објасните шта значи изрека „знање је моћ” у контексту оваквог начина сазнања.

[kojica]

4. НЕМОГУЋНОСТ ПОЗНАЊА БОГА МЕТОДОМ КОЈИМ ПОЗНАЈЕМО
СТВАРИ

Ако бисмо искуство на основу којег познајемо ствари хтели да применимо да
бисмо познали Бога, видећемо да је то немогуће. Бог је апсолутно слободан и по
природи невидљив, неограничен, неописив, недостижан, а самим тим је и несхватљив
(необухватљив) и несазнатљив за нас ако желимо да га сазнамо на овај начин. Бог живи
изван времена и простора, што значи да је неограничен. Поред тога, Бог је један,
јединствен у постојању, коме ништа не сапостоји од вечности - а самим тим му и није
слично - са чиме бисмо га могли упоредити. У противном, ако заједно са Богом постоји
нешто што није он, са чиме бисмо га могли упоредити, онда Бог није један,
неограничен, неописив, без почетка и без краја - онда он није Бог. Бог је један и
јединствен као биће које се не може упоредити ни са чим, па ни са светом који је Он
сам својом слободом створио. Он је толико различит од свих створених ствари и бића
да се апсолутно не може упоредити са њима.

Међутим, ако би се, упркос свему томе, наше сазнање Бога темељило на овом
методу на основу којег познајемо ствари, онда би и Бог за нас био ствар. У складу с
таквим познањем Бога био би и наш однос према њему: Бог би био наша творевина
којом ми управљамо и кад нам затреба - употребљавамо га, као што то чинимо са
стварима којима владамо.

Дакле, Бог се на тај начин апсолутно не може познати. Међутим, ако је ова
констатација тачна, а очигледно да јесте, поставља се питање да ли је уопште могуће
познати Бога. Да бисмо одговорили на ово питање, потребно је да знамо да ли постоји
неко искуство на основу којег нешто можемо да идентификујемо, а да не употребимо
наведени метод којим познајемо ствари и који од онога што упознајемо неминовно
чини ствар. Ако постоји, онда је то искуство у оквиру којег можемо познати и Бога.
Видећемо да је то искуство, које је оквир и кључ за познање Бога у источном
хришћанству, искуство познања личности. Шта конкретно ово искуство значи,
показаћемо најпре на примеру познања људских личности, а затим ћемо видети шта
оно значи и у познању Бога као личности.

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Објасните зашто се у познању Бога не може применити метод познања ствари.
2. Шта то значи кад се каже да Бог живи изван времена и простора?
3. Шта се може закључити на основу чињенице да је Бог један?

[kojica]

5. УЛОГА СЛОБОДЕ У ПОЗНАЊУ БОГА

Познање човека као личности

Сви ћемо се сложити у томе да људи нису ствари него личности. Сваки човек је
једна конкретна личност: Марко, Богољуб, Милан, Јелена итд. Личност карактеришу
њена јединственост и непоновљивост. Сваки човек је јединствена и непоновљива
личност и зато приликом његове идентификације не можемо да користимо наведени
метод познања, што подразумева да га не можемо идентификовати на исти начин као
што сазнајемо ствари. Уколико, пак, покушамо да га идентификујемо на основу
његове природе и поређења са другим, онда он престаје да буде личност -
непоновљиво биће које се не може упоредити ни са ким и ни са чим - и постаје ствар.
Јер, пре свега, сви људи имају исту природу и на основу тога сви људи су исти.
Међутим, оно што нас чини различитима није природа, већ личност. Свако од нас је
непоновљива личност. Ако је то тако, на који начин можемо идентификовати једну
личност?

Једног човека идентификујемо као личност само на основу слободе. Другим
речима, човека као непоновљиву личност познајемо само уколико смо у стању да
надиђемо његову природу и његова својства и остваримо са њим заједницу слободе. Да
би један човек био за нас личност, потребно је да га волимо, и то слободно. Тада га
познајемо као личност. Када једног човека волимо упркос његовим својствима, било
позитивним или негативним, онда га познајемо слободно и онда он за нас јесте
личност. Али, да би се то догодило, потребно је да смо и ми слободни од свих
нужности које би условљавале нашу заједницу с њим - биолошких, естетских, етичких,
тј. да га слободно признамо зато што тако хоћемо, да човек не би постао ствар за
употребу.

На овај начин, дакле, слободом и љубављу идентификујемо неког као личност.
У противном, ако човека идентификујемо на основу његових природних својстава, на
пример зато што је добар, леп, јак, интелигентан, у том случају га не идентификујемо
као личност, већ као ствар.


ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. На који начин откривамо да су људи личности?
2. Како нам изгледају људи кад их волимо?
3. Шта је личност?
4. Објасните јединственост и непоновљивост сваког човека. По чему су људи исти, а по
чему се разликују?
5. Да ли се личност може описати, а да и даље остане личност?
6. По чему се разликују ствари од људи?
7. Зашто се ствари могу продавати, а људи не могу?

[kojica]

6. ПОЗНАЊЕ СЛОБОДОМ ЈЕСТЕ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНО ЗНАЊЕ

Познање некога као личности претпоставља, међутим, да и онај кога упознајемо
такође жели да буде упознат од нас, односно да жели да је у заједници с нама. Другим
речима, да бисмо познали једну личност, потребно је да нам се она сама открије
слободно. У противном, ако једног човека познајемо и идентификујемо зато што он
постоји по природи и ми не можемо другачије него да признамо да он постоји зато
што нам на то указују наша чула, ум, вид, пипање и због тога што ни он не може да
сакрије од нас свој идентитет, онда га не познајемо као личност, већ као природу,
односно као ствар, зато што га не познајемо слободно и зато што ни он није познат од
нас слободно. Откривање личности указује на то да њен идентитет не извире из
природе, већ из слободе као заједнице с другом личношћу.

Али то откривање не значи самоописивање, то јест реч о себи, већ његову љубав
према нама. У противном, сазнање на основу описивања, па макар то било и
самоописивање, није откривање човека као личности (премда и у томе има делић
слободе и љубави према оном коме говоримо о себи), већ човека као ствари, с тим што
сада та друга личност саму себе објективизира, чини стварју, а не чинимо је ми. Човек
се открива другоме као личност само у заједници слободе, то јест ако жели и воли
онога који њега воли. У противном, ако човек не жели да открије себе као личност,
односно ако не жели да оствари са нама заједницу, онда га ни ми не можемо познати
као личност. Можемо га познавати као природу, као ствар: колико је висок, тежак,
какве је боје, како говори, шта једе, шта ради, али га нећемо познати као личност.
Једног човека као слободно биће, као личност, дакле, не можемо познати ако и
он не жели да буде познат од нас, односно ако не жели заједницу с нама. Ствари
познајемо и без њиховог пристанка зато што су ствари и немају слободу.

Ако, пак, једна личност жели да буде позната од нас, такав начин познања
аутоматски ствара и личну заједницу с оним кога упознајемо. Та лична заједница
постаје основ нашег и његовог сазнања, али и постојања, јер у личној заједници
постојање једне личности зависи од постојања друге. Једно „Ја”, да би било то што
јесте, претпоставља једно „Ти” и заједницу слободе с њим. Другим речима, човек јесте
личност увек у односу на другог, тј. у односу на другу личност с којом је у заједници
слободе. Кад са неким остваримо заједницу слободе, онда га идентификујемо као
личност, али, истовремено, без њега више не можемо да замислимо ни своје постојање.
На тај начин, кад је у питању личност, познање и постојање личности се поистовећују.


ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Можемо ли познати једну личност ако она то не жели? Објасните.
2. У чему се састоји откривање неке личности нама?
3. Зашто можемо познати ствари и без њиховог пристанка?
4. Опишите како изгледа природа када је волимо.
5. Шта се догађа са нама када заволимо једну личност?
6. Да ли сте изгубили некога кога сте много волели и како сте се осећали у том
тренутку?
7. Зашто се познање и постојање личности поистовећују?

[kojica]

7. ПОЗНАЊЕ БОГА КАО ЛИЧНОСТИ КРОЗ ИСУСА ХРИСТА

На основу искуства познања личности можемо закључити да се и Бог може
познати једино на тај начин, кроз лично заједништво с њим, зато што је Бог, пре свега,
личност. Бог је апсолутно слободно и непоновљиво биће у правом смислу ових речи.
Он је, међутим, личност зато што је у вечној заједници слободе, тј. у љубави са Сином и
Духом. Отуда Син Божији (Христос) једини, уз Светога Духа, познаје Бога као личност,
јер је с њим у вечној заједници љубави. Бог је Отац и то је његов истински и трајни
идентитет зато што је у вечној заједници љубави са Сином - кроз рађање Сина, и
Духом - кроз исхођење. Бог Отац себе идентификује и јесте то што јесте вечни Отац у
заједници слободе са Сином. Дакле, једини који истински познају Бога јесу Син Божији
(Христос) и Дух Свети, као што је и Бог Отац једини који познаје Сина и Духа.


ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. На који начин Бог познаје (идентификује) себе?
2. На који начин људи познају себе?
3. Покушајте да опишете ко сте ви.
4. Ко једини познаје Бога?

[kojica]

8. Бог познаје најпре нас у Христу

Да бисмо ми, људи, познали Бога као личност, као Оца, потребно је најпре да
нам се Бог Отац открије. Ако Бог не жели да га познамо, то јест ако се не открије, ми га
не можемо познати. Бог је, међутим, сам зажелео да га познамо и зато нам се открио
кроз свог Сина који је постао човек - Исус Христос. Као што смо видели, једино Син
познаје Бога Оца и зато нам једино Христос открива и правог Бога - Оца, јер је Христос
Син Божији који је постао човек.

Ово откривење Божије јесте његова љубав према нама. Рекли смо да се једна
личност, зато што је слободна, открива другој једино ако жели, ако је, дакле, воли,
односно ако ступи с њом у заједницу слободе. А нас је Бог заволео први јер нам се први
открио у Христу. Ми не можемо да волимо Бога пре него што он заволи нас, јер Бог је
апсолутно слободан од сваке принудне идентификације било као природа или као
личност и зато ми не можемо да га откријемо мимо његове воље. Бог нас је створио из
небића и на тај начин је први показао себе и своју љубав према нама, односно открио
је своје постојање.

Међутим, кроз Исуса Христа Бог нам се открива као једна конкретна личност,
као Отац. И то је истинско и најдубље Божије откривање свету, јер Бог је Отац, и то
једино у заједници са Сином - Христом. Бог вечно постоји и јесте Отац једино у
заједници са Сином и зато мимо Исуса Христа и заједнице са њим (односно мимо
евхаристијске заједнице) нико од људи не може да позна Бога као Оца, као личност.
Изван Исуса Христа и заједнице с њим Бог се може познати као „виша сила”, као ствар,
али не и као личност - Отац (Господа Исуса Христа).

Дакле, иако је Бог несазнајан и нама недоступан и несхватљив по природи, Он
се може упознати као личност, и то кроз Христа.

[kojica]

Истовремено, Бог нас својом љубављу, тј. Христом и у Христу, јер је Христос
Божија љубав и Божије вечно постојање, чини личностима - непоновљивим бићима,
под условом да и ми слободно ступимо у заједницу са Њим кроз Исуса Христа. То је
слично нама људима који, кад заволимо некога, онда и откривамо да он постоји и он
тада за нас постаје личност, непоновљиво биће, односно постаје наша љубав и наше
постојање, кроз кога онда гледамо и на себе и на читав свет око себе. Истовремено и
нас неко открива и упознаје као личност кад смо физички одсутни једино ако упозна,
односно ако оствари заједницу с личношћу за коју смо ми везани и у односу на коју
јесмо то што јесмо и која је за нас везана.

Дакле, Бог Отац први открива себе нама људима, иако је физички одсутан, у
Христу и кроз Христа зато што и Бог Отац познаје себе као личност, односно јесте
вечна личност, Отац, у заједници са Сином, Христом. А, као што смо већ рекли,
заједница са другом личношћу чини и нас личностима, односно чини нас постојећим
као личности, јер мимо те заједнице слободе, љубави, ми и не постојимо као личности.
Ако и ми, људи, желимо да познамо истинског Бога Оца, потребно је да остваримо
заједницу љубави са Исусом Христом који нас једини уводи у заједницу с Богом Оцем,
јер је и он сам везан за Бога Оца и зато је Син Божији - вечна личност.


ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Објасните зашто је Бог личност.
2. Како се Бог открива људима иако је физички недоступан?
3. Шта је суштина (значење) Божијег откривења у Христу?

[kojica]

9. ПОЗНАЊЕ БОГА КРОЗ ХРИСТА - У ЦРКВИ

Будући да једино Син Божији познаје Бога Оца као личност, јер је у вечној
личној заједници с њим, тиме што се Син оваплотио, Бог је у њему открио људима
самог себе. Зато и ми можемо познати Бога као личност једино у Христу и кроз Христа.
Овим откривењем, међутим, Бог је зажелео да оствари заједницу слободе,
љубави са нама људима у Христу. У тој заједници Бог постаје и за нас људе Отац, а ми
постајемо његове личности, њему драга и непоновљива бића.

Међутим, да би Бог за нас био заиста оно што он јесте - вечни Отац, личност, тј.
да бисмо га познали као свога Бога и Оца, потребно је да и ми то желимо. Потребно је
да и ми, људи, остваримо заједницу слободе, љубави с Богом у Христу. Јер некога као
личност можемо познати једино ако с њим ступимо у заједницу слободе, љубави. У
противном, он као личност остаје нам непознат.

Људи, као што су Богородица Марија, апостоли, мученици и други који су
остварили личну заједницу са Христом, упознали су Бога као личност и истовремено
су постали за Бога његове вољене личности као што је то Христос. Другим речима, у
заједници с Богом кроз заједницу са Исусом Христом људи су се поистоветили са
Христом - постали су синови Божији. На тај начин познање Бога у Христу ствара
заједницу људи са Богом, односно ствара Цркву као заједницу која се поистовећује са
Христом и у којој и кроз коју се открива сам Бог Отац. Тачније, Црква као заједница
људи са Богом постаје Христос и открива Бога као Свету Тројицу: Оца и Сина и
Светога Духа. (С тим што се Син открива као човек а Дух као заједница зато што је
Свети Дух управо тај који твори ову заједницу, а што ћемо видети касније, а у њима се
открива и Отац). Зато мимо Цркве, као конкретне личне заједнице људи с Богом, нико
не може да позна Бога као личност, јер мимо Христа нема присуства Божијег у свету,
односно нема откривања Бога као личности.

[kojica]

Кад остваримо, међутим, личну заједницу - заједницу слободе, љубави с Богом,
од те заједнице зависи и наше постојање, као и присуство Божије у створеном свету као
личности. Због тога се Бог открива у Христу, односно у Цркви као заједници
личности, и то кроз конкретне људе. Зато мимо заједнице с људима не можемо имати
заједницу с Богом.

Остварујући заједницу с Богом у Христу, ми се поистовећујемо са Христом, тј.
улазимо у исту заједницу с Богом коју има и Христос са Богом Оцем; тако Бог постаје и
наш Отац. На тај начин Бога познајемо на основу заједнице слободе, љубави с њим и
зато је Бог за нас Отац. Ако би наше знање о Богу било само на основу Христових речи
о Богу, онда ми не бисмо познали Бога као личност, као Оца. Једно је познати некога
лично у заједници с њим, а друго је познавати некога на основу приче неког другог о
њему. Међутим, кроз поистовећење са Христом ми познајемо Бога (Христовог) Оца као
личност - не као неко далеко биће, него и као нашег Оца. То поистовећење наше са
Христом може се реално остварити зато што се прво Христос поистоветио с нама,
односно зато што је прво Христос остварио заједницу слободе, љубави с нама. Син
Божији је сишао у свет и постао човек, Исус Христос, да бисмо ми, људи, у њему
постали синови Божији.


ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Шта је неопходно да бисмо Бога познали као личност, као Оца?
2. Зашто је Црква заједница личности?
3. Да ли се знање о Богу које добијамо на часовима веронауке или читањем књига може
поистоветити са знањем о Богу које стичемо као чланови Цркве? У чему је разлика између та
два искуства?
4. Опишите некога кога познајете на основу приче информације о њему, а затим
опишите онога кога волите. Уочавате ли разлику?
5. Објасните на који се начин остварује заједница с Богом у Христу?

[kojica]

ВЕРА КАО СРЕДСТВО БОГОПОЗНАЊА

Да бисмо могли да говоримо о хришћанском познању Бога на основу вере,
потребно је, пре свега, да објаснимо шта је то вера у хришћанском искуству. Вера у
Бога се различито тумачи, и то не само међу оним људима који не верују у Бога већ и
међу верницима. Различите религије, због искуства вере у Бога утемељеног на
различитим приступима овом проблему, различито говоре о Богу. Али, шта је то вера
у хришћанском искуству?

10. Крштење као израз вере у Бога

Да би неко могао да постане члан Цркве, као што нам поручују апостоли,
потребно је да верује и да буде крштен (Дап 2, 38). Дакле, без крштења, као израза вере
у Бога, нико није могао да постане верник, односно хришћанин. У чему је суштина
вере у Бога која се показује у крштењу?

На основу самог чина Крштења и објашњења која су о њему дали свети
апостоли и свети оци, да би неко постао верник, тј. члан Цркве, најпре је требало да се
на позив Исуса Христа (као што је то био случај са апостолима док је Христос био на
земљи), а после Христовог вазнесења на небо на позив епископа и црквене заједнице,
одрекне злог духа и његових сила да би исповедио веру у Бога Оца, Сина и Светога
Духа. Дакле, исповедити веру значи одговорити на позив за остварење заједнице с
људима у Цркви, који нам упућује сам Христос кроз епископа. Нико не може сам да
исповеди веру индивидуалним начином живота, макар и најправилнијим
испуњавањем божанских (хришћанских) закона. Дакле, исповедити веру у Бога значи
постати члан Цркве, односно ући у заједницу са епископом и осталим члановима
Евхаристије (грч. euvcaristi,a = благодарност).

У самом чину који претходи крштењу, после позива на одрицање од Сатане
следи и позив ономе који жели да буде верник да се окрене од запада ка истоку. Док
му се читају молитве за изгоњење злог духа, крштавани је окренут ка западу. Да би
исповедио веру и да би постао члан евхаристијске заједнице, потребно је да се окрене
ка истоку. Шта, конкретно, значи то окретање од запада према истоку да би неко
исповедио веру у Бога, односно да би постао члан Цркве, Евхаристије?

Само окретање значи да је вера повезана са променом начина живота, тј. са
променом односа према свету. Рађајући се, ми нужно заузимамо један став према
животу и према Богу. Тај став, тј. однос утемељен је на природној нужности и огледа се
у томе што је човек, пре свега, везан за породицу, а затим за друштво и за природу, и
од њих добија и свој идентитет - јер човек себе идентификује у односу на заједницу за
коју је везан и која му даје сигурност постојања. Те заједнице су, пре свега, видљиве и
искуствене: то су породица и држава јер му оне, на основу природног искуства које
човек у односу на њих има, обезбеђују постојање и сигурност.

[kojica]

Вера претпоставља промену тог става, односно утемељење свог идентитета на
слободи, тј. на заједници са људима и с Богом која му није наметнута као што је то
случај са породицом и са државом, односно која није заједница природе и искуства.
Другим речима, вера се поистовећује са односом који имамо према животу, према
људима, према природи и према Богу. Међутим, тај однос треба да буде супротан
ономе који заузимамо приликом физичког рађања, а то значи - треба да буде заснован
на слободи. Под заједницом слободе овде подразумевамо ону заједницу која није
утемељена нити на биолошким, нити на идеолошким или било којим другим
основама које произлазе из природе.

С друге стране, исток је, по хришћанском схватању, страна света одакле се
очекује други долазак Христа на земљу и остварење Царства Божијег кроз васкрсење из
мртвих. Дакле, окренути се ка истоку значи окренути се својим животом ка последњем
догађају историје, ка будућности, односно признати као постојеће Царство Божије које
још увек није дошло и које не можемо чулима својим да идентификујемо као постојеће
и на њему утемељити свој идентитет и своју сигурност постојања тиме што ћемо
постати његови чланови.

Из овог хришћанског искуства произлази и дефиниција вере која је забележена
у Светом писму и која гласи: „Вера је основ свега чему се надамо, потврда (постојања)
ствари невидљивих” (Јев 11, 1), односно утемељење свога идентитета на „граду
(држави) који ће доћи” (Јев 13, 14) и указује нам на то да се она поистовећује са
слободом. Јер признати да постоји нешто што се не види и што се не може опипати и
што се умом, логиком, не може доказати да постоји зато што још увек физички не
постоји, као што је то будуће Царство Божије, и постати његов члан - значи управо
слободу. Веровати значи, другим речима, познати, признати да нешто постоји,
слободом, односно утемељити једну заједницу са људима и с Богом на основу будућег
Царства Божијег које нам је само обећано, а то значи у исто време утемељити и своје
постојање и своју личност на слободи.

У вези са вером, која се симболички показује том радњом, важно је напоменути
да вера подразумева начин живота који ће пројављивати као постојеће и присутно оно
животно стање света и људи које, по природи, физички још не постоји, а то је будуће
Царство Божије. Тачније, вера се поистовећује са знањем, односно са идентификацијом
нечега да постоји, што, по природи, још не постоји и зато вера има као последицу
утемељење евхаристијске заједнице која представља то Царство Божије које ће доћи.
Оно је сада и овде присутно и то као евхаристијска заједница, међутим, вером је
присутно а не физички. Царство Божије ће физички тек доћи, али његова основа у
историји је вера као заједница слободе људи с Богом у Христу и међу собом.
Оваква пројава Бога и његовог царства кроз Евхаристију, утемељена на вери,
односно на слободи, даје могућност људима, с једне стране, да не верују у Бога, а с
друге, пак, да се апсолутно слободно учлане у то Царство, што тада, наравно, значи да
људи и своје постојање утемељују на својој слободи.

Дакле, познање Бога, које се поистовећује са вером, не извире из анализе Бога по
природи, будући да се Бог и Царство Божије не могу идентификовати по природи, већ
се темељи на слободи.

[kojica]

Осим тога, вера подразумева утемељење свога бића и своје сигурности на
заједници с Богом и признање да Бог постоји иако га не видимо. Да би се та заједница
остварила, потребна је заједница слободе с Богом и са људима, односно заједница која
се не темељи на природи. Човек најлакше утемељује своју личност, односно своју
сигурност, на природи и на стварима које види, али при том то није утемељење свога
постојања на слободи, већ на нужности. Да би постао члан Цркве, човек је позван да
своју сигурност и лични идентитет, које је досад темељио на нужности, тј. на заједници
са Богом, са родитељима и са природом - за које се својим искуством уверио да му дају
сигурност у животу, утемељи на слободи, односно на заједници Царства Божијег о
коме нема баш никаквог искуства. Да би човек то постигао, потребна му је слобода од
заробљености природним везама, као и остварење заједнице с Богом и са људима на
основу слободе. Другим речима, да би неко постао члан Царства Божијег, потребан је
подвиг, јер није нимало лако човеку да природну заједницу са светом који га окружује
замени заједницом слободе с њим, која подразумева да утемељи своје постојање на
Литургији као на Царству Божијем које не види и не може да опипа или, пак, да
логички потврди као сигурно и извесно.

Када остваримо заједницу слободе с Богом преко људи у Цркви, Бог за нас
постаје постојећи и Отац зато што желимо да постоји за нас и да нам буде Бог и Отац, а
људи постају наша браћа. Својом слободом откривамо Бога као личност, односно
чинимо да Бог буде и наш Бог и Отац, да буде за нас личност са којом остварујемо
заједницу љубави, као што и у људима откривамо непоновљиве личности кад смо у
заједници с њима без икаквог интереса. Човек је слободно биће које свет око себе, па и
Бога, идентификује слободно - ако то жели, тј. једино слободом, љубављу. Кад
заволимо једно биће, односно кад остваримо заједницу слободе са њим (без икаквих
природних, идеолошких или естетских и моралних принуда), јер љубав је заједница с
другим, а не осећање, онда то биће за нас постаје непоновљиво, постаје личност,
постаје наше биће и део нашег бића. Ова и оваква врста вере у Бога није просто
признање да Бог постоји, већ се њоме остварује лична заједница с Богом када Бог за нас
постаје непоновљива и апсолутно нама потребна личност - без које и ми не можемо да
постојимо, односно Бог за нас постаје Отац.
признање да Бог постоји, већ се њоме остварује лична заједница с Богом када Бог за нас
постаје непоновљива и апсолутно нама потребна личност - без које и ми не можемо да
постојимо, односно Бог за нас постаје Отац.

[kojica]

Међутим, ову заједницу слободе између Бога и људи кроз Христа обезбеђује
својом делатношћу Свети Дух. Он нас сједињује с Богом и међу собом у Христу на тај
начин што нам даје различите службе у Цркви. Не сједињује нас, дакле, с Богом по
природи и на основу природе и њених захтева, већ на основу слободе. Једнима даје
епископску, другима свештеничку, трећима ђаконску, а четвртима лаичку службу, у
оквиру које има много других служби, тј. дарова: дар пророштва, исцељивања болести,
итд. Истовремено, ови дарови Светога Духа, односно службе, сједињују и нас, људе,
једне с другима у нераскидиву заједницу без које нема ни дарова Светога Духа, и то у
заједницу слободе, а не на основу наших природних нагона. Али треба нагласити да
се управо преко Светога Духа и његове делатности, односно кроз Свету Литургију
(грч. leitourgi,a значи служба), Божије присуство у историји апсолутно заснива на
слободи и показује се преко људи. Зато делатност Духа у историји отпочиње после
вазнесења Христовог на небо, односно када Христос није више био физички присутан
међу нама. Јер кроз физичко присуство Христово и Бог је присуствовао у свету кроз
Христа на начин који се и искуствено могао потврдити. Међутим, после Христовог
вазнесења на небо делатношћу Духа Бог у Христу такође присуствује у свету кроз
људе, али сада апсолутно слободно, и то кроз тајну Свете Евхаристије, не
приморавајући људе да га признају ако они то не желе.
На овај начин се конституише Црква која на основу наше слободе, односно на
основу наше вере и дарова Светога Духа, као начина служења у њој, у исто време
показује онога у кога верујемо, тј. показује Бога као Цркву и као присутног у свету,
иако је, по природи, невидљив, и његово будуће Царство као заједницу људи са њим
који су непоновљиве личности. Јер, као што смо видели, и познање Бога као личности
темељи се на нашој слободи, тј. на љубави, односно на заједници слободе нас, људи, с
Богом, и људи за нас постају непоновљиве личности. У тој заједници, тј. у Цркви,
познајемо Бога као личност, као Оца. Овакав однос према Богу мења и нас као
личности. Бог за нас постаје део наше личности и извор нашег постојања, а ми
постајемо синови Божији. Кроз овај начин вере у Бога, односно кроз Цркву, пројављује
се и Бог на земљи. Другим речима, вером се показује Царство Божије у свету као
Црква, иако то Царство тек треба да дође.


ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Објасните чин Крштења.
2. Шта је потребно да би неко постао верник, односно члан Цркве?
3. Зашто кажемо да нам се приликом крштења опраштају греси?
4. Шта је то крштење и у коју нас заједницу оно уводи?
5. Зашто се кроз Евхаристију пројављује Бог на земљи?

[kojica]

11. ЛИТУРГИЈСКО ИСКУСТВО ЛИЧНОСТИ

Да бисмо познали некога као личност, потребно је да слободно и из љубави
желимо да га познамо, односно да с њим остваримо заједницу слободе. Да бисмо
познали Бога као Оца, као личност, потребно је, дакле, да смо слободни, односно да
променимо свој однос са светом који нас окружује и да остваримо заједницу слободе с
њим. Будући да се Бог као личност, тј. Бог Отац, открива кроз Христа, односно у
Цркви као заједници људи с њим, овај начин познања Бога претпоставља веру као
љубав према људима, члановима Цркве.

Ова промена заједнице с људима у којој смо досад живели и улазак у
Евхаристију представљају подвиг човека јер подразумевају промену наше личности,
односно промену личног идентитета. Да бисмо то разумели, потребно је да се
подсетимо шта је личност и одакле она извире.

Већ смо рекли да личност извире из односа с другима. Човек је биће заједнице и
не може да живи, односно да постоји најпре без заједнице са другим људима, а затим и
без заједнице с природом. На то нас упућује најпре Свето писмо кад говори о стварању
човека као Адама и Еве (1Мој 1, 27), а затим и о томе да је човек, по себи, део природе.
Зато он не може да живи нити без хране, нити без ваздуха, нити без осталог дела
природе. Сваки човек је, међутим, посебна личност због тога што слободно остварује
заједницу с бићима која га окружују. Захваљујући слободи коју има, он јесте посебна
личност јер на посебан начин остварује однос према свету који га окружује. Однос који
човек остварује са светом који га окружује и на основу кога јесте посебна и
непоновљива личност не тиче се само људи и природе, већ и Бога.

Међутим, од свих односа-веза које остварује човек једна је пресудна и она га
чини посебном личношћу и даје му идентитет. Та веза је она коју човек слободно и
највише жели, за коју је спреман да да и свој живот. Све остале везе су у другом плану и
подређене су овој вези.

Дакле, ко је човек, односно ко је он као личност - зависи од тога одакле човек
црпи своју сигурност и своје постојање.

[kojica]

Да би неко постао члан Цркве и да би се сјединио с Богом у Христу, потребно је
да промени свој досадашњи однос према људима и свету који га окружује. Потребно је
да заједници с Богом подреди све остале везе које има. Другачије не може да промени
своју личност. Будући да се Бог после вазнесења Христовог на небо открива преко
људи - чланова литургијске заједнице који су посредством Духа Светога (читај кроз
заједницу слободе са Богом) поистовећени са Христом, та заједница са Богом
подразумева заједницу с људима као са иконама Божијим, односно као са синовима
Божијим. То значи да људе не треба посматрати као природу, већ као личности. У
томе и јесте суштина Цркве: променом природног идентитета, који се мења променом
односа према људима, добијамо нови идентитет - идентитет сина Божијег, који
пројављујемо у Цркви и као Црква.

Суштина личности у хришћанству, дакле, састоји се у томе не да човек буде
против природе, већ да нам Бог, који се пројављује у Христу, односно у литургијском
сабрању, буде извор живота и извор нашег личног идентитета, тј. и нама и природи. У
таквом односу човека са Богом човек се обожује, а природа постаје бесмртна, односно
човек постаје, као личност, син Божији, а остаје човек по природи.


ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Какву заједницу човек остварује с Богом и са људима у Евхаристији?
2. Објасните зашто је та заједница значајна за људе и за природу.
3. Зашто је потребно да нам заједница с Богом и са људима као личностима буде
најважнија?
4. У чему се састоји суштина личности у хришћанству?
5. Може ли се волети Бог, а да се не воли човек?

[kojica]

12. ЦРКВА, ОДНОСНО СВЕТА ЛИТУРГИЈА - ПРИСУТНИ ХРИСТОС

На основу докумената који описују присуство Христово после његовог
васкрсења из мртвих, када се и показало да је Христос Син Божији, закључујемо да се
васкрсли Христос препознаје као присутан у свету кроз Свету Евхаристију (уп. Лк 24;
Јн 20, 19), и то као онај ко приноси дарове Богу. Међутим, васкрсли Христос је у свету
био видљив и присутан за његове ученике који су имали заједницу слободе с њим у
литургијском (грч. leitourgi,a = служба, исто што и Евхаристија) сабрању. Другим
речима, они који су били лично везани за Христа - они су га и видели, а то се догађало
са Христовим ученицима на евхаристијском сабрању (Јн 21, 12-13).

Заједницу слободе са Христом ученици су остваривали и после вазнесења
Христовог на небо, што значи кад Христос више није био телесно присутан међу
њима, такође кроз Евхаристију, и то посредством Светога Духа. Господ Христос је
ученицима послао Духа Светога, који их је, у ствари, сједињавао са Христом кроз
Евхаристију и у Евхаристији. По речима светог апостола Павла, тамо где је Дух - тамо
је и Христос, односно евхаристијска заједница (уп. 2Кор 13, 1З). Другим речима, Дух
Свети својом делатношћу и енергијом конституише евхаристијску заједницу као свезу
љубави људи с Богом у Христу, то јест као заједницу оних који су поверовали у Христа
као Сина Божијег и спаситеља света (уп. Дап 2, 41-42). На крају, Евхаристија се од
почетка називала и „Вечером љубави, то јест заједницом љубави (уп. 1Кор 13), или
„Вечером Господњом” (1Кор 11, 20) због тога што су на њој људи сабрани из љубави
према Христу постали њени чланови. И управо та љубав између Христа и његових
ученика, односно то сабрање на једном месту, као дар Светога Духа, чини Христа
присутним у њој, и то Христову личност, иако је он физички одсутан. Како ово
можемо боље схватити? Како неко може да буде присутан као личност, а да је
истовремено физички одсутан? Ево једног примера који ће нам помоћи у разумевању
овог проблема.

Милан и Александар су били велики пријатељи. Волели су један другога и били
су нераздвојни. Једном приликом су се договорили да се нађу у једном ресторану у
шест часова по подне. Милан је дошао на заказани састанак, док Александар, из
одређених разлога, није дошао. Међутим, очекујући свог пријатеља Александра
Милан је приметио да је читав ресторан у том тренутку био испуњен Александром
иако он није тамо дошао. Друге људе, који су у то време били присутни, Милан као да
није ни примећивао, иако се касније сећао скоро свих који су тамо били. Како је то
могуће? Могуће је да неко кога волимо и за кога смо везани буде са нама присутан
иако је физички одсутан управо захваљујући љубави и нашој везаности за њега.
Физичка присутност није довољна да неко за нас постоји и као личност уколико
немамо заједницу с њим. Потребно је, дакле, да некога волимо да би он за нас постојао
као личност, односно неопходна је наша везаност за њега као и његова везаност за нас.