Мирослав Антић

[Kovač]

PERA

Izem ti buljavo oko.
Izem ti pamet nikakvu.
Zar ti, bre, da odeš
u Kovilj na slavu
i da ništa ne ukradeš,
djubre jedno ?

Jesi li ti dete, bre,
il andjeo sa ikone ?
Šta si ?
Sad će doći
jedno strašno Čohano
da te pojede.

Upalite sveće,
neka gore dan i noć.
Ide strašno Čohano
da pojede Peru.

Vetar duva.
Pun je bircuz ljudi.
Samo Pera
pred bircuzom plače:

” Ja ne mogu, brate,
kako drugi hoće,
kad ja neću, brate,
ni kako ja hoću “.
__________________

[Sibi]

Uz mene se može...

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
Možda postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini
Da nisam nikakav oblik
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo - prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam...

[Ciciban]

" Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom. "

[Kovač]

POSLE LJUBAVI

Oprastamo se,
oprastamo se i strasno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristanista
i mosta,
niz raskrsca koja se razilaze kao posvadjani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gdje trava ima okus vode,
peska
i sunca.

Nikad vise necemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti uzinu na odmoru.
Nikada se vise necu smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukrocenom zvrku na temenu
za koji su me vecito cupkali
oni sto sede iza nas.
Nije ovo vise zavrsena samo jedna skolska godina.
Kazu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kazu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao saka prosutih klikera,
i svi su smesni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su sareni i cudni
kao grad za vreme velikih praznika.

SAMO JA ZNAM:
NIKADA VISE,
NIKADA VISE ,
NECEMO SE UHVATITI ZA RUKE
NI HODATI OD UGLA DO UGLA
I POKUSAVATI UZALUD DA SE SETIMO DOK CUTIMO
NECEGA VRLO VAZNOG,
NECEGA TOLIKO OGROMNO VAZNOG
CEGA SE RAZDVOJENI NIKADA VISE NECEMO MOCI SETITI.

[Sibi]

PUSTINJA


Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast.
Obilje nesigurnog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.

Recimo – vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije.

Prepoznam starost novog. Jalovost zahuktalog. Prepoznam gde se mešaju velikodušnost i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i krađa.
Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.


Ili mi kažu – ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim – ne izgleda. I krivo mi što vidim.
Još deda mi je govorio: "Treba pustiti svakog da radi kako radi. A ko je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si ti u pravu."

A ja tako ne mogu. Ja zasučem rukave. Izgubim dane i noći. Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno...

[причалица]

Ekspres za sever

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

[причалица]

Ovo je pesma
za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun
i nemam obične sreće
i nemam obične grehove.

Moja je sreća srneća.
A grešno mi je smešno
ako me neko čačne
u ove oči plačne
nije to neutešno:

Ja umem od suza da pravim,
klikere lepe, prozračne.

Podelicu sa tobom
sva moja šašava zdravlja.
Zavoli moju senku
što se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja
ludo moja zar ne znaš:
divno je nemati plan!

Izađi iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.

[Ciciban]

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim, hiljadu puta od jutros ponovo ti se vracam .

[причалица]

Čarolija

Nekom zabranjuju zvezde
nekom krila i laste,
ja ne zabranjujem ništa
sme se sve što se ne sme.

Samo jedno te molim,
pokušaj da ne rasteš,
ni mrvu za inat
do kraja ove pesme.

U toj se pesmi živi
slobodno i ludo,
možes da izmišljaš, maštaš,
da radiš sve naopako.

U njoj i najvece čudo,
prestaje da bude čudo,
jer sve što poželis kad zažmuriš,
ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno,
prkose detinjaste,
i laži sebe samog,
sme se sve što se ne sme.

I sme se više od svega!

Jedino nemoj da rasteš
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moraš nov san da stvaraš,
ne sanjaj ga u mraku,
dotrči blize zori,
na pragu ove pesme
tako se divno bori.

I kad namigneš samo,
i osmehneš se polako
izbroj u sebi do deset,
i to u večnost pretvori,
i sve sto žmureći smisliš,
ostaće zauvek tako!

Miroslav Antić

[Kovač]

Za jedan ozbiljan i dostojanstven narod,dovoljno je samo dvoje...

[причалица]

SAVRŠENSTVO VATRE


Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolje je u tome šo ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,

da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.


Miroslav Antić

[Ciciban]

...samo sam se u zelje do besvesti razumeo....

[Ciciban]

Bolest

Volim te kao sveži beli zalogaj seljackog znoja i truda
i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.
Proci ce prolece kao san razbarušen i cudan
što lici crvenoj ptici.
Doletece i odleteti danas sva cvetanja
bicemo i meki i okoreli, i u radost i u setu cemo zaroniti.
Izgazicu tvrdim usnama tvoja ramena detinja,
a zvezde ce zvoniti ... zvoniti ...
Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubicemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce, u krpe smeha i placa vezano.
Kako cemo se iz sebe vratiti ?
Proci ce proleca ... Ona nose tragove i cvrkutanja.
Ona nose mir od kog se ruke ježe.
Mir. Samo malo mira, malo kiša, šaputanja,
tamo gde se nebo za njive zakiva i veže.
Mir radi buducih nemira, radi ludovanja,
na uzglavlju od tvojih toplih detinjih šaka,
pa da dugo zvezdama mašem i odzvanjam
prepun kikota i cvetnih naramaka.
Volim te. Eto. A nebo je u prolece plavo
kao nešto cega se nikad setiti necu.
Ništa ... Samo crvene ptice nad glavom uzlecu ...

[Ciciban]

"Ne kradi mi medjuvreme, ako vec ne osecas svoje.
Postacu hladan i promenicu se, Kad-tad cu eksplodirati.
Ko ce da skuplja parcice? Ti?
Pa ti ne mozes da me skupis ni sastavljenog."

[Leonardo]

Drhtava pesma...

Osećam: nešto u meni raste
pomalo bolno - pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.

Vrte se. Prestižu. Nesto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta ću. A tata kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Osećam nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i neće pod čelom da se smiri.

Tu oblog uopšte ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.
Nešto me muči. A tata kaže:
još si balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda kao dve tople značke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.

A sve je ipak luđe i draže.
Srce bi prostranstvo da ozari.
Plačem od sreće. A tata kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Prirodo čuj me: laganja nema!
Ti bujaj - ja ću od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružičast vetar diše.

I luduj, prirodo! Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
ko i ja balava za divne stvari.

[Leonardo]

Proleće...

Sunce se, eno, kao vreteno
nad gradom vrti i glavom klima.
Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je možda šareno.
U nama svima šarenog ima.

Bila je zima.
Prošla je zima.

Tu negde, blizu al ne znam gde je,
vetar se topli vrti i smeje,
čupka nam kosu i krošnje njiše.

Bile su kiše.
Prošle su kiše.

Sad sunce, eno, kao vreteno
ispreda gradom nešto šareno
i - miriše.

Reci mi zašto s tobom u hodu
odjednom danas govorim tiše
i zašto misli nekud odu,
pa samo trepćem i ništa više?

Kad ispod lipa senke se ruše,
zašto sam tako odjednom smušen,
pa kad te kući iz škole pratim,
sve ne bih hteo da se vratim,

Već dugo stojim i dugo ćutim
pod vetrom toplim i suncem žutim,
a u glavu mi nebo stalo i još malo
Čega malo? Svega pomalo!

Ako se setim, ja ću ti reći
i - uteći.

[Leonardo]

Balada...

Od svih si devojaka bila tiša,
zbunjena, sama neprimetna, bleda.

Ej, zasto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja?

Jedne je noći udarala kiša
tako krvnički ko čuvari reda...

Ej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja.

Jer kada si se o drvo kraj vrta
obesila jednom u svitanja seda,
izmedju bosih nogu i blata
bilo je razmaka samo - pola pedlja.

[Leonardo]

Saputnici...

Znam; sve se neće na jedan osmeh svesti
znam: neće svima jednako biti sunca
na istoj cesti uvek će se uplesti
trag povratnika sa stopama begunca

hodaće oba u jednom istom smeru
tegleći svaki svoju drukčiju veru
pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo
po istoj cesti teglimo živote i dane

i uporedo, rame uz rame idemo
i lagaćemo kako se razumemo
sve dok na kraju ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne strane.

[Leonardo]

Senka...

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba

zbog svega što smo najlepše hteli.

[Ciciban]

Ma on je genije .....u najmanju ruku