BAČKA PALANKA - Dejani Bačko (13), rođenoj bez obe ruke, omiljeni predmet je likovno. Kaže da rado ide i na časove fizičkog u svojoj školi „Sveti Sava“, vrlodobar je učenik i iz ostalih predmeta, ali njen pravi izraz je slika, i to ulje na platnu. Slikarske poteze do najsitnijih detalja povlači levom nogom, držeći četkicu između dva prsta. Prve izložbe Dejana imala je u Republici Srpskoj.
Večnost je čista sadašnjost.
Dejana se seća da je „još kao mala“ naslikala puža i da je ta slika negde zaturena u gomili koja je nastala kasnije. Danas slika mrtvu prirodu. Najradije sedi na obali Dunava sa štafelajem i profesorom Zlatkom Tešanom, akademskim slikarom iz Novog Sada, koji je upućuje u tajne slikanja. - Njen talenat je nesumnjiv. Svaka slika je njena sreća, njena pobeda - kaže Tešan i dodaje da ne želi da izgovara velike reči o genijalnosti, jer „sve će se videti“.
Najsrećnija sam kad slikam, ali srećna sam i kad se igram sa bratom Davidom (12), volim i drugare i drugarice, volim da idem u školu jer mi je tamo lepo - priča za „Blic“ devojčica sa srećnim osmehom.
Mama Sandra priča kako se rađao taj osmeh na licu njene kćeri i da se to dešavalo sa otkrivanjem talenta, osvajanjem veštine slikanja.
- Mi smo bez obzira na sve srećni. Dejana je dobro dete, vredna je i darovita, a najvažnije je da je pronašla sebe - kaže mlada majka i seća se šoka koji je doživela kada joj je lekarka u porodilištu pre 13 godina rekla da njena devojčica nema ruke.
- Bio je to strašan šok, a ja i muž smo bili mladi, pa nam je to još teže padalo - seća se Sandra.
Niko im nikada nije mogao reći šta se to dogodilo u kombinacijama gena, zbog čega. Ona, dete doseljenika iz Bosne, on, Slovak iz Vojvodine.
Zlatko Tešan i njegova talentovana učenica danas slikaju iločku tvrđavu, koja se sa Tikvare vidi preko reke. Dogovaraju se sa malo reči i osmehom. Toplo prozračno predvečerje na Dunavu vidi se daleko. Dejana lako uzima četkicu, vešto meša boje, belu i plavu, i povlači po platnu.
- Reči su vam ovde slabe, zbivanje u Dejaninoj duši moglo bi se izraziti muzikom, najpre nekom simfonijom - razmišlja Tešan.
On spada u malo povlašćenih u koje Dejana ima poverenje.
- Čovek mora da nađe izraz, rečju, muzikom, igrom, slikom, i Dejana ga je našla. Čoveku ne treba više, dovoljno je da nađe svoj izraz.
- Molim vas, napišite da je za Dejanu možda najvažnija ličnost njenog života njena učiteljica Branka Radovanović. Kako je ta velika žena znala da priđe Dejani, kako ju je približila ostaloj deci - kaže mama Sandra.
Dejana je već imala izložbu na Palama, a sprema se da otvori izložbu i u Banjaluci, od koje mnogo očekuje. Sanja o svom ateljeu ili stanu koji bi bio malo veći od njihovih 38 kvadrata.
Večnost je čista sadašnjost.
nemam komentara, kupila bih onog papagaja ....
volja za zivot je najjaca stvar na svetu....
Ciji potpis?
Genijalna je...
Večnost je čista sadašnjost.
DEJANini roditelji su razvedeni. Ona živi sa majkom Sandrom i mlađim bratom Davidom. Prvih šest godina svog života najradije bi izbrisala iz sećanja, baš kao i njena majka, koja je imala samo 19 godina kada su joj u porodilištu saopštili da je njena beba rođena bez ruku. Šokirana, ubrzo je potpisala papire za smeštaj deteta u dom na severu Bačke. Posle godinu i po rodila je sina, na Dejanu je neprestano mislila, ali je nije posećivala. Sve do pre devet godina kada je u „Novostima“ pročitala priču o humanitarnoj akciji za kupovinu proteze šestogodišnjoj devojčici.
- Videla sam sliku i srce mi je zamalo iskočilo iz grudi: to je moje dete! Otišli smo po nju i doveli je kući - s grčem se priseća Sandra.
Večnost je čista sadašnjost.
koje hrabro dijete..ovo je zaista dirljivo i za svako poštovanje..
a o toj majci ne bih ovdje ništa rekla.