Odlomci i kratke priče

[Ninani]

"Postoji nekakav spoljašnji izgled žene, koji takozvani ukus malog grada pogrešno tumači kao lepotu. A zatim, postoji stvarna erotska lepota žene. Naravno, nije mala stvar prepoznati takvu lepotu na prvi pogled. To je - umetnost!"


"U životu, dragi moj prijatelju, nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!"


Smesne ljubavi, Milan Kundera

[Bisernica]

Ova zavesa skriva
bedu skuplju od zlata,
vek sažet u dva sata,
beskraj na deset kvadrata.

Mišlju mudraca koga je
praporac s kape oglasio,
iza zavese svetli svet,
koji se pred njom ugasio.

Putujuće pozorište Šopalović

[Ninani]

"... Kada covek dublje zagleda u dusu sveta
lako shvati da na svetu uvek postoji
jedna osoba koja ceka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva proslost i sva buducnost
gube svaki znacaj...
i samo postoji taj trenutak..."

(Paulo Koeljo - Alhemicar)

[Ninani]

Kad ptica prestane voljeti drugu pticu,ona joj ne kaže; "Odleti sada hiljadu milja daleko da nebi gledala ravnodušnost kako se gomila u mojim zjenicama...!"

Jer ptica nije troma kao čovjek; daljina je za nju lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.

Ne kaže joj; "Sad se sakrij hiljadu stopa duboko ispod zemlje,da ne čujež kako pjevam u predvečerje nježnu uspavanku drugoj dragani koja leži sa kljunom u mome krilu...!"

Jer ptica nije površna kao čovjek; ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju još snažnije, i umjesto umirujućih zvukova uspavanke cijela bi šuma morala slušati tutnjavu podzemlja koju je izbacio bol...

Zato ptica kad prestane voljeti drugu pticu,ona ostane pokraj nje da tu umre u samoci.

...A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka, od stida i pomutnje ne zna što bi,i bježeći sve dalje od njega, ugnijezdi u svom srcu njegovu tugu.... "


Vesna Parun

[Sibi]

Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo marioneta,
i podario mi komadic zivota,
moguce je da ne bih kazao sve sto mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.
Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.
Spavao bih manje, sanjao vise,
shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slusao bih kada drugi govore, i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.
Kada bi mi Bog podario komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica...
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prodje ni jedan dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu, vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas ljudi...Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine. a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put prst svog oca, da ga je uhvatio zauvek.
Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu ppomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nazalost poceti da umirem...

Gabrijel Garsija Markes

[Bisernica]

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu.
Lepa maska se promenila, ali kao i uvek jedinstvena je.
Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri Sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije, biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrknut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela smirenje.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje dok čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde
(ova soba je nestvarna i ona je nije videla).
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.

Borhes - Pretnja

[Bisernica]

Sve sto treba da znam naucio sam jos u vrticu
Svakog proleca, tokom mnogih godina, imao sam zadatak da napisem svoju licnu izjavu o tome u sta verujem: moj moto. Kada sam bio mladji, taj dokument je imao mnogo stranica; trudio sam se da sve spomenem, pazio da mi nista ne promakne. Dokument temeljan i opsiran kao presude Vrhovnog suda, kao da se recima mogu resiti svi egzistencijalni sukobi.
Poslednjih godina moj moto je postao kraci – ponekad je cinican, ponekad komican, ponekad obicno intoniran – ali pisem ga i dalje. Nedavno sam pokusao da sustinu svojih uverenja sazmem na samo jednu stranicu i napisem jednostavnim recima, mada svestan da to podrazumeva vrlo naivni idealizam.
To nadahnuce, da budem sto sazetiji, doslo mi je na benzinskoj stanici. Rezervoar starog automobila napunio sam do vrha visokooktanskim gorivom super de luks. Moja stara krntija nije, medjutim, mogla da ga svari i dobila je napad – motor je neprekidno kasljucao i gasio se na raskrsnicama, podrigivao na nizbrdicama. Shvatio sam. I moja glava i moj um povremeno pokazuju iste simptome. Progutam li previse visokosadrzajnih informacija, i ja cu dobiti napad, egzistencijalne vrste: kasljucati i gasiti se na raskrsnicama gde treba doneti zivotne odluke, jer uvek – ili znam previse ili premalo. Zivot nije izlet.
Tada sam shvatio da vec znam vecinu onoga sto smatram vaznim za smisleni zivot – i da uopste nije komplikovano. Ja znam. I znam odavno. Medjutim, i ziveti tako – to je vec druga stvar. Evo dakle, ovo je moj moto:
sve sto treba da znam o tome kako treba ziveti, sta raditi i kakav biti, naucio sam jos u vrticu. Mudrost me nije cekala na vrhu planine, na kraju drugog uspona skolovanja, nego se krila u pesku decjeg igralista. A evo sta sam tamo naucio:Sve podeli sa drugima.
Igraj posteno.
Ne muci ljude.
Svaku stvar vrati gde si je nasao.
Pocisti za sobom.
Ne uzimaj ono sto nije tvoje.
Kada nekoga povredis, izvini mu se.
Peri ruke pre jela.
Pusti vodu u toaletu.
Topli keks i hladno mleko su zdravi.
Zivi uravnotezeno: malo uci, malo razmisljaj, crtaj, slikaj, pevaj i plesi, igraj se i radi – svaki dan od svega pomalo.
Svakog poslepodneva odspavaj.
Kad izadjes u svet, budi oprezan u saobracaju, drzi se za ruke i ne udaljavaj se od svog druga.
Ne zaboravi da cudo postoji. Seti se semenke u plasticnoj casici: koren je krenuo u dubinu, stabljika u visinu, niko ne zna zasto i kako, ali tako je sa svima nama.
Zlatne ribice, hrcci, beli misevi, cak i semenke iz plasticne casice – jednom moraju da umru. I mi cemo.
A zatim se setite svojih prvih slikovnica i prve reci koju smo naucili – najvece i najvaznije od svih reci – vidi.
Sve sto treba da znate sadrzano je negde u ovom spisku. I zlatno pravilo, i ljubav, i temeljna pravila higijene. Ekologija i politika, ravnopravnost i zdrav zivot.
Uzmite bilo koje od tih pravila, dodajte mu teske, odrasle i zvucne reci i primenite na zivot svoje porodice, posao, drzavnu politiku, svet u kome zivomo – i videcete da ce pravilo ostati jasno, tacno i cvrsto. Zamislite, koliko bi bolji bio nas svet kada bismo svi – citav svet – oko tri popodne pojeli malo keksa i napili se mleka i zatim prilegli da malo odspavamo. Ili kad bi se sve drzave pridrzavale pravila da svaku stvar vrate tamo gde su je i nasle i da pociste nered za sobom.
Kao sto je istina, ma koliko smo vec odrasli, da je, kad izadjemo u svet, najbolje drzati se za ruke i ne udaljavati se od svog druga.

R.Falgam - neobične misli o običnim stvarima

[Bisernica]

...put koji si presla nije prav vec pun raskrsnca. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je oznacavao razlicite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u sumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni videla; ne znas kuda bi te odveli oni kojima si okrenula ledja, da li na neko bolje ili gore mesto; ne znas, ali u svakom slucaju se kajes. Mogla si nesto da ucinis a nisi, vratila si se umesto da krenes napred. "Il gioco dell'oca", secas se?
Zivot se manje vise odvija na isti nacin.
Duz raskrsca tvog puta sresces i druge sudbine: da li ces ih upoznati ili ne, prozhiveti ih do kraja ili ih napustiti, zavisi samo od odluke koju moras doneti u jednom trenu. I mada to tada ne znas, od toga da li ces nastaviti pravo ili negde skrenuti, zavisi cesto i tvoj zivot, kao i zivoti tvojih najblizhih."Znas u cemu gresimo? Verujemo da je zivot nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vise maste od nas. Upravo kada poverujes da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje ocajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledeceg trenutka shvatis da zivis jedan novi zivot."
"Gresiti je prirodno, ali otici a ne biti svestan svojih gresaka, ponistava smisao jednog zivota. Stvari koje nam se dogadjaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznacajniji dogadjaj, ima neko znacenje. Sebe cemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo, koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kozu kao guster izmedju dva godisnja doba."
"Mozda ces me razumeti tek kada budes starija i kada predjes onaj tajanstveni put koji od nepomirljivosti vodi do samilosti.
Samilost, pazi, ne sazaljenje. Ako me budes sazaljevala, sici cu kao oni zli duhovi i napravicu ti gomilu pakosti. Isto cu uciniti i ako budes stidljiva umesto skromna, ako se budes opijala praznim razgovorima umesto da cutis. Eksplodirace lusteri, poletece tanjiri sa polica, gacice ce zavrsiti na lusteru; od svitanja do duboko u noc necu te ostaviti na miru ni trenutak.
To naravno nije tacno, necu uraditi nista od toga. Ako me bude negde i ako budem mogla da te vidim, bicu samo tuzna, kao sto sam tuzna kad god vidim unisten zivot, jedan zivot u kojem se put ljubavi nije ispunio.
Cuvaj se. Svaki put kada, sazrevajuci, budes htela da promenis nesto sto je pogresno u ono sto je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvazniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode.
Svaki put kada se osetis izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drvece i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krosnjom i malim korenjem iscupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo zhila i malom krosnjom i sokovi jedva proticu. Korenje i krosnja moraju da rastu zajedno; moras da budes istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ces moci da ponudis hlad i zaklon, samo tako ces se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima. ("Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije nishta uradio... I shvatice, kad-tad, da ne zna sta je hlad."
I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budes znala kojim da krenes, nemoj poci bilo kojim, nego sedi i sacekaj. Disi duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si dosla na svet; ne dozvoli da ti nesto odvuce paznju; cekaj, i dalje cekaj. Budi mirna, cuti i slusaj svoje srce. Kad cujes njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi."

Suzana Tamaro - Put kojim se redje ide

[Bisernica]

Zavolela sam ga. Večerom svakim odlazila sam u livade i u svaku cvetnu krunu spuštala nežnim šapatom njegovo ime, i potom ga ujutru, namirisano i rosno, redom poljupcima vadila.
Volela sam ga. Večerom svakim ostavljala sam u njegovoj duši jata nežnih, tek rođenih šapata; i zatim ih svako jutro, pune njegove duše, sa njegovih usana primala.]
On je otišao. Večerom svakim lutam po poljima i zovem ga, vešam svoje reči, otežale od suza, na krila vetrova i zovem ga; mešam svoje postarele šapate u šušanj lišća i zovem ga. Ali uzalud: ujutru čujem samo umoran odjek svojih reči. On je daleko otišao.
Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?
I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da se je trn prezrivo nasmejao?
A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu, trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?


Desanka Maksimović

[Bisernica]

Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne hemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju, i to je najvažnije. A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta. U tom Ćupu je štos...Kada ono prestaje detinjstvo? Kada ti netko prvi put na ulici kaže "Vi"? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno... Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ...

Dj.Balašević -Jedan od onih života

[Bisernica]

Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost – nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rodjen kao rob.


Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš biti slobodan. I to nije tvoja tragedija, jer tragedija što si se rodio takav ne tiče se tebe nego samo Sudbine. Ali teško tebi ako te breme života primora da postaneš rob. Teško tebi ako si rodjen slobodan, kadar da budeš samom sebi dovoljan i da se odvojiš od ljudi, a onda te siromaštvo prinudi da živiš sa drugima. Tada je to zaista tvoja tragedija, tragedija koju svuda nosiš sa sobom.
Roditi se slobodan, to je najveća ljudska veličina koja uzdiže bednog isposnika iznad kraljeva pa čak i iznad bogova, koji su sami sebi dovoljni zato što su silni a ne zato što su prezreli silu.Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti. Na stolici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.

F.Pesoa -Knjiga nespokoja

[Bisernica]

Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila nasa ceznja, u njega se smestila nasa ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delic najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio, koliko god tezio i hteo, nikada me neces dosegnuti. Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas zivot, u njega se smestila nasa sudbina. Tako smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji. Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredjenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke ne bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne vece, ne dublje od njenog dodira.
Ali zar ne znas?
To je more ljubavi i ono ce nas zauvek spajati.

A.P.Kezele - Izmedju mene i tebe

[Bisernica]

Sjeo sam na ono isto mjesto odakle se pogledom u nebeski mir razvlačim, dohvatio sazviježđe i u njemu raskošne puteve tvoje beskonačnosti zadržao, zaručio te riječima i na ispružene dlanove položio tvoje zlatne obraze. Počinjem stizati prvo snen iz dubine svoje duše i svojim grlom vječnosti, a zatim mirisan i strastven, vješt i razigran, bezbrojan i ljepotom optočen. Sve ti donosim, uvale na žlici praskozorja, ravnicu u pojasu tvog struka, pregršt zaboravljenih osmjeha, vrelinu izraslu pod svodom preplanulih bedara i plave oči svih tvojih maštanja kao neviđene vrhove naših noćnih postajanja.Nježno ti govorim poljupcima, ne šutim, stalno se smijem i pričam, u zagrljajima duge otvaram netaknute snove, vodim te laganim drhtajima, trčim jezikom između proplanaka uzdaha i vješto s milovanjima želja stižem. Promatraš me svakom svojom rječju, svakim dodirom i pokretom očaravaš, u mjesto svojih izvora unosiš, iznad mekih brežuljaka slasti zanosno izvijaš, nadmoćno upijaš trzanjem i pratiš velikim mjesečevim ulaskom u pučinu tijela. Plovim tvojom bjelinom, zaoravam tvoj sjaj, hodam tvojim drvoredima, letim nebeskom mekoćom tvojih krošnji i uzbuđen tonem u tvoja prostranstva.Mirišiš, Bože, kako si samo zamirisala, kakvom me zaljubljenošću isplela, bojama suncokreta nahranila, stopila ženstvenom vatrom utrobe, biserom oka posvetila i dovela u sebe, po tko zna koji puta šapatom crvenih trešanja zavela. Zamamno me ispunjavaš svojom iskrenom sigurnošću i dok te opijam gutljajima velikih i nepresušnih zagrljaja, oblažeš me sokovima strasti onako kako samo ti znaš, ljubavnički i bez prestanka, iskonskom potrebom za svojim ljubavnikom. Ponesen veličanstvenim plesom tankih prstiju, klizim rubom postelje prema svemiru, gdje susrećem obris istinske melodije s kojom si me ne tako davno, u sebe unijela.Osjećam kako se akordima na vene prislanjaš, kako se tonovima uspinješ krvotokom. Slušam te u predivnoj glazbi srca i pretačem kroz pore taj slavujev pjev. Ne pamtim ljepšu sliku istkanu u ljubavi niti pronalazim bogatije misli od tvoje zrelosti, ne vidim ništa izvan neprocjenjivog toka tvojih obala, izvan usjeka u kojima nestajem. Uživam što me polagano prekrivaš harmonijom grudi i njihovim snom gasiš moje čežnje, što lakoćom svog uzdisanja pripremaš mir za mene i rukama tiho budiš moja čula. Uživam kad me primaš, kad primaš moje latice i poput leptirovih krila nježno rasanjuješ. Tada samo tvojim dodirima vjerujem i jedino se usuđujem s tobom u blaženstvo smjestiti.

Zal Kopp - Govorim poljupcem

[Maca]

hm...

U nekom drugom zivotu...

Bicu voda.

Sa prirodnom tendencijom teci cu iz visina u doline i skupljati se u najnizoj tacki. Uz pomoc sunca dizacu se neumorno u vazdusne visine i setati kao oblak iznad zemlje do nekog mesta na kome cu pozeleti da kisim iz nebeskih visina preko planina i dolina do mora…A u morima, pre sledeceg ciklusa necu mirovati. Pomerace me nevidljiva ruka. Lomicu se u valovima bespomocno na ostrim pucinama i distancirati graciozno pod plastom meseca, dok ce u mojim dubinama harati nepredvidive struje…

Kontinuirano prisutna, ali uvek sa novim licem…
Ko u meni bude trazio odraz…videce uvek nepoznati…

Lebdece magla iznad moje povrsine. Neki cudni, misteriozni plast, satkan od najagilnijih dubinskih kapljica vodene duse koje su zelele da promene agregatno stanje u nedodirljivo ali sveprisutno naslucenje, predosecaj, nagovestaj, poeziju, pricu, sliku ili…neku nefixiranu ideju…
Ako vam deluje da je sve u redu....NESTO vam je promaklo....

[Maca]

[size=12pt]Znate li za Euripida?[/size]
[size=12pt]Zajedno sa Eshilom i Sofoklom cini ono sto se naziva velikom trojkom grcke tragedije antickog doba.Njegovim komadima je svojstveno da se stvari tako zamrse da se vise nema kud odatle.Pojavljuju se razni likovi a svaki od njih se nalazi u razlicitoj situaciji i svaki od njih imaju svoje razloge i izgovore i svi su u potrazi za nekom svojom pravdom i srecom.I tako se svi nadju u bezizlaznoj situaciji.U osnovi je nemoguce da svi ostvare svoju pravdu i da svi dosegnu svoju srecu i tako ustvari nastaje haos.[/size]
[size=12pt]I sta mislite sta se onda desava?[/size]
[size=12pt]Nesto sasvim jednostavno.Na kraju svega se pojavljuje Bog i pocne da regulise saobracaj..[/size]
[size=12pt]Ti idi tamo.Ti dodji ovamo..Ti idi ovim putem..Ti idi sa onim..Ti uradi ovo..A Ti sedi tamo neko vreme i ne mrdaj..[/size]
[size=12pt]Ko neko ko srejuje stvari..na kraju sve lepo razresi..To se naziva –deus ex machina-U Euripidovim komadima to se uvek pojavljuje i na tome kriticari lome koplja.[/size]
[size=12pt]Ustvari..bilo bi lepo kada bi i u stvarnom zivotu postojao neki takav-deus ex machina- i ti imas neki problem pa nemas kud a odozgo sidje Bog i sve to resi ocas posla.[/size]
[size=12pt]Bilo bi to isuvise lako..na zalost zivot pise neke druge price za nas..[/size]

[Bisernica]

Tako ona dolazi uvek sa ljupkom salom, sa muzikom ili mirisom.
(Muzikom slucajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobican i znacajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagovestava prvi sneg.)
Ali ja sam navikao da je i ne ocekujem, da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to sto se ne pojavljuje, sto ne postoji, to sam preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u zivotu. Da, ona se javlja gotovo iskljucivo u vremenu od kraja aprila pa do pocetka novembra. Preko zime vrlo retko, i tada opet u vezi sa suncem i svetloscu. I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju sve cesca i zivlja. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevna. A u oktobru, kad je sunce zitko i kad ga covek pije bez kraja i zamora kao da pije samu zedj, ona se
gotovo ne odmice od mene dok sedim na trerasi...
Poucen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u cudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i neocekivano, po zakonima kojima je tesko uhvatiti kraj. Cudljivo i nepredvidljivo, kako se samo moze ocekivati od stvorenja koja je zena i avet. (...) Eto tako se javljala zimus. Tako se javila malopre na prozoru, sa prolecnim vetricem. Pod kakvim vidom cu je jos sresti? Kuda ce me odvesti to prividjenje, draze od svega i opasnije od svake opasnosti stvarnog zivota? Hoce li kad to vreme dodje i nju priloziti sa mnom u grob?

I.Andrić - Jelena,žena koje nema

[Bisernica]

U vremenu u kojem moje biće sanja, trenutak je smjelo bistar i dolazi s tobom kao biser u noći oblikom zavodljivog parfema. Od poslijepodneva odlučno priprema tvoje ruke za nedoumice, što ih udaljenost nabacuje, ne sasvim slučajno, našoj molitvi.Ovo je godina dodira i zbog toga se sve manje budimo sami, nismo više uspavani i skriveni drhtaji u njedrima tihih vjetrova. Kameni likovi naših susreta polako nestaju u obrisima sjećanja i možemo dokučiti maštom nekadašnje mirise dalekih zagrljaja.Po stepenicama kojima stižeš stojim budan na svim odmorištima, ostavljam misli o beznačajnim stvarima i razmišljam u čekanju. Nisu mi važna nasljeđa djedovine, niti balava usta djetinjstva, čeznem za zvucima što dopiru sa snažnim svjetlom bijelih vrhova.Širok kao boja jorgovana odbacujem sve svoje izvučene primjedbe i napeto pratim tvoje približavanje snu kratkim prijelazom uzdaha. Naučen da ležim mirno i brinem se prvi put štitim mjesto samoće, ne ponavljam se govorom riječi i šuteći grizem dah crvene jabuke.Pripijena uz mene, tečeš sporo i uspavano, primjećujem obraćaš pažnju, a nasred postelje uglavnom treperiš u pupoljcima zvjezdanog neba. Gole ruke potapaš i buci padajućeg mraka prilaziš oprezno i tiho, ponekad se zaustaviš i s cvrkutom ptica pokupiš miris šumskih jagoda.Od prvih ljubavi izabrala si zanos zaborava i dijeliš plavim trbuhom svaki korak na pijesku, hladovinom prezrelih šetnji oslikavaš stope. Zastaješ i pomišljaš kako je lijepo vrtlogom tek otkrivenog izvora zaroniti, utažiti žeđ i zasladiti usne u toj vodi nepoznatog i prozirnog okusa.Kako da se osnažim kad dođeš i kada po meni raspeš dubinu školjki, uspneš komadom svog srca i rascvjetaš pjesmu cijelom mojom dušom? Razvući ću se širokim pogledom i blagosloviti svakom kapi tvojih grudi. Kako da to podijelim i svako tvoje javljanje odnesem na obronke sna?Stižeš i ja se podmećem kišnom zemljom ispod tvoga mekanog hoda, započinjem navikom ravnice i pružam nebu prostor užarenih zjenica. Želim te među koljenima kušati i skinuti veo strepnji u hrpi mraka i napokon nestati, kad jednom zauvijek prođem kroz te vrele kapije.

Zal Kopp - Vrele kapije

[bleja]

[size=11pt]Семјон Зерцалов[/size]
[size=11pt]РОБИНСОН ИЗ ПОДЗЕМЉА[/size][size=11pt]

У потпуном мраку заборављени стражар је успио остати нормалан...

Стравичну и готово невјероватну причу о подземном Робинсону свијет је дознао у љето 1924, када је откривен дотада непознат, огромни магацин војног материјала у подземљу тврђаве у Брест-Литовску. Пошто су уклоњени десеци тона земље и камења што су покривали зарушени улаз у подземни лавиринт, указао се бетонски свод тунела. Прокопан је отвор довољно велик да у њега уђе човјек па се у његов мрак први спустио поручник ондашње пољске војске, који је управљао радовима. Његови су кораци сабласно одјекнули у простору под полукружним бетонским сводом. Освјетљавајући пут карбидном свјетиљком, схватио је да је подземно складиште много веће него што је очекивао. Прошао је двадесетак метара, а онда је из мрака зачуо храпав повик:
- Стој! Ко иде?
Поручник се скаменио од ужаса. Неко је био у затрпаном тунелу у који, знало се поуздано, пуних девет година није крочила људска нога!
Уздржана даха слушао је како са стропа капље вода. А онда се из таме опет зачуо онај храпави повик:
- Стој! Ко иде?
Официр се, преплашен, повукао. Нашавши се на дањем свјетлу, једва је смогао снаге да каже како је неко у подземљу...

• Град у граду

Прави почетак приче о подземном Робинсону пада у дане Првог свјетског рата, у јули 1915. Тих дана, средином друге ратне године, њемачке су армије силовито продирале на цијелом источном фронту. Руска царска војска морала се повући, најприје из Варшаве, затим из Лублина, а припремала се да у коловозу напусти и Брест-Литовск (данас Брест у Бјелорусији). Брест-Литовск је у оно вријеме био познат по великом војном утврђењу, цитадели, која је са големим бедемима, улицама и подземним ходницима била град у граду. Руси више нису имали снаге да задрже град, а будући да због неповољна стања на цијелом фронту ни тврђава више није имала стратешку важност, одлучили су је напустити.
Но у њезиним подрумима и у околним земуницама била су велики магацини оружја, муниције и опреме. Требало је спријечити да те големе залихе падну у непријатељске руке па је одлучено да се оно што не буде извучено разори експлозивом.
Требало је минирати и велики магацин близу главних врата тврђаве. Пуковник интендантске службе који је примио налог није извршио наређење. Објаснио је претпостављенима да мјештани не знају за тај магацин па ће бити довољно зарушити само улаз у тунел - и он ће нетакнут дочекати руску војску кад се ускоро промијени ратна срећа и она поновно заузме Брест-Литовск. Тако су инжињерци минирањем само зарушили улаз у подземље, а затим прецизно уклонили све трагове.
Поткрај августа Нијемци су ушли у Брест-Литовск, нису открили затрпано складиште, али ни Руси нису дочекали да им оно поновно падне у руке: царска војска више се није вратила! Затим је у Русији услиједила Октобарска револуција, а недуго након завршетка свјетског рата у тој је великој земљи избио познати грађански рат. Велики магацин у Брест-Литовску остао је заборављен...

• Према правилима службе

Но није га заборавио само један човјек - бивши пуковник интендантске службе. У грађанском рату нашао се на страни "бијелих".
Након пораза бјелогардијаца био је у емиграцији, у Француској, а онда се у прољеће 1924. појавио у Варшави. Допутовао је с намјером да уз добру накнаду открије пољској влади постојање великог подземног магацина у Брест-Литовску - граду који је припао Пољској.
Пољски генералштаб откупио је од њега нацрте подземних ходника. Откопавање затрпаног и камуфлираног улаза у подземље потрајало је неколико дана, а онда је услиједило описано изненађење које је доживио млади поручник!
Након десетак минута поручник је поновно ушао у тунел, праћен једним подофициром. Обојица су држала откочене револвере. Но тек што су закорачили у мрак, зауставио их је повик невидљивог човјека:
- Стој! Ни корака даље! Пуцаћу!
Из мрачне дубине складишта зачуло се репетирање пушке: неко је чувао стражу по свим правилима службе! Поручник и подофицир смјеста су угасили свјетиљке. Неколико су минута стајали у мраку, преплашени и збуњени. Тада се поручник прибрао и викнуо у мрак своје име и чин, додавши да у тунел улази по налогу команде пољске војске.
Одговор из подземља био је неочекиван: непознати је узвратио да је он војник рускога цара. Наређено му је да чува складиште и он неће никога пустити у тунел све док не добије наређење својих претпостављених! Затим је, у знак опомене, испалио хитац.
Поручнику није много требало да схвати шта је посриједи. Заклонивши се са својим пратиоцем у неком удубљењу, викнуо је у мрак:
- Знате ли колико сте дуго овдје?
- Да, знам - храпавим је гласом узвратио непознати. - На службу сам ступио прије девет година...у августу 1915!

• Срећа у несрећи

Човјек у подземљу био је Иван Јегоров. Онога дана прије девет година, кад је затрпан улаз у подземни магацин, био је у њему на стражи. Гледао је како су се инжињерци ужурбали око улаза. Знао је да је то због Нијемаца који су се приближавали Брест-Литовску, но није помишљао да ће за неколико минута бити урушен.
С пушком о рамену корачао је амо-тамо и чудио се што му не долази смјена. Ипак, стрпљиво је остао на дужности, размишљајући понајвише о томе хоће ли, кад се врати са смјене, наћи још топао ручак. Кад је на површини све било спремно за затрпавање улаза, нитко се није сјетио да уђе у тунел и провјери има ли ондје још војника.
Кад је одјекнула експлозија, стражар је остао у подземљу и у први мах није схватио сву тежину своје судбине. Тек након неколико дана освједочио се да је затрпан и почео је очајавати, но послије се помирио са судбином. Закључио је да су га оставили под земљом одлуком команданта - да чува магацин.
У својој великој несрећи имао је и много среће: није му пријетила ни глад ни жеђ. У једном краку подземних ходника било је велико складиште намирница. Ту су били сандуци с двопеком, брда конзерви, димљена и усољена риба, бачве уља и масти, брашно, чајеви, чоколада - укратко, вишемјесечна залиха хране за неколико хиљада војника. Било је и рума. Зидови подземних ходника били су влажни, са стропа је непрестано капала вода и на тлу стварала локвице.
У цијелом простору било је довољно свјежег зрака. Истражујући своје присилно боравиште, војник је открио да је на једном мјесту пробијен узак и дугачак отвор за вентилацију, који вјероватно излази на површину.
У подземном магацину било је и сандука са одјећом и обућом па стражару није пријетила ни хладноћа. Испразнивши један повећи сандук, уредио је у њему лежај, испунивши га гомилом шињела. Надомак лежају донио је сандуке са повећом залихом бакљи, свијећа и шибица.
Највише подземног простора заузимали су оружје и муниција - све у сандуцима, конзервирано машћу.[/size]

[size=11pt]• Спасоносне векерице

У арсеналу опреме за неколико дивизија стражар је налазио и разне корисне предмете. Највише га је обрадовало када је међу стварима за опремање штапске писарнице нашао кутију са девет сатова векерица. Од тада су му они чинили друштво: њихово куцкање разбијало је потпуну тишину која је владала у подземљу. Осим тога омогућили су му да прати протицање времена. Пролазили су дани, седмице, мјесеци, године. Горе, над његовом главом, завршио се рат, живот милиона људи кренуо је новим путевима, а он је и даље чувао стражу! Унаточ самоћи која га је често доводила до очаја, Јегоров није заборавио дан кад је ступио на дужност ни стражарску обавезу. Остао је вјеран "баћушки" цару и не слутећи да је Русија престала бити монархијом. Редовно је чистио и подмазивао пушку, а на зиду тунела биљежио дане који су пролазили.

• Жудња за дуваном

Једнолични дани стапали су се у мјесеце, мјесеци у године. Прве двије године подземни се Робинсон користио ускладиштеним свијећама, но касније је године провео претежно у мраку, само би каткад упалио бакљу или наложио ватрицу остацима дрвених сандука. Вид му се прилагодио тами.
Током свакодневних шетњи направио је милионе корака! Вријеме је кратио молитвом, пјевањем, набрајањем имена свих људи које је срео и упознао, понављањем правила војне службе. Самоме је себи причао поједине згоде из свог пријашњег живота. Настојао је одредити кад су поједини празници па их је прослављао.
Тешко га је погађало што барем тада није имао дувана, јер је некоћ био страствени пушач.
С временом је оболио од скорбута и остао без зуба. На увијек влажним зидовима складишта налазио је неке сићушне алге и лишајеве, што му је било извор барем неких витамина. Ловио је рачиће и гујавице, постављао је клопке штакорима, па је више пута употпунио јеловник печеним месом.

• Крик радости

Но непрестано се надао да ће му једнога дана доћи смјена. Нада га је и одржала на животу - све до оног тренутка кад су пољски војници откопали улаз и ушли у подземље.
Будући да непознати стражар није хтио напустити стражарско мјесто нити је допуштао улазак у складиште, поручник је позвао своје надређене. Вичући у мрак, они су с подоста муке објаснили Јегорову какве су се промјене одиграле у минулих девет година. Рекли су му да долазе и у име његова бившег надређеног, интендантског пуковника, да руске царске војске, којој је вјерно служио, више нема и да га према томе више не обавезује војничка заклетва.
Чувши све то, несретни је војник напокон одложио пушку. С криком неизмјерне радости пожурио је према излазу. Људи покрај улаза у тунел престрашено су устукнули: усусрет им је долазило биће зарасло у велику браду и косу преко рамена.
чим је изишао на дање свјетло, Јегоров је крикнуо и покрио очи рукама. Провевши толике године у мраку, није могао поднијети нагли сусрет с јарком сунчевом свјетлошћу. Привремено је ослијепио...

Посмртно признање

О случају руског војника који се вратио међу људе послије девет година проведених под земљом, у урушеном и заборављеном складишту ратне опреме, писали су давне 1924. листови диљем Европе. Предлагали су му да остане у Пољској, но он је нестрпљиво пожуривао да се врати у отаџбину. Посредством Црвеног крста отпутовао је у Совјетски Савез, у неко село близу Дона. Ондје му се замео траг. Држи се да је умро коју годину прије Другога свјетског рата, као шездесетогодишњак. За стаљинове ере није се ништа знало о њему (совјетски листови нису ни забиљежили његов повратак). Кад је године 1960. руски књижевник и публициста Смирнов, на основи оскудних прича оних који су знали за тај случај, у часопису Агањок оживио сјећање на подземног Робинсона, заложивши се да се заборављеном јунаку ода достојно посмртно признање, није било човјека који није осјетио дивљење према војнику који је доказао да људска издржљивост нема граница.[/size]

[Bisernica]

Nepoznatoj, ma gde ona bila

Vi i ja smo, svako za sebe, draga moja nepoznata, samo prosek. Izadjimo iz te prosecnosti, budimo natprosecni- spojimo se! Izradjajmo tu prokletu decu da nas savest ne grize! Ovo blago sto ga nagomilasmo, mozda nece satrunuti, ali nas nece ni pomenuti, to je izvesno. Svaki dukat, svaki novcic, svaki dragi kamencic - sve ce to obezvrediti samo sebe cim se docepa grabljivih ruku. Nista od toga nece za nama u zemlju, verujte mi.Jedino deca, unuci, praunuci - oni ce nam se kad-tad pridruziti. Dajmo im priliku, dozovimo ih. U nasem spajanju je trenutno zadovoljstvo, i vecni spokoj. Nisu zalud nasi slavni preci jurili slavne pretkinje, ne bi li ostavili svoje seme. Moglo se potomstvo ostaviti u svakoj skitacici, ali nije to tô. Hajde, gospo, da vidimo jesmo li vredni vremena u kome smo se rodili, ili bar imena koje smo, ne svojom zaslugom, nasledili!Dosta je bilo skrnavljenja tih imena, dosta je bilo glupih medjupoteza, dosta je bilo bludnih pogleda, saranja i varanja, dajmo se matici, posadimo drvo koje ce mozda radjati gorke plodove - ali ce radjati. Ulogu bogova smo kupili zlatnicima i sad nas obozavaju. Nema tog zlatnika koji nije oblozen krvlju. Ne znam cemu se klanjamo! Spustimo se na nivo zivotinje, sparimo se, neka nas bar neko proklinje! Ako vec moraju da nas ocerupaju besne guzice, neka to bude meso naseg mesa, krv nase krvi. Ako to sto pricaju o vama iole vredi, ako glas koji mene bije moze da se upotrebi, taj iscedak iz trenutka kosmicke slasti, ne mora da bude ni tako los. Te iste potomke stvorice neko drugi - svako se pre ili kasnije rodi, bez obzira na to ko su mu roditelji - a onda ce nam biti zao. Izbegnimo sramotu neradjanja, izrodimo nesto. Kad vec nismo rodjeni za velike misli i velika dela, ucinimo bar veliki greh - spojimo se!Pitao sam grobara kako mu se dopada posao. Odgovorio mi je: "Pa, eto, zakopavam tudje gluposti". Napravimo i mi jednu takvu glupost. Ne trazim od vas, gospo draga, da spavamo zajedno; ne trazim da vodimo ljubav, danas se iza te reci skrivaju najveca zlodela; ne trazim da kucimo ili stvaramo materijalna dobra, ne trazim nista za sebe. Ne morate mi reci ni jednu lepu rec, ne morate me voleti, ne morate ziveti sa mnom. Treba samo da se nadjemo, da nas ima, da nas neko pomene u kletvi ili molitvi. Covek zivi onoliko koliko mu je kletva dugacka; za molitvu uvek ima vremena, ona ne zavisi od duzine zivota.Ostanimo neznanci, dozivotni stranci, persirajmo jedno drugom, mrzimo se, pljujmo se, ali - srodimo se. Bar za tren. I u ocima zlikovaca i mrzitelja nasih imacemo vecu vrednost ako se bar neko nekad pohvali da smo ga bas mi sacinili. Vi i ja, gospo draga. Mozete vi bez mene, mogu ja bez vas, to sitno zavaravanje ne sme dugo da potraje. Gledam vas, ovako iz prikrajka, slutim razloge koje cete izmisliti, samo da me odbijete. Pusticu vas da pricate, da potrosite prazne reci, da se ugusite u njima, i kad vise ne bude bilo ni jedne jedine floskule, ni jednog jedinog formalnog ili "normalnog" opravdanja, zaigracemo ples - ples buducnosti.

N.Živkovica - Hologram

[Maca]

Sedela je ispred njega nepomicno.Izgledala je poput neke nocne zivotinjice domamljene mesecinom.Ugao pod kojim je padala meseceva svetlost,naglasavao je obrise njenih usana koje su ranjive pulsirale jedva vidljivo u ritmu njenog srca ili toka misli..Kao da je umukle reci saputala nocnoj tami..Tiho je ustala i uz meko sustanje haljine stala je ispred njega ,ociju uprtih u njegove.Usne su joj i dalje blago podrhtavale.Podigla je ruke i polako pocela da raskopcava dugmad .Bilo ih je ukupno sedam.Kada je raskopcala tih sedam malenih dugmeta,poput insekta koji skida svoju ljusturu stresla je haljinu sa sebe.Zbacivsi je potpuno ostala je naga.Ispod haljine nije imala nista.Sve sto je imala na sebi bila je snala kojom je pokupila kosu.Tako razodenuta ga je gledala.Obasjana mesecinom izgledala je dirljivo poput novorodjenog bica.Kada bi se pomerila to je cinila jedva uocljivo.Mesecevi zraci bi se nezno premestali po njoj menjajuci oblik senke koja joj je prekrivala delove tela.Oblici rastresitih senki njenih oblih jedrih grudi,malenih bradavica,udubljenja njenog pupka,njenih kukova..menjali su se kao kad krugovi na vodenoj povrsini mreskaju mirno jezero..