Stranica 1 od 2 12 ZadnjaZadnja
Pokazuje rezultate 1 do 20 od 31

Tema: Slovenska mitologija

  1. #1
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Slovenska mitologija

    O starim Slovenima

    Na sledecim stranicama ćemo se baviti Starim Slovenima, njihovom religijom i verovanjima. Pod pojmom Stari Sloveni smatraju se narodi i plemena Slovena pre primanja hrišćanstva ili u početku pokrštavanja. Sloveni pripadaju grupi indoevropskih naroda, koje neki nazivaju i arijevskim narodima. Ova grupacija naroda dobila je ime indoevropski jer je njihovo prvobitno stanište bila teritorija današnje Indije, oblast Arije (odatle naziv arijevski narodi).
    Postoji dosta teorija o seobama Slovena, od onih neverovatnih, koje kažu da su Sloveni zapravo Hiperborejci, čija je prapostojbina bila na Severnom polu, odakle su se preselili u Indiju, pa nakon toga u Evropu i od kojih su Grci preuzeli znanja o bogovima i astronomiji, do onih verovatnih, koje kazuju da su se Sloveni jednostavno preselili iz Indije, preko Persije, u Evropu. Where Slavs livedU Evropi prapostojbina Slovena bila je u okolini reke Dnjepar, Crnog i Baltičkog mora. Iz ove prapostojbine počeli su usled mnogih ratova i najezdi drugih naroda iz Azije da se sele na jug i zapad. Većina prvih spisa koje pominju Slovene potiču od Vizantijskih učenika i misionara, jer je dosta teritorija koje su Sloveni naselili pripadalo Vizantijskom carstvu. Ostali pisani izvori o Slovenima potiču iz vremena kad su Sloveni napravili svoje prve države, uglavnom od arapskih trgovaca i franačkih sveštenika (Kijevska Rusija, Bugarsko carstvo, Velika Morava, Samovo carstvo, češke, polapske, baltičke, vislanske, hrvatske i srpske kneževine). Ovi spisi su uglavnom dosta subjektivno pisani, jer su sveštenici na sve gledali kroz svoje učenje i dogme, a nisu želeli da dublje shvate slovensku kulturu. Tako se u tim spisima nalaze mnoga poređenja slovenskih bogova i mitskih bića sa Luciferom i drugim demonima.
    Kako su hrišćanski sveštenici već bili prisutni u predelima gde su živeli Sloveni, dolazi do pokušaja pokrštavanja Slovena. Hrišćanstvo je u to vreme postalo u Evropi oruđem moći. Papa i patrijarh mogli su poslati krunu nekom slovenskom knezu i proglasiti ga kraljem i tako mu uvećati ugled. Naime, hrišćanstvo su Sloveni primali ,,od vrha na dole’’. Kako su vladari čeznuli za više moći, mnogi su podlegli i dobrovoljno ili za obećanu krunu primili hrišćanstvo. Time su se postizali i dobri odnosi sa hrišćanskim susedima, koji su bili vrbovani od strane crkve da napadnu nehristijanizovane Slovene. Ostatak stanovništva je hrišćanstvo primao pod pritiskom, koji su stvarali zajedničkim snagama vladari i sveštenici. Međutim, bilo je u ovom procesu dosta otpora i mnogi hrišćanski misionari izgubili su živote. Pohansko vilage - Great Morava empire S druge strane, i mnoga sela koja se nisu podvrgla i primila hrišćanstvo popaljena su i stanovništvo je pobijeno. Kipovi starih bogova su uništavani i paljeni. Svaki zapis o staroj veri je uništavan. Tako se stiglo i do skepticiz-ma nekih naučnika koji dovode u pitanje činjenicu da su Sloveni pre primanja hrišćanstva imali pismo. Naime postoji pisani izvor Crnorizca Hrabrog koji opisuje da su se Sloveni služili čertama i rezama. Jedini koji su žešće branili svoju veru do kraja su bili Polapski i Baltički Sloveni. Sloveni nisu imali ime za svoju veru. Oni su jednostavno živeli na način koji je ta vera propovedala. Vera starih Slovena ima iste korene kao i sve vere indoevropskih naroda, kao što su Indusi, Kelti, Germani, Persijanci, Grci. Njihova vera bila je zasnovana na silama prirode, ali ne u njihovom direktnom obliku, već personifikovanim kroz razne bogove i bića. Sebe su smatrali potomcima bogova. Uprkos velikom poštovanju pema ovim bogovima, Sloveni su im se obraćali kao sebi ravnim. U nedostatku hramova, sveta mesta za molitve posvećene bogovima bile su šume i gajevi. Kao što je to slučaj u mnogobožačkim religijama, i Sloveni su prinosili žtve da odobrovolje bogove. Međutim, gotovo da se ne može sresti slučaj prinošenja ljudskih žrtava, kakvi slučajvi se mogu sresti kod velikog broja naroda. Kroz običaje su se sačuvale mnoge uspomene na slovenske bogove i način života. Međutim ovi običaju su dobili veo hrišćanstva, iako oni prvobitno nisu bili povezani sa hrišćanstvom. Mnogi hrišćanski sveci dobili su osobine bogova, a dani posvećeni nekom bogu su se preobratili u dane posvećene svecu. Ovo ukazuje koliko je jaka bila vera starih Slovena. Ona se mogla približiti stanovništvu i biti prihvatljiva samo ukoliko se običaji zadrže a bogovi ostanu, makar samo kroz svoje osobine. Ovakav slučaj nije viđen ni kod jednog drugog naroda.
    Nikola Milošević

    Bogovi starih Slovena


    Slovenske bogove jako je teško klasifikovati. Njihove funkcije često se mešaju, a sama njihova priroda je neizdiferencirana. Zbog toga nije moguće slediti neku od matrica kojom se najčešće sistematizuju mitologije ostalih naroda, kao što je recimo astrološka matrica ili matrica kabalističkog Drveta života. Zato smo bogove Slovena klasifikovalina dva načina, kao one tradicionalne i kao one netradicionalne. Da bi podela bila preciznija tradicionlane smo podelili na Kijevski i Polapski panteon, kao i na bogove koji su se obožavali na drugim teritorijama. Kijevski panteon je, naravno vezan za Istočne Slovene, a polabski je bio vezan za Slovene koji su živeli između reke Odre i Labe, dok je njihova granica na severu bila Baltičko more. Polapski panteon, međutim, obuhvata mnogo širu teritoriju na kojoj su živela mnoga plemena kao što su Polabljani, Obotri i mnogi drugi. U netradicionalna božanstva spadaju pretežno božanstva slovenskog vedizma, neopaganskog pokreta koji je zasnovan na knjigama Aleksandra Asova i Jurija Miroljubova. Međutim, u netradicionalne bogove stvaili smo i one čija je tradicionalnost diskutabilna, odnosno, za koje se ne može sa sigurnošću tvrditi da su slovenskog porekla.

    Postoji mnogo načina na koje se mogu klasifikovati božanstva slovenske mitologije. Osim klasične, geografke podele može se izvšriti i podela po tradicionalnosti, odnosno, autentičnosti slovenskih božanstava. Potreba za ovakvom podelom ukazala se nedugo posle nastanka slovensko-vedskog neopaganskog pokreta čiju su rodonačelnici Jurij Miroljubov i Aleksandar Asov. Ako uzmemo u obzir podelu po tradicionalnosti, odnosno autentičnosti, slovenske bogove možemo podeliti u tri osnovne grupe. U prvu grupu spadaju ona božanstva za koja sa sigurnošću možemo tvrditi da su deo slovenske verske tradicije tj. da su to bogovi koji su imali svoje hramove, sveštenike i poštovaoce. U ovu grupu, spadali bi, recimo, Veles, Svetovid, Radgost i ostali bogovi koje možemo nazvati tradicionalnim božanstvima. U drugu grupu spadaju bogovi čije je slovensko poreklo diskutabilno i bogovi za koje se postavlja pitanje da li su božanstva po sebi ili su njihova imena zapravo samo drugi nazivi već postojećih božanstava. Ovoj grupi mogli bi da pripadaju Horz, Devana, Zizileja (čije je ime, najverovatnije samo jedno od imena boginje Žive) itd. Poslednja, treća grupa obuhvatala bi božanstva za koja sa sigurnošću možemo tvrditi da nisu izvorno slovenska već da su preuzeta iz nekog drugog religijskog sistema. Iako imena ovih entita postoje u različitim varijacijama i u slovenskom jeziku, nemamo nikakve materijalne dokaze da su Sloveni obožavali ova božanstva. U treću grupu, dakle, spadaju božanstva slovenskog vedizma, pokreta o kome je već bilo reči u uvodnom izlaganju. Božanstva koja su na ovaj način postala deo slovenske mitologije svoje poreklo imaju u Rig vedi i ostalim svetim indijskim spisima. Krišnji, Višnji i Mater Sva samo su neki od bogova koji su svoje mesto našli u neopaganskom sistemu slovenskog vedizma. Između ostalih, tu je i Indra, koga ćemo ovom prilikom pažljivije proučiti.Za kraj smo ostavili božanstva koja se samo uzgredno spominju u izvorima o staroj slovenskoj religiji.
    Kijevski panteon

    Perun

    Dažbog Mokoš

    Veles Stribog

    Horz Simargl

    Polapski panteon

    Svetovid

    Radgost Živa

    Svarožić Prov

    Pripegala Podaga

    Ostala tradicionalna božanstva

    Svarog Vesna

    Gerovit Lada

    Morana Triglav

    Crnobog Mati Sira Zemlja

    Lela

    Božanstva čija tradicionalnost nije dokazana

    Belobog Devana Koledo

    Krišnji Kupalo Trajan

    Mater Sva Rod Višnji

    Voden Zlata Maja

    Neka manje važna božanstva

    Crnoglav Jula Pizmar Porevit Rinvid

    Turipid Turuvid Zizilelija Eži Leto


    Vesna Kakaševski
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  2. #2
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    Perun

    Perun je slovenski bog groma i neba. Svarog je takođe bog neba, ali ova njegova funkcija nije identična funkciji Peruna. Svarog se pre shvata kao bog vaseljene i bog duhovnog, nematerijalnog neba u kome borave mrtvi. Možemo reći da Svarog vlada višim nebom, dok Perun vlada nižim, odnosno, Svarog vlada vaseljenom, a Perun atmosferom. Perun je jedan od najmoćnijih bogova Slovena. On predstavlja rušitelja, budući da je on bog vremenskih i prirodnih nepogoda. Perun je član najvećeg i najjačeg slovenskog trojstva (triglava) zajedno sa Svarogom i Svetovidom. Teorija o triglavu kao konceptu, a ne kao božanstvu verovatno je novijeg datuma, međutim, mi ćemo je uzeti u obzir pri analizi Peruna. Perun se na mnogim mestima spominje i kao Svarogov i Velesov brat.
    Perun kažnjava krivokletnike, kao i sve ljude koji su zli. Vezan je za pravdu kao i svako božanstvo koje je povezano sa planetarnom sferom Jupitera. Perun kažnjava zle i neposlušne zatvarajući im nebeske dveri. Krivokletstvo kažnjava još za života krivokletnika, a u izvršavanju kazne najčešće upotrebljava munje. U mnogim spisima iz ranog srednjeg veka (Nestorova hronika, Sbornik Paisijev, Sofyskij Sobor), pa čak i u ugovorima o miru, Sloveni su se zaklinjali na poštovanje ugovora upravo Perunu. Perun bi tako trebalo da kazni i prokune svakog ko bi prekršio ono što je dogovoreno.
    U hrišćanskim zabeleškama iz ranog srednjeg veka Perun se najčešće pominje, a često i satanizuje. Ovo ukazuje na to koliko je čvrsto bio ukorenjen Perunov kult kod Slovena. O posvećenosti Perunu ukazuje i činjenica da, do danas, mnogi toponimi i biljke nose Perunovo ime (Perunov vrh i Perunova obala u Rusiji, Perunja ves u Sloveniji, planina Perin u Bugarskoj cvet perunika itd.). I dan-danas postoje izreke i kletve na nekim slovenskim jezicima koje sadže Perunovo ime. Do đavola se na slovačkom može reći Do Paroma, gde Parom upravo predstavlja Peruna. Na poljskom reč piorun znači grom. Kod baltičkih Slovena četvrtak se zvao perendan itd.
    Ime Perun je nastalo od sufiksa -un ili -unj (-унь), što označava vršioca neke radnje, i korena per koji znači udarati, razbiti. Dakle Perun zasigurno ukazuje na udarača, razbijača, gromovnika, a takođe i na boga uništitelja i razoritelja. Zato mu je i pripisan uticaj na prirodne nepogode.
    Legende govore da je, kada se Perun u svojoj kočiji vozio po nebu, grmelo od kloparanja točkova. Perun je na kipovima predstavljan kao jak muškarac sa bradom. Delovi odeće govore da se radi o ratniku u oklopu, što je slučaj sa većinom slovenskih bogova. Postoje predstave Peruna sa kamenim maljem u ruci kojim gađa i pretvara u kamen sve čega se dotakne. Takođe, postoje predstave Peruna sa lukom, koji se nekad poistovećivao sa dugom, a kad bi njime gađao, strele bi se pretvarale u munje. U Perunovom vlasništvu bile su i zlatne jabuke. Na ovo ukazuju neke narodne pesme:
    [img width=322 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav07.jpg[/img]
    Te izvadi tri jabuke zlatne
    I baci ih nebu u visine...
    ...Tri munje od neba pukoše
    Jedna gađa dva djevera mlada,
    Druga gađa pašu na dorinu,
    Treća gađa svata šest stotina,
    Ne uteče oka za svjedoka,
    Ni da kaže, kako pogiboše.
    Neke legende govore o Perunovom sukobu sa Velesom. Navodno, Veles je ukrao Perunu žene, ljude i stoku. Veles je pokušavao da se sakrije, ali Perun ga je, razbivši kamen iza kog se ovaj krio, pronašao i pobedio. Ova beloruska priča dalje govori da je Veles nakon toga morao da ostane na zemlji. Jedna druga legenda govori i o tome da je na Perunovoj svadbi sa Dodolom, boginjim kiša, Veles izdvojio Dodolu i izjavio joj ljubav. Nakon toga, u sukobu sa Perunom bio je poražen i proteran na zemlju da bi na kraju našao svoje mesto u donjem svetu.
    Perun je takođe bio povezan sa vatrom i vatrenim životinjama. Njegova životinja bila je vatreni petao, koji je neka vrsta slovenskog Feniksa. Njegove životinje bile su i zmajevi. Perunovi obredi bili su vezani za vatru. Pored idola je gorela večna vatra, koja nije smela ni u kom slučaju da bude ugašena, inače bi nastradala cela posluga u hramu. (sličan običaj postojao je i u staroj Grčkoj, u hramu Hestije kao i u Rimu, u hramu Veste).
    Perun je bio i borac protiv suša. Jedna teorija govori da je on imao uticaja na kišu, a druga da je na kišu uticaj imala Dodola, Perunova žena. Bilo kako bilo, on je sigurno po tom pitanju mogao da učini mnogo.
    Pevane su pesme:

    Da zarosi sitna rosa,
    oj dudula mili Bože!
    Oj Ilija daj Bože daj!
    Oj Ilija moj Perune!
    Daj Bože daj, daj Ilija daj!
    (Refren dodolske pesme iz okoline Gnjilana)
    Što se tiče biljaka, hrast je bio neodvojivo vezan za Peruna. Ova činjenica ponovo govori o Perunu kao jupiterijanskom božanstvu, jer svi bogovi koji su imali karakteristike Jupitera bili su vezni za hrast (Zevs, Tor itd.). Kod Srba se jedna vrsta hrasta i danas zove grm, a ovo ime nastalo je od reči grmeti. Dakle, očigledno je da je grm bio posvećen gromu, odnosno Perunu. Od drugih biljaka tu su perunika, žalfija, kopriva, jabuka i čuvarkuća. Perunove životinje bile su divojarac i goveče zubr ili zubor. Kad nisu imali hramove, Sloveni su se Perunu molili u gajevima, trebištima i ispod hrastova.
    Nakon dolaska hrišćanstva ulogu Peruna preuzima sveti Ilija. U narodnoj tradiciji Perun je ostao, kao i priče o njemu, s tim što su mnoge primile oblik priča o svetom Iliji, dok su druge takođe morale da promene ime glavnog junaka. Crkva je satanizovala Peruna, verovatno zbog njegovog jakog kulta i velikog uticaja na živote ljudi. O tome govori Novgorodska hronika:
    Gоd. 6497 (989) pоkrsti sе Vlаdimir. Vlаdikа Аćim dоđе u Nоvgоrоd, i rаzоri svе žrtvеnikе (trеbištа), оbоri Pеrunа, i nаrеdi dа sе bаci u Vоlhоvu; i vukоšе gа pо blаtu tukući gа bičеm i štаpоvimа; јеdаn zао duh uđе u Pеrunа, i pоčnе kukаti: 'Оh mеnе nеsrеćnоgа! Ја sаm pао u nеmilоstivе rukе'. I оn prеđе prеkо vеlikоg mоstа, bаci svојu bаtinu nа mоst, tе sе јоš i dаnаs ludаci udаrајu tоm bаtinоm, dа učinе zаdоvоljstvо zlim dusimа. Zаtim nаrеdi, dа gа (Pеrunа) nikо nе primi, i јеdаn stаnоvnik sа Pidbе оdе uјutru nа оbаlu rеkе u čаsu, kаd Pеrun prispе dо оbаlе, оdgurnu gа јеdnоm pritkоm: ,Dоstа si dоvdе јео i piо, mаli mој Pеrunе, prоduži i dаljе plоviti'! I sаtаnski prеdmеt iščеze.
    Uprkos pokušajima da se Perun potpuno uništi, njegovo ime je ostalo. Štaviše, Perun je jedan od najpoznatijih i najviše pominjanih slovenskih bogova.

    Nikola Milošević

    [img width=320 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav0751.jpg[/img]

    PERUN, GROMOVNIK:
    Gospodar munje na nebu i vatre na zemlji
    Perun je najmoćniji slovenski bog. Bio je gospodar oblaka, a slično će, u kasnijoj grčkoj civilizaciji, vrhovni bog Zevs biti označen kao skupljač oblaka. Slovio je kao nepobedivi ratnik, jer je bio tvorac munje i groma. Pripadale su mu i zvezde, Sunce i Mesec. Gospodario je i vatrom na zemlji, pa su sile, koje su u drevno doba izazivale strahopoštovanje, bile njegove.
    Za Peruna su vezane i duhovne pojave, stvorene pod uticajem kulta vatre: ale i ognjeni petao. Od životinja, Peruna je simbolizovao divojarac i izumrlo goveče zubr, a od biljaka: hrast, perunika, žalfija, pšenica, kopriva, jabuka i čuvarkuća. Perunova obeležja bili su i: balvani, kremen kamen, zastave i rog. Pred njegovim kipom, vernici su održavali litije (krstonoše) i obavljali zavete, uz biljne i životinjske žrtve. Kad nisu imali hramove (na koje podsećaju hrišćanske crkve), Sloveni su se molili Perunu u svetim gajevima, trebištima, ili ispod hrasta. Od toga se u hrišćanstvu zadržalo obožavanje drveta - zapisa, obično hrastovog.
    Funkcije boga Peruna u hrišćanstvu pokrivaju: sveti Ilija i Pantelija i Ognjena Marija, a delimično i sveti Petar Bogišar, Nikola, Spas, Arhanđel i Jelisije. Vreme slavljenja Peruna padalo je oko današnjeg Ilindana i to u četvrtak i naredni ponedeljak.
    Perunovi drveni kipovi sadržavali su znakove Sunca, munje, kamena kremena, plodove hrasta i drugih biljaka. U ruci je držao rog, a kapa i delovi odeće upućivali su na ratnika oklopnika.
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  3. #3
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    SVETOVID (Svantevit, Zvantevith)

    Svetovid je bio vrhovno božanstvo baltičkih Slovena. Zbog važne uloge koju je imao u slovenskoj mitologiji posvetićemo mu nešto više prostora, pa će ovom boažnstvu biti povećen još jedan članak.
    Ovo božanstvo bilo je, pre svega, vezano za ostrvo Rujan i utvrđenje koje se na njemu nalazilo – Arkonu. Na tom mestu Svetovidu je bio podignut velelepnim hram, po slovenskom običaju napravljen od drveta i oslikan scenama iz mnogih bitaka. Sam hram okruživale su dve ograde, jedna prekrivena crvenim krovom a druga sastavljena od zastora koji su pridržavala četiri stuba. Veličina hrama bila je otprilike 20X20m, što je otkrila ekspedicija koja je istraživala rujanske ruševine 1868. godine. U hramu se nalazila Svetovidova statua napravljena od više drvenih delova, koji su bili tako sastavljeni da je izgledalo kao da je kip bio napravljen od jednog jedinog komada drveta. Svetovidove noge su na isti naobičan način bile utvrđene u zemlju, pa su prilikom rušenja kipa od strane katolika noge kipa morale biti posečene. Kako je zapravo izgledao Svetovid?


    [img width=312 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav21.jpg[/img]
    Hroničari opisuju Svetovidov kip kao zastrašujuću, osam metara visoku predstavu božanstva koje je imalo četiri glave. Dve Svetovidove glave bile su spreda a dve straga pri čemu je svaka glava gledala u svom pravcu, zbog čega je delovalo kao da Svetovid gleda na sve četri strane sveta. Bog je u ruci držao luk, dok je pored njega bila tipična ratnička oprema: uzde, sedlo i mač. Svetovidu je takođe pripadao i beli konj koji je bio u vlasništvu hrama, a o ovom konju brinuo se isključivo sveštenik. Rujani su verovali da Svetovid noću jaše svog konja budući da su ujutru zaticali konja dobrano oznojenog i blatnjavog. Svetovidov beli konj služio je sveštenicima za jednu vrstu gatanja koje se odvijalo a sledeći način: pred konjem bi bila postavljena grupa kopalja kroz koju bi konj trebalo da prođe. U slučaju kada bi konj zakoračio desnom nogom, smatralo se da će ishod bitke biti pozitivan, a ako bi zakoračio levom, držalo se da će biti suprotno. Ovakva gatanja nisu se vršila samo pred odlazak u bitku, već i u bilo kojoj prilici koja bi zahtevala nekakav izbor. Rujani su uvek poštovali ishod predviđanja, koji je za njih značio manifestaciju volje Svetovida.
    Arkona nije bila samo verski već i trgovački centar. Ovde su dolazili trgovci koji bi u Svetovidovom hramu ostavljali najvredniji predmet iz svoje ponude pre nego što bi započeli trgovinu. Takav poklon hramu predstavljao je svojevrsnu žrtvu Svetovidu, koji je imao da obezbedi pomoć božanstva pri obavljanju trgovačkih poslova. Na ovaj način je riznica hrama bivala sve bogatija, a tome su doprineli i pokloni raznih vladara koji su želeli da ostanu u dobrim odnosima sa Rujanima. Na ostrvo Rujan (današnji Rügen u Nemačkoj) dolazili su i Sloveni iz ostalih plemena. Oni su takođe odavali počast Svetovidu zbog čega su Rujani bili veoma ponosni.
    Međutim, Svetovidov kip iz Arkone nije bio jedina predstava božanstva na osnovu koje se može rekonstruisati Svetovidov lik. Tu je i takozvani Zbručki idol koji je nađen u Galiciji, na jugoistoku Poljske. Zbručki idol predstavlja statuu sa četiri lica koja gledaju na sve četiri strane sveta. Dva lica su muška a dva ženska, pa se postavlja pitanje da li se ovde zapravo radi o četri različita božanstva. Neki smatraju da je ovo istovremeno kip Mokoši, Ladi, Perunu i Svarožiću dok drugi misle da je ipak u pitanju Svetovid. Problem se može rešiti na sličan način kao i u slučaju Gerovita i njegove sedomoglave statue. Oba božanstva mogla bi predstavljati panteon u malom, ili pak razne aspekte istog božanstva oličene u različitim božanskim oblicima. Moglo bi se i reći da se slovenski bogovi u predstavama Gerovita i Svetovida na Rujnu još nisu izdiferencirali tj. da se još nisu izdvojili kao božanstva sa posebnim funkcijama i identitetom.
    [img width=640 height=460]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav211.jpg[/img]
    Praznik Svetovida

    Kakava je onda funkcija Svetovida? Ako etimološki analiziramo njegovo ime možemo zaključiti da se radi o božanstvu koje vidi svet – svevidećem božanstvu. Dva Svetovidova kipa predstavljaju božanstvo koje gleda na sve četri strane sveta, što je činjenica koja govori u prilog ovoj teoriji. Ne bi bilo neobično da jedno vrhovno božanstvo ima takve moći kao Svetovid jer, ako se setimo, mnogi vrhovni bogovi paganskih panteona imaju iste sposobnosti. Tako grčki Zavs posmatra svet sa svog Olimpa dok Odin nadgleda univerzum sedeći na tronu Hildskjalfu. Međutim, koren vid ima i drugačije značenje, mnogo šire od onog koje ima u reči videti. Sanskritska reč ved znači znati iz čega su proizašle reči vid – znalac i vede – znanja. Iz sanskritskog ved proizašle su mnoge slične reči indoevropskih jezika pa tako imamo grčku reč oida (znam) ili norvešku vet (znati). Svetovid bi tako bio božanstvo koje sve vidi i sve zna, dakle jedna sveznajuća i sveprisutna kosmička inteligencija. Aleksandar Asov smatra da je Svetovid zapravo bio zemaljski car Svetogor koji je dostigao prosvetljenje i postao Svetovid – onaj koji sve zna i sve vidi. Ovakvo shvatanje je, doduše, netradicionalno, međutim ono dosta govori o Svetovidovoj prirodi.
    Svetovidov praznik slavljen je u doba skupljanja letine. Tada bi njemu u čast bile žrtvovane životinjske glave a vršilo bi se i gatanje. Ovo gatanje nije uključivalo belog Svetovidovog konja već bi sveštenik, odnosno, žrec posmatrao stanje medovine koja je za vreme prošlogodišnjeg praznika bila sipana u Svetovidov žrtveni rog. U slučaju da je tečnost u rogu opala, to bi značilo da će godina koja sledi biti siromašna, dok je prepun rog značio rodnu godinu. Nakon gatanja medovina bi se prosipala, a sveštenik bi novu medovinu dolivao u rog. Za vreme Svetovidovog praznika ljudi bi se lečili od bolesti očiju koristeći pri tom izvorsku vodu i biljku vidovščicu. Zabeleženo je da je Svetovid primao i ljudske žrtve, koje su najčešće činili hrišćani, odnosno hrišćanski monasi. Postavlja se pitanje da li su te žrtve vršene iz osvete za smrt slovenskih žrečeva koje su ubili katolici ili je ljudska žrtva zaista bila deo slovenske tradicije. Dolaskomhrišćanstva Svetovida je zamenio sveti Vid, čiji se praznik slavi 28. juna.
    Vesna Kakaševski

    SVETOVID, ČETVOROGLAVI:
    Svici, oko ratnika na belom konju
    Svetovid je bog sa četiri glave, ali pod tom odlikom nije se podrazumevalo božanstvo-monstrum. U pitanju je samo mali panteon važnih slovenskih bogova: Peruna, Svaroga, Lade i Mokoše (kod Srba Vide). Ovako udruženi, gledali su na sve strane sveta i zaslužili ime Svetovida (Svevida).
    Svevidost ovog boga podrazumevala je i sveobuhvatnost Univerzuma, pa je na Svetovidovim kipovima predstavljen gornji (duhovni) svet, zemaljski (ljudski) i donji (adski). Sloveni su stvorili predstavu o noćnom jahaču Domovoju, pa je konj na kipu Svetovida predstavljao gornji svet, srednji je prikazivala figura žene, a donji Dabo - istovetan predstavi đavola u hrišćanstvu.
    Svetovid je i ratnik. Predstavljan je sa mačem i rogom. Bio je vezan za svice (kresnice) i belog konja. Ratnik na belom konju predstavlja simbol pobede i do naših vremena. Od biljaka, Svetovida su simbolizovali: božur, vidovčica, ivanjsko cveće, javor i jasen. Pored mača i roga, obeležja su mu zastave, gusle i amajlije od zlata, srebra, kamenja, roga, kosti i drveta. Kultna mesta su hramovi i trebišta. Obredne radnje su oba-vljala kola omladine, predvođena rusalkama - u hrišćanstvu kra-ljicama. U čast Svetovida su se preskakale vatre i prolazilo se ispod cvetnih venaca i time su se slavili proleće, leto i jesen. Muzika je bila neprekidna, pa su žene padale u trans - padalice koje susrećemo i danas u Istočnoj i Južnoj Srbiji. Dani Svetovida su od Svetog Vida do Ivanjdana. NJegove funkcije u hrišćanstvu, pokri-vaju: Sveti Vid i Sveti Lazar.
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  4. #4
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    SVAROG i Svarga

    Svarog predstavlja jedno od najviših božanstava Slovena. On nije bio moćan kao neki drugi bogovi, kao na primer Perun, ali je on zato smatran gospodarem bogova. Nekad se smatra i inkarnacijom Roda.
    Svarog je otac i stvoritelj bogova. On je posle Roda nastavio stvaranje sveta. Postavio je dvanaest stubova na koje je posle naslonio nebeski svod. Iskovao je zvezde. Zvezdano nebo je zapravo točak koje obrće Svarogov brat Perun i sadrzi dvanaest zodiaka, koji simbolizuju dvanaest glavnih božanstava. Iskovao je Sunce i postavio ga je na nebo. Prema legendi, kada je Svarog završio sa stvaranjem sveta, odveo je svoju ženu Boženu Vidu (po nekim legendama njegova žena je bila Lada) na zemlju da joj pokaže svoje delo. Dok se Svarog divio svom delu, Stvaranje čoveka, Svarog i Vida, Vida je zaspala pod granama jednog stabla. Sanjala je kako svetom hode stvorenja slična Svarogu i njoj. Kada se probudila, rekla je Svarogu šta je sanjala. Svarog joj odgovori da je i on mislio da upravljanje svetom prepusti zemaljskim bićima nalik na njih. Svarog ode do dva stabla i načini od njih ljude. Ti ljudi su bili su nemi i bez života. Jednom je Svarog udahnuo život, drugom Vida. Od hrasta kome je Svarog udahnuo život nastade muškarac, kome dadoše ime Dobravko. Od lipe kojoj je Vida udahnula život nastade mlada žena kojoj dadoše ime Ljubljanka. Svarog im je namenio dužnost da načine potomstvo koje će živeti na zemlji i koje će samo krojiti svoju sudbinu. Tako Svarog završi stvaranje sveta. Svarog je iskovao prvu burmu za bračni par i postao time zaštitinik braka. Naučio je ljude kako da obrađuju čelik.
    [img width=256 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav02.jpg[/img]Prema nekim legendama Svarog je čekić upotrebio i pri stvaranju zemlje da bi Altirske planine prestale da rastu. Nakon toga, od iskri uzrokovanih udarcem po vrhu Altirskih planina su nastali mnogi bogovi.
    Svaroga su zvali i Višnji ili Svevišnji (tako Srbi i dalje nazivaju sada hrišćanskog boga). Predstavljao je gospodara bogova i upravnika vasionskog poretka. Bio je gospodar Svarge. Reč Svarga, Swarga na sanskritu, znači nebo, raj, nisko nebo. Svarga je u hinduizmu raj u kome borave pravični pre svoje reinkarnacije. Kod Slovena je Svarga predstavljala nešto poput sveta bogova i mrtvih, slično nordijskoj Valahali. Takodje se pominje Irij kao deo Svarge, što je predstavljao raj, odnosno vrtove u Svargi.
    Vasiljev je izneo tezu o poreklu Svarogovog imena, koja jednostavno razdvaja ime Svarog na Svar (tj. Sunce) i –og (odrednicu koja označava mesto) što bi značilo da je Svarogov domen mesto na kom Sunce živi tj. vaseljena.

    Time se naznačava i njegova uloga o čuvanju vaseljenskog, odnosno poretka svemira i prirode.
    Svarog je poštovan i kao bog Sunca, čuvar vatre i zaštitnik kovača. Međutim, uloge boga Sunca i boga vatre preuzimaju njegovi sinovi. Daždbog postaje bog Sunca, a Svarožić bog vatre i ognjšta (dokumentovano kod istočnih Slovena). Ipak nije sigurno da li je Svarožić jedno božanstvo ili predstavlja sve Svarogove sinove. Svarogova moć nad vatrom je identifikovana i kao generativna i seksualna moć vatre. Generativna, ona koja rađa, jer je on stvoritelj, a seksualni nagon i strasti imaju metaforične osobine vatre.
    Svaroga je kao simbol predstavljao kolovrat, Slovenska svastika (simbol Sunca) sa osam krakova. Na statuama Svarog je bio predstavljan sedeći, na prestolu, poput kralja. Na prsima je imao orla, a u rukama dva žezla koja su imala izgled Sunca. Na glavi je često imao šlem sa bivoljim rogovima. Ostali bogovi su bili ispred njega. Dan posvećen Svarogu je bio utorak. Najznačajniji praznik posvećen ovom božanstvu je padao na 24. decembar (doba posle zimskog sunovrata). Postoji teza da je datum Badnje večeri i Božića izabran na baš ove dane jer je bilo nemoguće iskoreniti ovaj praznik kod Slovena, te je zamenjen drugim, za Hrišćanstvo isto toliko bitnim. Zapravo u danima zimske kratkodnevnice skoro svi paganski narodi Evrope su slavili Sunce, te je Bozic zamenio ovaj praznik. Svarog je takođe posedovao veliki kovački čekić. Kultno mesto Svaroga je bilo i ognjište i uz njega su se često vršili obredi posvećeni Svarogu. Od životinja predstavljao ga je najčešće orao. Od biljaka bilo mu je posvećeno pre svega žito. U Svaroga su se Sloveni često kleli i ta reč je morala biti ispunjena. Takođe, prilikom sklapanja bratstva, mira i drugih bitnih društvenih i političkih dogovora, Sloveni su se kleli Svarogom i Suncem. Reč data Svarogu je imala mnogo veće znaćenje od reči datih drugim bogovima. Verovatno je to zato što je Svarog bio ipak čuvar reda, kako nebeskog, tako i zemaljskog.
    Nikola Milošević

    SVAROG, SUNČANI:
    Stvoritelj svega na nebu i zemlji
    Bog Svarog nije moćan kao Perun, Svetovid i Triglav, koji se služe prirodnim silama i koriste oružje ratnika, ali ih on nadmašuje božanskim odlikama. Svarog je sunčani bog. Stvo-ritelj je svega na Nebu i Zemlji i bogotvorac je. Nazivan je Višnjim. Izdvojen je od ostalih bogova, čime se nagoveštava svojevrstan monoteizam u staroj slovenskoj religiji. Po jednoj legendi, Svarogova supruga Vida je zamolila Višnjeg da stvori čoveka po svom obličju. Svarog je poslušao i udahnuo je svoj dah jednom hrastu, od kojeg je postao prvi čovek - Dubravko. Drugom hrastu je podarila svoj dah Vida i od njega je postala prva žena - LJubljenica. Kipovi Svaroga u hramovima bili su u sedećem položaju, poput kralja na prestolu. Na prsima je imao orla, a na glavi kapu s bivoljim rogovima. Držao je dva žezla sa figu-rom Sunca na svakom. Ispred njega su bili mali kipovi ostalih bogova, na kojima je pisalo da su Svarožići - njegova deca. Uz hramove, kultno mesto bilo mu je i ognjište. U čast Svaroga, Sloveni su ritualno stavljali na ognjište hrastov badnjak, koji je predstavljao duh predaka, dusi su razgorevali vatru Sunca. U čast Svaroga žreci su pravili velike kolače, iza kojih su se "krili" i vernicima želeli da takvi kolači budu i iduće godine. Za Svaroga su vezani razni fetiši protiv uroka i lopatice životinja, na kojima se gatalo. Predstavljao ga je orao, leska, orah, žito i vinova loza. U njegovu čast održavane su maškare i koledari. Vreme Svaroga padalo je od Badnje večeri do Poklada. Kao najmoćnijem bogu, pripadali su mu: Sunce, Mesec, duga, zvezde, a od duhovnih pojava vile. U hrišćanstvu, njegove funkcije ima Bog.
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  5. #5
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    VELES (Volos,Vales,Velinas)

    Veles je božanstvo koje se pominje u mnogim aspektima. Njemu se pripisuje širok spektar osobina. Naime, Veles je bog stoke, useva, mudrosti, umetnosti, bogatstva, vlasništva, magije, prevare, trgovine, proricanja, vrlina i vodič duša mrtvih. Veles je zaštitinik pastira i čarobnjaka (volhvov ili volhov). Moguće je da su naučnici greškom Velesu dodelili epitet boga stoke, jer su se oslanjali na Nestorov spis, gde ovaj Velesa pominje u kontektsu skotjeg boga. Naime, zna se da su hrišćanski hroničari često pogrdno govorili o paganskim bogovima, pa je i epitet „skotji” uz reč bog dosta verovatno dodat zbog prezira prema slovenskom paganizmu. Veles je i zaštitnik ugovora i date reči, poput Peruna. U skoro svim hronikama se govori da su se Sloveni zaricali i kleli na poštovanje dogovorenog Perunom i Velesom. Nestorova hronika kaže: „Zaklinjahu se oružjem i Perunom bogom svojim i Volosom skotijim bogom i utvrdiše mir 907. godine.”
    Veles je sin krave Zemun i Roda. Predstavljan je kao rogat, jak mladić (zbog toga sto je sin krave Zemun i jer je bog stoke), ali i kao sedi starac sa belom bradom i pastirskim štapom (ovde predstavlja zaštitinika pastira i mudrosti, ali takođe i muževan, falični simbol plodnosti).
    Poštovanje prema Velesu Sloveni su imali najpre iz razloga što su u njemu videli boga od kog im zavisi preživljavanje. On je bio zadužen i za useve i za polja i za životinje, kako divlje tako i domaće. Kakva god zajednica da je bila, bilo stočarska, bilo lovačka, bilo poljoprivredna, zavislila je od Velesa. Takođe, magija i mudrost su veliku ulogu imali u životu naroda. Magija se povezuje i dan danas sa muzikom u mnogim religijama, pa otud i Velesova uloga kao zaštitnika muzike. Muzika se uvek smatrala tvorevinom i jezikom bogova i nečim magijskim. Muzičari su bili ljudi sa talentom da prenesu božansku inspiraciju i stvore magijske melodije. Veles je po nekim osobinama uporediv sa grčkim Panom i Prijapom. Volhovi su bili slovenski vračevi. U korenu imena za ove vračeve je Volosovo ime, tako da je on sigurno bio zaštitnik i magije i vračeva.
    Veles kao bog zveri bio je predstavljan svojim drugim oblikom, teriomorfnim, u kom je on bio predstavljan kao medved. Medved je kod Slovena predstavljao šumskog cara koji se brinuo o životinjama, šumskim plodovima, kao i o šumi samoj.
    [img width=357 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav03.jpg[/img]
    Prema mnogim legendama Veles je zakleti neprijatelj Peruna, boga gromovnika. Jedna legenda kaže da je Veles ukrao Perunu stada, žene i podanike, pa je došlo do sukoba. Prema drugoj legendi, Veles je hteo Dodolu, Perunovu ženu. Velesova sklonost da prevari vidi se upravo iz ova dva mita. Prema trećoj legendi, borba između Peruna i Velesa je metafora za večitu borbu nebesa i zemlje, pošto je Perun na nebesima, a Veles na zemlji. Ova borba nije konačna. Perun pobeđuje, ali Veles se uvek iznova pojavljuje. Prema jednoj legendi, nakon Perunove pobede Veles je proteran u podzemni svet i tu nameće svoju vlast. Za borbu Velesa i Peruna vezano je verovanje o dolazku haosa i pobede nad haosom. Verovalo se da tokom zime Velesova snaga, a time i haos, jača, dok pre leta on biva pobeđen i vraća se u podzemlje. Svetkovina kojom se slavio odlazak haosa bile su Velje Noći. Za vreme ovog praznika mladići, koledari, oblačili su se u kapute od ovčije vune i nosili groteskne maske, lutali po selima i pevali pesme o tome kako su dugo putovali i kako su mokri i blatnjavi, verovatno zbog toga što je to aluzija na to da dolaze iz podzemnog sveta, i kom obitava Veles i koji su oni zamišljali vlažnim. Glava kuće koji bi ih primio darivao bi ih. Praznik je bio neka vrsta mešavine današnje Noći veštica i karnevala. Ovaj ritual je predstavljen kod nekih autora i kao primer slovenskog šamanizma. Takođe, verovalo se da Perun kada pobedi Velesa pušta kišu u znak triumfa nad Velesom. Vjačeslav Vsevolodovič Ivanov i Vladimir Toporov rekonstruisali su ovu mitsku borbu komparativnom metodom koristeći se spevovima, pričama iz raznih indoevropskih religija. Prema njihovoj priči u svim indoevropskim religijama postoji borba između gromovnika i velikog zmaja ili zmije. Oni su zaključili da je velika zmija upravo Veles, koji obitava kod korena Drveta Sveta i pokušava da ode na vrh, gde obitava Perun i gađa ga gromovima.
    Velesova žena je bila Devana, boginja lova i boginja majka, gospodarica šuma i šumskih bića.
    Samo u keltskoj mitologiji postoji božanstvo slično Velesu, a to je Cernunnos, bog druida, prirode, rogatih životinja, a simbol mu je rogata zmija (a tako su prema Vjačeslavu Vsevolodoviču Ivanovu i Vladimiru Toporovu Sloveni nekad doživljavali i Velesa).
    U nekim slovenskim plemenima i Veles je doživljavan kao stvaralac sveta (u jednoj poljskoj priči se govori o stvaranju sveta od strane Velesa i Peruna).
    Uticaj Velesa je bio nesumnjivo velik, a njegov kult jak i izražen. On je pored Peruna jedino slovensko božanstvo koje su poštovali svi slovenski narodi. O tome svedoči i veliki broj gradova, koji nose Velesovo ime.
    Dolaskom hrišćanstva, Velesovu ulogu preuzima sveti Vasilije, a kod Srba i sveti Sava, kao zaštitinik pastira. Velesa su često hrišćanski hroničari i sveštenici u srednjem veku poistovećivali sa đavolom, verovatno zbog toga što je bio predstavljan kao rogat mladić.
    Vesna Kakaševski




    [img width=604 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav031.jpg[/img]

    Zaštitnik stočara i ratara
    U kolektivnom pamćenju Slovena, bog Vesel je ostao duže od ostalih bogova. Posebno kod balkan-skih i karpatskih Slovena. Po njegovom imenu je nazvana i srednjovekovna kneževina Vlaška. Na Balkanu su svi stočari nazivani vlasima u srednjem veku, a istovremeno ovaj socijalni naziv upotrebljavan je za oznaku nacionalne pripadnosti, pa su Vlasima označavani mnogi Srbi i često su poistovećivani ili su smatrani za srodnike stanovnika Vlaške u današnjoj Rumuniji. Austrijanci su zvali Vlasima i Srbe u Vojnoj Krajini, a srpsko područje u Zapadnoj Slavoniji Ma-lom Vlaškom.
    Veles je zemaljsko božanstvo; zaštitnik stočara i ratara. Slavljen je u vreme setve, žetve i ispaše. Pripisivano mu je pomračenje Sunca. Velesu su pripadale i duhovne sile: zmajevi, ale i noćni šumski konjanik Lesovik. Velesova kultna mesta, pored hramova, bila su: njive, pašnjaci, torovi, trebišta i groblja. Obredi su se sastojali od maškara, vučara (imitacija vukova) i zavetovanja. NJegov simbol je bio štap, a simbolizovali su ga: trava, vuk, crni petao i domaće životinje.
    Drveni kip Velesa bio je izrezbaren likovima: hromog belog vuka, govečeta, rala i krilatog lava s glavom orla. Lav (zmaj) je na vrhu repa imao cvet ljiljana. Velsova odeća je raskošna - kako i priliči zaštitniku stoča-ra. Brada Velesa predstavljena je klasjem pšenice, pa, verovatno, otud izreka kod Srba: "Puna šaka brade" - kad rodi godina i uspe trgo-vina.
    Funkcije boga Velesa u hrišćanstvu, pokrivaju sveci: Vasilije, Luka, Blaž, Kornelije i Ivan, a delimično: Sava i Mrata.
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  6. #6
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    MOKOŠ

    Bognju Mokoš slavili su Istočni Sloveni. Međutim, neki oblici njenog imena pojavljuju se i među Zapadnim Slovenima (Mukeš, Mukus, Mococize). Mokoš je boginja predenja, ali i zaštitnica žena, koja se brine o njihovom zdravlju i porodu. Ona pomaže porodiljama i štiti njihovu decu, istovremeno pomožući ženi da očuva dobar brak. Osim za predenje, Mokoš je vezana i za ostale ženske poslova kao i za vođenje domaćinstva. Ipak, predenje predstavlja delatnost koja je neraskidivo vezana baš za ovu boginju. Mnogo običaji vezani su za Mokoš kao zaštitnicu predilja. Slovenske žene bacale su u vodu kudelju koja se nazivala «mokrica» i koja je predstavljala žrtvu Mokoši. Pređa kudelje nije se smela ostavljati preko noći da je ne bi Mokoš oprela. Zaštita ovaca i njihovog runa takođe je bila jedna od Mokošinih delatnosti, zbog čega su joj Sloveni takođe prinosili žrtve. Makaze, bosiljak i premen vune stavljani su pod noge Mokošinom kipu što je imalo za cilj da omogući zaštitu neostriženim jaganjcima. Čak i posle prihvatanja hrišćanstva neka verovanja vezana za Mokoš su ostala. U severnoj Rusiji verovalo se da Mokoš ide od kuće do kuće za vreme velikog posta i nadgleda predilje. Smatra se takođe da Mokoš ima funkciju sličnu suđajama. Budući da je vezana za vreteno i preslicu, pretpostavljalo se da se Mokošina delatnost proteže i na kosmičkom planu kao delatnost boginje koja određuje ljudsku sudbinu i seče kratke niti čovekovog života.
    Još jedna delatnost vezana je za Mokoš, a to je vračanje. Žene koje su se u šesnaestom veku u Rusiji bavile vračanjem nazivane su mokošama. Aleksandra Bajić povezuje Mokoš sa Baba-Jagom, vešticom iz ruskih bajki koja živi u kolibi na kokošijim nogama i koja pomaže mladićima i devojkama darujući ih magijskim predmetima. Međutim, pitanje je da li je Mokoš izvorno veštičja boginja ili je to postala po prihvatanju hrišćanstva.
    [img width=360 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav20.jpg[/img]Mokoš se nalazila među bogovima kijevskog panteona. Njen kip postavio je knez Vladimir 980. g. n.e. na brdu iznad Kijeva. Ovaj kip bio je porušen osam godina kasnije od strane samog kneza Vladimira koji se u međuvremenu preobratio u hrišćanstvo. Kako se predstavljala Mokoš? Na severu Rusije ona se zamišljala kao žena veilke glave i dugih ruku, dok istoričar Vollmer spominje Mokošin kip koji predstavlja figuru sastavljenu od delova različitih životinja. Zbog ovog poslednjeg smatralo se da je Mokoš božanstvo ružnoće, muka i nevolja, kao i čovekovih strasti, no ovo shvatanje nema veze sa tradicionalnim prikazivanjem Mokoši.
    Šta možemo saznati ako izvršimo etimološku analizu imena Mokoš? Ime ove boginje najčešće se povezuje sa rečju mek, pa je tako Mokoš u relaciji sa nečim što je mekano. Budući boginja pletilja i zaštitnica ovaca, najverovatnije je da se pridev meko odnosi na ovčije runo. Takođe, Mokoš može biti povezana i sa pridevom mokro, zbog čega su neki autori skloni da je identifikuju sa Majkom Vlažnom Zemljom. Ova identifikacija svakako je utemeljena na jednoj od odlika boginje Mokoš. Naime, ona se, između ostalog, shvata i kao boginja plodnosti. Zbog toga se kiša ponekad naziva i Mokošinim mlekom. Inače, ime Mokoš pojavljuje se i među Fincima, među kojima postoji istovetno prezime. Smatra da su Finci ovo ime preuzeli od Slovena, odnosno, da onaj koji nosi prezime Mokoš ima slovensko poreklo.
    Ponekad se Mokoš identifikuje sa Vidom, ženom Svarogovom. Ona je, zajedno sa Svarogom, zaslužna za stvaranje ljudi i kao takva povezana je sa belom pčelom, mitskim pretkom Slovena. Zbog toga je pčela Mokošina sveta životinja, kao, naravno, i ovca, ali i zmija. Njene biljke su lipa, lan i kantarion. Lipa je, dakako, povezana sa prvom ženom nastalom od drveta lipe, a za čije je stvaranje zaslužna Mokoš. Lan je, pak, prema Čajkanoviću biljka koja se često koristi u vradžbinama, dok se kantarion koristi u lečenju ženskih reproduktivnih organa.

    Drevnoslovenski vez(Boginje Mokoš)

    Funkcije Mokoši preuzela je sveta Petka. Sveta Petka je takođe zaštitnica žena, a ono što je interesantno jeste da vlaške žene često spominju ovu sveticu u kontekstu vršenja magijskih rituala. Neke od njih mole se svetoj Petki za pomoć pri vršenju rituala, dok se jednom čoveku ona čak pojavila lično i inicirala ga u veštičji kult. Mokošin sveti dan je petak, i taj dan žena ne sme da prede, inače će biti kažnjena od strane Mokoši. Ova bognja slavila se između 25. oktobra i 1. novembra, u zavisnosti od toga koji je dan petak. Kao što znamao, Sveta Petka se slavi dvadeset sedmog oktobra i taj praznik je fiksni (iako verovatno ne bitrebalo da bude, jer je petak posvećen ženskim božanstvima kao što su Freja (friday) i Venera (vendredi)). Na Mokošin praznik prinošene su žrtve u lipovom gaju, a najčešće su se sastojale od biljaka i raznoraznog povrća, ali zabeleženo je i da su ptice prinošene kao žrtva ovoj boginji.

    Vesna Kakaševski



    [img width=320 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav103.jpg[/img]
    BOGINJA MAJKA:
    Ovce i pčele, lan i lipa
    Mada ime ovog božanstva podseća na muški rod, u pitanju je boginja, kod Srba nazivana i Vidom. (U srpskom jeziku je ženskog roda slična imenica - kokoš) Mokoš je poznata i pod imenom Boginje Majke. Zaštitnica je porodice, braka i svih kućnih poslova. Po jednoj slovenskoj legendi, Vida je žena bogotvorca i stvoritelja Svaroga (Višnjeg Boga). Nagovorila ga je da stvori biće na Zemlji po sopstvenom obličju. Poslušao je i udahnuo je život jednom hrastu. Od njega je postao prvi čovek - Dubravko. Vida je podarila svoj dah drugom hrastu i postala je prva žena - LJubljenica.
    Mokoš je uklanjala posledice urokljivih očiju i bila je vezana za duhovne pojave noćnih jahača Domovoja (kućni) i Lesovika (šumski). simbolizovale su je ovce i pčele, lipa, kantarion, kupina i lan. Pored hrama, kuća je bila jedino kultno mesto ove boginje. Zato su njeni predmeti bili oni kojima se vernici služe u kući: vuna, preslica, vreteno, sito i ostali, uz obavezne amajlije i prsten. NJen kip u hramovima je u sedećem stavu, kao i Svarogov. Ima ukrašenu kapu, poput skupocene kraljevske krune. Uz predmete domaćinstva, na dnu njene haljine izrezbareni su likovi žena, koji podsećaju na prela, radi pređe, pletenja i čipkanja. Dani Mokoše su oko Blagovesti, u proleće. Obred u njenu čast sastojao se od pranja kipova i drugih idola u vodi - Kupale. NJene funkcije u hrišćanstvu pokrivaju: Bogorodica i Sveta Petka, a delimično Sveta Magdalena i Sveti Todor.
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  7. #7
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    TRIGLAV

    Triglav, vrhovni bog grada Šćećina bio je obožavan pretežno među baltičkim i polapskim Slovenima. Međutim, tragove njegovog kulta možemo naći i u Pomeraniji, Rusiji, kao i na teritoriji bivše Jugoslavije (planina Triglav u Sloveniji). Ovo troglavo božanstvo imalo je svoje hramove u Šćećinu, Volinu, Braniboru i Arkoni, a ostaci njegovog hrama nađeni su i u Skradinu, mestu koje se nalazi severno od Šibenika.
    Znamo da su baltički i polapski Sloveni obožavali pretežno polikefalne bogove.Setimo se da je Ruđevidova statua na Rujnu imala sedam glava, a Porevitova pet, dok je Svetovidov rujanski idol, kao i onaj iz Zbruča imao četiri glave. Triglav - Ni Triglav nije bio izuzetak.
    Ovo božanstvo uvek se predstavljalo sa tri glave, što se i vidi iz njegovog imena – Triglav, odnosno, Troglavi. Šta predstavljaju tri glave Triglava? Poštovaoci ovog božanstva govorili su da Triglavove glave simbolizuju njegovu vladavinu nad tri sveta: nebeskim, zemaljskim i podzemnim svetom. Sličan koncept uočava se i u ostalim mitološkim sistemima: nordijski Odin takođe ima tri lika koja su povezana sa tri različite sfere, a tu je i grčko trojstvo Selena – Afrodita – Hekata, tj. mesec (nebo), zemlja i podzemlje. Momir Janković smatra da Triglavove glave zapravo predstavljaju tri različita božanstva: Svarožića, Sivu i Crnoboga. Kao što znamo, Svarožić je kao Sunce gospodar neba, Siva je boginja zemlje, a Crnobog božanstvo podzemlja. Postoji i jedno drugačije objašnjenje: Triglavove glave označavale su tri letnja meseca tokom kojih je vladalo ovo božanstvo. Na sličan način tumačilo se i postojanje Ruđevitovih sedam glava. One su označavale sedam letnjih meseci, dok su glave njegovog brata Porevita predstavljale pet meseci zimskog perioda. Triglav je takođe bio i ratničko božanstvo. Njegov simbol bilo je koplje privezano za stub, a ovo koplje su Sloveni iz Volina poštovali kao samog Triglava. Triglavova životinja bila je crni konj koji je u hramovima ovog boga služio za divinaciju. Gatanje se u Triglavovom hramu vršilo na sličan način kao gatanje u hramu Svetovida: crni konj bio bi pušten da prodje između devet kopalja obojenih crnom i belom bojom, a od ishoda gatanja zavisilo je kakve će poteze povući plemeniski starešina i njegov narod. Ukoliko bi konj dotakao crno obojena koplja to bi se tumačilo kao loš znak pa pleme ne bi ništa preduzimalo, a ako bi konj dotakao belo koplje ishod gatanja smatrao bi se pozitivnim. U slučaju da se gatanje vršilo pred polazak u bitku, pleme bi odlazilo u rat samo ako Triglavov konj ne bi dotakao nijedno koplje. U suprotnom – bitka bi bila odložena.
    [img width=480 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav22.jpg[/img]
    Kako su izgledali hramovi posvećeni Triglavu? Hram koji je sagradjen u blizini Volina nalazio se na najvišoj planini u okruženju, a po starom slovenskom običaju bio je sagrađen od drveta. Pored hrama bio je zasađen hrast a u samom hramu nalazila se statua Triglava obučena u odeždu koju je katkad oblačio žrec, preuzimajući tako na sebe ulogu božanstva. Šćećinski hram posvećen Triglavu takođe se nalazio na planini. Njega je osnovao poljski knez Boleslav, a hram je bio znalački ukrašen scenama iz života koje su po mišljenju mnogih posetilaca delovale izuzetno realistično. U sredini hrama nalazilo se drvo hrasta, koje je je za Slovene oduvek bilo sveto, zbog čega se hram verovatno gradio oko već izraslog drveta (sličan hram postojao je i u Švedskoj, u Upsali, a u centru ovog hrama nalazilo se stogodišnji jasen). Kip Triglava koji se nalazio u ovom hramu imao je na sebi maramu koja mu je prekrivala oči i usta, a ova mrama je bila prošivena zlatom. Sveštenici su maramom prekrivali Triglava da ne bi video i prepoznao ljudske grehe, što pokazuje ogroman pijetet koji su Sloveni gajili prema svojim bogovima. Setimo se samo Svetovidovog sveštenika koji nije smeo da diše da ne bi svojim ljudskim dahom okužio vazduh u hramu. Pored šćećinskog hrama hrišćani su uskoro podigli svoju bogomolju i predložili Slovenima da se hrišćanski Bog i pagansko božanstvo podjednako poštuju. Ubrzo nakon toga, katolici su uništili Triglavov hram pa su Sloveni prevarom bili naterani da prihvate hrišćanstvo. Na sličan način su katolički sveštenici uništili i Triglavov kult u Volinu: stanovništvo koje nije htelo da se odrekne paganizma sakrilo je zlatni Triglavov kip u udubljenje jednog drveta, a novo Triglavovo prebivalište držano je u strogoj tajnosti. Katolici su zato poslali uhodu koji je govorio jezikom domorodaca da bi na prevaru otkrio lokaciju kipa koristeći slovensku naivnost. Iako je Triglavov gaj bio otkriven, sama statua nije mogla da se izvuče iz udubljenja drveta pa su katolici morali pribeći uceni: pogodili su se sa Slovenima da se razmene živote slovenskih robova za zlato od koga je bio sagrađen Triglavov kip. Triglavov kult se, ipak, dugo zadržao u narodu. Sa dolaskom hrišćanstva Sloveni su prihvatili koncept svetog Trojstva pa su neko vreme Triglava poštovali kao vrhovno božanstvo. Triglav je u narodu uzeo i lik Trajana, demonskog cara koji noću vrši zlodela, dok se danju krije od sunčeve svetlosti. Ovo božanstvo našlo je svoje mesto i u sistemu slovenskog vedizma, neopaganskog pokreta koji je poslednjih desetak godina našao veliki broj svojih pristalica u Rusiji, Ukrajni pa i na našim prostorima. Zato ćemo ukratko objasniti neopaganski koncept Triglava.
    Velesova knjiga predstavlja Triglava kao jedno božanstvo koje se pojavljuje u tri različita lika. Ovaj koncept preuzet je iz hrišćanskog učeja o svetom trojstvu ali i vedskog učenja o božanstvu po imenu Trimurti. Božanstvo Trimurti činila su tri boga (Brama, Višnu i Šiva) koji, iako imaju svoj božanski identitet, zapravo predstavljaju različite kvalitete jedne kosmčke sile (stvaranje, održavanje i uništavanje). U slovenskom vedizmu postoji više skupina božanstava koja se nazivaju imenom Triglava: Veliki Triglav čine Svarog, Perun i Svetovid dok Male Triglave čine: Hors,Veles i Stribog, Višnji, Lela i Letenica, Radgost, Krišnji i Koledo te Sivi, Jar i Dažbog
    Vesna Kakaševski

    [img width=344 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav221.jpg[/img]
    RATNIK:
    Crni konj u vreme noćno
    Triglav je bog sa izrazitim odlikama ratnika. Ima tri glave i zaštitnik je Nema, Zemlje i Hada. Mora da je bio izuzetno poštovan kad su mu prvi hrišćani zamenjivali ime pogrdnijim nazivima: Troglav Jabučilo, Trojan i Trajan. Dani Triglava padali su između zime i proleća, a kultna mesta, pored hramova, bila su mu na trebištima i u planinama.
    Noć je smatrana vremenom delovanja boga Triglava. Moguće je da su mu, zbog toga, na kipovima oči na svim glavama bile pokrivene povezom. U njego-voj vlasti su bile vile i noćni konjanici. Simbolizovali su ga: crni i hromi konji, labudovi i guske, a od biljaka: zova, planinsko cveće i grožđe. Zbog grožđa je Triglav imao u posedu bure, čija sadržina je i priličila moćnom ratniku, uz njegovu obavez-nu opremu: mač, koplje, sedlo i rog. Obredi u čast Triglava su: koleda - s preskakanjem vatre radi očišćenja i s igrom i pesmom radi izazivanja kiše, gatanja i ma-zije - kad su okrivljeni morali da vade vrelo gvožđe iz vode. Smatralo se da će nevini us-peti u tome, a da će krivci biti povre-đeni.
    Na kipovima Triglava, dominirao je ogroman mač, koji je simbolizovao njegovu veliku snagu. Figura jelena ispod mača upućivala je na zaključak da je Triglavovo stanište bilo u planinama i u šumi. Ostale slike na kipu predstavljale su Sunce i planinsko bilje.
    U hrišćanstvu su funkcije boga Triglava prenesene na svece: Mihajla, Gavrila i Rafaela, a delimično i na Trifuna i Todora.
    U slovenskim zemljama, mnoge planine i njihovi vrhovi nose ime boga Triglava.
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  8. #8
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    RADGOST

    Radgost je bio vrhovno božanstvo grada Retre. Retari su bili slovenski rod koji je pripadao plemenu Ljutića i koji je živeo između reka Odre i Labe u Libečkom zalivu. Danas je slovenski živalj skoro potpuno nestao sa tih prostora, sa izuzetkom Lužičkih Srba. Drugi naziv za Retru bio je Radgošće, naziv očigledno izveden iz imena boga Radgosta. U Radgošću, odnosno Retri, nalazio se hram ovog božanstva sagrađen od drveta, predivno oslikan spolja i iznutra. Hram je stajao na osnovama koje su podsećale na rogove, a na ove rogate formacije kačili su se mnogi predmeti koji bi omogućavali zaštitu hramu, između ostalog i pravi životinjski rogovi. Adam Bremenski opisuje Radgostov kip koj se nalazio u hramu kao veličanstvenu konstrukciju prekrivenu zlatom na postolju od purpura. Sam kip je verovatno bio sagrađen od drveta kao što je to slučaj sa ostalim kipovima slovenskih bogova. U Radgostov hram dolazili su Sloveni iz ostalih plemena zbog čega su Retari bili veoma ponosni. Ispred Radgostovog hrama se trgovalo, a unutar hrama vršilo se proricanje. Proricanje se vršilo na sledeći način: sveštenici bi prvo izbušili rupe u zemlji, potom bi tumačili oblike koje bi iskopana zemlja formirala, a zatim bi u hram bio pušten „zeleni konj”. Ovaj konj bio je sasvim običan konj koji je za svrhe proricanja bio prekriven travom. U zavisnosti od toga gde bi konj gazio tumačila bi se volja bogova. Radgostov hram bio je sagrađen 1000. godine a spaljen 1066. godine od strane katolika.
    Radgost se, kao i neki drugi slovenski bogovi, predstavljao sa više glava, dakle, bio je polikefalan. Jedna njegova glava bila je ljudska, a druga lavlja. Lavlja glava dokazuje veliku starost ovog božanstva budući da su lavovi nestali sa slovenske teritorije još u doba Aleksandra Makedonskog. Kao i svako slovensko božanstvo i Radgost je imao ratničke atribute. U jednoj njegovoj ruci bila je sekira a u drugoj, pak, hleb i so. Šta nam govore ovi atributi? Hleb i so predstavljaju simbol dobrodošlice u slovenskim zemljama, pa tako možemo zaključiti da je Radgost bio bog gostoprimstva. I njegovo ime govori o tome – Radgost je rad gost, odnosno, drag gost, gost koga domaćin rado ugošćuje. Treba naglasiti da je gostoprimstvo poznata osobina slovenskih naroda koja od njih čini prijatne i dobrodušnje ljude koji svom gostu neće uskratiti ni hranu ni krevet, a u nekim slučajevima domaćin će ponuditi čak i svoju ženu (ovaj običaj je postojao i među skandinavskm narodima). Sloveni su uvek bili dobri domaćini što se i dan-danas očituje u fenomenu slava – prazniku posvećenom određenom hrišćanskom svecu koji predstavlja zaštitnika porodice. Svetac čija se slava slavi zapravo je transformisani paganski domovoj, odnosno, predak kome su ostavljane žrtve u hrani i piću. Za vreme slava domaćin se uvek trudi da ugodi gostima pa postoje i slučajevi da slave i proslave kod Slovena traju danima (Ivkova slava). Čak je i Radgostova sekira bila simbol gostoprimstva – ona je bila oružje kojim bi domaćin štitio svog gosta u slučaju napada. Osim što je bio bog gostroprimstva, Radgost je bio i bog veselja. On je bio vezan za vino zbog čega su ga slavili vinari. Pomenute osobine Radgosta bile su razlog zbog čega je ovom božanstvu bio posvećen onaj period u godini u kome su Sloveni najčesće nešto slavili. To je bio zimski period godine koji se i dan-danas smatra dobom proslava.
    Kakve su se žrtve prinosile Radgostu? Najčešće je u pitanju bila krupna stoka ili kakva krupna životinja kao što je, na primer, medved, ali zabeleženo je da je Radgostu bila prinesena i ljudska žrtva. Biskup Jovan bio je žrtvovan pošto je odbio da se odrekne hrišćanstva, a njegovo ubistvo je zapravo predstavljalo osvetu za ubijanje slovenskih žrečeva (sveštenika) koje su izvršili katolici. Što se tiče eventualne planetarne korespodencije, Spasoje Vasiljev navodi izvor po kome se Radgost identifikuje sa Merkurom. Međutim, u slovenskoj tradiciji nije postojao nikakav astrološki sistem pa su svi današnji sistemi planetarnih korespodencija koji uključuju slovenska božanstva čisto proizvoljni. I sam spis koga navodi Vasiljev (Mater verborum) proglašen je kasnije nevažećim. Brojni imena i dan-danas su vezana za Radgosta. Radgoszcs je ime jednog sela u Galiciji, oblasti u jugoistočnoj Poljskoj. Tu je i brdo Radhost u Moravskoj, na kome su se u stara vremena održavali rituali u čast Radgostu, obično u vreme letnjeg solsticija. Lično ime Radagost zabeleženo u Kranjskoj 975. godine, a tu je i slično ime Miligost (mio gost).
    Ostaje otvoreno je pitanje da li se Radgost može identifikovati sa još jednim božanstvom Retre – Svarožićem. Ovaj problem potiče iz činjenice da su dva srednjovekovna hroničara govorila o istom božanstvu upotrebljavajući različita imena. Tako Adam Bremenski govori o Radgostu, a Titmar o Svarožiću, čiju je sliku zapazio u retrijanskom hramu. Sam Titmar smatra da je Radgost ime grada, a ne ime božanstva, a ovo mišljenje deli i naučnik Brikner. Ipak, kipovi Radgosta nadjeni su i na drugim lokacijama, tako da ovo božanstvo ne možemo smatrati isključivo vezanim za prestonicu Retara.
    Vesna Kakaševski

    NA KUĆNOM PRAGU:
    Hleb i so, i ptica na ramenu
    Bog Radgost je zaslužan što su naši susedi davno uočili da je duša Slovena široka. Iako je Radgost, u poređenju s drugim bogovima, imao sužena zaduženja, njegov kult je bio široko poštovan. Možda je predstav-ljen sa dve glave zato što je bio zaštit-nik gostoprimstva - jednom glavom je bdio nad domaćinom, a dru-gom nad gostom. NJegov kip u hramovima bio je tako izrezbaren da nije dozvoljavao nedoumicu oko domaćinovog ponašanja prema gostu. Figura ptice na Radgostovom ramenu predstavljala je radosnu najavu gosta. Sve što je čekalo gosta u domaćinovoj kući, bilo je predstavljeno na kipu Radgosta: hleb i zdelica soli, čime se i danas dočekuju gosti u domovima Srba. Dalje, figure domaćih životinja, zatim vepra, medveda, labuda i grožđa govore da gostu ne sme biti uskraćeno ništa sa domaćinove trpeze i ostave. Najvažnija alatka svakog domaćinstva je sekira i ona je u desnoj ruci Radgosta.
    Od prirodnih pojava, Radgost je vezan samo za vetar, a od duhovnih za veštice i kućnog duha - konjanika Domovoja. Posvećivane su mu najbrojnije amajlije - od dragocenih metala, kamena i drveta. Simbolizovali su ga: zeleni konj, vepar, medved i orah. Bog Radgost se slavio u vreme letnje ravnodnevnice, a kultna mesta su mu, pored hrama, bila ognjište i kućni prag. Kod Srba se i danas kućni prag poštuje, pa se prenosi preko njega i nevesta, a svakom namerniku koji ga prekorači, garantuje se poštovanje i sigurnost u kući domaćina.
    Funkcije Radgosta u hrišćanstvu prenesene su na Svetog Andriju i delimično na Svetu Trojicu.
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  9. #9
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    GEROVIT,Jarilo
    VITEZ SA SEDAM MAČEVA


    Sloveni su spirali grehe kupajući se u tekućoj vodi a prvo hrišćansko krštenje u reci Jordanu preuzeto je iz rituala Vodenboga. Ovog slovenskog boga preuzeli su i Skandinavci, nazvavši ga Odin. Baš kao što su Britanci svoje legendarne vitezove okruglog stola, izgradili na slovenskom božanstvu Gerovitu, na čijem štitu je bio ugraviran beli, dvoglavi orao, Srbi ga, dakle, nisu preuzeli iz rimske civilizacije, kao što mnogi istoričari i heraldičari tvrde.
    Gerovit se može shvatiti na dva načina: kao bog rata i kao božanstvo Sunca koje, kao Jarilo, označava donosioca plodnosti. Ispitaćemo prvo Gerovitovu ratničku prirodu.
    Na ostrvu Rujan nalazio se hram u kome je najvažnije mesto zauzimala Gerovitova statua sa sedam glava i osam mačeva. Hram je bio sagrađen od drveta i sastojao se od jedne prostorije u kojoj su se nalazila četri stuba, dok je na zidovima visila ljubičasta draperija. Šta je simbolizovalo sedam glava Gerovita, odnosno, Ruđevita, kako su ga zvali na ostrvu Rujan? Neki smatraju da je u ovom božanstvu sadržano svih sedam bogova kijevskog panteona dok je po drugima sedam glava simbol sedam letnjih meseci kojima je Gerovit vladao. Ista stvar stoji i sa sedam mačeva, dok je osmi mač koji Gerovit drži u ruci njegov sopstveni i predstavlja tako Jarilo atribut jednog ratničkog božanstva. Tu je i štit prekriven zlatnim pločicama koji je kao sveti predmet čuvan u hramu predstavljajući samog Gerovita. Ovaj štit nošen je među narod koji se sa poštovanjem klanjao manifestacji svog božnstva.
    [img width=336 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav09.jpg[/img]
    Što se tiče planetarne korespondencije, Aleksandar Asov povezuje Jarila sa ratničkom planetom Mars. Mnoge činjenice govore tome u prilog: Jarilova boja je crvena, dok je on sam povezan sa zodijačkim poljem Ovna. Mesec belojar, koji u sebi sadrži Jarilovo ime, počinjao je 21. marta, odnosno onog datuma kada Sunce ulazi u zodijačko polje Ovna. Jare je takođe zadržano u imenu ovog meseca, a upravo je jagnje, kao mladunče ovna, u stara vremena bilo žrtvovano Gerovitu u čast. Takođe imamo imenicu jarost i povratni glagol razjariti se koji u sebi sadrže Jarilovo ime i tako na savršen način opisuju njegovu ratničku prirodu. Dolaskom hrišćanstva sveti Đorđe preuzima funkcije Gerovita. Sveti Georgije je svetac-ratnik koji se bori protiv sila mraka oličenih u liku aždaje. Smatra se da ova aždaja označava paganska božanstva i sile koje je hrišćanstvo proglasilo demonima i upravo ove „demone“ ubija sveti Đorđe ubistvom „aždahе“. No ako uzmemo u obzir da je sveti Đorđe niko drugi do Gerovit, ovakvo objašnjenje postaje neodgovarajuće, skrivajući pri tom mnogo jasniju mitsku sliku. Jer, ako otklonimo granice koje je postavila jedna vera, u ovom slučaju hrišćanstvo, dobijamo sliku jednog svetlog, pravednog boga, boga koji se pokorava zakonu Prava, koji uništava sile koje stoje na putu Svetlosti, tj. sile koje uzrokuju degeneraciju i propast svega što je dobro, lepo i pravedno. Upravo je planetarna sfera Marsa vezana za ovakvo božansko čišćenje i uništavanje onog što treba biti uništeno. Još jedna činjenica ide u prilog teoriji Asova o povezanosti Jarila sa planetom Mars. Grčki Ares, odnosno, rimski Mars ljubavnik je boginje Afrodite, kojoj odgovara slovenska Lada, a kao što znamo, Gerovit i Lada predstavljeni su u slovenskoj mitologiji kao božanski par. Ova veza može se shvatiti na dva načina: kao međusobno prožimanje Ljubavi i Mržnje, ili odnos Ljubavi i Rata, koji može postati drugo lice Ljubavi i obrnuto. No, može se shvatiti i drugačije: kao odnos i povezanost dva božasntva plodnosti. Zbog toga prelazimo na analizu drugog aspekta Gerovita tj. proučavanje Gerovita kao božanstva plodnosti.
    Spomenuli smo već da se Gerovitovih sedam glava može odnositi na sedam letnjih meseci kojima on vlada. Njemu nasuprot stoji Porevit, koji vlada nad preostalih pet zimskih meseci, a koji je istovremeno Gerovitov brat čiji se hram takođe nalazio na ostrvu Rujan. Shvaćen kao božanstvo plodnosti, Gerovit predstavlja samo Sunce koje omogućuje da žito dobro rodi, dok kao bog-zaštitnik on štiti useve od razornog gràda. Rituali vezani za Gerovita slave ga upravo kao božanstvo plodnosti. Njegovi praznici bili su u rano leto, a slaveći njega, Sloveni su slavili ponovo buđenje Sunca posle zimskog perioda. Jedan slovenski ritual veoma nalikuje na ritual koji su Kelti vršili u čast svog božasntva plodnosti – Rogatog boga. U doba Jarilovoh praznika momci su pravili lutka od slame i zelenog granja, koji je predstvaljalo Gerovita. Ovu lutku Sloveni su bacali u vodu nadajući se da će to omogućiti rodnu godinu. Kelti su, kao što znamo, spaljivali lutke od pruća iz istih razloga, dok se njihov Rogati bog predstavljao kao zeleno božanstvo obraslo u lišće.

    Vesna Kakaševski

    Gerovit, sedmoglavi
    MAČ I BELI, DVOGLAVI ORAO
    Bog Gerovit je bio zaštitnik nejakih i nemoćnih. Predstavljan je kao vitez s ratnom opremom. Imao je sedam glava, a u nekim hramovima (i u kijevskom), ovo božanstvo predstavljeno je sa sedam odvojenih kipova. Znači, u pitanju je manji slovenski panteon - kao u slučaju Svevida, Triglava i Radgosta, ali, na žalost, vekovna nebriga slovenskih intelektualaca o sopstvenom nasleđu uzrokovala je gubljenje podataka o sedam bogova - vitezova. Na sreću, sačuvana je uloga boga Gerovita, koji je delio nadležnosti sa bogom Svetovidom. Svetovid je bio svemoćni i sve-videći ratnik, zadužen za velike i odsudne vojne protiv brojnih neprijateljskih vojnika, a Gerovit je suzbijao samo pojedinačne neprijateljske upade u zemlju Slovena i krotio je silnike - pojedince, koji su zlostavljali i pljačkali nezaštićeni narod. Gerovit nije bio krvožedan i željan borbe po svaku cenu, nego je tražio da među ljudima vlada sloga i mir, što je na njegovom kipu bilo simbolizovano maslinovom grančicom, koju je držao u jednoj, a mač u drugoj ruci. On je svoj mač koristio tek kad se sa neprijateljom, ili silnikom, nije mogao drugačije sporazumeti i kad ga je bilo nemoguće urazumiti da ne čini nasilja nad nemoćnima. Na kipovima Gerovita, bilo je izrezbareno još 6 mačeva oko njegovog pojasa, tako da je lako odgonetnuti da su oni bili na raspolaganju još šestorici bogova-vitezova, čija imena nisu sačuvana, ali koji su, verovatno, bili pomoćnici (ili saborci) Gerovita. Poprsje Gerovita pokriveno je gvozdenim mrežastim oklopom, a ispod mačeva bio je ugraviran štit, sa slikom belog dvoglavog orla. Verovatno je tako izgledao i veliki štit - koji je bio pozlaćen i služio je žrecima za obrede. Pojava dvoglavog belog orla na kipu slovenskog božanstva, potvrđuje da ovaj simbol Srbi nisu preuzeli ni od grčke, ni od rimske civilizacije.

    Njegovu ulogu u hrišćanstvu preuzeo je Sveti Đorđe, ali je kod svih Slovena, narodni duh, kroz pesmu ili legendu, pronašao zemaljskog junaka - zamenu za Gerovita. Kod Srba je to Kraljević Marko i nema sumnje da ciklus epskih pesama o ovom članu dinastije Mrnjavčevića, doslovno, nabraja sve odlike boga-viteza Gerovita. S obzirom da je Gerovit predstavljen kao skup od sedam vitezova, na njih neodoljivo podseća engleski kralj Artur s grupom Vitezova okruglog stola, za koje se ne može utvrditi da li su istorijske ličnosti ili su samo plod na-rodne mašte.
    Bogu Gerovitu bila je bliska Lada, boginja lepo-te, plodnosti i leta, ali stepen njihovih međusobnih odnosa nije lako objasniti, jer su podaci o tome, kroz stoleća, izgubljeni. Ostaje nam samo da domišljamo, prema svojim ljudskim merilima, šta je sve mogao da bude sadržaj bliskosti jednog viteza ratnika i jedne lepotice.
    Dani posvećeni Gerovitu padali su oko Đurđevdana (6. maj). Tad su vernici, od ranog jutra, donosili zeleno granje, lišće i cveće, pa su kitili kuće, kapije i torove. Pravljeni su venci i bacali bi se u reku ili potok, da bi ovce, krave i koze dale toliko mleka koliko vode protekne pod njima. Kroz vence i kolače slične današnjim đevrecima, muzla se stoka, a zatim se kolač lomio i davao stoki da ga pojede. Ne treba napominjati da se dosta od ovih obreda zadržalo do danas. Stoka je žrtvovana Gerovitu, a jagnjeće ili jareće lopatice su stavljane u mravinjak - iz dva razloga: da jarića (jagnjića) bude kao mrava i da se na, od mrava, očišćenoj lopatici gleda u budućnost (gata).
    Pored ovako prinesenih žrtava od strane vernika, slovenski žreci su Gerovitu žrtvovali jelena, čiju su glavu naticali na kolac, ili je polagali ispod Gerovitovog štita u hramu - ukrašenog zlatnim pločicama. Štit je bio veliki i žreci su ga, obično, iznosili van hrama. Tad su se vernici spuštali na kolena i čelom dodirivali zemlju. Ovaj obred je dopunjavan ratnim zastavama oko kipa, i oko štita, tako da je kult ratnika bio ono najznačajnije kod Gerovita. Međutim, s obzirom da je on bio zaštitnik nejakih i nemoćnih, u ove se, ponekad, ubrajao sav narod - kad su pretile suše. Tad su se Gerovitu, kao i nekim drugim bogovima, upućivale, kroz pesmu i igru, molbe da pomogne da kiša nalije sušnu zemlju.
    Gerovit je bio vezan za bujanje prirode, jer su mu dani padali u proleće, a od duhovnih pojava za: vile, veštice, aždaje (kao i Sveti Đorđe) i šumskog jahača Lesovika, koji je predstavljan kao mali čovek sa razvijenim genitalijama, zelene boje, bez obrva i trepavica. Imao je rogove, kozje uši i noge kao u jelena. Gerovitova kultna mesta su (pored hrama): šume, reke i groblja. NJegovi predmeti su: spomenici, venci, svirale i razne amajlije. Pripadaju mu sve šumske i domaće životinje, a od biljaka; đurđevak, trešnja, zdravac i ruža.U hrišćanstvu, pored Svetog Đorđa, njegove funkcije prešle su na svete: Jeremiju, Alimpija i Savu.
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  10. #10
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    VODEN(Voden bog)

    Slovenski bog reka, jezera i mora, ukratko – božanstvo voda. Vodenu, odnosno, Vodenom Voden molili su se ribolovci i mornari, prvi zbog dobrog ulova, a drugi radi lične bezbednosti. Vodeni je isto tako mogao da utopi ljude kao što je mogao i da ih čuva od davljenja ili brodoloma, a sve je zavisilo od toga da li će biti umilostivljen. Reklo bi se, štaviše, da će on pre uradiiti ono prvo, budući da je njegova žena niko drugi do Morana - slovenska boginja smrti. Osim toga, Vodenova funkcija je i htonična - on vodi duše u podzemni svet, odnosno Nav, do koga se stiže upravo preko vode. Ova fukcija Vodena kao slovenskog Harona uticala je da on kasnije, dolaskom hrišćanstva, bude zamenjen svetim Nikolom. Kao što znamo, i sveti Nikola je entitet kome se mole mornari, zbog čega Momir Janković Nikoljdan smatra praznikom izvorno posvećenim Vodenu. Kako su stari Sloveni prinosili žrtvi Vodenu pokušavajući da ga odobrovolje? Slovenske žene bi zagazile u vodu i niz nju puštale razne žrtvene ponude: kolače, posude sa tamjanom i vence. Pretpostavlja se da su venci bili pleteni od vrbovog pruća, budući da je vrba kao drvo koje raste pored vode bilo posvećena Vodenu. Pored toga, postojao je i običaj da se mlade devojke bacaju u vodu što je verovatno simbolizovalo ranije prinošenje ljudske žrtve.
    Voden tj. Vodeni povezan je sa vlaškim božanstvom Tartorom. Ovo tipično htonično božanstvo živelo je u dubinama voda pomažući vlaškim ženama da ostvare svoje magijske ciljeve. Prema vlaškom verovanju, tekuće vode povezuju naš svet sa onim podzemnim, zbog čega vlaške žene koriste pomoć htoničnih sila koje svoje prebivalište imaju u vodi. Bog Voden takođe je sličan ruskom Kupalu, božanstvu koje je bilo vezano za ritualno kupanje, vode, ali i bavljenje magijom. Postavlja se pitanje da li je Vodeni božanstvo ili zapravo vodeni demon koji se kao takav pojavljuje u jezerima i rekama, a vreba i iza vodenica, mesta koja su za Slovene uvek bila sablasna. Ovaj demon, Vodeni, ima svoju paralelu u ruskom Vodenoju, kao i Vodniku, biću iz folklora koje predstavlja duh nekrštenog deteta koje se udavilo. Šta god da je u pitanju, Voden predstavlja jednu moćnu silu čijih se usluga nije trebalo lišavati i koje se svakako moralo umilostiviti.

    Sličnost između imena vodenog slovenskog božanstva i imena vrhovnog Boga Nordijaca Wodena navela je neke istraživače na zaključak da se ovde radi o istom božanstvu. Međutim, germanski Woden zaista nema nikakve veze sa elementom Vode, već pre sa elementom Vazduha (ako se uzme u obzir njegova povezanost sa planetom Merkur). Uz to, ova dva imena imaju potpuno drugačiji koren, a sa tim i potpuno drugačije značenje. Voden je svakako proizišao iz reči voda, no Wodan je izveden iz reči Wodanaz što znači bes, jarost. Tako ime Wodan opisuje gremanskog boga Odina kao boga rata, dok Voden opisuje slovensko božanstvo kao božanstvo voda. Iako postoje određene sličnosti između ova dva božanstva, pre svega njihov htonični aspekt i vezanost za magiju, ne postoje nikakvi razlozi koji bi nas naveli da između ova dva božanstva postavimo znak jednakosti.

    Vesna Kakaševski




    Voden bog talasa i duge
    NJEGOV DAN BILA JE SREDA
    Bog Voden je zaštitnik vode, mornara i ribara. Slovenska naselja na morskim obalama, na velikim jezerima Evrope i Azije i na područjima s rečnim slivovima, potocima i močvarama uticala su na uzdizanje kulta boga Vodena. Pored hramova, u slavu Vodena, vernici su se okupljali na izvorima, jezerima i obalama mora, reka i potoka. Ovaj običaj se odr-žava na Đurđevdan i danas kod Srba pravoslavaca i muslimana. Obilje vode uzrokovalo je kod Slovena i kult higijene. U "Vles knjizi" je zapisano da su se Sloveni molili bogovima pet **** dnevno i da su bili obavezni, pre molitve, da operu ruke i da se umiju. Ovaj obred je unesen u "Kuran", mada u saudijskoj pustinji nije bilo dovoljno vode, ni za piće, pa nije teško zaključiti da ga je Muhamed preuzeo iz stare slovenske religije.
    Kaoidrugimbogovima, SlovenisuseVodenumoliliinatrebištima - odabranimmestimavannaselja, gdesuseljuditrebiliodgrehova. Pri ovim obredima, koristila se vatra, kojoj je pridavana čudesna moć. Ona se preskakala i oko nje se igralo i pevalo. Pored molbe za oprost učinjenih grehova, vernici su se trebili i od svojih zlih namera i nepravednih prohteva. Ovakvo opredeljenje je krasilo Srbe i u vreme hrišćanstva i tu ljudsku vrlinu prepoznajemo kao čojstvo u Crnoj Gori.
    Da bi se Voden umilostivio, obredi su najčešće obavljani oko vode. Žene su sedele na obali s nogama u vodi i plele su vence, koje su puštale niz vodu. Niz vodu su odlazile Vodenu i daščice natovarene posudama s kolačićima, tamjanom i svećama. Oko vode se igralo, pevalo, međusobno se polivalo vodom. Momci su bacali devojke u vodu i taj se običaj zadržao i do danas. Sloveni su smatrali vodu svetom, pa su je koristili za lečenje. Žene su zalazile u nju, držeći kamen belutak, kojeg bi ljubile, a krčagom bi polivale druge belutke na daščici prekrivenoj maramom. I ta bi se daščica puštala niz vodu za boga Vodena. U hrišćanstvu je mnogo toga preuzeto od ovih Vodenovih obreda. Sloveni su spirali grehe kupajući se u tekućoj vodi i to upućuje na prvo hrišćansko krštenje u reci Jordanu. U hrišćanstvu se, takođe, leči svetom vodicom i ona je u rukama Svete Petke, Svete Lucije i Svetog Jelisije. Bogojavljenska vodica se nosi kući i pije kao lek. Slično Vodenovom obredu, hrišćani, na Krstovdan, puštaju niz reku krst.
    Vodena su simbolizovali talasi i duga, a od životinja: riba, jelen i leptir. Njegove biljke su: vrba, pečurke, paprat, zova, bosiljak i brest. Voden je bio gospodar: vilama, vodenim bikovima, zelenim demonima. Njegove funkcije u hrišćanstvu pokrivaju sveti: Nikola, Toma i Đorđe, a delimično: Jovan, Jelisije, Varnava i svete: Petka i Lucija.
    Pored pomenutih obreda posvećenih Vodenu, treba pomenuti gatanje i bajanje. Njegov dan je bio sreda.
    Sloveni su gajili kult higijene. U slavu Vodena, okupljali su se na izvorima i obalama. U "Vles knjizi" stoji da su se molili pet **** dnevno, a pre molitve su prali ruke i umivali se, i taj ritual preuzeo je Muhamed unoseći ga u "Kuran", mada u pustinjama nije bilo vode ni za piće, pa je taj ritual izvođen peskom, ili praznim rukama.
    Kip boga Vodena ima u osnovi siluetu broda s kormilom na talasima. Bog drži u desnoj ruci trozubac, a u levoj udicu i upecanu ribu. Na centralnom delu kipa, izrezbarena je morska sirena. Sloveni su bili, prema grčkim zapisima, umešni brodograditelji i vešti pomorci.
    Nemci i Skandinavci su preuzeli boga Vodena i njegovo su ime nešto izmenili. Zvali su ga Odin.
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  11. #11
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    MORANA

    Morana je bila slovenska boginja zime i smrti. Kao boginja zime ona nikad nije bila omiljena među starim Slovenima što se i može razumeti ako se uzme u obzir podneblje u kome su oni nekad živeli. Jer Morana je bila duga i hladna zima, zima koja je sa sobom mogla da donese smrt u obliku gladi i neizdržive hladnoće, koja je mogla da bude uzrok bolesti ili pomora stoke. Zbog toga se njen dolazak uvek sa strahom isčekivao a odlazak burno i radosno slavio. Njena sušta suprotnost je boginja Vesna koju je narod pozdravljao slavljem i klicanjem dok je istovremeno sa radošću ispraćao Moranu- zimu. Brojni rituali vezani su za ovakvo ispraćanje Morane. Najčešće se pravila lutka koje je predstavljala ovu boginju, koja bi potom bila ritualno uništavana. Lutku napravljenu od slame ili pruća narod bi tako tukao motkama, da bi je potom bacio u vodu ili eventualno spaljivao. U mesecu martu praktikovao se još jedan ritual vezan za Moranu. To su bile takozvane mačkare koje je činila maskirana povorka ljudi okupljenih sa ciljem da uplaše i oteraju Moranu.
    Da vidimo u kakvom je odnosu bila Morana sa ostalim slovenskim bogovima. Predanja koja govore o ovim odnosima inače su veoma diskutabilnog porekla i sumnjive autentičnosti, međutim, za ovu priliku posmatraćemo ih kao relevantne izvore o slovenskoj mitologiji, budući da daju dosta informacija o prirodi Morane. Po jednom od ovih predanja, bog Sunca Dažbog otišao je u podzemni svet Nav da traži svoju ženu Zlatu Maju, ali je u Navu sreo Moranu koja ga je zavela. Pošto joj je posle nekog vremena Dažbog dosadio i pošto je našla drugog ljubavnika- Julu Crnoboga, Morana je rešila da otruje Dažboga. Njega spasava Živa nakon čega on spaljuje Moranu i proganja je natrag u Nav. Ova priča savršeno objašnjava proces kretanja Sunca tokom godine, jer Sunce, po verovanju svih paganskih naroda, zimi boravi u podzemnom svetu, odnosno slovenskom Navu. Njegova ljubavnica je tada sama zima koja mu ne dopušta da izađe iz podzemnog sveta dajući mu piće zaborava. Morana ipak ne može doveka produžiti svoju vladavinu jer se na kraju priče Dažbog oslobađa a ona sama biva uništena. Po jednom drugom mitu Morana je povezana sa bogom Vodenom sa kojim čini jedan htoničan božanski par. Voden, kao Moran, i Morana zajednički dave ljude u svojim mračnim vodama zbog čega su Sloveni pokušavali da ih odobrovolje i umilostive žrtvenim ponudama. Kao vodeno božanstvo Morana seMorana - Ana Milojković Omi javlja i kao Modruna, veštica koja po verovanju uralskih Slovena živi u barama. Ona se obično pojavljuje kao stara i ružna baba ali se onom koji ne pokaže strah pred njom pojavljuje kao mlada i lepa devojka. Reka Morava takođe nosi u sebi ime Morane a ovo je još jedan argument više u prilog teoriji da se Morana može smatrati jednim vodenim božanstvom. Tim pre što je za Slovene voda skrivala u sebi mračne sile i bila povezana sa podzemnim svetom- Navom.
    [img width=240 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav18.jpg[/img]
    Morana se opisuje kao tamnokosa žena zatrašujućeg izgleda a identičan opis vezan je za još jedno biće slične prirode- Kugu. Kuga najverovatnije predstavlja samo jedan aspekt Morane isto kao što to predstavlja i Mora- ženski demon koji noću napada ljude sedeći im na grudima i uzrokujući im košmarne snove. Veštice su takođe vezane za Moranu kao i ostala demonska bića, međutim, ne može se reći da je Morana potpuno negativno božanstvo. Nijedan paganski sistem zapravo nema božanstvo sa takvim odlikama budući da je nerealna podela na savršeno dobro i potpuno zlo došla tek sa hrišćanstvom. U pojavi Morane jednostavnio vidimo kako su naši preci poštovali i ono što im nije donosilo dobro već ih je plašilo i užasavalo.
    Vesna Kakaševski

    Morana s veštičijom metlom
    STRAHOTNA BELA SMRT
    Morana je boginja smrti, zime i patnje (more). Negde se zvala i Vada (možda što je vadila duše), a Mrzalom su je krstili Česi, Moravci, Slovaci, Poljaci i Rusini. Ovo je razumljivo, jer su ovi na-rodi bili suočeni sa oštrim i dužim zimama, a one su, u davna vremena, bile teške za preži-vljavanje. Morana je pri-kazivana kao izdanak zime. Bila je obučena u belo, prsti su joj bili dugi - u obliku ledenica, a njeno oružje je bila metla, kojom je razbacivala ili skupljala sneg, stvarajući opasne smetove i zatrpavajući puteve. Time je izazivala, uz pomoć i vukova, belu smrt za one koji su se, u vreme vejavice, zaticali daleko od kuće. Zbog ovakvih predstava Boginje smrti, Sloveni su belu boju koristili kao znak žalosti.

    Morana je letela na metli i plovila na ljusci od jajeta i ove odlike će, kasnije, biti pripisane novom duhovnom biću - veštici. Inače, iz opisa Morane je proizišlo i strašilo zvano Baba Roga, jer je i Morana predstavljana sa rogom. Poput Baba Roge, nastale su Baba Ruga, Baba Kozma i Baba Jaga. Pored toga što je oduzimala živote, Morana je uživala da nanosi patnju ljudima i životinjama. Ulazila je kroz ključaonicu u kuće, noću, da bi mučila ljude, najradije decu, tako što ih je pritiskala i oduzimala im dah tokom sna. Time ih je, duhovno i telesno, slabila. Ova delatnost Morane propraćena je kod Srba uzrečicama: "Noćna mora", "Pritisla me mora", "Gušila me mora" itd, a ovi pojmovi su preneseni i na ostale ljudske nedaće, pa je u našem rečniku uspomenu na boginju Moranu (Moru) sačuvalo i nekoliko drugih izreka: "Mori me žeđ", "Mori me ljubav", "Smori me teret (težak rad)" i druge. A kad je u pitanju najgori oblik ispoljavanja boginje Morane, Srbi su zadržali o njemu izraz "Zavladala mora na ljudima". Ili, "Zavladala mora na stoci".
    Po ovome se vidi da je srpski jezik svojevrsna, bogata, arheološka riznica.
    Pošto je Morana ovako opasna, Sloveni su je prepoznavali u velikom broju oblika. Ona je bila skrivena u crnoj mački - kad prelazi put, leptiru - u tom obliku Morana prenosi duše pokojnika, crnom gavranu, kukavici, mišu (možda zbog toga izaziva i danas strah kod žena) petlu - kad kukuriče pored prozora, svinji - kad se primakne kućnom zidu, psu - kad zavija i sovi - kad krešti. Pojava crnog konja i crnog konjanika smatrana je prerušenom Moranom. Srbi su smatrali da su smrča i čempres drveće mrtvih, a ona se i danas često sade pored grobnica. Orah je, takođe, smatran drvetom donjeg sveta i nje-govi plodovi su predstavljali duše pokojnika.
    Kad bi se desilo da umre devojka, onda su joj oblačili belu venčanicu, jer je bela odeća bila i Moranina, a pri sahrani je korišćena muzika. Pri svim sahranama, rođaci i prijatelji umrle osobe su se obraćali Morani plačom, naricanjem i busanjem u prsa. Tom prilikom su se Moranina kultna mesta obeležavala vrpcom ili poređanim belucima.
    Od ovako opake Morane, Sloveni su se branili stavljanjem ispred kuće preslice, vretena i sekire - okrenute prema istoku. Od nje su se branili i raznovrsnim amajlijama, belim lukom, cerovom mladicom sa korenom - koju su kitili, majčinom dušicom, kićenjem konja bosiljkom, hvatanjem ustima jajeta na koncu, stavljanjem jabuke sa zabodenim novčićem na grob i hranjenjem živine u krugu. Da bi se zaštitili od Morane, Sloveni su organizovali i maškare. Moranu je predstavljala Baba Jaga sa rogom na glavi. Maskirana omladina je preskakala vatru, ali obavezno u grupi s neparnim brojem učesnika. Glavna ličnost maskara bio je Dedica, prekriven belim i crnim kožama preko glave - u obliku torbe, na kojoj su bili otvori za oči i otvori za bradu i brkove - od kudelje ili dlake konjskog repa. Na rukama je nosio praporce.
    Da bi napakostili Morani, Sloveni su, pred kraj zime, pravili njen lik od krpa, palili ga i dozivali prolećnu Boginju Vesnu da dođe umesto nje.
    Dani posvećeni Morani bili su od Božića do Bogojavljenja (19. januara), kada se, po starom verovanju, otvarao Pakao. Od navedenih veza sa duhovnim pojavama, životinjama i biljkama, Morani su pripadali još: glogov kolac, gajde i razne amajlije, a od prirodnih pojava: vejavica, mraz i velika studen. Njeno kultno mesto, pored hramova, bila su samo groblja.
    Na kipu Morane izrezbarena je pocepana odeća, ukrašena ljudskim lobanjama, a cela figura stoji na glogovom kocu. Predstavljena je kao stara, ružna i krezuba žena, sa neurednom kosom.
    Njene funkcije u hrišćanstvu pokrivaju, delimično, sveti: Ignjat, Mrata, Todor i Stefan.

    [img width=225 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav182.jpg[/img]
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  12. #12
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    ŽIVA(Siva)

    Siva je jedna od slovenskih boginja plodnosti, a njeno drugo ime – Živa opisuje je kao boginju koja daje život. Kao i svako žensko božanstvo, Siva je jedan od oblika boginje majke. Međutim, majčinski aspekt je kod Sive još naglašenji nego kod ostalih slovenskih boginja (Vesne, Lade). Jedno od njenih imena, Zizileja opisuje Sivu kao zaštitnicu dece i u tom svojstvu ona je boginja koja se brine o deci i bdi nad njihovom sudbinom. Ako analiziramo njen fizički izgled videćemo da je Siva tipično božanstvo plodnosti. Njena kosa je plava, boje žitnog klasja, u jednoj njenoj ruci je jabuka, a u drugoj jagode. Interesantan je mit o Sivinoj kosi: njenu kosu spaljuje zli duh zbog čega joj Svetovid, njen pratilac, pravi kosu od čistog zlata. Gotovo identičan mit postoji i u nordijskoj mitologiji – boginji Sif nestašni bog Loki odseca kosu na spavanju, nakon čega joj patuljci prave novu, zlatnu. Iz imena ovih boginja može se videti da se verovatno radi o istom božanstvu, i da Siva i Sif predstavljaju samu zemlju, koja u vreme plodnosti biva prekrivena zlatom jedrog žita, dok u neplodno doba godine ostaje bez svoje „zlatne kose”. U Belorusiji se verovalo da je Siva tokom leta trudna zbog čega je bilo zabranjeno zabijati sečiva u zemlju da se ne bi povredila ova boginja. Ovakvo shvatanje argument je više u prilog teoriji da je Siva tipična boginja-zemlja, odnosno, Majka zemlja. Da bi odobrovoljili boginju plodnosti, muškarci su u polja postavljali izrezbarene kipove sa likom Žive. U istu svrhu njoj su nuđene ponude, obično u cveću ili plodovima. Zabeleženo je takođe da je Živi bio žrtvovan petao, od davnina poznat kao simbol plodnosti i životodavnog sunca.
    Kao što smo videli iz priče o spaljivanju i magičnom zaceljenju Sivine kose, ova boginja bila je vezana za žito koje se u jesen žanje, da bi u proleće ponovo bilo posejano i spremno za narednu žetvu. Ako pratimo vremenski poredak pomenute legende, videćemo da je Sivino doba godine jesen. Ako, pak, Vesnu vežemo za proleće, Ladu za leto, a Moranu za zimu, imaćemo na jednom mestu sve četiri faze boginje-zemlje, koja kroz svoja četri božanska lika prolazi kroz godišnji ciklus plodnosti. Međutim, iako je svaka boginja bila vezana za određeno doba godine, one su se slavile i onda kada nije bilo vreme njihove vladavine. Tako imamo zimske rituale vezane za Moranu, ali i one koji se održavaju u martu – takozvane mačkare. Siva se takođe nije slavila samo u jesen već i u leto, a obred koji je bio vezan za ovu boginju poznat je i dan-danas kao rusalje. Rusalje su seoske žene koje praktikuju jednu tipično šamansku tehniku ulaska u trans. Naime, one ulaze u kolo i posle nekog vremena provedenog u igranju jedna za drugom padaju na zemlju ostajući tako da leže u izmenjenom stanju svesti – transu. Ovaj zanimljiv običaj još uvek postoji u Srbiji, u selu Duboka gde se na praznik Svete Trojice održava obred rusalja, koji je u novije vreme dobio i edukativno-turistički karakter. Osim ritualnog padanja u trans slovenske rusalje nose i lutku napravljenu od slame koja simbolizuje boginju plodnosti. Takođe, sličan ritual praktikuje se i za vreme letnjeg solsticija, među Slovenima poznatog kao praznik Kupala. Za vreme ovog praznika Sivina lutka se potapa u vodu, a ovaj ritual ima isti cilj kao i obred potapanja Gerovitove lutke – omogućavanje plodnosti. Živini sveštenici su takođe, na svoj način, iskazivali suštinu ove boginje kao tipičnog plodonosnog božanstva. Oni su na glavama nosili životinjske rogove koji su na celoj teritoriji stare Evrope bili poznati kao simbol plodnosti.
    [img width=340 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav098.jpg[/img]
    Živa se najviše bila poštovala na teritoriji oko reke Labe zbog čega se svrstava u polapski panteon. Nju je slavilo pleme Ljutića, koje je lik ove boginje nosilo na svojoj ratničkoj zastavi. Titmar je zabeležio da su Ljutići izgubili zastavu sa Sivinim likom prelazeći preko nabujale reke Milde. Luj Leže je spomnje kao božanstvo Obotrida, međutim, on sumnja u verodostojnost njenog kulta, budući da se Živa spominje u okviru spisa Mater Verborum za koji se kasnije ispostavilo da je lažan. Novgorodski spomenik iz petnaestog veka spominje božanstvo sličnog imena – Diva. Ova boginja spominje se takođe u opisu grada Retre. Retra – kulturni centar plemena Retara bila je sa svih strana okružena šumom u kojoj je prema predanju živela Siva. Njen hram nalazio se u gradu Raciboru, a osim standarnih aktivnosti u hramu, Živi u čast se vršilo gatanje. Mesto ispred Živinog hrama na kome se gatalo nazivalo se Razibreg ili Gatalovo. Iako je malo toponima vezanih za Živu, postoje mnoga mesta koja u nazivu sadrže reč deva ili baba. Oba ova naziva označavaju boginju majku, pa se može zaključiti da se na mestima koja sadrže ove reči mogla obožavati Siva. Neka od njih su planine Babušnica, Devica i Dević u Srbiji kao i Baba u severnoistočnoj Makedoniji.
    Vesna Kakaševski

    Živa, šumska maska
    BRANILAC DECE OD DEMONA
    Boginja Živa je zamišljana kao lepa žena, s raspuštenom crnom kosom i razvijenim grudima. Kod Venda, kako su zapisali hroničari u Zapadnoj Evro-pi, predstavljana je i sa kosom boje zlata. Smatrana je šumskom majkom, jer je boravila u velikim šumama. Zvali su je još i: Divom, Dabživom, Ivom, Dijevom i Darinkom. Kult joj je bio najrašireniji u Polablju, gde joj je lik stavljan i na zastave. Kod Srba, u okolini Aleksin-ca, sačuvana je uspomena na boginju Živu i ovde su je zvali Devicom.

    NJen kip u hramovima je bio ispod venca vinove loze, čime je simbolizovana njena moć u očuvanju života, pa su naši preci jedni drugima, kroz pesmu i zdravice u čast Žive, prizivali dobro zdravlje i dug život. Naše današnje zdravice su očuvani delovi obreda u čast boginje Žive, kao: "Živeli", "Živ bio svojoj majci", "Živ i zdrav bio", i druge. Pošto je Živa darovala život i bdela nad njim, kao i nad plodovima, žene su posvećivale mnogo vremena gatanju pred njenim kipovima. Hroničar Helmold je zabeležio da su se takva mesta gatanja, u Polablju, često zvala Gatalački breg ili, jednostavno, Gatalo. Da bi se Živa umilostivila, pred kip su joj polagani: razni plodovi, žitarice i cveće, a u njenu čast je žrtvovan i petao kao simbol sunca i duh žita.
    Živi je poveravana briga o deci, čija je zaštitnica bila - pre drugih bogova. Pošto je potomstvo bilo najpreči smisao ljudske zajednice, najmudrije je bilo da se ono preda u ruke boginja života. Ona je branila decu od urokljivih očiju i od opasnih demona. Da bi joj se zahvalili za ovo dobročinstvo, vernici su stavljali pored kolevki: beli luk, greben i srp. A za napredak i dobro zdravlje, nad dečijom glavom je lomljena pogača - umešena trećeg dana po rođenju. Bilo je obavezno da rođaci i prijatelji daruju novorođenčad i to: čarapama, košuljama, novcem, jelom i pićem. I u to davno vreme, a u čast boginje Žive, detetu je trebalo pronaći kuma, koji je, uz davanje imena, odsecao pramen dečije kosice. Kako znamo, ovaj obred kumstva zadržao se, do danas, kod Srba; i pravoslavne, i muslimanske, i katoličke veroispovesti.
    U čast boginje Žive, pred Novu godinu (17. decembra) kuvana je varica od žita ili drugog zrnevlja. Zaslađivana je medom i davana je, tri dana, deci protiv malih boginja i ženama dojiljama. Subota je bila dan boginje Žive.
    Kao darovateljica života, Živa je bila vezana za kišonosne oblake - bez kojih nije bilo ni zrelih plodova, ni sočne trave za ispašu. Pored spomenutih darova, žrtve petla i gatanja, u čast Žive održavani su sabori i litije u hramovima, ali i u domovima, poljima i ispod svetih drveta - danas drveta zapisi. Od životinja, simbolizuju je: petao i zmija, a od biljaka: beli luk, leska, glog, imela, vrba, grožđe, žito i ostali plodovi.
    Pošto je plodnost bila ono što je davalo život, slovenske žene su imale na raspolaganju bezbroj simbola plodnosti, koje su vezle ili tkale na odeći, posteljini i tepisima. Mnogi od njih se i danas koriste na ovim proizvodima kod slovenskih, pa i drugih naroda.
    Funkcije boginje Žive u hrišćansvu pokriva Sveta Varvara, a delimično Bogorodica i sveci: Sisoje, Lazar, German i Ilija.
    Živinim kipom su dominirale grudi s više dojki, koje su simbolizovale raskošnu plodnost i izvore zdravlja. Boginja u rukama, najčešće, drži dvoje novorođenčadi, a u nekim hramovima su viđeni njeni kipovi s jabukom u desnoj i grožđem u levoj ruci. Imala je lepu kapu, s nakitom, ispod koje joj bila spuštena bujna, raspletena, kosa. Na njenoj haljini su izrezbareni spomenuti znaci plodnosti.
    S.Jarčević
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  13. #13
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    DAŽBOG(Daždbog, Dabog, Dajbog )

    Dažbog je bio božanstvo Sunca, ognja i kiše. Dažbog je bio smatran božanstvom koje daje, na šta ukazuje jedan od oblika njegovog imena – Dajbog . Prvi deo imena je „daj“ što je oblik glagola dati, a drugi deo je “bog”. Međutim, šta Dažbog tačno daje? Moguće je da se ovo davanje odnosi na Sunce i Sunčevu svetlost, koja je bitna za mnoge procese u prirodi. Sloveni su Suncu pridavali veliki značaj. Ono je predstavljalo osnovu za život i uvek je smatrano pozitivnim aspektom. Sunce je zapravo davalo život Zemlji, a time je bog sunca bio davalac, Dajbog. Dažbog predstavlja zapravo Sunčev disk.
    U svim očuvanim srednjovekovnim spisima o Slovenima u nekom se trenutku pominje Dažbog. Pominju ga rimski, grčki i ruski hroničari koji su pisali o staroj slovenskoj veri. U prevodima grčkih tekstova na slovenski Helios se prevodio kao Dažbog. U Malalinskom manuskriptu iz 6. veka Helios je preveden upravo Dažbogom. Tu je ruski prevodilac pokušao da ispriča priču smeštenu u Egipat, ali je umesto imena grčkih božanstava koristio slovenska. Takođe Dažbog se pominje u Španskom kodeksu onda „Slovo o Igorovom pohodu“ i mnogim drugim. Vladimir Veliki je ispred svoje palate u Kijevu postavio sedam statua bogova, a među njima bio je i Dažbog.
    U porodici Dažbog je predstavljao zaštitinika kućnog ognja i vatre, najnužnijih čovekovih sredstava za preživljavanje zime, kao i pomoći u mnogim drugim poslovima. Međutim, oganj je mogao biti i okrutan i okrenuti se protiv čoveka i odvesti ga u podzemni svet ili mu uništiti imovinu. Blagonaklonost ognja bila je presudna u preživljavanju, te su mnogi obredi povezivani i sa ognjem.
    Dažbog je sigurno bio i bog kiše. Jedno od njegovih imena je Daždbog, a dažd na mnogim slovenskim jezicima (slovačkom,češkom,ruskom,poljskom...) znači kiša . Kiša je bila značajna jer je od nje zavisila žetva. Ukoliko bi zavladala suša, praktikovani su razni rituali za prizivanje kiše.
    Poznato je da su se Sloveni bogovima obraćali kao sebi ravnim i da su sebe smatrali potomcima bogova. Zapravo, oni su sebe smatrali unucima Dažboga, odnosno, njegovim direktnim potomcima. U to vreme nije bilo uobičajeno da unuk upozna dedu, zbog kratkog zivotnog veka.
    Dažbog je jedan od Svarogovih sinova. Nije sigurno koliko je Svarog imao sinova, ali je poprilično sigurno da je Dažbog bio jedan od njih. Neki autori pominju samo dva, Svarožića i Dažboga (Vyacheslav Vsevolodovi i Vladimir Toporov), dok drugi govore o Perunu, Svetovidu, Dažbogu i Velesu kao Svarogovim sinovima, odnosno sve njih nazivaju Svarožićima. Kako god bilo, Dažbog je u svim kombinacijama.
    [img width=336 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav04.jpg[/img]
    Sunce je, prema verovanju, preko dana bilo na nebu i davalo svetlost, dok je nocu boravilo u podzemnom svetu. Zapravo Dažbog je svakog jutra na belom konju ili u kočiji obilazio nebo, dok je uveče umirao ili odlazio u zagrobni svet, da bi ujutru ponovo vaskrsao. U ovoj predstavi o Dažbogu vidljiva je cikličnost umiranja i vaskrsavanja, koja je inače bila veoma česta kod mnogih paganskih religija, kao i u slovenskom paganizmu. Kod Srba se pominje Dabog, a u folkloru hromi Daba, koji je prestavljen gotovo uvek kao zli demon, što verovatno govori o Dažbogovoj prirodi dok je bio u podzemnom svetu, odnosno svetu mrtvih. Daboga su predstavljali naročito Srbi kao hromog starca, odevenog u kožu, obično medveđu, koga prati vuk. Vuk zapravo predstavlja njegovu životinjsku inkarnaciju, odnosno prvobitni oblik, koji nije prestao da postoji kada je Dažbog postao antropomorfan. Vuk je postao sluga, a često i izaslanik. Dažbog često menja svoj oblik. Iako je osnovni njegov oblik antropomorfan, njegovo prvobitno vučje obličje je ostalo njegov simbol. A kako su se Srbi smatrali njgovim potomcima, vuk je postao sveta životinja. U jednom katalogu naroda zabeleženo je da su Srbi nastali od Vuka. "Saracen je od vepra, Turčin od zmije, Tatarin od lovačkog psa, Srbin od vuka, Bugarin od bika, Aleman od orla..."
    Verovanje u moć Sunca je kod Slovena bilo izrazito jako. Čajkanović smatra da je Dažbog bio vrhovni bog kod Srba. O tome govori i činjenica da je kod Slovena praznik posvećen nepobedivom Suncu bio upravo padao na datum današnjeg Božića (nepobedivo Sunce je inache atribut Mitre pa ovde deluje kao da su Sloveni slavili istog). Međutim ovaj podatak nije mnogo relevantan. Naime zna se da je rimski car Konstantin Veliki, kada je proglasio hrišćanstvo zvaničnom religijom, namestio datum Božića. Taj datum je padao na datum paganskog praznika posvecenom nepobedivom Suncu, odnosno rađanju sunca. Prema nekim izvorima tog dana je bio praznik posvećen Suncu I kod Slovena I Kelta, te su zbog velikog broja ljudi koji su praznovali ovaj praznik, koji su hrišćani hteli da potisnu, ipak samo zamenjen hrišćanskim praznikom. Božić je krenuo da se slavi ovog datuma počev od 336. godine.
    Dolazkom hrišćanstva Dažbog je bio satanizovan. Postao je najmoćniji demon i najveći suparnik hrišćanskog Boga. Moguće je da je to bilo i zbog njegovog izgleda hromog starca sa jednim okom, obučenog u tamnu medveđu kožu, kao i zbog toga da je prema paganskom verovanju boravio u podzemnom svetu veoma često. Međutim, nameće se i mogućnost da je to bilo zbog Dažbogovog jakog kulta, koji je po svaku cenu trebalo da bude iskorenjen. Dažbogove osobine je kasnije u hrišćanstvu preuzeo sveti Sava, koji je takodje predstavljan u narodnim pričama kao pastir koga prati vuk. Sveti Sava u tim pričama takođe predstavlja davaoca.
    Nikola Milošević


    [img width=400 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav041.jpg[/img]
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  14. #14
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    HORS,Horz



    Knez Vladimir 980. godine podiže kipove paganskim bogovima na brdu iznad Kijeva i ne sanjajući da će ih ubrzo sam srušiti. Pored statua Peruna, Mokoši, Striboga, Simargala i Dažboga Vladimir podiže i statuu Horza. Nemamo podatke o tome kako je ova statua izgledala, ali analizirajući pisane izvore možemo makar naslutiti kako se Horz zamišljao. Momir Janković Horzu pripisuje sledeće fizičke atribute: sunčani oreol iznad glave, na glavi rog koji simbolizuje Мesec i vuka na grudima koji taj Мesec proždire. Iz ovog opisa vidimo da je Horz bio božanstvo vezano, pre svega, za nebeska tela, mada se postavlja pitanje da li su time iscrpljene sve funkcije Horza.
    U jednoj ukrajinskoj legendi spominje se knez Višeslav koji „vučjim trkom” prelazi put od Kijeva do Krima. Njegov cilj je da preseče put Horzu i da stigne na Krim pre nego što se oglasi petao. Horz je ovde shvaćen kao jutarnje Sunce koje Višeslav pokušava da prestigne, ali i Mesec čijom putanjom se on kreće. Ali šta je zapravo Višeslavov „vučji trk”? Poznato je da slovenski folklor obiluje pričama o vukodlacima, ljudima koji se za života ili posle smrti pretvaraju u vukove. Knez Višeslav je upravo takav vukodlak, koji pod uticajem Horza – Meseca odbacuje svoj ljudski lik i preuzima vučji. Slična je priča i o caru Trajanu, demonskom biću koji noću obavlja svoja zlodela, boraveći u tami i krijući se od jutarnjeg sunca. Horz je dakle Mesec koji vlada vukodlacima, vampirima i demonima, iako se on zbog toga ne može smatrati negativnom silom, već naprosto energijom koja u čoveku ili drugom sličnom biću budi ono životinjsko, mračno i skriveno. Horz je sa Mesecom povezan i na drugi način. Njegov simbol je rog, dok mu je na grudima vuk koji proždire Mesec, simbološući tako njegovo pomračenje. Pridev kors veoma je sličan Horzovom imenu, a označava nešto krnje, načeto. Ovaj pridev se, naravno, odnosi na Mesec koji u svojim fazama rasta i opadanja izgleda upravo tako, krnje.
    [img width=348 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav08.jpg[/img]
    Kao što rekosmo, Horz ne predstavlja samo Mesec već i jutarnje Sunce ili čak Sunce u svim svojim fazama. Naučnik Sreznjev, koji je otkrio jedan Horzov kip, naziva ga Apolonom. Ponekad se Horz shvata kao istovetan Dažbogu, čineći tako jedno božanstvo Horz-Dažbog. Horzove sestre su hrsalke – sunčane devojke. Jezička analiza otkriva da je Horz čak pre božanstvo Sunca nego Meseca. Upravo će ta analiza postaviti pitanje o originalnom poreklu Horza i njegovom mestu u slovenskoj mitologiji.
    Većina stručnih autora (Dragoslav Srejović, Luj Leže) ne smatra ovo božanstvo izvorno slovenskim. Osnovni problem koji se javlja u analzi Horza jeste njegovo ime, koje se ne smatra originlano slovenskim. Šta nam o tome može reći etimologija? Spasoje Vasiljev smatra da ime Horz vodi poreklo od iranske reči kuršid i jevrejske reči cheres koje označavaju Sunce. Tu je takođe i egipatski Horus, koji ima slične funkcije kao Horz, ali i persijski Khores. Sve ove reči označavaju Horza kao božanstvo Sunca. Međutim, on nije samo to. Horz je, kao Svarožić, zapravo samo jedan oblik Sunca shvaćenog kao oganj ili svetlost koji se noću pojavljuje kao Mesec a ujutru kao rano Sunce. O tome govori njegovo aspekt Svarožića, dakle, sina Svaroga, nematerijalnog, nebeskog ognja. Kao što znamo, u grupu Svarožića spadaju Horz i Dažbog, koji predstavljaju samo dva različita aspekta jedne te iste stvari. Zato nije ni čudo što se Horz i Dažbog nekad shvataju kao jedan entitet Horz-Dažbog. Dakle, Sunce se kao dnevna svetlost shvata kao Dažbog, a noću kao Horz, tj. Mesec (noćno Sunce). Pored toga, Horz je i jutarnje Sunce, isto ono Sunce koje pokušavaju da izbegnu Trojan i knez Višeslav. Horz je kao Svarožić igrao još jednu ulogu. U trojstvu Perun–Horz–Veles, koje se poštovalo pre podizanja kipova kijevskom panteonu, Horz je shvaćen kao oganj. Tako u Horzu vidimo različite oblike onog zemaljskog ognja koji je manifestacija Svarogove nebeske vatre, vatre koja se na zemlji pojavljuje kao Sunce, Mesec i oganj.
    Horzovo ime vezano je za mnoge toponime, kao što su Horsovo i Horoš u Bugarskoj, ostrvo Hortica na Dnjepru i Horemsko more, čija je pritoka Volga. Češki naziv za vatru je horečka, što ponovo pokazuje da Horz može da bude Svarožić i u obliku ognja. Petao se drugačije zove i oroz, dakle životinja koja najavljuje dolazak Horza kao jutarnjeg Sunca.Tu je takođe i horovod, ples koji nalikuje na kolo.
    Iako je slovensko poreklo Horza diskutabilno, mi smo ga uvrstili u tradicionalna slovenska božanstva. Horz se spominje u Nestorovoj hronici u kontekstu opisivanja kijevskog panteona, ali i u mnogim drugim izvorima. Spomenuli smo već ukrajinsku legendu o knezu Višeslavu, a ovaj događaj obrađen je i u Slovu o Igorovom puku. Hroničar Jordanes, koji je se bavio istorijom od drugog do šestog veka nove ere, spominje ostrvo Horticu na Dnjepru na kome se nalazio Horzov hram. Mnogi toponimi govore takođe u prilog teoriji da je Horz slovensko božanstvo. Ipak, obe teorije o Horzovom poreklu treba uzeti u obzir pri analizi ovog božanstva.
    Vesna Kakaševski

    Horovod
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  15. #15
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    STRIBOG,Striboh

    O Stribogu se danas zna veoma malo. Mnoge informacije o ovom božanstvu izgubljene su vremenom, iako je Stribog bio jedan od najbitnijih bogova Slovena. O njegovoj ulozi i značaju svedoči to što se on pominje u svim starim epovima o Slovenima. U epu Slovo o polku Igoreve govori se o tome kako vetrovi, unuci Stribogovi, duvaju s mora. Iz ovoga se može zaključiti da je Stribog, pošto ima unuke, zamišljan kao starac. Unuci su mu bili vetrovi svih pravaca. Mnogi zapadni hroničari pisali su da je Stribog mogao biti uništitelj dobrog, ali to ne treba uzimati preterano ozbiljno, jer su ti hroničari uvek pisali sa ciljem da umanje važnost Slovenskih bogova i da nametnu svoju religiju, uglavnom hrišćanstvo. Da bi se ovo bolje shvatilo, treba uzeti u obzir region u kome su Sloveni živeli. To su bile uglavnom ravnice, blizu reka i močvara. U ovakvim predelima vetrovi su mogli da budu jaki, ali ne i vetrovi koji bi uništavali, poput uragana i tornada. Tako i Stribog nije mogao biti uništitelj. Da bi se shvatila njegova uloga treba pogledati kako je izgrađeno ime ovog boga. Deo imena kazuje da se radi o božanstvu, odnosno,u imenu je sadržana reč bog. O funkciji Striboga više bi trebao da nam kaže prvi deo imena,stri. Prostirati se na nekim slovenskim jezicima poput slovačkog kaže roztrusovat. Očito je da je došlo do glasovne promene, pa je s prešlo u z, ali inače u ovoj reči nalazi se stri iz Stribogovog imena. Verovatno je po ovome da je on bio raspršitelj semena, prostiralac i prenositelj malih stvari, ali mogao je i da prenosi smeće.
    Zamišljan je kao starac koji je imao ratnički rog. Ovim rogom je budio vetrove, svoje unuke. Zbog ove osobine mnogi vojni zapovednici su se identifikovali sa Stribogom i videli u njemu ideal. Tako su i knezovi često gradili njegove idole i poštovali ih. Stribog je naročito bio poštovan u Kijevskoj Rusiji, odnosno kod istočnih Slovena. O tome svedoče mnogi izvori iz tog vremena. U spisu Povest vremennih let pominje se kako je Stribogova statua bila sagrađena na bregu iznad Kijeva, zajedno sa statuama Peruna, Horsa, Dažboga, Simargila i Mokoši.
    [img width=147 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav051.jpg[/img]
    Stribog je bio i zaštitnik Vesne, zajedno sa Jarilom. On je kao bog vetra i vazduha donosio Vesnu svakog proleća na krilima lakog prolećnog povetarca. Zajedno su pobeđivali svakog početka proleća Moranu i donosili zemaljskom svetu toplotu i bolje uslove za život.
    Životinja koja je bila posvećena Stribogu bio je orao. Biljke posvećene Stribogu su glog i dub. Prilikom davanja zaveta, Stribog je bio čest garant. Svečanosti u Stribogovu čast su se organizovali i leti i zimi. Leti verovatno da se prizovu vetrovi i kiša, dok ga je zimi trebalo odobrovoljiti. U periodu hristianizacije, osobine Striboga preuzeli su sveti Vatrolomej i Stevan vetroviti.
    Nikola Milošević
    [img width=344 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav05.jpg[/img]
    Razmotrimo ličnost samog Simargla. Šta nam o njemu može reći analiza njegovog imena, rodbinske veza sa ostalim bogovima ili pak njegov teriomorfni oblik? Simarglovo ime se u istorijskim izvorima spominje na dva različita načina: kao ime dva božanstva Sima i Rgla i kao ime jednog boga – Simargla. Nestor je bio hroničar koji je ovo ime zabeležio kao ime dva različita božanstva, a o ovome govori i spomenik poznat kao „Sbornik Paisijev”. Još jedno ime – Семоръглъ spominje se u spomenicima slovenske civilizacije, a ovo ime se najčešće povezuje sa brojem sedam. Broj sedam vezan je za ljudski lik Simargla koji se ponekad prikazuje kao ratnik sa sedam glava. Ako pak analiziramo imena Sim i Rgl, dobićemo, po Spasolju Vasiljevu, ime jednog božanstva koje goni zimu. Jer Sim je za Vasiljeva jedan oblik imenice zima, dok glagol rgati on povezuje sa rečju goniti. Ova teorija ima svoju osnovu u Simarglovoj prirodi jer on je, pre svega, božanstvo vatre koje izgoni hladnoću iz domova ljudi, no pitanje je da li Simargla možemo smatrati bogom koji isteruje zimu shvaćenu kao godišnje doba. Jedino što sigurno znamo jeste da se uralska Varnica Skakalica u bajkama definiše upravo kao ona koja donosi proleće i isteruje zimu, iz čega ipak ne možemo legitimno zaključiti da je ovo istovremeno i funkcija Simargla. Larisa Vilenskaja, naučnica koja je proučavala slovenski šamanizam smatra Simargla naprotiv božanstvom zime, a ovaj podatak ona ja našla u slovenskom mitu o kreaciji univerzuma. Simarglovo poreklo nam takođe može dosta toga reći – on je Svarožić tj. jedan od potomaka Svaroga, što definiše ovo božanstvo kao jednog od slovenskih bogova toplote i svetlosti. Njegov braća su Horz i Dažbog, bogovi sunca i meseca, koji su i sami jedna vrsta nebeske vatre, iste one vatre koju predstavlja Simargl na zemlji u obliku ognja. Simarglova sestra je Mokoš, koja se, kao i on, brine o ukućanima, pomažući im da održavaju bračnu slogu, mir i radost u kući.
    Momir Janković navodi dva životinjska oblika Simargla: oblik psa i oblik zmije, odnosno zmaja. Mi ćemo obe ove forme ukratko analizirati pri čemu ćemo dodati i treću – oblik vuka, o kome govori Natko Nodilo. Pas je, naravno, vezan za Simargla kao za boga čuvara kuće, a ovam psu su katkad pripisivana i krila. Zmija i zmaj su se oduvek povezivali sa elementom vatre, kao i druga zmijolika stvorenja (npr. gušteri salamanderi). Na kraju, tu je i vuk koji kao noćno stvorenje na pravi način simbolizuje oganj koji gori noću. U srpskoj književnosti nalazimo na jednog junaka u čijoj se ličnosti sureću dve Simarglove životinja – zmaj i vuk. U pitanju je Zmaj Ognjeni Vuk, koga Natko Nodilo smatra upravo personifikacijom ognja. Za kraj, reći ćemo nešto i o poreklu Simargla. Njegove preteče nalazimo u vedskom Agniju i persijskom Simorgu, grifonu čija je dužnost bila da čuva sveto drvo.
    Vesna Kakaševski

    SIMARGL

    [img width=480 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav06.jpg[/img]
    Simargl je slovensko božanstvo ognja. On je bio vezan za kućno ognjište, ali i za svetu vatru koja se palila tokom verskih obreda. Može se slobodno reći da je Simargl personifikacija vatre, koja je za Slovene predstavljala svetinju i zbog čega su joj pripisali božanske karakteristike. Osim božanstva ognja – Simargla, u slovenskom folkoru nailazimo i na duhove vatre – božanska i vilinska bića koja na različite načine pomažu ljudima. Tako u folkloru uralskih Slovena nailazimo na Varnicu Skakalicu, vatrenu vilu koja seljacima pokazuje mesto na kome se nalaze zlatne rude, a tu su i lutajuće svetlosti, „bludnički”, koje su precima Lužičkih Srba pokazivale put kroz mračne predele. Natko Nodilo spominje Kresa i Kresnika – personifikacije svete vatre koja se palila na poljima i uzvišenjima, a u ove vatrene duhove verovali su Sloveni sa prostora bivše Jugoslavije. Vidimo da su Simargl, Kres i ostala biće bili ne samo duhovi vatre, već i sam božanski oganj, koji je za Slovene bio svetinja nad svetinjama. Zato, da bismo bolje razumeli Simarglovu prirodu, moramo pokušati da shvatimo šta je oganj značio za naše pretke i kakvu je ulogu igrao u njihovim životima.
    Kao su Sloveni uopšte dolazili do vatre? Ona se najčešće dobijala trenjem drveta o drvo, da bi se kasnije delila među stanovnicima sela. Takva vatra nazivala se „živom vatrom”, a njeno održavanje predstavljalo je kako pitanje održavanja života, tako i versku dužnost. Vatra je pre svega bila vezana za kućno ognjište, mesto koje je se kod starih Slovena takođe smatralo svetinjom. Postoji više razloga za to. Ognjište je bilo fizičko i duhovno središte oko koga se okupljala cela porodica, što zbog pripreme i konzumiranja hrane, što zbog obavljanja ritualnih radnji. Ono je istovremeno bilo izvor toplote, mesto na kome se pripremala hrana, kao i oltar na kome su prinošene žrtve. Zbog toga je ognjište predstavljalo predmet verskog obožavanja, kultno mesto kome je stari Sloven prilazio umivenog lica. Ispod ognjišta su sahranjivani članovi porodice, zbog čega se ovo mesto povezivalo sa duhovima predaka. Tu je živeo i domovoj – duh koji štiti kuću i ukućane. Iznad ognjišta visile su verige, sveti predmet na koji su kačene žrtve kao što su glava crnog petla, životinjske dlake i iznutrice, ptičja pera itd. Sa ognjištem je bio povezan i dimnjak, koji je za stare Slovene bio simbol veze između ljudi i bogova. Prostor oko ognjišta je, dakle, u sebe uključivao čitav niz svetih predmeta, ali najveća svetinja bila je božanska vatra koja je održavala život našim precima, vatra koja je bila fizička manifestacija boga koji se brine o životu ukućana – Simargla. Simargl je na ovaj način bio povezan sa kućnim ogništem. Međutim, ovo božanstvo povezuje se i sa obrednim vatrama, odnosno, vatrama koje su paljene tokom vršenja rituala. Za ovakve vatre smatralo se da imaju moć preobražavanja i pročišćenja, pa su ih seljaci najčešće preskakali ili prevodili svoju stoku preko njih. Pročišćujuća moć vatre imala je tako da omogući zaštitu ljudi i stoke od zlih sila.
    [img width=432 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav061.jpg[/img]
    Žar ptica
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  16. #16
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    SVAROŽIĆ

    Svarožić, bog polapskih Slovena, jedno je od najmisterioznijih božanstava slovenske mitologije. Sve što možemo saznati o ovom bogu može se svesti na nekoliko redaka iz Titmatovih spisa i jedva nekoliko reči nađenih na ruskim spomenicima iz četrnaestog, petnestog i šesnaestog veka. Međutim, čak i na osnovu ovako malog broja činjenica kojima raspolažemo, a koje u sebi sadrže informacije o prirodi Svarožića, dosta toga možemo zaključiti o ovom božanstvu, kao i o slovenskoj duhovnosti uopšte.
    Šta možemo saznati čitajući spise hroničara Titmara? Opisujući Radgostov hram u Retri Titmar spominje slike bogova koje se nalaze u unutrašnjosti hrama, a među ovim slikama najimpresivniji je prikaz božanstva koje se naziva Svarožićem. Titmar naziva Svarožića prvim među prikazanim bogovima, bogom koga Retrijani najviše poštuju. Ovo božanstvo prikazano je sa šlemom na glavi, mačem i slikom crnog bika na grudima. Vidimo da je ovde reč o ratničkom božanstvu, koje je osim oružja i ratničke opreme imalo i svoju zastavu, koja je takođe stajala u Radgostovom hramu u Retri. Zastave svih prikazanih bogova čuvane su u hramu sve do momenta kada bi Retrijani krenuli u rat. Tada bi zastave bile iznošene iz hrama i nošene u borbu, verovatno da bi Retrijanima omogućile božansku pomoć u predstojećoj bici. Ruski spomenici iz četrnaestog, petnaestog i šesnaestog veka pak opisuju Svarožića na potpuno drugačiji način. Ovde se ne spominje da je reč o bilo kakvom ratničkom božanstvu već je Svarožić definisan kao božanstvo ognja. Sloveni se „mole ognju i nazivaju ga Svarožićem” kaže izvor iz šesnaestog veka dok nešto stariji izvor navodi da se ognjevi medju Rusima nazivaju Svarožićima. Na osnovu ovoga možemo zaključiti da je Svarožić, kao i Simargl, bio božanstvo ognja, dok su njegove ratničke karakteristike vezane, pre svega, za ratnički mentalitet naših predaka, starih Slovena. Jer, kao što znamo, retko koje slovensko božanstvo nije imalo ratničke karakteristike, čak su i ženska božanstva bila na neki način povezana sa ratom (setimo se Živine slike na jednoj ratničkoj zastavi ili legendarne ptice Mater Sva iz Velesove knjige).
    Etimološka analiza Svarožićevog imena učvrstiće našu tezu prema kojoj se Svarožić definiše kao ognjeno božanstvo. Naime, isti koren reči koji se nalazi u Svarogovom i Svarožićevom imenu nalazi se i u ruskoj reči svarit koja znači „kovati” kao i u rumunskoj reči sfarog čije je značenje „spržen”. Takođe, proučavanje rodbinskih veza medju slovenskim bogovima doneće nam pregršt informacija o Svarožićevoj vatrenoj prirodi. Ovo božanstvo se, kao što znamo, naziva Svarogovim sinom, što mu i same ime kaže jer je nastavak -ić vezan, pre svega, za poreklo i porodičnu pripadnost. U srpskom jeziku najčešća su prezimena koja se završavaju upravo na -ić, pa tako imamo porodicu Marković čiji je najstariji predak Marko, porodicu Petrović i njihovog rodonačelinika Petra, te Ivanoviće, Jankoviće, Jovanoviće itd. Svarožić je, dakle, sin Svaroga, boga nebeske vatre koga mnogi smatraju nebeskim kovačem, odnosno, slovenskim Hefestom. Svarožićeva braća su Dajbog, Horz i Simargl, koji se ponekad i sami nazivaju Svarožićima. Svarožić. Sada dolazimo do jedne specifične karakteristike slovenskog duhovnog sistema koja se očituje u činjenici da su najvažnija slovenska božanstva vatrene prirode. Naime, u slovenskoj duhovnosti često se potencira solarni princip dok se sami Sloveni nazivaju poštovaocima vatre. Velesova knjiga naziva Slovene Dažbogovim unucima dok ruski spomenici navode da Sloveni obožavaju ognjeve tj. Svarožiće. Sveto piće Slovena je surica, napitak neraskidivo vezan za Sunce i solarnu energiju. Sve nam ovo govori da su Sloveni u svom religijskom sistemu zadržali vedski kult vatre koji je iz njihove arijske prapostojbine prenet u novu slovensku domovinu.
    Iz svega ovoga možemo zaključiti da je najvažnija funkcija Svarožića ona koja ga definiše kao božanstvo ognja. Njegova priroda je, dakle, svetla i solarna što je odlika većine slovenskih božanstava. Spasoje Vasiljev, štaviše, smatra Svarožića samim bogom Sunca naglašavajući na taj način njegovu solarnu prirodu. Kroz proučavanje i analiziranje Svarožićeve prirode dosta toga možemo saznati o slovenskoj duhovnosti uopšte, jer nam činjenica da su Sloveni poštovali Svarožiće mnogo govori o osnovnim odlikama stare slovenske religije. Bili Svarožići sveti ognjevi ili sami vatreni bogovi, slobodno možemo zaključiti da su Sloveni legitimni naslednici starih Vedejaca čija se vere zasnivala na poštovanju svetlosti i vatre kao vrhovnog fizičkog i duhovnog principa. Dokaz o povezanosti Slovena i Vedejaca možemo naći i u najvažnijem arijevskom spisu - Manuovom zakoniku. Osim sličnosti ovog zakonika sa zakonikom srpskog cara Dušana, u ovom spisu možemo nači i na informaciju da je jedan od šest arijevskih vladara - Manua, bio niko drugi do Svaržić.
    Vesna Kakaševski

    Prov, Proven

    Postoje dva načina na koje može da se shvati Prov. Neki ga smatraju bogom pravde, dok drugi u njemu vide samog Peruna. Mi ćemo pokazati da su oba ova shvatanja validna i da Prov može istovremeno biti i bog pravde i sam Perun.
    Da vidimo prvo šta sigurno znamo o ovom božanstvu. Helmold ga definiše kao „boga zemlje Aldenburške”, odnosno, teritorije koja bi se na slovenskim jezicima mogla prevesti kao „zemlja Star-grada”. Putujući među polapskim i baltičkim Slovenima Helmold je naišao na jednu šumu u kojoj su se nalazili ograđeni hrastovi posvećeni bogu Provu. Mi odosmo u onostranu Slaviju, i uđosmo u jednu šumu. Tu između vrlo starih drveta videsmo hrastove posvećene Provenu, bogu ove zemlje. Ograđeni su bili šumskom ogradom, kroz koju se ulazilo na dvoja vrata. U svima selima ove zemlje ima mnoštvo kućnih bogova (penates) i idola; ali ovo je mesto glavno svetilište za ceo ovaj predeo. Mesto se zaista smatralo velikom svetinjom jer su u ovaj ograđeni prostor mogli da uđu samo sveštenici ili vernici koji su nameravali da prinesu žrtvu Provu. Svetilište je takođe imalo funkciju azila jer su se u njemu krili oni kojima je život bio ugrožen. Aldenburžani su, dakle, svoje bogove poštovali na isti način kao i ostali stari Evropljani – u svetim gajevima. Provenovo svetilište nije služilo samo za obavljanje verskih dužnosti već su se u njemu organizovala i suđenja. Verovalo se da će se u prisustvu božanstva, odnosno, na mestu njemu posvećenom donositi ispravne odluke i na taj način ostvariti pravda. Sada dolazimo do fukncije Provena koji je na ovaj način shvaćen kao slovenski bog pravde. Kao i svi ostali narodi, i Sloveni su svakako morali imati jedno božanstvo povezano sa pravdom i zakonima. Aleksandra Marinković Obrovski smatra da se se staroslovenski bog pravde spominje i danas, u srpskoj himni Bože pravde. U ruskoj mitologiji spominje se biće muškog pola po imenu Pravda koje je vladalo nad istinom i pravdom dok se jedan od tri sveta slovenskog univerzuma naziva Pravom. Za razliku od Java i Nava, svetova koje naseljavaju ljudi, duhovi i bogovi, Prav je jedna vrsta kosmičkog zakona koji je, prema shvatanju Aleksandra Asova vezan za kretanje sazvežđa i njihove međusobne odnose. Ovo poslednje shvatanje je, dakle, vezano za neopaganizam. Međutim, iz takvog poimanja Univerzuma vidi se koliko su za Slovene važni pravda, istina i moral.
    Možemo li onda zaključiti da je Prov upravo taj bog pravde ili se pravda može vezati za Peruna, koji tako ne bi bio samo bog groma već i božanstvo vezano za kosmički poredak i pravično postupanje. Spasoje Vasiljev smatra da treba staviti znak jednakosti između Peruna i Provena jer, prema njegovom mišljenju, Helmold nije dobro čuo Perunovo ime već ga je pogrešno zapisao kao Proven. Momir Janković u svojoj knjizi Bukvar slovenske duhovnosti takođe izjednačuje Prova sa Perunom. Sledeće činjenice išle bi u prilog teoriji da je Prov niko drugi do Perun. Vratimo se ponovo na Helmolda i na njegov opis Provenovog svetilišta. On piše da je Provenov sveti gaj okruživalo hrastovo drveće, odnosno drveće koje je u svim evropskim mitologijama posvećeno bogovima groma. Znamo da je ono bilo sveto Zevsu, Jupiteru, ali i Perunu. Znamo i da je Provenovo svetilište bilo mesto na kome nije bilo kipova već su Aldenburžani kipove svojoh kućnih bogova čuvali u domovima. Ovde bi se, dakle, moralo raditi o božanstvu koje je na neki način bilo vrhovno, koje se toliko poštovalo da se nije smelo ni predstavljati (ovaj običaj oduvek je bio prisutan u islamu). Uloga vrhovnog božanstva mogla je pripasti samo Perunu jer nijedan narod ne bi mogao toliko poštovati božanstvo koje ima samo jednu, specifičnu funkciju – božanstvo pravde. Jevrejska Kabala predstavlja božanstva groma tj. jupiterijanska božanstva upravo kao bogove pravde tako da posle svega ovoga slobodno možemo da zaključimo da se ovde radi samo o jednom bogu – Perunu. Ime Proven ne bi bilo ništa drugo da polapsko-baltička varijanta Perunovog imena.
    Vesna Kakaševski

    Pripegala

    Pripegala je bio jedan od bogova baltičkih Slovena. Poznata je činjenica da su baltički Sloveni kao i oni koji su živeli između reka Odre i Labe predstavljali trn u oku svojih suseda – hrišćanskih Germana, i da su se između ova dva naroda vodile krvave i žestoke bitke. Dok su Sloveni uporno insistirali na svom paganizmu, Germani su se svim silama trudili da im nametnu hrišćanstvo, ako ne milom onda – silom. Da bi dodatno motivisali germanske ratnike, katolički biskupi pribegavali su jednoj vrsti ratne propagande, odnosno, mentalne manipulacije, koja se sastojala u izvrtanju činjenica o prirodi religije starih Slovena. Naime, slovenski kultovi predstavljali su se kao izuzetno krvavi, Slovenima se pripisivala praksa ritualnog žrtvovanja ljudi dok su se slovenski bogovi predstavljali kao divljačka božanstva žedna krvi, posebno one hrišćanske. Ostavićemo po strani činjenicu da neke od ovih optužbi zaista imaju svoj temelj u realnosti iako ne u tolikoj meri, budući da se ovde ipak radi o jednoj vrsti ratne propagande, koja je sve aktuelnija u vremenu u kome živimo. Ovom prilikom ćemo se fokusirati na značaj koji ovi „ratnohuškački” spisi germanskih biskupa imaju za proučavanje slovenske mitologije budući da neki od ovih spisa predstavljaju jedine pisane izvore koje imamo o pojedinim slovenskim božanstvima i njihovim pratećim kultovima.
    Naime, dosta toga možemo saznati o kultu Svetovida, Radgosta, Podage i drugih bogova ako se oslonimo na ove spise, bez obzira što oni u sebi sadrže informacije koje ne možemo smatrati validnim. Informacije ovog tipa svode se na one delove spisa koji slovenska božanstva izjednačavaju sa demonima kao što su Prijape i Belfegor, dok se Radgost proglašava samim demonskim knezom, odnosno, Satanom. Ovakve identifikacije, naravno, nemaju svoj temelj u realnosti budući da Satana i pomenuti demoni nisu deo slovenskog religijskog sistema već, naprotiv, hrišćanskog. Jedan od spisa čije je sadržaj sličan spisima koji govore o prirodi Svetovida, Radgosta i Podage je spis u kome se spominje i božanstvo koje ćemo u ovom tekstu analizirati – Pripegala.
    Autor spisa u kome se spominje bog Pripegala jeste magdeburški arhiepiskop Adelgot, a ovaj spis potiče iz 1108. godine nove ere. Arhiepiskop Adelgot u spisu tvrdi da Pripegalini sveštenici svom bogu prinose ljudske žrtve i da na sve moguće načine vrše nasilje nad hrišćanima. „Oni su poplavili našu zemlju”, kaže Adelgot. „Hrišćanima seku glave, pa ih prinose na žrtve ... oni drže pred svojim hramovima pune pehare krvi, i urličući oko njih strašnim glasom viču: Radujmo se, jer je Hristos pobeđen; pobeda je na strani pobedonosnog Pripegale.” Uočljivo je da arhiepiskop Adelgot namerno predstavlja Slovene kao ratoborne divljake žedne krvi, sasvim različite od „civilizovanih” Germana koje je „kultivisalo” hrišćanstvo. Pripegala tako deluje kao neko suludo božanstvo čija je jedina odlika krvožednost. Bez obzira na subjektivnost germanskog arhiepiskopa, Spasoje Vasiljev smatra da se krvožednost Pripegale ipak može smatrati jednom od njegovih realnih karakteristika. Naime, on Pripegalu smatra identičnim letonskom bogu Pikoli koji je među Letoncima bio poštovan kao božanstvo smrti. Pikola je predstavljen kao sedi starac obučen u belo kraj čijih nogu se nalaze ljudske i životinjske lobanje, zbog čega možemo zaključiti da je Pikolo letonska verzija slovenskog Prpegale u čiju su slavu Sloveni obezglavljivali hrišćane. Koren pega koji se nalazi u Pripegalinom imenu Vasiljev povezuje sa sansktitskim korenom peg koji znači „kvariti, uništavati”. Zbog svega toga, Spasoje Vasiljev smatra da Pripegalu možemo smatrati bogom uništavanja. Međutim, njegove funkcije se ne mogu svesti samo na to.
    Postoji još jedno tumačenje funkcija Pripegala prema kome se on smatra božanstvom solarnih karakteristika. Ovu teoriju postulirao je Luj Leže, a podržao ju je i dodatno objasnio Spasolje Vasiljev. Prema ovom tumačenju ime Pripegale svodi se na glagol pripeći koji se u jeziku pomeranskih Slovena glasi prepikat. Kako se glagol pripeći može povezati sa delatnošću Sunca, dva naučnika smatraju da Pripegala može biti jedan od epiteta Sunca. Reč pega takođe može da se poveže sa identičnom rečju u srpskom jeziku koja označava mrlju na koži koja je nastala usled sunčevog zračenja, a slična reč javlja se i u poljskom, češkom, ruskom i hrvatskom jeziku. Naučnik Brikner, pak, smatra da ime Pripegale treba da glasi Pribihvala označavajući božanstvo kome pripada sva hvala. On svoju teoriju podržava činjenicom da u slovenskim jezicima postoje mnoga imena koja počinju korenom Pribi kao što su Pribigoj, Pribislav i Pribimir.

    Vesna Kakaševski

    Podaga

    Ostrvo Rujan na Baltičkom moru bilo je jedno od najznačajijih religijskih centara starih Slovena. Njegovi stanovnici bili su poznati po tome što su se uporno držali stare vere,tvrdoglavo odbijajući da prime hrišćanstvo. Na Rujnu su se nalazili hramovi posvećeni Svetovidu, Ruđevidu, Porevidu i Porenuciju. Меđutim, pored ovih božanstava spominje se i jedan bog neobičnog imena – Podaga. Ne zna se tačno da li je ovo božanstvo imalo svoj hram ili se njegova slika, kao što je to slučaj i sa slikom Svarožića, nalazila u hramu drugog božanstva. Kako izvori ne navode tačnu lokaciju na kojoj se pomenuta slika nalazila, nismo u mogućnosti da zaključimo da li je Podaga božanstvo posebnih funkcija ili samo aspekt jednog od slovenskih bogova. Zbog toga ćemo analizu Podagine prirode svesti na šture podatke koji se zasnivaju na jednom jedinom Helmoldovom tekstu, kao i na etimološke analize Podaginog imena.
    Od svih hroničara koji su se bavili životom i verom starih Slovena jedino Helmold spominje ovo božanstvo. Podaga se ovde naziva i Pionom, a celokupan tekst glasi: Sloveni imaju vrlo različne oblike sujeverja. Jedni njihovi bogovi imaju svoje likove u hramovima, kao idol Pion, koji se zove Podaga... . Izvod iz Helmoldovog dela predstavlja, dakle, jedini istorijski podatak koji imamo o ovom božanstvu. Šta na ovaj način uopšte možemo saznati o Podazi? Ništa, osim da su Sloveni poštovali božanstvo navedenog imena i da je to božanstvo imalo svoju statuu ili sliku u rujanskom hramu. Zbog toga se sva dalja proučavanja moraju svesti na etimološku analizu Podaginog imena. Naučnik Maretić ime Podaga izjednačuje sa imenom Budigoj, budući da se ovo ime često spominje u slovenskim jezicima. Kako ovaj zaključak nije dovoljno obrazložen, navešćemo samo kako Maretić tumači ime Budigoj, koje je, navodno, isto što i ime Podaga. Naime, Budigoj bi se shvatao kao bog budnosti, tj. božanstvo pobuđenog života – života koji se budi. Luj Leže i Spasoje Vasiljev osporavali su, s pravom, ovaj zaključak. Leže je smatrao da je na Podaginom imenu izvršena metateza glasova i da ovo ime, zapravo, glasi Pogoda. Njegova teorija ima, štaviše, i svoje uporište. Naime, poljski istoričar Dlugoš spominjao je božanstvo ženskog pola koje se zvalo upravo Pogoda. Boginja Pogoda bila je, prema Dulgošu, božanstvo temperature. Prihvatajući Ležeovu teoriju o postojanju božanstva po imenu Pogoda, Spasolje Vasiljev izvršio je sledeću etimološku analizu. Prema njegovom m išljenju Pogodino ime sastoji se iz dve reči, predloga po i korena reči god koji je vezan za vreme tj. određeni vremenski period. Koren god nalazi se i danas u srpskoj reči godina, a ovu reč upotrebljavaju i Hrvati, Bosanci, Makedonci itd. Vasiljev, dakle, smatra da je Pogoda bio božanstvo vezano za neki određeni rok, cilj ili termin, odnosno, vremenski period za koji je nešto trebalo da se uradi. Kako su se naši preci bavili poljoprivredom organizujući svoj život u skladu sa prirodnim cklusima plodnosti, Pogoda je prema Vasiljevu morao biti vezan za poljske radove, lov i ribolov. Sve ove delatnosti vezane su za prirodne cikluse kao što su ciklusi klijanja, rasta i zrenja bilja, odnosno, životne cikluse životinja, koji su bili zasnovani na periodima parenja, razmnožavavanja, selidbe i sl. Glagol pogoditi takođe je povezan sa imenom Pogode, zbog čega ovo božanstvo možemo vezati za sposobnost pogađanja pravog trenutka u kome treba da se seje, žanje, odnosno, lovi. Ovaj glagol vezan je i za lov, jer, kao što znamo životinja se lovi tako što se ona gađa ili pogađa strelom, kopljem, harpunom ili metkom. Božanstva lova često se pojavljuju u različitim mitološkim sistemima stare Evrope pa tako imamo grčku Artemidu i rimsku Dijanu koje su bile boginje lova, kao i Ulera, nordijskog boga lova i streljaštva, finskog Horagalisa itd. Pored toga, Pogoda bi moglo biti i božanstvo vremena slično grčkom Hronosu. Međutim, sva ova tumačenja nemaju svoje uporište u istorijskim činjenicama zbog čega se ne možemo previše oslanjati na njih u našem proučavanju slovenske mitologije.


    Vesna Kakaševski
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  17. #17
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    VESNA

    Vesna je kod Slovna bila boginja proleća, a povezivana je i sa mladošću. Vesna je boginja koja je kod naroda bila jako omiljena jer je smenjivala vladavinu zime i smrti, odnosno Morene. Morena je vladala zimom, a taj period su Sloveni (pogotovu severni) povezivali sa smrću. Zima je u to vreme bila obeležena nedostatkom hrane, raznim bolestima koje prouzrokuje hladnoća, a time i sa mnogo smrti. Vesna donosi zelena polja, cvetanje, prijatno vreme, pogodnije za život i rad. Ovim promenama u okolini, odnosno u prirodu, Vesna donosi radost u domove Slovena. Proleće su Sloveni slavili upravo iz razloga što pobeđuje zimu i predstavlja najavu za letnje doba. Kako je proleće u narodu simbolizovalo pocetak lepog doba, priroda cveta, budi se, ponovo radja, život se obnavlja, tako je i Vesna dobila ulogu kao boginja mladosti.
    Vesna predstavlja jedno od najsvetlijih bozanstava i zato je bila među narodom omiljena. O toj činjenici svedoči i to da je naročito kod Srba često žensko ime Vesna. Ljudi su davali ćerkama to ime verujući da će njihove ćerke biti radosne i vesele poput boginje Vesne, odnosno poput proleća. To da je Vesna svetlo božanstvo govori i to da na staroindijskom reč ,,vas’’ znači biti svetao, jasan, svetlost. A upravo ta reč se nalazi u korenu Vesninog imena. Ova cinjenica govori takodje o tome da je Vesna bila božanstvo još dok su sloveni bili u Indiji, i pre nego sto su se doselili u Evropu. Naime Vesna je bila uzor ženama. Bila je lepa i moćna, oko sebe je širila opojne mirise. Pored njene lepote, pripisivana joj je i moć nad toplotom Sunca, bez koga ne bi moglo da dođe proleće.
    Vesna nikad nije bila usamljena. Nju su pratili Gerovit, koji je bdio nad njom i Striboga, boga vetra i vazduha.
    Vesna je boginja pobednica. Ona pobeđuje smrt i zimu, i donosi svoju vladavinu u prirodu. Ovu pobedu je narod obelezavao u svojim obicajima. Po legendi Stribog je Vesnu donosio svakog proleća na krilima lakog i prijatnog povetarca. U obracunu između Morene i Vesne, Sloveni su se uvek opredeljivali za Vesnu. U obicajima su sloveni na grani nosili lutku Vesne, dok je lutka Morene bila topljena u reci ili spaljivana. Ovaj obicaj je simbolicno obeležavao pobedu Vesne nad Morenom. Naravno nikad Vesnina pobeda nije konacna, već se ciklično sve ponavlja svake godine. Borba između Vesne i Morene, pokazuje da Vesna ima osobinu koja je česta među smrtnicima, netrpeljivost prema drugim ženama, ljubomora i težnja ka moći.
    Savez Vesne i naroda se takođe može se naći u molitvama i mnogim magijskim radnjama, kojima je takođe motiv bilo oterivanje zime i smrti iz njihovih domova, gde bi Morena nameravala uzimati duše i nanositi patnje. Naime verovalo se da Vesna pomaže ljudima i da oporavlja zimom narušeno zdravlje i usklađivala prirodu da bude harmonicna, a time i um i srce ljudi. Ovime je Vesna donosila slogu i ljubav.
    Jedan od praznika posveceni Vesni se slavio sa supruznicima koji su sklopili brak predhodne godine. Bio je to jedan od najradosnijih praznika Slovena. Za tu priliku su spremani kolaci sa medom, nazvani medenčićima. Međutim ovaj praznik je kasnije crkva vezala na dan čedrdeset mučenika,23. marta. Vesnin cvetni praznik održao se do danas i danas se naziva Cveti.
    U Vesninim obredima davao se vernicima da progutaju leskov pupoljak ili glogov list. Deca su u vreme cvetanja vrba kićena vrbinim resama, a oko vrata su im se stavljali zvončići. Ovaj obred je i u hrićanstvu održao svoje ime, a ime mu je Vrbica. Jaja su se farbala u proleće, obično u crvenu boju, koja je simbolizovala sunce, vatru i toplinu, koju je Vesna donosila svojim dolazkom. Jaja su se zajedno sa hlebom i vinom poklanjali domaćinu kuće. Kukavicu su Sloveni smatrali zlom srećom na proleće, a pogotovu kad zakuka, dok je lastavica bila srećna ptica, čak poistovećivana sa Vesnom, jer su lastavice jedini opipljivi vesnik proleća. Lastavice nikad nisu lovljene, čak su porodice smatrali srećom kad bi se lastavice ognezdile ispod njihovog krova. Takođe obrede posvećene Vesni krasile su i Dodole, mlade devojke koje su pevale pesme posvećene Vesni, a bile su ukrasene lišćem i cvetnim vencima. Dodole su bile deo rituala dozivanja kiše, koji nije priređivan samo u čast Vesne, već i mnogih drugih bogova.
    Vesnu su Sloveni doživljavali kao lepu, nasmejanu mladu devojku okićenu vencima i u beloj haljini. Kosa joj je bila ukrasena cvetnim zvonima. Imala je krupne oči. U donjem delu struka imala je veliki cvetni venac.
    Bića posvećena Vesni su bila laste, kukavice i rode. Praznici koja su u bili posvećeni Vesni su u hrišćansvu zadržani, a to su Vrbica, Cveti i Mladenci.
    Nikola Milošević

    LADA

    Lada je slovenska Boginja ljubavi i lepote koja se među drugim narodima pojavljuje kao Freja, Izis, Afrodita i mnoge druge. Povezana je sa planetarnom moći Venere koja je pored ljubavi i lepote vezana i za plodnost. Lada se predstvalja kao devojka duge zlatne kose u koju je katkad upleten venac od žitnog klasja, što simbolozuje njenu funkciju božanstva plodnosti čineći je tako aspektom Majke Vlažne Zemlje. Na njenim grudima katkad se nalazio i simbol Sunca, znak životodavne moći. Kao boginja plodnosti Lada ima svoje godišnje cikluse što pokazuje verovanje da ona boravi u boravištu mrtvih sve do Prolećne ravnodnevnice. Ovaj svet mrtvih je Irij, a u njemu osim Lade boravi i Veles, rogati Bog stoke. U momentu kada Lada treba da izađe u svet i donese proleće Gerovit otvara vrata Irija puštajući boginju plodnosti da blagoslovi zemlju. Krajem leta, Lada se vraća u Irij. (Sličan mit postoji među Germanima, pa tako Freja provodi jedan deo godine u podzemlju među patuljcima, dok grčka Persefona za vreme zimskog perioda obitava u Hadu). Iako njena vladavina počinje 21-og marta, Lada je, pre svega, boginja leta. Ona sledi za Vesnom, slovenskom prolećnom boginjom. Međutim, obe ove boginje vezane su za plodnost pa je njihove funkcije ponekad teško razlučiti. Kao što vidimo, Ladina vladavina počinje već u proleće i traje onoliko koliko traje i doba plodnosti. Osim što je povezana sa Suncem, Lada je vezana i za kišu kao i za toplu letnju noć koja je idealno vreme za za poštovanje jedne boginje ljubavi.
    [img width=342 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav17.jpg[/img]
    Ladine životinje su petao, jelen, mrav i orao dok su njene biljke trešnja, maslačak, lipa i božur. Osim planete Venere Ladi odgovara i sazvežđe Bika o čemu je pisao Aleksandar Asov u Slovenskoj astrologiji. Ovde opet vidimo kako se njena funkcija boginje plodnosti, čije vladavina započinje u proleće, meša sa funkcijom Vesne. Po jednom mitu, Lada je udata za Svaroga koji samo uz njenu pomoć može stvoriti svet. Po drugom, ona je družbenica Jarila što je ponovo povezuje sa Afroditom čiji je ljubavnik bio Mars. Rituali koji su vršeni u čast Lade najčešće su povezani sa sklapanjem brakova, odnosno, biranjem supružnika. Poznat je i obred ladarice koji se u Srbiji vrši pod imenom kraljice. Osnovne odlike ovog rituala opisao je Vuk Karadžić: Na dan Svete Trojice okupi se grupa od desetak mladih devojaka od kojih je jedna obučena kao kraljica, druga kao kralj a treća kao barjaktar. Kraljica sedne na stolicu dok oko nje igra kolo preostalih devojaka, a kralj i barjaktar igraju sami za sebe. Na ovaj način kraljice idu od kuće do kuće tražeći devojke za udaju. Još jedna odlika rituala koji se vrše u čast Lade je preskakanje vatre. Ovakav običaj postojao je u svim krajevima Evrope, a njegova svrha je bila omogućavanje plodnosti kao i zaštita ljudi i stoke od zlih sila.
    Vesna Kakaševski
    [img width=448 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav171.jpg[/img]
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  18. #18
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    LELA (Ljelje, Poljelja)

    Lela se kao božanstvo ne spominje u ruskim izvorima o staroj slovenskoj religiji kao ni u onim izvorima koji govore o religiji polapsko-baltičkih i uopšte, zapadnih Slovena. Međutim, srpske lirske pesme pune su priziva Lele, dok se u srpskim epskim pesmama takođe javlja ova ličnost, doduše, skrivena pod imenom Jelene ili Jelice. Zbog toga sasvim legitimno možemo zaključiti da se Lela kao boginja mogla poštovati na teritoriji Srbije ali i šire.
    Sudeći po fukcijama koje se pripisuju ovoj boginji, Lelu možemo smatrati veoma starim božanstvom. Ona u religiji Južnih Slovena igra ulogu Šumske majke čije je obožavanje vezano za period matrijarhata. Lela je najsličnija grčkoj Artemidi budući da je vezana za divlju žensku seksualnost i period u kome žena još uvek nije bila potčinjena. Ona je bila boginja šuma, koja se brinula o šumskim stvorenjma kao i ljudima koji u šumi traže sklonište. Aleksandra Bajić smatra da je Lela bila zaštitnica žena koju i dan –-danas prizivaju Srpkinje i Vlahinje u nevolji. Iz svega ovoga vidimo da je Lela najsličnija Devani zbog njene divlje ženstvenosti, međutim, Devana i Lela se razlikuju po mnogo čemu. Devana je, pre svega, božanstvo jakih lunarnih karakteristika dok je je Lela predstavljena kao boginja leta i Sunčeva nevesta. Na ovaj način, Lela predstavlja onaj aspekt žene koji se polako pokorava muškarcu i koja se predaje samo onome koji je jednako božanstven kao ona sama. Njen par je lično Sunce, čija je Lela večna nevesta, nazvana u lirskim pesmama i Sunčevom sestricom. Kroz mitove o Leli možemo pratiti na koji je način vrhovno žensko božanstvo svrgnuto sa trona da bi podelilo božanske funkcije sa svojim muškim parnjakom. Boginja matrijarhata sve više je gubila svoju moć da bi na kraju potpuno izgubila svoj božanski status u hrišćanstvu, u kome nema ni reči o ženskom božanstvu.
    [img width=405 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav011.jpg[/img]
    Šta nam srpske lirske pesme govore o Leli? Ona se predstavlja kao ćerka Lade, boginje ljubavi, dok se na nekim mestima i identifikuje sa ovom boginjom: " Lejlo, Ljejlo/ Oj Poljeljo, Ljeljo/ Liljano Lado" *. Njenim ocem smatra se Ljelj dok joj je brat Poljelj. o čemu govore sledeći stihovi: "..divna kola tog Ladina/ i Ladina i Ljeljova/ i Poljelja sina njinog/ i Poljelje šćerce njine".** U pesmama ovog tipa često se pojavljuje i usklik "le", koji se smatra skraćenim oblikom Lelinog imena. Usklik "le" je u srpskim i makedonskim pesmama vezan za izražavane tuge i bola, zbog čega se tugovanje u južnoslovenskim jezicima naziva lelekom. Evo i jednog primera leleka: u makedonskoj pesmi "Zajdi Zajdi" mladi čovek se žali šumi zbog svoje ljudske prolaznosti obraćajući joj se sa "goro, le, sestro", izražavajući tako svoju tugu. Usklik "le" koji se na ovaj način povezuje sa šumom govori u prilog teoriji da je Lela zaista šumska boginja. Lela se u lirskim pesmama javlja i u skrivenom obliku- kao divlja šumska devojka koju prose mnogi ali je ne može imati nijedan. Kada ovu šumsku devojku odvode prosci turskog cara, nebo izražava svoj bes šaljući munje i gromove na njih. Kazna ih stiže jer su se usudili da otimaju sestru samog Sunca, mesečevu rođaku i šumsku vladarku. Epske pesme spominju devojku Jelicu koja je najčešće družbenica heroja iza kojih se kriju solarna božanstva. Takav je, recimo, vojvoda Prijezda koji sa svojom ženom Jelicom skače u bezdan da ne bi pao u ruke Turcima. Vojvodu Prijezdu i njegovog brata Pojezdu Natko Nodilo smatra slovenskom verzijom Asvina, hinduističkih heroja koji se smatraju potomcima Sunca. Jelica koja se spominje u ovoj epskoj pesmi ("Smrt vojvode Prijezde&quot je kao i mnoge druge Jelice, po Aleksandri Bajić, niko dru do Lela, moćna šumska boginja i Sunčeva nevesta.
    Vesna Kakaševski
    [img width=484 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav25.jpg[/img]

    DEVANA

    Devana je bila slovenska boginja čije su funkcije najsličnije grčkoj Afroditi i rimskoj Dijani. S obzirom na to da su imena Devane i Dijane veoma slična smatra se da su Sloveni ovo božanstvo primili od Rimljana. Njeno dugo ime Dziewona, odnosno Dzevana kako su je zvali Poljaci, još više podseća na ime rimske boginje lova što je jedan argument više u prilog teoriji da Devana nije izvorno slovensko božanstvo. Međutim, Devana je ime čije je poreklo izvorno arijevsko zbog čega postoji mogućnost da su Devana i Dijana zaprvo samo dve različite varijante jednog istog imena. Kojeg? Stari Arijevci verovali su u Devase, koji su bili sinovi Dajusa, oca nebe, dakle, sami bogovi. Iz sanskritskog termina deva proizašle su reči deus i teos koje takođe označavaju Boga. Imena mnogih bogova imaju svoje poreklo u ovom terminu: Dionis, Zevs, Diona, Dana (keltska vrhovna boginja) i naravno, Dijana i Devana. Tako bi Dijana i Devana označavale onu prvobitnu, vrhovnu boginju koja je kasnije izgubila svoju vrhovnu moć i postala jedna od bogova. Verovanje u prvobitnu boginju sličnu Devani postojalo je odvajkada na ovim prostorima. Stanovnici Balkana klanjali su se Šumskoj majci, gospodarici šuma i šumskih bića. Upravo su Dijana i Devana šumske boginje, zaštitnice divljih životinja i boginje lova. Ako posmatramo Devanu kao aspekt Vrhovne boginje pagana koja se kroz tri faze meseca i tri faze u životu žene pojavljuje kao Devica, Majka i Starica, videćemo da Devani svakako pripada prvi aspekt,aspekt Device. Devana. Samo ime Devane sadrži u sebi ovu odliku jer ona je deva, devica ili mlada devojka. Boginja šume svakako označava ženu koja u sebi još ima nešto divlje i neobuzdano, budući da se još uvek nije predala muškarcu. Ovakva podela Trimorfne boginje svakako ne postoji kod Slovena, bar ne u izvornom obliku ali će nam biti lakše ako slovenski sistem upotpunimo keltskim i povučem neke paralele između ove dve vrste paganizma. U slučaju da vas interesuju detalji o slovenskoj vrhovnoj Boginji i njenom mogućem trostrukom aspektu preporučujem vam knjigu Aleksandre Bajić Velika Boginja Slovena.
    Šta još možemo reći o Devani? Njena sveta životinja bila je kobila a ona sama se smatra boginjom- kobilom. Na planini Devici koja je očigledno povezana sa Devanom nađen je kamen na kome se nalazi slika kobile. Aleksandra Bajić smatra da se u srpskim epskim pesmama Devana pojavljuje kao majka Miloša Obilića za čije prezime- Obilić znamo da potiče od prezimena Kobilić. Sam Miloš bi onda predstavljao Jarila, odnosno Devaninog sina koga je dobila sa Velesom.
    [img width=300 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav261.jpg[/img]
    Kakav je bio brak Devane i Velesa? U početku se Boginja protivila ovom braku, međutim, Veles je našao način da je odobrovolji. Pretvorio se u cvet bosiljka i tako umirio pomalo divlju Devanu. Kao supruga Velesa, Devana se u ruskim bajkama pojavljuje kao Vasilisa, prelepa mudra devojka koja svome mužu pomaže da savlada brojne izazove. Osim što je Devana pretežno šumska Boginja ona je vezana i za reke i jezera. Njeno drvo je leska ali i vrba. Praznik vrbopuc posvećen je ovoj Boginja a on se slavi u rano proleće. Inače, Spasoje Vasiljev smatra Devanu upravo boginjom proleća zbog čega je možemo smatrati sličnom, ako ne identičnom Vesni.
    Vesna Kakaševski
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  19. #19
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    Majka vlažna zemlja (Mati Syra Zemia)

    Mati Syra Zemia, slovenska boginja majka, verovatno je jedno od najstarijih i najvažnijih božanstava. Njeno ime znači Majka vlažna zemlja, opisujući tako ovu boginju kao večno plodnu, životodavnu i reproduktivnu silu. Poštovanje boginje majke potiče iz perioda matrijahata, uređenja koji se u nekim oblicima održalo kod Slovena čak do desetog veka. Zapisi koji govore od dobu kneginje Olge (druga polovina 10. veka) spominju da su žene tog doba imale skoro ista prava kao i muškarci. Sama Olga posedovala je svoje imanje kojim je upravljala pre nego se udala za kneza Igora, čiji je presto nasledila. Izvori tvrde da se sve do 988. godine u Rusiji poštovala boginja majka uz niz prirodnih božanstava i duhova predaka. Ovde vidimo da su neki oblici matrijahata postojali sve dok knez Vladimir nije prihvatio hrišćanstvo 988. godine srušivši pritom mnogobožačke idole postavljene na brdu iznad Kijeva. Što se tiče prava žena kod nas, situacija je bila vrlo slična. Vladislav Ribnikar je smatrao da su slovenske žene izgubile svoja prava tek kada kada su Srbi prihvatili vizantijske običaje i zakone. Iako nisu svi istraživači smatrali da su slovenske žene imale ista prava kao i muškarci (Marija Gimbutas), opšte je mišljenje da su Sloveni živeli u nekoj vrsti matrijahata. Ovu činjenicu iskoristila je spisateljica Marija Semjonova, pa je u svojim knjigama o Vukodavu opisivala slovensko društvo kao ono u kome se žene poštovala kao svetinja. Još jedna činjenica govori u prilog velike starosti kulta boginje majke. Ona se nikad nije predstavljala kao božanstvo u ljudskom obliku, već se poštovala kao sama božanska Zemlja. Kao što znamo, ovakvo shvatanje vezano je najstariju religiju – animizam, prema kome se sve stvari koje okružiju čoveka produhovljenje i božanske.
    Mati vlažna zemlja samo je jedno od imena boginje majke. U Poljskoj je ona bila poznata kao Matka Ziemia, a u Litvaniji kao Zemyna, odnosno Zemlja sama. U Velesovoj knjizi spominje se krava Zemun, nebeska krava, koja je povezana sa sazvežđem Bika (grad Zemun verovatno je dobio ime po ovoj boginji majci). Krava je kao životinja svakako povezana sa jednom boginjom plodnosti, budući da se svaka Majka boginja predstavljala kao mnogogruda. Sloveni su uvek imali poseban odnos prema boginji majci, sasvim drugačiji odnos od onog koji su imali prema ostalim bogovima. Ovaj odnos bio je mešavina ljubavi i poštovanja, kao i osećaja neobične bliskosti. Majka zemlja bila je jedino božanstvo kome su se Sloveni direktno obraćali, bez posredovanja i korišćenja usluga sveštenika. Ona je imala ulogu proročista kome su se Sloveni obraćali za savet, ali i ulogu božanskog svedoka i sudije. Pri sukobima oko privatnog vlasništva seljaci su joj se obraćali sa molbom da im bude svedok i u nju su se zaklinjali. Kada je bilo potrebno da se brak potvrdi, seljaci su gutali grumen zemlje ili ga pak stavljali na glavu. Njena pomoć korišćena je i pri zaštiti stoke od bolesti. U tu svrhu Sloveni bi izorali brazdu oko stoke oslobađajući na taj način protektivnu moć zemlje.
    [img width=266 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav099.jpg[/img]
    Budući da je Mati vlažna zemlja bila jedno od najpoštovanijih božanstava, nije ni čudo što se verovanje u ovu boginju održalo među Slovenima i posle prihvatanja hrišćanstva. U Rusiji je posle 988. godine vladao period takozvanog dvoverja, pa su se paganski bogovi poštovali istovermeno sa Hristom i hrišćanskim svecima. Funkcije boginje majke prenete su na Bogorodicu, a iz tog perioda potiče i jedan mit koji spominje boginju majku u nešto izmenjenoj ulozi. Naime, ovaj mit koji govori o stvaranu univerzma od strane Roda i Lade spominje i stvaranje tri sveta: Java, Nava i Prava. Jav je bi svet vezan za Majku vlažnu zemlju i predstavljao je sve ono što možemo spoznati čulima, pojavni svet. Izvori na internetu opisuju događaj koji se održao u jednom slovenskom selu (ne navodi se u kom) u kome je zavladala kolera. Žene iz sela su se jedne noći okupile i koristeći rala počele da izoravaju zemlju ne bi li pobudile moći boginje majke i prizvale je u pomoć. Pri tom su se trudile da deluju što strašnije pa su sa sobom nosile lobanje i različita oruđa. Cilj im je bio da isteraju koleru iz sela koristeći moć Majke vlažne zemlje, istovremeno budeći u sebi jednu prastaru snagu koja je stotinama godina dremala u njihovim bićima. Device iz sela raspuštale su kosu dok su starice pokrivale glavu belom tkaninom. Cela povorka pravila je strahovitu buku nameravajući da uplaši zle sile, a svaki muškarac koji je imao tu nesreću da preseče put povorci žena nastradao bi od njihovog oruđa. Ne bi bilo ništa čudno da se ovakav ritual održao u doba matrijahata, kada je žena imala glavnu ulogu u društvu i kada se verovalo da je ona ljudski oblik boginje zemlje. Međutim, ovaj događaj se odigrao na početku dvadesetog veka. Ovo pokazuje da se kult Majke vlažne zemlje održao do današnjih dana u skoro neizmenjenom obliku, zbog čega možemo zaključiti da je ova boginja bila među najznačajnijim božanstvima slovenskog panteona.
    Vesna Kakaševski


    Crnobog
    ž

    Crnobog je, kao što mu samo ime kaže, crni bog Slovena- bog noći, haosa i zla. Sloveni su verovali da od ovog boga potiče sve što je zlo pa je Crnobog, od svih ostalih bogova, bio najmanje naklonjen čoveku. Najviše podataka o Crnobogu daje nam Helmold. U jednom od svojih spisa on tvrdi :"Sloveniimaju jedan čudnovat običaj. Na gozbama oni se svi obređuju jednim peharom, uz koji izgovaraju i neke reči, rekao bih, ne radi molitve, već radi proklinjanja u ime svojih bogova: dobra i zla; veruju, da sve što je dobro dolazi od dobroga boga, a zlo od rđavoga. I tako oni i zovu to božanstvo na svome jeziku Crnobog". Naši preci su, dakle, smatrali da je uloga jednog od njihovih bogova da izaziva nesreću a iz navedenog se vidi da su i oni sami koristili pomoć ovog božanstva za izazivanje nesreće (ritual proklinjanja). Nesreća je Slovenima mogla doći u raznim oblicima: kao zima, glad, beda bolest ili naprosto splet nesrećnih okolnosti, a za sve ovo bio je zadužen Crnobog. Polazeći od činjenice da zima i mrak izazivaju neprijatnosti u njihovim životima Sloveni su postulirali jedan entitet koji je bio vezan za ove pojave. Crnobog, Černobog ili Čert tako je postao zimsko božanstvo i bog mraka, strašno biće koje svet zavija u crno. Ipak, ne treba smetnuti s uma da su Sloveni delovanje Crnoboga smatrali nužnim i da je, zbog toga, Černobog bio poštovan kao i ostali bogovi. Nijedan od izvora o slovenskoj mitologiji ne smatra Čerta nižim božanstvom i, bez obzira na to što je proglašen uzrokom svih nesreća, on se smatra jednakim ostalim bogovima slovenskog panteona. Sve ovo znači sa su naši preci smatrali da i nesreće dolaze od njihovih bogova tj. da i zima, glad, smrt i bolesti imaju svoj božanski uzrok (bio on Čert ili Morana). A ono što dolazi od bogova svakako treba poštovati. Iz ovoga vidimo koliko se jedan paganski pogled na svet razlikuje od onog hrišćanskog, jer hrišćanstvo zemljski život smešta u takozvanu doliku suza dok je za paganina život, bio on srećan ili nesrećan jedna božanska pojava.

    Iako stara slovenska vera nije imala odlike dualizma, istraživači slovenske mitologiju su nasuprot Crnobogu postavili jedno božanstvo suprotnih karakteristika- Beloboga. Belobog je kao princip svetlosti i dobrote trebao da predstavlja suprotnost Crnobogu, odnosno onu silu koja uravnotežuje njegovo negativno delovanje. Da bi dokazali svoju tezu o postojanju dualizma u slovenskoj mitologiji oni su tvrdili da postoje mesta čija se imena mogu dovesti u vezu sa Belobogom. Neka od tih mesta su Belbuch u Pomeraniji, Belobozice u Češkoj kao i Bialobože i Bialobožnica u Poljskoj. Ipak, kako tvrdi Luj Leže, ime Beloboga ne nalazi se ni u jednom autentičnom spomeniku slovenske kulture. Neki slovenski mitovi, kao što je mit o kreaciji spominju Beloboga, međutim, ne možemo biti sigurni da ovaj mit potiče iz prethrišćanskog perioda. Pomenuti mit govori o tome kako su za stvaranje sveta bili zaduženi Crnobog i Belobog koji su, zajedničkim snagama, doveli ovu kreaciju do savršenstva. Iako su se tokom stvaranja sveta pomenuti bogovi sukobljavali, upravo su njihove suprostavljene delatnosti uzrokovale da Univerzum bude ovakav kakav jeste. Postoji još jedno dualističko shvatanje koje proglašava Černoboga bogom tamne polovine godine, kome nasuprot stoji Belobog kao vladalac svetle polovine godine. Vladavina Beloboga počinjala je, po ovom shvatanju, od zimske kratkodnevnice dok je Čert počinjao da vlada prirodom od letnjeg solsticija. Sama zimska kratkodnevnica predstavljala je dan sukoba ove dve suprostavljene sile i na taj dan je Belobog odnosio pobedu. Ove verovanje moglo je imati porekla u autentičnoj slovenskoj veri budući da su svi ostali paganski narodi shvatali ovaj datum na sličan način.
    Spomenuli smo već da u izvorima o staroj slovenskoj veri nema ni reči o rodbinskim vezama božanstava. Ipak, pisac Udarca ruskih Bogova, Vladimir Aleksejevič Istarhov navodi da je Crnobog imao svoju životnu saputnicu, kozu Sedunju sa kojom je dobio sina Vija. Iako Istarhov ne navodi mit koji govori o ovoj rodbinskoj vezi možemo zaključiti da se i ovde radi o nekoj legendi iz perioda posle prihvatanja hrišćanstva jer upravo je hrišćanstvo rogate životinje, posebno jarčeve, povezivalo sa zlim silama.

    Kako god shvatali Černoboga, treba zapamtiti je da nijedan paganski sistem, pa ni onaj slovenski, ne sadrzi u sebi dualizam. Mnogoboštvo, kao osnovna odlika paganskih religija nikad u sebi ne može sadržavati učenje o jednom jedinstvenom načelu ili pak, učenje o dva takva načela. Zbog ove činjenice je, recimo, sistem Wicce, tipičan produkt novog doba jer ova vera operiše sa dva prinicipa- muskim i ženskim, odnosno, Bogom i Boginjom. Slovenski neopaganizmam takođe postulira samo jednog boga (nekad je to Rod a nekad Dažbog) koji predstavlja osnovno načelo Univerzuma. Takva vizije kosmosa nije postojala u doba autentične slovenske vere kao ni podela na dobro i zlo božanstvo. Ovakva podela mogla je doći samo pod uticajem hrišćanstva, u okviru kojeg postiji dualizam dobra i zla, čiji su nosioci, na višem nivou Bog i Satana a na nižem -anđeli i demoni

    Vesna Kakaševski
    [img width=336 height=480]http://www.godsbay.ru/slavs/images/slav24.jpg[/img]
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  20. #20
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,502
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Odg: Slovenska mitologija

    Evo par sličica koje bi trebale biti u temi istorija ali nema veze nećete se vi ljutiti.
    [img width=187 height=480]http://img97.imageshack.us/img97/8303/serbonaartemidadiana331.jpg[/img]
    Богиня Артемида
    покровительница города ТРОИ (1200 лет до н.э.),
    амазонок и ф-ракийских женщин,
    на ее платье изображен СЕРБСКИЙ ГЕРБ



    Сербский герб доказывает:

    1) что сербы - защитники Трои
    2) что сербы - ф-ракийцы и скифы
    3) что сербы и сербский герб существовали еще более 1200 лет до н.э.



    Сербские опанцы

    [img width=267 height=480]http://srbinda.narod.ru/images/etrurci.jpe[/img]
    Этруссы в опанках
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


Stranica 1 od 2 12 ZadnjaZadnja

Slične teme

  1. Rimska mitologija
    Od Sarmica u forumu Istorija
    Odgovora: 18
    Poslednja poruka: 03-03-2012, 09:34
  2. Grčki bogovi - mitologija
    Od Пркос u forumu Istorija
    Odgovora: 89
    Poslednja poruka: 28-10-2011, 01:20
  3. Keltska mitologija
    Od Dacha u forumu Religije Sveta
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 20-08-2010, 17:56
  4. Slovenska mitologija
    Od Пркос u forumu Religija
    Odgovora: 30
    Poslednja poruka: 09-11-2009, 18:09
  5. Slovenska astrologija
    Od Пркос u forumu Moderna astrologija
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 09-11-2009, 17:47

Članovi koji su pročitali ovu temu: 0

There are no members to list at the moment.

Oznake za ovu temu

Dozvole

  • Ne možete otvoriti novu temu
  • Ne možete slati odgovore
  • Ne možete postavljati priloge
  • Ne možete izmeniti svoju poruku
  •