arheološke zanimljivosti i novosti

[причалица]

Arheolozi su u blizini sela Sveštari, u Bugarskoj, iskopali veliki broj dragocenosti, među kojima i zlatnu krunu sa motivima životinja i skulpturu konjske glave. Istoričari smatraju ovo značajnim otkrićem jer se smatra da su predmeti korišćeni u ritualu sahrane vladara Kotela, tasta Filipa II Makedonskog koji je otac Aleksandra Makedonskog.


Stručnjaci kažu da je nakit pripadao tasta Filipa II Makedonskog, oca Aleksandra Makedonskog

Prema rečima arheologa, kamena grobnica u kojoj su nađeni predmeti datira s kraja 4. veka pre nove ere, a pripadala je Tračanima koji su dolazili u kontakt sa starim Grcima. Među iskopinama su i zlatni prsten, 44 figure žene i 100 zlatnih dugmadi.



- Iz onoga što so do sada saznali, ova grobnica bi mogla da bude povezana sa prvim poznatim vladarem Kotelom - rekla je Gergova, istraživač tračke kulture na Univerzitetu u Sofiji.

Ona je dodala da se čini da su predmeti bili umotani u tkaninu čiji su ostaci pronađeni u okolini. Tkanina je najverovatnije služila za ritualno sahranjivanje, a Gergova očekuje da će daljim kopanjem naći veliku grobnicu u kojoj je bio sahranjen vladar Kotela.



Tračani su billi narod koji je još od 4000. godine pre nove ere naseljavao prostor današnje Rumunije, Bugarske, severne Grčke i evropskog dela Turske. Živeli su na obodima Grčke i Rimske imperije i tako su se često mešali, ali i sukobili sa ovim kulturama sve dok ih Rim nije osvojio oko 45 godine nove ere.

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/352...pa-Makedonskog

[причалица]

Šta se stvarno desilo sa Majama


Mnoge su civilizacije u istoriji imale svoje uspone i padove, ali malo koja je iščezla tako iznenada i tako temeljito kao kultura Maja.

Šta je krenulo naopako?

Odgovor na ovo pitanje pokušali su dati mnogi naučnici. Najnovija istraživanja pokazuju da su veliku kulturu, koja je vekovima cvetala u mnogim aspektima, uništile klimatske promene i društvene aktivnosti, a ne neke katastrofe poput vulkanskih erupcija, oluja ili bolesti. Suočeni sa strašnim, dugotrajnim sušama, Maje su jednostavno pokupile svoje stvari i odselili se.

Civilizacija Maja svoj je vrhunac dosegnula između 300. i 600. godine nove ere. U tom tzv. klasičnom razdoblju od Gvatemale, preko Beliza do Jukatana niknulo je 60-ak gradova u kojima je živelo između 60 i 70 hiljada stanovnika. Izgradili su svetišta, igrališta i složene sustave skladištenja vode; raspravljali su o filozofiji, uživali u prvoj vrućoj čokoladi na svetu i razvili vrlo precizan astronomski kalendar koji su neki pogrešno interpretirali pa zaključili da predviđa kraj sveta u decembru 2012. Poljoprivreda je takođe cvetala – padine brežuljaka pretvorene su u terase s kojih se hranila sve brojnija populacija.

Ali onda se dogodio pad koji je trajao više od dva veka. Do 1100. nekada napredni gradovi postali su pusti. Zašto su se Maje odselile i kuda su otišli?

Složeni razlozi

Kada su u 19. veku arheolozi počeli da iskopavaju prve srednjoameričke ruševine pojavile su se brojne teorije o katastrofičnim uzrocima propasti Maja. Međutim, nove studije otkrivaju da su ti razlozi bili brojni i složeni – od ratova do suše i gladi.

Prema poslednjem istraživanju, predstavljenom u novom broju časopisa Science, klimatske promene odigrale su ključnu ulogu u ovom procesu, a Maje su i sami bili delimično odgovorni za njih. Dugotrajne suše izazvale su probleme u poljoprivredi i nestabilnost koja je rezultirala ratom i padom velikih gradova. Nakon političkog pada nastupila je još jedna velika suša koja je onemogućila oporavak civilizacije.

Ova teorija nije nova; neki naučnici su već ranije potkrepili određenim dokazima. Međutim, u novoj studiji stručnjaci su proveli dosad najpreciznije analize vremenskih prilika i razmera suša zapisane u špiljama i pokušali su da slože ceo mozaik priče o propasti Maja.

Međunarodni tim na čelu s Daglasom Kenetom, antropologom s Pensilvanija Stejt Univerziteta uzeo je uzorke stalagmita u pećini Jork Balum koja je otkrivena nedaleko od drevnog naselja Maja. Stalagmiti, koji se stvaraju taloženjem minerala u vodi koja kaplje odozgora, rastu brže u kišnijim godinama. Zbog toga su dobri indikatori klimatskih okolnosti. Jedan od prikupljenih uzoraka toliko je velik i star da pokazuje kakve su bile vremenske promene u poslednja dva veka.

Autori studije pišu da su njihove analize utvrdile da je rano klasično razdoblje Maja bilo neobično vlažno, vlažnije od prethodnih hiljadu godina. Tokom tog razdoblja, od 440. do 660, populacija je rasla i niknuli su gradovi. Sva važnija postignuća civilizacije Maja ostvarena su u tih 200-tinak godina. Ako stalagmiti otkrivaju da su ova dva veka zapravo bila anomalija. "Majanski sustavi bili su utemeljeni na uzorcima vremena u kojima je bilo obilje kiša", rekao je Kenet i dodao: "Kada su se uzorci promijenili više se nisu mogli održavati."

Nepoverenje i nestabilnost

Verski i politički sistem Maja temeljio se na verovanju da vladari direktno komuniciraju s bogovima. Kada ta komunikacija više nije stvarala kiše i žetve, razvile su se napetosti. Na primer u samo 25 godina od 750. do 775. 39 zaraćenih vladara naručilo je isto toliko kamenih spomenika koji svedoče o sukobima, ratovima i strateškim savezima. Ali okolnosti su s vremenom postale još teže. Od 1020. do 1100. regiju je zahvatila najduža suša u 2000 godina. S njom su pali urodi, a nastupili glad, iseljavanje i pomor. Do dolaska konkvistadora u 16. veku broj Maja u unutrašnjosti pao je za 90 odsto, a brojni gradovi bili su već napušteni.

Ljudski uticaj na klimu

Naučnici smatraju da su Maje delomično i sami uzrokovali klimatske promene i suše. "U regiji su živeli deseci miliona ljudi koji su gradili gradove i farme na račun šuma", naglasio je klimatolog Benjamin I. Kuk. Njegove računalne simulacije pokazale su da je seča šuma prekinula prirodni ciklus toka vlage iz tla u atmosferu i lokalno smanjila vlažnost za katastrofalnih pet do 15 odsto. Kada se tome pribroje prirodni trendovi, jasno je da je situacija bila neizdrživa. Kuk upozorava da nam se slično može dogoditi i danas.

Zašto se Maje nisu oporavile?

Prema istraživanju koje je u avgustu u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences objavio Bili Li Tarner civilizacija Maja nije prestala da postoji ni nakon pada gradova niti nakon dolaska konkvistadora. 'U tom području još uvek postoje ljudi naroda Maja. Njihova kultura i tradicije su se održali, međutim, gradovi nisu', rekao je Tarner koji smatra da je jedan od retkih sličnih istorijskih primera tako radikalnog iseljavanja kambodžanski grad Angkor Vat iz 15. veka.

Iako su se vremenske prilike u regiji s vremenom popravile, stanovništvo se nije vratilo u gradove. Zašto? Prema Tarneru Maje su nastanili obale i verovatno zaboravili na gradove. Život u umerenoj klimi priobalja bio je ugodniji i sigurniji – nije bilo katastrofalnih potresa i bolesti, a s vremenom su se promenile i trgovinske rute.

http://www.vesti-online.com/Slobodno-Vreme/Nauka-i-tehnologija/269525/Sta-se-stvarno-desilo-sa-Majama

[причалица]

Zagonetka starija od 5.000 godina


"Mislim da smo konačno na pragu otkrića", rekao je Džejkob Dal, profesor na Oksfordu, rukovodilac Fakulteta orijentalnih studija.



Britanski stručnjaci za drevnu pismenost objavili su da su na korak od razumevanja najstarijeg nedešifrovanog pisma na svetu, poznatog kao protoelamitsko, starog preko 5.000 godina.

"Mislim da smo konačno na pragu otkrića", rekao je Džejkob Dal, profesor na Oksfordu, rukovodilac Fakulteta orijentalnih studija.

Ovaj optimizam temelji se na visokotehnološkom uređaju koji glinene pločice snima iz različitih uglova, nakon čega se stvara jedinstvena slika. Ova tehnologija omogućava najdetaljnije visoko-kvalitetne fotografije urezanih simbola.

"Kvalitet fotografija je neverovatan. Već 10 godina dešifrujem ovaj sistem, a sa ovom novom tehnologijom mislim da ćemo konačno uspeti u tome."

Sve fotografije biće dostupne na internetu.

Protoelamitski znakovni sistem korišćen je u kratkom periodu, između 3200. i 2900. godine p.n.e, u ranom bronzanom dobu na području današnjeg južnog Irana.
Protoelamitski period započeo je u momentu kada je grad Suza (kasnija prestonica Elama) došao pod uticaj kultura sa Iranske visoravni. Suza je jedan od najstarijih gradova u svetu. Najstarije urbane strukture u okolini datiraju iz 4000. p.n.e, dok su ruralni ostaci mnogo stariji.

Elamitski jezik je vremenom iščezao, iako je bio jedan od zvaničnih jezika u Persijskom carstvu. Pominje se na Darijevim zapisima u Behistunu, kao i na trojezičnim natpisima u Persepolju.

Protoelamitsko pismo korišćeno je na vrlo širokom području. Najznačajnija kolekcija ovih zapisa čuva se u Luvru. Svi raniji pokušaji dekodiranja su propali.

Džozef Dal sa Oksforda dosad je dešifrovao oko 1.200 zasebnih simbola, ali je i dalje mnogo toga nepoznato. Najveća prepreka je kompleksnost samog znakovnog sistema. Veliki broj simbola predstavlja zagonetku, a još nisu dešifrovane ni osnovne reči poput "krava" i "stoka".

Dal napominje da se zapisi teško dešifruju i zbog toga što su izvorni tekstovi puni grešaka - što otežava oblikovanje konzistentnih obrazaca. On smatra da nisu postojala ni ustaljena pravila, zbog čega se ne može očekivati ni tačnost u pisanju.

Protoelamitski znakovni sistem je vremenom postao vrlo iskvaren, da bi zatim potpuno nestao iz upotrebe i to nakon samo trista godina (oko 2900 p.n.e).

Dal pojašnjava da se poruke na glinenim pločicama odnose na prihode i na vlasništvo nad zemljom. Reč je o poljoprivrednoj zajednici, koja je imala svoje vladare, ispod kojih je dolazio srednji sloj moćnika, dok su se na samom dnu društvene lestvice nalazili radnici koji su bili surovo tretirani.

Vladari su nosili titule koje su jasno odražavale njihov status. Na primer, naziv "gospodar stotine" označavao je čoveka koji je pod svojom kontrolom imao stotinu ljudi.
Glavna prehrambena namirnica ove civilizacije bio je ječam. Od njega su spremali neku vrstu kaše, a pili su i ječmeno pivo. Potčinjeni radnici dobijali su hrane dovoljno tek za preživljavanje, dok su bogatiji društveni slojevi uživali u jogurtu, siru i medu.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Za...od-5000-godina

[причалица]

TREĆI i poslednji kontingent sa artefaktima iz drevnog grada Inka Maču Pikču, koji se nalazio na univerzitetu Jejl, pre desetak dana stigao je u Kusko, u Peru. Reč je o relikvijama koje je pre više od jednog veka ekspedicija, predvođena istraživačem Hajramom Bingamom, odnela iz drevnog grada u Ameriku "radi proučavanja".
U 127 sanduka, avionom je prevezeno oko 35.000 keramičkih fragmenata i oko 700 kamenih delova. Ovaj arheološki materijal biće smešten u muzeju Maču Pikču u Kusku, gde se već nalaze vredni artefakti (mumije i skeletni ostaci) koji su tokom prošle godine, u aprilu i decembru, stigli iz Jejla.


Kada je sleteo avion sa poslednjom pošiljkom sa američkog univerziteta, na peruanskom aerodromu ih je dočekala visoka državna delegacija.
- Ovom predajom ispunjen je dogovor koji su 2010. godine potpisale peruanske vlasti i predstavnici univerziteta Jejl - poručila je ministarka kulture Blanka Alva Gerero.

Posle više od veka "izgnanstva", peruansko nacionalno blago vratilo se kući! Jedan deo relikvija odnet je krajem 1911. iz Maču Pikčua, samo nekoliko meseci nakon što je američki istoričar i profesor na Jejlu Hajram Bingam svetu otkrio postojanje ovog drevnog grada. Bingam se, nakon otkrića, nekoliko puta vraćao u Peru sa velikom ekspedicijom, a pri odlasku su "u istraživačke svrhe" odneli pomenute starine.

Peruanske vlasti su decenijama pokušavale da vrate svoje nacionalno blago. Pre nekoliko godina odnosi su se toliko zaoštrili da je slučaj stigao na međunarodni sud. Peru je tražio povraćaj relikvija, ali i višemilionsku odštetu od uglednog univerziteta. Tačka na taj sukob stavljena je početkom 2010. kada je postignut dogovor da Jejl vrati sve artefakte. Kao ustupak, peruanske vlasti su dozvolile studentima istorije umetnosti i arheologije tog univerziteta da borave i usavršavaju se po nekoliko meseci u istraživačkoj laboratoriji u Kusku.

Maču Pikču je decenijama bio sakriven u planinskom vencu Anda. Za njegovo postojanje je i u Peruu znao samo mali broj ljudi, uglavnom stanovnika u obližnjoj dolini. Za ostatak sveta bio je dugo čuvana tajna. Kada je 1908. bio na naučnom kongresu u Čileu, Bingam je prvi put čuo glasine o "netaknutim naseljima starih Inka". Vraćajući se u Ameriku, preko Perua, jedan domorodac ubedio ga je da poseti grad Ćokekirao, iz ere pre Kristofera Kolumba. Reč je o ostacima grada Inka, na jugu Perua, koji po svojoj strukturi i arhitekturi podseća na Maču Pikču. Tri godine kasnije (1911), Bingam je organizovao ekspediciju sa Jejla i vratio se na Ande. Izvesni Melćor Arteaga, stanovnik iz susednog mesta, 24. jula poveo ih je do "zaboravljenog grada" Maču Pikčua.

- Tvrdim da se nijedno mesto na svetu ne može uporediti sa ovim - zapisao je Hajram Bingam u dnevniku prve utiske. U današnjem svetu, u kome nam je dostupan pejzaž i "s kraja sveta", možemo samo da zamišljamo kakvu je veličanstvenu sliku Bingamu i njegovim saputnicima dao grad Inka.




Smešten visoko na planini, na 2.430 metara nadmorske visine, "Stari vrh" (u prevodu sa jezika Inka - kečua) se nalazi na 80 kilometara od Kuska. Većina arheologa veruje da je sagrađen za Pačakutija, cara Inka koji je živeo između 1438. i 1472. Pretpostavlja se da je drevni grad sagrađen oko 1450, kada je to carstvo bilo na vrhuncu, ali je samo sto godina kasnije napušten, a ubrzo i zaboravljen.
Bingamovo otkriće promenilo je sve. Danas je Maču Pikču najpoznatija "ikona" iz sveta Inka. Od 1983. nalazi se na Uneskovoj listi zaštićene svetske baštine, a 2007. izglasan je za jedno od Sedam novih svetskih čuda.
Kao jedna od najpoznatijih svetskih atrakcija, Maču Pikču je za Peru unosna ekonomska i komercijalna investicija. Od njegovog otkriće do danas broj turista je u stalnom porastu. Neodgovornost u kombinaciji sa previše posetilaca pretili su u nekoliko navrata da oskrnave ovaj veličanstveni istorijski spomenik. Tokom osamdesetih godina velika stena sa centralnog trga sklonjena je sa svog prirodnog mesta, a teren je "raščišćen" da bi se stvorio prostor za - heliodrom. Posle decenije protesta uglednih ljudi, naučnika, arheologa, Uneska, peruanske vlasti su zatvorile pistu i uspostavile "zonu zabranjenog leta".




Veliku pretnju najpoznatijem simbolu Inka predstavljaju i turisti. Zbog toga je pre nekoliko godina ograničen broj posetilaca na 2.500 dnevno. Peruanske vlasti su prošle godine izradile "stručnu studiju" u kojoj se tvrdi da Maču Pikču "uz dobru organizaciju može da primi dvostruko više posetilaca". Ove najave naišle su na jednoglasnu osudu stručne javnosti, a "studija" je u potpunoj suprotnosti sa mišljenjem stručnjaka iz Uneska, koji kao "hitne mere" predlažu dodatno smanjenje broja turista.
Na sva upozorenja vlada Perua je pre tri meseca "odgovorila" najavom izgradnje velikog međunarodnog aerodroma u Kusku. "Investicija vredna 400 miliona dolara pomoći će da odgovorimo na sve veći priliv turista", poručio je tamošnji resorni ministar koji je pre nekoliko dana saopštio još jednu "novinu" - karta za ulazak na Maču Pikču od januara će poskupeti na 18,5 dolara po osobi.
I najveći optimisti, međutim, sumnjaju da u borbi između novca i kulture svevremenska lepota Maču Pikčua ima šansu za pobedu.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura....o-vraceno-kuci

[причалица]

Čuveni podvodni arheolog Robert Balard, najpoznatiji po tome što je sa svojim timom našao olupinu čuvenog Titanika, smatra da je pronašao dokaz da se veliki potop, opisan u priči o Nojevoj barci u Bibliji, zaista dogodio, prenosi “Dejli telegraf”.


Rekonstrukcija mitske Nojeve barke u Dordrehtu, u Holandiji

Balard je u intervjuu za ABC njuz rekao da je, koristeću modernu tehnologiju, istraživao teoriju dvojice naučnika sa Univerziteta u Kolumbiji o tome da se u oblasti Crnog mora dogodila velika poplava.


Prema toj teoriji, Crno more je pre više hiljada godina bilo slatkovodno jezero, okruženo plodnim zemljištem koje su obrađivali farmeri, sve dok nije nadošla ogromna količina vode iz Sredozemnog mora.

Balard i njegov tim su zaronili u dubine Crnog mora kod obala Turske u potrazi za ostacima stare civilizacije koju je novonastalo more potopilo. Oni su pronašli drevnu obalu, sada potopljenu, koja bi mogla da bude dokaz potopa.

Datiranjem pomoću ugljenikovog izotopa C14 utvrđeno je da su školjke nađene na toj obali stare oko 7.000 godina, zbog čega Balard smatra da se poplava desila nekih 5.000 godina pre nove ere.

- U nekom trenutku to mesto je naglo poplavljeno i oko 150.000 kvadratnih kilometara zemlje je ostalo ispod vode - rekao je Balard.

Balard je istakao da je svestan da se mnogi neće složiti sa njegovim zaključkom o veličini i vremenu poplave, ali je siguran da je na pravom putu da nađe nešto iz biblijskog perioda.

Balard nije našao ostatke Nojeve barke, ali je prošle godine u Crnom moru otkrio ostatke antičkog broda i ljudske kosti, kao i komade grnčarije. Radi se o dobro očuvanoj olupini, ali ona je stara oko 2.500 godina, što je dosta mlađe od priče o Nojevoj barci.

- Budalasto je razmišljati o tome da ćemo ikada naći brod (Nojevu barku). Da li je moguće naći ljude koji su živeli tada? Da li je moguće naći sela koja su sada pod vodom? Odgovor je: da - smatra arheolog.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...zaista-dogodio

[причалица]

Prva ozbiljna arheološka istraživanja pokazala da je Studenica još neistražena riznica. Najnovija otkrića govore da je manastir postradao odmah posle Kosovske bitke



MADA su poslednjih nekoliko godina radovi intenzivirani, a arheološka istraživanja privedena kraju, na konačno uređenje kompleksa manastira Studenice čekaće se još dugo. Biser srpske srednjovekovne arhitekture i umetnosti dostojno bi branio svoje mesto na Uneskovoj listi svetske baštine, ukoliko bi se u njega više ulagalo.


Dosadašnji arheološki nalazi pomogli su da se mnoga pitanja iz viševekovnog života manastira razreše. Prema rečima arheologa Marka Popovića, rukovodioca istraživanja u Studenici, jedno od najznačajnijih je otkriće da je bedem sa kulama i kapijama koji okružuje manastirski kompleks podignut u Nemanjino vreme.

- To znači da je bedem zidan istovremeno sa izgradnjom manastira i da sa njim predstavlja jedinstvenu celinu, a ne kao što se do sada mislilo da potiče iz neke od ranijih epoha.


Drugo značajno otkriće, kaže Popović, jeste da je Studenica teško postradala krajem 14. veka.

- Verovatno se to dogodilo odmah posle Kosovske bitke. Tom prilikom su izgorele sve građevine čije smo ostatke otkrili sa istočne i severne strane, uključujući i zdanje nekadašnje ktitorske rezidencije. U sloju ovog velikog požara nađen je novac kneza Lazara, koji ga vremenski određuje. Kada se završe arheološka iskopavanja biće moguće da se predstave sve otkrivene građevine i time stekne osnovni utisak kako je nekada izgledala Studenica.


Tokom protekle godine otkriveni su i ostaci manastirskih konaka iz 13. veka u severnom i severoistočnom delu manastirske porte, a planirano je istraživanje još neotkrivenih delova u istočnom sektoru kompleksa i reviziona iskopavanja u jugoistočnoj građevini, otkrivenoj 1969. godine.

- O tome nema sačuvane dokumentacije. U pitanju je solidno građeno zdanje koje je, po svemu sudeći, podigao kralj Milutin, a koja je do sada bila pogrešno pripisana Nemanjinom vremenu. Inače, radove u Studenici, prevashodno konzervatorske, koji su započeti još 1952. godine, dugo nisu pratila arheološka istraživanja. Iskopavali su arhitekte i to isključivo za potrebe konzervatorskih radova. Prava arheološka istraživanja započeta su osamdesetih, ali su opet bila usmerena na potrebe konzervacije. Tek je 1989. sačinjen kompletan projekat sistematskih arheoloških iskopavanja.

Iskopavanja po tom projektu započeta su 1989. i sa dužim prekidima izvođena su do 1997, kada su prekinuta. U tom razdoblju otkrivena je jedna veća građevina u severnom delu porte, koja je činila deo prvobitnog manastirskog kompleksa sa kraja 12. veka.


- Deo sistematskih iskopavanja koja su počela 1989, nastavljena su pre tri godine. Ceo severni i severoistočni deo kompleksa bio je arheološki neistražen. Vršena su manja sondažna iskopavanja kojima je utvrđeno da tu postoje ostaci zidanih objekata, ali oni nisu nikada u celosti niti delimično otkriveni, prostorno definisani, niti identifikovani i vremenski opredeljeni.


Dokumentacija sa ranijih arheoloških iskopavanja, vršenih pre 1989. godine, postoji samo u fragmentima. Uglavnom su to fotografije, poneki plan i šture dnevničke beleške. - Ni iz razdoblja 1981-1987. u Republičkom zavodu praktično nema dokumentacije, a gde se nalazi i da li uopšte postoji nije se moglo utvrditi. Nedostaju svi arheološki dnevnici, terenski inventari, planovi i fotografije. Sačuvani su samo svi pokretni arheološki nalazi, koji su bez prateće dokumentacije nedavno predati Narodnom muzeju - kaže Popović.

- Sve to predstavlja veliki problem. Jer, nešto od izgubljenog se može rekonstruisati iz objavljenih radova, na osnovu pokretnih arheoloških nalaza, kao i onoga što se i sada može dokumentovati, ali nažalost, neki značajni podaci su trajno izgubljeni, na primer o sahranama u Bogorodičinoj crkvi, posebno grobnim konstrukcijama.

Kao poseban problem, Popović izdvaja pripratu kralja Radoslava, gde treba završiti rekonstrukciju gornjih delova, izvršiti malterisanje i prepokrivanje olovom.

- Najobimniji radovi u Studenici predstoje na restauraciji teško oštećenog živopisa Bogorodičine crkve. Dosadašnje intervencije dale su odlične rezultate, ali radove treba intenzivirati. Obimni posao predstoji i na živopisu Kraljeve crkve. Ovo su samo neki od prioriteta, ali tu je i prezentacija riznice i lapidarijuma, uređenje okoline manastira, što je naša obaveza budući da je Studenica spomenik svetske baštine.

MONOGRAFIJA
NAŠ sagovornik otkriva da priprema monografiju „Arheološka istraživanja u Studenici“, koja bi mogla da bude spremna za štampu početkom 2014. godine. Da li će se to i ostvariti zavisi od raspoloživih sredstava za završna istraživanja, od obrade arheoloških nalaza, dopune dokumentacije i izrade one koja nedostaje.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura....razena-riznica

[причалица]

Аркаим, град Огња и Воде


Пре 3700 година на Јужном Уралу постојало је насеље са изузетно развијеном урбаном културом, сложеном религијом, улицама на крововима, лавиринтима на улазима, свастикама, а можда и опсерваторијом

У Чељабинској области, на југу Урала, на узвишици близу места где се спајају реке Велика Караганка и Утјаганка, откривена је 1987. древна насеобина. Научници се слажу да Аркаим по старости може да се упореди са египатским пирамидама или са критском микенском цивилизацијом. Древни градитељи су га подигли пре око 3600-3700 година у периоду средњег бронзаног доба.

Ко су били житељи Аркаима?
Три деценије истраживачи покушавају да одговоре на ово питање. Као што то често бива када нема правог одговора, почињу да се појављују и идеје да су у граду живели ванземаљци. Већина научника верује да су Аркаим изградили Индоевропљани, али засада та теорија није доказана. Неки међу њима претпостављају да су у Аркаиму живели преци људи који су населили Иран и Индију и на тим подручјима основали своје велике културе.



Уређење Аркаима
Аркаим је грађен плански, што потврђују откривене парцеле које су непознати градитељи оставили за изградњу кућа, као и добро осмишљене конструкције свих градских објеката. Насеље има радијалну симетрију, тј. грађено је у облику круга. Пречник спољног круга је око 160 метара. Монументалне зидине Аркаима су окружене ровом дубоким око два метра, који је некада био испуњен водом. Ширина спољашњег зида је скоро 5 m, а висина преко 5 m. Истраживачи су дошли до закључка да је основна јединица за дужину у Аркаиму износила 80 cm.

Насеља бронзаног доба имају сасвим друкчију структуру – линеарна су и сваки стамбени или фортификацијски комплекс грађен је независно од других. У Аркаиму је, међутим, постојао план градње, који је предвиђао међусобну повезаност објеката. Лако је уочити да је целокупан градски простор коришћен активно и рационално. Овај древни град је био добро утврђен. Био је опасан двоструким каменим зидинама између којих је пролазио пут, а уз унутрашњи зид су биле изграђене просторије различите величине и намене.
Истраживачи су у Аркаиму открили стамбене грађевине и различите помоћне објекте: грнчарске пећи, пећи за топљење метала, као и торове за стоку. На основу очуваних животињских костију научници су сазнали и које су животиње овде биле узгајане. Углавном су то били коњи и крупна и ситна рогата стока. Теже је доћи до сазнања о основном занимању древних житеља овог града – о томе се још увек воде расправе и врше истраживања.

Стручњаци сматрају да су житељи овог древног града обрађивали околна поља. На локалитету удаљеном 5-6 km од Аркаима пронађено је и неколико мањих насеља из истог периода. Неки археолози сматрају да су то била имања на којима су се житељи Аркаима бавили пољопривредом.
Упркос томе што је град основан према јединственом плану, сваки стамбени објекат је грађен засебно, чак су приметни и покушаји да се кућа прошири науштрб простора предвиђеног за улицу, што говори да је свака породица (или сваки род) самостално градила своју кућу и да није било колективне друштвене изградње.
Интересантно је и то да је древно насеље имало, осим добро пројектованих пролаза, такозваних „улица“, и систем сливника и шахти. То је најстарији до сада откривени канализациони систем, који сведочи о веома високом урбанистичком нивоу Аркаима.

На локалитету је пронађено и мноштво костију жртвених животиња, што говори о развијеној религиозности. Истраживач Д. Зданович у једној од својих књига запажа: „У читавом низу домаћинстава у Аркаиму на дну бунара су пронађена спаљена копита, као и лопатице и доње вилице коња и крава. Кости су намерно стављане у бунар: вилице су распоређене у круг по зидовима бунара и причвршћене за земљу брезовим кочићима. Поред бунара, на чијем дну су откривени остаци жртвених животиња, налазиле су се пећи за топљење метала.“ Зданович претпоставља да ова повезаност жртвеника са ватром и водом указује на мит о рођењу божанства из огња и воде, и у томе види везу са зороастријским божанством Агни.
Аркаим је постојао око 200-300 година.

Земља градова
Након открића Аркаима у овом региону је уз помоћ аерокосмичких истраживања пронађено преко двадесет сличних насеља. Сва она се налазе на веома згуснутој територији пречника 350 km, потичу из исте епохе и имају заједничке карактеристике по којима се разликују од других откривених древних градова. Истраживачи ових јужноуралских насеља увели су термин „земља градова“ као назив за ову јединствену појаву. Појава је јединствена по томе што је из тог периода сачувано врло мало градова. Углавном се срећу хумке, насеобине и некрополе, а нигде у свету није откривен овакав систем градова као на Јужном Уралу

http://ruskarec.ru/articles/2012/09/...ode_17123.html.

[причалица]

Britanski naučnici su izneli još dokaza u prilog tvrdnji da kostur koji je pronađen ispod jednog parkinga u Lajčesteru predstavlja ostatke kralja Ričarda III.


Muškarci u kostimu vitezova na mestu gde su pronađene kosti

Britanski naučnici su u septembru prošle godine otkrili kostur na teritoriji jednog parkinga u Lajčesteru, a pojavile su se sumnje da su kosti pripadale kralju Ričardu III.

Detaljnim proučavanjem kostiju i povreda na njima, naučnici su utvrdili da njihova pretpostavka ima veliku verovatnoću da bude istinita. Do kakvih su tačno saznanja došli, obelodaniće u ponedeljak, prenosi "Rojters".

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/365787/Kostur-pronadjen-ispod-parkinga-u-Lajcesteru-predstavlja-ostatke-Ricarda-III

[причалица]

Naučnici sa britanskog Univerziteta u Lesteru koji su potvrdili da su kosti pronađene ispod parkinga u Lestertu zaista pripadale engleskom kralju Ričardu III, došao je do zanimljivih zaključaka o životu i smrti "grbavog kralja". Naučnici su uspeli i da rekonstruišu izgled Ričardovog lica.


Ovako je izgledao kralj Ričard III prema rekonstrukciji naučnika

Pored toga što je konačno rezrešena misterija šta se dogodilo s telom poslednjeg kralja iz dinastije Plantageneta, naučnici su otkrili i detalje o tome kako je jedan od najkontroverznijih britanskih monarha umro i kakvom tretmanu je njegovo telo bilo izloženo poraza od Henrija VII u Bici kod Bosforta 1485.

Ričardovo telo je, naime, nakon poraza i pogibije osramoćeno tako što je nago i vezanih ruku nošeno kroz Lester i pritom dodatno sakćeno, da bi na kraju bilo bačeno u plitak grob, bez kovčega i pokrova.


Lobanja koja je potvrdila identitet ubijenog kralja


Brojne povrede prisutne su na celom telu, uključujući i lobanju

Tu je i ostalo, sve dok ga prošle godine, na inicijativu scenaristkinje Filipe Langli iz Društva Ričard Treći, arheolozi nisu pronešli uz pomoć istorijskih mapa, koje su im omogućile da utvrde položaj nekadašnjeg manastira u čijem dvorištu je kralj navodno bio sahranjen.

Nakon samo tri nedelje traganja, arheolozi su u loše iskopanom grobu pronašli muški kostur teško izobličene kičme - Ričard III je bio poznat po nadimku “grbavac”. Kosti su podvrgnute “temeljnoj akademskoj studiji”, a rezltati su juče detaljno prezentirani.


Kostur kralja Ričarda na arheološkom lokalitetu u Lesteru


Iskrivljena kičma i polomljene kosti: Dokazi sakaćenja u životu, ali i posle smrti Ričarda Trećeg

DNK kostura odgovarala onoj Ričardovih živih potomaka - kanadskog proizvođača nameštaja Majkla Ibzena, čija je majka bila direktan potomak kraljeve sestre, Ane od Jorka, i još jedne neimenovane osobe.

Starost kostiju je takođe odgovarajuća - datiraju iz doba kraja Rata Ruža, vođenog između dveju dinastija i okončanog Bitkom kod Bosforta, u kojoj je Ričard ubijen. One pripadaju muškoj osobi sitne i nežne građe u kasnim 20-im ili ranim 30-im godinama, a Ričard III je ubijen u 32. godini.

Na skeletu je utvrđeno da je u trenuku smrti zadobio 10 rana, što potvrđuje izveštaje prema kojima se kralj u bici lično borio i hrabro držao, odbivši da se povuče i skloni na sigurno, mada mu je takva mogućnost nuđena.

Od njih su, međutim, smrtonosne mogle biti samo dve - povrede glave nanesene mačem ili halebardom. Telu su, pored toga, nanesene i “ponižavajuće povrede”, kao što je ubod mačem u desnu stranu zadnjice, ubodi u rebra, i rezovi nožem po licu, najverovatnije nakon smrti, prilikom nošenja kroz grad.
Velika iskrivljenost kičme, izazvana jakom skoliozom, potvrđuje Šekspirov opis Ričarda kao grbavca, ali kosti demantuju pesnikovu tvrdnju da je poslednji Plantagenet imao i osušenu ruku.

Forenzičari su, pored toga uz pomoć 3D skenera kraljeve lobanje uspeli da rekonstruišu i izgled njegovog lica, jakog nosa i istaknute brade, čije osnovne crte u osnovi odgovaraju njegovom jedinom sačuvanom, posthumnom portretu, mada je izraz rekonstrisanog lica nekako dobroćudniji.

Ričard III, koji je vladao samo 2 godine nakon smrti svog brata Henrija IV,
tokom istorije je bio demonizovan i preispitivan kao retko koji vladar.

Šekspir ga je u svojoj tragediji Ručard III prikazao u jako lošem svetlu, a istoričari su se stolećima sporili da li bi trebalo da bude zapamćen kao vizionar, reformator i dobar upravljač, ili kao ambiciozni uzurpator i bezobzirni ubica.

Istina je, najverovatnije, negde na sredini, a u Britaniji se, nakon sadašnje prezentacije naučnika i polaganja tela u katedralu u Lesteru, umnožavaju zahtevi da se drevnom kralju priredi dostojan državni pogreb u Londonu.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...Ricarda-Treceg

[причалица]

Vikinzi i starosedeoci Amerike: licem u lice

Prateći bledi trag artefakata, jedan kanadski arheolog traga za izgubljenim poglavljem istorije Novog sveta…
Nešto u vezi sa tim neobičnim kanapima nije se uklapalo.Patriša Saderland je to odmah uočila: netipično su paperjasti, tako mekani na dodir.

Ovi brodski kanapi potiču iz jedne napuštene naseobine na krajnjem severu Bafinovog ostrva u Kanadi, duboko u Arktičkom krugu, severno od Hadsonovog zaliva. Tu su se pre oko 700 godina domorodački lovci grejali oko fenjera u kojima je gorela fokina mast. Osamdesetih godina XX veka jedan rimokatolički misionar je, takođe sa čuđenjem, posmatrao mekane kanape nakon što je iskopao na stotine zanimljivih predmeta iz tih istih ruševina. Napravljeni od kratke dlake iščupane sa kože arktičkog zeca, ovi vezovi nimalo ne liče na opute koje su arktički lovci uplitali u konopce. Otkud to ovde? Stari sveštenik nije imao odgovor, pa je kanape spakovao zajedno sa ostalim pronađenim predmetima i poslao ih u Kanadski muzej civilizacije u Gatinou, u Kvebeku.

Godine su prolazile sve dok jednog dana tokom 1999. godine Saderlandova, koja je arktički arheolog u muzeju, nije stavila kanape pod mikroskop i videla da su to kratke dlake upredene u mekane niti. Praistorijski narodi na Bafinovom ostrvu, međutim, nisu ni preli ni tkali. Oni su komade odeće od koža i krzna prošivali i uvezivali oputom. Otkud onda ovaj ispredeni kanap? Saderlandovoj je sinulo. Nekoliko godina ranije, kad je pomagala na lokalitetu jedne vikinške seoske kuće na Grenlandu, videla je svoje kolege kako iskopavaju komade sličnog kanapa iz poda prostorije za tkanje. Odmah je telefonom pozvala jednog arheologa u Danskoj. Posle nekoliko nedelja stručnjak za vikinške tkanine obavestio ju je da su kanapi iz Kanade isti kao predivo nordijskih žena sa Grenlanda. „Ostala sam bez reči”, seća se Saderlandova.

Otkriće je otvorilo velika pitanja koja su kopkala Saderlandovu, nagnavši je da se upusti u svesrdnu naučnu istragu koja traje već duže od jedne decenije. Da li se grupa Nordijaca iskrcala na zabačenu obalu Bafinovog ostrva i ostvarila prijateljski kontakt sa domorodačkim lovcima? Da li je taj kanap ključ za rasvetljavanje odavno zaturenog poglavlja istorije Novog sveta?

VIKINŠKI MOREPLOVCI bili su istraživači bez premca u srednjovekovnoj Evropi. Gradili su stamene brodove od drveta, koji čak i danas izazivaju divljenje, i isplovljavali iz svoje domovine u Skandinaviji u potrazi za zemljom, zlatom i drugim blagom. Neki su u VIII veku plovili na zapad do današnje Škotske, Engleske i Irske, sejući smrt mačem u prepadima koji su ovekovečeni u raznim srednjovekovnim rukopisima. Mnogi su se okrenuli prekomorskoj trgovini. Još u IX veku vikinški trgovci su stigli istočno čak do obala Belog i Crnog mora i plovili su plićacima istočnoevropskih reka. Osnovali su gradove duž glavnih evroazijskih trgovačkih puteva i nabavljali najfiniju robu tadašnjeg Starog sveta – staklene posude iz doline Rajne, srebrninu sa Bliskog istoka, školjke iz Crvenog mora, svilu iz Kine.

Najveći pustolovi među njima odvažno su zaplovljavali daleko na zapad, u rizične, maglom prekrivene vode severnog Atlantika. Na Islandu i Grenlandu vikinški kolonisti vredno su gradili čitava sela, sa velikim skladištima punim arktičke robe namenjene za prodaju po Evropi, od morževe belokosti do spiralnih kljova narvala koji su prodavani kao rogovi jednoroga. Pojedine vikinške vođe, neustrašive kad je u pitanju istraživanje nepoznatog, išle su još dalje na zapad i plovile između ledenih bregova sve do Amerike.

Negde između 989. i 1020. godine vikinški moreplovci – verovatno oko 90 muškaraca i žena – iskrcali su se na obalu današnjeg Njufaundlenda i sagradili tri velike zajedničke prostorije i brojne zemljane kolibe, u kojima se prela vuna, kovalo gvožđe i popravljali delovi brodova. Šezdesetih godina XX veka norveški avanturista Helge Ingstad i njegova supruga, arheolog Ana Stajn Ingstad, otkrili su i iskopali zarasle ruševine ovog drevnog logora kod mesta Lanso Medouz. Kasnije su kanadski arheolozi pronašli gvozdene brodske klinove i druge artefakte sa olupine broda, verovatno vikinškog, u blizini ostrva Elsmer. Međutim, narednih godina je otkriveno malo drugih tragova legendarnog prisustva Vikinga u Novom svetu – sve dok se nisu pojavila otkrića Patriše Saderland.

U bledunjavoj svetlosti praskozorja, na Bafinovom ostrvu, Saderlandova i njena terenska ekipa u koloni po jedan silaze vijugavom, stenovitom pešačkom stazom do zelene udoline Tenfild. Sinoćni jak vetar sada je utihnuo, teški oblaci su se razišli i nebo se razvedrilo iznad nazubljene stenovite obale koju su vikinški moreplovci svojevremeno zvali Heluland – „zemlja kamenih ploča”. Mnogo pre dolaska Vikinga drevni stanovnici ovog područja podigli su tu naselje, na mestu koje se danas zove Nanuk.

Saderlandova s teškom mukom silazi niz brdo, obazrivo bacajući pogled ka obali, u slučaju da se tu vrzma neki polarni medved. Ovog jutra obala je pusta. Saderlandova prolazi između dve slatkovodne bare od otopljenog snega i glasno se iščuđava nad debelom, sunđerastom mahovinom u dolini. „Mnogo je zelenila, ima podosta građevinskog materijala”, kaže ona. „Ovo je najzelenija dolina u kraju.”

Saderlandova, koja je sada stalni istraživač pri Univerzitetu u Aberdinu, osmehuje se, svesna koliko je ovo mesto savršeno. Ispod nas leži zaklonjen zaton, prirodna luka za okeanski vikinški brod. Duž nekih od natopljenih, raskaljanih delova doline uljasti sjaj zemlje pune mikroba ukazuje na prisustvo tzv. močvarnog gvožđa, rude koju su vikinški kovači vešto obrađivali. Međutim, čim se Saderlandova popela na malo uzvišenje iznad arheološkog lokaliteta, elan joj je splasnuo. Posle sinoćne oluje iskopani kanali poplavljeni su blatnjavom vodom dubokom dvadeset centimetara. Drenaža će trajati satima, uz mnogo kofa i pumpanja. „Nemamo mi vremena za to”, ljutito dobacuje.

Sa svojim srebrnosedim uvojcima, devojačkim glasom, sitne građe, visoka 152 centimetra, Patriša Saderland uopšte ne liči na vođu ekspedicije. Ali ovaj 63-godišnji arheolog u logoru je živa vatra. Prva ustaje svakog jutra, a uveče se poslednja zavlači u svoju vreću za spavanje. Preko dana je svuda – pravi palačinke, sprema ručak za inuitske poglavice, proverava električnu ogradu protiv medveda. Ona odlučuje gotovo o svemu, šta god da je u pitanju. Pre samo tri meseca imala je ozbiljnu operaciju ramena; posle četiri nedelje iskopavanja leva ruka joj je toliko natečena da je nosi u povezu.

[причалица]

nastavak:

Ali Saderlandova je izuzetno odlučna žena. Nakon što je 1999. godine otkrila vikinške kanape, ponovo se vratila u depoe Kanadskog muzeja civilizacije. Počela je detaljno da pregleda nalaze drugih arheologa, artefakte iskopane na lokalitetima drevnih arktičkih lovaca danas poznatih kao Dorseti, koji su krstarili istočnom arktičkom obalom čitavih 2.000 godina, da bi onda misteriozno iščezli krajem XIV veka.

Ispitujući stotine mogućih artefakata Dorseta, često pod mikroskopom, Saderlandova je otkrila još neke strukove kanapa sa četiri glavna lokaliteta – Nanguvika, doline Tenfild, ostrva Vilous i sa Avajalskih ostrva – rasutih duž 2.000 kilometara obale, od severa Bafinovog ostrva do severnog Labradora. Osim toga, primetila je nešto izrazito neobično u zbirakama sa tih lokaliteta. Istraživačke ekipe su odatle donosile brojne parčiće drveta, iako je područje pod tundrom, bez drveća. Na svoje iznenađenje, Saderlandova je otkrila merne štapove na kojima su Vikinzi zarezivanjem beležili trgovačke transakcije, i vretena, verovatno za namotavanje niti. Uočila je i komade drveta sa četvrtastim rupama od eksera i sa flekama, moguće od gvožđa.

Datiranje radioaktivnim ugljenikom pokazalo je da jedan komad potiče iz XIV veka, pred kraj Nordijskog doba na Grenlandu.Što je Saderlandova više pročešljavala stare dorsetske zbirke, to je nalazila sve više dokaza o prisustvu Vikinga na ovim obalama. Dok je ispitivala kamene alatke, otkrila je gotovo 30 tradicionalnih nordijskih brusnih kamenova za oštrenje, što je bila standardna alatka vikinških muškaraca i žena. Takođe je našla i nekoliko dorsetskih rezbarija sa prikazom lica nalik na evropska, sa dugim nosevima, izraženim obrvama i verovatno bradom.

Svi ovi artefakti snažno ukazuju na prijateljske kontakte između dorsetskih lovaca i vikinških moreplovaca. Međutim, da bi našla nove dokaze, Saderlandova je morala da kopa, a dolina Tenfild je najviše obećavala od sva četiri lokaliteta. Šezdesetih godina XX veka američki arheolog Moro Maksvel iskopao je jednu naročitu strukturu sastavljenu od kamena i zemljanih blokova. Te ruševine je, kako je kasnije pisao, „bilo teško objasniti”, ali je na kraju zaključio da su nomadski dorsetski lovci na tom mestu napravili nekakvu vrstu kuće. U svom kabinetu Saderlandova je sedela okružena zbirkama vikinških artefakata i ta teorija joj nije delovala ubedljivo. Dorseti su gradili male kolibe veličine današnje prosečne spavaće sobe. Ova kuća u dolini Tenfild, čiji zid je duži od 12 metara, bila je mnogo, mnogo veća.

U ruševinama su pronađeni i drugi dokazi, koji nisu toliko sićušni. Jedan član ekipe iskopao je lopatu od kitove kosti, vrlo sličnu lopatama pronalaženim po vikinškim naseljima na Grenlandu. „Iste je veličine i od istog materijala kao i ašovi koji su služili za isecanje zemljanih blokova za kuće”, primećuje Saderlandova. I to ima smisla. Saderlandova i njene kolege pronašli su ostatke zemljanih blokova – materijala od koga su Vikinzi gradili zidnu izolaciju – i temelje od krupnog kamenja koje je po svemu sudeći isklesao neko ko se razumeo u nordijsko zidarstvo. Celokupna veličina građevine, tip zidova i odvodni kanal duž kamenova slični su vikinškim kućama na Grenlandu. Na jednom mestu u ruševini još se oseća prepoznatljiv smrad fekalija. Član ekipe je iz tla iskopao grumenje mahovine veliko kao pesnica, što je bila vikinška varijanta toaletnog papira. „Dorseti se nikada nisu toliko dugo zadržavali na jednom mestu da bi napravili prostoriju za toalet”, kaže Saderlandova.

Ali zašto bi se i neumorni putnici, Vikinzi, zadržavali na ovom vetrovitom ćošku Helulanda? Kakvo blago su tražili?


PRED KRAJ IX veka jedan bogati vikinški trgovac stigao je na dvor engleskog kralja Alfreda Velikog. Bio je prijatan i komunikativan, obučen u raskošnu odeću stranog porekla i zvao se Otere. Govorio je o svom dugom putovanju do obala Belog mora, gde je od severnjaka zvanih Sami nabavio retku, luksuznu arktičku robu – od krzna vidre i kune do naramaka mekanog ptičjeg paperja. Onda je vikinški trgovac kralju poklonio morževu belokost, materijal koji se mogao izrezbariti u bleštavu šahovsku figuru ili neko drugo umetničko delo.


Otere nije bio jedini vikinški trgovac koji je tolio žeđ Evropljana za finom robom sa ledenog severa. Svakog proleća ljudi iz naselja na zapadu i istoku Grenlanda odlazili su na sever do bogatog obalskog lovišta Nordsetur. Logorujući na obali, ovi srednjovekovni Grenlanđani bi onda lovili morževe i drugu arktičku divljač, punili svoje čamce sa kožama, krznima, belokosti, čak i sa živim mladuncima polarnih medveda, za trgovinu sa drugim narodima. Samo dva-tri dana plovidbe zapadno od Nordsetura, iza uzburkanih voda Dejvisovog moreuza, ležala je još jedna, potencijalno bogatija arktička riznica – Heluland. Planine sa glečerima preteći su se nadvijale nad tom zemljom, ali tamošnja ledeno hladna voda vrvela je od morževa i narvala, a kopno je bilo puno karibua i malih krznatih životinja.


Vikinški moreplovci koji su pre hiljadu godina istraživali obalu Severne Amerike verovatno su tražili, kao i Otere, partnere za trgovinu. U današnjem Njufaundlendu, koji su Vikinzi zvali Vinland, došljaci su naišli na neprijateljski doček. Domoroci su bili dobro naoružani i strance su smatrali uljezima na njihovoj zemlji. Ali zato su u Helulandu male nomadske grupe lovaca Dorseta možda uočile priliku za sebe i prostrle im crveni tepih. Imali su tek nešto malo ratničkog oružja, ali su vešto lovili morževe i postavljali zamke za krznate životinje čija je meka dlaka mogla da se ispreda u raskošne niti. Štaviše, neki naučnici misle da su Dorseti uživali u trgovini. Vekovima su se trampili sa susednim domorodačkim grupama za bakar i drugu retku robu. „Možda su oni bili prvi preduzetnici na Arktiku”, kaže Saderlandova.


Bez razloga da strahuju od lokalnog stanovništva, vikinški moreplovci su očigledno izgradili sezonski logor u dolini Tenfild, verovatno i zbog lova i zbog trgovine. U okolini je bilo mnogo polarnih lisica, a stranci su imali barem dve poželjne stvari da ponude dorsetskim lovcima kao trampu za njihova krzna: komade drveta koji se mogu oblikovati i parčiće metala koji se oštrenjem mogu pretvoriti u sečiva. Izgleda da je cvetala trgovina krznom i drugom luksuznom robom. Arheološki dokazi ukazuju da su neke porodice Dorseta verovatno preparirale životinjske kože u logoru nedaleko od vikinškog seoceta.


Pre trinaest godina, kad je prvi put uočila one čudne strukove kanapa, Saderlandova nije mogla ni da zamisli da na obali njenog voljenog Arktika postoji mala vikinška trgovačka ispostava. Ali Saderlandova ima još mnogo posla. Istražen je samo delić doline Tenfild, a upečatljivi nalazi Patriše Saderland – novi dokazi o prijateljskim kontaktima vikinških moreplovaca i severnoameričkih starosedelaca, što je verovatno prva trgovina krznom između Evrope i Amerike – pokrenula je žučnu polemiku među mnogim njenim kolegama. Arheologija se uglavnom zasniva na tumačenju dokaza. Kao kod otkrića na Lenso Medousu pre više decenija, bitka za priznanje biće teška i duga. Ali Saderlandova je čvrsto odlučila da dokaže da sumnjičavci greše.


Ona navlači mrežicu protiv komaraca preko lica i nastavlja da kopa. „Mislim da ovde ima još mnogo da se iskopa, sigurno”, kaže uz osmeh. „I naći ćemo još svašta.”


http://www.nationalgeographic.rs/rep...-lice.html?p=3

[причалица]

Kustosi muzeja australjiskog grada Perta poslali su 3.000 godina staru egipatsku mumiju na rentgen i snimanje kompjuterizovanom tomografijom ne bi li odgonetnuli njene tajne.



Oni se nadaju da će "pregled", koji će obaviti stručnjaci Univerziteta i Dečje klinike u Mančesteru, u Velikoj Britaniji, otkriti detalje o životu i smrti mumije.

Veruje se da je mumificirana žena bila sveštenica ili princeza, i da je najverovatnije živela u Tebi.

Ovo će biti prve analize mumije iz muzeja u Pertu koji je prošle godine u Mančester poslao na ispitivanje mumificirani ibis, pticu koju su drevni Egipćani smatrali svetom.

Analize će biti obavljene u okviru projekata koji imaju za cilj da stvore svetsku bazu podataka o mumificiranim ljudskim i životinjskim ostacima.

Rezultati ovakvih pretraživanja omogućavaju naučnicima da saznaju više o načinu ishrane drevnih Egipćana kao i o bolestima od kojih su patili.

Skeniranja mumija iz muzejske zbirke Mančestera otkrila su da je jedan deo stanovnika starog Egipta bolovao od anemije i da su mnogi imali probleme sa zubima, najverovatnije zbog toga što su jeli hleb pun peska.

Dr Lidija Meknajt, sa univerzitetskog Centra za biomedicinsku egiptologiju, kazala je za BBC da će glavno pitanje biti "da li medju zavojima uopšte ima tela?"

- Najverovatnije da ima, jer se kroz zavoje naziru kosti i stopala - navela je ona.

- Na osnovu kovčega mislimo da je reč o ženi, a to ćemo sada i proveriti - istakla je dr Meknajt, dodajući da će skeniranje pomoći da se odredi koliko je mumuficirana osoba bila stara kada je umrla, da li je od nečeg bolovala i da li je imala povrede.

Istraživanje predstavlja nastavak programa proučavanja koje je započeto davne 1908. godine kada je prva mumija raspakovana u amfiteatru Mančesterskog univerziteta.

http://www.24sata.rs/vesti/svet/vest...bi/92691.phtml

[причалица]

U poslednjih nekoliko nedelja u Srbiji je otkriveno nekoliko praistorijskih grobnica. Prilikom izgradnje auto-puta Koridor 10 kod Sinjca (između Bele Palanke i Pirota) slučajno je nađeno nekoliko grobnica ratnika iz gvozdenog doba, a u Jančicima na Kablaru u okviru redovnih arheoloških istraživanja, jedna humka istaknute ličnosti iz vremena bronzanog.


Humka: Jančići na Kablaru

Aheolozi su kod Sinjca pronašli skelete ratnika sa kopljima i noževima, a uz njih i bronzane ukrase, nitne, alke i ukrase za noge.

– Do sada smo pronašli tri skeleta, pa je možda reč o porodičnoj shrani – kazala je za „Blic” Mirjana Blagojević, arheolog savetnica u Zavodu za zaštitu spomenika kulture iz Beograda, dodavši da je reč o neočekivanom otkriću koje, možda, neće moći da bude do kraja istraženo jer postoji ograničena zona kretanja.


Sa „Koridorima Srbije” će pokušati da se nalaz izmesti ali to zavisi od para. Reč je o starevačkoj kulturi iz prelaska iz starijeg u mlađe gvozdeno doba.

– Prvi put se jedna zajednica sahranjuje skeletno. Reč je o jedinstvenom nalazu za jugoistočnu Srbiju – kaže mr Predrag Pejić, arheolog u pirotskom Muzeju Ponišavlja.


Grobnica ratnika: Bela Palanka

Nekoliko hiljada godina starija grobnica, iz bronzanog doba, istraživana je u Jančićima od 20. maja do 10. juna. Reč je o humki / tumulu na lokalitetu Dubac, u neposrednoj blizini humki koje su istraživane pre tridesetak godina. Tumul koji je ove godine istražen daje nove podatke o sahranjivanju pod humkama tokom bronzanog doba u ovom kraju.

- Ovu humku odlikuje izuzetna arhitektura od veoma krupnog kamenja u obliku stena i gromada, maltene megalitske arhitekture. U njenom centru istražen je grob spaljenog pokojnika bez priloga. Sekundarnu celinu predstavljaja jedna urna iz srednjeg bronzanog doba, od koje je otkriveno više delova, tako da će se njena eventualna rekonstrukcija obaviti u čačanskom muzeju – kaže za „Blic” Katarina Dmitrović, kustos arheolog čačanskog muzeja i rukovodilac istraživanja.

Osnivanje humke datira u rano bronzano doba, dakle negde oko 2000. godine pre nove ere.



- Naknadne analize osteološkog materijala iz centralnog groba daće nam dodatne podatke o sahranjenoj individui kao i sigurnije datiranje nalaza. Prema obliku i načinu zidanja ove humke najverovatnije je reč o nekoj istaknutoj ličnosti, plemenskom vođi ili važnom članu zajednice – objašnjava Dmitrović.

On dodaje da muzej planira da nastavi istraživanja praistorijskih nekropola pod humkama u čačanskom kraju kojih ima sve manje usled poljoprivrednih radova i izgradnje puteva.

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/387...evacke-kulture

[причалица]

Arheolozi su pronašli drevni majanski grad koji je vekovima bio sakriven u kišnim šumama istočnog Meksika i za koji se nadaju da će im pružiti nove informacije o propasti ove velike civilizacije pre 1.000 godina.




Tim, na čelu sa Ivanom Šprajcom, profesorom Slovenačke Akademije nauka i umetnosti, pronašao je 15 piramida, uključujući jednu visoku 23 metra, terene i visoke kamene stele.

Grad su nazvali Čaktun, što znači "Crvena stena" ili "Velika stena", a Šprajc kaže da je grad najverovatnije bio manje naseljen od Tikala u Gvatemali i da je u njemu živelo izmedju 30.000 i 40.000 ljudi iako su dodatna istraživanja potrebna da bi se dao tačan broj.


Grad se prostire na 22 hektara

Istraživanje tima odobrio je Nacionalni institut za antropologiju i istoriju a finansiralo je Društvo Nacionalna geografija i dve evropske kompanije.

Šprajc je rekao da je grad, koji se prostire na 22 hektara i nalazi 120 kilometara od Četumala, jedan od najvećih pronadjenih na Jukatanu. Nabliže naseljeno mesto je gradić Ksipuhil, 25 kilometara dalje.


Ostaci Čaktuna: Grad je najverovatnije napušten pre 1.000 godina

Šprajc je grad "otkrio" posmatrajući fotografije terena snimljene iz vazduha pre 15 godina.

Njegov tim je tri nedelje krčio 16 kilometara dug put kroz džunglu kako bi stigli do grada.


Dokazi fascinantne kulture danas izgubljeni u prašumi

Pošto su šest nedelja mapirali mesto i dokumentovali spomenike, blokirali su prilaz da bi sprečili neovlašćeni ulazak.

Prisustvo više terena za igru loptom dokaz je da je Čaktun bio važan grad, kaže Šprajc, a najverovatnije je napušten pre 1.000 godina, verovatno zbog demografskih pritisaka, promene klime, ratova i pobuna.

Civilizacija Maja bila je jedna od najnaprednijih u prekolumbovskoj Americi i Maje su vladale velikim delovima Jukatana, Belizea, Gvatemale i Hondurasa.

U decembru, na hiljade ljudi otišlo je na Jukatan kako bi obeležili novi krug u majanskom kalendaru i pored strahova da su Maje predvidele da će se 21. decembra svet okončati.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Za...Maja-u-Meksiku

[paculjkica]

Naučnica iz Kenije tvrdi : Ljudskoj vrsti se bliži izumiranje




Paleontolog Luis Liki (41) pokušala je nedavno na TED konferenciji (Neprofitna organizacija za tehnologiju, zabavu i dizajn) da odgovori na pitanje da li ljudskom rodu preti izumiranje. Ova naučnica iz Kenije, koja se bavi izučavanjem ljudskih fosila u istočnoj Africi, smatra da teorija o odumiranju čoveka ima pokriće u stvarnosti.

Koliko se ljudi od nas zaustavi i razmišlja o našem mestu na planeti, i koliko smo blizu one tačke na kojoj su bile vrste koje su izumrle pre samo 75.000 godina – pita se Liki, koja kaže da fosilni ostaci čoveku pružaju mogućnost da shvati kako se razvijala njegova istorija.

Prema njenim rečima, tehnologija je omogućila fascinantnu priču o genetici, koja je otkrila da postoji genetička veza između Homo sapiensa i neandertalca, a „otkriće koje je donelo još više iznenađenja jeste da čovek deli gene sa nekim totalno različitim vrstama homonida“.

Poslednjih 50 godina na planeti je došlo do ogromnog porasta broja stanovnika, ali i ogromnog prodora u tehnološkim inovacijama.*Pitanje koje se nameće jeste da li smo u stanju da upotrebimo tu tehnologiju kako bismo bolje razumeli uticaj čoveka, da zaustavimo talas odumiranja vrsta, da sačuvamo ono što je ostalo, da saznamo više o svojoj prošlosti – zabrinuta je Liki.

Ona objašnjava da ju je izučavanje fosila pre svega nateralo da razmišlja o čovekovom mestu u svetu.

Mi smo samo jedna vrsta nekoliko homonida koji su nastanjivali planetu Zemlju i, kao što su naši daleki rođaci tek nedavno odumrli, tako se i nama bliži vreme da napustimo ovu predivnu plavu loptu – sigurna je naučnica.

„Ravnoteža će se okrenuti protiv nas“

Kako bismo shvatili život na planeti u vremenskoj perspektivi, potrebno je da zamislimo da odmotavamo rolnu papira nizbrdo. Ako u jednoj rolni ima 400 listića, onda je prvi život u okeanima nastao na papiru 240. po redu. Doba dinosaurusa počinje na papiru pod brojem 19.

Dinosaurusi i njihove brojne vrste živeli su tokom “14 i po papirića”. Oni izumiru krajem perioda krede, a to je na petom listiću od kraja, i ostavljaju prostor za nastajanje sisara.

Naša istorija počinje tek na drugoj polovini prvog listića. Na ovaj način smo istoriju homo sapiensa dugu nekih 200.000 miliona godina sveli na manje od dva milimetra.






izvor :vestinet

[причалица]

Gomile peska primećene u egipatskoj pustinji preko Google Earth-a možda su, zapravo, davno zaboravljene piramide. Naime, arheolog Anđela Mikol otkrila je dva područja u basenu Nila, udaljena među sobom 144 kilometra, na kojima postoji neobično oblikovani brežuljci. Ona je došla do ovog otkrića prošle godine nakon proučavanja i kombinovanja fotografija dobijenih sa Google Earth-a u poslednjih deset godina.


Peščani breg ispod kog se krije piramida?

Nalazište, koje zauzima trouglasti plato širine 186 metara, što je gotovo tri puta prostranije od mesta gde je u Gizi Keopsova piramida, nalazi se na dvadesetak kilometara od grada Abu Sidum.

Interesantno je da je Anđela Mikol u brojnim retkim i starim mapama pronašla da su ova mesta označena kao piramide.

Njene tvrdnje su, međutim, naišle i na žestoke kritike, jer kolege arheolozi i geolozi ne veruju da bi se korišćenjem Google Earth-a moglo doći do ovako značajnih otkrića, i tvrde da stenovite formacije ili neobične uzvisine predstavljaju čestu pojavu u pustinji.

Dokazi koji idu u prilog ovoj tvrdnji



Džinovski plato u blizini Abu Siduma

Sakupljači mapa, bračni par Medhat Kemal el Kadi, bivši ambasador Omana i njegova supruga Hajdu Faruk Abdel Hamidm, bivša savetnica u predsedništvu Egipta, kontaktirali su Mikol i rekli joj da imaju 34 mape i 12 naučnih dokumenata koji govore u prilog njenoj tvrdnji. Jednu od mapa koje poseduju crtao je inženjer koji je radio za Napoleona Bonapartu.

- Ovo bi mogle biti najveće piramide poznate čovečanstvu. Ne bismo preterali ako bismo rekli da ovo otkriće može da zaseni Keopsovu piramidu - izjavio je bračni par.

Dokumentacija koju oni poseduju nagoveštava da su piramide u Fajumu, gde je Mikol takođe otkrila neobične brežuljke, namerno sakrivene, kako bi se izbrisale iz sećanja, a ovo nalazište još uvek nisu istražile arheološke ekipe.

Ukoliko se pokaže da nalazište, koje se nalazi 15,6 kilometara od Abu Siduma, sadrži iste ostatke kao originalna piramida, to bi bila najveća piramida do sada otkrivena.

Drugo nalazište, 144 kilometara severno, sadrži četvorostranu konstrukciju širine 42 metra.

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/394550...ljene-piramide

[причалица]

Tim arheologa pronašao je fosilne ostatke 72 miliona godina starog repa dinosaurusa u pustinji na severu Meksika, saopštio je Nacionalni institut za antropologiju i istoriju.


Pronađen rep dinosaurusa na severu Meksika / foto: AP | Foto: 24 sata

Tim koji čine arheolozi i studenti sa Instituta i Nacionalnog autonomnog univerziteta Meksiko identifikovali su da je reč o hadrosauru, dinosaurusu pačjeg repa. Rep je pronađen u blizini grada General Sepeda i činio je gotovo polovinu dužine zveri.


Rep dinosaurusa dug je pet metara / foto: AP

Osim što je neobično dobro očuvan, rep dužine pet metara je prvi pronađen u Meksiku, rekao je direktor Instituta Fransisko Agilar. Stručnjaci su pronašli 50 repnih pršljenova potpuno očuvanih pošto su 20 dana u pustinji pažljivo uklanjali sedimentarne stene koje su prekrivale kosti dinosaurusa.

Osim repa, stručnjaci su pronašli i druge fosilne ostatke kostiju, uključujući i jedan kuk dinosaurusa, prenosi Rojters. Novo otkriće moglo bi da pruži dodatne informacije o hadrosaurusima i bolestima koje su ih pogađale pošto je već utvrđeno da su dinosaurusi patili od tumora i artritisa.

Ostaci dinosaurusa pronađeni su u brojnim delocima Koahuile, države na severu Meksika ali su repovi prilično retkli. Agilar kaže da Meksiko ima bogatu paleontološku istoriju i da, pošto je centralni deo severnog Meksika pre 65 miliona godina bio obala, arheolozi pronalaze ostatke kako vodenih tako i kopnenih životinja.

http://www.24sata.rs/vesti/svet/vest...ka/98811.phtml

[paculjkica]

Čovek je genetska greška





Pre više od 500 miliona godina beskičmenjaci na dnu okeana preživeli su dva uzastopna udvajanja DNK – došlo je do „greške“ koja je na kraju rezultirala evolucijom čoveka i mnogih drugih životinja.

Iz zaključaka naučnika na osnovu istraživanja belančevine čoveka može se zaključiti da je organizam koji je doživio mutacije bio „kopljaš“ i tako se došlo do određenja vremena pomenutih mutacija.

Izučavanje tog pitanja objašnjava pojavu i razvoj mnogih bolesti svojstvenih čoveku, a buduća istraživanja će pomoći u njihovom lečenju i predviđanju.

Naučnici su našli i odgovor biološke zagonetke zašto žene žive duže od muškaraca.

Stvar je u malim „energetskim paketima“ u ćelijama, koji obezbeđuju mutacije opasnije za muškarce nego za žene“,- piše „Indipendent“.

Istraživanja su utvrdila da mutacije (veoma važnih za život) mitohondrija, koje odgovaraju za pretvaranje hrane u energiju, imaju tendenciju da nestanu ako predstavljaju opasnost za žene i tendenciju da se očuvaju ako predstavljaju opasnost za muškarce.

I sve to zato što proces prirodne selekcije igra ulogu samo kod žena, jer dete nasleđuje mitohondrije od majke.

Japanski biolog Jutaka Hanazono čvrsto je ubeđen da će u najskorije vreme biti rešen problem deficita donatorskih organa te da će ulogu donatora preuzeti – klonirane ovce!?

U toku svojih istraživanja, naučnik je u organizmu ovce „odgojio“ organe za bolesne šimpanze, koji uspešno funkcionišu posle presađivanja.

Prema rečima japanskog naučnika, već za nekoliko godina od primata se može preći na ljude. A to znači da ovce mogu da postanu „živo skladište“ za ljude kojima je potrebna transplantacija srca, bubrega, kao i kože.

U isto vreme, naučnici sa Univerziteta u Kardifu, nakon niza istraživanja, zaključili su da žvaka loše utiče na memoriju i navike pamćenja čoveka. Ona sprečava proces zapisa informacije u mozak.

Ljudi koji su žvakali žvaku teže su pamtili događaje, slova i brojeve u predloženom nizu.

Naučnici smatraju da pokreti kojim je propraćeno žvakanje smetaju mozgu da upamti seriju slova i brojeva.Istraživanje govori o tome da čovek teško rešava dva i više zadatka istovremeno.


vestinet.rs

[причалица]

Poznati pribojski arheolog Savo Derikonjić, direktor Zavičajnog muzeja u Priboju, nakon preliminarnih istraživanja koje je obavio u ataru sela Rutoši, na samom razmeđu opština Nova Varoš i Priboj, tvrdi da je došao do epohalnog otkrića - ostataka srednjevekovnog grada u kojem je stolovala znamenita srpska loza Vojinovića.
Za ono šsto je pronašao, jedva vidljive ostatke srednjevekovnih zidina i bedema na planini Oštrik, koji su oduvek predstavljale nepoznanicu, Derikonjić kaže da su ostaci grada u kome je stolovala loza Vojinovića iz 13. i 14. veka, koja je bila u vrlo bliskom srodstvu sa Nemanjićima.

Derikonjić kaže da se radi o zaista značajnom otkriću i apeluje na Ministarstvo kulture i druge nadležne institucije da obezbedi sredstva za detaljnije istraživanje i obnovu ovog srpskog srednjovekovnog grada, koji bi, prema njegovim rečima, zasigurno predstavljao pravu atrakciju i najznačajniju turističku ponudu ne samo u novovaroškom i pribojskom kraju, već i u celoj jugozapadnoj Srbiji.

"Dvori Vojinovića u selu Rutoši, na planini Oštrik, pružali su sigurnost i bezbednost na ovom delu karavanskog puta sa istoka ka Rasu i Pomoravlju na jednoj i Dubrovniku i Sarajevu na drugoj strani. Imali su dobre prirodne uslove za odbranu, ali i ekonomski opstanak u pitomoj dolini ovog kraja, a u blizini su im se nalazili izvorišta termalne vode u Pribojskoj Banji i u to vreme najveći evropski rudnik samorodnog bakra u Jarmovcu, sada predgradu Priboja", objašnjava pribojski arheolog.

Na planini Oštrik, oko sat hoda od sela Rutoši, na nadmorskoj visini od 1.238 metara, sa ostatka ove tvrđave koja zauzima oko tri hektara, ovaj grad loze Vojinovića dominira Limskom i Uvačkom kotlinom.

Ovde se u slučaju opasnosti sklanjala srpska vlastela sa vojskom, zalihama hrane, žita i stokom.

"Utvrđenje je imalo i dva kamena bazena za vodu, a njegovi branioci su mogli jednostavno da prime signale sa Jagata, starog grada kod Priboja i Kovina, stare utvrde kod Prijepolja, dve najbliže tvrđave, sa kojih se motrilo na dolinu reke Lim", kaže poznati istraživač Polimlja.
Podsećanja radi, prema istorijskim podacima Vojinovići su gospodarili Humom i župom Dabar, a obližnji manastir Sveti Nikola u Pribojskoj Banji kod Priboja im je bio porodični mauzolej.

Vojinovići su ktitorske obaveze i brigu o ovom manastiru, nemanjićkoj zadužbini iz 12. veka, preuzeli 1349. godine, nekoliko decenija nakon njegove prve obnove.

Zapisi na nadgrobnim pločama, sačuvani na podu ove svetinje, svedoče da u manastiru Sveti Nikola počivaju Čelnik Radan, Veliki čelnik Dimitrije i Veliki knez Vojislav, kao i majka Nikole Altomanovića, poslednjeg izdanka loze Vojinovića koji je gospodario prostorom od Konavla do Rudnika.
Inače, ovaj manastir je dugo bio sedište i Dabarske eparhije i poznat je po tome što poseduje najbogatiju riznicu u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Meštani sela Rutoši pričaju da i danas u njihovim njivama iz plodne zemlje iskopavaju kamene ostatke zidina, kreča i sige, ali i drugih predmeta kojima se služila srpska vlastela.

Oni vele da bi istraživanje i obnova srpskog srednjovekovnog grada bila ne samo istorijski izuzetno vredna, već bi to moglo da bude i prvorazredna turistička atrakcija u ovom kraju sa netaknutom prirodom gde je razvoj seoskog turizma u povoju.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna...aption=Novosti

[причалица]

Arheolozi su nedavno iskopali dobroočuvane ruševine drevnog šoping centra na severu Grčke, starog 2.700 godina. Do sada su uspeli da identifikuju pojedine radnje, kao što su pekara, prodavnica maslinovog ulja, ili apoteka. U staroj Grčkoj portiko, ili “stoa” na grčkom, bio je dugačak trem, ispod kog su se nalazile nanizane prostorije, što je bilo uobičajeno u helenističkom periodu, od III do I veka pre nove ere.


Ostaci tržnog centra iz Argilosa (FOTO: Jacques Perreault/ Universite de Montreal)

Najnovije oktriće iz Argilosa, najstariji primer u ovom delu Grčke, potpuno je jedinstveno.

- Nismo imali pojma da se nešto tako značajno sa istorijske tačke gledišta nalazi ovde -izjavio je Žak Pero, profesor na Univerzitetu u Montrealu za klasične studije.


Na svom vrhuncu, u V veku pre nove ere, Argilos je bio jedan od najbogatijih gradova ovog regiona. Od 1992. godine profesor Pero i dr Zisis Bonijas, radili su na iskopavanju brda koje je pokrivalo Argilos.


U ovoj prostoriji se pravilo i prodavalo maslinovo ulje

Ostaci argilosovog portika, od koga je otkopano 40 metara, nalaze se u trgovačkom delu grada, 50 metara od gradske kapije u to vreme. U njemu je nekada bilo sedam prostorije, od kojih je pet iskopano, i od kojih svaka ima dimenzije pet metara širine i sedam i po metara dubine, sa zadnjim zidom visine 2,5 metra.

- Svaka od ovih prostorija bila je prodavnica, nalazile su se jedna uz drugu, kao što se danas prodavnice ređaju u šoping centrima - objašnjava profesor Pero.


Ovde je najverovatnije bila pekara, jer su pronađeni i žrvanj i pržionica

Iskopane prostorije nalaze se na zapadnoj strani portika, što znači da arheolozi imaju još jedno krilo da istraže. Ovo stubište je neobično po tome što nije bilo arhitektonski simetrično i uniformno.

Tehnike izgradnje i upotrebljeno kamenje razlikuju se jedni od drugih, što možda govori o tome da su na njima radili različiti majstori.

To pokazuje da su vlasnici radnji sami bili odgovorni za podizanje prostirija, da je trem rezultat “privatnog preduzetništva”, a ne gradski projekat.


Pronađena je i ova posuda za mešanje vina i vode

Severna Grčka je u gvozdeno doba bila vrlo napredna država. Dolina reke Strume, koja je smeštena na manje od tri kilomentra od Argilosa, bila je bogata rudnicima zlata i srebra. Sa obližnjom lukom i rudnicia, Argilos je bio od strateškog značaja za trgovinu dragocenim metalima. Međutim, napredak grada je naglo oslabio sredinom V veka p. n.e., kada su Atinjani osnovani grad Amfipolis.

Godine 357 p.n.e. Filip Drugi je osvojio čitavu regiju i deportovao stanovnike iz Argilosa u Amfipolis, novo sedište kralja Makedonije. Napušten i netaknut daljim urbanim razvojem, Argilos je ostao zamrznut u vremenu.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...ar-2700-godina