Русија

[причалица]

Surgut

[причалица]

[причалица]

[причалица]

[причалица]

На данашњи дан преминуо Михаил Булгаков


Михаил Афанасјевич Булгаков је рођен 15. маја (3. маја по старом календару) 1891. у Кијеву (Руска Империја) у породици доцента Кијевске духовне академије Афанасија Булгакова.

Маја 1909. Михаил Булгаков је завршио Прву кијевску мушку (Александровску) гимназију. Августа исте године уписао се на Медицински факултет Кијевског универзитета. Радио је као лекар, а окушао се и у неколико других професија пре него што се потпуно посветио писању. Написао је велики број романа, приповедака и драма, које се убрајају међу класична дела руске књижевности. Међу њима су роман „Бела гарда” (1922-24), приповетке „Кобна јаја” (1924) и „Псеће срце” (1925), роман „Мајстор и Маргарита” (1929-40), драме „Дани Турбиних” (1925) и „Лицемерни богомољци” (1929).

Михаил Булгаков је сахрањен на Новодевичјем гробљу у Москви. По жељи његове супруге на његов гроб је постављен камен назван „голгота”, који се раније налазио на гробу Николаја Гогоља.

http://ruskarec.ru/news/2013/03/10/n...kov_20649.html

[причалица]

Масленица, седмица Јарилових палачинки


Масленица, седмица на крају зиме пуна весеља, породичних обичаја сваке врсте и укусних палачинки које симболизују сунце, преплетена са хришћанским календаром, остаје омиљени празник и у савременој Русији.


„Шта је живот без масленице“: Масленица је током многих векова сачувала карактер свеопштег весеља и та традиција се продужава и у савременој Русији. Извор: Lori / Legion Media.

Реч „Масленица“ у руском језику означава древни словенски празник који води порекло из паганске културе, а сачувао се и после примања хришћанства. Црква је уврстила „Масленицу“ међу своје празнике, назвавши је Сиропусном седмицом (која претходи Великом посту). Ове године Масленица почиње 11. марта.

Назив „масленица“, према једној верзији, потиче отуд што се по православном обичају у току ове седмице не једе месо, а још увек се употребљавају млечни производи.

Масленица је највеселији период народног весеља, када се припрема највише хране. Народ га је увек волео и увек му је „тепао“ на разне начине: „шећерна уста“, „крчмарица“, „часна масленица“, „весела“, „пресита“.

Неодвојиви део празника су вожње саоницама са коњском запрегом на коју је за ову прилику стављана најбоља опрема. Момци који су се спремали за женидбу куповали су саонице специјално за ову прилику. У вожњи су обавезно учествовали сви млади парови. Поред вожње у великим саоницама празник се масовно обележавао и санкањем. Било је и других обичаја, као што су прескакање ватре и освајање снежног града.

У 18. и 19. веку главни догађај празновања била је сеоска покладна комедија, чији су учесници били прерушени у „Масленицу“, „Војводу“ и др. Сценарио комедије био је у духу празника: учесници су се гостили уочи предстојећег поста, опраштали су једни другима увреде и обећавали да ће се вратити догодине. Често су у сценарио додавани и неки реални догађаји из дотичног краја.

Масленица је током многих векова сачувала карактер свеопштег народног весеља. Сви обичаји везани за овај празник имају за циљ да одагнају зиму и пробуде природу из сна. Масленица је дочекивана покладним обредним песмама на снежним узвишењима. Симбол светковине била је лутка од сламе, обучена у женске хаљине, са којом је народ збијао шале и веселио се. Лутка је на крају спаљивана са све палачинком коју је држала у руци.

Палачинке су главна посластица и симбол Масленице. Пеку се сваког дана, почев од понедељка, а у посебно великим количинама се пеку од четвртка до недеље. Традиција печења палачинки у Русији је постојала још у паганско време. Тада је бог сунца Јарило позиван да протера зиму, а округла палачинка веома личи на летње сунце.

Традиција је била да свака домаћица има свој сопствени рецепт за припремање палачинки, и тај рецепт је преношен са колена на колено по женској линији. Палачинке су се пекле углавном од пшеничног, хељдиног, овсеног и кукурузног брашна у које је додавана каша од проса или гриз, а такође кромпир, бундева, јабуке и слатка павлака.

У Русији је постојао обичај да се прва палачинка увек пече за покој душе, и она је давана сиромасима ради помена свих умрлих, или је остављана на прозору. Палачинке су пуњене киселом павлаком, јајима, кавијаром и другим укусним додацима, а дегустиране су од јутра до вечери, заједно са другим јелима.

Дан по дан
Читава седмица у народу се звала „часна“, „широка“, „весела“ „бољарка-масленица“, „госпођа масленица“. Још увек сваки дан у овој недељи има свој назив из кога се види шта тога дана треба радити. У недељу уочи Масленице било је уобичајено да се посећују рођаци, пријатељи и суседи, а такође да се позивају гости. У току Масленице се не једе месо, и зато се последња недеља пред почетак Масленице звала „месна“. Тога дана је таст позивао зета да „докрајче месо“.

Понедељак је био „сретање“ празника. Тога дана су се правиле стазе за санкање. Деца су од јутра правила лутку од сламе, облачила је и возала по улицама. Правиле су се љуљашке и приређивале трпезе са слаткишима.

Уторак је био „разигравање“. Тога дана су почињале веселе игре. Од јутра су се девојке и младићи санкали и јели палачинке. Момци су тражили младе, а девојке младожење (с тим што су се свадбе организовале тек после Ускрса).

Среда је „изјелица“. У свим гозбама су палачинке, наравно, биле на првом месту. Зетови су на палачинке одлазили код ташти.

Четвртак је „разбибрига“. Тога дана је требало помоћи сунцу да протера зиму и зато се организовала вожња саоницама са коњском запрегом „по сунашцету“, тј. обилазило се око села у смеру казаљке на сату. Четвртком је за мушкарце било најважније да одбране или заузму снежни град.
Петак су „таштине вечери“, када ташта иде „код зета на палачинке“.

Субота је „заовино посело“. Тога дана се ишло у госте код свих рођака и сви су правили палачинке.

Недеља је завршни, „опроштајни дан“, када се од ближњих тражи опроштај због свих увреда, а после тога почиње весеље са песмом и игром, чиме се испраћа Масленица. Тога дана се у огромној ватри спаљивала лутка од сламе, која је била оличење одлазеће зиме. Она се постављала усред ватре, а окупљени народ се од ње опраштао шалама, песмом и игром, грдећи зиму због мразева и оскудне хране, и хвалећи је због веселих зимских забава. На крају је лутка спаљивана уз веселе узвике и песме. Када „зима изгори“, почиње финална забава у којој омладина прескаче ватру. Тим надигравањем се завршавао празник Масленице.



Коначни опроштај од Масленице био је први дан Великог поста, тј. Чисти понедељак, који се сматрао даном очишћења од греха и мрсне хране. На Чисти понедељак је био обичај да се сви купају, а жене су прале посуђе и „париле“ посуде за млеко, чистећи их од масти и остатака мрсне хране.

За дане Масленице везане су многе шале, доскочице, песме, пословице и изреке: „У снегу до појаса, у палачинкама до грла“, „Шта је живот без масленице“, „На Масленицу и прсте полижеш, и новчиће нанижеш“, „Последњу би пару дао, само да Масленицу прослави“, „Није сваки дан Масленица, доћи ће и Велики пост“, „Боји се Масленица горке роткве и куване репе“ (тј. поста).

10. март 2013. РИА „Новости“

[jankovic]

Evo maslenica je bila bas prosle nedelje. Ja zivim u Kijevu i ovo mi je prva zima ovde pa su toliko reklamirali taj dogadjaj da sam resio da odem. I necu otici nikad vise. Proveo sam tamo sa prijateljem 3 sata i sve vreme se krstio. Hiljade i hiljade ljudi je dolazilo i ja sam se sve vreme krstio od cuda. Ceo taj dogadja sastoji se u sledecem: Platis ulaz 10 evra (to je bilo na nekom velikom ogradjenom parku), a onda kad udjes tamo sem destina improvizovanih trafika u kojim se prodaju najobicnioje palacinke nema ama bas niceg. Redovi za palacinke su ogromni, mi smo cekali ceo sat, kupili po dve palacinke, pojeli u hodu jer drugacije i ne moze i vrteli smo se tamo jos sat dva i posli kuci. Bile su i dve bine na kojima je isla neka muzika, ispred svake bine mozda stotinak ljudi i to je to.

[причалица]

Evo maslenica je bila bas prosle nedelje. Ja zivim u Kijevu i ovo mi je prva zima ovde pa su toliko reklamirali taj dogadjaj da sam resio da odem. I necu otici nikad vise. Proveo sam tamo sa prijateljem 3 sata i sve vreme se krstio. Hiljade i hiljade ljudi je dolazilo i ja sam se sve vreme krstio od cuda. Ceo taj dogadja sastoji se u sledecem: Platis ulaz 10 evra (to je bilo na nekom velikom ogradjenom parku), a onda kad udjes tamo sem destina improvizovanih trafika u kojim se prodaju najobicnioje palacinke nema ama bas niceg. Redovi za palacinke su ogromni, mi smo cekali ceo sat, kupili po dve palacinke, pojeli u hodu jer drugacije i ne moze i vrteli smo se tamo jos sat dva i posli kuci. Bile su i dve bine na kojima je isla neka muzika, ispred svake bine mozda stotinak ljudi i to je to.

дакле, хиљаде и хиљаде људи је долазило а теби уопште није било јасно у чему је фора....баш си бацио тих 10 евра плус трошак за палачинке

[причалица]

[причалица]

[причалица]

12 ликова из руских бајки


Ликови руских бајки живе у чаробном и далеком царству преко седам мора, иза седам гора и пролазе кроз врло узбудљиве авантуре: поједини савладавају разне препреке како би испунили цареву вољу или заслужили руку неке лепотице, док су други приморани да бране свој крај или своје ближње од злих волшебних бића. „Руска реч“ вам представља најпопуларније и најживописније ликове из чудесног света руских бајки.



Баба Јага је један од најпопуларнијих ликова из руских бајки. Најпознатија је она која живи у колиби на кокошјим ногама и стражари на улазу у густу и непроходну шуму куда не пушта свакога. Баба Јага често проверава храброст и способности главног јунака, коме, уколико успешно савлада све њене изазове, она даље помаже на његовом путу дајући му притом нешто што му даље може користити.

Међутим, оној другој врсти Баба Јаге уопште не треба веровати пошто воли да једе децу. У сусрету са њом главне хероје опет спасава њихова памет и сналажљивост, као и чињеница да ова зла баба због своје старости или лењости пребацује „кухињске“ послове на неког другог ко због глупости или због своје доброте омогућава ономе ко треба да постане њена „вечера“ – да побегне. Баба Јага иначе зна да буде врло борбена и упорна: она се упушта у дугу потеру за главним јунаком тако што лети у авану и весла метлом (као на чувеној Билибиновој слици). Неке од бајки у којима се овај лик појављује су: „Баба Јага“ („Баба-Яга“), „Василиса Прекрасна“ („Василиса Прекрасная“), „Баба Јага и слабић“ („Баба-Яга и заморышек“), „Гуске-Лабудови“ („Гуси-Лебеди“).



Кикимора је представница злих духова. У зависности од тога за кога је удата разликују се две врсте: мочварна кикимора (жена шумског духа) и „домаћа“ кикимора (жена кућног духа). Мочварна кикимора се у причама појављује као ружна старица у одори од алги. Њен задатак је да наводи путнике у мочвару и да плаши све који тамо залутају, али и да краде малу децу. „Домаћа“ кикимора тихо живи у кући и приказује се људима много ређе него њен муж. Према древним веровањима, кикимора би настајала од утопљеница или умрле некрштене деце. Позната је истоимена бајка „Кикимора“ од Алексеја Толстоја.



Иван Блесан (рус. „Иван-дурак“) је обично сељачки син, најмлађи у породици. Он се не руководи разумом у својим поступцима, већ готово увек реагује брзоплето и насумично. Нико из његове околине га не схвата озбиљно, него се према њему сви опходе у најбољем случају снисходљиво, а понекад га и бију. Иван не воли да ради и испоставља се да није у стању да испуни чак ни најлакше послушање, а породици и послодавцу само прави штету, па ипак, често има среће и уз неочекивану помоћ чудом успева много тога што остали не могу. И уз сву своју залудност Иван Блесан има важну улогу: својим неспретним поступцима он увесељава и забавља остале ликове у бајци, а уједно и читаоце, показујући да и онај последњи може постати први. Бајке: „Иванушка Блесавко“ („Иванушка-дурачок“), „Коњић Грбоњић“ („Конек-Горбунок“), „Сивац Бурка" („Сивка-Бурка“).



Принцеза Жаба је идеална жена: паметна и лепа, разборита и сналажљива, штедљива и верна. Поред тога, бави се још и враџбинама и има на располагању читаву војску дадиља, тако да за њу не постоје немогуће ствари и препреке. Осим једне: по наредби њеног моћног оца приморана је да три године проведе у облику жабе, како се и приказује свом драгом – Ивану Царевићу. Кроз истоимену бајку се провлачи читав низ класичних бајковитих елемената заплета: постоји и ритуал – царевић налази жабу помоћу одапете стреле, као и мотив кршења забране – Иван спаљује жабљу кожу и тако губи своју вољену, због чега му предстоје велика искушења, и пролазећи кроз њих он успева да поново поврати своју драгу. Бајка: „Принцеза Жаба“ („Царевна-лягушка“).

[причалица]

наставак:



Славуј Разбојник је легендарни лик из руске народне епске песме „Иља Муромец и Славуј Разбојник“ („Илья Муромец и Соловей-разбойник“). Он живи у гнезду исплетеном на девет или на дванаест храстова. Он је глава породице: његове три одрасле кћери и зетови живе заједно са њим. Лови на путу који води од Чернигова у Кијев: без обзира да ли путник тим путем пролази на коњу или пешке – Славуј Разбојник све редом заглушује својим разбојничким звиждуком до смрти. Све до појаве Иље Муромца, који га на крају побеђује и одводи кнезу у Кијев. Славуј Разбојник је приказиван на различите начине: и као човек и као полуптица, али у сваком случају он је извор страха и оличење опасности које могу да задесе сваког путника на његовом путовању.



Кошчеј Бесмртни (у српској литератури се може срести и облик „Кашћеј“), цар таме, обично је приказан као страшно мршав и шкрт старац, понекад и на коњу. Он је условно бесмртан, јер да би се усмртио, неопходно је сломити чаробну иглу. Игла је пак скривена у јајету, а јаје у патки, а патка у зецу, а зец у ковчегу на храсту. У појединим бајкама за смрт Кошчеја је заслужан коњ. Његова животна прича је прилично тужна – једна од легенди о њему – „О Кошчеју Јунаку" – каже да је Кошчеј некада био јунак, али су га другови издали па га је непријатељ заробио. Од тада је много година прошло, ланци су зарђали, а он се ослободио и кренуо да се свети. Кошчеј често држи заробљене жене главних јунака. То се управо дешава у бајкама „Кошчеј Бесмртни“ („Кощей Бессмертный“), „Марија Моревна“ („Марья Моревна“), „Принцеза Жаба“ („Царевна-лягушка“).



Жар-птица је руска верзија Феникса, али је пре свега изазов за јуначине који траже славу и богатство. То је велика птица изузетне лепоте са огњеним перјем: „на њој су пера златна, а очи као од јасписа“. Међутим, и поред племенитог изгледа, често је ухвате да једе забрањене јабуке из царског врта или пшеницу расуту по пољу. Главни јунак у бајкама понекад добије задатак да пронађе перо Жар-птице које он затим наивно односи Цару на дар, не слутећи да ће му то донети још већу главобољу и проблеме. Када добије перо које сија као безброј свећа, Цар обично жели целу птицу и шаље јунака у нове авантуре. Бајке: „Бајка о Ивану Царевићу, Жар-птици и сивом вуку“ („Сказка об Иване-царевиче, жар-птице и сером волке“), „Жар-птица и Принцеза Василиса“ („Жар-птица и Василиса-царевна“).



Цар Водењак (Водяной) се у неким бајкама назива још и Морски Цар. Дух воде се у словенској митологији најчешће описује као ружни старац, прекривен жабокречином, понекад има рибљи реп, али и способност да на кратко промени облик. Он обитава у свим воденим површинама и бунарима, а посебно се често среће у вировима покрај воденица. У митологији се сматра опасним, док у бајкама није увек зао, иако гледа да спречи главног јунака да ожени своју вољену, поготово ако је то његова кћер. Бајке: „Иван Царевић и Марта Принцеза“ („Иван-царевич и Марфа-царевна“), „Ко ће кога" („Кто кого“).





Штука је једно од бића коме стари Словени приписују ужасавајуће особине: сматрало се да ова монструозна риба може да прогута човека и да на њој по свом царству јаше Цар Водењак. У руској народној бајци штука постаје мања и безопасна. Сусрет са њом више не представља опасност, већ велику срећу јер она испуњава жеље. Само најпре мора да се ухвати као што је то учинио Емеља Блесан у истоименој бајци, а затим да се пусти назад у воду. А број жеља није ограничен: Емеља је на пример пожелео чак осам. Бајка: „Емеља Блесан“ („Емеля-дурак“).

[причалица]

наставак:



Василиса Прекрасна је доста популарно име лепотице у руским бајкама, које понекад може да збуни и да асоцира на своју имењакињу Василису Премудру. Али ова последња је чаробница и кћи Морског Цара – док је Василиса Прекрасна девојка из трговачке средине која је рано остала без мајке па мора да се уклопи са опаком маћехом. Будући љупка и добродушна, она се суочава са многим тешкоћама, доспева и код Баба Јаге, али се све добро завршава пошто јој помаже Лутка коју јој је оставила мајка. Судбина Василисе Прекрасне одражава народно веровање да родитељи пуни љубави чак и после смрти штите своју децу и помажу им. Бајка: „Василиса Прекрасна“ („Василиса Прекрасная“)



Змaј Горинич је чудовиште са много глава у облику аждаје – како му и само име каже. У исто време обједињава више природних стихија: он излази из воде, бљује ватру, понекад лети на огњеним крилима и најчешће живи у планинама. Овај опаки змaј отима девојке, запоседа градове, чува границе, али за разлику од Баба Јаге – не погађа се, већ делује увек одлучно – гледа да поједе за ручак сваког ко му квари планове или га узнемирава док се одмара. Змаја по правилу може да победи само један једини јунак на свету који пре или касније долази и изазива Горинича на двобој. Руске бајке и народне епске песме у којима се појављује Змaј Горинич су: „Фролка Сидењ“ („Фролка-Сидень “), „О Добрињи Никитичу и Змaју Гориничу“ („Про Добрыню Никитича и Змея-Горыныча “).



Цар је најважнији споредни лик у руском фолклору. Често долази до сусрета главног јунака са њим још на почетку бајке. Цару је обично потребна прелепа и премудра невеста, Жар-птица или златогриви коњ, што уједно постаје задатак за главног јунака – то може да буде и његов син, или храбри јунак који га служи, или некакав дошљак који га за нешто моли – а којег он шаље у далеке земље у потрагу за нечим изузетно важним и неопходним. Дешава се и да јунак стиже код цара тек у средини приче када његов захтев узрокује неочекивани развој догађаја и истовремено отежава остварење јунаковог циља. Бајке: „Жар-птица и Принцеза Василиса“ („Жар-птица и Василиса-царевна“), „Принцеза Жаба“ („Царевна-лягушка“).

​http://ruskarec.ru/arts/2013/05/17/12_likova_iz_ruskih_bajki_22083.html

[причалица]

[причалица]

Петергоф Основанный в самом начале XVIII столетия императором Петром I неподалеку от новой северной столицы - Санкт-Петербурга, Петергоф должен был стать самой роскошной летней царской резиденцией.

[причалица]

[причалица]

Ледено цвеће Арктика


На површини Северног леденог океана близу северног приморја Русије расте „цвеће“ у коме кипти микроскопски живот. У питању је врло необичан и недовољно истражен феномен. „Цветна поља“ која расту на океану окованом у лед као да су призор са друге планете у неком научнофантастичном филму. Штавише, у њима се можда крије и тајна појаве живота на Земљи.


Немогуће је речима исказати буру осећања која вас обузме усред ледених брегова када се пред вама открива читаво поље прозирно-белог цвећа од леда. Фотографија: © Matthias Wietz.

Океан скривен испод дебелог слоја леда, бескрајна снежна пустиња, ветар, мраз... Тако ми обично замишљамо Арктик. У сваком случају, када је реч о овом делу планете, не очекујемо да се ту може видети нешто што личи на поље пуно прозирног белог цвећа. А на Арктику заиста постоји цвеће од леда. То је необично лепа, ретка и недовољно изучена појава, још једно непоновљиво, чаробно и филигранско уметничко дело природе.

Ово „цвеће“ расте на танком леду који се тек ухватио. Вода из чврстог агрегатног стања може да прелази у гасовито без претходног преласка у течно, и захваљујући томе се на површини леда Северног леденог океана формира слој засићен влагом. У условима када је разлика у температури воде и ваздуха око 20°С, тај слој се нагло хлади и кондензује. Када се први лед тек ухвати, његова температура је око 0°С, а температура ваздуха око -20°С, и у том тренутку за само неколико секунди израста „арктичко цвеће“, тј. ледени кристали високи неколико центиметара. После извесног времена на кристалима леда се хвата скрама соног аеросола, тако да је концентрација соли у леденим цветовима око четири пута већа него у морској води.


Арктичко цвеће од леда је непоновљиво, чаробно и филигранско уметничко дело природе. Фотографија: © Matthias Wietz.

На први поглед се чини да су ледени цветови апсолутно беживотни кристали, али тај утисак вара. Они су заправо својеврсни привремени минијатурни екосистеми. Из засада непознатих разлога број живих микроорганизама који обитавају у суровим условима Арктика неколико пута је већи у леденом цвећу него испод дебелог слоја леда. Сваки ледени цвет садржи око милион бактерија. С обзиром на ту околност поједини научници заступају теорију по којој је живот на нашој планети настао у сличним природним творевинама.

Арктичка природа је непоновљива у свом аскетизму. Брежуљци покривени ледом и снегом неприметно се спајају са облачним небом. Често се и не примећује граница између неба и земље. Као потези невидљивог уметника, мутни обриси бледог сунца продиру кроз снежне облаке, а тамне мрље воде кроз слој леда. То су једини обојени делови на непрегледном белом платну, на том нетакнутом окрајку планете Земље. И немогуће је речима исказати ону буру осећања која вас обузме усред ледених брегова, када се пред вама открива читаво поље леденог цвећа.


Цветови од леда су заправо својеврсни привремени минијатурни екосистеми. Сваки ледени цвет садржи око милион бактерија. Фотографија: © Matthias Wietz.

Нажалост, ледено цвеће Арктика је крхко и кратког је века. Цветови нестају чим се дебљина младог леда повећа, а његова температура приближи температури ваздуха. Поред тога, висина цветова и подручје у коме ничу зависи од слоја презасићеног влагом, а тај слој је врло нестабилан. На њега утиче мноштво фактора, а један од њих је ветар.

Научници упозоравају на то да ледено цвеће, и поред све своје лепоте, може опасно утицати на атмосферу. Сунчева светлост покреће у њима реакције услед којих цвеће ослобађа велику количину једињења брома и формалдехида, а они нарушавају озонски омотач око наше планете. Истина, наука засада не може прецизно да каже у којој мери ова појава реално утиче на природне процесе, али на Арктику је све више младог леда, а ледено цвеће расте управо на њему, и та околност би требало да буде стимуланс за свестраније проучавање овог природног феномена.

http://ruskarec.ru/science/2013/05/2...ika_22131.html

[причалица]

[причалица]

Пушкин и Србија




У време Пушкинова боравка у Кишињеву и Одеси, у овим градовима налазили су се многи Срби. Док су у Кишињеву, после пропасти Првог српског устанка, живели у избеглиштву са породицама многи устаници, дотле су у Одеси, у српској трговачкој колонији живели и стварали бројни Срби, заслужни за културу своје дијаспоре и нове домовине, као и народа из којег су потекли.

Код Пушкина, који је у Кишињеву живео у кући грчког трговца Липрандија, долазили су многи виђени Срби. Са Пушкином су се сусретали Атанасије Стојковић, ректор и професор Универзитета у Харкову, војвода Јаков Ненадовић, попечитељ унутрашњих дела у Карађорђевој Србији, са сином Јевремом, хусарским царским официром, као и Стефан Живковић, књижевник који је Пушкина упознао са делима Вука Караџића.

У Кишињеву је у то време боравио и књижевник Лазар Арсенијевић Баталака који је учио децу богатијих српских избеглица. Овде се Пушкин упознао са Карађорђевим сином Алексом Петровићем, руским царским официром и његовим сестрама и мајком. Најмлађој Карађорђевој кћери, Стаменки, спевао је једну од својих „српских“ песама. У своје песништво унео је легендарни и митски лик вође српске револуције, вожда Карађорђа.

У време боравка у Бесарабији, Пушкин је ишао и у Измаил, где је био у дому Србина Николе Славића. Овде је упознао Ирину, рођаку Славићеву, која му је певала српске народне песме, преводећи их на руски.

У бројним сусретима са Србима, Пушкин се упознао са њиховом историјом, народним стваралаштвом и актерима устанка. Године 1823. Пушкин је био премјештен у Одесу. У Одеси у то вријеме живи Србин Јован Ризнић, директор одеске опере, једна од најугледнијих одеских личности, иначе ученик Доситеја Обрадовића.

http://www.ruskidom.rs/sr/puskin-i-srbija/

[причалица]