''Будимо људи'' - хришћанске поуке

[причалица]

[причалица]

[причалица]

Великој души је својствено да не мисли о сопственом задовољству, већ да се брине о другима.

Св. Јован Златоусти

[причалица]

[причалица]

[причалица]

До царства Божијег стижу они који после сваког пораза уместо да седну крај пута и плачу над собом, иду даље и плачу успут.

Свети Тихон Задонски

[причалица]

Нека твоје дете расте тихо и спокојно, остави га на миру, не држи му лекције. Пробај да измениш себе. Постани по мало пустињак, отшелник. Није важно што живиш у граду где је бука и лудачки ритам живота, живи макар мало као да си монах. Труди се да се бавиш собом, негуј своју душу, сакупљај у њој спокојство, тишину и срећу и када она буде преиспуњена њима, ти ћеш бити у стању да сва та богатства предаш свом детету без много речи и строгог укоравања његовог понашања која једино могу да изнервирају.

Архимандрит Андреј Конанос

[причалица]

[причалица]

[причалица]

[причалица]

Све док имаш људе који те воле и које волиш, живећеш.
Јер волети значи - живети.
Старац Сава Псковски

[причалица]

Умро је муж једне баке. Обоје су имали 80 година. Био сам на тој сахрани где је она до суза дотакла све: говорила је дирљиве ствари о свом мужу:
– Мој јаблане! Мој предивни! Љубави моја!
Сви су плакали у храму. Ништа нисам знао о њиховим породичним односима. Затим се испоставило да док је упокојени био жив није му било лако да живи са овом баком. Ни једну добру реч му није рекла.
Дакле, хајде да љубимо једно друго сада, док смо живи и живимо заједно. Говорите добре речи особи која се налази поред вас. Ово ће вам рећи мужеви који су сахрањивали своје жене, или жене које одлазе на гробове својих упокојених мужева и изговарају речи које им никада нису говориле док су били живи…
Затим реците свом мужу шта желите да чујете од њега:
– Желим да ме уважаваш, да ми говориш да ме волиш. Да то говориш стално.
Тако је човек створен. Он жели да чује ту реч, жели да зна да га неко воли, штити, налази се поред њега. То је заједничка потреба свих нас. Нема човека коме то не би било потребно. Неопходно нам је да се научимо да волимо јер бити човек Божији значи – научити се да осећаш потребе и бол друге особе.

Архимандрит Андреј Конанос

[причалица]

Наша крилца се понекад опусте и немају снаге да се вину у небо. То није ништа страшно, то је наука над наукама коју изучавамо, али је важно да у нама не ишчезне жеља да над главом видимо чисто и звездано небо, небо Божије. А сузе, труд и бол срца су на нашем путу неизбежни. Немој да се изгубиш, чедо моје.

Старац Јован Крестјанкин

[причалица]

Постоји много тренутака у нашем животу, када осећамо да нам нестаје тло под ногама. Некоме је дете болесно, другом се упокојило, код трећег постоје психолошки проблеми, некога мучи депресија - најразличитији проблеми. И ми доспевамо у такву ситуацију када кажемо да не постоји никакав излаз. Не налазимо решење и говоримо: “Боже мој, подари ми било какво решење!“ И сада ја кажем да за све постоји решење. А које? Не знам које, јер је оно за свакога другачије. Оно није онакво, како га ти себи представљаш, него онакво како га Бог теби шаље. Приметио сам да се појављује некакво решење онда када човек доспе до самог краја пропасти или кад дотакне дно. Немогуће је да те Бог остави без помоћи, чак и у последњем тренутку. Али, када ми проживљавамо неку трагедију, у тренуцима бола, ти заборављаш све ово и мислиш да је твој проблем огроман и неразрешив.

Архимандрит Андреј Конанос

[причалица]

Сваком тражењу Бога претходи извесно осећање Бога.
Бог над човеком не врши никакво насиље, већ стрпљиво стоји код човековог срца и смирено чека док се оно не отвори. Бог сам тражи човека пре но што човек тражи Њега, и када се, ухвативши погодан тренутак, јави човеку, тек тада човек у извесној мери упознаје Бога. Тада он почиње да тражи Бога, који се скрива од срца. Старац Силуан је говорио:
„Како ћеш тражити оно што ниси изгубио? Како ћеш тражити оно што уопште не познајеш? Душа, пак, зна Господа, и зато Га и тражи“. Старац је имао једну посебну мисао, наиме, да Бога може истински тражити само онај ко Га је једном познао и затим изгубио.

архимандрит Софроније Сахаров

[причалица]

Који учитељ је најбољи?
- Страдање.
Који учитељ је најлошији?
- Наслада.
Која врлина је најређа?
- Врлина давања.
Која врлина је најбоља?
- Врлина опраштања.
Која врлина је најтежа?
- Врлина ћутања.
Која врлина је најважнија?
- Врлина постављања питања.
Која врлина је најпотребнија? - Врлина слушања.
Која борба је најопаснија?
- Фанатична.
Која навика је најштетнија?
- Брбљивост.
Који човјек је најјачи?
- Онај, који је способан да спозна Истину.
Који човјек је најслабији?
- Онај, ко сам себе сматра најјачим.
Који човјек је најразумнији?
- Онај, који следи своје срце.
Који човјек је најсиромашнији?
- Онај, који највише воли новац.
Који човјек је ближе Богу?
- Милостиви.
Који човјек је најслабији?
- Онај који је победио друге.
Који човјек је најјачи?
- Онај који је победио себе.
Чиме се супростaвити невољи?
- Радошћу.
Чиме се супротставити страдању?
- Трпљењем.
Који је знак здраве душе?
- Вера.
Који је знак болесне душе?
- Безнадежност.
Који је знак неправилног поступка?
- Гнев.
Који је знак добрих поступака?
- Душевни мир.
Шта је најстрашније од свега? - Закаснело покајање.
Која страдања су најгорча?
- Она, створена нашим сопственим заблудама.
Која срећа је најузвишенија? - Она, ради које смо се одрекли самих себе.

монах Симеон Атонски

[причалица]

[причалица]

Нема ништа страшније од страха. Духовно излечење од страха човеку је најпотребније. Нетолерантни фанатик врши насиље, изопштава, баца у тамницу и кажњава, али он је у суштини слаб а не јак, опхрван је страхом и његова свест је страшно сужена, мање верује у Бога од толерантног човека. У извесном смислу би се могло рећи да је фанатична вера слабост вере, безверје. То је негативна вера.
Архимандрит Фотије из времена Александра I углавном је веровао у ђавола и антихриста. Божија моћ чинила му се ништавном у поређењу са моћи ђавољом.
Инквизиција, такође, мало верује у снагу хришћанске истине.
Фактичка нетолерантност је увек дубоко неверовање у човека, у лик Божији у човеку, неверовање у снагу истине, тј. на крају крајева, неверовање у Бога.

Николај Берђајев

[причалица]

Увек сам се мучио осећајући велику потребу да схватим: Зашто сам рођен у овом свету?...Куда ми сви, људи, идемо?...Шта можемо постићи?...Где је наш "крај"?
Не знати ништа од свега тога, тежак је кошмар, бескрајна мука. Предмет тражења је велик. При самој помисли о пуној недостижности Траженог, губио сам свако надахнуће, и очајање је захватало моју душу: боље би било да се нисам родио. Споља миран, унутра сам био раздиран. Нисам избегао лутања по путевима туђим Хришћанима, али све је било - мрак.
Сазревши, срео сам се са Христом, који је рекао: Не бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16,33). И још: Царство небеско с напором се осваја и подвижници га задобијају (Мт. 11,22). Он је у моје срце улио надахнуће које ме не напушта. Тешкоће ме нису много плашиле, али сам схватио колико је безумна смелост ићи за Њим: победити свет.
Како Христову победу учинити својом победом, на шта смо иначе сви позвани? Ако је Он за себе рекао да је Пут, није искључено да се пред нас у одређеном тренутку постави задатак усамљеничке борбе против целог света? Није ли Он био од свију напуштен (Јн. 16,32), чак и од Оца? Убрзо се открила необичност Христовог учења. Са једне стране сам до боли свестан своје ништавности; док са друге - стремим ка Беспочетном. Молитва Њему постојано држи дух пред Лицем Апсолута; али не неког апстрактног филозофског, како је то раније било, него Живог и Личног. Открива се Христос који се спустио у дубине пакла и затим узнео на небеса, који седи ,,с десне стране Оца", који у себи носи пуноту Бића.
И Он је наш Пут.

архимандрит Софроније Сахаров

[причалица]