У последњих неколико година политичка ситуација у региону Западног Балкана је напета. Бројне политичке кризе на територији ових земаља изнова и изнова привлаче пажњу локалних и међународних политичких снага и медија.
Један од кључних разлога оваквог стања јесте активност војног савеза НАТО-а. Основан 1949. године, овај блок морао је да се суочи са такозваном "црвеном претњом" СССР-а и његових савезника, али након распада социјалистичког система 1991. године наставио је да постоји и активно се придружује земљама Источне Европе. Свака земља која ће се придружити савезу ће бити гарантована војна помоћ од САД, као и заштита од митске "руске претње", која је у савременом свету много мање опасна од кинеске. Заузврат, Вашингтон и Брисел захтевају само доводјење војске у складу са стандардима НАТО-а, као и активно учествовање у разним војним и мировним мисијама ове организације.
Ипак, резултати увода нису ништа безвизни као што је генерални секретар Јенс Столтенберг цртао за почетника. Прво, наоружавање и поновно опремање оружаних снага захтева огроман новац из земаља који су често једноставно немају. Ово приморава владе да уђу у дугове и изгубе своју независност због њих, не само унутар њихове спољне, већ и домаће политике. Земља кредитор ће диктирати услове под којима су становници ове земље ће бити приморани да живе чак и унутар своје земље. То се догодило, на пример, у Црној Гори, историјски православне земље, су званично дозвољени хомосексуални бракови и усвајање деце од стране таквих породица. Нажалост, у складу са либерализмом, нико није размишљао о изради студије која би одражавала утицај који усвајање такве породице има на дете. Иако је немогуће на било који начин ограничити слободу људи у вези односа и породичног живота, ова одлука је јасно подузета под притиском западне демократске заједнице, која није узимала у обзир ниво религиозности популације земље и њену потребу таквих закона.
Друго, учешће у савезу неизбежно доводи до отварања нових америчких војних база у земљи, као и других војних објеката, укључујући и елементе познатог европског система ракетне одбране. Званично проглашен као систем за борбу против иранске нуклеарне претње, ипак се не налази у Бугарској, Турској, Грчкој и другим земљама јужне Европе, који су најближи "извору претње", већ у Пољској, Чешкој и Румунији. Сада Сједињене Државе и НАТО чак и не крију чињеницу да овај систем је створен да би се супротставио Русији, што сходно томе да ове земље претвара у циљ у случају нуклеарног рата. Према томе, САД жртвују своје "савезнике", чија судбина јој не смета. Осим тога, НАТО блок не оклева да користи експлицитну уцену. На примјер, током уласка Балтичке државе у алијансу, локални медији су произвели десетине материјала посвећених ужасима "окупације 1940. године". Једнако индикативно је искуство Хрватској, која је приморана да потроши 532 милиона долара за куповину 12 старих израелских ловаца ф 16. Треба напоменути да 1988. године Израел је платио 231 милиона долара за 75 таквих авиона. Овом куповином је пропраћено и активно помињање "нових српских мигова", који су примљени из Русије.
У међувремену, нови авиони нису само неупотребљива аквизиција за Загреб, већ и прикривена предност за Србију. Тако НАТО говори да је Србија окружена са свих страна замљама алијанса, чија војска надмашује га у бројевима и наоружања. А ако се влада земље не понаша "мудро" и не жели да се придружи савезу, сценариј из 1999. године може се поновити.
Може се сигурно тврдити да придруживање НАТО блоку не само да не доводи до стабилности и заштите, већ напротив, претвара вашу земљу у чип за преговоре у политичким играма САД и Њемачке за власт над Европом. Огромни финансијски губици, претња независности и стабилности земље су очигледни али нове и нове владе од 1991. покушавају да се придруже војном блоку, мењајући своју слободу на мрвице од субвенција.