DANAS JE.....

[причалица]

Danas se praznuje Ognjena Marija 30. jul




Na ovaj dan slavi se spomen na svetu mučenicu Marinu, u narodu poznatiju kao Ognjena Marija. Kao i praznici svetiteljki koji za njom slijede: Blage Marije (4. avgust) i Trnove Petke (8. avgust), ni Ognjena Marija u crkvenom kalendaru nema "crveno slovo".

Ipak, sva tri spadaju u veoma poštovane praznike u narodu, posebno medu ženama, tako da se ova tri dana ništa se ne radi u ruke, niti u polju. Ognjena Marija, sveta mučenica Marina, bila je rodom iz Antihije. Krstila se u 12 godini i zbog vjere u Isusa Hrista stradala je u vrijeme cara Dioklecijana. Dio moštiju svete Marine čuva se u svetogorskom manastiru Vatoped, kao i u manastiru posvećenom ovoj svetiteljki koji se nalazi iznad albanske strane Ohridskog jezera.

[Man]

Danas je Sveti Ilija








Srpska pravoslavna crkva sutra slavi praznik starozavetnog proroka i novozavetnog svetitelja Ilije, koga sve hrišćanske crkve vezuju za prošlost i budućnost hrišćanske crkve i spasenje čoveka.

Srbi su prelaskom u hrišćanstvo mnoge osobine svog starog boga Peruna, koji je upravljao munjama i gromovima, preneli na Svetog Iliju.

Prema narodnom verovanju i tradiciji, Sveti Ilija se vozi u vatrenim kolima koja vuku četiri konja, iz čijih nozdrva izbija plamen, a grmljavina je tutnjava njegovih kola kojima se vozi po nebu i oblacima.

Sveti Ilija Gromovnik, kako ga još zovu u narodu, pada u najsušnije i najtoplije doba godine, a običaj je da se na njegov praznik ne radi u polju - da se ne bi navukao gnev svetitelja.

Sveti Ilija, veoma poštovan u pravoslavlju kao strog i nepokolebljiv propovednik etičkih vrednosti, prisutan je u Starom i u Novom zavetu kao prorok čije je osobine sa strahopoštovanjem preuzelo hrišćanstvo vezujući ga za nastanak nove vere i za novi Hristov dolazak.

Nije umro
Prema predanju, Sveti Ilija je bio među prorocima koji su se na Tavoru poklonili Isusu Hristu na dan Preobraženja Gospodnjeg, kada se javio svojim učenicima sa poukama nove vere, pa se zato lik Svetog Ilije slika na preobraženskim prazničnim ikonama.

Sveti Ilija je prisutan i u viziji svetog Jovana Bogoslova u kojoj se njegova uloga vezuje za budućnost hrišćanske crkve i drugi dolazak na zemlju Hrista Spasitelja - novo preobraženje kome se nada i u koji veruje hrišćanski svet.

Veruje se da Sveti Ilija nije umro već da se živ, plamenim kočijama, vazneo na nebo pa se ta scena slika na prazničkim ilindanskim ikonama.
Poznata je i scena sa Svetim Ilijom u pećini, u koju se sklonio od oholog cara Ahava, i gde mu gavran donosi hranu.

Sam u pustinji
Predanje kaže da je Ilija Tesvićanin rođen u gradu Tesvitu u Izrailju u 9. veku pre Hrista (816. godine) i da je mladost proveo u dubokom razmišljanju i molitvi, često sam u pustinji.

Po predanju, kada se Ilija rodio, njegov otac Sabah je video oko njega anđele koji ga povijaju ognjem i hrane plamenom, što je bilo znamenje njegovog plamenog karatkera i sile ognjene.

Bio je žrtva progona cara Ahava koji je pod uticajem svoje žene Jezavelje napustio Mojsijevu veru i "slavio tuđe bogove".

Prema predanju prorok Ilija suprotstavio se caru prebacivši mu otpadništvo i prorokovši sušu i glad zbog slavljenja tuđih bogova.

[Man]

Св. МАРИЈА МАГДАЛЕНА - БЛАГА МАРИЈА



Света Марија Магдалина беше родом из града Магдале у Сирији, због чега и би названа Магдалина, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом. Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе! У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август). Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини. Блaгa Мaријa јe, по нaродном вeровaњу, сeстрa Громовникa Илијe (свeтог Илијe).

[Man]

Danas je praznik Preobraženja Gospodnjeg


Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju praznik Preobraženja Gospodnjeg, koji se u pravoslavlju ubraja u 12 velikih Hristovih praznika.


Praznik je posvećen sećanju na događaj Hristovog preobraženja na gori Tavor kada on najavljuje svoje potonje stradanje i slavu.


Prema Jevanđeljima, Isus je treće godine svoje zemaljske propovedi, na Tavor poveo svoje učenike Petra, Jakova i Jovana i pred njima se pojavio preobražen "sa licem sjajnim kao sunce i haljinama svetlim kao sneg".



Preobraženje Gospodnje je u pravoslavlju poznato i kao letnje Bogojavljenje, jer su se i tada, kako piše u Jevanđelju, otvorila nebesa i začuo glas Boga Oca - "Ovo je Sin moj ljubezni...njega poslušajte".

Isus, koji se preobrazio na Gori u prisustvu Mojsija i proroka Ilije, najavio je nebesku snagu nove vere i svoju ulogu Cara nad carevima koja nadilazi starozavetne zakone i proroke.

Zapadna crkva unela ga je u svoj kalendar tek 1457. godine i to u slavu pobede hrišćanske vojske nad Turcima kod Beograda, a na Istoku se slavi još od sedmog
veka.

Preobraženje pada uvek u vreme Gospojinskog posta pa su zato posne i pravoslavne trpeze.
Na ikonama Preobraženja, koje se nalaze na svakom ikonostasu pravoslavnih hramova, slika se Gospod Isus Hristos na Gori okružen svetlošću, sa Ilijom, Mojsijem i trojicom apostola koji uplašeni leže na zemlji.

Veliki broj pravoslavnih hramova u Srbiji posvećen je ovom prazniku i među njima su najpoznatije crkve Preobraženja u Beogradu, Pančevu, Sokobanji, Smederevskoj Palanci i preobraženjski manastir u Ovčaru, srpskoj Svetoj Gori.
U pravoslavnim hramovima se na Preobraženje iznosi i blagosilja novi rod grožđa, koje se prema pravoslavnom srpskom običaju, prvi put jede na ovaj praznik.
U narodu se smatra da je Preobraženje dan kada se poslednji put kupa u rekama, jer se za ovaj praznik vezuje i smena godišnjih doba.
Postoji verovanje da se o ovom prazniku celokupna priroda preobražava pa se kaže - preobražava se i voda i gora.

[причалица]

Danas je praznik Preobraženja Gospodnjeg


Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju praznik Preobraženja Gospodnjeg, koji se u pravoslavlju ubraja u 12 velikih Hristovih praznika.


Praznik je posvećen sećanju na događaj Hristovog preobraženja na gori Tavor kada on najavljuje svoje potonje stradanje i slavu.


Prema Jevanđeljima, Isus je treće godine svoje zemaljske propovedi, na Tavor poveo svoje učenike Petra, Jakova i Jovana i pred njima se pojavio preobražen "sa licem sjajnim kao sunce i haljinama svetlim kao sneg".



Preobraženje Gospodnje je u pravoslavlju poznato i kao letnje Bogojavljenje, jer su se i tada, kako piše u Jevanđelju, otvorila nebesa i začuo glas Boga Oca - "Ovo je Sin moj ljubezni...njega poslušajte".

Isus, koji se preobrazio na Gori u prisustvu Mojsija i proroka Ilije, najavio je nebesku snagu nove vere i svoju ulogu Cara nad carevima koja nadilazi starozavetne zakone i proroke.

Zapadna crkva unela ga je u svoj kalendar tek 1457. godine i to u slavu pobede hrišćanske vojske nad Turcima kod Beograda, a na Istoku se slavi još od sedmog
veka.

Preobraženje pada uvek u vreme Gospojinskog posta pa su zato posne i pravoslavne trpeze.
Na ikonama Preobraženja, koje se nalaze na svakom ikonostasu pravoslavnih hramova, slika se Gospod Isus Hristos na Gori okružen svetlošću, sa Ilijom, Mojsijem i trojicom apostola koji uplašeni leže na zemlji.

Veliki broj pravoslavnih hramova u Srbiji posvećen je ovom prazniku i među njima su najpoznatije crkve Preobraženja u Beogradu, Pančevu, Sokobanji, Smederevskoj Palanci i preobraženjski manastir u Ovčaru, srpskoj Svetoj Gori.
U pravoslavnim hramovima se na Preobraženje iznosi i blagosilja novi rod grožđa, koje se prema pravoslavnom srpskom običaju, prvi put jede na ovaj praznik.
U narodu se smatra da je Preobraženje dan kada se poslednji put kupa u rekama, jer se za ovaj praznik vezuje i smena godišnjih doba.
Postoji verovanje da se o ovom prazniku celokupna priroda preobražava pa se kaže - preobražava se i voda i gora.

[Man]

Данас је Велика Госпојина


Српска православна црква и верници славе празник Успења Пресвете Богородице, познат као Велика Госпојина, који је један од највећих хришћанских празника посвећен Богородици.




Један од највећих хришћанских празника, Успење Пресвете Богородице, познат и као Велика Госпојина, данас славе Српска православна црква и верници.
Тај празник, када се завршава и пост који траје 14 дана, успомена је на смрт Богородице и, према јеванђељском предању, дан када се она вазнела на небо "и предала свој дух у руке Спаситеља".
Према канону СПЦ, Успење Пресвете Богородице спада у ред Богородичних празника и прославља се сваке године 28. августа, односно 15. августа по јулијанском календару.
Предање каже да је Богородица живела 60 година, према неким изворима 72, да је надживела свога сина и као сведок многих славних догађања, наставила његову мисију.
Према православном канону, Успење Богородице слика се на западним зидовима православних манастира.
У српском манастиру Жича, задужбини Немањића с почетка 13. века, осликана је једна од најлепших представа Успења, са Христом који у наручју држи новорођену душу Богомајке, загледан у њено тело на одру.
У тренутку смрти Богородице, како је записано, "апостоли почеше певати у славу Божју..., а сва се соба засја од чудне светлости и пресвета Дева предаде дух свој у руке Спаситељеве не осетивши смртнога бола".
"Мртво тело њено пренеше апостоли на рукама у Јерусалим у Гетсиманију..., апостол Јован носио је маслинову грану, а светао облак окруживаше њен одар и поворку".
Празновање Успења Богородице установљено је 528. године по жељи цара Маврикија који је 15. августа (према Јулијанском календару) победио Персијанце. Од тог датума сви хришћани славе тај празник.
Сцена Успења Богородице обавезан је мотив у православном фреско-сликарству, јер је за живот и смрт Богомајке везан смисао хришћанске вере и молитве.
Време између Велике и Мале Госпојине, која се обележава 21. септембра, назива се међудневница, а верује се да је тај период најбољи за брање свих плодова и лековитих трава, па се одлази на изворе који, према народном веровању, имају лековито дејство.

Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski Irinej (Gavrilović) danas će napuniti 80. godinu života. Rođen je u selu Vidova kod Čačka 1930.

[Man]

Danas je Usekovanije glave Svetog Jovana

Srpska pravoslavna crkva obeležava danas praznik Usekovanije glave Svetog Jovana Krstitelja, uspomenu na dan pogubljenja svetitelja, poslednjeg proroka Starog i prvog proroka Novog zaveta.

Ikona Usekovanije glave Svetog Jovana Krstitelja

Sveti Jovan, savremenik Isusa Hrista, prvi je najavio dolazak Spasitelja ljudskog roda i krstio ga na reci Jordanu pa je u pravoslavnom hrišćanstvu poznat kao preteča i Krstitelj.


Vikarni episkop hvostanski Atanasije služiće u manastiru Rakovica svetu arhijerejsku liturgiju.


Prema jevanđelskim zapisima, Sveti Jovan je javno osuđivao razvrat rimskog društva i, braneći javni moral, nije štedeo ni judejskog cara Iroda koji je svom bratu preoteo ženu Irodijadu i s njom se provodio u bludu i razvratu.

Sveti Jovan je pogubljen na nagovor Irodijadine kćeri Salome koja je, kako kaže predanje, svojom zavodljivom igrom sa "sedam velova" uspela da izmami carsko obećanje. Po nalogu Irodovom, Sveti Jovan je posečen, a njegovu glavu je Saloma na tanjiru donela carici Irodijadi.

Na ikonama posvećenim ovom prazniku, Sveti Jovan se slika sa odsečenom glavom u desnoj ruci, koja je simbol njegove mučeničke smrti.

SPC posvećuje tri dana u godini ovom svetitelju i praznuje, pored sutrašnjeg pomena, Sabor svetog Jovana Krstitelja (20. januar) i Rođenje svetog Jovana (7. jul).
Sveti Jovan spada među najpoštovanije svetitelje i primer je čvrste volje, pravičnosti i poštenja. U srpskom narodu postoji običaj bratimljenja - "po Bogu i svetom Jovanu".

[причалица]

спомен чуда светог архангела михаила у хони (колоси) у фригији (19. септембар) - први део

у фригијском граду колоси, близу града јерапоља, над извором чудотворне воде бејаше храм светог архистратига михаила. од воде овога извора болесници добијаху многа исцељења, више него од бање силоамске. у бању силоамску само једном у години силажаше анђео господњи и узмућиваше воду, а овде свагда беше присутна благодат војводе анђелског. тамо оздрављаше само онај који први улажаше пошто се замути вода, а овде оздрављаху сви, и први и последњи, који год долажаху с вером. тамо беху неопходни тремови ради боравка болних који дуго чекаху на исцељење, пошто понеки добијаше исцељење после тридесет осам година а овде за један дан, или за један час, болник добијаше исцељење.

O пореклу овог извора прича се ово. када сва васељена бејаше помрачена тамом безбожног многобоштва, и људи се поклањаху твари а не творцу, - у то време у јерапољу многобошци почитоваху једну огромну и страшну гују, којој се сва такрајина, ослепљена демонском прелешћу, поклањаше. незнабожни људи држаху ту гују закључану у храму, подигнутом у њену част; и приносећи јој многе и различне жртве, они храњаху ту отровну и опасну гују. а једини истинити бог, желећи просветити свет светлошћу свога познања и заблуделе људе извести на пут истине, посла у све земље своје свете ученике и апостоле да проповедају еванђеље свој твари. двојица од њих, свети јован богослов и свети филип, дошавши један у ефес а други у јерапољ, труђаху се тамо у проповедању еванђеља христова.у то време у ефесу се налажаше диван храм и чувени идол незнабожачке богиње артемиде. са њеним служитељима и поклоницима свети богослов дуго вођаше борбу духовним мачем речи божије, и победи их: јер силом имена христова он учини те паде и храм и идол и претворише се у прах, и сав град приведе вери у христа. после тога свети јован богослов пође из ефеса у јерапољ да помогне своме сатруднику, светом апостолу ф и липу. у то време тамо се десише свети апостол вартоломеј и сестра филипова мариамна, те заједно с њима свети богослов послужи спасењу људи. најпре се они наоружаше против гује, којој безумни људи приношаху жртве имајући је као бога, и молитвом је убише, а њене поклонике обратише јединоме истинитоме богу, творцу неба и земље. стојећи пак на једном месту званом херотопа, они прорекоше да ће на њему засијати благодат божија, и да ће то место походити војвода небеских сила, свети архистратиг михаил, и да ће се ту збивати чудеса.све се то убрзо и зби. јер када свети јован богослов отиде у друге градове на проповед, и свети апостол филип пострада од незнабожаца, а вартоломеј и мариамна разиђоше се у друге земље, - на том месту провре чудотворна вода, као што прорекоше свети апостоли. и тако се испунише речи светога писма:у пустињи ће проврети воде и потоци у земљи сасушеној; и сухо ће место постати језеро, и земља сасушена извори водени;тамо ће бити весеље птицама, и биће трава, трска и сита. и тамо ће бити пут чист, и назваће се светим путем (ис. 35, 6-8).

к томе извору стадоше долазити многи, не само верни него и неверни, јер чудеса која биваху тамо, као громогласна труба призиваху туда све; и сви који пијаху и умиваху се из тог извора исцељиваху се од својих недуга, и многи, добивши оздрављење, крштаваху се у име свете тројице.

у то време живљаше у лаодикији један јелин, чија кћи јединица беше нема од рођења. због тога отац њен силно туговаше и веома се труђаше да је исцели од немила, али без успеха. зато овлада њиме тешка потиштеност. но једне ноћи када он заспа на својој постељи, он виде анђела божјег који је сијао као сунце. ово виђење би њему, не што га он бејаше достојан, него да би преко тог виђења дошао у познање истине и друге привео к богу. угледавши анђела он се уплаши, али у исто време чу од њега ове речи: "ако хоћеш да се одреши језик твоје кћери, ти је одведи на онај мој извор у херотопи близу јерапоља, и напој је од те воде, па ћеш видети славу божију". - пробудивши се из сна тај се човек зачуди виђењу, и поверовавши речима које му беху речене он одмах узе кћер и журно оде на чудотворну воду. тамо он затече мноштво људи који захватаху од те воде и крштаваху се у њој и добијаху исцељења од својих болести. он их упита: кога призивате мијући се том водом? - они му одговорише: призивамо име оца и сина и светога духа, а призивамо у помоћ и светог архистратига михаила. - тада човек тај, подигавши очи и руке к небу, рече: "оче и сине и свети душе, боже хришћански, помилуј нас! свети михаиле, слуго божји, помози и исцели кћер моју!" и захвативши од воде са извора он је са вером ули у уста своје кћери, и одмах јој се језик везан немилом одреши на словословље божије, и она проговори јасно кличући: "боже хришћански, помилуј ме! свети михаило, помози ми!" - и сви што беху тамо дивљаху се сили божијој, и слављаху свету тројицу, и величаху помоћ светог архистратига михаила. јелин пак тај, видећи исцељење своје кћери, веома се радоваше, и одмах се крсти са својом кћери и са свима домашњима својим који беху дошли с њим. у знак пак своје благодарности он подиже над чудотворним извором прекрасну цркву у име светог архистратига михаила, војводе небеских сила. и украсивши цркву сваким благољепијем, и довољно се помоливши у њој, он се врати дому свом.

у деведесетој години после саграђења ове цркве дође тамо из јерапоља десетогодишњи дечак архип, син хришћанских, родитеља, васпитан у побожности, и стаде живети при овој цркви светог архистратига михаила вршећи дужност црквењака. он постави себи овакво правило живота: откако стаде живети при тој цркви служећи богу он не окуси ништа од световних јела и пића: ни меса, ни вина, чак ни хлеба није јео, него се хранио нскључиво пустињским зељем, које је брао и варио и једанпут недељно јео, и то без соли, а пиће му је била вода у врло малој количини. таквим уздржањем он умртви своје тело, и у таквим врлинама неизменљиво проведе од младости своје па све до старости, сав се сједињујући с богом и уподобљавајући се животу бестелесних сила. одећа његова беше врло бедна: имао је само два кострета: један је носио на телу, а другим је покривао своју постељу која беше засута оштрим камењем. постељу је покривао костретом, да они који улазе у његово обиталиште не би видели да он спава на оштром камењу; а као узглавље му је служио мали јастучић, напуњен трњем. таква беше постеља овог блаженог подвижника. а његов сан и одмор састојали су се у следећем: када је осећао потребу за сном, он би легао на камење и оштро трње, те његов сан бејаше више бдење нега спавање, и његов одмор - више мучење него одмарање. јер какав је одмор телу - лежати на тврдом камењу; и какав сан, када почива на оштром трњу? архип је сваке године мењао своју одећу: кострет који је годину дана носио на телу, скидао је и њиме покривао своју постељу; а одевао кострет којим је његова постеља била покривена годину дана. по истеку године он је опет мењао те исте кострете. тако он не имађаше одмора ни дању ни ноћу, умртвљујући тело своје и чувајући душу своју од замки вражијих.

проходећи тесни и тужни пут, архип се мољаше богу говорећи: не допусти ми, господе, да се сујетном радошћу обрадујем на земљи, и нека блага овога света не изађу пред очи моје, и нека ме ништа временско не весели у овом животу, него испуни, господе, очи моје сузама духовним, скруши срце моје, исправи путеве моје, и дај ми да потпуно умртвим себе и да тело моје потчиним духу. јер шта ми користи тело ово, од блата саздано? оно сада постоји, а ускоро га неће бити; као цвет, оно се ујутру расцвета, а увече увене! стога ми дај, господе, да се усрдно трудим око онога што души користи и обезбеђује живот вечни.

тако се молећи и тако се поучавајући блажени архип постаде као анђео божји, проводећи небески живот на земљи. и брињаше се он не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе неверне он обраћаше ка христу и крштаваше их. гледајући то, безбожни многобошци стадоше завидети блаженоме архипу и, не подносећи славна чудеса која биваху од свете воде, омрзнуше овог светог мужа који живљаше тамо. они често нападаху светог архипа, вређаху га, чупаху му косу и браду, обараху га на земљу и гажаху ногама, и злостављајући га на разне начине изгоњаху отуда. али блажени архип, тврд душом као дијамант, јуначки трпљаше све то од идолопоклоника и не одступи од светога храма, служећи богу у светости и незлобивости срца свога и бринући се о спасењу душа људских.

сабравши се једном, незнабожни јелини говораху међу собом: ако не заспемо земљом онај извор и не убијемо оног човека, одевеног у кострет, онда ће сви богови наши бити потпуно унижени од оних који се исцељују тамо. - и огромно мноштво њих крену да заспе земљом чудотворну воду и да убије невиног човека, блаженог архипа. приближивши се к светоме месту они се раздвојише у две групе: једни појурише к цркви и извору, а други похиташе к обиталишту слуге божјег архипа да га убију. но господ који се брине о судби праведних и не да их у руке грешника, сачува слугу свога од тих убица: јер наједном њима се укочише руке, те их они не могаху ни подићи на преподобнога. од воде пак показа се необично чудо: када се незнабошци приближише извору, тог часа изиђе из воде пламен огњени и устремивши се на безаконике одагна их далеко од извора. и тако безаконици ови побегоше са стидом од чудотворног извора и од преподобног архипа, не причинивши им никакво зло. међутим они се не уразумише ни тим чудом, него шкргућући зубима они се хваљаху да ће уништити тај извор и цркву, и служитеља црквеног. на том месту беше река, звана хрисос, која течаше с леве стране цркве. безаконици намислише да ту реку наврну на свето место, да би свети извор, помешавши се са речном водом, изгубио своју чудотворну силу. и када они стадоше приводити у дело своју злу намеру навраћајући ток реке ка извору, да би га река поплавила, тада по наређењу божјем река даде својој води други правац, те потече с десне стране цркве. и тако се незнабошци опет посрамљени вратише кућама својим.

тамо се налажаху још две друге реке које тецијаху са истока и приближаваху се овом светом месту на растојању три стадије; једна се река називала ликокапер, а друга куфос. обе ове реке, састајући се у подножју велике планине, образоваху једну реку која скреташе надесно и течаше у ликијску страну. свелукави ђаво убаци злим људима у срце злу намисао: да обе те реке наврате на чудотворно место, да би на тај начин разорили храм светог архистратига михаила, поплавили водом свети извор и утопили преподобног архипа. а тај предео беше врло подесан за навраћање воде тамо, јер те реке силажаху са врха планине, а црква се налажаше у низини. договоривши се, незнабошци се у огромном броју слегоше из свих градова те покрајине у насеље лаодикију, и упутише цркви. близу пак црквеног олтара бејаше огромна стена; од те стене они почеше копати дубок и широк ров све до саме планине под којом се реке састајаху. затим они с великим трудом ископаше ров, којим би вода могла бити пуштена на цркву, и зајазише обе реке да се накупи што више воде; десет дана трудише се незнабошци у том узалудном потхвату свом. видећи тај потхват њихов, преподобни архип паде у цркви на земљу, и са сузама се мољаше богу и призиваше у помоћ усрдног заштитника, светог архистратига михаила, да сачува од потопљења своје свето место и не допусти да се обрадују непријатељи који се старају да униште светињу господњу. и говораше блажени архип: нећу отићи из овог светог места, нити ћу изаћи из цркве; и нека и сам умрем овде, ако господ допусти да ово место буде потопљено.

по истеку пак десет дана када се вода веома накупи, незнабошци прокопаше оно место којим је вода требала да се сјури у припремљени ров, па пустише реке на свети храм архангелов у седам сати увече, а сами се попеше на једну узвишицу с леве стране желећи да посматрају потапање светог места. вода, јурећи страховитом брзином, захуча као ломњава громова. а преподобни архип находећи се у цркви на молитви, чувши хуку воде, још усрдније завапи к богу и к светом архистратигу михаилу просећи милост и помоћ да не буде потопљено свето место, да се не би узвеселили већ посрамили безбожни непријатељи; а да се прослави име господње, и да се узвелича архангелска сила и помоћ. и запева он псалам давидов: подигоше реке, господе, подигоше реке глас свој, подигоше реке вале своје. од ујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини господ. дому твоме припада светост, господе, на дуго време (пс. 92, 3.4.5).

када блажени архип певаше ово, он чу глас који му наређиваше да изађе из цркве. а кад изађе из цркве он угледа чувара и усрдног заштитника рода хришћанскога, светог архистратига михаила у облику предивног и пресветлог човека, као што се некада он беше јавио пророку данилу. не будући у стању гледати на њега, блажени архип од страха паде на земљу. а арханђео му рече: не бој се! устани и приђи к мени овамо и видећеш силу божју на водама овим. - блажени архип устаде и прилазећи са страхом к војводи небеских сила заустави се по његовом наређењу с леве стране, и угледа огњени стуб од земље до неба. а када вода дође близу, архистратиг подиже своју десну руку и прекрсти воду говорећи: заустави се тамо! - и одмах вода удари назад. тако се испуни реч пророчка: видеше те воде, и устрепташе (пс. 76, 17). вода стаде као камена стена, и подиже се у висину као превисока гора. одмах затим архистратиг се окрену ка храму, удари у огромну стену која се налазила близу олтара и нацрта на њој крсни знак. и тог часа настаде страховита грмљавина, земља се затресе, и стена се раседе на двоје образовавши огромну раселину. тада рече свети архангел михаил: нека се овде сатре свака противничка сила и нека овде добијају избављење од свакога зла сви који са вером долазе овамо!

рекавши то свети архистратиг нареди блаженом архипу да пређе на десну страну. а када пређе на ту страну, свети арханђео громко викну к води: "ући у ову провалију!" и одмах јурну вода с хуком у раселину, и од тога времена стално је текла тим путем кроз стену. а непријатељи који стајаху на левој страни и жељно очекиваху да виде потопљење светога храма, скаменише се од страха.

пошто на тај начин сачува од потопљења свој храм и преподобног архипа, свети архистратиг узиђе на небо, а блажени архип узнесе благодарност богу поводом овог преславног чуда и величаше великог чувара, архистратига михаила, због његове помоћи. противници се постидеше, а верни се испунише велике радости, и долазећи к архангеловом храму и к чудотворном изверу узношаху хвалу богу са преподобним архипом. и од тога времена установише празновати онај дан у који се догоди чудо архангеловим јављењем. преподобни архип поживе много година на том месту усрдно служећи богу, и мирно се престави ка господу у седамдесетој години свога живота. и би погребен од стране верних на том истом светом месту, које се због споменутог чуда назва хони, тојест погружење, понирање, зато што се вода погрузи у стену.

треба у овај дан споменути и друга чудеса светог архистратига михаила, добротвора рода хришћанскога.

између јадранског мора и планине гарган налази се град сипонт, удаљен од ове планине дванаест хиљада стопа. у томе граду бејаше један богат човек, чија стада пасијаху под планином гарган. једном залута од стада један во. господар га је са слугама тражио и најзад га пронађе на врху планине крај отвора једне пештере. љут и уморан од дугог тражења, господар подиже лук и стрелу и пусти је на свога вола, са намером да га убије. но стрела се изненада врати натраг и погоди самога стрелца. видевши то, они што беху с њим уплашише се, и не усуђујући се приближити се тој пештери они се вратише у град и испричаше шта им се догодило. дознавши за то, епископ тога града се помоли богу да му открије ту тајну. и јави му се у виђењу свети архистратиг михаил и саопшти му да је то место он изабрао себи, и чува га, и жели да га често посећује и помаже људима који буду с молитвом долазили тамо. епископ обавести о овом виђењу људе и целом граду наложи тродневни пост. после тога епископ са клиром својим и са целим народом пође ка тој планини. када се попеше на њу, они нађоше у стени пештеру са тесним улазом, и не усудише се ући унутра, него обавише молитве пред улазом. од тога времена стадоше тамо често одлазити људи, узносећи своје молитве богу и светом архистратигу михаилу.

једном неапољци, који још беху незнабошци, сабравши своју војску, неочекивано падоше под град сипонт, са намером да га узму и разоре; и грађани бише у великом страху. тада епископ нареди грађанима пост: да три дана не окусе хране, и да се усрдно моле за избављење од непријатеља који их је опсео. уочи дана у који су непријатељи хтели свим силама да ударе и заузму град, војвода небесних сила, архистратиг михаил јави се у виђењу епископу и рече: "сутра у десет сати пре подне нареди својим грађанима да се наоружају и изађу из града против непријатеља, и ја ћу вам доћи у помоћ". - уставши од сна, епископ исприча свима своје виђење, и људи се веома обрадоваше обећаној победи над непријатељима. а када настаде десет сати проломи се страховита грмљавина, и подигавши очи људи угледаше велики облак где силази на гору гарган. у исто време појавише се, као некада на синају, огањ, дим, муње и громови; те се сва гора тресијаше и облацима покриваше. видевши то непријатељи се силно уплашише и нагоше бежати; а грађани, разумевши да им је дошао у помоћ добри чувар и брзи помоћник, свети архангел михаил, са својим небеским војницима, отворише градске капије и стадоше гонити непријатеље секући их као пруће. и док их они гоњаху отпозади, свети архистратиг михаил их с висине поражаваше громом и муњама, те погибе шест стотина људи од грома и муње. грађани сипонта гонише непријатеља све до неапоља, и победивши их потпуно помоћју војводе небеских сила они се победоносно вратише у свој град. од тога времена неапољци, познавши снажну руку свемоћнога бога, примишс свету веру.

сипонтиски пак грађани, сабравши се сви са еиископом и с клиром, пођоше ка гори, на којој би страшно јављење, желећи да тамо узнесу благодарност богу и своме помоћнику, светом архистратигу михаилу и свима небеским силама. када се они приближише к улазу оне пештере, нађоше на мермеру траг мале стопе људске, добро отиснуте као на блатњавој земљи. и говораху међу собом: "гле, заиста свети архистратиг михаил остави овде знак своје посете, јер сам он бејаше овде избављајући нас од непријатеља наших". - и поклонивши се они целиваше те стопе, и обавивши богослужење радоваху се што имају таквог покровитеља и бранитеља, и узношаху благодарност богу. и том приликом решише да на том месту подигну цркву у име светог архистратига михаила. и када се припремаху да приступе грађењу, свети архистратиг се опет јави епископу и рече: "не треба да се трудите око грађења цркве, јер ја без вашега труда уготових тамо храм себи; само уђите у њега. ти пак другога дана одслужи у њему свету литургију и причести верне светим божанственим тајнама".

после овог виђења епископ нареди свима људима да се припреме за причешће светим тајнама, и пође с њима творећи молебна пјенија. а када дођоше на оно свето место где свете стопе беху изображене на мермеру, нађоше у камену истесану малу цркву, у виду пећине; зидови њени не беху глатки, а висина јој бејаше различита: негде си могао главом додирнути свод, а негде га ни руком ниси могао досегнути. - из тога би јасно људима, да бог хоће у цркви не скупоцено камење већ чисто срце. - престо у овој цркви беше покривен пурпурним покривачем; епископ изврши на њему свету литургију и причести верне пречистим тајнама. у олтару на северној страни протече вода - чиста, укусна, врло бистра и чудотворна; пијући је, болесници добијаху здравље; а ту воду пијаху људи после причешћа светим тајнама; и безбројна чудеса биваху у тој цркви, и сви се недузи исцељиваху молитвама светог архистратига михаила. епископ сагради при цркви келије, и смести тамо свештенике, ђаконе, певаче и чтеце, да би се у њој свакодневно вршило црквено правило у славу бога и у част светог архистратига михаила.

[причалица]

Спомен чуда светог архангела Михаила у Хони (Колоси) у Фригији - други део

Споменућемо још и чудо које се десило на Атонској Гори. У дане благочестивих царева бугарских живљаше један богат и знаменит човек, по имену Дохиар, царски великаш. Једном он, дошавши у страх Божји, пожеле да буде монах. И узевши мноштво злата из својих ризница, он крену у Свету Гору да посети тамошње манастире и да потражи себи погодно место за живљење. Обишавши многе манастире и раздавши много милостиње, он иђаше од лавре блаженог Атанасија обалом морском, и нађе врло лепо место са укусном водом и врло обилним растињем, а на коме нико не живљаше. Ово му се место веома допаде, и он намисли да се ту насели и сагради манастир. Прионувши усрдно на посао, он убрзо оствари своју жељу. Најпре подиже дивну цркву у име светог Николаја Чудотворца, а затим сагради манастир и огради га каменим зидовима. Пошто уреди све како ваља, он се и сам обуче у иночки образ. Међутим, зидајући многе зграде он потроши све своје злато, те тако му нестаде пара да цркву украси како треба. Но положивши наду на Бога он говораше: Ако Господ Бог усхтедне прославити ово место, Он ће на неки Свој начин промислити и о украшењу цркве. Нека буде воља Његова!

Према Светој Гори налази се острво, звано Луг, удаљено дан путовања морем. На том острву живљаху пастири и пасијаху стоку, јер беше дивне паше у изобиљу. А на једном пустом месту тога острва беше постављен један веома висок камени стуб, и на стубу идол са оваквим натписом на грчком језику: "Сваки који ме удари по глави наћи ће мноштво злата". Због тога многи покушаваху да дознају је ли то истина, и бијаху идола по глави, али ништа не налажаху. А догоди се у то време да један јуноша пасијаше волове близу тог стуба; беше јуноша паметан и писмен. Прочитавши натпис на стубу, јуноша удари идола по глави, као што су то и други радили, али ништа не нађе. Онда он помисли да је злато, можда, сакривено у земљу, и при заласку сунца обрати пажњу где се завршава на земљи сенка тога стуба, и на месту где се завршавала сенка од идолове главе он стаде копати земљу тражећи злато, али и ту не нађе ништа. После тога он при рађању сунца опет мотраше где се завршава сенка стуба, и тамо стаде копати. При копању на том месту он зачу некакав звук, и схвативши да се благо налази ту негде, поче још марљивије копати и наиђе на огроман воденични камен који он не могаше подићи. Провукавши руку кроз рупу тога камена он нађе много злата и беше у недоумици шта да ради. И мишљаше у себи: ако коме кажем за злато, бојим се да ме не убије због злата.

Међутим Бог, услишавајући молитве гореспоменутог старца и промишљајући о украшењу светога храма, стави јуноши мисао у ум, да иде у Свету Гору у један од манастира и да исприча игуману о наћеном благу. Јуноша тако и уради. Узевши неколико златника као доказ пронађеног блага, јуноша оде у село близу мора и тамо најми човека да га превезе у Свету Гору. По промислу Божјем он се заустави у пристаништу новоподигнутог манастира, названог по имену његовог оснивача "До хиар". Превозач се врати у своје село, а јуноша оде у манастир. Нашавши игумана он му подробно исприча о пронађеном благу. Познавши у томе дело Божије, игуман позва три инока, исприча им оно што чу од јуноше, па их са њим посла да пронађено злато донесу у манастир. Они хитно чамцем кренуше ка острву, и када дођоше до оног стуба одвалише воденични камен и нађоше под њим котао пун злата, чему се веома обрадоваше. А л и ненавидник добра, ђаво, убаци једноме од та три инока злу мисао у срце, и он рече другоме иноку: Брате, каква нам је нужда да нађено злато носимо к игуману? Бог нам посла ово злато, да сами себи саградимо обиталиште и подигнемо манастир. - А кад му овај примети: "Како ћемо сакрити ово злато?" он одговори: То је у нашој вољи: ми можемо овог јуношу бацити у море, и неће бити никаквих сведока против нас.

Договоривши се тако, они своју намеру саопштише трећем иноку. Но овај пун страха Божјег, рече им: Не, браћо, не усуђујте се то урадити: не погубљујте јуношу, а уједно и душе своје злата ради. - Али они, не слушајући његове савете, дуго га примораваху да пристане на њихову одлуку. Најзад му рекоше: Ако не пристанеш уз нас, ми ћемо и тебе погубити заједно са јуношем. - Видећи њихову непоколебљиву злу намеру, брат се овај уплаши да и њега не погубе, и рече им: Ако сте тако решили, онда радите што хоћете, а ја вам се кунем именом Божјим, да никоме нећу причати о томе, . и ни злата не тражим од вас.

И тако, потврдивши реч своју заклетвом, он ћуташе. А они, узевши злато и онај камен којим злато беше покривено, унеше у чамац, и севши у њега заједно са јуношем запловише ка манастиру. А када беху посред пучине они нападоше на јуношу и стадоше му везивати камен о врату. Видећи шта хоће да учине са њим, јуноша их поче с плачем и ридањем молити да га не погубљују, али тиме ништа не успе: јер ти несрећни црнорисци, имајући окамењено срце и златољубиву душу, не убојаше се Бога, не дарнуше их јуношине сузе и не услишише усрдну молбу његову, него дохватише јуношу с каменом га бацише у море, и он одмах потону. А беше ноћ када ови безбожни људи обављаху овај злочин. Но милосрдни Бог, који са висине посматраше горко ридање јуноше и гледаше његово утопљење, посла чувара рода људског, светога Архистратига Михаила, да узме утопљенога са дна мора и однесе га жива у цркву. И би тако. Јуноша се изненада обрете у цркви близу свете трапезе, са каменом обешеним о врату његову. А када наступи време за јутрење, еклисиарх уђе у цркву да упали свеће и клепа за јутарње богослужење. Утом он чу у олтару као глас човека који уздише, и силно се уплаши, па отрча и извести игумана о томе. Игуман га назва плашљивицом и слабодушним и нареди му да опет иде у цркву. Отишавши по други пут у цркву, он опет чу исти глас, па поново оде к игуману. Тада игуман пође с њим у цркву и, чувши глас, уђе у олтар и угледа јуношу где лежи близу свете трапезе са каменом о врату и вода му цури са одела. Познавши га, игуман га упита: Шта се то десило с тобом, чедо? и како си допао овамо? - А јуноша, као пробудивши се из сна, рече: Они лукави иноци, које ти посла са мном по нађено злато, привезаше ми овај камен о врат и бацише ме у море. Потонувши на дно, ја угледах два светла човека који сијаху као сунце, и чух како разговарају међу собом. Један говораше другоме: "Архангеле Михаиле, однеси овог јуношу у манастир Дохиар". Чувши ово, ја се онесвестих, и не знам како се обретох овде.

Саслушавши казивање јуношино игуман се веома удиви и прослави Бога који твори дивна и преславна чудеса. Затим рече јуноши: Чедо, остани ти овде на овом месту до сванућа, док злоба не буде изобличена. - Онда изишавши игуман затвори цркву, и запрети еклисиарху да никоме ништа не прича о овоме, а односно јутрења нареди да се одслужи у паперти. При томе он скрену пажњу еклисиарху: Ако неко упита, зашто се јутрење служи у паперти а не у цркви, ти одговори да је тако наредио настојатељ.

Када се раздани убице се приближаваху манастиру, а злато беху сакрили на другом месту. Угледавши их игуман им са осталом братијом изиђе у сусрет, и упита их: Шта је то, јуче вас оде четворо, а сада се враћате троје? где вам је четврти? - А они, као да су срдити, одговорише: Оче, онај јуноша превари и тебе и нас рекавши да је нашао благо; он нам ништа не показа, јер и сам ништа не зна; због тога се постиђен сакри од нас, и ми га дуго тражисмо али га не нађосмо, па се сами вратисмо к теби. - Игуман рекавши на то: "Нека буде воља Божја", уђе с њима у манастир. Онда их одведе у цркву где онај јуноша лежаше, са чијег се одела још цеђаше вода, и показа им га питајући их: А ко је ово? - Угледавши јуношу они се препадоше, и стајаху као избезумљени, не будући у стању дуго време ништа одговорити. Но најзад и не хотећи признаше свој злочин и казаше где су сакрили нађено злато. Тада игуман посла највернију братију и они донесоше злато у манастир.

Ово преславно чудо рашчу се по свој Светој Гори, и стекоше се иноци из свих манастира да виде то чудо. Саставивши сабор они променише име тој цркви у име светог Архистратига Михаила, а у име светог Николаја Чудотворца подигоше другу цркву. Ону пак двојицу лукавих убица проклеше, и пошто им лица жигосаше, изгнаше их из обитељи. А оног трећег инока, који не пристаде на утопљење јуноше и уклони се од злочина, огласише невиним. Избављени пак из мора јуноша обуче се у иночки образ, и постаде добар подвижник и искусан инок. А игуман донесеним златом дивно украси сву цркву и подиже сасвим нов врло леп притвор. Камен пак са којим јуноша би бачен у море, игуман узида у зид, да сведочи свима о чуду. Када се игуман престави, на његово место би постављен за игумана избављени из мора инок. Поживевши богоугодно, и он пређе ка Господу, ношен рукама светог Архистратига Михаила, као што раније беше њиме пренесен из мора у цркву.

Због свега тога прославимо Оца и Сина и Светога Духа, и величајмо вавек светог Архистратига Михаила.

[Man]

Danas je Mala Gospojina

Srpska pravoslavna crkva i venici slave danas praznik Rođenja Presvete Bogorodice, jedan od najvećih zavetnih praznika, u narodu poznat i kao Mala Gospojina.

Mala Gospojina

Na Malu Gospojinu slavi se uspomena na dan kada je u Nazaretu u domu Joakima i Ane rođena Sveta Deva Marija.
Joakim i Ana su dugo bili "bezdetni pa bejahu postidni među ljudima i skrušeni pred Bogom", kaže predanje.



Već stari, oni su usrdno molili Bogu da im podari dete, da ih obraduje kao što je nekada obradovao Avrama i Saru darovavši im sina Isaka.

Joakim jednom ode u pustinju, gde je proveo 40 dana u neprekidnom postu i molitvi da se Bog i na njega smiluje.

Jednog dana, moleći se Bogu u voćnjaku pod lovorovim drvetom, Ani se javi anđeo Božji i reče joj da je njen vapaj dopro do nebesa i da će ubrzo postati majka.

Ana se na te reči zavetova da dete, koje bude rodila, muško ili žensko, posveti Gospodu Bogu, da mu služi celoga veka.

I Bog ih obradova, darova im ne samo ćerku nego i Bogomajku.

Kada dođe vreme, starica Ana rodi kćer, kojoj nadenu ime Marija, što znači visoka ili gospodareća.

Devica Marija, plod molitava svojih roditelja, odvedena je u hram kada je imala tri godine, kako se Bogu i zavetovala njena majka Ana.

Sa 14 godina Devica Marija se vratila u Nazaret gde joj je, prema predanju, saopštena blagovest arhangela Gavrila da će roditi Sina Božjeg.

Scena Roždestva Bogorodice sa Svetom Anom u postelji i novorođenom Marijom u kolevci obavezan je motiv pravoslavnih ikona i srednjovekovnih manastirskih fresaka.

Jedan od najstarijih i najbolje očuvanih živopisa sa motivom Roždestva Bogorodice nalazi se u Kraljevoj crkvi u Studenici, zadužbini kralja Milutina sa kraja 14. veka.

Mala Gospojina spada u red Bogorodičnih praznika i nepokretan je, što znači da ima stalno, fiksno mesto u crkvenom kalendaru i označen je crvenim slovom.
Ostali Bogorodičini praznici su Vavedenje, Sretenje, Blagovesti, Uspenje Presvete Bogorodice (Velika Gospojina) i oni koji obeležavaju uspomenu na događaje iz njenog života, kao što su praznici Pokrov Presvete Bogorodice i Polaganje rize Presvete Bogorodice.

[причалица]

a ja ne odoh na liturgiju danas

[причалица]

Свети праведни Јоаким и Ана - 22. септембар

Свети Јоаким је син Варпафиров, од Јудиног колена, потомак цара Давида, а Ана кћерка свештеника Матана, од колена Левијевог, као и првосвештеник Арон. Матан је имао 3 кћерке: Марију, Совија и Ану, која се удала у Назарет, за Јоакима, и која је родила Пресвету Богородицу. Јоаким и Ана су живели 50 година у браку и нису имали деце. Живели су богоугодно и тихо, само трећину прихода су користили за себе, трећину су давали сиромасима а трећину приносили на жртву у храму.

Једном, првосвештеник Исахар укори старца Јоакима: „Ниси достојан да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан“. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да им подари дете. И Ана одмах заче и након 9 месеци роди Пресвету Деву.

[причалица]

Danas je Krstovdan - 27. septembar

Srpska pravoslavna crkva slavi Krstovdan, uspomenu na dan kada je carica Jelena, majka cara Konstantina (280-337), obilazeći Svetu zemlju, u ruševinama Venerinog hrama pronašla Časni krst na kome je raspet Isus Hristos.
Taj hrišćanski praznik, koji u pravoslavnom kalendaru slovi i kao Vozviždenje Časnog krsta, slavi se još od prvih godina zvanične hrišćanske propovedi.
Praznik je ustanovljen godinu dana posle Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji, održanog 326. godine, u vreme cara Konstantina, koji je Milanskim ediktom 313. godine , priznao hrišćanstvo kao zvaničnu veroispovest.
Patrijarh Makarije je,prema predanju, posle otkrića carice Jelene, pred okupljenim narodom uzdigao Krst koji je Hristos nosio do Golgote, pa otuda i naziv Vozviždenje u bogoslužbenom kalendaru SPC gde je praznik obeležen crvenim slovom kao zavetni praznik.
Narod je kako kaže hrišćansko predanje odgovorio patrijarhu molitvom, Gospode pomiluj, koja se i do danas na isti način peva na pravoslavnim liturgijama.
Na ovaj praznik istovremeno se slavi uspomena na povratak Časnog krsta iz Persije u Jerusalim.
Krst je čuvan u srebrnom sanduku u jerusalimskoj crkvi Vaskrsenja do 614. godine, kada su Persijanci zauzeli Jerusalim.

[Zazijavalo]

Problem sa tim krstom je da nije mogao biti pronađen. Bio je ovaj od dva dela, a izgledao je kao krst samo za vreme raspinjanja. Nakon toga patibulum (orizontalna prečka) uklanjan je zajedno sa osuđenikom, pa je ostajala samo vertikala.

[причалица]

Problem sa tim krstom je da nije mogao biti pronađen. Bio je ovaj od dva dela, a izgledao je kao krst samo za vreme raspinjanja. Nakon toga patibulum (orizontalna prečka) uklanjan je zajedno sa osuđenikom, pa je ostajala samo vertikala.

bio si tamo, pa znaš?

[причалица]

Sveti velikomučenik Jevstatije - 3. oktobar

Veliki rimski vojskovođa Plakida. Jednom, u lovu, među rogovima jelena javi mu se krst i ču glas koji ga pozva da se krsti. Na krštenju je dobio ime Jevstatije, žena mu Teopistija i sinovi Agapije i Teopist. Tada se udalji u Egipat, gde mu neki varvarin ote ženu, a decu oteše zveri. Potom u selu Vadisisu požive 15 godina kao najamnik. Kad varvari napadoše na Rimsko carstvo, car Trajan posla da ga traže. Našli su ga njegovi drugovi i on pobedi varvare. U povratku za Rim pronađe i ženu i sinove.

Trajan je već bio umro i zacario se Andrijan, koji zatraži od Jevstatija da prinese žrtve idolima. Kad on reče da je hrišćanin, stavi ga na muke, zajedno sa ženom i decom.

[причалица]

danas je ustoličen i patrijarh Irinej u Pećkoj Patrijaršiji.

[причалица]

6. октобар

ЗАЧЕЋЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Самсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних, Захарије и Јелисавете. Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ничега створио сав свет, и који за стварање првога човека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав .

[причалица]

Zadušnice - danas su miholjske zadušnice

Zadušnice su dan kad se sećamo naših pokojnika, i za njihove duše se molimo. Zadušnice su dan za duše preminulih. Naša Crkva je propisala posebne dane, Zadušnice, i to četiri puta godišnje, kada se posebno molimo za pokoj duša u Gospodu usnulih. Zimske zadušnice su u subotu, pred Mesne poklade, u subotu pred Duhove su letnje zadušnice, miholjske su u subotu pred Miholjdan, a jesenje, mitrovske zadušnice u subotu pred Mitrovdan. Tog dana se posećuju i uredjuju grobovi naših dragih, obavlja se parastos ili pomen, osvećuje se žito, sveštenik prekadjuje i preliva vinom grob, pale se sveće za pokoj duša, a ako su nam srodnici sahranjeni daleko i nije moguće otići na groblje, onda se u crkvi služi pomen.

Najvažniji pomen za preminule je Proskomidija koja se služi na svakoj Svetoj Liturgiji. Za Proskomidiju je potrebno pet hlepčića (prosfora). Prosfora znači prinos, prema običaju iz najranijih dana hrišćanstva, kada su hrišćani donosili (prinosili) hleb i vino za službu. Svaka prosfora ima na gornjoj strani kvadratni pečat sa krstom i slovima: IS HS NI KA, što na grčkom znači - Isus Hristos pobeđuje. Prosfore se koriste po strogo utvrđenom kanonskom redu i čestice iz svake od njih imaju posebno mesto i namenu. Za spomen preminulih hrišćana, kada se njihova imena pominju pred Bogom Živim i Carstvom Nebeskim, vade se čestice iz pete prosfore. Tim liturgijskim pominjanjem: "U sklopu Svete Tajne Evharistije - Tajne spasenja sveta, preminulima se opraštaju gresi". Zato je najvažnije davati imena pokojnika, da se pominju u crkvi.

Pored ovih pominjanja i molitava za preminule, Crkva je ustanovila posebne dane kad se sećamo naših dragih pokojnika i obilazimo njihove grobove.

Zadušnice su dan za duše preminulih. Uvek padaju u subotu, jer je to i inače, u toku čitave godine, dan kad se sećamo preminulih. Na groblje i u crkvu se nosi kuvano žito - koljivo. Žito nas simvolično podseća na Hristove reči da zrno tek kad umre rod donosi, i to ne u zemnom mraku, nego u svetlosti sunca. Žito je simvol smrtnog tela i besmrtne duše u svetlosti Carstva nebeskog.

Crno vino, kojim sveštenik preliva žito, označava Božje milosrđe kojim se zalečuju rane greha.

Sveća je simvol svetlosti Hristove. On je rekao: "Ja sam svetlost svetu." Ta svetlost treba da nas podseti na svetlost kojom Hristos obasjava duše preminulih. Sveća je malena žrtva Bogu, koji se za nas žrtvovao.

Daće i podušja se ne daju da se "nahrani" pokojnik, odnosno, da duša njegova "jede", nego da se sirotinja nahrani i u molitvama pomene pokojnika.

Naš Patrijarh stalno govori, savetuje i upozorava da daće nikako ne smeju da budu gozbe sa mnogo skupocenih jela i pića. Umesto na nehrišćanske gozbe, novac treba da se upotrebi u plemenite svrhe i to prema mogućnostima. Koliko ko može, treba da pomogne nekoj siromašnoj porodici, izbeglicama, bolesnima ili siročadi. Patrijarh dalje kaže: "Nije li bolje i plemenitije svima da postupamo hrišćanski, nego da, ugledajući se na nerazumne postupke pojedinaca, prestupamo zapovesti svoje Crkve - zapovesti kojih su se naši preci sveto držali."

Na dan zadušnica se ide u crkvu, gde se služi Sveta Liturgija i parastos na kojem sveštenik vinom preliva žito, posle službe se ide do grobova pokojnika. Tamo se pale sveće, a sveštenik obavi kratki obred i okadi grobove.

Ako su naši pokojnici sahranjeni daleko i nije moguće otići na groblje, uvek može da se ode u crkvu, gde se odsluži pomen, a Gospod vidi i zna.

Na zadušnice se deli milostinja. Kako na grobljima tada ima najviše prosjaka, treba svakom udeliti po neki prilog, jer je bolje poći sa blagoslovom, nego da iza leđa prosjaci proklinju.

Postoji još jedan vid milostinje koji je kod nas zaboravljen: duhovna milostinja. Duhovna milostinja je poklanjanje duhovnih knjiga.

[причалица]

Prepodobni Hariton Ispovednik - 11. oktobar

Ugledan građanin Ikonije, javno je ispovedao Hrista. Kada je počelo gonjenje hrišćana pod carem Avrelijem, Haritona odmah izvedoše na sud i sve mu telo pretvoriše u jednu ranu. Tada je umro car Avrelije, i Haritona oslobodiše. Na putu za Jerusalim, uhvatiše ga razbojnici od kojih se, Božijim promislom, oslobodio. Onda se povukao u Faransku pustinju, gde je osnovao manastir. Toj obitelji je ostavio ustav i otišao je u drugu pustinju, prema Jerihonu, gde osnova drugi manastir, koji je nazvan Haritonov.

Najzad je osnovao i treći manastir, Sukijski. Predao je dušu gospodu u dubokoj starosti, 350. године. Mošti su mu u manastiru koji je prvi osnovao. Njemu pripisuju čin službe monaškog postriženja.