Bisernica
04-04-2010, 20:20
Na pdf već postoji tema Misli poznatih mislilaca ,koja nije namenjena samo filozofima i njihovim mislima koje nam se dopadaju ili smo na njih naišli bilo na netu ili iz nekog drugog izvora.
Filozofski kredo,ili verovanje filozofa u ispravnost njihovog stava i učenja koje podržavaju ili zastupaju
zahteva nešto više od misli sadržane u jednoj rečenici.
Credo Eriha Fromma
Verujem da jedinstvenost čoveka, nasuprot ostalom živom svetu, potiče iz činjenice da je čovek svesni život po sebi. Čovek je svestan sebe, svoje budućnosti, koja je smrt, svoje sićušnosti, svoje nemoći; svestan je drugih kao drugih; čovek je deo prirode, predmet je njenih zakona čak i kada ih nadilazi svojom mišlju.
Verujem da je čovek proizvod prirodne evolucije koja je rođena iz suprotnosti zatočeništva u prirodi i izdvojenosti iz nje, i iz potrebe da sa prirodom pronađe sklad i jedinstvo.
Verujem da je čovekova priroda protivrečnost ukorenjena u uslovima ljudskog bivstvovanja koje zahteva traganje za rešenjima, što sa svoje strane stvara nove protivrečnosti i potrebu za odgovorima.
Verujem da svaki odgovor na te protivrečnosti može da zaista zadovolji uslov da pomaže čoveku da prevaziđe osećanje izdvojenosti i da postigne osećanje saglasnosti, jedinstva i pripadanja. Verujem da u svakom odgovoru na te protivrečnosti čovek ima mogućnost da bira između stvaralaštva i rušilačkog nasilja; između stvarnosti i opsena, između nepristrasnosti i netrpeljivosti, između bratstva-nezavisnosti i gospodarenja-potčinjavanja.
Verujem da se „životu“ može pripisati značenje neprekidnog rađanja i razvoja.
Verujem da se „smrti“ može pripisati značenje onemogućenog razvoja, neprekidnog ponavljanja. Verujem da čovek regresivnim odgovorom pokušava da nađe jedinstvo, oslobađajući se neizdržive usamljenosti i nesigurnosti, izopačujući ono što ga čini humanim i što mu zadaje bol. Regresivni odgovor se javlja u tri vida, odvojena ili spojena: nekrofiliji, narcizmu i incestuoznoj simbiozi.
Pod nekrofilijom podrazumevam ljubav prema nasilju i uništavanju; želju da se ubija; obožavanje sile; sklonost smrti, samoubistvu, sadizmu; želju da se organsko pretvori u neorgansko sredstvima „reda“. Nekrofil, lišen sposobnosti da stvara, u svojoj nemoći uništavanje smatra lakim jer služi samo jednoj sposobnosti: sili.
Pod nacizmom podrazumevam odsustvo autentičnog interesovanja za spoljni svet, koje zamenjuje snažna privrženost sebi, svojoj grupi, klanu, religiji, naciji, rasi itd. – uz posledična ozbiljna iskrivljenja racionalnog suđenja. Uopšte, potreba za narcističkim zadovoljenjem proističe iz neophodnosti da se nadoknadi materijalno i kulturno siromaštvo.
Pod incestuoznom simbiozom podrazumevam sklonost da se ostane vezan uz majku i njene zamene – krvi, porodici, plemenu – kako bi se uteklo od nepodnošljive težine odgovornosti, slobode, svesti i našli zaštita i ljubav u stanju sigrune zavisnosti, za koje pojedinac plaća zaustavljanjem svog ljudskog razvoja.
Verujem da čovek koji bira napredak može da pronađe novo jedinstvo kroz pun razvoj svih ljudskih mogućnosti, koje se iskazuju kroz tri orijentacije. Te orijentacije mogu biti predstavljene izdvojeno ili zajedno: biofilija, ljubav prema čovečanstvu i prirodi, nezavisnost i sloboda.
Verujem da je ljubav glavni ključ koji otvara vrata ljudskog razvoja. Ljubav i jedinstvo sa nekim ili nečim izvan sebe, jedinstvo koje dozvoljava čoveku da sebe dovede u odnos sa drugima, da se oseti jedan među drugima, a da ne ograniči lični integritet i nezavisnost. Ljubav je produktivna orijentacija za koju je najvažnije da su istovremeno prisutni: staranje, odgovornost, uvažavanje i poznavanje onoga sa čime se čovek povezuje.
Verujem da je iskustvo ljubavi najčovečniji i najčovekotvorniji čin koji je čoveku dat na uživanje i da, kao i razum, nema smisla ako je shvaćena na delimičan način.
Verujem u nužnost „slobode od“ unutrašnjih i/ili spoljašnjih prinuda, kao preduslov „slobode za“ stvaranje, građenje, saznavanje itd. kako bi nastala slobodna, aktivna, odgovorna ličnost.
Verujem da je sloboda sposobnost da se sledi glas razuma i znanja, nasuprot glasu iracionalnih strasti; da je to emancipacija koja čoveka čini slobodnim i stavlja ga u položaj da koristi vlastite racionalne moći i da objektivno shvati svet i svoje mesto u njemu.
Verujem da je „borba za slobodu“ nekada značila jedino borbu protiv nametnutog autoriteta, koji nadilazi volju pojedinca. Danas bi „borba za slobodu“ trebala da znači lično i kolektivno samooslobađanje „autoriteta“ kome smo se dobrovoljno podvrgli; samooslobađanje od unutrašnjih sila koje čine neophodnim to podvrgavanje jer nismo u stanju da podnesemo slobodu. Verujem da sloboda nije stalno svojstvo koje „imamo“ ili „nemamo“; možda je njena jedna stvarnost: čin samooslobađanja kroz proces izbora. Svaki životni korak koji uvećava čovekovu zrelost, uvećava u njegovu sposobnost da izabere oslobađajuću alternativu.
Verujem da „sloboda izbora“ nije uvek istovetna za sve ljude u svakom trenutku. Čovek sa isključivo nekrofilnom orijentacijom, ili narcističkom, ili simbiotički-incestuoznom, ima samo regresivan izbor. Slobodan čovek, oslobođen iracionalnih veza, ne može da ima regresivan izbor. Verujem da problem slobode izbora postoji samo za čoveka sa suprotstavljenim orijentacijama i da je ta sloboda snažno uslovljena nesvesnim željama i umirujućim racionalizacijama.
Verujem da niko ne može da „izbavi“ svog bližnjeg birajući umesto njega. Da bi mu pomogao, može da naznači moguće alternative, iskreno i sa ljubavlju, bez sentimentalnosti i iluzija. Poznavanje oslobađajućih alternativa i svest o njihovom postojanju može u pojedincu da probudi njegovu skrivenu energiju i uputi ga da izabere poštovanje prema „životu“, ne prema „smrti“.
Verujem da se jednakost oseća onda kada se pojedinac, u potpunosti otkrivši sebe, prepoznaje kao jednak drugima i poistovećuje sa njima. Svako nosi ljudskost u sebi, „ljudska sudbina“ je jedinstvena i jednaka za sve ljude, bez obzira na neizbežne razlike u inteligenciji, talentu, visini, boji itd.
Verujem da jednakost među ljudima mora biti zapamćena naročito da bi se sprečilo da jedan čovek postane oruđe drugog.
Verujem da je bratstvo ljubav usmerena prema bližnjem. Ostaće, međutim, reč bez smisla, sve dok „incestuozne“ veze, koje čoveka onemogućavaju da objektivno sudi svog „brata“ ne budu iskorenjene.
Verujem da pojedinac, koji nije na putu da nadiđe svoje društvo i uvidi na koji način ono unapređuje ili ometa razvoj ljudskog potencijala, ne može da dođe u bliski dodir sa svojom ljudskošću. Ako mu tabui, ograničenja, iskrivljene vrednosti izgledaju „prirodni“, to je jasna naznaka da mu nedostaje stvarno poznavanje ljudske prirode.
Verujem da je društvo, koje istovremeno podstiče i sputava, uvek bilo u sukobu sa ljudskošću. Jedino kada se ciljevi društva poistovete sa ciljevima ljudskosti, društvo će prestati da parališe čoveka i ohrabruje gospodarenje.
Verujem da čovek može i mora da se nada zdravom društvu koje unapređuje čovekovu sposobnost da voli svog bližnjeg, da radi i stvara, da razvija svoj razum i objektivnost samoosećanja, zasnovanog na iskustvu vlastite produktivne energije.
Verujem da čovek može i mora da se nada kolektivnom povraćaju duševnog zdravlja, koje obeležava sposobnost da se voli i stvara, oslobađanjem čoveka od incestuoznih veza sa klanom i tlom, osećanjem identiteta zasnovanog na iskustvu koje pojedinac ima o sebi kao subjektu i činiocu svojih moći; sposobnošću da se oseti realnost u sebi i izvan sebe i uticajem na razvoj objektivnosti i razuma.
Verujem da će, kako naš svet postaje lud i dehumanizovan, sve veći broj pojedinaca osećati nužnost da se poveže i radi sa ljudima koji dele njihove brige.
Verujem da bi ti ljudi dobrih namera trebali ne samo da prispeju do humanog tumačenja sveta, već i da bi morali da ukažu put moguće promene i rade na njoj. Tumačenje bez želje za promenom je beskorisno, promena bez prethodnog tumačenja je slepa.
Verujem u moguće ostvarenje sveta u kome bi čovek mogao biti mnogo čak iako ima malo; sveta u kome prevladavajuća motivacija egzistencije nije potrošnja, sveta u kome je „čovek“ cilj, prvi i poslednji, svet u kome bi čovek mogao da pronađe svrhu svog života kao i snagu da živi slobodno i bez iluzija.
Filozofski kredo,ili verovanje filozofa u ispravnost njihovog stava i učenja koje podržavaju ili zastupaju
zahteva nešto više od misli sadržane u jednoj rečenici.
Credo Eriha Fromma
Verujem da jedinstvenost čoveka, nasuprot ostalom živom svetu, potiče iz činjenice da je čovek svesni život po sebi. Čovek je svestan sebe, svoje budućnosti, koja je smrt, svoje sićušnosti, svoje nemoći; svestan je drugih kao drugih; čovek je deo prirode, predmet je njenih zakona čak i kada ih nadilazi svojom mišlju.
Verujem da je čovek proizvod prirodne evolucije koja je rođena iz suprotnosti zatočeništva u prirodi i izdvojenosti iz nje, i iz potrebe da sa prirodom pronađe sklad i jedinstvo.
Verujem da je čovekova priroda protivrečnost ukorenjena u uslovima ljudskog bivstvovanja koje zahteva traganje za rešenjima, što sa svoje strane stvara nove protivrečnosti i potrebu za odgovorima.
Verujem da svaki odgovor na te protivrečnosti može da zaista zadovolji uslov da pomaže čoveku da prevaziđe osećanje izdvojenosti i da postigne osećanje saglasnosti, jedinstva i pripadanja. Verujem da u svakom odgovoru na te protivrečnosti čovek ima mogućnost da bira između stvaralaštva i rušilačkog nasilja; između stvarnosti i opsena, između nepristrasnosti i netrpeljivosti, između bratstva-nezavisnosti i gospodarenja-potčinjavanja.
Verujem da se „životu“ može pripisati značenje neprekidnog rađanja i razvoja.
Verujem da se „smrti“ može pripisati značenje onemogućenog razvoja, neprekidnog ponavljanja. Verujem da čovek regresivnim odgovorom pokušava da nađe jedinstvo, oslobađajući se neizdržive usamljenosti i nesigurnosti, izopačujući ono što ga čini humanim i što mu zadaje bol. Regresivni odgovor se javlja u tri vida, odvojena ili spojena: nekrofiliji, narcizmu i incestuoznoj simbiozi.
Pod nekrofilijom podrazumevam ljubav prema nasilju i uništavanju; želju da se ubija; obožavanje sile; sklonost smrti, samoubistvu, sadizmu; želju da se organsko pretvori u neorgansko sredstvima „reda“. Nekrofil, lišen sposobnosti da stvara, u svojoj nemoći uništavanje smatra lakim jer služi samo jednoj sposobnosti: sili.
Pod nacizmom podrazumevam odsustvo autentičnog interesovanja za spoljni svet, koje zamenjuje snažna privrženost sebi, svojoj grupi, klanu, religiji, naciji, rasi itd. – uz posledična ozbiljna iskrivljenja racionalnog suđenja. Uopšte, potreba za narcističkim zadovoljenjem proističe iz neophodnosti da se nadoknadi materijalno i kulturno siromaštvo.
Pod incestuoznom simbiozom podrazumevam sklonost da se ostane vezan uz majku i njene zamene – krvi, porodici, plemenu – kako bi se uteklo od nepodnošljive težine odgovornosti, slobode, svesti i našli zaštita i ljubav u stanju sigrune zavisnosti, za koje pojedinac plaća zaustavljanjem svog ljudskog razvoja.
Verujem da čovek koji bira napredak može da pronađe novo jedinstvo kroz pun razvoj svih ljudskih mogućnosti, koje se iskazuju kroz tri orijentacije. Te orijentacije mogu biti predstavljene izdvojeno ili zajedno: biofilija, ljubav prema čovečanstvu i prirodi, nezavisnost i sloboda.
Verujem da je ljubav glavni ključ koji otvara vrata ljudskog razvoja. Ljubav i jedinstvo sa nekim ili nečim izvan sebe, jedinstvo koje dozvoljava čoveku da sebe dovede u odnos sa drugima, da se oseti jedan među drugima, a da ne ograniči lični integritet i nezavisnost. Ljubav je produktivna orijentacija za koju je najvažnije da su istovremeno prisutni: staranje, odgovornost, uvažavanje i poznavanje onoga sa čime se čovek povezuje.
Verujem da je iskustvo ljubavi najčovečniji i najčovekotvorniji čin koji je čoveku dat na uživanje i da, kao i razum, nema smisla ako je shvaćena na delimičan način.
Verujem u nužnost „slobode od“ unutrašnjih i/ili spoljašnjih prinuda, kao preduslov „slobode za“ stvaranje, građenje, saznavanje itd. kako bi nastala slobodna, aktivna, odgovorna ličnost.
Verujem da je sloboda sposobnost da se sledi glas razuma i znanja, nasuprot glasu iracionalnih strasti; da je to emancipacija koja čoveka čini slobodnim i stavlja ga u položaj da koristi vlastite racionalne moći i da objektivno shvati svet i svoje mesto u njemu.
Verujem da je „borba za slobodu“ nekada značila jedino borbu protiv nametnutog autoriteta, koji nadilazi volju pojedinca. Danas bi „borba za slobodu“ trebala da znači lično i kolektivno samooslobađanje „autoriteta“ kome smo se dobrovoljno podvrgli; samooslobađanje od unutrašnjih sila koje čine neophodnim to podvrgavanje jer nismo u stanju da podnesemo slobodu. Verujem da sloboda nije stalno svojstvo koje „imamo“ ili „nemamo“; možda je njena jedna stvarnost: čin samooslobađanja kroz proces izbora. Svaki životni korak koji uvećava čovekovu zrelost, uvećava u njegovu sposobnost da izabere oslobađajuću alternativu.
Verujem da „sloboda izbora“ nije uvek istovetna za sve ljude u svakom trenutku. Čovek sa isključivo nekrofilnom orijentacijom, ili narcističkom, ili simbiotički-incestuoznom, ima samo regresivan izbor. Slobodan čovek, oslobođen iracionalnih veza, ne može da ima regresivan izbor. Verujem da problem slobode izbora postoji samo za čoveka sa suprotstavljenim orijentacijama i da je ta sloboda snažno uslovljena nesvesnim željama i umirujućim racionalizacijama.
Verujem da niko ne može da „izbavi“ svog bližnjeg birajući umesto njega. Da bi mu pomogao, može da naznači moguće alternative, iskreno i sa ljubavlju, bez sentimentalnosti i iluzija. Poznavanje oslobađajućih alternativa i svest o njihovom postojanju može u pojedincu da probudi njegovu skrivenu energiju i uputi ga da izabere poštovanje prema „životu“, ne prema „smrti“.
Verujem da se jednakost oseća onda kada se pojedinac, u potpunosti otkrivši sebe, prepoznaje kao jednak drugima i poistovećuje sa njima. Svako nosi ljudskost u sebi, „ljudska sudbina“ je jedinstvena i jednaka za sve ljude, bez obzira na neizbežne razlike u inteligenciji, talentu, visini, boji itd.
Verujem da jednakost među ljudima mora biti zapamćena naročito da bi se sprečilo da jedan čovek postane oruđe drugog.
Verujem da je bratstvo ljubav usmerena prema bližnjem. Ostaće, međutim, reč bez smisla, sve dok „incestuozne“ veze, koje čoveka onemogućavaju da objektivno sudi svog „brata“ ne budu iskorenjene.
Verujem da pojedinac, koji nije na putu da nadiđe svoje društvo i uvidi na koji način ono unapređuje ili ometa razvoj ljudskog potencijala, ne može da dođe u bliski dodir sa svojom ljudskošću. Ako mu tabui, ograničenja, iskrivljene vrednosti izgledaju „prirodni“, to je jasna naznaka da mu nedostaje stvarno poznavanje ljudske prirode.
Verujem da je društvo, koje istovremeno podstiče i sputava, uvek bilo u sukobu sa ljudskošću. Jedino kada se ciljevi društva poistovete sa ciljevima ljudskosti, društvo će prestati da parališe čoveka i ohrabruje gospodarenje.
Verujem da čovek može i mora da se nada zdravom društvu koje unapređuje čovekovu sposobnost da voli svog bližnjeg, da radi i stvara, da razvija svoj razum i objektivnost samoosećanja, zasnovanog na iskustvu vlastite produktivne energije.
Verujem da čovek može i mora da se nada kolektivnom povraćaju duševnog zdravlja, koje obeležava sposobnost da se voli i stvara, oslobađanjem čoveka od incestuoznih veza sa klanom i tlom, osećanjem identiteta zasnovanog na iskustvu koje pojedinac ima o sebi kao subjektu i činiocu svojih moći; sposobnošću da se oseti realnost u sebi i izvan sebe i uticajem na razvoj objektivnosti i razuma.
Verujem da će, kako naš svet postaje lud i dehumanizovan, sve veći broj pojedinaca osećati nužnost da se poveže i radi sa ljudima koji dele njihove brige.
Verujem da bi ti ljudi dobrih namera trebali ne samo da prispeju do humanog tumačenja sveta, već i da bi morali da ukažu put moguće promene i rade na njoj. Tumačenje bez želje za promenom je beskorisno, promena bez prethodnog tumačenja je slepa.
Verujem u moguće ostvarenje sveta u kome bi čovek mogao biti mnogo čak iako ima malo; sveta u kome prevladavajuća motivacija egzistencije nije potrošnja, sveta u kome je „čovek“ cilj, prvi i poslednji, svet u kome bi čovek mogao da pronađe svrhu svog života kao i snagu da živi slobodno i bez iluzija.