Pogledaj Punu Verziju : Borislav Pekić
http://razbibriga.net/imported/2010/04/114718539_45894de0c9-1.jpg
Oooo.. kako štur tekst na srpskoj vikipediji...:sad:
Evo malo zvaničnih podataka:
''Борислав Пекић (1930-1992) један је од најзначајнијих српских књижевника 20. века, романсијер, драмски писац и филмски сценариста. Родио се у Подгорици, а школовао у Београду. Пре него што се јавио у српској књижевности повешћу Време чуда (1965), пет година је издржавао казну затвора у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш као припадник СДОЈ-a. После помиловања (био је осуђен на петнаест година) студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду а затим је био драматург и филмски сценариста (1958-1964). Према његовом тексту Здравко Велимировић је режирао филм Дан четрнаести, који је био у званичном програму фестивала у Кану (1961). Од 1971. до смрти живео је и радио у Лондону.
Један је од тринаест интелектуалаца који су 1989, године после 45 година, обновили рад Демократске странке.''
Moj izbor je ''Zlatno runo''.
Kada sam ga pročitala, zaboravila sam da sam imala problem sa disleksijom...:lol:
Pa onda sledi ''Atlantida''.
I naravno ''Novi Jerusalim'', koji mi je pogled na svet okrenuo za 180 stepeni.
''Besnilo'' nisam pročitala do kraja.. od straha...:raz_132:
toliko za početak...
Vaši utisci? Omiljeni citati?
http://2.bp.blogspot.com/_fnuyMnd4xbk/SnxP9nFxZHI/AAAAAAAABBk/p4v955nJnGE/s400/Antonio-Toscano-Rofa.jpg
"Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve - sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo."
Vreme reči
O smislu zivota?
Uzmimo, razgovora radi, da neki opsti smisao postoji (sto ja licno u njega ne verujem, nije nikakav protivdokaz, jel?) Sta mi od toga imamo?
Kako smo o njemu trajno i beznadezno neobavesteni, mi za njega ne mozemo nista uciniti. Ni za njega, ni kroz njega za sebe. Ne moze se ziveti u skladu sa necim o cemu se nema nikakva predstava, osim preko vere, kojom svako od nas nije obdaren. Takav smisao nas se ne tice. Ako ga i ima, nama ljudima, kao da ga nema.
Druga je pretpostavka da je Smisao (Svrha, Cilj) ekskluzivno humani koncept postojanja, uslov koji smo, dusevnog spokoja radi, i da ne bismo imali osecaj kako mlatimo praznu slamu, sami sebi nametnuli. Jer priroda ga ne poznaje. Njena koherencija pociva na kauzalitetu, a ne na teleoloskom nacelu; njen je operativni kod "zato sto", a nije "da bi". Voda, naime, ne postoji da bismo mi imali sta da mesamo s vinom, vec zato sto su se izvesni elementi nasli u izvesnom hemijskom procesu. I ja, dakle, kao biolosko bice, ne zivim da bih ostvario neki smisao - osim onog koji sam sebi natovarim, ili me s njim svet zavede - vec zato sto sam rodjen, a nisam pusten odmah da umrem, nego sam ostavljen za neku drugu priliku.
Svestan sam nepopularnosti ovoga sto govorim. Pa i izvesne neprirodnosti koja lici na ateizam svestenika. Ne osecam nikakvu 'tvoracku vatru' koju ne bih mogao zameniti drugom, obaveze kojih se, bez kajanja, ne bih mogao odreci, nista od onoga sto bi ovaj "moj trud kojim se trudim" izvelo iz muke duha i dovelo do neke 'koristi pod suncem'.
I sad, gde je tu - smisao?
Jer, ako je on u tome da ne cinim ono sto zelim, da naprotiv, cinim ono u sta ne verujem, onda se ja takvog smisla uzasavam dublje od svakog besmisla.
BESNILO
PROLOG -- RHABDO VIRUS
Prodirući u živu ćeliju stranog tela, virus njenu sadržinu
zamenjuje svojom i pretvara je u fabriku za proizvodnju novih
virusa. Promene koje na taj način izaziva u životnoj sredini
ćelije neuporedivo su dublje i dramatičnije nego što se čovek sme
nadati ikad da postigne u svojoj.
Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka
organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života
u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne
stvaralačke evolucije.
Vrhunac veštačke je -- inteligentan virus. Tvorevina koja ima
formu čoveka a prirodu virusa, vitalnost virusa i inteligenciju
čoveka.
Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog
ograničenja vladala bi prirodom, kojoj oboje služe samo kao
đubrivo.
-- PROFESOR DR FREDERICK LIEBERMAN
Kad je u VIII pevanju Ilijade, kroz usta Ahejca Teukra, Homer opisao Trojanca
Hektora kao Kion lisitir (κύων λυσσητήρ) ili "besnog psa", čovek za Njega još nije
znao. Kad ga je, godine 1962, pod elektronskim mikroskopom prvi put ugledao,
imao je oblik metka, izdubljenog u podnožju, ispupčenog pri vrhu. Merio je 180
milimikrona po dužini, 75 u prečniku. Bio je trista miliona puta manji od
životinje u kojoj se rodio, šezdeset miliona puta manji od čoveka koga će ubijati.
Živeo je u kosmosu koji se zvao Neuron i bio pet hiljada puta veći od
Njega. Sve što živi, uostalom, bilo je od Njega veće. Ali ga ova nepravda nije
brinula. Jer -- bio je jači od svega što je živelo.
Bio je Čudo prirode, čije je poreklo obavijeno misterijom, kao i poreklo
svih čuda. Ali mu je delo bilo iznad sumnje i izvan nade. Pustošio je svoju
rodnu sredinu s podmuklom, svirepom, bolesnom bezobzirnošću, s kojom
čovek zloupotrebljava i razara svoju. Bio je ubitačno crno sunce svog kosmosa,
zapaljeno da bude sunce i svih ostalih.
Dok ih je progonio, čovek je Njegove pretke krio pod nevinim imenom
helične ribonukleoproteinske kiseline u lipoproteinskoj membrani i
glikoproteinskom plastu.
Za Njega u tom ratu nije bilo bojazni. Došao je na svet s drugim omotačem
koji još nije imao ime, ali kad ga dobije, znaće se da je neprobojan i neuništiv.
Jer, bio je MUTANT, prvi u svom soju.
Iako sam, nije se usamljenim osećao. Imao je usađen instinkt Velikog broja.
Za dvadeset četiri ljudska časa bilo bi Njegovih predaka 6 000, za devedeset šest
sati 200 000, za dve nedelje -- 20 000 000. Takvih kao On, za dvadeset četiri
ljudska časa biće 40 000 000. Njegovim razmnožavanjem carevala je progresija
koja se gubila u neizračunljivoj beskonačnosti. On će tada biti već ko zna gde.
Putovaće kroz mikrokosmos kao što čovek putuje kroz makrokosmos. Lutanja
će ga voditi kroz mesta s tajanstvenim imenima, kao što su za čoveka današnjice
gorje Hindukuš, pustinja Karakum, prašume Amazona, i kao što bi, da mu je
trajanje obezbeđeno, za čoveka sutrašnjice bile magline Andromede, sazvežđe
Aldebarana, zvezda Proxima Centauri. Njegove kosmičke luke biće Nervus
sciaticus, Amonov rog, Cerebellum, Hyppocampus, salivarna glandula. Njegov
transgalaktički put -- Kičmena moždina. Njegov cilj -- Mozak.
Svuda gde bude prolazio, svetovi će se preobražavati u kataklizmi
strasnijoj od svakog zemljotresa koji je još od Postanja pogodio Planetu.
Svuda gde bude prolazio predavaće strah, mržnju, bes onima koji budu
imali nesreću da od Njegovog dodira odmah ne polude. Poludelima će predati
saznanje u čiju prirodu niko nikad neće moći da pronikne.
Opet će biti ono za šta je stvoren i što mu je oholi uzurpator prirode --
Čovek, na kratko osporio: najopasniji, najmoćniji, najnemilosrdniji stvor u
Vaseljeni, nedokučivoj uniji svetova, kojoj je pripadao i Njegov Neuron. Rođen
da umre tek kad ostane sam, kad ne bude više smrti od koje bi mogao živeti.
Ovoga puta čovek mu se ne može odupreti. Mogao bi to jedino Aresteus,
sin Boga Apolona, ali se u stare bogove više ne veruje.
Zato je mirno krenuo da ispuni sudbinu -- da mori i umre.
причалица
24-04-2010, 07:49
"SLAŽEM SE" – to je najnečasnija, najbednija misao koju možete da izgovorite. Ona svedoči da ste izgubili svako samopoštovanje. Za to se nikada nigde, ni s kim i ni s čim nemojte složiti. Ne nasedajte argumentima, ne dajte se razlozima, ne verujte očiglednostima, prezirite aksiome - oni su tu da vas ponize. Budite uzvišeno postojani kao onaj velikan duhovne nezavisnosti Gaspar d'Estek, filosof i polihistorik, koji je potopljen u vrelo ulje pobedonosno izjavio: "Ne gori, dakle i ne peče!" – a zatim umro.
Nikada nikome i nizašta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života. Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite. A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost.
Ne, vi ćete im reći da ste budala, dopustićete da se oko toga razvije dijalog, a vi ćete, ako mene poslušate, razume se, otići tamo gde ćete na miru moći da slušate jednog čoveka koji će vam o jednoj temi govoriti na jedino moguć način. Treba li da kažem da ćete, najverovatnije, taj čovek biti vi.
Bisernica
08-11-2010, 23:07
O idealno rđavoj državi
Lešeku Kolakovskom
Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se znati ni koje je državno uređenje najbolje ..."
(DNEVNIK, 1968)
Koja je država dobra – ne znam. ali je sasvim sigurno da nije:
država u kojoj ste najbezbedniji ako ste u zatvoru;
država čija je budućnost večita, a prošlost traje samo koliko i ona;
država u kojoj snaga caruje, a um valja klade;
država u kojoj ste prinuđeni drugima da kopate jame da sami u njih ne biste upali;
država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti;
država čiji su građani taoci njene vlade;
država u kojoj ste srećni ako ste živi;
država u kojoj svako zna šta treba da uradi ali ne zna zašto;
država kojoj nije dosta što je podnosite već zahteva da to činite sa oduševljenjem;
država koja se poziva na nebo kad joj ne ide dobro, a na sebe kad joj pođe bolje;
država u kojoj je sve što se čini neizbežno, a sve što je neizbežno nikad se ne događa;
država čije se vođe prenose na rukama, a njihova vlast ispod ruke;
država u kojoj su sredstva za proizvodnju u privatnim rukama, ona u kojoj su u državnim rukama, a naročito ona u kojoj sredstva za proizvodnju nisu u ničijim rukama;
država u kojoj mesto očevine nasleđujete strah;
država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama – čitulja;
država u kojoj zemlja pripada onima koji na njoj gladuju;
država u kojoj mašine zamenjuju radnike, a radnici mašine;
država čiji vas vojnici uče geografiji suseda;
država u kojoj lakše menjate pol nego prošlost;
država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke;
država u kojoj određivanje slobode počinje njenim ograničenjima;
država u kojoj zakoni ne prethode prestupima, već ih slede;
država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja;
država u kojoj se vi i onaj koji vas progoni borite za iste ideale, samo je pitanje ko će prvi opaliti;
država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima;
država čiju himnu slušate kao sopstveno opelo.
Tamo gde loze plaču
Borislav Pekić "Novi Jerusalem" (Ljudi Metala)
"Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.
Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal priroda i sudbina."
(Ljudi Zemlje)
"Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama.
Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."
(Ljudi Vatre)
"Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.
Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."
(Ljudi Vazduha)
"Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.
Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."
(Ljudi Vode)
"Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su medju nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu.
Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina."
Bisernica
08-11-2010, 23:22
Neke nas mrzovoljne filosofije uče da je izgnanstvo, tuđinstvo, nepripadnost
jedini realan način ljudskog postojanja, i da sve što u životu, mahom uzaludno,
preduzimamo ne služi ničem drugom nego da taj svoj nesrećni, neželjeni položaj
tuđinca i stranca prikrijemo, a po mogućnosti i zaboravimo. Tuđi smo svetu koji
nam je tuđ, i tu se, prema takvom mišljenju, ništa ne može učiniti.
Pisma iz tudjine
"Budućnost će ili biti kao sadašnjost, pa nas neće trebati, ili se od nje razlikovati, pa
nas neće razumeti."
"Budućnost će, kao i uvek, hteti da odgaji sopstvene nove zablude; a što će one biti,
zapravo, naše i stare koliko i svet, neće smetati nijednom od praunuka da se njome diči,
brišući u međuvremenu tur našim jeremijadskim opomenama i savetima."
"Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba
ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle
dolazimo nego kuda idemo."
"Poznavaoci naših nacionalnih vrlina i mana tvrde da smo na strani snalažljiviji nego kod
kuće. Znameniti neradnik sa Čubure, kad su mu dosadila prebacivanja radnog naroda,
otputovao je u Hanover, i sad živi tamo kao prosperitetni trgovac, mada se još uvek ne
zna – od čega.
Najslabijeg đaka svog razreda – ako sebe izuzmem – sreo sam u avionu, kako
puši "Havanu", pije "Glenfiddich" (Pure Malt Whiskey), i s jednim holandskim
fabrikantom trikotaže, uz naglasak i manir člana konzervativnog "Monday Cluba", a u
svetlosti dolarskih kolebanja, raspravlja o svetskoj monetarnoj reformi...
Da pribrojim ovim nacionalnim snalažljivostima i sebe. U Beogradu sam bio neko ko se,
s vremena na vreme, na ovaj ili onaj način, primećuje. U Londonu me niko nikad ni na
koji način ne primećuje. Zar to nije izvestan uspeh?..."
(DNEVNIK, 1976)
"Lično nisam pristalica stradanja – ni svog, tuđeg pogotovu – osim kad sam na njega
prinuđen, a onda ga primam kao segment, nipošto odrednicu svoje sudbine. Ako smo
stradali, kao što jesmo, prirodno je da o tome pišemo. Da smo srećniji, umeli bismo
valjda s istom akribijom pisati o sreći. Zbog čega da sreća bude tema niže vrste? Ona
je, možda, za nas, umetničke mizantrope, manje zabavna, teže obradiva, to priznajem,
ali ima pisaca koji su se i u njoj kao temi sjajno snalazili. Ne verujem da stradalnički
motivi vraćaju našu književnost – hrišćanstvu. Možda će ovo zvučati paganski, ali za
mene je vera u Boga radost, radost u najvišem smislu, nipošto patnja, bol, trpljenje."
"Strah je bolest od koje potiču sve druge. Ravnodušnost, mržnja, zloba. Gramzivost i
sujeta. Nepoverljivost i sumnja. Strah je kuga ovog sveta. Svi se boje svakog. Svi se
plaše svačeg. A najviše straha. Da ih ne bude strah."
Borislav Pekić, "Besnilo"
„Dužnost nam je da sledimo maštu bar koliko poštujemo očiglednosti realnog sveta od
kojih živimo. Jer, istina ima najviše izgleda da bude negde gde se naša mašta i tuđa
realnost ukrštaju...“
„Možda je umetnost dublji depo memorije od ljudskog pamćenja, a imaginacija u traganju za istinom korisnija od naučne uzdržanosti?“
„Nema ništa čovečnije od leta žive ptice praznim nebom iznad plime mora u zlatne zore, i ništa čarobnije od Tajne.“
„Samoubistvo je ekskluzivno ljudski odgovor na tegobe življenja. Životinje se ne ubijaju.
Svetinja sopstvenog života, kad se tuđ život i ne poštuje, usađena im je instinktom
vrste kojoj pripadaju, kojoj služe. Ovakvu pripadnost čovek već milenijumima ne
poznaje. Pripada sebi, sebi služi, privremeno i povremeno obuhvatajući i ono što voli ili
mu treba, ali uvek sposoban da se kao jež skupi u svoje bodljikave razmere i preduzme
čin koji ništa do sebe u obzir ne uzima. Takav je čovek, prognanik iz čovečanstva,
mogao, smeo, umeo da se ubije; životinje, zarobljenici ciklusa, nisu to mogle, smele,
umele.“
„Kao da ima išta razumnije od načina na koji potok traži put kroz kamenjar, kojim se
cveće okreće suncu, talasi sustižu, kiše s neba vraćaju, a jata ptica selica drevnim
gnezdištima svakog proleća lete? Kao da je išta razumnije od stanja u kome se između
života i smrti potire razlika, simbioze u kojoj život sahranjuje smrt, a smrt održava
život?“
„Originalnost je političaru korisna koliko i rupa u glavi.“
„Veštice mi se više dopadaju od naših kongresmena. One su bar bile iskrene. Radile su ono
u šta su verovale. Kongresmeni najpre nešto urade, pa tek onda u to poveruju.“
„Možda se ludilo u tome i sadrži? U pristanku na mimosvet, u tome da se čovek u njemu
dobro oseća. U svetu u kome osim njega nema nikog. Nikog mimo tvorevina slobodne i
suverene imaginacije.“
„Neizvesnost je bila povezana s tajnom vremena. Čovek je bio u vlasti neizvesnosti zato to
nije bio kadar da pronikne u budućnost. Ni svoju, ni sveta koji je stvorio. Pronići u
budućnost značilo je pobediti neizvesnost i napraviti prvi korak u njenom savlađivanju
putem preinaćivanja, prilagođavanja ili na koji drugi način.“
„Gde god komanduju idioti, ludnica je. Samo ludake leče, a idioti se prepuštaju zaštiti
sindikata i Boga. Sindikati malo mogu da pomognu, ali je Bog milosrdan. Ako ništa
vrednije ne može od njih da napravi, pravi policijske šerife po provinciji...“
„Da li su postojali ljudi kojima je iluzija izuzetnosti dozvoljavala prelazak svih granica,
gaženje svih obzira, upotrebu svakog sredstva? Naravno da su postojali.“
„Apsolutna sloboda moguća je jedino van razuma, u ludilu. Samo u ludilu sve je moguće.“
„Ništa ne živi večno. I vreme ništa ne znači ako je kao šagrenska koža, ako nije
nepotrošivo. Ni dobitak u njemu, ako ga svega ne obuhvata. Onome ko život voli, i malo
od njega sve znači, ali mu, na žalost, ništa neće značiti ni mnogo ako nije – sve.“
„Čovek se nikada ne pita za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga
jedino uzroci rđavih.“
„ Ljudske predstave o zemlji, čak i posle mirenja sa solarnom teorijom nepopravivo su
pompezne. Ljudske predstave o kosmosu neizlečivo antropocentričke. Koliko su, u
međuvremenu, istinite?
Da li je , uistinu, jedino čovku, s njegovom besmrtnom dušom, dato i pravo da
eksperimentiše s drugim živim bićima?
Da li, uistinu, jedino on može, sme, ume svoje – istine saznavati putem patnje,
nesreće, umiranja drugih?
Jedino on u tzv.laboratorijama imati krvave žrtvenike svoje žeđi za saznanjem?
Zar i čovekova Zemlja ne bi mogla biti tek n e č i j a laboratorija, ljudi n e č i j e
eksperimentalne životinje, na kojima neka napredna civilizacija s humanom
ravnodušnošću prema životu, testira svoje intergalaktičke insekticide, a visokosisarska
ih populacija ovde dole u agoniji doživljava kao sve strašnije bolesti. Naravno da bi
zemlja to mogla biti. Naravno da bi ljudi to mogli biti.“
„ U čemu je, dovraga, svrha saznanja ako čovek zbog njega izgubi glavu?“
„ U ljudskoj je prirodi da ne veruje ni očiglednim istinama ako se ne uklapaju u pbrazac
koji donosi korist.“
„ Ako padnemo u iskušenje da poverujemo u izuzetnost situacije, uskoro ćemo verovati i
u njenu nesavladivost.“
„ U prirodi uvek ima racionalne, inteligentne, pravedne raspodele težine između „dobra“
i „zla“ , ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma. Ugrađeni mehanizam prirodne
pravde držao je kosmičku vagu u horizontalnom položaju. Ukoliko se, naravno, u stvar
ne umeša čovek. Vaga je onda pretezala na neku, najčešće neizvesnu stranu. Ponekad
čak i suprotnu od poželjne.“
„ Reklo bi se da je Besnilo izašlo nakraj s nejednakošću među ljudima, s kojom se
Razum uzalud borio hiljadama godina. Da je ukinulo tradicionalne podele na bele i
obojene, muškarce i žene, bogate i siromašne, moćne i slabe, pametne i glupe i
zamenilo ih univerzalnom razlikomizmeđu zdravih i bolesnih.“
„ Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman.“
„ Bio je to neponovljiv, sakralan, fascinantan trenutak, koji, u agoniji sumnje, straha,
neizvesnosti, očajanja i bezbroj puta izeverene nade, svaki naučnik čeka godinama,
ponekad i decenijama, da ga većina nikad ne dočeka.
Trenutak je to najviše, božanske spoznaje, čas otkrovenja, kad se jedna istina, gajena
in vitro, u bujonu vlastitog mozga, pretvara u in vivo, koja će izmeniti sudbinu sveta i
čoveka.“
„ Većina potrebnih stvari u životu čovjeku kasno dolazi. Najčešće kad se od njih nema
naročite koristi. Mudrost, između ostalih. Prava osećanja, ponekad. Istine uvek nekako
stižu na vreme da ih čovek ponese u grob.“
„ Nisu istoričari krivi što su ljudi istoriju pretvorili u kantu za đubre.“
„ Kada je duša slomljena, telo se predaje. Iskreno i bez rezerve. Obrnutim redosledom
najčešće ste prevareni. Telo koje pada ne obavezuje dušu. Naprotiv. Zaklinje je na otpor
i osvetu.“
„ Ko je važniji i vredniji: čovek ili ideja?“
„ Sećanja obezbeđuju sadržaj razmišljanjima, a razmišljanja svrhu sećanjima.“
„ Ugao gledanja i brda pomera. Teškoća je jedino u tome da se promeni ugao gledanja.
Svaki ugao gledanja je dobar sve dok nas hrani i drži u toplom.“
„ Istorija se ne sastoji u kositrenim ogrlicama, okrnjenim vazama i bedrenim kostima,
čuvanim u lavi, nego u ODNOSIMA, koji nisu sačuvani. U životu koji je u međuvremenu
spržen.“
„ U životu su mogućna, uopšte uzev, dva kraja.
Ili se neprimetno gasimo, postepeno padamo u sve niže slojeve misaonosti i sve
prostije oblike rečitosti, a odnose sa svetom svodimo na minimum, dok se jednog dana
u svim odlikama, toliko od stvarnosti ne udaljimo da nas ona više ne priznaje, ne
poznaje, niti zapaža naš nestanak.
Ili nas, pak, na vrhuncu naše ekspanzije zadesi nešto što nam jednim udarcem slomi
osovinu i izliže kočnice, te nam se kola života munjevito strmoglavljuju u provaliju,
raznoseći što im se na putu nađe.“
„ Sutrašnjica je ono što od mene čini čoveka. Juče je ono što me čini mrtvacem.
Pogreška je bila u tome što sam oživljavao nešto što sam davno morao pokopati
zauvek. Naš problem nije u tome kako da oživimo nego kako da upokojimo vampire.
PROŠLOST JE VAMPIR I PRAVO PITANJE GLASI KAKO GA UPOKOJITI?“
ЛУЧЕ НОВОГ ЈЕРУСАЛИМА
2999.
''Деценије пролазе, ожиљци и ране прошлости зацељују
се заувек. За то су се време нека острва Архипелага
распала и прекрило их је поларно море ништавила. Али
једног дана у будућности, Архипелаг, његов ваздух,
кости његових житеља, смрзнуте у кристалу леда, биће
откривене од наших потомака као неки неки невероватни
саламандри.''
(А. солжењицин: ''Архипелаг Гулаг'')
Има људи чије трагове следимо као уметничка дела. Њихове стопе нису у живот
утиснуте, оне су извајане као што се вајају кипови. Не можемо мислити да су могле
бити друкчије, другог облика, нити у другом правцу водити. И облик и смер
одређен је њиховом идејом.
Они су бића Метала. Метал је њихов Елемент. Њихова природа и судбина.
Костур пацова отворио ми је очи.
Он, разуме се, ништа не би значио да је у леденој шпиљи насеља Нови Јерусалим
нађен сам или с остацима других пацова. Али ископан је с костурима човека и
кртице и то је моме археолошком открићу давало вредност равну ископавању
Пријамове Троје. Скелети су били чврсто припијени један уз други - животиње
дубоко у карличном појасу човека - а све троје већ вековима почивало је у
хибернизујућем кристалу северних глечера.
И управо је положај безграничног поверења и међусобне упућености тих фосила,
чије би се смртно непријатељство и сада памтило да је сећање пожељно, да се
памтити уме, да се о преисторији човечанства ишта поуздано зна, давао дирљивом
призору смисао који је храбрио наде да сам у предворју величанственог, за свет
спасоносног открића.
Јер, кад су људи ледене цивилизације умирали са зверима, што су их све,
претходне и следеће презирале, прогониле, у најмању руку злоупотребљавале,
кад су с најгаднијим примерцима фауне спавали, јели, братимили се, па
зацело и снове сањали, какви су тек морали бити једни према другима?
Свакако бољи него данас 2999., када се људи ни једни за друге не интересују,
и одавно се заборавило кад се последња животиња срела и убила, а оне
затворене у зоолошке вртове холограмских симулатора већ бледе, те је
оштар вид и зналцу потребан да бившу мачку разликује од некадашњег пса.
И пре открића овог узор-тројства имао сам у истраживањима поларног
курса успеха. После су дошла још богатија, за моју револуционарну
антрополошку идеју, пресудна ископавања. И уопште, цео је Северни
локалитет архипелаг необичне пространости и разруђености, а нарочито
Нови Јерусалим са својим рудиментарним насеобинама, на минимум
сведеном материјалношћу, која је демонстрирала духовност као покретачко
начело Ледене епохе, са чудесним саобраћајницама без почетка и краја,
па изгледа, и сврхе, отвореним црквеним торњевима, што су указивали
на екуменску природу и безграничну толеранцију владајуће вере,
необичним градилиштима на којима се, осим градилачке воље, ништа
није градило, споменицима који ништа познато нису представљали и
тако се најбржим путем узносили до недокучиве универзалности,
бодљикавим жичаним оградама, несумњивим симболима нераскидиве
душевне заједнице, а изнад свега масовним гробницама, потресном
сликом жудње да се срећна комуна и у смрт понесе; све је то необорив
доказ да наш свет болесног индивидуализма и материјализма није
најбољи, да чак ни добар није, да је у ствари, од свих могућих најгори,
и да се у погледу тражења, постизања и вредновања идеалног опстанка
од леденог проточовечанства много још може научити.
Па ипак су три нежно, љубавнички испреплетена костура, бића
страсла у призор савршене хармоније, смрзнута у кристалу
вечног леда, остала моја најдрагоценија археолошка успомена,
златни печат на причи мог научничког живота, а њихова транскрипција
и идеални свет мање доказ личног дара, више похвала снази
људског ума.
Обраћао сам се тој слици савршеног хуманитета кад год ми је
понестало снаге у трагању за моћним и разумним спонзорима
којијма ћу поверити откриће, па можда, ако на охрабрујуће
разумевање наиђем, обновити с њима новојерусалимски начин
живота, а овај ће се онда, силом неодољивог узора, раширити
планетом и вратити јој негдањи сјај, с костурима, коштаним
реконструкцијама минуле среће, сачуван у поларним мећавама
дубоког Севера.
Моја истраживања још нису завршена. Требаће времена
да се материјални трагови древне цивилизације уредно
разврстају, исправно схвате, научно протумаче и логички
уграде у ''Новојерусалимски Концепт Живота''. Зато је овај
извештај тек сажет сумаријум досадашњих открића и
закључака, те не претендује на коначну истину о Новом
Јерусалиму. Али ту је све што северно налазиште пружа
комплетном научном духу, па, уз нешто напора, и сваком
човеку здраве памети. Ма како мало, међутим, и то је
довољно за убеђење да се у Новом Јерусалиму - писац
се нада привремено - заледила она антрополошка оријентација
хуманитета које је представљала његову једину наду.
Белешке су стога писане популарније него што научни
рукопис налаже и фусноте избегаване где год се то могло.
Стао сам на становиште, да је, у часу опште кризе и
одсуства јасне хумане перспективе, важније за истину
придобијати него доказивати, за шта, када она победи,
увек има времена. Писане су, такође, како се та истина
откривала, постепено, спорадично, без система. Тек кад се
цео Архипелаг ископа, моћи ће се о њему сачинити
коначан рад.
Bisernica
13-02-2011, 10:32
Izlazak unutra (II deo)
(Jesen, 1953)
Najzad su mi vraćene stvari oduzete još u noći hapšenja. Novčanik, sat. Naliv pera nije bilo. Zar sam ga imao? Naravno da sam ga imao. Jesam li siguran? Naravno da sam siguran. Kakvo je bilo to naliv pero? Opisujem ga kao krajnje divnu stvar. Divnu i skupu. Dva činovnika Uprave tiho se konsultuju. Oni će videti u čemu je stvar. Vidite, kažem.
Posle desetak minuta dolaze odnekud, iz dubine stovarišta zatvoreničkih stvari, s ravnodušnim licima i obaveštenjem da mog naliv pera nema i da moram otići bez njega. Očekuju da odem. Ja se, međutim, ne dajem lako. Zadajem im muke. To je, nema sumnje, moja osveta. Nije Bog zna kakva. Ali je momentalna i to se broji.
"Želim svoje naliv pero," kažem mirno. "Ja sam ga imao. Oduzeto mi je prilikom hapšenja."
"Zar je to sad tako važno?" pita jedan od njih, smejući se.
"Važno je."
"Onda se žali."
"To i činim."
"Šta činiš?"
"Žalim se."
"Nisam mislio sada."
"Nego kada?"
"Kad izađeš."
"Ja sad izlazim."
"Pa izađi."
"Kad dobijem svoje naliv pero."
Glupavo ponavljam da sam ga imao, da ga očekujem natrag, i da ću sve preduzeti da ga dobijem. Ne pokazujem nameru da se bez njega mrdnem odavde. To je naliv pero sada moj raison d'être. Šta mi vredi sloboda bez naliv pera? Šta mi vredi život bez naliv pera?
Oni postaju nestrpljivi.
"Slušaj," kaže jedan, "ovde su sve tvoje stvari."
"Nije moje naliv pero."
"****m ti naliv pero!" kaže on hladno.
"Ono je moje," kažem kao da se time definitivno stavljam na stranu naliv pera.
"****m ga!" kaže ovog puta s uživanjem. "****m ti tvoje naliv pero!"
Drugi je staloženiji. Uviđa da bez naliv pera neću izaći. Otvara fioku svog stola i iz nje vadi jedno naliv pero.
"Evo ti naliv pero! Jel' sad sve u redu?"
"Nije," kažem, "ovo nije moje."
Objašnjavam kako je moje izgledalo. Da je bilo zlatno, sa crno-zelenim oklopom koji se malko presijavao. Ne stižem do detalja opisa. Izbacuju me. Jedan moje stvari (bez naliv pera), drugi mene (bez naliv pera, takođe).
Kapija škripi, otvara se, i ja ulazim napolje (izlazim unutra).
Osećam se vrlo mali u prostoru boje čivita. Daleko, u dnu aleje koja se završava lučnom rešetkastom kapijom spoljnjeg zatvorskog kruga, čeka me, takođe vrlo mali, moj otac. Liči na kap mastila. Kap se razliva u mrlju i eto tu smo. On je prva okolnost slobode. Moja prva zavisnost. Prva zavisnost koja je došla po mene. (Ostale čekaju kod kuće, na ulici, iza tajanstvenih ćoškova budućeg života.) Rukujemo se, ljubimo. Nema pitanja, nema odgovora.
On izgleda dobro. Na njemu je crn, težak grombi kaput. Vodi me prema fijakeru. Primećuje da sam mršav. To je istina. Da sam bled. I to je istina. Umoran sam, kažem. Šta osećaš, pita? Ništa, kažem. Ništa ne osećam. Osećam ništa. Otac se pravi da me ne razume. Da je prigodno ništa ne osećati. Ima, naime, vremena. Ovo je tek početak. Spoljnje unutra se tek načelo.
Ne zapažam mnogo. Geometrijske forme neba i zemlje. Blede, zamagljene perspektive s drvećem, poput kopalja neke izgubljene bitke. Hladnoća vazduha i krutost nogu. Koračam kao ptica.
Dakle, to je sloboda.
Dok se vozimo prema gradu, levom konju u zaprezi prska iz stražnjice izmet. I to je sloboda. Konjska stražnjica. Kiseo zadah balege. Udar potkovanih kopita. Pusto polje strnjike. Telegrafski stubovi kao nedovršena vešala.
To je, naravno, samo jedan deo, mali i nevažni izgled slobode. Mali, nevažan i ružan. Najednom se osećam izgubljen. Beskrajno mali. Splasnuo sam kao kap voska na usijanoj peći svoje slobode.
Otac govori. Šta on to priča? Moje je ime bilo u Službenim novinama? Trebao sam biti pušten još29? Ali Uprava nije verovala? Smatrali su to štamparskom greškom? (Neka greška jeste, u to sumnje nema.) Vodili su se telefonski razgovori sa Beogradom. Otac je u gradu čekao tri dana. Morao je intervenisati lično Savezni ministar A. R. ( ). "Pustite sina starog Pekića smesta napolje!" rekao je.
Ne osećam se ni najmanje pokradenim. Tri dana prebačena iz Šupljeg u prazno, ne znače mnogo.
Ručamo u kafani. Pijem crno vino. Ne prija mi. "To je novost," kaže otac. Biće ih više, mislim. Ali među njima neće biti ova. Vino je jednostavno rđavo. U zatvorskoj bolnici sam navikao na prvoklasne likere. Likere na bazi medicinskog alkohola. Vodeni polu-proizvodi me ne zadovoljavaju.
Ni polu-proizvodi slobode. Nedovršeni, beznačajni otpaci.
Sitne slobode smrtno me zamaraju. Sve su to neosetne smrti moje stare ličnosti. Poput izumiranja ćelija za koje i ne znamo. Ja sam počeo da se menjam.
Ne, nisam se baš dugo držao pod ključem.
Izašao sam unutra. Unutra je ulazio u mene.
Predveče odlazimo na stanicu. Ne sećam se kako smo proveli tih nekoliko sati. Mora biti da smo razgovarali. Stanica je kadaverski modra. Promrzla plava svetlost lepi se za lice. Putnici izgledaju zimski bedno.
Sve me podseća na okupaciju.
"Želiš li nešto?" pita otac.
"Ima li ovde pečenog kestenja?"
"Verovatno."
"Jeo bih pečenog kestenja," kažem.
Sad znam šta je to što želim i što sam uvek želeo. Tokom svih tih godina u kojima sam mislio o uzvišenim stvarima i pravio velike planove.
Bilo je to – pečeno kestenje.
Bisernica
26-02-2011, 13:09
Svemu ima vreme i svakom poslu pod nebom ima vreme.
Ima vreme kad se radja,i vreme kad se umire:
vreme kad se razvaljuje i vreme kad se gradi:
vreme plača i vreme smeha:
vreme kad se teče i vreme kad se gubi:
vreme kad se ćuti i vreme kad se govori:
vreme kad se ljubi i vreme kad se mrzi;
vreme ratu i vreme miru;
Naraštaj jedan dolazi,drugi odlazi,a zemlja stoji uvek.
Vetar ide na jug i obrće se na sever,
ide jednako obrćući se,i u obrtanju tom vraća se.
Sve reke teku u more,a more se ne prepunja.
Odatle teku reke...onamo se i vraćaju..da opet teku.
Što je bilo to će i biti.
Što je se činilo,to će se i činiti.
I nema ništa novo pod Suncem.
B.Pekić
"Kada se borite za slobodu ili pravdu, ljubav ili sreću, ne gledajte na sat, pa ni u kalendar. Jer, svaki je rasplet uvod nekom novom zapletu....Sloboda nije trenutno osećanje stanja, nego trajno osećanje cilja....Sašivena mi je budućnost, prišivena prošlost, u sadašnjost sam ušiven. Šta se zbilo sa mojom slobodom?..."
Život na ledu (dnevnik '83)
"U usamljenosti biće se naše kondenzuje. Njegova specifična težina postaje veća i njegovo samoosećanje intenzivnije. Usamljenost je vrsta suda za fermentaciju ličnosti. Bez nje nemoguće je stvarno sazrevanje i premda sazremo van nje u mreži mnogostrukih odnosa i iskustava. Samoća kao najdublje iskustvo omogućuje da se sva ta druga iskustva pretvore u delotvornu funkciju. Ali pravi život, ta funkcija u stvari koja se konstituiše u samoći, vredi jedino ako je vratimo tamo odakle smo je uzeli. Iz stvarnosti preko samoće opet u stvarnost. Čovek je deo univerzuma, a njegova usamljenost je onaj deo univerzuma koji pripada samo njemu, ne da bi samo njegov ostao, već da bi se zajedničkom univerzumu vratio kao naš udeo u njemu. Refleksija je i čin i delo, lice su i naličje onog istog, jednog istog, našeg učešća u tom univerzumu. Zanemariti ili čak potpuno se lišiti jednog od njih, znači živeti tek posle života."
Život na ledu (dnevnik '83)
"Ideja Atlantide je potekla iz potrebe za rajem. Kako se postojanje raja, u paklu ljudske stvarnosti, nije moglo dokazati, morali smo ga tražiti u nečemu što je postojalo, pa se iz izvesnih razloga izgubilo.....Svi želimo da nekog raja negde ima, makar osobno nikad do njega ne dospeli. Pouzdanost da možemo dospeti ako se potrudimo, dovoljna je da taj raj u svojim snovima održimo."
Atlantida
Citati
"Svijet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se smrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje boga." (Bjesnilo)
"Kad čovjek ostane u mraku, ne traži onoga ko je ugasio svijeću, nego drugu svijeću." (Bjesnilo)
"Ogledalo je manje tu da nam pokaže ono što je ispred njega koliko da sakrije ono što je iza njega."
(Atlantida)
"Apsolutna sloboda moguća je jedino van razuma, u ludilu. Samo u ludilu sve je moguće." (Atlantida)
"Čovjek uvijek radi protiv sebe. To je u njegovoj prirodi." (Atlantida)
„Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se dogodi. Nesreću uvek izazivaju ljudi. Priroda vlada onim što biti mora.“
„Čovek je zavisan od razuma kao bolesnik od bolesti koja ga ubija.“
„Čovek se nikad ne pita za uzroke dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga samo uzroci rđavih.
„Čovek je fragment prirode, a ne vlastite istorije. Pre njegove pojave priroda se iskazuje kao sistem nenarušene ravnoteže. Pojavom čovekove inteligencije situacija u prirodi se menja.“
„Čovek se otima zakonu specijalnosti nastojeći da kao vrsta bude univerzalno funkcionalan. Međutim, taj prerogativ pripada prirodi – multiuniji specijalnosti. Čovek u prirodi izaziva globalni poremećaj. Priroda se opire štiteći svoju primarnu suštinu. Na taj način priroda nema šanse da sačuva svoj solarni fragment i svoj humani fragment. Jedno će propasti. Jedina šansa prirode je u njenoj (čovekovoj) inteligenciji. U tome da inteligencija obavlja zaštitu svih osnovnih funkcija u prirodi.“
„Čovek ima sve što je potrebno za osvajanje Univerzuma, sve kreativne sposobnosti, imaginaciju, neograničeni egocentrizam, bezobzirnost i prema sebi i prema svim drugim oblicima egzistencije, nagon za održanjem, strah od smrti i osećaj izabranosti, iluziju pozvanja.“
Borislav Pekić
"Čini nam se da je svet pun pitanja. A svet nije nikakvo pitanje. Svet je odgovor. Odgovor na pitanje ko zna kada i zašto postavljeno. I mi tek odgovor na ko zna kakvo pitanje...Kucao sam na tesna vrata i ona su se otvorila, ali su to bila pogrešna vrata. Njihovo otvaranje nije mi donelo ništa do razočarenje. U prostoru i vremenu, sva su vrata bila lažna. Prava su van prostora i vremena....Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga. Treba tvoriti – novo"
Rađanje Atlantide
"Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali....Sačuvajmo veru, jer bez nje nema života, ali ne odbacimo ni sumnju, jer bez nje nema napretka. Ne sumnjamo pri tom samo u ono što misle i čine drugi, jer to je lako. Pokušajmo, bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi....Istrajno i časno borimo se za svoja načela, ali ih ne obožavajmo. U nesavršenom svetu savršenih načela nema....Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikad ni jednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina — završava sa žrtvovanjem tuđih života.
Nemojmo dopustiti da, na kraju života, u sred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli .i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo. Sinovi nam neće verovati." Stope u pesku (govori)
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.