Odlomak iz omiljene knjige - strani autori

[Bisernica]

U okviru svetske književnosti,tema na kojoj se mogu ostavljati odlomci iz knjiga stranih autora,koji su nam iz nekog razloga omiljeni.Misli pojedinih autora se mogu ostavljati na temi Kapi UMA.
Pa da krenemo

Čovek rodjen u Veneciji od siromašnih roditelja, bez bogatstva i bez ijedne od onih titula koje u gradovima odvajaju znamenite porodice od običnog naroda, ali obrazovan po milosti božijoj, po običajima onih koji su predodredjeni za nešto sasvim drugo nego što su poslovi kojima se bavi prost svet, imao je nesreću da u dvadeset i sedmoj godini padne u nemilost vlasti; a u dvadeset i osmoj imao je sreću da pobegne iz svetih ruku pravde čiju kaznu nije drage volje podnosio. Srećan je grešnik koji na miru može istrpeti zasluženu kaznu i njen kraj čekati strpljivo, pomiren sa sudbinom; nesrećan je onaj drugi koji, pošto je zgrešio, nema hrabrosti da plati za svoju krivicu i poništi je, istrpevši svoju kaznu do kraja. Taj Venecijanac nije bio trpeljiva osoba. Pobegao je, uprkos tome što je predvideo da se tim bekstvom izlaže opasnosti da izgubi život, sa kojim bez slobode ne bi znao šta da radi. A možda i nije toliko razmišljao, nego je pobegao slušajući samo, kao što čine najbednije životinje, puki glas prirode. Da je ta vlast, od čije kazne je pobegao tako htela, zacelo bi ga uhapsila još na putu, ali se ona nije potrudila da to učini i pustila ga je, tako da je neoprezni mladić iskusio kako se iz želje za slobodom, čovek često izlaže mnogo surovijim zgodama i nezgodama nego što je prolazno ropstvo. Zatvorenik koji beži, kod onoga koji ga je osudio nikada ne izaziva bes, nego sažaljenje, zato što, onako slep, svojim bekstvom pojačava svoje muke, odriče se dobra koje predstavlja povratak u otadžbinu i ostaje zločinac, kao što je to i bio i pre nego što je počeo da ispašta zbog svog zločina.

Djakomo Kazanova - "Dvoboj"

[markovacevic]

Covek neprestano stice nove prijatelje,a nije prinudjen da bude s njima iz dana u dan.Kada vidjamo stalno ista lica na kraju ona uvek postaju deo naseg zivota.A kada to postanu deo naseg zivota,onda zele i da nam ga izmene.I Ako ne bude po njihovom,nije im pravo.Jer svaki covek ima tacnu predstavu kako bi trebalo da zivimo svoj zivot.

Paolo Coelho-- Alhemicar

[Bisernica]

Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih". Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.


Salman Ruždi - "Tlo pod njenim nogama"

[Bisernica]

Hereja: Treba braniti svet ako želimo u njemu živeti!

Kaligula : Ne trudi se... Svet je nevažan! Onaj koji to uvidja
zadobija slobodu. Mrzim vas jer niste slobodni! Vi koji vrlinu
prodajete, a sanjate o sigurnosti kao što devojka sanja o ljubavi,
vi koji ćete umreti u strahu ne znajući da ste lagali celog života...


Albert Kami - "Kaligula"

[Bisernica]

Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.

...

A sna nema.

...

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

...

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

...

''Umetnost dokolice'' (Besane noći) - Herman Hese

[Bisernica]

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.

I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.

- A nije?

- Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.

- Sta hoces da kazes?

- Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.

- A nije tako?

- Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.

- A zatim?

- Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.

- I onda?

- Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.

- I sta se dogadja?

- Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.

- Kakva tuga.

- Da.

- Ali nije neizbezno, zar ne?

- Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne.


Andrea de Karlo - "Pravi život"

[Bisernica]

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi?
Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni džbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

E.M.Remark-Trijumfalna kapija

[kojica]

''Treba se izlagati opasnostima - govorio je. Čudo života možemo istinski razumeti jedino
ako dopustimo da se dogodi nešto neočekivano.
Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguće
izmeniti sve ono što nas čini nesrećnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami
sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je današnji dan
istovetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj ko obrati pažnju na
dan koji traje, otkriva čarobni trenutak. On može biti sakriven u času kad izjutra
otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja naglo nastupi posle ručka, u hiljadu i
jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga
zvezda namah prožme i omogući nam da činimo čuda. Sreća je ponekad blagoslov, ali
najčešće osvajanje. Čarobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaže nam da se
menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Patićemo,
preživljavaćemo teške časove, suočićemo se s mnogim razočarenjima - ali sve je to
prolazno, i ne ostavlja trag..''

Paolo Koeljo - ''Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala''

[Ciciban]

" Mislio sam danas mnogo o Ani. Imam neko osobito secanje kao da nas rastavljaju kopna i mora. Izgleda mi da je Plosov negde u Hiperborejskim predelima, na kraju sveta. To je obmana one vrste kad se licni utisci smatraju kao stvarno stanje stvari. To nije Ana udaljena od mene, nego se ja udaljujem sve vise od onoga Plosovskoga, kome je ranije ona ispunjavala sve misli i srce . Ne znaci to da se moje osecanje prema njoj sasvim ugasilo. Analishuci ga, opazam ipak da je ono izgubilo svoj aktivni karakter . Pre nekoliko nedelja voleci, hteo sam nesto, sada, voleci, necu nista. Oceva smrt je razbila jedinstvo moga osecanja. Tako bi isto bilo , na primer , kada bih pisao neko knjizevno delo , pa kad bi me unutrashnji ,a nesrecni dogadjaji odvojili od njega. Nego to nije dovoljno! SVe su sile moga duha bile doskora zategnute kao tetiva na luku, a sada pod uticajem nedaca velike vaznosti , pod uticajem ove bl;age klime , ovih nebesa, ovog mora, koje ljushka kao da uspavljuje , presle su u stanje odmora. Zivim , kao sto rekoh, zivotom biljnim ; odmaram se kao covek beskrajno umoran i obuzima me dremez kao da sam jednako u toplom kupatilu.

Nikad se nisam osecao manje sposoban za bilo kakav posao i sama mi je pomisao na to neprijatna . Izmishljajuci za sebe devizu , izmislio bih: " Ne budite me ! " . ........................


A zar ti mislis da se ja smrti ne bojim? Bojim se posto neznam sta je tamo i vidim samo tamu bez granica , pred kojih se stresam . Ne znam dali je tamo nistavilo ili neki zivot bez prostora i vremena ili mozda neki medjuplanetni vetar nosi duhovnu monadu sa zvezde na zvezdu i ubrizgava je u sve nove stvorove; neznam jeli tamo neizmerni Nemir ili Mir , isto tako neizmeran , a tako savrsen kakav samo Svemoc i Svedobrota dati mogu.
Ali kad si ti zbog mog "ne znam" umrla - onda kako ja mogu da ostanem i da zivim ?
I sto se vise bojim , sto vise neznam utoliko pre te nemogu tamo pustiti samu - ne mogu, Ana moja - idem. Neka ostane posle nas samo cutanje.


Bez Dogme - Sjenkjevic

[Ciciban]

Dok je sjedeći pored glinene kuhinjske peći s bezazlenom spokojnošću
očekivao da kava uzavre, pukovnik oćuti kako mu u utrobi niču otrovne gljive i
smrdljiva perunika. Nastupio je listopad. Loš početak dana, čak i za čovjeka njegova
kova koji je prebrodio bezbroj ovakvih jutara. Punih pedeset i šest godina -
od završetka posljednjeg građanskog rata - pukovnik je podredio čekanju.
Listopad bijaše jedna od rijetkih stvari koja je redovito stizala.
Ugledavši ga gdje donosi kavu u spavaću sobu, pukovnikovica podigne
mrežu protiv komaraca. Noću ju je spopao napadaj astme, pa ju je izjutra
savladao bunovni drijemež. Ipak se pridigla i primila šalicu.

Pukovniku nema ko da pise - Markes

[Пркос]

Alber Kami "Pravednici"

http://1.bp.blogspot.com/_fnuyMnd4xbk/Soib9HpSX1I/AAAAAAAABjI/fsaqUHx3qII/s400/0951112.jpg
Da! Ja sam dobro razumeo vaš SISTEM! Dali ste im bol, glad i odvojenost da zaokupite njihovu pobunu. Iscrpljujete ih, ispijate njihove snage i proždirete njihovo vreme da ne bi imale ni snage ni vremena za gnev! Oni tapkaju, budite zadovoljni... Ali ja, koji sam porobljen kao i oni, ponižen s njima, ja vam ipak objavljujem da ste ništa. (Ona se smeje) Ne smejte se! Ne smejte se, budalo...Kažem vam, izgubljeni ste.Već ste pobedjeni, u krilu vaših najznačajnijih pobeda, zato što postoji u čoveku - gledajte mene - neka sila koju vi nećete ukrotiti, neka bistra ludist, delo straha i smelosti, neznana i zauvek pobednička. To je snaga koja će se dići i onda ćete znati da je vaša slava bila od dima."


Sve najnužnije namirnice biće ubuduće na raspolaganju svima,
to jest, deliće se na male i jednake delove svim gradjanima koji budu mogli dokazati svoju lojalnu pripadnost novom društvenom uredjenju.

Sve se vatre moraju pogasiti u 9 sati naveče i niko neće moći prebivati na javnom mestu ili hodati ulicama grada bez propusnice, propisna oblika, koja će se izdavati samo u izvanredno retkim slučajevima i prema nahodjenju.

Najstrože je zabranjeno pružati pomoć bolesnim osobama, ako to ne znači dojavljivanje vlastima koja će se o njima pobrinuti. Potkazivanje medju članovima iste porodice posebno se preporučuje, te će biti nagradjeno dodeljivanjem dvostrukog obroka hrane, nazvanog "dnevnim gradjanskim obrokom".
http://4.bp.blogspot.com/_fnuyMnd4xbk/Stm6ans6IaI/AAAAAAAABps/blTrHspH6xY/s400/The_end_of_civilization_by_YagaK.jpg
Glazbena uvertira čija središnja tema podseća na sirenu za uzbunu.
Zastor se diže. pozornica je u potpunom mraku.
Uvertira završava, ali tema uzbune ostaje, kao daleko brujanje.
Iznenada, u dubini, sa leve strane pozornice, pojavljuje se kometa i polagano se kreće prema desnoj strani.
Kometa osvetljava, poput kineskih sena, siluete više ljudi koji su okrenuli ledja publici, nepomični, nagnuvši glave prema kometu.
Odzvanja četiri sata. Dijalog je gotovo nerazumljiv, nalik na mrmor.

- Kraj sveta!
- Ne, čoveče!
- Ako svet umre...
- Na kolena, ovo je komet zla...
- To je znak rata...
- To nije nikakav znak.
- Kako se uzme.
- Dosta! To je vrućina. U naše se doba više ne veruje u znakove, šugavče! Srećom smo suviše razumni...
- Ti suviše toga prezireš... Štedi svoj prezir, trebaće ti.
- Meni ništa ne treba. Prezira imam do smrti. I ništa ovozemaljsko neće nikad biti iznad mene, ni kralj, ni kometa, ni moral! Ne želeći više ništa ja sam iznad svega.

[Bisernica]

Moja Kordelija!
Kako bih te mogao zaboraviti?
Da li je moja ljubav delo secanja?
Čak da je vreme izbrisalo sve, i samo secanje, naši odnosi ostali bi tako živi,
tebe ipak ne bih zaboravio. Ako bih tebe zaboravio? Koga bih onda trebalo da se sećam?
Pa samog sebe sam zaboravio da bih se tebe sećao; ukoliko bih, dakle, tebe zaboravio,
prinuđen bih bio da se samog sebe sećam, ali u trenutku kada bih mislio na samoga sebe,
morao bih se tebe setiti.
Ako bih te mogao zaboraviti!

Seren Kjerkegor - Dnevnik zavodnika

[Bisernica]

..Ali, ovoga puta, Ursula je preduhitrila njegove grozničave planove svojom mudrošću. Upornom i nepoštednom marljivošću mrava, podigla je žene Makonda protiv nestalnosti njihovih muškaraca, koji su već počeli da se spremaju za seobu. Hose Arkadio Buendija nije saznao ni koga časa, ni koje protivničke sile počeše da mu mrse planove, nalazeći teškoće i postavljene prepreke, dok se sve nije pretvorilo u običnu iluziju. Ursula ga je posmatrala sa nevinom pažnjom, čak je prema njemu osetila i malo sažaljenja kada ga je jednog jutra našla u zadnjoj sobici kako kroz zube tumači svoje snove o selidbi...
"Nećemo ići" - rekla je, "ostajemo ovde, pošto se tu rodio naš sin"
"Još nemamo mrtvih" - reče on, "Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom"
Ursula ga pogleda u oči, i reče mu, blago ali odlučno: "Ako je potrebno da neko umre, da bismo ostali, ja ću umreti.

MARKES - Sto godina samoće

[Пркос]

Erih Marija Remark "Crni obelisk"


"Čudna je stvar, ali kad bi se preživeli samo upola brinuli o mrtvacima dok su živi, kao što se brinu onda kad ovi od toga nemaju nikakve koristi, mrtvi bi se sigurno rado odrekli najskupljeg mauzoleja - no, takav je čovek: stvarno ceni samo ono što nema."

[Пркос]

Salman Ruždi "Tlo pod njenim nogama"


"Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih". Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj."

[Bisernica]

Kad bi naša ljubav ovisila o vremenu i prostoru, onda bismo, svladavši vreme i prostor, upropastili i našu ljubav!
Svladamo li prostor, ostaje nam samo OVDE. Svladamo li vreme, ostaje nam samo SADA.
Zar ne misliš da ćemo se na tom putu, između Sada i Ovde, ipak povremeno susretati???

Richard Bach - Galeb Jonathan Livingston

[Bisernica]

Shvatila sam da često ne postoji druga prilika; bolje je prihvatiti darove koje nam nudi svijet. Ako treba nekom ili nečemu da budem vjerna u životu, prije svega moram biti vjerna sebi. Ono malo iskustva koje sam stekla u životu naučilo me je da niko ničim ne gospodari, da je sve iluzija – a to važi kako za materijalna dobra tako i za duhovne vrijednosti. Ko je makar jednom izgubio nešto što je imao a smatrao svojim neotuđivim posjedom (što se meni već bezbroj puta desilo), shvati da mu zapravo ništa ne pripada. I ako mi već ništa ne pripada, nemam nikakve potrebe da gubim vrijeme baveći se onim što nije moje: bolje je da živim kao da je danas prvi (ili posljednji) dan mog života.

Ljubav je uvijek nova. Nije važno da li volimo jednom, dvaput, deset puta u životu jer se stalno suočavamo sa situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili u raj, ali uvijek nas nekud odvede. Treba je prihvatiti, jer je ona osnovna hrana našeg postojanja. Ako je uskratimo sebi, umrijećemo od gladi gledajući žudno u drvo života, a nećemo imati smjelosti da pružimo ruku i uberemo plodove. Treba tražiti ljubav, ma gdje ona bila, čak i onda kada to podrazumeva sate, dane, nedjelje razočarenja i tuge.
Jer onog časa kada krenemo u potragu za ljubavlju, i ljubav takođe polazi nama u susret!
I spasava nas.

Koeljo

[Bisernica]

Gdje počinje nezadovoljstvo? Čovjeku je toplo, ali dršće. Nahranio se, a ipak ga muči glad. Vole ga, ali njegove čežnje odlaze na nova područja. I da jos više podbode nezadovoljstvo, tu je vrijeme, prokleto Vrijeme. Konac života nije sada tako strašno daleko - čovjek ga može vidjeti, kao što vidi more kad se popne na brijeg - i njegov duh kaže:

"Da li sam dosta radio? Da li sam dosta jeo? Da li sam dosta volio?"

Sve ovo je, naravno, osnova čovjekova najvećeg prokletstva i možda njegove najveće slave.

"Što je značio moj život do sada i što može značiti u vremenu koje mi je ostalo?"

I tako dolazimo do opake otrovne strijele.
"Kakav je bio moj udio u velikoj utrci? Koliko ja vrijedim?"

I to nije taština ili ambicija. Izgleda da se ljudi rode s dugom koji ne mogu platiti, ma koliko nastojali. On se nagomilava pred njima. Čovjek nešto duguje čovjeku. Ako ne obraća pažnju na taj dug, on ga truje, a ako pokušava da ga otplaćuje, dug samo raste i ono što čovjek daje, njegovo je mjerilo.

J.Steinbeck - Slatki četvrtak

[Sandokan]

Ni jedan covek nije ostrvo, sam po sebi celina;
svaki je covek deo Kontinenta, deo Zemlje;
ako Grudvu zemlje odnese More, Evrope je manje,
kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj;
smrt ma kog coveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvacen covecanstvom.
I STOGA NIKAD NE PITAJ ZA KIM ZNONO ZVONI;ONO ZVONI ZA TOBOM". http://razbibriga.net/imported/2011/02/progress-1.gif

[Bisernica]

Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.

Za njih nije više ništa nemoguće, neverovatno iščezava, vilinska priča postaje stvarnost, a ono što je natprirodno postaje obično. Ta stara prepreka, koju nazivamo logikom, taj stari zid, koji nazivamo umom, ta stara ograda misli i zdravog razuma, lomi se, ruši se i pada pred razularenom maštom ludaka, koja je umakla u zemlju u kojoj mašti nema granica i koja neverovatno poskakuje, a da je ništa ne zaustavlja. Njima će sve uspeti, njima se sve može dogoditi. Njima nije potreban nikakav napor da pobede događaje, da savladaju otpor, da obore prepreke. Dovoljan je hir njihove varljive volje, da bi postali prinčevi, carevi, bogovi, da bi dobili sva bogatstva sveta, sve slasti života, da bi uživali u svim radostima, da budu uvek snažni, uvek lepi, uvek mladi, uvek voljeni! Samo oni mogu biti srećni na svetu, jer, za njih, realnost više ne postoji.

Gi de Mopasan

[ogit]

Bisernica, imate sve riječi hvale za ove tekstove..

[Bisernica]

Bisernica, imate sve riječi hvale za ove tekstove..

Hvala ogit ,zadovoljstvo mi je.


--- Poruka je editovana u 00:12 --- Prethodna poruka je objavljena u 00:12 ----

Prije je patila zato što se još ljubav nije pojavila u vidokrugu njezina života, a taj nedostatak svjetlosti činio je još neudobnijim loše puteve kojima ju je otisnula nevolja vremena. Sad kada je voljela, uklanjala je jedna za drugim svoja poslednja oklijevanja, s prostodušnošću promrzlog putnika koji na suncu svlači nakvašenu odjeću, i stajala je preda mnom naga kao što to nikada nijedna žena nije bila. A možda nije mogla, pošto je krajnje odjednom istrošila sve svoje užase i opiranja protiv muškaraca, pružiti svojoj prvoj ljubavi ništa do čarobnu slast ploda koji se jednako nudi ustima i nožu. Takva strast pristaje na sve, a zadovoljava se sa malim: bilo je dovoljno da uđem u njenu sobu pa da Sofijino lice odmah poprimi onaj smireni izraz kakav se ima u krevetu. Dok sam je dodirivao, imao sam dojam da se sva krv u njenim žilama pretvara u med. Najbolji med s vremenom se užegne: nisam slutio da ću stostruko platiti svaku svoju grešku i da će mi pomirenost s kojom ih je Sofija prihvaćala biti posebno uračunata. Ljubav je stavila Sofiju u moje ruke kao rukavicu od tkanine istodobno mekane i čvrste; kada bih je ostavio, događalo mi se da je kojih pola sata kasnije nađem na istom mestu poput napuštena predmeta.

M. Jursenar - Oproštajni udarac

[Bisernica]

Zakon pijenja je kao i zakon ljubavi: bilo kada, bilo gde, bilo kako. Ali kao u ljubavi i u piću su važne sve okolnosti. Po prirodi vina treba odabrati godišnje doba i deo dana. Postoji vino za lenčarenje, zavodljivo vino, pripovedajuće vino, tragično vino. Najveća bezosećajnost je, naprimer, na veselom porodičnom ručku piti dramatično vino. Isto takva neukusnost je na službenom venčanju piti razuzdano vino. Kada si sam i nalaziš se napolju, uvek potraži pravu perspektivu. Vino voli visinu i dobar pogled, voli gledati odozgo. Kad si u sobi uvek prvo pripremi sto i postavi stolnjak.

...

"Kada sve propadne, ostaće Bog i vino."


Bela Hamvaš - Filozofija vina

[Bisernica]

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.



Horhe Luis Borhes-Pretnja

[Bisernica]

Oduvek sam pisala samo zato što nisam mogla da ne pišem.
A zašto ne mogu bez pisanja?To je jasno.Da bih razmislila o nečemu, meni je potrebno da to nešto stavim na papir.
Takva sam bila oduvek, još odmalena.Kada nešto ne bih razumela, sakupila bih reči koje su mi bile razbacane ispod nogu i nanizala ih, jednu po jednu, u rečenicu.Ako mi ta rečenica ne bi bila od pomoći ponovo bih je rastavila i nanizala nov red reči.Ponovivši to mnogo puta, konačno sam bila u stanju da razmišljam o stvarima onako kako to drugi čine.Za mene pisanje nikada nije bilo naporno ili dosadno.Kao što su druga deca sakupljali kamenčiće ili žireve,ja sam zaneseno pisala.Prirodno kao što dišem, uzimala bih papir i olovku i ređala rečenicu za rečenicom.I tako razmišljala.
Možda čete reći da mi treba mnogo vremena da dođem do zaključka , ali tako radim svaki put kada treba da razmislim.A možda i nećete.Ali stvarno mi je trebalo puno vremena.
Kad malo razmislim, i prema onome što sama (mislim da) znam, odnosim se kao da „ne znam“ i onda ga oblikujem u rečenicu-to je za mene koja pišem bilo osnovno pravilo. Kada bih počela da mislim „A ovo znam.nema potrebe da trošim vreme da bih o tome pisala“,i tu bi mom pisanju bio kraj.Verovatno nikuda ne bih stigla.Možda bi se desilo da se ja (ili vi) strašno razočaramo.Iza stvari koje mislimo da znamo mnogo, krije se isto toliko onoga što ne znamo.
Znanje nije ništa drugo nego zbir naših neznanja.
To je među nama rečeno moj skroman način da spoznam svet.
U našem svetu „ono što znamo“ i „ono što ne znamo“ u stvari postoje zajedno , fatalno nerazdvojivi kao sijamski blizanci, u stanju haosa.Haos,haos.
Ko zaista može da razluči šta je more, a šta je ono što je samo odraz u njemu? Ili da povuče liniju između kišovitog vremena i usamljenosti?
Tako sam ja najiskrenije digla ruke od podele na znanje i ne-znanje. To je moje polazište.Neko će možda misliti, užasno polazište.Ali čovek mora od nečega poći za sada.Zar nije tako?Prema tome ja sve počinjem da spoznajem kao nešto u suštini nerazdvojivo – tema i stil, subjekat i objekat, uzrok i posledica, ja i moj ručni zglob- sve.Sav prah se rasuo po kuhinjskom podu- so i biber ,i brašno i skrob,izmešali su se u jedno- recimo.Nemam mnogo vremena.Nemam vremena da skrećem sa puta. Nemam vremena ni za metafore.Kao što sam već rekla, u nama neizbežno koegzistiraju „ono što (mislimo da) znamo „i „ono što ne znamo“.A mnogi ljudi , nemajući boljeg rešenja, žive tako što između to dvoje postavljaju paravan. Jer im je tako lakše i pogodnije.Ali ja taj paravan jednostavno uklanjam.Jer ja ne umem drugačije. Jer ja mrzim taj paravan.Jer sam takva.
Međutim da se poslužim još jednom primerom sijamskih blizanaca , ne slažu se oni uvek.Niti se trude da razumeju jedno drugo. Čak se češće dešava suprono“, .Desna ruka ne zna šta hoće i obrnuto.Tako smo mi zbunjeni, izgubljeni....Sudaramo se s nečim.Tras!
U stvari htela sam da kažem ovo: kada čovek hoće da izmiri „ono što (misli da) zna“i „ ono što ne zna“ potrebna je mudra taktika.A ta taktika je-da,baš to-razmišljanje.Drugim rečima,treba sebe dovoljno da priveže negde. U suprotnom, bez svake sumnje, krenućemo neumitno odvratnom linijom sudara.
Pitanje.
Pa kako, onda,čovek da ne razmišlja ozbiljno (već ispružen u polju, bezbrižno posmatara kako nebom plove beli oblaci, i osluškuje kako trava raste) i još da izbegne sudar (tras!)? Teško? Ne , nije! Makar sa aspekta čiste logike, to je jednostavno.Sanjati! Neprestano sanjati. Ući u svet snova , i tamo ostati. I tamo živeti doveka.U snovima nema potrebe praviti distinkciju među stvarima.Apsolutno nema. Zato što kao prvo, tamo ne postoje granice.Zato u snovima gotovo da i nema sudara, pa čak i da se desi,nema bola.Ali stvarnost je drugačija.Stvarnost ujeda.Stvarnost,stvarnost........................ .....


H. Murakami "Saputnik ljubav"

[DaDole]

"Siromaštvo nije grijeh,to je istina.Znam ja da ni pijanstvo nije vrlina..ali bijeda,bijeda je porok.U siromaštvu vi još možete sačuvati svoju plemenitost urođenih osjećanja,a u bijedi nikada i niko..bijedu čak ni batinama ne izgone,nego iz ljudskih društava metlom metu da bi bilo još uvredljivije i to je pravedno..jer u bijedi ja sam spreman da vrijeđam sam sebe.I otud piće.."
Dostojevski,"Zločin i kazna"

[Bisernica]

Volim da budem sa tobom zato što se nikad ne dosađujem, čak i kada ne razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosađujem. Nikad mi nije dosadno. Mislim da je to stoga što imam poverenja u tebe, imam poverenja u ono o čemu razmišljaš. Razumeš? Volim sve ono o čemu razmišljaš? Razumeš? Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim. Ipak, znam tvoje mane. Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama. Ne plašimo se istih stvari. Čak se i averi koji nas proganjaju lepo slažu međusobno! Ti vrediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom je obrnuto. Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam kao dečiji zmajevi na vetru. Ako me neko ne drži na uzicu... hoooop, odletim... A često pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim...
Zar nije neverovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osećam dobro.

Ana Gavalda - "Voleo sam je"

[Bisernica]

Živim sa prašinom na srcu.Drugačije bih to teško opisao.Bilo je žena prije tebe,nekoliko njih,a ni jedna poslije.Nisam se svjesno obavezao na celibat,jednostavno nisam zainteresiran.
Za maglovitih jutra ili poslijepodneva,kad se sunce na sjeverozapadu odbija od mora,pokušavam sebi predočiti,gdje si ti upravo u svom zivotu i šta radiš dok mislim na tebe.Ništa zamršeno - odlaziš u svoj vrt,sjediš na njihaljci, na prednjoj verandi,stojiš kod sudopera i tome slično.
Sjećam se svega.Tvog mirisa sa okusom ljeta.Dodira tvog tijela o moje,tvog šaptanja dok sam te ljubio.
Robert Penn Warren jedanput je upotri****o frazu:'Svijet koji se doimlje kao da ga je sam Bog napustio!'
Nije loše,prilichno blisko onome kako ja ponekad osjećam,ali ne mogu uvijek podnijeti takav zivot.Kad takvi osjećaji postanu prejaki natovarim Harrya i odem na nekoliko dana na put auto-cestom.
Ne volim žaliti sam sebe.Strano mi je to.Uglavnom se tako i ne osjećam.Zahvalan sam što sam te uopće i našao.Mogli smo projuriti jedno pokraj drugog kao dva zrnca svemirske prašine...
Bog,svemir ili kako odlučili nazvati te velike sustave harmonije i reda ne priznaju zemaljsko vrijeme.Za svemir se 4 dana ne razlikuju nimalo od 4 milijarde svijetlosnih godina.Nastojim to uvijek imati na umu!!!!
Ipak samo sam čovjek, a sva ta filozofska racionaliziranja koja se mogu smisliti ,ne sprečavaju me da te želim svakog dana,svakog trenutka,kao što ne mogu spriječiti ni nemilosrdni vapaj vremena,vremena koje ne mogu provesti s tobom. U svojoj glavi,volim te duboko i beskrajno.
I uvijek ću te voljeti...

Robert Jams Waller - Mostovi okruga Madison

[Bisernica]

Gledao sam kroz prozor dok je voz jurio prema Buenos Airesu.
Prošli smo pored jednog ranča; neka žena je ispod nastrešnice gledala voz.
Pala mi je na pamet glupa pomisao: "Ovu ženu vidim prvi i poslednji put.
Nikada je više u svom životu neću videti." Misli su mi plovile kao pluta u nekoj
nepoznatoj reci. Šta me se ticala ta žena?Ali nisam mogao da se otrgnem od
misli da je u jednom trenutku ona postojala za mene i da nikada više neće postojati.
To je sa moga gledišta bilo kao da je već umrla: malo zakašnjenje voza, jedan telefonski
poziv iz ranča, i ta žena nikada ne bi ni postojala u mom životu.

Ernesto Sabato - Tunel

[Bisernica]

Kad god sam popio gorku čašu, imala je talog meda.
Kad god sam savladao neku šumovitu prepreku, dospio sam
u zelenu ravnicu.
Kad god sam izgubio prijatelja u nebeskoj izmaglici,
našao sam ga u osvitu jutra.
Koliko puta sam svoj bol i jad pokrivao trpeljivošću nadajući se da za to slijedi nagrada! Ali, kad bih ih otkrio, vidio bih da se bol u radost preobrazio i da je jad bodrost postao.
Koliko puta sam sa prijateljem prolazio pojavnim svijetom misleći da je glup i nerazuman, ali sam uvijek u tajnome svijetu sebe smatrao tiranom i nasilnikom, a njega mudrim i pronicljivim.
Koliko puta sam, opijen nektarom vlastite duše, sebe i svoga sagovornika smatrao jagnjetom i vukom, a kada bih došao k sebi vidio bih da smo obojica ljudi.
I ja i vi, ljudi, očarani smo onim što se iz nas javno ispoljava, a prenebregavamo suštinu u nama skrivenu. Ako neko od nas posrne, kažemo da pada; ako polako ide, kažemo da je slabić koji propada; ako zamuca, kažemo da je nijem; ako uzdahne, kažemo da je u samrtnom ropcu i da umire.
I ja i vi strasni smo poklonici ljuštura koje zovemo '' ja '' i površnosti zvanih '' vi '' – zato ne vidimo tajne duha u svome '' ja '', niti tajne duha u '' vi ''.
Šta možemo učiniti kada smo, zbog vlastite uobraženosti, nemarni prema istini u nama?
Kažem vam, a možda su moje riječi veo koji prekriva lice istine u meni, kažem i vama i sebi: Ono što vidimo očima samo je oblak koji nam zaklanja ono što treba da vidimo dušama; ono što čujemo ušima samo je buka koja zaglušuje ono što treba da usvojimo srcima. Ako vidimo policajca kako hapsi čovjeka, ne treba da mi sudimo ko je od njih prijestupnik. Ako vidimo čovjeka oblivena krvlju, a drugoga okrvavljenih ruku, razumno je da ne prešućujemo ko je ubica, a ko žrtva. Ako čujemo čovjeka kako pjeva, a drugoga kako plače, valja da se strpimo dok ne utvrdimo koji od njih je veseo.
Ne, brate, ne sudi o istini u čovjeku prema onome što on ispoljava, niti uzimaj njegove riječi ili neko djelo kao simbol njegove nutrine. Jer, ima mnogo onih koje omalovažavaš zbog njihovog teškog jezika i oskudna govora, iako su prepuni umnosti i osjećanja. Takođe je mnogo onih koje nipodaštavaš zbog ružna izgleda i nedolična zivota, a oni su jedan od nebeskih darova, jer u ljudima ima božanskog daha.
Katkada u jednome danu posjetiš i dvorac i straćaru. Iz prvoga izlaziš zadivljen, iz drugoga tužan, ali kada bi mogao zanemariti pojavnosti koje čulima opažaš, tvoje divljenje ne bi bilo tako veliko, već bi se u tugu pretvorilo, a na drugoj strani bi se tvoja tuga do divljenja vinula.
U toku dana možeš sresti dva čovjeka.Jedan ti se obraća glasom što liči na bijes oluje i pokretima kao u vojnika dostojna strahopoštovanja, a drugi ti govori bojažljivo i stidljivo, drhtavim glasom i isprekidanim rečenicama. Ali, kada bi ih mogao vidjeti na iskušenjima, ili u činu žrtvovanja u ime principa, znao bi da napadna plahovitost nije hrabrost i da nemušta stidljivost nije isto što i bojažljivost.
Katkada pogledaš kroz prozor i među prolaznicima ugledaš monahinju kako ide na jednu stranu i prostitutku koja ide na drugu stranu te odmah pomisliš: Koliko li je dostojanstvena jedna, a koliko li je ružna druga. Ali, kada bi zatvorio oči i za trenutak oslušnuo, čuo bi šaputanje u vazduhu: Jedna se za me moli, a druga mi bol želi; u duši svake od njih je sjenka Duha.
Katkada ideš svijetom tragajući za onim što se zove civilizacija i razvijenost te uđeš u grad sa velelijepnim palatama, divnim hramovima i širokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz zemlju prodrijeli, neki kao da bi poletjeli, neki kao da bi munju uhvatili, neki kao da bi sami vjetar dohvatili, a svi su u prelijepoj odjeći, sa sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival.
Poslije izvjesnog vremena, put te dovede u drugi grad sa bijednim kućama i tijesnim sokacima koji, kada kiša padne, pretvore se u glinena ostrva u moru blata. Kada ih sunce ogrije, pretvore se u oblake prašine. Mještani su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako, gledaju te kao da kroz tebe gledaju negdje daleko te napuštaš njihovu zemlju osjećajući odvratnost i ogavnost, govoreći: Razlika između onog što vidjeh u jednom i u drugom gradu je kao razlika između života i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom krajnja nemoć; u prvom je proljećna i ljetnja mladost, a u drugom jesenja i zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u drugom je staračka nemoć što iščezava u pepelu.
Ali, kada bi oba grada mogao pogledati božjim očima, vidio bi da su oni kao dva srodna stabla u jednoj bašti.Kada bi tako mogao duže pronicati u njihovu suštinu, vidio bi da ono što ti se činilo naprednim u jednome samo su kratkotrajni, sjajni mjehurići, a da ono što si smatrao apatijom u drugome je nevidljiva, postojana vrijednost.
Ne, život se ne sastoji od svojih pojavnosti, već od onoga što se ne vidi; sav vidljivi svijet nije sadržan u svojim ljušturama, već u suštinama; o ljudima ne treba suditi po licima, već po srcima.
Ni vjera nije sadržana u izgledu bogomolja, u onome što grade sveštenici i tradicija, već u onome što se krije u dušama i što postoji u namjerama.
Ni umjetnost nije u onome što čuješ ušima, bilo da je to tiho zvučanje pjesama, zvonjava riječi u kasidama, ili linije i boje koje na slici opažaš očima. Umjetnost je u onim nemuštim, treperavim distancama između tonova u pjesmama; u onome što do tebe dospijeva posredstvom kaside, a što je u duši pjesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome čime te slika nadahnjuje te, gledajući je, vidiš nešto dalje i ljepše od nje.
Ne, brate, ni dani ni noći nisu sadržani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadržan u ovim riječima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su riječi u stanju da ti prenesu moju mirnu nutrinu. Zato me ne smatraj neznalicom prije nego što dokučiš moje tajno biće, a ne smatraj me ni genijem prije nego što oslobodiš moje biće onoga što sam od drugih preuzeo. Ne reci: On je škrtica tijesne ruke, prije nego što moje srce sagledaš, ili da sam plemenit i blagodaran prije nego što saznaš šta me podstiče na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svjetlosti i žaru, niti me smatraj praznim dok ne dotakneš moje krvave rane.

Gibran - "Mirisni plodovi duše''

[Bisernica]

Ljudske strasti su zagonetne, a deci je isto kao i odraslima. Oni koji su tim strastima obuzeti ne mogu da ih objasne, a oni koji nešto slično nisu nikada doživeli, ne mogu da ih shvate. Postoje ljudi koji stavljaju život na kocku da bi osvojili planinski vrh. Niko, pa čak ni oni sami, ne mogu sebi da objasne zašto. Jedni sami sebe uništavaju da bi osvojili srce neke osobe koja ne želi ni da zna za njih. Drugi se opet uništavaju zato što ne mogu da odole uživanju u jelu ili piću. Neki veruju da bi mogli biti srećni samo ako bi bili na nekom drugom mestu, a ne tu gde jesu, pa ceo svoj život provedu putujući svetom. A neki nemaju mira sve dok ne postanu moćni. Jednom rečju, ima onoliko različitih strasti, koliko i različitih ljudi.

Strast Bastijana Baltazara Buksa bile su knjige.
Onaj ko nikada nije presedeo celo popodne sa knjigom, užagrenih očiju i razbarušene kose, i čitao, čitao zaboravljajući svet oko sebe, ne primećujući glad ili hladnoću, ko nikada nije čitao potajno, uz svetlo baterijske lampe ispod pokrivača, zato što su otac, ili majka ili neka brižna osoba ugasili svetlo uz dobronamerno obrazloženje da sada mora da se spava, jer ujutru treba rano ustati, ko nikada nije, otvoreno ili krišom, prolio gorke suze zato što se završila neka divna priča ili zato što se treba rastati sa likovima koje voli i divi im se, za koje strepi i nada se, sa kojima je zajednički preživeo toliko mnogo pustolovina i bez čijeg bi društva, kako se činilo, život bio prazan i besmislen, ko sve to ne poznaje iz vlastitog iskustva taj verovatno nikada neće moći da shvati ono što je Bastijan tada učinio.
Dok je buljio u naslov knjige, njemu je neizmenično bivalo hladno i vruće. Upravo to je bilo ono o čemu je često sanjao i što je, opsednut strašću, priželjkivao: priča, koja se nikada ne završava...

Mihael Ende - Beskrajna priča

[Bisernica]

Ja iščezoh, odoh da se kreveljim pred ogledalom. Kada se danas sećam toga, tih kreveljenja, shvatam da su mi ona obezbedjivala začtitu: protiv munjevite provale stida branio sam se mišićnom blokadom. A onda, terajući u svojoj nesreći do krajnjih granica, kreveljenjem sam se spasavao nje: strmoglavce sam se bacao u poniznost kako bih izbegao ponizavanje. Lisavao sam se sredstava pomoću kojih sam se dopadao kako bih zaboravio da sam ih imao i da sam ih zloupotrebio; ogledalo mi je bilo od velike pomoći: stavio sam mu u dužnost da mi pokaže da sam čudovište: a kada bi ono uspelo u tome, moje ljuto kajanje se pretvaralo u samilost. Ali, naročito, kako mi je neuspeh otkrio moju ropsku poniznost, načinio sam se gnusan kako bih je onemogučio, kako bih se odrekao ljudi i kako bi se oni odrekli mene. Komedija Zla izvodila se protiv Komedije Dobra; Elijasen je uzimao ulogu Kvazimoda. Uvijaću se i mršteći se, izobličavao sam svoje lice, unakažavao sam sebe kako bih izbrisao svoje nekadašnje osmehe. Lek je bio gori od zla: protivu slave i bešćašća pokušao sam da nadjem utočište u svojoj usamljeničkoj istini; ali ja nisam ni imao svoju istinu: u sebi sam nalazio samo zapanjenu bljutavost. Ogledalo me je naučilo onome što sam uostalom odvajkada i znao: bio sam strašno prirodan. Od toga se nikad nisam izlečio.

Žan Pol Sartr - Reči

[Bisernica]

Postoje ljudi koji su kao od kamena. To su samo oni koji imaju čvrsto mišljenje o životu i radu i koji žele da stvaraju i rade, čak i nevažne stvari. Uspeva im da očvrsnu nevidljive mišiće srca, baš kao što im uspeva i da očvrsnu mišiće svojih ruku. A kada im se nešto desi, to nekako prežive, bog zna kako, i žive dalje, bez ikakvih posledica.
Kada je čovek dobre volje duševno povredjen, pretrpi svoje bolove i otera ih.
Ali mislim, da to ne može da uspe nekome ko je rastao u ubedjenju da je najvažniji na svetu!
Čim se takvom čoveku nešto desi, on ne može ništa drugo nego da se zatvori sa svojim bolom i da ga neguje...on nema zašto da se brani od njega. Kada vam uspe da poverujete da je svejedno da li ste srećni ili ne, a to vam verovatno uspeva, kada shvatite koliko je mnogo ljudi kojima je gore nego vama i koliko ljudi ne bi imalo vremena ni para da neguje samožaljenje i da se odaje svojim razmaženostima, naći ćete u sebi volju za životom i volju za zdravljem.
Čim ta volja postoji, pojaviće se i ostale, instinktivno kao kod životinje koja se, kada je ranjena, leči sama - tajnom zemaljskom mudrošću. Nekada nešto uhvatite i to sredite, i prodje neko vreme i još nekoliko uspelih pobeda nad sobom da čak i ne znate kako, ali od vas je postao čvrst čovek koji voli život i ne beži od njega u magareću klupu!

Milena Jesenska - Put do jednostavnosti

[Bisernica]

- Moje velike nesreće na ovom svetu bile su Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tu?, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi-vreme će je izmeniti, svesna sam toga kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif! Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće.

- Ne mogu da živim bez svoje duše!

- Celi svet je stravičan zbir podsećanja da je postojala i da sam je izgubio!

- ...htela sam samo da kažem kako mi se nije činilo da je raj za mene, i kako mi se srce cepalo od plača u želji da se vratim na zemlju, a an?eli su se toliko ljutili pa su me bacili nasred pustare, na vrh Orkanskih visova, gde sam se probudila jecajući od radosti. To je dovoljno da objasni moju tajnu. Kao što raj nije za mene, tako isto nije za mene udaja za Edgara Lintona, i da onaj nevaljalac tamo nije tako srozao Hitklifa, ne bi mi ni na pamet palo da se udajem za Lintona. Sad bi za mene bilo poniženje da se udam za Hitklifa, te on neće nikada saznati koliko ga volim, i to ne zato što je lep, Neli, već zato što je više JA nego što sam i sama. Bilo od čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste; a Lintonova se razlikuje od moje kao mesečev zrak od munje, i mraz od vatre.

Emili Bronte - Orkanski visovi

[Bisernica]

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu.
Lepa maska se promenila, ali kao i uvek jeinstvena je.
Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri Sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije, biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrknut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela smirenje.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje dok čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde
(ova soba je nestvarna i ona je nije videla).
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.

Borhes - Pretnja

[Bisernica]

– Možda me ne voliš.
– Volim te.
– Kako znaš?
– Ne znam. Osećam to. Opažam.
– Kako možeš da budeš tako siguran da to što opažaš jeste da me voliš a ne
nešto drugo?
– Volim te jer si drukčija od svih žena koje sam upoznao. Volim te kao što
nikad nisam voleo nikog i kako nikada više neću moći da volim. Dao bih život
za tebe, dao bih da mi oderu kožu, dopustio da igraju klikera s mojim očima.
Da me bace u more gasa. Volim te. Volim svaki nabor na tvome telu. Dovoljno
mi je da te pogledam u oči pa da budem srećan. U tvojim zenicama vidim
sebe, smanjenog.
Ona uznemireno pomiče glavu.
– Stvarno misliš to što govoriš? Oh, Raule, kada bih znala da me zaista voliš,
da mogu da ti verujem, da ne obmanjuje{ nesvesno sebe pa samim tim i
mene... Stvarno me voliš?
– Stvarno. Volim te onako kako niko nikada nikog nije mogao da voli. Voleo
bih te sve i da me odbijaš, i da ne želiš ni da me vidiš. U tom slučaju bih te
voleo tiho, potajno. čekao bih da izadješ s posla samo da bih te video izdaleka.
Kako je moguće da sumnjaš da te volim?
– A kako da ne sumnjam? Kakav dokaz, stvarno, imam da me voliš? Kažež da
me voliš, to da. Ali to su samo reči, a reči su konvencija. Ja znam da tebe
mnogo volim. Ali kako mogu da budem sigurna da ti voliš mene?
– Gledajući me u oči. Ne možeš u njima da pročitaš da te istinski volim?
Misliš da bih mogao da te prevarim? Sad si me razočarala.
– Sad sam te razočarala? Koliko me voliš ako je tako malo dovoljno da se
razočaraš u mene? I još uvek me pitaš zašto sumnjam u tvoju ljubav?
Čovek je posmatra i uzima njene ruke.
– Volim te. Čuješ li me dobro? V o l i m te.
– Oh, “volim te”, “volim te”... Mnogo je lako reći “volim te”.
– A šta bi ti da učinim? Da ti to dokažem samoubistvom?
– Ne budi melodramatičan. Nimalo mi se ne dopada takav ton. Odmah gubiš
strpljenje. Kad bi me istinski voleo, ne bi ga gubio tako lako.

– Ne gubim ja ništa. Samo te pitam jedno: čime bih ti dokazao da te volim?
– Ne treba to ja da ti kažem. To mora da izadje iz tebe. Stvari nisu jednostavne
kao što izgledaju – pravi pauzu. Posmatra Raula uzdižući. – A možda bi ipak
trebalo da ti verujem.
– Pa naravno da treba da mi veruješ!
– Ali zašto bih? Kakvu garanciju imam da me ne varaš ili, čak da, iako si
ubedjen da me voliš, u suštini suštine, nesvesno, ti mene ne voliš istinski?
Može lako biti da grešiš. Ne verujem da to činiš da bi me obmanuo. Mislim da
kad kažeš da me voliš, tako i misliš. Ali šta ako grešiš? A šta ako to što osećaš
prema meni nije ljubav nego odanost ili nešto u tom stilu? Kako znaš da je to
stvarno ljubav?
– Sad me već zbunjuješ.
– Izvini.
– Jedino što znam jeste da te volim a ti me zbunjuješ pitanjima. Dosadna si.
– Možda me ne voliš.


Kim Monzo - Poverenje

[Cruz]

Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje. Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, vec onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Herman Hesse - Srećan je ko ume da voli

[Bisernica]

Znaš li kako ovi divni divljaci ispovedaju svoju ljubav?
Kada mladić sazre za nežnosti, to jest pošto je isprobao sve poroke i pošto je iskalio sve orgije, onda prilazi na dan Pandelfinskih svečanosti (a to pada prvog maja - 7. januara po našem kalendaru - kada je mesečina najgušća i najzvonkija) onoj devojci koja ga je u snu pohodila više od sedam puta. Međutim, to se smatra, možda s pravom - velikom sramotom za jednog zrelog muškarca, i čak smrtnim grehom.

No evo kako se to radi u Zalivu:
Mladić toga dana kada je mesečina najzvonkija uzima za ruku svoju izabranicu i vodi je na Tanga Sihaka (Hrid ljubavi). Tu, na mesečini, on joj dugo bez reči gleda u oči, satima i satima. Onda, posle te neme ispovesti, posle tog monodijaloga, on skida sa bedara svoj oštri tahinj (neka vrsta krivog bodeža) i preseca sebi kucavicu na levoj ruci. Za sve to vreme on ne skida oči sa nje, tako da ona može da prati u njegovim zenicama kako gasne život i kako mu oči počinju da bele. Onda, ako joj se učini da i ona voi njega, i ona uzima nož. ''A, ako ga ne voli?'' - zapitah Tam- Tama.
''Zavoleće ga dok krvari'', reče on.
''Ipak'', rekoh.
''Onda pusti da umre pored nje. Čim mesec zađe, ona mu izvadi srce i baci ga delfinima. Zato su delfini skloni ljubavi.''
''Čudno'', rekoh: ''Zašto je to tako?''
''Zato'', reče Tam- Tam poučno ''jer posle one noći kada je čovek priznao da njegovo srce nije njegovo, ono više nije upotrebljivo ni za šta. Ako neće da ga uzme ona kojoj je žrtvovano, nije ni za šta drugo nego da se baci delfinima.''
''Surovo'', rekoh kao za sebe, no on me je izgleda razumeo, jer mi reče:
''Mi ne trpimo kompromise kao vi Evropejci. Ja mislim da je to pošteno: ko bi bio toliko bezočan da isto srce dva puta nudi.''
''Tam - Tam mudri'', rekoh, ''pa šta se zbiva sa onima na Hridi što su presekli sebi kucavicu?''
''Ništa'', reče on. ''Oni se vole.''
''Znam'', rekoh, ''oni su presekli sebi vene!''
''Meseca mi, ti si naivan'', reče.
''Zašto naivan?'', upitah. ''Zar nisi rekao da su presekli sebi vene?''
''Možda sam ti i rekao, ali ko zna da li su to i učinili.''

Danilo Kiš - Mansarda

[ljubičica]

Zeleo je onu zbog koje ce zaboraviti sve ostale. To je zeleo. To je oduvek zeleo.
Nadjes onu koja izbrise sve druge i to ti odmah resi sve probleme, resi
ih tako st zaustavi svaku zudnju, jer kad pocnes da zudis, tome nema
kraja dok ti srce ne stane, i onda nema mira ni spokoja ni istinske
srece. Treba samo da nadjes onu zbog koje ces oslepeti za ostatak sveta.
On je samo to zeleo, isto sto i svi ostali. Cinilo mu se da ne trazi
previse.

Toni Parson - Moja omiljena supruga

[ljubičica]

"Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš."

Meša Selimović, "Tvrđava"

[Bisernica]

Već u samom rađanju jedne ljubavi, sadržana je njena smrt. Iz zajedničkog života izbijaju uvrede, i dobra ljubav je rđava jer je ropstvo.
Od tebe imam najmanje razloga da se razvedem, i u tome se krije razlog da to i učinim.
Ne zato što nisi bila dobra, ili zato što ja nisam bio dobar, već zato jer smo odustali.

Ni nužda, ni potreba , ni vera ne primorava nas da budemo zajedno. Imali smo ugovor da zamenimo svoje živote. I u međuvremenu, jed:
ti si se predala sva, a ja samo jednim svojim delom, jer sam davao i drugima. Onaj koji je jači daje manje no što ima, misli i veruje da je to dovoljno.

Muke nejednakosti su koheziona snaga nebeskih tela i ljubavi. Hteli smo više nego što smo dobili. Evo ti mog bolesnog ponosa, samosvesti, leči ih,
ako hoćeš, spavaj sa njima. Mi smo samo jedna suluda sumnja, nedovoljna u svemu, jedno telo i nekoliko navika.

Laskaj mi, rečiju, očima, rukama, jer sam povodljiv, hraniću i ja tvoju taštinu.
Ne dajem jeftino sebe, poturi mi i laž da su ti svi drugi gori. Jedva primetan pomak usnama, tvoja reč kasni delić sekunde, shvatam: dosadio sam ti.
Neprestano se iskušavamo da bi smo iznova imali razlog da se uvredimo.
Dva prevarena prodavca, ako daješ samo toliko, nećeš ni od mene dobiti više.

Đerđ Konrad - Gubitnik

[Bisernica]

Sudbina Evrope je tužna. U svojoj istoriji nema ni dana kada je bila složna. Istorija je njeno slomljeno, razbucano, rastrgano telo. Razbojište i masovna grobnica, kolevka predela koji su opljačkali interese i zavisnosti. U Evropi nema ništa za što se ne lepi greh. Leži na odru kao zgažena životinja. Biti Evropa nije trijumf, ovaj virtuelni kontinent polazna je tačka bezmerne patnje na zemlji.
Evropa znači daleko gledati. Bila je boginja u Epiru. Sama je šetala po poljima, brala cveće, kada ju je Zevs, taj razbludni mužjak, ugrabio u liku bika. Evropa nije bila Evropljanin, i u ropstvu je daleko gledala. Rađala je kraljeve koji su slušali srca poverenih im ljudi da učine lepšom dušu njihovih naroda. Živeli su ovde muškarci koji su bili zaljubljeni u dalekovidu ženu. Orfej, Dante, Šekspir, Helderlin, Rilke i još nekolicina. Bili su kraljevi koji su hteli da učine lepšom dušu svojih naroda. Herodot je smatrao da je poziv Evrope: vaspitavati muškarce. Za taj poziv nikada nije bilo istinskih zahteva.
Od Evrope nije preostalo ništa drugo do duša nekoliko ljudi.
Možda će se jednog dana oglasiti neko, zapevaće na javnim trgovima, i ljudi će nehotično zastati, podići glavu, prekinuće zaludno muvanje, jer će možda osetiti i razumeti radost zajednice. Stići će čovek koji će jedino reći:
"Ovde je isti nebeski svod."
Ovoga čoveka će opet ubiti."


Lajoš Kesegi "Evropa"

[Bisernica]

Vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa,
da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kad
iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naka beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas
štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu jos jednog nepoznatog dana. Svakog jutra
stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo.
Nepovezana, pohabana sećanja, koja vise ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na
izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo
poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne,
i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili.

Kristijan Grendal - Tišina u oktobru

[rile_nezni_oblak]

"- Uzeh je lagano u zagrljaj, počeh da je skidam i već onako zagrejani od sinoć i viskija, počesmo da vodimo ljubav. Bilo je dobro... baš dobro i trajalo je dugo. Baš ono što mi je trebalo i što već duže vreme nisam imao. Sve sam zaboravio, i ko je i šta je, samo smo se prepustili divljim mirisima i osećajima koji su nas vodili u neku drugu dimenziju. Ko zna koliko je sati prošlo dok nismo stali da odmorimo malo."

Ivan Gavrilovic, Autobiografija

[Bisernica]

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života.
Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više.
Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole
u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je
čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

Remark

[Bisernica]

Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama?

Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.

Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja

[Bisernica]

Ja ne umem da sviram ni u klavir ni u život, nikad to nisam umeo, uvek sam i suviše brzao, uvek bio suviše nestrpljiv,
uvek se nešto isprečilo, uvek se prekidalo — no ko je taj ko ume da svira, i ako ume, što mu to vredi? Da li je veliki mrak
zbog toga manje mrak, jesu li pitanja bez odgovora zbog toga manje bezizgledna, pali li očajanje sa večite nepotpunosti
zbog toga manje bolno, i može li se život time ikada objasniti i uhvatiti i pojahati kao pitom konj, ili je on vazda silno jedro
u oluji, koje nas nosi i koje nas, kad ga pokušamo uhvatiti, baca u vodu? Ponekad je preda mnom praznina koja kao da se
pruža do usred zemlje. Šta je ispunjava? Čežnja? Očajanje? Sreća? I kakva? Zamor? Rezignacija? Smrt? Zašto živimo?
Da, zašto živimo?

E.M. Remark - Crni obelisk

[Bisernica]

Čovek je subjekt sa dve slabosti vezane za njegovo postojanje i koje ga odlikuju. Svugde treba da voli, svugde treba da moli;
eto osnove svih romana : činio je to da bi naslikao bića koja je molio, kao i da slavi ona koja je voleo. Prva su, uslovljena strahom
ili nadom, morala biti mračna, ogromna, puna varki i izmišljotina, poput onih koje je stvorio Jezdra u vreme potčinjavanja Vavilona.
Druga su bila puna nežnosti i osećanja, kao što su to Karikle i Teagen kod Heliodora. Ali kako je čovek molio, kako je svugde voleo,
u svim tačkama Zemljine kugle gde je živeo, uvek je bilo romana, to jest dela fikcije koja su slikala čas izmišljenje predmete njegovog
kulta, čas stvarne predmete njegove ljubavi.

Markiz de Sad - Zločin iz ljubavi

[Bisernica]

Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol, koji ih razdire, pretvaraju one u dragulj" (Richard Shanon, u Müller, 86). I u mojim ranama rastu biseri. No oni mogu nastati samo onda kad se pomirim sa svojim ranama. Kad stišcem zube da bih grcevito zatvorio svoje rane, ne može u njima ništa rasti. Kad dotaknem svoju ranu, to me cesto zaboli. Tada osetim svoju nemoc da je se rešim. Ona ce ostati u meni, sve ako i zaraste. No ako prihvatim tu svoju ranu, tada se ona može pretvoriti u izvor života i ljubavi. Tamo gde sam ranjen, tamo sam i živ, tamo sam sebe osjecam, tamo osetim i drugoga. Mogu pustiti i druge da udju u moju ranu, tamo je moguc susret i dodir koji može i drugoga izlijeciti. Samo onaj lecnik može nekoga izleciti koji je i sam ranjen, rekli su stari Grci. Tamo gde sam jak ne može u mene prodreti neko drugi. Tamo gde sam slomljen, tamo može Bog u mene prodreti, a mogu uci i ljudi. Tu se susrecem sa svojim pravim ja, sa slikom koju je Bog o meni stvorio.
Cesto živimo u iluziji da sve naše rane mogu zaceliti. Izlecenjem smatramo da se rane zatvore i da ih više ne osjeamo. Dok se ne pretvore u brazgotinu, kružimo oko svojih rana i uvlacimo se sve dublje u njih. Bogu predbacujemo što je dozvolio tu ranu. Tek kad smo spremni pomiriti se sa svojom ranom, može ona za nas postati ulazom u našu nutrinu, u zdravi i svetli prostor. Rana nas prisiljava da potražimo lek u svojoj nutrini a ne u izvanjskoj marljivosti i jakosti.

Anselm Grün - Slomljeno srce-otvoreno srce

[Bisernica]

Hiljade očiju su bile uprte u nju.Na prepunim tribinama,vratovi su se izvijali da bolje vide.Čule su se tihe molitve.Jezici su coktali.
Stadionom se razlegao žagor kada su Marijam pomogli da siđe iz kamiona.Marijam je zamišljala odmahivanje glavama kada je preko
zvučnika objavljen njen zločin.Ali nije digla pogled da vidi odmahuju li s neodobravanjam ili s razumevanjem,s prekorom ili sažaljenjem.
Marijam se primorala da bude slepa za sve njih.
Ranije,tog jutra,bojala se da će napraviti budalu od sebe,da će napraviti predstavu s moljakanjem i plakanjem.Bojala se da će vrištati,
povraćati,da će se možda i upišati,da će je u poslednjim trenutcima izdati životinjski nagon ili telesna sramota.Ali,kad je sišla iz kamiona,
Marijamina kolena nisu klecnula.Ruke joj nisu zamlatarale.Nisu morali da je vuku.A kada je osetila da će klonuti,pomislila je na Zalmaja,kome
je otela ljubav njegovog života,čiji će dani odsad biti oblikovani tugom zbog očevog nestanka.Onda se Marijamin korak umirio,i mogla je da
nastavi.
Jedan naoružani čovek joj je prišao i rekao da hoda do gola na južnoj strani.Marijam je osećala kako gomilu obuzima napeto iščekivanje.
Nije dizala pogled.Gledala je u zemlju,u svoju senku,u senku svog dželata kako prati njenu.
Mada je u njemu bilo trenutaka lepote,Marijam je znala da je život,uglavnom,bio surov prema njoj.Ali,dok je prelazila poslednjih dvadeset koraka,
nije mogla a da ne poželi još tog života.Želela je da ponovo vidi Lejlu,želela je da čuje njen zvonki smeh,da ponovo sedi s njom uz čašu čaja i ostatke
alve,pod zvezdanim nebom.Žalila je što nikad neće videti Azizu kako odrasta,što neće videti prelepu mladu ženu u koju će se jednog dana preobraziti,
što joj neće obojiti šake kanom i što neće bacati nokul bombone na njenoj svadbi.Nikada se neće igrati sa Azizinom decom.To bi baš volela,da bude
stara i da se igra sa Azizinom decom.
Blizu gola,čovek iza nje rekao joj je da stane.Marijam ga je poslušala.Kroz mrežu burke videla je senke ruku kako dižu senku kalašnjikova.
Marijam je toliko toga želela,u tim poslednjim trenutcima.Ipak,dok je sklapala oči,preplavio ju je osećaj sveobuhvatnog mira,a ne žalosti.Pomislila je kako
je došla na ovaj svet,kao arami jedne bedne seljake,neželjen stvor,žalostan,nesrećan slučaj,korov.A ipak odlazi sa sveta kao žena koja je volela i koju su
voleli.Ostavlja ga kao prijateljica,pratilja,čuvar.Kao majka.Napokon neko.Ne.Nije tako loše.
Ovo je smislen kraj za slučajno začet život.
Marijamine poslednje misli bile su reči iz Kurana,koje je tiho prošaputala.

Nebesa i Zemlju je sa ciljem stvorio;On noću zavija dan i danom zavija noć,
On je Sunce i Mesec potčinio,svako se kreće do roka određenog.
On je Silni,On mnogo prašta!

- Klekni! - rekao je taliban.

Moj Gospodaru!. Oprosti i smiluj se,a ti si najbolji milosnik!

- Klekni ovde hamšira.I gledaj dole.

Poslednji put Marijam je učinila kako joj kažu.

Haled Hoseini - Hiljadu čudesnih sunaca

[Bisernica]

Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije, a strast doživljava snove.
Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročiti miris koji
si nekad voleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš –
kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.

Oskar Vajld - Slika Dorijana Greja

[Bisernica]

Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama.
Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje izme?u sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće.
Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča.
Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo.
Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.

Kristijan Grendal - "U oktobru "

[Bisernica]

- Tama, koja je nadolazila sa Sredozemnog mora, prekrila je grad koji je prokurator mrzeo. Iščezli su viseći mostovi koji su spajali hram i strašnu Antonijevu kulu... Nestao je Jerušalem, veliki grad, kao da ga nikad nije ni bilo na svetu... Pa, idite bestraga i vi i vaša nagorela sveska i sasušena ruža! Sedite ovde na klupi sami i preklinjete ga da vas oslobodi, da vam dopusti da udišete vazduh, da nestane iz vašeg sećanja!
Prebledelog lica, Margarita se vrati na klupu. riđi ju je gledao žmirkajući.
- Ništa ne razumem - tiho reče Margarita Nikolajevna. - .......
- Kakva gnjavaža... - progunđa riđi i progovori glasnije: - Oprostite, ali rekao sam vam da nisam ni iz kakve ustanove. Sedite, molim vas.
Margarita se bez reči povinovala, ali ipak, sedajući, upita još jednom:
- Ko ste vi?
- Pa dobro, zovem se Azazelo, ali to vam svejedno ništa ne govori.
- A da li biste mi rekli kako ste saznali za listove i moje misli?
- Neću da kažem - hladno odgovori Azazelo.
- Ali vi nešto znate o njemu? - molećivo šapnu Margarita.
- No, recimo da znam.
- Preklinjem, recite samo jedno.... da li je živ? ... Ne mučite me!
- No, živ je, živ - nerado se odazva Azazelo.
- Bože! ...
- Molim vas, bez uzbuđenja i uzvikivanja - namršteno reče Azazelo.
- Oprostite, oprostite - mrmljala je sada pokorno Margarita - naravno, naljutila sam se na vas. Ali, složićete se, kad neko na ulivi poziva ženu nekud u goste...Nemam predrasuda, uveravam vas - Margarita se nesvesno nasmešila - ali nikada ne srećem nikakve strance, uopšte nemam volje da se sa njima upoznajem... a osim toga, moj muž... Moja tragedija je u tome što živim sa nekim koga ne volim... ali smatram nedostojnim da mu kvarim život... Od njega ništa osim dobra nisam videla...
Azazelo sasluša ovaj nepovezani govor s očiglednom dosadom i reče grubo:
- Zamolio bih vas da za trenutak ućutite.
Margarita poslušno zaćuta.
- Pozivam vas kod stranca koji je potpuno bezopasan. I neće ni živa duša znati za tu posetu. Eto, za to vam ja jamčim.
- A šta ću ja njemu? - ulagivački upita Margarita.
- To ćete saznati kasnije.
- Razumem... Treba da mu se podam - reče Margarita zamišljeno.
Ovo Azazelo nekako nadmeno proprati sa ''hm'' i odgovori ovako:
- Uveravam vas da nema žene na svetu koja to ne bi poželela - smešak iskrivi Azazelovu njušku - ali, razočaraću vas, toga neće biti.
- Kakav je to stranac!? - smete se Margarita i uzviknu tako glasno da se prolaznici okrenuše prema njoj. - Kakvog ja interesa imam da idem kod njega?
Azazelo se naže prema njoj i značajno šapnu:
- No, interes je veoma veliki... iskoristićete priliku...
- Šta!? - uzviknu Margarita i razrogači oči. - Ako vas dobro razumem, vi aludirate na to da tamo mogu saznati nešto o Njemu?
Azazelo ćutke potvrdi glavom.
- Idem! - silovito uzviknu Margarita i uhvali Azazela za ruku.
....
- ...znam na šta pristajem. Ali pristajem na sve zbog Njega, zato što se ničemu više na ovome svetu i ne nadam....


Mihail Bulgakov - Maestro i Margarita

[Bisernica]

- Htio bih da posjetim one uzvišene planinske goleti, gdje čovjek umire od žeđi i hladnoće, onu vanvremensku povijest, onaj apsolut vremena i prostora gdje ne postoji ni čovjek, ni zvijer, ni bilje, gdje čovjek silazi s uma od samoće, gdje je jezik naprosto puste riječi, gdje je sve izglavljeno, nepovezano, u raskoraku s vremenima. Hoću svijet muškaraca i žena, stabala koja ne govore (zato što se previše govori u ovom svijetu i ovako!), rijeka koje te odnose na mnoga mjesta, ne rijeka koje su samo legende, nego rijeka koje te dovode u dodir s drugim muškarcima i ženama, s arhitekturom, vjerom, biljem i životinjama — rijeka koje na sebi imaju čamce, i u kojima se ljudi utapaju, ne utapaju se u mitovima i legendama i knjigama i prašini prošlosti, nego u vremenu i prostoru i povijesti. Hoću rijeke koje stvaraju okeane, kao što su Shakespeare ili Dante, rijeke koje nisu presahle u pustoši prošlosti. Okeane, da! Dajte, da imamo više okeana, novih okeana koji prekrivaju prošlost, okeana koji stvaraju nove geološke formacije, nove topografske prizore i čudne, zastrašujuće kontinente, okeane koji istovremeno razaraju i konzerviraju, okeane po kojima možemo ploviti, uputiti se prema novim otkrićima, novim obzorima. Dajte da imamo više okeana, više potresa, više ratova, više katastrofa. Dajte da imamo svijet muškaraca i žena s dinamima između nogu, svijet prirodnog bijesa, strasti, akcije, drame, snova, ludila, svijet koji proizvodi ekstazu a ne suhi prdež. Vjerujem da se danas više nego ikada prije mora težiti prema knjizi čak ako u njoj postoji samo jedna velika stranica: moramo se dati u potragu za fragmentima, krhotinama, komadićima odsječenog nokta, bilo čim što u sebi ima žicu rudače, bilo čim što može uskrsnuti tijelo i dušu.
Može biti da smo osuđeni, da za nas nema nade, za nikoga od nas, ali ako je tome tako, onda se dajmo u posljednji agonijski, krvavi urlik, kriještanje izazova, ratni poklič! Odbacimo tužaljke! Odbacimo elegije i jadikovke! Odbacimo biografije i istorije, biblioteke i muzeje! Nek mrtvaci jedu mrtvace. Neka mi živi plešemo oko ruba kratera, posljednji ples izdišući. Ali ples!


Henri Miler - Rakova obratnica

[Bisernica]

Čovek je subjekt sa dve slabosti vezane za njegovo postojanje i koje ga odlikuju. Svugde treba da voli, svugde treba da moli; eto osnove svih romana : činio je to da bi naslikao bića koja je molio, kao i da slavi ona koja je voleo. Prva su, uslovljena strahom ili nadom, morala biti mračna, ogromna, puna varki i izmišljotina, poput onih koje je stvorio Jezdra u vreme potčinjavanja Vavilona. Druga su bila puna nežnosti i osećanja, kao što su to Karikle i Teagen kod Heliodora. Ali kako je čovek molio, kako je svugde voleo, u svim tačkama Zemljine kugle gde je živeo, uvek je bilo romana, to jest dela fikcije koja su slikala čas izmišljenje predmete njegovog kulta, čas stvarne predmete njegove ljubavi.

Markiz de Sad, - Zločin iz ljubavi

[Bisernica]

Međutim,ne polazi li akt samoubijanja baš od korenite formule spasenja?Nije li ništavilo jednako večnosti?
Usamljeno biće nema potrebe da zaraćuje sa celim svetom,ono samo sebi šalje ultimatum.Ono više ne želi
da traje večito,kada je u jednom nedostižnom činu apsolutno uspelo da bude ono samo.Odbacuje nebo i
zemlju,kao što odbacuje sebe.Barem će dostići punoću slobode nedostupnu onome ko je u budućnosti beskonačno traži...


E.M.Sioran - "Kratak pregled raspadanja"

[Bisernica]

Riječi ne dolaze iz želje,nego s jezika .Lako je jeziku mljeti koješta. Jezik izbaci u svijest svoje riječi (uostalom,uvijek
iste i davno poznate riječi)i rasplinu se kao dim. Ništa se nije dogodilo. Svijet i dalje hoda, jede, puši i spava i opet govori
riječi i opet se ništa nije dogodilo. Svijet želi govoriti,ali svoje želje ne iskazuje riječima. Štoviše, riječima ih sakriva
i zaklanja. Riječi su maska. On ne želi ono što govori.


Ranko Marinković- Ruke

[Bisernica]

...pogledajte lica i tela ljudi koje volite.Eksplicitnu lepotu koja ne potiče od mekoće kože ili neutralnosti izraza,već od mreže iskustava koja je ostavila svoj trag.
Svako lice,svako telo živi je fosilni zapis.Zapis i mačkama,neprijateljima,teškim porođajima;o nesrećama,okrutnostima,blagoslovima.
Podsećanja na ludosti,pohlepu,nesmotrenost,nestrpljivost.Trenuta k vremena,sećanja,sačuvan i pohranjen unutar tela i na telu.Ne mora vam se reći da su ti zapisi
ono što vašeg ljubavnika čini prelepim.Ako Bog postoji,on je tamo,u malim,odbačenim delićima,grubim,nasumičnim,koji nemaju sebi ravnog.

Stefani Kalos-Skrhana za tebe

[Bisernica]

Kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osjećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Volio sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.

Volio sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumijem da li smo se voljeli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvijek bila u meni, kao dio mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih vječitih čežnji, kao sjećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog djeteta, koje nije uspijevalo da pronadje drugara sa kojim bi podijelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Volio sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unijela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podijelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj dio mene koji sam oduvijek htio da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osjećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put vidio prošle godine, prošlog mjeseca, ovog jutra ili možda prije samo nekoliko trenutaka.Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosjetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje ljepote za kojom posežem kada imam potrebu za svijetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar dio ljepote koju umiješ da daš onome ko je pored tebe...


Alberto Moravia - Tajna

[Bisernica]

Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena ni pobožna, sem kakve specijalne naklonosti,
neke vrste urođene svetosti. Žena najčešće podleže ljubavi i strasti tek u doba kada je samoća više ne plaši. Strast je doista suva
pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani asketizam, isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice isto tako
retke kao i velike pokajnice. Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju da žene ne meću rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju
istinske ljubavi.

Anatol Frans - Crveni krin

[Bisernica]

Samo sam o tebi pričala, sa puno ljubavi i tuge, samo tebe volim i slepa sam za druge, dani su mi dugi i prazni,
bez imalo svetla i sjaja,bez nade, bez iluzije. Ja svoj bol ne nosim kao otvorenu ranu, da je drugi vide. U sebi bol gnječim i
čvrsto ga držim, ne dam mu da pređe preko usana, a sreća svoje razloge ima koje razum će teško da shvati, jer jedino srce
može da nam kaže ko bi trebao da se vrati!

Minuti su dugi,kada srce boli, jer sve u životu čuva onaj koji voli dok mene od tebe dele velike daljine. Bože, da li mi ime bar
nekada spomene?! Eh, da mogu u ove sitne sate, kada me misli navedu na tebe, da tiho nečujno kod tebe svratim, i tebi za
ljubav poljupcem uzvratim!

Ono što ću tireći neka ostane tajna između tebe i mene, dva srca prividno spojena zlatnom niti... I opet guši osećaj da te nemam,
da ti zagrljajem ne mogu pokazati gde pripadaš, niti ljubiti lice anđela.
Ostajem verna molitvi da osetiš šta je prava ljubav i kako se voli do smrti!

Diana D. -"Naša ljubav"

[Bisernica]

Ništa nikada ne počinje.

Ne postoji nikakav prvi trenutak; nikakva pojedinačna reč iz koje, ili mesto iz koga, proističe ova ili bilo koja druga priča.

Uvek nailazimo na niti koje možemo slediti do neke ranije priče, kao i do priča koje njoj prethode; međutim, činiće nam se da veze postaju sve oskudnije dok glas pripovedača zamire, jer svako će doba želeti da priča bude ispričana kao da je njegova vlastita tvorevina.

Tako paganin biva posvećen, tragično postaje smešno; veliki ljubavnici se razneže, a demoni se pretvaraju u igračke na navijanje.

Ništa nije postojano.

Lađica plovi tamo-amo, činjenica i mašta, um i stvar utkani u ustrojstva kojima samo ovo može biti zajedničko; da je negde između njih skriven filigran koji će vremenom prerasti u neki svet.

Clive Barker - Utkani svet

[Bisernica]

Ima u meni bunar iz kojega zahvatam. Nije moj, samo ga je meni neko poverio. Katkada je suv, katkada neiscrpan.
Ne mogu zadržati nijednu njegovu kapljicu. U ovom bunaru svetluca voda života.
Saslušaću te, ali će biti i onoga što neću dobro primiti. Možda zato što mi nedostaje, ili imam obilnije. Dovoljno je ako
sebe prihvatiš. Tako ćemo imati zajedničko ishodište. Svako ima svoju nemoć koja se ne može poreći. Možeš potpuno
postojati: ako nema poricanja, ako na sve možeš reći da.


Lajoš Kesegi "Esejistička srča"

[Bisernica]

Znači, to bi bio sav njen život? Jedan obećavajući početak, onda, u sredini, period obasjan zvezdama, zatim padanje u bezdan i,
najzad, jedan odvratan kraj, iznenadan, bez upozorenja. Sa groznim osećajem junakinje jedne nedovršene priče...
Čudno. Kažu da u trenutku umiranja čoveku pred očima prolaze svi važni događaji iz njegovog života. Nikol, zapravo, vidi samo
jedan prizor: jednu plažu koja se proteže u nedogled, na kojoj nema ništa osim dve osobe koje radosno pokazuju rukom u njenom
pravcu. Uspeva da raspozna njihova lica. Prvo je lice jedinog čoveka koga je ikada volela i koga nije znala da zadrži. Drugo je lice njene
kćerke, koju nije znala da zaštiti.

Gijom Muso - Zato što te volim

[Bisernica]

Kaligula:- Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pesnika i kukavica. Samoća? Ali koja?
Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih… Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nežnost, drolje i bagra bogova! Samoća! Ah, kad bi umesto ove samoće, zatrovane senama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća… Ne, Scipione… Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene koju grlim, dok se noć zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao deo sebe izmedju života i smrti, moja samoća se ispunjava oporim mirisom žene što nestaje u meni.
Scipion:- Svi ljudi imaju u životu neku blagost. Ona im pomaže da nastave. I njoj se obraćaju kada su umorni.
Kaligula:- To je istina, Scipione.
Scipion:- Ima li u tvojoj duši nešto poput suza i tihog utočišta?
Kaligula – Ima.
Scipion: -A to je?
Kaligula:- Prezir.

Alber Kami – Kaligula

[Bisernica]

U autobusu je sedeo odmah iza vozača i razmišljao o tišini snega. Tako bi nazvao ono što je u sebi osećao da je to bio početak neke pesme. Tišina snega.

Da nije bio umoran od putovanja i da je malo više pažnje obratio na velike pahulje koje su sa neba padale kao ptičija pera putnik do prozora mogao bi da predoseti
da se približava jaka snežna oluja i možda bi još od početka shvatio da je krenuo na putovanje koje će mu promenuti čitav život, pa bi se vratio natrag.


Šta ja radim na ovom svetu pomislio je Ka. Ovako izdaleka pahuljice izgledaju tako žalostivo,a takav mi je život. Čovek živi, troši se, nestaje.Pomislio je kako istovremeno i nestaje i biva:voleo je sebe, s ljubavlju i tugom pratio je put kojim je poput kakve pahulje napredovao njegov život. Njegov otac upotrebljavao je miris posle brijanja –setio ga se. Setio se hladnih stopala u papučama svoje majke koja je u kuhinji spremala doručak dok je on njuškao taj miris, jedne četke za kosu, slatkog ružičastog sirupa za iskašljavanje koji su mu davali da pije kad bi se noću probudio kašljući, kašike u ustima, svih onih malih stvari što čine život, jedinstva snega, pahuljice...

Orhan Pamuk, Sneg

[Bisernica]

Telo, ljubav, smrt- to troje čini samo jedno. Jer telo je bolest i požuda, a ono nam donosi smrt, da, oboje je puteno,
i ljubav i smrt, i u tome je njihov užas i njihova magija! Ali smrt, razumeš, ona jednim delom ima vrlo rđav glas, ona je
nešto bestidno, zbog čega se crveni od srama; a sa druge strane to je sila vrlo svečana i vrlo veličanstvena- mnogo
uzvišenija nego veseli život koji pravi pare i nabija mešinu- mnogo dostojnija poštovanja nego napredak koji neprestano
blebeće- zato što je smrt istorija i plemenitost i pobožnost, i ono večno i sveto što čini da skinemo šešir i da hodamo na
vrhovima prstiju...A isti tako, i telo i ljubav prema telu su nešto nepristojno i neprijatno, i telo pocrveni i pobledi na površini
svojoj usled straha i stida od sebe samog. Ali ona je isto tako velika slava dostojna obožavanja, čudesna slika organskog
života, sveto čudo običaja i lepote, a ljubav prema njemu, prema ljudskom telu to je isto tako krajnje čovečansko interesovanje...


Tomas Man, Čarobni breg

[Bisernica]

Vreme se sastoji od dve gromade koje se podozrivo merkaju: prošlosti i budućnosti. Između njih majušno,
uklješteno, nervozno, drhtavo, kao nekakav žele ili patišpanj, stoji nešto što neprestano nestaje: sadašnjost.
Sasvim je jasno da sadašnjost ne postoji. Sadašnjost je granica, asimptota, mit. Ona postoji samo kao namera,
kao uspomena. Ona je potpuno odsutna. Samo što izgovorite sadašnjost, hitronoga sadašnjost već je prošlost.
Sadašnjost je samo pena, ona opšiva talas prošlosti koji preplavljuje budućnost.

Jedan od omiljenih Borhesovih pesnika negde je napisao:
Trenutak u kome govorim već je daleko od mene.

Žan d' Ormeson - Priča Jevrejina lutalice

[Bisernica]

Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni.
Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce
naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne te iste knjige! Nikada nisam saznao da li ih
prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine.
Ja, međutim, ne verujem u sudbinu kao fatum, kao što je to u grčkoj tradiciji, ili kao što veli naš tango:" Od sudbine niko ne pobeže."
Jer da je tako, zašto bih vam ovo pisao? Mislim da nam je sloboda namenjena da bismo ispunili određenu misiju u životu; a bez slobode
ništa nema svrhe. Štaviše, mislim da je sloboda, koja nam je nadohvat ruke, veća od one koju se usuđujemo da okusimo. Dovoljno je čitati
istoriju, tu veliku učiteljicu, da bi se videlo koliko je puteva čovek uspeo da prokrči svojim rukama, u kojoj meri je ljudsko stvorenje menjalo
tok stvari. Svojim pregalaštvom, ljubavlju, fanatizmom.

Ernesto Sabato, Otpor

[Bisernica]

Rod ljudski nije podložan neograničenom napredovanju. Da se on razvije bilo je potrebno da na zemlji budu izvesni fizički i hemijski uslovi koji nikako nisu stalni.
Bilo je vreme kada naša planeta nije bila pogodna za čoveka: ona je bila suviše topla i suviše vlažna. Doći će i vreme kad mu više neće pogodovati: biće suviše hladna i suviše suha. Kad se sunce bude ugasilo, što ne može izostati, davno pre toga zemlja će biti biti bez ljudi. Poslednji biće isto tako nesposobni i glupi kao što su bili prvi. Oni će zaboraviti sve veštine i sva znanja. Oni će se bedno ispružiti u pećinama, ukraj glečera čije će providne gromade tada klizati nad isčezlim ruševinama varoši u kojima se sad misli, voli, pati, nada. Svi brestovi, sve lipe biće izumrle od zime: i jele će vladati same na sleđenoj zemlji.
Ovi poslednji ljudi, očajni, ne shvatajući da su to, neće ništa znati o nama, ništa o našem geniju , ništa o našoj ljubavi, a ipak oni će biti naša novo rođena deca i krv naše krvi. Slab jedan ostatak kraljevske inteligencije, nesiguran u njihovoj otupeloj lubalnji, održeće im još neko vreme prevlast nad merdevinama namnoženim oko njihovih pećina. Narodi i plemena biće isčezla pod snegovima i ledom, sa varošima ,putevima, vrtovima starog sveta. Jedva nekolike porodice opstojaće. Žene, deca, starci, ukočeni jedan preko drugog, videće kroz otvore njihove pećine kako se nad njihovim glavama tužno uspinje jedno tamno sunce po kome će, kao po ugarku koji se gasi protrčavati riđi plameni, dok će zaslepljujući sneg zvezda i dalje sijati celoga dana u crnom nebu, kroz ledeni zrak. Eto šta će se videti: ali, u svojoj gluposti, oni čak neće znati da vide nešto.Jednoga dana, poslednji od njih ispustiće bez mržnje i bez ljubavi u dušmansko nebo zadnji ljudski dah. A zemlja će produžiti da se kotrlja, noseći kroz ćutljive prostore pepele čovečanstva, Homerove poeme i uzvišene odlomke grčkih mramora, priljubljene uz njene ohladnele bokove. I nikakva misao više neće poleteti put beskraja, iz nedara ovog globusa gde se duša toliko usuđivala, nikakva ljudska misao bar. Jer ko može reći da druga kakva misao neće doći do svesti o sebi i da taj grob u kome ćemo mi počivati neće biti kolevka jedne nove duše? Kakve duše, ja ne znam. Duše insekta, možda.

Anatol Frans - Epikurov vrt

[Bisernica]

Treba li spaliti Frojda? Uvek je moguće pokušati. S Isusom, Marksom i Ajnštajnom, Frojd čini jevrejsku četvorku koja je zasigurno napravila najveći haos u svetu,
naoružan, kao i ostala četvotica, jedino svojim duhom. Ali ono što su sva četvorica ubacili u mozak i svest svih nas, uključujući i one koji veruju da ih to nimalo ne
dotiče, prožima naše sveukupno ponašanje, pa čak i naš rečnik. Onda, pošto se već mora ziveti sa njima, bolje je pokušati upoznati ih kako bismo ih, ako je moguće,
prevazišli i videli šta dolazi posle. " Svi mi gacamo po blatu, a retko poneki gledaju zvezde", podvlači Oskar Vajld. Oni što gledaju zvezde vode igru...

Lu Andreas- Salome nije niti model, niti primer koji treba slediti, već je jednostavno prva žena koja je uspela da živi u skladu sa svojim bićem.

Fransoaz Ziru - Lu, priča o slobodnoj ženi

[Bisernica]

Moj se život sastojao od samih posrtaja i polovičnosti, sada oko mene leži bezbroj praznih i besciljnih misli, ali neka ti nikada ne smeta ako kasnije otkriješ besciljnost tih misli, neka ti nikada neuspjeh ne oduzme radost, jer nije uspjeh važan nego put na kojem za njim težiš. Ne traži posljednji uzrok stvari, ne istražuj njihovu tajnu, jer je ona tamna i prazna. Sjaj sitnih stvari je to što životu daje toplinu. I ne mjeri život po tome što traje deset, dvadeset godina, više ili manje, to je ionako svejedno uporedjujući koliko dugo nisi postojao i koliko te dugo neće biti.

“Kad duša umre”, Lajoš Zilahi

[Bisernica]

Na žalost, nismo bića koja lebde u mehurima od sapunice, srećne lutalice u vazduhu: postoji jedno pre i posle u našim životima, i to pre i posle jeste klopka u koju smo uhvaćeni kao plen u mreži. Kažu da krivicu očeva ispaštaju sinovi, krivica dedova pada na unuke, a ona pradedova na praunuke. Ima nekih istina čiji je smisao oslobođenje, i onih drugih koje nas užasavaju. Ova moja, pripada drugoj kategoriji. Gde se završava taj lanac krivice? Kod Kaina? Mora li da se ide tako daleko? Šta se krije iza toga? U jednoj indijskoj knjizi sam pročitala da je sve u moći sudbine, dok je snaga volje samo privid. To me je umirilo, ali listajući dalje pronašla sam da naša sudbina nije ništa drugo do rezultat naših prošlih radnji, što znači da, ipak, sami određujemo svoju sudbinu. Opet sam bila na početku. Gde je rešenje, pitala sam se. Koju nit treba razmrsiti? I da li je u pitanju nit ili niz? Može li da se preseče, da se prekine, ili smo zarobljeni zauvek?

Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi

[Bisernica]

Do ovog trenutka oko mene su se razvijale razne stvari čiju uzajmanu povezanost ne znam.
Nisam čestito uspela ni da ustanovim njihove uzroke, ni smer u kome se kreću. Ja sam u
sve to posledično bila upletena. Ali sad je dosta. Od sada nadalje će biti drugačije od ovoga
do sada. Više neću da budem marioneta ničije samovolje.
Od sada nadalje, postupaću sledeći samo jedno pravilo koje za mene postoji, odnosno samo
svoju volju. Ma šta u tome bilo dobro, a ma šta bilo loše, od sada nadalje ja sam uzrok, i ja sam pravac.

Haruki Murakami - "1Q84"

[Bisernica]

Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla.

Naučio sam da biti voljen ne znači nista, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija.

Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.

Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Herman Hesse - "Srećan je ko ume da voli"

[Bisernica]

Ja imam dom

Svi oko mene bolesni su od života u Hrvatskoj. Prijateljica me nazvala jer je u robnoj kući otkrila čizme po pedeset kuna. Navukle smo ih ali nam od toga nije bilo bolje. Gledale smo čizme na svojim nogama, pogledale jedna drugoj u oči i zaplakale. Pred desetak žena koje su poput nas mislile da se sa pedeset kuna može kupiti sreća.

Prijateljica je izvukla karticu. U kafiću smo svaka popile dvije tople čokolade, preračunato u čizme, u grlo smo stresle čizme i pol. Ja sam izvukla karticu. Ana je rekla da bi bilo bolje da nismo popile onu čokoladu nego smo trebale kupiti još jedne čizme i usrećiti neku nesretnicu. Možda.

Smijale smo se histerično dok smo jedna drugoj nabrajale: moram platiti karticu, a ja struju, vodu, telefon i plin. Zašto je ovako zahladilo? Nemam maloj za pokaz, ni za tenisice, moje se dijete na sudu već deset godina bori protiv oca koji joj ne da njen dio kuće a banke ljude bacaju na cestu u roku od deset dana.

U Ukrajini gore nebo i zemlja, da li bi požar pomogao Hrvatskoj? Ne bi, misli Ana, ukrajinsku vatru krenuo je gasiti Tonino Picula. Tonino Picula? Što može ugasiti Tonino Picula? U kakvom svijetu živimo kad Tonino Picula rješava teške svjetske krize? Dok je živio u Velikoj Gorici nismo znali da je u stanju učiniti išta osim svoga psa izvesti u park na pišanje.

Ana pada u komu kad god mora ući u market. Zašto je hrana skuplja ovdje nego u Italiji? I telefoni su skuplji i sirupi protiv kašlja i umjetne suze i lupocet i telefonski impulsi. Sve je kod nas skuplje nego u onoj Evropi u kojoj mi nismo. Riječka bolnica je u raspadu. To brine i Anu i mene jer smo u godinama kad ti je bolnica sve češće drugi dom.

Ana misli da su Primorci pizde, pizde nad pizdama kad nisu u stanju zapaliti Rijeku onako kako Ukrajinci pale Kijev i najzad pritisnuti naše korumpirane političare uza zid i prisiliti ih da izgrade bolnicu na koju čekamo od kada je ovim krajevima vladao pokojni Franc Jozef. Ja sam protiv bilo kakvog nasilja koje uključuje onog Piculu kao mirotvorca. I smrt je bolja od toga.

Srela sam medicinsku sestru koja mi je obećala da će me ubiti kad odlučim da mi je svega dosta. U bolnici u kojoj radi nema vate ni toalet papira ni pokrivača ni posteljine ni hrane ni zavoja, ni sterilnih operacijskih sala ni zidova koji se ne ruše. Mladi žele van, van, van iz ovog sranja od zemlje u kojoj takozvani ljudi u potrazi za srećom poput zombija bauljaju od šaltera do šaltera, od kontejnera do kontejnera, od šanka do šanka, od ambulante do ambulante.

Šta je sreća, pitam Anu. “Želim se riješiti dugova prije nego umrem.” Trenutno me veći dugovi ne muče jer žvačem pokojnoga oca i pokojnu majku. Hvala bogu da su umrli pa s vremena na vrijeme prodam ono što su mi ostavili. Ako uskoro ne umrem ne da ću pojesti leševe svojih staraca nego ću požderati samu sebe.

S jedne strane to me baca u bedaru, s druge, drago mi je što me vlastita djeca neće žvakati. Ipak, jedina sam sretna osoba među ljudima koje poznajem. Baš sretna. Kad sjednem za komp i napišem tekst pa mi se netko javi iz Kanade, Splita, Toronta, javila mi se čak i žena iz Singapura koja je u vlaku čitala moj tekst…

Tu mi sreću nitko ne može oduzeti. ****š čizme! Osjećam se živom dok mlatim po tipkovnici. Danas sam pročitala pjesmu koju mi je poslala “Veronika”.

Ja nemam dom

Gruba smrt oca mi odnijela
Grubi ljudi majku mi skrhali
Grube noći haljinu časti mi skinule
Gruba crkva boga mi razdjevičila
Gruba država domovinom mi se nahranila
I gdje je onda moj dom?

Jadna Veronika. Moj dom je tamo gdje je Veronika. Moj dom je tamo gdje ste svi koji mi se javljate.


Vedrana Rudan - Kako umrijeti bez stresa