Pogledaj Punu Verziju : Goran Petrović
http://razbibriga.net/imported/2010/11/goranpetrovic150x150-1.jpg
Goran Petrović jedan je od najznačajnijih (i najčitanijih) srpskih pisaca mlađe
generacije srpskih savremenih prozaista.
Rođen je u Kraljevu 1961. godine. Studirao je jugoslovensku i srpsku književnost na
Filološkom fakultetu Beogradskog univeziteta. Radio je dugo kao bibliotekar u ogranku
gradske biblioteke u Žiči, pedesetak metara od manastira Žiča, a danas je na mestu
glavnog urednika časopisa „Povelja“ gradske biblioteke u Kraljevu.
Objavio je:
knjigu kratke proze Saveti za lakši život (1989),
roman Atlas opisan nebom (1993),
zbirku pripovedaka Ostrvo i okolne priče (1996),
roman Opsada crkve Svetog Spasa (1997),
roman Sitničarnica „Kod srećne ruke“ (2000),
zbirku pripovedaka Bližnji (2002),
zbirku izabrane kratke proze Sve što znam o vremenu (2003) i
dramu Skela (2004),
zbirku pripovedaka „Razlike“ (2006).
Knjige su mu štampane u preko četrdeset izdanja.
Petrovićevi romani su objavljivani u prevodu na ruski, francuski, italijanski, španski
jezik, poljski i bugarski.
Prema romanu Opsada crkve Svetog Spasa, a u dramatizaciji i režiji Kokana
Mladenovića, u Narodnom pozorištu u Somboru postavljena je istoimena predstava.
Goran Petrović je dobitnik književne stipendije Fonda Borislava Pekića, „Prosvetine“
nagrade, nagrade „Meša Selimović“, „Račanske povelje“, „Zlatnog bestselera“, „Vitalove“
nagrade, nagrade Narodne biblioteka Srbije za najčitaniju knjigu, NIN-ove nagrade za
2001. godinu, Oktobarske nagrade grada Kraljeva i nagrade „Borisav Stanković“.
Vikipedija
''Knjige su kao sunđeri. Naizgled neznatne veličine, šupljikavo, spužvasto tkivo je kadro
da upije nebrojeno mnogo sudbina, čak da u sebe primi čitave narode. Šta su drugo
knjige o nestalim civilizacijama, no sunđeri koji su u sebe saželi čitave epohe? Do
posljednje žive kapi, dok i sami nisu stali da se suše, da se kamene…- kucnula bi
Natalija Dimitrijević o hrbat nekakve obimne istorijske studije, zvuk je slican onom
kojim se oglasava siga.
- Istina, podsetila se Jelena, prostori nekih knjiga su izgledali kao okamenjeni. Poput
ukletih, napuštenih gradova, u kojima sve stoji na utvrdjenom mestu, gdje danima
mozes da prebivaš, ali osim sopstvenog daha ništa drugo ne čujes. Bilo je knjiga koje
su sadržale samo proslost, tako davnu prošlost da su oblici postojali samo zahvaljujući
priviđenjima. Knjiga kojima se pronosio ljudski romor, muzika i smeh, da bi prišavši
zatekao – stoljetni odjek. Ili knjiga koje su pohodili samo posveceni, nastojeci da iz
preostalog obnove izgled kakve građevine ili ispod zaborava, težeg od svega najtežeg,
izvuku vredecu promisao. I postojala je stvarnost koja je licila na takve knjige, samo se,
za razliku od njih, nije mogla sklopiti, odložiti.''
Sitničarnica „Kod srećne ruke“
''Повратак у земљу отачаства као да беше насут самим обиљем почасти. Колико год их је Сава
обилазио, опреза ради скромнијим стазама крећући, многи излазаше пред њега - да му се
поклоне, руку целивају, приложе искрену радост своју или искажу честитања што сестринску
цркву српску овенча самовласношћу.
Међутим, да нема пута којим се може тек тако, олако проћи - потврдио је и један догађај, на
неком наоко незнатном раскршћу. Наиме, на овоме месту, као да га је од Васкрса чекао, пред ноге
Савине ничице паде човек одевен у широке хаљине, лица сасвим скривеног капуљачом и њеном
сеном. Великим речима славећи мудрост преосвештеног, непознати му рукавима обгрли колена,
не допуштајући да архиепископ и његова пратња начине макар још корак даље. Прође сам дан,
заметну се ноћ, једва се разјутри, петлови су седам пута морали да се јављају, а прилика је
упорно држала Саву, непрестане хвале говорећи. Да је ко други био на том раскршћу - одатле се
довека не би померио, тако је бирано говорио непознати. Монаси су поседали уоколо, удивљено
слушајући, не прозирући шта их је обузело. У неко доба, плетиво заседе познаде само Сава. Он се
прену, стрже странчеву капуљачу и сви видеше да под њом нема баш никога, да је она одећа
сасвим пуста, само гласом сујете надута према људском обличју. У исти час, празне хаљине се
склупчаше у прашини, раскршћа нестаде, пут се исправи, какав је туда од старине и пролазио.
Тек у наредном селу, братија дознаде да је заправо прошла мимо места страдања, где бројни
никада нису смогли снаге да се отму опаком загрљају таштине...''
Опсада цркве Светог Спаса
''...У нашем дому постоје два главна огледала: Западно и Северно. Оба се налазе у
соби за окупљање, окачена на зидове према одговарајућим странама света.
Западно огледало служи за посматрање лажи и истине. У њему се лаж и истина
раздвајају, показујући се свака за себе, непомешане и јасне за гледање. На левој
страни се кристалише лаж онога што је испред огледала, а на десној страни истина.
Тако, већ и по овоме мора бити одмах разумљиво: процес огледања у Западном
огледалу врло је болан. Неживи објекти се ломе, крцкају и шкрипе; живи се зноје,
час им је хладно, час веома топло, тешко дишу и добијају стравичне главобоље.
Захваљујући свему томе, Западно огледало је у својој историји често мењало
господаре, па му се порекло у тим силним наборима промена нетрагом изгубило.
Легенде кажу да је за неке од својих власника оно било чак и смртоносно – људи
најчешће нису у стању да преживе раздвајање лажи и истине. Релативно
безазленије последице (трајне и пролазне облике лудила, фрасове, ишчашења
вилице услед изненађености, сталну разрогаченост очију, повремене губитке смисла
за живот) беспредметно је бројати. Стога и није за чуђење што се ово огледало
најдуже задржавало у рукама људи сатканих од чисте лажи или чисте истине.
Природно, за њих огледање није представљало нарочиту муку. Пошто су се видели
само са леве или са десне стране Западног огледала, ти и такви нису ни
преживљавали болна раздвајања свог лика.
Извесне проблеме, изазаване поседовањем овако незгодне стварчице, ми смо
решили учесталим огледањем у Западном огледалу – не дозвољавајући да се лаж и
истина у нама преплићу до оне мере због које би њихово раздвајање било отежано и
болно. Временом је огледање у овом огледалу постало ствар хигијене – као што се
зуби морају редовно прати, тако се ваља редовно упознавати и са тренутним
односом лажи и истине у свакоме од нас понаособ. А ко ни због чега другог, то
треба чинити како се не би догодило да се неко случајно огледање, без намере, у
пролазу, оконча кобно по власника лика...''
Атлас описан небом
''Zimi se dan često suzi, noć obično preko mere ojača, bude da se veče začne u podne, dogodi se i da
jutro oboli od zaboravnosti. I svaka za sebe, a posebno ovako združene prilike, govore da je vreme za
igru senki.
Na kraju odluke da se igramo, Tanja i Dragor rasporede sveće po sobi za okupljanje. Prvu sveću
zapalimo iskricom iz akvarijuma sa mesečevim ribicama, drugu sveću prvom, treću drugom, četvrtu
trečom i tako do sto pedeset šeste. Potom složno i snažno razduvamo električno osvetljenje, pa
posedamo. Malo sačekamo da se tišina udobno namesti u svakom uglu sobe i počnemo.''
Atlas opisan nebom
одломак из романа "Опсада цркве Светог Спаса"
... Дакле, пет година даље, одмах по благонарочитом божанственом празнику
Христовог васкрсења, када би освећен за архиепископа српског, пред повратак у
земљу отачаства, надомак размеђа марта и априла, последње ноћи у Никеји, Сави у
сан ненадано дође родитељ његов, светопочивши монах Симеон. Седа брада и косе,
некада моћног самодршца, милостивог великог жупана Стефана Немање, беху влажнe од дуга пута под звезданим искрама. Низ мокре ризе, на камени под Савине
келије, капљу по капљу, сливао се сјај луне. Око босих ногу намерника - већ се
намножило велико и мало зрневље. Беше посебно тиха битинијска ноћ, само се
негде у даљини једва чуо разбој који од танких нити хука сове, раног трепера
зрикаваца, тешког дисања земље, ромора воде и ретких људских гласова тка изглед
времена.
- Оче, откуда? - прошапута затечени Сава, окрећући се у постељи. - Шта те гони да
ме походиш странствујућег под сводом далеке Никеје? Зар ниси знао да сутра
крећем теби, да на гробу твом студеничком озарен кажем како наша црква задоби
самовласност?
- Добро знам, утехо душе моје, куда ходиш и шта при срцу носиш - одврати Симеон
мирно, како и говоре они који су слова одавно пребрали од разметања. - Гласници
твоји већ су ушироко разнели вест о великој победи. Већ и у вис звоне звона, живим
звоном објављују твоје рукоположење. Али, ти сутра путујеш, а какав би отац био
онај који сина отпушта без савета. Воде ће бити од извора до извора, у застругу
имаш довољно соли, хлебови ће потрајати до Солуна, без речи правих, међутим,
нога може да заблуди, а душа криво да одлута.
Месец шкрину на небу. Обруч луне попусти. На земљу линуше нови зраци. Ветар
Вијорог се шушњем сплете у гране дрвећа. Однекуд, отегнуто, и вук поче да се
јавља. Зачуше се повици, звека опреме царских стражара. Биће да су некога
затекли у пољима месечине. Далеки разбој доврши тишак шару, па гласније
заштропта - све тврдо збијајући у тканицу времена.
- Чедо моје, ево шта спремих да при уму држиш - настави Симеон. - Тебе ће изјутра
васељенски патријарх Манојло Сарантин даривати благословом, граматом, подукама,
светим жезлом, достојним одеждама. И василеус византијски, кир Теодор Ласкарис,
бранитељ Ромејског царства, неће желети да заостане, дариваће твоме роду
допуштење да рудари месечину, а теби ће понудити четири мазге с пурпурним
самарима. Приде, ова милосрдна двојица даваће и велико благо као товар мазгама.
Питаће, желиш ли златне и сребрне сасуде, еванђеља окована и опточена драгим
каменовима, златовезене покрове и завесе, разне друге небројене драгоцености.
Ипак, сине мој љубљени, ти све ово одреци. Нека патријарх и цар понуђено приложе
манастиру Хиландaру, цвету Свете Горе. Ти, светлости очију мoјих, искај четири
никејска прозора. Упамти, моли патријарха и цара да ти дадну само четири прозора.
- Четири прозора?! За тако нешто мраморнике, највештије, доведох од Цариграда и
грчких земаља! Родитељу, зашто сада из Никеје да довлачим прозоре, па још на
пурпурним самарима?! - немирно се окрену Сава, умало му сан не преврну онамо где
је јава.
- Никуда док не довршим - испречи се Симеон шапатом. - Не буди се, не чини ми труд
залудним. Грешиш, прозор је вредан по виделу, не по ономе од чега је и колико
умешно изрезано окно тога видела. За први прозор тражи онај на који слеће
патријархова ластавица. За други и трећи моли да ти дадну она два у којима царице
испраћају и сачекују своје господаре када у бој крећу и када се из боја враћају. А
за четврти прозор тражи онај на коме се одмара двоглави орао самог василеуса. И
још, Саво, како се у туђини од снова о отачаству тешко памте ини снови, ако
заборавиш шта ти говорих, ти изјутра изађи на трг, нађи слепог човека који широко
види, и од њега купи шта он у тами тка. Због овога сам долазио, а сада сневај како
ти је воља.
Тако рече монах Симеон. Потом вас ишчезе. На поду, у келији само остадоше да се
љескају тисуште расутих зрна месечине.
А сам Сава, уистину, те последње ноћи у Никеји, настави да сања. Знано је - у
сновима су друмови нарочито богати правцима. Сањао је Сава манастир Филокал,
где је намерио да се одмори на повратку ка рашкој земљи. И сањао је манастир
Жичу, чију је цркву Св. Спаса намерио да заврши одмах по доласку. И сањао је
Сава манастир Студеницу, где је после свега желео да се повуче, да у самоти
подробно размисли о другим богоугодним делима. Можда је сањао још нешто, али
сваки видик напослетку доспе у предео којим столују невиди.
... Када цркву распасаше од скела, Сава се запути у своју келију да осмотри кроз
прозоре, добро памтећи завет остављен слепом старцу, помно пазећи да окна
катихуменије не буду истовремено ни одшкринута, камоли сасвим отворена.
Кроз први прозор, онај на коме је боравила ластавица васељенског патријарха,
Сава виде све како и јесте. Ластавичје гнездо, манастирско двориште, борове,
храстове, трпезарију, мађерницу, келије братства, странопријемницу, малу цркву,
стаје, ковачницу, оставе, торове, рибњак и пчелињак. Био је то прозор онога
садањег.
Кроз други и трећи прозор, оне у којима су чекале византијске царице, Сава виде
шта је било и шта ће бити. Кроз други је гледао догађаје прошле, како је Фридрих
Барбароса триред целивао Стефана Немању и како су Латини заузели и опљачкали
Константинопољ. Кроз трећи прозор Сава је гледао догађаје будуће, како један од
његова рода ослепљује сина, други у тамницу затвара оца и како се над његовом
земљом надвија мукли облак неверника.
Најзад, кроз четврти прозор, онај на коме се одмарао двоглави орао византијског цара, такође је
Сава могао видети све како и јесте, али све како јесте не одмах испод, него испред, на неколико
даљина. Тако је гледао, као да је ногама тамо, шта чине подвижници около Витлејема, колико је
бродовља укотвљено у пристаништу Дубровника и шта је у вечерњем тањиру угарскога краља.
- Видици са спрата припрате цркве Св. Спаса не иду само на четири стране света, већ се пружају и
у сва четири главна смера времена - говорио је Сава рукоположеном игуману манастира Жиче. -
Када у одаји не боравим, желим да свакога дана осмотриш кроз један од прозора и спрам онога
што затекнеш да одлучиш на добробит братства и нашег рода. Уздам се да видике нећете
смрсити. У супротном, нека вам је Господ на помоћи, путеви су нам у чвор везани, раздрешити их
неће моћи стото колено од овога места.
И пре него што ће кренути у Студеницу, да према сну у самоти подробно размисли о другим
делима, богољубиви овај Сава још жичком игуману на чување даде ћивот са делом деснице св.
Јована Крститеља и оно перце анђела, да га у бради држи као у каквом реликвијару. По милости
Божијој архиепископ српски Сава, игуману још и остави подуку да службу може пратити кроз
пети прозор. Онај прозор што се дозиђивањем припрате обрео између његове келије и
унутрашњости Спасовог дома ...
Može kafica?
Do đavola, pomislio sam, mi u našem domu imamo više šoljica za kafu od ministra!
Nisam zavirivao u tuđe živote, samo sam slučajno gledao televiziju – gledao sam i, kako
to u nas biva, ama baš ništa nisam video – kada se na ekranu pojavio ministar koji je
zagovornik „prikazanija” takozvane imovinske karte. Bio je to prilog u kojem je
navedeno šta sve ima. Rečju, ne baš mnogo, čak skromno, ali sam jedno dobro
zapamtio: „U kući imamo devet šolja za kafu!” Neću da okolišam, namah sam se lecnuo.
Do đavola, pomislio sam, mi u našem domu imamo više šoljica za kafu od ministra!
Zatim sam, postiđen, momentalno, javnosti radi, seo za radni sto da napišem ovaj
tekst. I još sam nekoliko puta proveravao, ustajao sam, otvarao gornje kuhinjske
elemente i trpezarijski ormar ne bih li utvrdio koliko tačno posedujemo kompromitujućih
predmeta. Rekoh sebi: evo, ovo je pravi trenutak odgovornosti – ni za živu glavu ne
umanjuj, ni za živu glavu ne uveličavaj...
Elem, nerado priznajem – u kući imamo 30 (slovima: trideset) šoljica za crnu kafu:
– Šest kineskih, plavih, od servisa koje je moja žena, kako se to kaže, „unela” u brak.
Koje, mahom, koristimo za ruski čaj. Mada se, a nadam se, iste šoljice možda i ne
računaju, jer se „vode” na suprugu.
– Svega pet vedžvudovih (jednu sam razbio), na koje smo veoma ponosni, a koje smo
kupili, tačnije menjali, tako što nam je povodom venčanja neko od rodbine poklonio
servis za ručavanje koji nam se, pak, nije svideo, te smo ga u prodavnici „Kristal” krišom
trampili za pomenuti komplet, pride i escajg, i još zidnu vagicu. Prodavac je, bez
sumnje, načinio privredni prekršaj, ali, priznajem, ja sam ga na to naveo.
– Zatim, pet rumunskih (od prvobitnih šest), sa oranž obrubom, koje nam je strina Milka
darovala za Mladence, i koje, praštaj, draga moja dobra nina, sada više koristimo za
jogurt; ističem, pretežno zdraviji 0,5 odsto masnoće, iako ja volim onaj ubitačni od 3,2
odsto.
– Potom, jednu (od dve) koje smo pazarili, onako za sebe, stidim se, u trenutku
raskalašnosti, solidan francuski porcelan, biljni motivi.
– Eh, moram da dodam, jednu koju je moja žena meni kupila u Italiji, u Padovi (na
dancetu se može pročitati da je pravljena u Japanu), čime je htela da mi pokaže koliko
me voli, a istu je platila toliko mnogo da sam je pitao: „Da li si normalna?”, mada
uobičajavam da izjutra popijem kafu baš iz te šoljice.
– A onda, još šest, koje nam je poklonila moja sestra, ali majušnih, samo za espreso,
koje su, međutim, „mrtav kapital”, jer nikada nismo nabavili željeni aparat za tu stranu
kafu, što se u našim političkim okolnostima valjda može smatrati olakšavnom okolnošću.
– I to bi bilo sve, hmm, da se nisam setio, a bogami i opomenuo: a zašto ti je, dragi
moj, to ćemo tek podrobno ispitati, ko zna zbog čega, da nije hteo da te podmiti, zašto
ti je prijatelj i pisac V. Ž. „na naselje” doneo, još šest keramičkih, raznobojnih,
nepoznatog porekla, koje i te kako koristiš, mada ne moraš, rasipniče jedan!
Ergo, crni čoveče, sve u svemu, nisi ni znao, u kući imaš 30 šoljica za crnu kafu.
Sledstveno je pitanje: čemu, gospodičiću, toliko šolja? Ne računajući one veće, za belu
kafu, mleko, te on šire za žitarice... Ne računajući tacne, tanjiriće, tanjire, zdele,
čorbaluke i dva slanika. Čemu sve to, demagogu, a sam ministar ima šolja: komada
devet!
Nisam tekst završio, a zabrinuo sam se. Drhtim! Shvatio sam da nikada neću moći da se
uključim u politiku. Ako ništa drugo naših 30 šolja me sasvim raskrinkavaju. Ipak, pišem
o svemu da olakšam dušicu, da sebi odušak dadem. Jeste, pravdam se, imamo u kući 30
šolja, ali nismo ih baš toliko želeli, branili smo se, tako se pogodilo, drugi su nas
podmašili, ugađali nam, šta li, a i mi smo, priznajem, sami sebi davali na značaju.
Na kraju, da se ne zaključi pogrešno, rekao bih da je ministar koji zagovara imovinsku
kartu, za razliku od mnogih drugih, vredan čovek. Slobodno zaradite, mili naši, odavde
cenim, kada vi budete mogli da zaradite i mi se nečemu možemo nadati. Sasvim usput,
bilo bi zanimljivije saznati, ako to nije nepristojno, ako ne zadire u privatnost, koliko svi
koji se utrkuju da nam prikažu imovinske karte imaju različitih zastava smotanih iza
vrata, koliko po fiokama imaju članskih poveznica propalih stranaka, koliko imaju raznih
rezervnih položaja...
Goran Petrović
03/04/2008
:raz_067::raz_067::raz_067:
genije... :lol:
Dobar dan
Probudim se tog četvrtka ranije nego obično i nekako odmah osetim – ovaj će dan biti
naročit. Vedro nebo, čist vazduh, sunce se umiljava, vidi se da sadnice tisa na balkonu
napreduju, na radiju je muzička, a ne govorna emisija, sve mi prija, kao da kafa nikada
nije bila mirisnija, jabuka ukusnija...
A onda, između dve kompozicije, spiker opominje slušaoce da je danas Dan knjige (i
zaštite autorskih prava). Ah, to je, dakle, to!, razjašnjava mi se u magnovenju. Zato mi
se ovaj dan čini tako divnim, tako različitim od drugih, uobičajenih dana. Pa da, kudim
sebe, zaboravio si, a to je maltene tvoj praznik. Dan je knjige, valja se obrijati,
svečanije odenuti, osmehnuti se... I, možda, ponosno prošetati ulicama. Neka se zna!
Tako sanjarim. Uživam. Nekih desetak minuta. Tja, čovek ne bi bio čovek da svemu ne
nađe neku zamerku, da nema primedbu, da sam sebi i drugima ne kvari radost
življenja... Sve češće pomišljam da se žene verovatno ovako osećaju na Dan žena, da
se ovako osećaju bolesnici onog jednog dana u godini kada se podsećamo da svi treba
da se borimo protiv te neke opake bolesti, da se ovako osećaju obespravljeni i gladni
kada se jednom godišnje spominju njihove nevolje... Da, čim je neki Dan, a danas je
svaki dan neki Dan, uviđam koliko smo civilizacijski obnevideli. Zar su to stvari i pojave
na koje moramo da se podsećamo? Zar svaki dan ne bi trebalo da bude dan knjige, dan
saosećanja sa obolelima i gladnima, dan slobode govora i štampe, dan brige za
obespravljene, dan borbe protiv komercijalizacije obrazovanja, dan posvećen radnicima
koji su stradali na poslu... dan planete Zemlje.
Gledam nebo, sunce i sadnice tisa koje napreduju... Šta da se radi. Daj šta daš. Može
da bude i gore, koliko se ljudska potreba da se podsećamo uvećava i uvećava nije
isključeno da se za ono manje važno od najvažnijeg ustanovi Čas, a onda i pun Minut. A
možda je rešenje da se sve preokrene i da se na svetskom nivou odrede neki drugi dani.
Recimo, Dan političara. Dnevnici bi počinjali nabrajanjem uspeha, a ne kako se potkralo,
sećam da je to bilo pre dve decenije, informativna emisija počela izveštajem o izvesnom
nesuvislom događaju iz oblasti nauke. Uopšteno uzevši programi bi bili prilagođeni
značaju Dana. Dakle, sučeljavanja, intervjui, ispitivanja javnog mnjenja i slično. Nikakve
obrazovne emisije ili slične zavrzlame iz kulture, mogli bismo da se do mile volje
nagledamo besprekorno vezanih kravata, značkica u reverima i majica. Pošto je njihov
Dan, političari bi u tim nastupima mogli da budu opušteniji, mogli bi da pričaju šta god
žele, mogli bi da malo više obećavaju, da događaje, rečenice i reči po volji vade iz
konteksta, da sa mržnjom govore o drugim narodima ili da iskazuju prezir prema
sopstvenom narodu.
Potom, moglo bi da bude upriličeno i nešto kao druženje. Uz fotografisanje. Jer ko će da
čeka mitinge i početke javnih radova, kako da tokom godine koja nije izborna svako od
nas zna ko je (pogotovo ako je menjao stranke), ako se na taj Dan nije slikao sa
vođom, savetnikom, poslanikom... A i političarima će biti drago da izađu iz anonimnosti,
a ne kao što je pre nekoliko godina u Nišu nekom palo na pamet da na gradski autobus
stavi uveličane portrete najboljih studenata tamošnjeg univerziteta. Uopšteno uzevši,
trebalo bi povećati broj bilborda, motivisati članove stranaka da učestalije ispisuju
slogane na postamentima spomenika i fasadama zgrada. Ili bi makar trebalo postavljati
table opštinskih odbora tako da, kao u Smederevu, dominiraju u odnosu na manje važan
natpis „Biblioteka”.
Moglo bi se da učini sve ovo i još mnogo toga, ali ono što je najvažnije tako bi se mogla
dati nedvosmislena poruka mladima da nije dovoljno to što su odabrali zanimanje već
da je neophodno da se bave i dobrovoljnim političkim radom.
Istina, svi znamo, da su mnogi političari veoma skromni i da nikada ne bi pristali da se
proslavlja njihov Dan. Ali, uvek postoji nada da ima i onih koji neće odoleti. Jer šta ćeš
lepše od toga da se jednom godišnje probudiš i sebi ponosno kažeš: „Danas je moj Dan!
Živeli!”.
Goran Petrović
13/05/2009
Stari srpski sir u kriškama
S kraja prestoničke pijace čovek izneo sir. Na tezgi je samo jedna oveća posuda, reklo
bi se da čovek nije preprodavac. Uostalom, on učestalo gleda na sat, možda je namerio
da poseti rođaka u velikoj bolnici u glavnom gradu, beli mrs je poneo da proda onako,
usput, da ima za prevoz ili da bi bolesniku mogao da kupi ponude, sok i keks, kakav je
ljudski red. Može biti, naravno, da je nekim drugim poslom zapucao dovde, prvim
jutarnjim, ali preprodavac sigurno nije, jer robe ima malo, a i cena njegovog sira je
znatno niža nego na okolnim tezgama. U svakom slučaju, vidi se da bi što pre da
okonča ovu trgovinu. Vidi se, a bogme se i čuje. Čovek, naime, kao da nema stalne
mušterije, pa veoma glasno nudi svoj proizvod, gotovo viče: „Stari srpski sir u kriškama!”.
Iako je gužva, kupaca, međutim, nema. Svi se odlučuju za skuplji sir, kod okolnih
preprodavaca. Za taj, valjda, znaju kakav je. Ljudi nerado menjaju navike. Zato je čovek
s kraja pijace sve glasniji, pokušava da privuče pažnju: „Ma, samo probajte! Pravi
pravcati stari srpski sir u kriškama! Ima da omastite prste!”.
Ovo poslednje kao da nekog ipak zanima. Doduše, ne baš pravog kupca, već malu
televizijsku ekipu, novinarku i kamermana, koji ovde „sprovode” anketu, ispitivanje
javnog mnjenja, šta li. Novinarka pita: „A znate li da je stari sir zbog velikog udela
mlečnih masti tihi ubica?”. Čovek se osmehuje, odgovara: „Ih, ubica? Razumeo bih da
rekoste da nije baš najzdraviji... Ma, probajte, da samo osetite šta je pravi srpski sir!
To moja žena pravi! Isti i mi u kući jedemo! Nećemo da se trujemo, ne dodaje ona štirak
ili brašno kao što neki druge rade!”.
„Aha...” značajno zaključuje novinarka. „Znači, sir pravi vaša žena. Ona ga pravi, a vi ga
prodajete. Njen je rad, a vaša je zarada! Ne mislite li da su time povređena njena
prava, da ne govorimo o polnoj ravnopravnosti...”. Čovek je zatečen: „Pa, tako smo se u
kući podelili. Ona radi oko belog mrsa, ja obavljam neke druge poslove. Vidite kakve su
mi ruke. Tako je to. A mogu vam reći, to, oko sira, to ona od srca sve uređuje, vari
mleko, brine o sudovima, o grudnjači, o grudi... Što ne probate? Kad vam kažem, ovo je
pravi srpski sir u kriškama!”.
Novinarka odbija ponuđenu krajčicu. Kamerman bi možda i probao, ali su mu obe ruke
zauzete napravom koja čas zujkavo uvlači čas izbacuje ono svoje jedno jedino stakleno
oko. Novinarka primećuje: „Kriške nisu ujednačene. Nisu sve četvrtaste, nisu za svečano
serviranje...”. Čovek koji prodaje je zbunjen: „Pa, to je zato što ga nismo mešali. Zato
što ga nismo spajali sa onim što prošle nedelje nismo prodali. Nismo uzeli od više
vrsta, već onako kako smo ga redom vadili iz kačice, zato su neke kriške zaobljene. To
mora tako. Kačica je odvajkada takva, kružna. Ali, ukus je jedančit. Ma, probajte, sirac
je pravi srpski!”.
„Neka...”, odrešito odbija novinarka. Na zadatku je, a i nije higijenski tako, s vrha
britvice. Ona čkilji u čoveka i postavlja vrhunsko pitanje: „Naposletku, zašto
naglašavate da je to srpski sir. Da li ovime nešto želite da poručite? Zar ne mislite da je
to malo preterano, da bi to ostale moglo da povredi. Ipak, na ovoj pijaci se okupljaju i
drugi. Znate li, uopšte, da srpski sir, kao takav ne postoji. Francuski sirevi, to da. Ali,
srpski, to je prenaglašeno...”. Čovek za tezgom širi ruke: „Pa, ja sam od Uba. Zato
kažem da je taj sir taj sir. Nisam znao da to nekog cvelja. I drugi nude... svak nudi
svoje. Znate šta, a što se vređate, što samo ne probate sir?”.
Čovek s kraja pijace prodaje sir. Ćutke. Mušterija nema, svi se odlučuju za robu kod
okolnih preprodavaca. Za taj sir, valjda, znaju kakav je. Nije previše, nezdravo masan;
ne zna se ko ga je pravio, pa ničija rodna prava nisu grubo narušena; kriške su
ujednačene, sve su četvrtaste, taman za svečano serviranje; a i niko ne insistira odakle
je, između ostalog i zato što ni sami preprodavci nisu sigurni u poreklo svoje robe.
Novinarka i kamerman su odavno otišli. Valja zaokružiti prilog do večernje emisije i sve
izraziti u procentima. Znamo li kakvi smo? Ko pogodi procenat do osmomilionitog dela
zavređuje nagradu. Ako dobitnika nema, nagradni fond se uvećava i prenosi.
Goran Petrović
31/03/2009
O cirkusu
„Pa šta? Šta hoćete? Nismo vas primorali, sami ste se okupili... Uostalom, sada je
kasno, već ste platili svoje ulaznice!”.
Te godine sam shvatio da je na svetu malo stvari koje mogu da budu tužne toliko koliko
može da bude tužan loš cirkus.
Bio je početak leta. Prvo su se pojavili uvek isti plakati, retuširana slika glave lava,
rukom upisan, malčice ćirilicom malčice latinicom, datum gostovanja i mesto gde će biti
postavljena šatra (kao i lane, plato takozvanog Kvantaša). Pa je došlo nekoliko kamiona
sa opremom. Pa su pobili kočiće, sedišta svrstali u tribine, razapeli šarena platna i
razvili nekoliko zastava. A onda je ulicama počeo da kruži automobil sa ozvučenjem
montiranim na krovu, da pronosi poziv, snimljen na beskonačnoj traci: „Još samo
večeras... samo u vašem gradu... samo zbog vas... poslednja prilika... neponovljiva
predstava... uz učešće internacionalnih umetnika...”
Na stranu to što je šatra bila mala, prepuna neveštih zakrpa. Mada se to pokazalo i kao
dobro, inače bi zagušljivi vonj strugotine posute u centru bio neizdrživ. Na stranu to što
su voditelj i voditeljka programa previše histerično gestikulirali, te bili preterano, lažno
prisni sa publikom i što su govorili: „obzirom”, „’ajmo sad da vidimo”, „iza stejdža”, „naš
stilista”, a na kraju i neizbežno „vidimo se sledeće godine”. Na stranu to što su divlje
životinje bile stare, olinjale, ukočenih, tupih pogleda, a one domaće na ivici ludila. Na
stranu to što su žongleru ispadale loptice iz šaka, te je naposletku samo mahao
rukama, istini za volju veoma spretno i veoma, veoma dugo. Na stranu to što su oba
klovna, inače braća, rod rođeni, pokušavala da izazovu smeh isključivo tako što su se
besomučno udarali i to zbilja, do krvi, videlo se da se mrze, da to nije gluma. Na stranu
i to što su okupljeni u svemu tome uživali. Na stranu to što samozadovoljni mađioničar
ni posle predstave nije vratio krupnu novčanicu za potrebe trika pozajmljenu od
gledaoca u prvom redu. Jednostavno se okrenuo i otišao, naduren zato što nije dobio
dovoljno snažan aplauz. Na stranu to što strašni atleta nije bio muškarac. Što se može i
razumeti kao omaška, ali kako shvatiti i to da žena sa bradom nije bila žena. Na stranu
to što je akrobata na trapezu u poslednji čas, neutešno ridajući, odustao od pompezno
oglašavanog i oglašavanog salta koji još niko nikada nigde nije izveo. Na stranu sve
ostalo... Najtužnije je bilo to što su se ti ljudi neprestano predstavljali kao neki drugi.
Svako od njih je imao po nekoliko tačaka i svaki put je prozivan kao neko drugi, imao je
drugo ime i prezime, dolazio je iz druge egzotične zemlje ili grada, imao je drugi kostim,
nekada loše dolepljene brkove ili zulufe... Iako izvođača nije bilo više od desetak, valjda
se tim navodnim mnoštvom opravdavalo ono svuda najavljivano – internacionalni cirkus.
Znači tako, pomislio sam. Sve je to iluzija. I to ne samo nevešta obmana, već puka laž
koja se umorila od sebe same, pa tom društvancetu, toj putujućoj družini, nije stalo ni
da se bolje prikrije, već otaljava svoje postojanje, čak i kao da bezobrazno
poručuje: „Pa šta? Šta hoćete? Nismo vas primorali, sami ste se okupili... Uostalom,
sada je kasno, već ste platili svoje ulaznice!”.
Ne znam koliko je bilo onih koji su predstavu videli kao tužnu. Verujem da je bilo takvih,
kao što verujem da je bilo i onih koji ništa nisu primetili, kojima se sve ovo učinilo kao
bolji, novi život. Opet, i ti prvi i ti drugi su se na izlazu pomešali, pa su se ispred šatre
sjatili oko prodavca šećerne vate. On je na drvene štapiće namotavao i namotavao
penaste slatkiše, mnogo veće nego što su uistinu. Šećerna vata je bila roze ili pink boje.
Napomena: Do aktuelizacije ovog teksta se dolazi prostom zamenom reči. Primera radi,
reč cirkus valja zameniti rečju Srbija. I tako dalje... Tačnije kazano, i tako bliže... Jedino
reč tužno nije moguće, a nažalost nije ni potrebno promeniti.
Goran Petrović
03/10/2008
Obični ljudi na biciklima
Nestrpljivo se oglašavaju snažne sirene, malo ko voli bicikliste na drumu, nikada se ne
zna kada će preprečiti put, pa je posle sve to velika neprijatnost, policija, uviđaj, čist
gubitak i živaca i vremena
Automobilom se od Stokholma do Vasterasa stiže za otprilike jedan čas. Padine i polja,
crnogorične i brezove šume, jezerca i rukavci jezera... čovek je ovde učinio samo ono što
mora – prodenuo je put. Vasteras je sedište elektronske industrije, sada pripojene
gigantskom sistemu ABB (Asea Brown Boveri), jednoj od vodećih svetskih kompanija u
oblasti energetike i automatizacije. A u samom središtu Vasterasa je spomenik, zapravo
ansambl od bronze, još preciznije sedam figuraljudi na biciklima, zapravo jedna grupa,
jedan niz biciklistana veoma niskom postamentu,gotovo lice u lice sa prolaznicima. Svi
su oni, prema zamisli vajara, odeveni obično, čak skromno, sa kačketom na glavi, a na
prtljažniku svakog od bicikala je kovčežićili je o ram okačena torba, kao za alat ili užinu.
To je spomenik posvećen sugrađanimakoji su se zaputili na posao. To je
spomenikradnicima koji su učestvovali u rastu važne elektronske industrije, doprineli
napretku Vasterasa, pa i čitave Švedske. Neko je doneo neobičnu odluku da ti obični
ljudi, takođe, zaslužuju da budu ovekovečeni u bronzi, da su i oni vrednipomena i
ponosa jedne zemlje, a ne, kako je drugde ustaljeno, da slične, najveće počasti
pripadajusamo nemilosrdnimvojskovođama, veštimpolitičarima ili voljenimdiktatorima...
U jednom svom delu, odmah posle žute zgrade sa brojem 13, moskovska Ulica Boljšaja
Nikitskanekako se neočekivanorazmiče iširi u omanji trg. Ovde senalazi skroman park,
spomenik Čajkovskom, a u njegovom zaleđu je zgrada čuvenogKonzervatorijuma
imenovanog po tom ruskom kompozitoru svetskog glasa. Neposredno uz ulaz i spomenik
je kafe, nekada omiljeno sastajalište muzičara i pisaca. Sada je to mondensko mesto,
po visokim cenama pristupačno uglavnom samo strancima i dobrostojećim
Moskovljanima, mesto gde kao da se dolazi sve ređe radi razgovora, sve češće da bi se
prikazale toalete ili najnoviji modeli, čak i blindiranih automobila. Na prijatne trenutke
razonode jednog dela gostiju pažljivo motri lično obezbeđenje, namrštene, krupne
momke nije teško prepoznati, oni stoje dovoljno blizu da bi priskočili, svi odreda u
besprekornim, crnim odelima, sa uvek tamnim naočarima, u karakterističnoj pozi,
neznatno raširenih nogu, neprestano lagano okrećući glave sleva nadesno i obrnuto.
Opet, čitavo to okupljalište, taj preterano skupi kafe, kao da je u velikoj suprotnosti sa
spomenikom, posebno sa levom bronzanom rukom Čajkovskog, što kao da diriguje
muzikom koja u prekidima dopire iza njegovih leđa, iz učionica Konzervatorijuma. I još
više, čitavo to mesto, taj stalno puni kafe, kao da je u suprotnosti sa studentima,
naoko običnim mladim ljudima koji na vežbe i ispite odasvud dolaze na biciklima,
rumenih lica, možda od vožnje zakrčenim moskovskim ulicama, možda od težine kutija
sa svakovrsnim instrumentima, možda od uzbuđenja što ih čeka muzika, muzika,
muzika...
Periferija Pančeva. Ušorena. Kuće se zbile. Na jednom mestu trotoar još modar od
opalih dudinja. Podne je, sunce se propelo, upeklo je, u daljini, u centru grada, titraju
tornjevi čuvene crkve za koju je, kako kažu, drvenu građu obezbedio lično Karađorđe. S
kraja puta stariji muškarac i žena voze bicikle. Ne žure se. Pošli su do bašte. Tamo
imaju nekoliko leja povrća i po jedno stablo od gotovo svake ovdašnje vrste voća. Još
malo, samo ako nisu te sreće da ih noću neko pokrade, pa će biti za kompot, sok,
pekmez, slatko, koliko da se čoveku na stolu nađe. Prednji točkovi nesigurno krivudaju.
Biciklisti, čovek i žena, zvižduću. Raduju se, zaputili su se u baštu da rukom razaberu
korov, da rukom uberudozrele plodove... Povremeno ulicom prođe kakav silanautomobil,
podigne staru vojvođansku prašinu i odbačene plastične kese iz novog, lane otvorenog
hipermarketa. Nestrpljivo se oglašavaju snažne sirene, malo ko voli bicikliste na drumu,
nikada se ne zna kada će preprečiti put, pa jeposle sve to velika neprijatnost, policija,
uviđaj, čist gubitak i živaca i vremena. Prednji točkovi krivudaju. Čovek i žena zvižduću.
Sirene se oglašavaju. Muškarac ima običaj da šeretski kaže: „Baba i ja se vozimo na
biciklima i pevamo”. Pa osmehnut dodaje: „A ovi se voze u mercedesima i svađaju se”.
Goran Petrović
14/08/2008
Svrha putovanja: zadovoljstvo
Potraje sve i pet-šest sati, ali se ne može reći da niste posetili i prilično podrobno videli makar delić inostranstva
Potrebna je samo volja. Uz mnogo vremena i malo novca. Svega 35 evra po odlasku.
Toliko, naime, u većini ambasada ili konzulata košta „aplikacija“ za vizu. Dabome, vi
znate da se svako diplomatsko predstavništvo računa kao zvanična teritorija te neke,
izvesne zemlje. Na toj teritoriji i boravite dok mučno dugo čekate, dok vas pomno
pretresaju, dok predajete svežnjeve dokumenata, dok razgovarate sa podozrivim
službenicima... Potraje sve i pet-šest sati, ali se ne može reći da niste posetili i prilično
podrobno videli makar delić inostranstva. Uglavnom je to samo prilaz, mesingana tabla,
fasada i šalter-sala, ali se za 35 evra ne može zahtevati više... Drugi odlazak je gratis.
Istina, kraće se zadržavate, koliko je potrebno da vam saopšte da je vaš zahtev odbijen.
Divno je popunjavati formulare, upisivati podatke o sebi, osećate se čistim, kao da ste
se ispovedili... a još je lepše da samog sebe vidite zvanično zavedenog u rubrike.
Nekako se raznežite – moje ime, srednje slovo, prezime, godina rođenja, bračno i
imovinsko stanje – dakle, sada nema sumnje, postojim! Da ne bi bilo zabune, tu je i
fotografija, dostojanstven izraz lica, neko skriveno uzbuđenje zbog puta.
I jednog dana zaista krećete. Koristi od putovanja u inostranstvo su mnogostruke. Prvo,
razmenjujete iskustva sa drugim ljudima u redu... Upoređujete svoja i njihova saznanja,
što se kaže „širite vidike“. Dok na pročelju diplomatskog predstavništva veselo leprša
zastava te i te zemlje. Potom vas uvode. Mere obezbeđenja su kao na aerodromu.
Morate da isključite mobilni telefon, zašto bi vam neko našom tužnom svakodnevicom
kvario boravak. A u šalter-sali svečana tišina. Sve je s ukusom uređeno, a ne pretrpano
svačime kao kod nas. Sve je solidno napravljeno, počevši od nerđajućih rešetki, završno
sa neprobojnim staklima, eh, to je država, nema tu naše improvizacije i krpeža. Na
pultovima se šarene prospekti koje možete razgledati odmah, a možete ih i kasnije,
kada se vratite sa putovanja, pokazivati prijateljima. „Lepo, nema šta...“ reći će neki od
njih, sa nevešto skrivenom zavišću.
Naposletku vas prozivaju. Imenom i prezimenom. Dabome, u inostranstvu već znaju ko
ste vi. Vode računa o svakom pojedincu. O ličnosti. A ne kao ovde... I dugo razgovarate
sa službenikom. Prisno. Čovečanski. Raspituje se za zdravlje, za vašu rodbinu ovde i za
vašu rodbinu onamo... Službenik može biti neko naš ko radi u ambasadi, a može biti,
tim uzbudljivije, neki pravi pravcati stranac. Koji ne zna vaš jezik. Ali, dok vi pričate, on
klima glavom, ljubazno potvrđuje, smeška se. Vidi se da vas razume, da je na vašoj
strani. Nekada vam i kažu: „Videćemo šta će konzul da kaže.“ Ej, brajko, konzul! On će
se baviti vašim slučajem. I sve to za bespovratnih, bednih 35 evra takse za troškove
obrade „aplikacije“. Onaj koji bi hteo više, taj bi se zaista mogao nazvati neskromnim.
Baš volim da putujem. Ne volim konzularna predstavništva u kojima vas upisuju na liste
i dele brojeve, čak znate tačno vreme kada da dođete, pa u inostranstvu ne možete ni
da se razbaškarite, ne možete da provedete ni bednih dvadesetak minuta. To je, ipak,
nedovoljno da se sve natenane razgleda. Više volim one zemlje, one šalter-teritorije
zemalja, gde je gužva, gde se može osetiti ljudski miris, gde se može čuti ljudska priča,
gde će vam svako otvoriti dušu, i gde vi svakome možete poveriti svoje osećaje... Na
stranu čuvena mesta, izvikani dvorci i prenatrpani muzeji, život se može razumeti samo
kada se čovek sa narodom izmeša.
Zemlje koje ne traže vizu nisu u krugu mojih interesovanja. Odakle mi pare da putujem
na nekoliko dana. Ovako, ako štedim, svaka dva-tri meseca mogu da sakupim 35 evra i
da vidim neko od diplomatskih predstavništava najudaljenijih krajeva sveta. Bez
zamornih presedanja, plastificiranih obroka i promena vremenskih zona, bez gubljenja
prtljaga, ne izlažući se zarazama od retkih, tropskih bolesti, ne noćivajući u prosečnim
hotelima, ne tabanajući po galerijama i do vidikovaca, ne trošeći novac na stvarčice u fri-
šopovima, na stvarčice kojih sada na svakom uglu i kod nas ima. Valjda je jasno: svrha
mojih putovanja je zadovoljstvo. I ništa više od toga.
Goran Petrović
18/07/2008
Ja u školu idem…
„Ja u školu idem...“ To sam, izjutra, sasvim nesvesno, počeo da pevušim u kupatilu, dok
sam se brijao. To sam poneseno, poletno pevušio, pa sam uplašen, naglo ućutao.
Osvrnuh se levo, osvrnuh se desno. Srećom, nikog drugog nije bilo, niko me nije čuo.
Mogao bih malo i da držim jezik za zubima, razmišljam. Ne mora baš svako sve da zna...
Nisam upućen kako je sa vama, slutim da je slično, ali je moj utisak da svakodnevno
imam po najmanje jedan školski čas patriotizma i najmanje jedan školski čas
evropeizma. Nekad kao i spojene, bez odmora. A kada su izbori, onda moram da
pohađam školu u obe smene, od ujutro do uveče. Posle izbora dobijam lekcije i u okviru
dopunske nastave.
Mislim da imam dobre učitelje. Trudio sam se da budem miran, da ih pažljivo slušam i
da prilikom ispitivanja pružam najbolje od sebe. Ipak, učitelji nikada nisu bili zadoljni
mojim odgovorima. Procenjuju da nije dovoljno, da ću opet da ponavljam; da je
dovoljno, ali je strašno traljavo; da je dobro, ali je nekako srednje korektno; da je vrlo
dobro, ali se u našoj školi vrednuje samo sve ili ništa; da sada jeste odlično, ali da ne
moram da kažem baš sve, da ne moram da komplikujem. Uz to, ako iz patriotizma
dobijem prelaznu, iz evropeizma će me već na sledećem času satrti. I obrnuto.
Mislim da imam dobre učitelje, ali se oni međusobno mnogo mrze. Mada, o školskim
praznicima, kada je neka proslava, baš i ne izgleda tako. Tada se smeju i šale, slađano
ćućore, zalažu se za zajedničkim stolom u nastavničkoj kancelariji, pa i zaigraju okretne
igre, čas kolce čas valcer. Dok mi, đaci, recitujemo pesmice ili čitamo sastave.
Meni je zbog ovoga milo. Volim kada se ljudi vole. Međutim, na časovima patriotizma ili
evropeizma, opet ista priča. Nikako da uparim dve odlične ocene, nikako da završim
malu maturu. Postao sam slučaj. Pedagog me je zvao na razgovor. S puno strpljenja mi
je rekao: „Ćut! Nemoj tu da mi cmizdriš! Šta se praviš, što se ne ugledaš na druge, što
nisi aktivniji, što se ne učlaniš u neku sekciju!“
Razmišljao sam o tome. Gledao sam šta drugi rade: možda bih mogao u ovu sekciju,
možda u onu... Ali, za sve njih učiteljima prvo moraš godinu dana da kupuješ doručak,
pa godinu dana moraš da im donosiš sve isečke kupona nagradnih igara iz novina, pa
godinu dana moraš da klečiš na kukuruzu... Nisam imao toliko vremena (već sam
sredovečan, već nosim naočare), mada sam video da su članovi sekcija miljenici. Neki od
njih, najnapredniji, što na svakom tromesečju promene sekciju, nama drugima, i pre no
što su završili prvi razred, drže predavanja iz patriotizma ili evropeizma. To je metod
moderne nastave. Učitelj gleda u nokte, koluta očima, pa zadrema, a mi se, između
sebe, propitujemo, čak debatujemo, na odmoru se i potučemo, nekada nas iz
humanitarnih razloga jedva razdvoje.
Svađamo se oko geografije, posebno oko istorije, ali ni oko matematike nemamo
zajedničke stavove. Jedni su za patriotski prilaz toj nauci, drugi su više za evropski
pristup. Složni smo jedino kada neko od dežurnih učitelja vikne: „Užina! U vrstu! Na
parove razbrojs!“ Tada svi mirno stanemo u red, pa skoro svako, dok ima, dobije svoje
sledovanje.
Ne znam kako je sa vama, slutim da je slično, ali sam ja svestan toga da mi škola ne
ide. Digao sam ruke. Odustao sam. Sedim postrance, kada mogu i u poslednjoj klupi.
Miran sam na času, ne galamim, ne gađam druge papirićima, ne šutiram onog ispred
ispod klupe... Krišom čitam Gogolja, Andrića... Za svoju dušu se zabavljam... Ili, prosto,
rešavam ukrštene reči. Kada me učitelji iz patriotizma ili iz evropeizma prozovu, kada
me nešto i pitaju, ja kažem: „Izvinite, danas ne bih da odgovaram, sve mi se lekcije
pomešale!“ Biva da mi neki drugar, da se istakne, nešto tolerantno, preglasnošapne, ali
ja tvrdoglavo odbijam da odgovaram. To se, uglavnom, tumači kao da baš ništa ne
znam. Što nije istina. Znam pesmicu: „Ja u školu idem... i nisam baš najbolji đak.“
Nekada mi se otme, nekadaje veselo pevušim u kupatilu dok se brijem, pred već
sredovečnim čovekom što se u toaletnom ogledalu sve slabije i slabije nazire.
Goran Petrović
05/05/2008
Intenzivno čekanje
Čekamo da se sve naše histerije smire
Moja prijateljica je završavala nekakav administrativni posao. Nije šala. Debelozida
državna zgrada, maltene ministarstvo, na pročelju ponosno razbokorena republička
zastava, ispred vrata namršteno obezbeđenje, unutra mnoštvo ozbiljnih službenika i još
više šaltera sa navučenim zavesicama, pod miškom svakog od snishodljivih podnosilaca
molbi ili zahteva čitave hrpe dokumenata. Među strankama i moja prijateljica.
Odgovorna žena, ima sve potrebno. Pa i više od toga, nikada se ne zna. Ipak, posao
nikako da bude okončan, stalno se pomera dan kada će dobiti rešenje, kada će država, u
vidu delovodnog broja i pečata, pride i mrlje od onoga što je daktilografkinja jutros
doručkovala, dati konačnu saglasnost, proglasiti njen predmet arhiviranim. Moja
prijateljica je strpljive naravi, osim toga ponela je i višetomni roman jednog ruskog
klasika, znate, onaj od nekoliko hiljada stranica, odavno ga nije čitala, dobra je to
knjiga, a i pretpostavila je da mora da čeka, pa da joj vreme ne prolazi zalud...
Ipak, posle svega nekoliko dana, ona shvata da je ruski klasik, mada navodno
plodotvoran, malo napisao. Ništa zato, moja prijateljica sve voli da posmatra s bolje
strane. Kada je ponovo pročitala tog i ostale Ruse, okrenula se Francuzima. Ni oni nisu
malo napisali, stara je to kultura. I tako, pogađate, redom, od knjige do knjige, od
književnosti do književnosti, od šaltera do šaltera, prolaze dani, sedmice i meseci...
Dok jednom, možda zato što više nije bilo knjige koju je vredelo otvoriti drugi, treći ili
četvrti put, dok jednom moja prijateljica nije smogla snage da pita. Ne, kako bi se
pomislilo, netrpeljivim tonom, već sasvim blago, kao da je juče došla. „Izvinite, da li
biste mogli da mi pomognete... moj predmet, verovatno već slučaj, kada bi...”
Službeniku je, naravno, dosta takvih koji bi da odmah sve bude rešeno, takvih koji bi da
odmah dobiju i delovodni broj i važeći pečat i trenutnu mrlju od doručka. Službeniku je
dosta svega, ali kako treba biti ljubazan sa strankama, on samo širi ruke, kao da želi da
pokaže na sve te ljude, na sve te šaltere, na sve te hodnike, na celu tu zgradu, maltene
ministarstvo, na kočopernu zastavu na zabatu, on širi ruke kao da želi da pokaže ceo taj
grad i najmanje ovu državu... Službenik širi ruke, gotovo da liči na Hrista Pantokratora
kojeg živopisci obično slikaju u kupoli, gotovo da liči na Hrista što želi da obgrli svet...
Pa, kaže: „I, šta hoćete? Zaboga, malo strpljenja, malo uviđavnosti!”. Da bi birokratskim
jezikom dodao: „Uostalom, osvrnite se, ovde se intezivno čeka!”.
Moja prijateljica se osvrće. Zaista, ovde se ne čeka tek tako, ovde se intenzivno čeka.
Dok mi sve to prepričava, sećam se kako sam upoznao pisca koji nešto piše već dobre
tri decenije, ali ne objavljuje, jer čeka: „Dok se ne smiri ova histerija oko Tita”. Dok mi
to prepričava, sećam se kako čekamo da se sve naše histerije smire. Sećam se kako
čekamo u redovima ispred ambasada, za vizu; u redovima ispred glasačkih kutija, ne bi
li se udovoljilo stranačkim prvacima; u redovima ispred trafika, da kupimo novine koje
svakog dana donose vesti kako su se naši stranački prvaci sada čvrsto dogovorili; u
redovima za kupovinu srećki, gde uvek odustanem, ponosa radi, nije valjda da sve od
puke sreće zavisi; u redovima ispred lekarskih ordinacija, sve smo stariji; na autobuskim
stajalištima, kao da se pa negde i može otići; čak i ispred toaleta, ko neće svukud,
mora, druškane, da trpi... Zbilja, i Hrist bi ovde raširio ruke, možda da nas obgrli, a
možda i zato što ne bi znao šta drugo da čini... Zbilja, i Hrist ne bi imao šta drugo da
kaže, osim birokratski: „Uostalom, osvrnite se, ovde se intezivno čeka!”.
Da budem iskren i ove redove ispisujem tako što sam pročitao sve što sam poneo, tako
što sam se ispričao sa svima koji su u redu do mene, tako što sam uradio sve što sam
umeo i mogao, premeštajući se s noge na nogu da bih na kraju izvadio parčence papira i
zabeležio kako, čini mi se, ceo život nešto intenzivno čekam.
Goran Petrović
17/06/2008
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.