umetnost i stvarnost....

[marlon]

malo za razmishljanje o umetnosti i vremenu proshlom, sadashnjem, buducem.......


čuveni seviljski episkop isidor je zapisao jako davno kako stvarnost uvedena u umetnost postaje delimično nestvarna... predeo predstavljen na nekoj slici kao npr čuveno pusenovo delo bio sam u arkadiji, samo gubi realnost onoliko koliko je njegov dvojnik tj. umetničko delo neka forma savršene iluzije. e sad, ako stvoriš svet i odnose pomalo imaginativno i oni jednom uvedeni u našu stvarnost bilo putem pisane reči, knjige, slike, filma ili bilo koje druge forme, postaju stvarni u onoj meri koliko su jasno artikulisani onda nastaje problem.


zato je reč opasna po svaku vlast kao i bilo koja druga forma umetničkog izražavanja jer je po njima samo jedna imaginacija validna a ta nije naravno ona od koje je sve poteklo znači božija već ona dogmatsko lažna koju demagoški plasiraju kao doktrinu. ima u anlitičkom razmišljanju mnogo djavoljskih elemenata čak je i pokojni žika pavlović napisao jedno fino delo koje se zove đavolji film. sa ostalim se slažem ono za srce ali ne za sve ostalo. današnji svet je svet laži manipulacija i prevare. istina i laž se nadopunjuju onoliko koliko je potrebno da se ispere mozak razmišljajućoj jedinki. jer misao ili umetnička esencija je ono što pokreće svet u pozitivističkom pravcu a demagogija je atavizam te ideje.

[sani]

i umetnost i stvarnost su stvar dozivljaja..pa kako ko dozivi.
Po tome se cene i jedno i drugo.

[marlon]

da bi imali osećanje prijatnog ne moramo nikad definisati uzrok.....

relacija umetnost i publika su izgubljeni krajem dvadesetog veka na nekom žuto popločanom ciglenom putu jer je "omasovljenjem"umetnost postala kontrapunkt sama svojoj suštini. jako mali broj pojedinaca uspeva da zaintrigira širok krug konzumenata estetičkim principima koji ih rukovode pri stvaranju. to je zato što je savremeni čovek zahavljujući demokratskim principima življenja i bitisanja doveo sebe u ćorsokak slobodnog mišljenja i vrednovanja prave suštine tog estetičkog zanosa. svetom vlada zasićenje svega, umetnosti najviše. rođena je nova umetnost koja se propagira u najboljem manirizmu gebelsovih principa gde je konzument sveden na nivo intelektualnog planktona i gde im lažni umetnici putem medija objašnjavaju šta su hteli da kažu svojom umetnošću. zato se ljudi okreću trivijalnim stvarima i podilaze najnižim nagonima svoje podsvesti. sve je to nasleđe liberalnog kapitalizma. sa padom doktrine nedodirljivih stubova kvazi elitizma imamo pad i prosečne ljudske svesti šta je lepo, a šta je papagajski kontemplativno lepo. komunistička ideologija svi za jednog jedan za sve je paradoksalno danas našla najbolje uhljebljenje u padajućem kapitalističkom sistemu vrednovanju svega a najviše umetnosti. neka forma anagrama bi trebala da bude svi za jednog svaki za sebe jer je to prava modulacija umetnika kao esencijalnog mutanta naše savremene neoslobođene svesti.

[marlon]

komunizam je bio bolji. ovogodišnji početak varavarizma koga ćemo svi biti svedoci diljem cele zemaljske kugle će biti još bolji po ljudski duh. nemaština će buditi ono najgore u čveku. kao i ono najbolje. umetnost će cvetati na đubrištima lažnih liberalnih ideologija koje će iza sebe ostaviti apokaliptičnu planetarnu pustoš.

kada je čovek bolestan i uhvati virus lek ne postoji. mora da otraje. umetnost kao i čovečanstvo su na putu ozdravljenja ali sa jako visokom cenom plaćanja tog ozdravljenja. ko preživi pričaće potomcima kakav je bio lapot naše svesti dok nismo sluašali svoj unutarnji glas razuma već one papagajske spolja koji su nam servirali šta je najvažnije u životu ljudskog bića. sad je nažalost jako kasno za ispravke. umetnici su nam ponavljali zadnjih dvadeset šta je budućnost godina ali njihovu filozofijsku doktrinu neestetičkog straha od samih sebe niko nije ozbiljno shvatao.

odlutao sam malo zato ćete me izvinuti. umetnost je uvek povezana sa sociološkim kanonima koji određuju naše ponašanje unutar zajednice slušali mi avangardni jazz ili baju malog knindžu. baja je nažalost pobedio. ko zna zašto je to dobro.

[marlon]

seks ljubav i smrt su tri elementa svega sto postoji na svetu, svega sto gradi simbiozu one harmonije koju zovemo zivot, stvaralastvo, simbiozu duha koju zovemo estetika, cistota ili jednostavno samo lepota. sta je osnova te sustine koja nas nagoni da je osetimo.. seks u svojoj najcistijoj formi kao kad posmatramo torza od mapltorpa ili bill brandtove deformisane udove odvojene i pogubljene u irealnoj polarizovanoj prirodi... kada se nase refleksije tog jasnog dozivljaja pomute sa schielovim pozama gde je svaka zena slikana u pozudnom kidanju njegovog libida dok je vozom jezdio na front, gde nam oci posmatrajuci anoreksicne klimtove devojke lice na kalderove krugove koji zavijaju kao munk trazeci nesto estetski cistije i gde u pozi dibifeove bake podignutih obrva shvatamo da kleove ribice kriju nesto misaono drugacije i da nisu samo ribice u pitanju... tonet fride kalo je tu i ceka nas da se na njega nacrtamo, zalizemo briljantinom i posmatramo na miru lepotu vandongenovih punasnih ili pak onih jedrih rubensovih dama, za neke mozda verovatnije one ceznjive i sterilne linhenstajnove devojke koja drzi plasticnu loptu nase zelje tako visoko gde samo naslucujemo kakvog su joj oblika dojke... pitamo se gde li je taj prokleti sex u ovome... naravno on je u nama, onaj priguseni nenaglaseni sex koji metafizicki goni do besnila svakog umetnika da pokaze prvi elemenatt srece svakog zivog bica....


ljubav...da li je ona elemenat ili ludilo? u svakom novom elementu koga naucnici pronadju van granica ove lude planete nadju trice i kucine svega ali ne nadju sustinu onoga sta je nukleus priblizavanja dva bica. estetiku dodira i osmeha, sintagmu zanosa kada njena glava zabacena unazad svojom raspustenom kosom koja mirise na badem kod onog drugog izaziva adamovu jabucicu da iskoci kao fles na newtonovom nikonu kojim je skrnavio skriveno paganstvo lazne zenske cistote. to li je ta ljubav pomislimo.....ili je i to samo sex... ljubav kazemo ali helmutova prema estetici njegovog duha olicenog kroz zensko telo kako ga je dozivljavao... estetika zanosa spoja dve zene, jedne obucene i druge gole gde korbizjeova lezaljka deluje kao suva i bezlicna dekoracija a van de roeova barselona kao komad loseg stakla koji je neko zaboravio na cupavom tepihu apartmana u XVI arondismanu... ljubav ili sex? ko ce ga znati sta je u pitanju.... zamisljamo sad sebe u zimskom dvorcu na uktomskijevim akvarelima kako se kupamo u mermernoj kadi okruzeni tuznim kencijama i kako nam klackajuci prilazi worholova noga u ljubicastoj dokolenici koja u nevidljivoj ruci drzi sad mapltorpovo cvece koje odise onim zanosom u koga pocinjemo momentalno da se zaljubljujemo... lepota ili ljubav.... dok se lomimo sta je u pitanju bledimo polako u prozaicnu nadarovu dagerotipiju konfliktnih osecanja da li uopste umemo da volimo secajuci se man rejove zene sa maskom i nestajemo sa saznanjem da ljubav ne postoji vec samo ta prokleta i nedokuciva lepota.


onda umiremo...polako... prvo goli i razapeti kao da nas je slikao maks bekman sa ogavnim felmulereovim glavama koje jos zele da se dive cvecu u redonovim vazama dok ulazimo u had gde svetla skoro da nema i gde nas nemacki ekspresionisti cvsrto drze za ruke da ne pobegnemo na svetlo medju francuske impresioniste koje nikad nismo voleli ali sad bi dali sve da budemo makar i poentilisticka tacka a ne senka na osusenim rukama berenice abot. dali bi sve da jos jednom osetimo dah umiruce kanaletove venecije ili mozda mistiku pusenove arkadije, da proletimo ermitazom na brzinu, ali boshov sud koji stize u grimsovoj kociji je sve blizi i maljevicev kvadrat nam spusta zavesu na oci kao da je 2012 a znamo da jos nije.....sex..nema ga osim u onom zadnjem izdahu filma koji okrece neki ejzenstajnov potomak gde nema tona i gde kraceri nasih secanja raspucavaju poslednje neurone onoga u glavi sta smo zvali lepota zene... jer ne secamo se svega. secamo se samo i iskljucivo lepote...ali u tom casu necemo misliti ni na leonarda, mikelandjela, pikasa, rembrantov autoportre ili fragonarovu ljuljasku vec na nase dete, mozda zenu ili neku neuzvracenu ljubav, ali najverovatnije na nekoga koga zelimo da tamo sto pre sretnemo da ne budemo sami i uplaseni.... i shvatamo u tom trenu sustinu svega... lepote, ljubavi i seksa.... postajemo pobozni samo na tren tek da i to osetimo ako nismo nikad pre umeli...smrt je pokretac najhumanijeg i najkreativnijeg u coveku jer samo kroz patnju i korak u onostrano koje ovlas dodirujemo i balansiramo na toj zici osecamo sebe i lepotu oko nas koju nismo videli u tom svetlu nikada pre do tad....pre no sto nastane mrak.




posveceno svim ljubiteljima umetnosti.....