Pogledaj Punu Verziju : Чудесна исцељења и остала чуда...
Bila sam bezbožnica i jako i strašno sam hulila na Boga i proganjala Svetu Crkvu. Vodila sam grehovni život i bila sasvim mrtva u duhu, pomračena đavolskom prelešću. Ali milosrđe Božije nije dalo da pogine Njegova tvorevina, Gospod me je prizvao ka pokajanju...
Razbolela sam se od raka 1962. godine, bolovala tri godine. Nisam ležala, nego sam radila i lečila se kod lekara. Gajila sam nadu da ću imati od njih neke koristi, ali je nije bilo: poslednjih šest meseci sam sasvim iznemogla, čak nisam mogla piti ni vodu, bilo mi je muka, i odveli su me bolnicu; bila sam veoma aktivna, pa su radi mene pozvali iz Moskve glavnog profesora i odlučili da idem na operaciju. Godine 1965, 19. februara u 11 časova su me operisali, prilikom operacije su ustanovili: zloćudni tumor, sa raspadom creva. Za vreme operacije sam umrla. Kada su mi razrezali stomak, moja duša je stajala između dva lekara, i ja sam sa užasom posmatrala svoju bolest. Sav želudac je bio u čvorovima raka, a isto tako i tanka creva. Stajala sam i mislila: zašto nas je dve, ja stojim i ja ležim. Onda su lekari izvadili moju utrobu na sto i rekli: tamo gde bi trebalo da bude dvanaestopalačno crevo, tamo je samo tecnost, može se reći sasvim istrulelo, i – izbacili oko litru i po gnoja. Kada su uklonili sve trulo, lekari su rekli: ona nema s čim da živi, nema ništa kod nje zdravo, sve je trulo, to jest istrulilo od raka.
Sve to sam posmatrala i mislila: zašto nas je dve, ja ležim, i ja stojim. Onda su lekari postavili kopče na stomaku. Ovu operaciju mi je radio profesor Izrailj Isajevič Neimak, u prisustvu deset lekara. Onda su lekari rekli da je treba dati mladim lekarima da rade kao praksu. Onda su moje telo odvezli u mrtvačnicu, i ja sam išla za njima i sve se čudila, zašto nas je dve, onda su me ostavili u mrtvačnici i ležala sam gola. Onda su me plahtom prekrili do grudi, odmah je ušao moj brat sa mojim sinom Andrejem. Sin mi je pritrčao i poljubio me u čelo, i plakao, govoreći: «Mamice, zašto si ti umrla, ja sam još mali, kako ću ja bez tebe da živim, ja nemam tatu». Ja sam ga zagrlila i poljubila, ali on nije obraćao nikakvu pažnju na mene. Sve sam videla, i kako je moj brat plakao. A onda sam se našla kod kuće, gde je došla svekrva prvoga mog zakonitog muža; tamo je bila i moja rođena sestra. S prvim mužem ja nisam htela da živim jer je on verovao u Boga. U mojoj kući su odmah počeli da dele moje stvari. Živela sam bogato, ali svo to bogatstvo sam stekla nepravdom i bludom. Moja sestra je počela da bira najbolje stvari, a svekrva je zamolila da ostavi bar nešto za moga mališana, ali sestra joj ništa nije htela dati, počela je svašta da viče na moju svekrvu, i da joj govori da «dečak nije od tvog sina, i ti mu nisi rođena majka». Kada je sestra vikala ovde sam ja videla zle duhove, i oni su zapisivali u svoje hartije svaku ružnu reč i radovali se. Onda su sestra i svekrva otišle i zaključale kuću, sestra je odnela ogroman zavežljaj svojoj kući.
U četiri sata, ja grešna Klaudija, sam poletela u vis i veoma sam se začudila, kako mogu da letim; našla sam se izand Barnaula, a zatim je i Baranaul nestao, a onda je postalo tamno. Tama se dugo produžila, na putu su mi pokazivali ona mesta, gde i kada sam ja bila od moje mladosti. Na čemu sam letela, ne znam, ili na vazduhu, ili na oblaku; ne mogu da objasnim. Kada sam doletela do prve podnebesne, dan je bio oblačan, onda je postalo veoma svetlo, neiskazano svetlo, da čak nisam mogla da gledam. Položili su me na crni trg, iako sam se i za sve vreme letenja nalazila u ležećem položaju, na čemu sam ležala ne znam, nešto kao na ploči, ali mekoj, crne boje. Umesto ulice je stajala aleja, u donjem delu grmovi ne visoki i meni nepoznati, grane na njima veoma tanke, a listići zaoštreni na oba kraja. Dalje se videlo ogromno drveće, na kojima su bili veoma lepi listovi raznih boja, između njih svoje nove kuće, ali u njima nisam nikoga videla, u toj dolini je bila veoma lepa trava, i mislila sam: gde sam to ja i gde sam došla, u selo ili u grad, ne vide se ni preduzeća, ni fabrike, nema ni ljudi, i ko li ovde živi. A onda sam videla da ne tako daleko od mene ide Žena, veoma lepa i visoka, na Njoj veoma duga odeća i ogrtač od brokata na Njoj, iza Nje je išao mladić; i vidim kako mladić silno plače, i nešto kao da moli od Nje, a Ona ne obraće nikakvu pažnju na njega, i ja sam pomislila: kakva je to majka, dečak moli, a Ona neće ništa da mu da. Kada se Ona približila meni, mladić je pao do njenih nogu, i opet nešto od Nje moli, ali ja ništa nisam mogla da shvatim. Htela sam da je pitam: gde sam ja? Ali iznenada mi je Ona prišla i rekla: «Gospode, kuda će ona?» Stajala je sa složenim rukama na grudima, s očima uprtim u Nebo. Tada sam se ja silno trgla, shvativši, da sam umrla, a duša se nalazi na Nebu, a telo na zemlji, i odmah sam shvatila, da ja imam mnogo grehova i da ću morati za njih mnogo da odgovaram, i počela sam gorko da plačem. Okrenula sam glavu, da bih mogla da vidim Gospoda, ali nikoga nisam videla, a glas Gospoda čujem. Rekao je: «Vrati je nazad na zemlju, ona nije došla u vreme. Dobrodetelji njenog oca i neprestane molitve su Me umilostivile.» Tek tada sam shvatila da je ta Žena -Carica Nebeska, a mladić – moj Anđeo – čuvar, koji je išao za Njom i plakao, i umoljavao Je. A Gospod je nastavio da govori: «Dosta je bilo njenog bogohulstva i bogohulnog i smradnog života. Hteo sam da je izbrišem sa lica zemlje bez pokajanja, ali otac njen Me je umoljavao ». Gospod je rekao: «Treba joj pokazati njena mesta, koja je ona zaslužila», i za tren sam se našla u adu, i počele su da puze po meni strašne i ognjene zmije, sa dugačkim jezicima, a iz jezika njihovih izlazi vatra, i svakakve druge gadosti; smrad tamo je neizdrživ, a ove zmije su se uvukle u mene i počeli su da puze po meni crvi debeli, deblji od palca, dužine četvrt metra i s repovima, a na njihovim repovima igle nazubljene, i puzali su mi u prednji i zadnji otvor, u uši, u oči i u usta, i u nozdrve, uvukli se u mene. Bolovi neizdrživi, i ja vičem ne svojim glasom, ali milosti i pomoći nama tamo ni od koga; onda se pojavila umrla od abortusa žena, ona je stala da moli milosti od Gospoda, i On joj je odgovorio: «Kako si ti živela, Mene nisi prizivala, decu si ubijala u utrobi svojoj i ljude si savetovala: ne treba praviti milostinju. Vama su deca suvišna, a kod Mene nema suvišnih, i Ja dajem sve i svima, i kod Mene ima svega za Moju tvorevinu». Onda mi je rekao Gospod: «Dao sam ti bolest, da bi se pokajala, a ti si do kraja hulila na Mene; ti Mene nisi prizivala, sada Ja tebe ovde ne priznajem». Zavrtela se zemlja zajedno sa mnom, i ja sam poletela, odande je krenuo smrad i zemlja se poravnala; bio je zvuk, a onda sam videla svoju Crkvu koju sam grdila, onda su se otvorila vrata i izašao je sveštenik sav u belom, blistajući zrakama, stajao je sa sagnutom glavom. Tada me je pitao Gospod: «Ko je ovo?» Rekla sam da je to naš sveštenik, a glas mi je govorio: «A ti si govorila, da je on džabalebaroš, ali ne jede on zalud hleb, nego je on trudbenik, on je istinski pastir, a nije najamnik. Tako da znaš, kako god bio on mali po činu, on služi Meni, Gospodu, i ako sveštenik ne pročita nad tobom molitvu razrešenja, tada ti Ja neću oprostiti grehe». Onda sam počela da ga molim: «Gospode, pusti me na zemlju, ja imam dečaka. Gospod mi je odgovorio: «Ja znam da ti imaš dečaka, tebi je žao njega». A ja kažem: veoma žao! «Tako, eto ,tebi je jednog deteta žao, a vas kod mene nema broja i Meni je svih vas hiljadu puta više žao, ali kakav ste vi nepravedni put izabrali sebi u životu ! Zašto ste vi stremili da skupite sebi veliko bogatstvo, zašto činite svaku nepravdu; vidiš, kako raznose tvoju imovinu, kome je otišlo sve tvoje posle života. Imovinu su tvoju razneli, dete odveli u dom za siročiće, a tvoja prljava duša je došla ovde; služite idolu i žrtve mu pravite, u bioskop idete i nosite novac satani, a u Crkvu Božiju ne idete. Ja čekam, kada ćete se vi probuditi od grehovnog sna i pokajati se». Onda je Gospod rekao: «Spasavajte sami vaše duše, i molite se, jer je vek mizerni nastao, uskoro ću doći da sudim svetu, molite se». Pitala sam: Gospode kako da se ja molim, ja ne znam molitve. Gospod mi je rekao: «nije ona molitva vredna, koju čitaju i nauče je, nego je ona molitva vredna, koju mi od čistoga srca uznosite iz dubine duše; recite: Gospode, oprosti mi, Gospode, pomozi mi! – i čisto srdačno sa suzama u očima vašim. Eto takva molitva i takvo moljenje vaše biće Meni ugodni i prijatni». Tako mi je rekao Gospod. Onda se pojavila Majka Božija, i ja sam se opet našla na onom trgu, ali nisam ležala, nego sam stajala.
Onda je Carica Nebeska rekla Gospodu: «Na čemu da je spustim, ona ima kratku kosu?» I čujem glas Gospoda: «Daj joj pletenicu boje njene kose u desnu ruku». Kada je Carica Nebeska pošla po pletenicu, tada sam videla da je ona prišla velikim vratima ili dverima, čija je izrada u vidu isprepletenih linija, kao vrata oltara, ali neopisive krasote i svetlost je izlazila iz njih, nije moguće gledati i ne može se opisati. Prišla im je Carica Nebeska, i ona su se sama otvorila ispred Nje, i Ona je ušla unutar nekog dvorca ili vrta, a ja sam ostala na svome mestu, i kraj mene je ostao Anđeo, ali on mi nije pokazao svoje lice. U meni se pojavila želja da pitam Gospoda da mi pokaže raj, i rekla sam: Gospode, kažu da je ovde i raj? Gospod je ćutao. Kad je došla Carica Nebeska, Gospod joj je rekao: «Podigni je i pokaži joj raj»: Carica Nebeska je prešla iznad mene svojom rukom i rekla mi je: «Za grešnike evo kakav je raj», i Ona je podigla, kao pokrivač, zavesu, i ja sam na levoj strani videla da stoje crni obgoreli ljudi, kao skeleti, neizmernog broja, i od njih izlazi zlosmradni vonj.
Kada se sada setim toga, opet osećem onaj neizdrživi smrad, i bojim se, da se opet ne nađem tamo.Oni svi stenju i osušena su im grla, mole da piju, da im neko da bar kaplju vode. Meni je bilo strašno, i čula sam kako govore: duša ova je došla iz zemnog raja, od nje dolazi prijatan miris, čovek na zemlji ima pravo i ima vreme, da zadobije Raj nebeski, a ako se ne potrudiš na zemlji radi Gospoda i spasenja svoje duše, tad nećeš moći da izbegneš udeo ovog mesta.
Carica Nebeska je pokazala na ove crne i zlosmradne ljude i rekla: «Kod vas u zemaljskom raju dragocena je milostinja, čak i ona voda; dajite milostinju koliko god možete, od čistoga srca, kako vam je rekao Gospod u Jevanđelju: «Ako neko samo čašu hladne vode da u ime Moje, dobiće nagradu od Gospoda». A kod vas ne samo da je vode mnogo, nego i svega drugoga dovoljno, i stoga se treba truditi da se daje milostinja onima kojima je potrebno, - i još govori: posebno ta voda,od koje jednom kapi ovde se može nasititi nebrojeno količina mučenih ljudi. Ove blagodati kod vas su čitava mora i reke koje se neće iscrpeti nikada.». I iznenada u jednom trenu sam se našla u đavolskom mestu, gde je još gore nego na prvom mestu.
Tamo je bila tama i oganj, meni su pritrčali zli duhovi s hartijama i pokazivali sva moja loša dela, i govorili: «Eto, mi smo oni kojima si ti služila na zemlji». I ja sam sama čitala svoja dela, ona su bila napisama krupnim slovima, i ja sam se užasnula svojih dela. Zlim duhovima izleće oganj iz usta, oni su počeli da me udaraju po glavi, i ulazile su u mene ognjene iskre. Počela sam da vičem od neizdržive boli, ali, o, samo sam čula slabašno stenjanje, kao pijukanje, oni su govorili: «Piti, piti»; a kada ih je osvetlio oganj , tada sam ih videla sve,strašno su bili mršavi, istegnutih vratova, očiju iskolačenih, i govore mi: «Eto i ti si došla nama, drugarice, sada ćeš živeti s nama, ti i mi smo živeli na zemlji i nikoga nismo voleli, ni služitelje Božije, ni bedne, a samo smo bludničili i gordili se, Boga hulili, slušali bogoodstupnike, a pravoslavne pastire vređali, i nismo se nikada kajali; a neki su grešili isto kao i mi, ali oni su se čistosrdačno raskajali, išli su u crkve, i stranike primali, ubogim davali, i svima kojima je trebalo pomagali, i dobra dela tvorili, oni se nalaze tamo, na vrhu».
Ja sam se jako uplašila i zatrepetala od užasa, meni je izgledalo, da se celu večnost nalazim tamo, i postalo mi je veoma teško, a oni su nastavili: «Ti ćeš s nama da živiš, i da se mučiš večno, kao i mi».
Onda se pojavila Majka Božija i postalo je svetlo, zli duhovi su svi popadali, a sve duše su se obratile Božijoj Majci: «Carice Nebeska, nemoj nas ostaviti ovde». Jedni su govorili: «Ja koliko samo stradam». Drugi: «A ja koliko samo stradam». A treći govore: «A ja koliko stradam, vodice nema ni kapi». A vrućina neizdrživa, i oni sami prolivaju gorke suze. I Majka Božija je veoma plakala i ogvorila im: «Na zemlji ste živeli, tada Mene niste prizivali i niste molili za pomoć, i niste se kajali Sinu Mome i Bogu vašemu, i Ja vam sada ne mogu pomoći. Ja ne mogu prestupiti Volju Sina Moga, a Sin ne može prestupiti volju Oca Svoga Nebeskoga i zato ja ne mogu da vam pomognem i za vas nema zastupnika. Ja ću pomilovati samo one i one koji stradaju u adu, za koje se Crkva moli i rođaci se mole za svoje rođene, i oni se mole , koji su činili dobra dela, i zasluživali milost živeći na zemlji.».
Kada sam bila u adu, tada su mi davali da jedem svakakve crve, žive i uginule, i koji se raspadaju, i smradne, a ja sam vikala i govorila, kako ja ne mogu to da jedem, a meni su tada govorili: «Nisi postila, kada si živela na zemlji, zar si ti jela meso? Nisi ti meso jela, nego crve; post nisi vršila, zato ćeš jesti crve ovde», a umesto mleka davali su mi svakakve gmizavce, gadosti i svakakve žabe. Onda smo počeli da se podižemo, a koji su ostali u adu, počeli su silno da viču: «Ne ostavljaj nas, Majko Božija!» - i onda je nastala tamo opet tama, a ja sam stajala na istom trgu. Kada mi je Carica Nebeska sve pokazala, Ona je isto onako složila ruke na grudi i podigla oči na Nebo i rekla: «Kako Ja da postupim s njom i kuda s nom?» A glas Gospoda je rekao: «Spusti je na zemlju za njenu kosu» - i istog trena su se odnekud pojavila kolica, ali bez točkova a kreću se ona, ima ih brojem dvanaest komada. Carica Nebeska mi je rekla: «Stani desnom nogom i idi ispred mene, i tako sve do kraja idi desnom nogom, a levu primiči»: Tako sam i išla, desnom sam koračala, a levu privlačila, a Carica Nebeska je išla pored mene. I kada smo došli do poslednjih kolica tamo je bila provalija, kojoj nema kraja. Carica Nebeska mi je rekla: «Spusti desnu nogu, a onda levu». Ja joj kažem: bojim se, pašću, a Ona odgovara: «A nama to i treba». – Tako ću se razbiti? «Ne nećeš se razbiti!» Dala mi je pletenicu u desnu ruku debljim krajem, a tanki je uzela sebi, pletenica je bila upletena u tri pređe, a onda je Carica Nebeska udarila, i ja sam poletela na zemlju. I vidim ja, kako po zemlji jure automobili, i ljudi idu na posao, vidim, da letimo na plac nove pijace, ali se ne prizemljujem, a tiho sam poletela k hladnjači, gde je ležalo moje telo, i ja sam se trenutno zaustavila na zemlji, ali šta raditi, i krenula sam u bolnicu, prišla hladnjači koja je bila zatvorena. Zašla sam u nju, i gledam, leži moje mrtvo telo, glava malo visi, i ruka isto visi, a jedan bok je bio pritisnut mrtvacima; a kako je duša ušla u telo, ja ne znam, samo sam osetila hladnoću, i nekako oslobodila pritisnut bok i jako savila kolena, savila ih do laktova. Tada su doneli mrtvog muškarca na nosilima kojem je voz odsekao obe noge. Ja sam otvorila oči i pomerila se, oni su uplašeni pobegli, i videla sam da ležim na boku, a stavili su me kao i sve na leđa, i kada su me oni videli kako sam se ja savila, to im je bilo strašno, da su pobegli. Onda su došli sanitarni radnici i dva lekara, rekli su da me brzo prevezu u bolnicu; i odmah su se skupili lekari i rekli: treba zagrejati mozak lampicama. To je bilo 23 februara u četiri sata ujutro 1965. godine. Na mome telu je bilo 8 šavova, tri šava na grudima, a ostali na rukama i na nogama, sve su se to lekari vežbali na meni. Kada su mi zagrejali glavu, otvorila sam oči, posle dva sata sam progovorila. Trup moj je bio poluzamrznut, postepeno se oporavljao, a isto se oporavljao i mozak. Hranili su me veštački, a dvadesetog dana su mi dali doručak: palačinke sa pavlakom i kafu, i ja sam odmah rekla da to neću da jedem, a od mene je u strahu sestra pobegla i svi u odelu su obratili pažnju na mene; istog časa je došao lekar kod mene i pitao: «Zašto vi nećete da jedete? Treba da jedete!» Ja sam mu odgovorila: danas je petak, i ja mrsno jelo neću da jedem; i predložila sam lekaru da sedne i da me sasluša: rećiću vam gde sam bila i šta sam videla. Onaj ko ne posti posnim danima i ne poštuje sredu i petak, i uopšte sve postove narušava, tada mu umesto mesa daju da jede crve, a umesto mleka – svakakve žabe i škorpije, i svakakve gmizajuće gadosti, to sve neraskajane pred sveštenikom grešnike čeka u adu. Zato ja mrsnu hranu u ove dane neću da jedem.
Lekar pri mojoj priči čas crveni, čas bledi, a bolesnici su sve sa pažnjom slušali. Zatim se skupilo mnogo lekara i prisutnih je bilo mnogo lica, i ja sam s njima razgovarala, pričala im, šta sam videla i slušala, a glavno, da mene ništa ne boli. Posle toga je dolazilo kod mene mnogo naroda, i ja sam im pokazivala svoje rane i o svemu sam im govorila. A onda je milicija počela da tera od mene narod, i mene su prebacili u gradsku bolnicu, i tamo sam se sasvim oporavila.
Molila sam lekare, da oni brže zaleče moje rane, lekari su rekli: sutra. Ali lekarima je ovo bilo veoma interesantno, kako sam ja mogla oživeti, kada su creva moja bila pola trula, a isto je i sva unutrašnjost bila izranavljena, a posle operacije su svu unutrašnjost kako bilo ubacili i zašili. Sledećeg dana su me stavili na operaconi sto. Kada je glavni lekar Aljabajeva Valentina Vasiljevna skinula kopče i otvorila stomak, rekla je: «Zašto su rezali čoveka? Kod nje je sve savršeno zdravo». Ja sam zamolila da mi ne zatvaraju oči, a isto po mojoj molbi nisam bila uspavana i rekla sam da me ništa ne boli. Lekari su ponovo izvadili svu moju unutrašnjost na sto, a ja gledam u plafon, i vidim, šta je u meni, i šta rade lekari, kao kroz ogledalo. Pitala sam lekarku, šta je sa mnom, kakva je kod mene bolest. Lekarka je rekla: «Kod vas je sve zdravo, a unutrašnjost, dečija, čista». Tada su ubrzo dotrčali lekari, koji su mi radili prvu operaciju, i ja sam ih posmatrala, zatim su oni rekli: «Gde je u njoj bolest? Sva unutrašnjost je bila sasvim trula, a postala sasvim zdrava». Međutim, lekari su pitali: «Da li te boli, Klava?» Odgovorila sam: ne! Čudili su se, a potom su se uverili, da ja potpuno zdravo odgovaram,produžili su s operacijom. Svi lekari su se približili blizu mane i u užasu ohali, zadivljeno govoreći: «Gde je bolest, od koje je bolovala?» Lekari koji su me ispitivali govorili su: «Eto, Klava, sada ćeš da ozdraviš i možeš se udati». A ja im govorim: brže radite i bez šale.Bolesnici su se došaptavali, a lekari trčali po odelu van sebe i u užasu hvatali se za glavu, lomeći ruke i bili bledi kao mrtvaci. Ja sam im rekla: to je Gospod javio svoju milost na meni, da bi ja živela i govorila drugima, a vama je to za urazumljenje, da je nad nama Sila Svevišnjega. Onda sam rekla profesoru Izrailju Isjeviču: kako ste vi mogli pogrešiti? On je odgovorio: «Kod tebe nije bilo ništa zdravog». Tada sam ga pitala: kako vi sada mislite? A profesor mi je odgovorio: «Tebe je Svevišnji preporodio!» Onda sam mu rekla: ako ti u to veruješ, krsti se i venčaj se ( Crkveno ); on je bio sav crven od nedoumice šta se to desilo. Ja sam sve čula i videla, kako su slagali moju unutrašnjost i postavljali šavove; a kad su stavili i poslednji šav, lekar Valentina Vasiljevna, koja mi je uradila drugu operaciju,izašla je u hodnik, pala na stolicu i zaplakala. Pitali su je: «Klava umrla?» - «Ne, nije umrla, ja sam poražena time, da se kod nje pojavila takva sila, da ona nije čak ni jednom zastenjala, zar to nije opet čudo? To joj javno Bog pomaže.» Još je govorila ne plašeći se, da , kada sam ja ležala ovde u gradskoj bolnici, pod ličnim nadzorom Valentine Vasiljevne, to ne jednom je profesor, onaj, koji mi je radio prvu operaciju 19. februara, pokušavao da nagovori Valentinu Vasiljevnu da me nekin načinom umrtvi, ali ona kategorično nije bila saglasna, i u prvo vreme je i dan i noć nije odlazila od mene, sama me hranila i pojila, bojeći se, da me ne otruju. Pri drugoj operaciji je bilo prisutno mnogo lekara iz raznih bolnica, između kojih je bio i direktor medicinskog instituta, koji je rekao: : «Jedinstven slučaj u istoriji sveta». Kada sam izašla iz bolnice, odmah sam pozvala onog sveštenika, kojega sam grdila i podsmehivala mu se kao neradniku, ali u stvari je on bio veliki služitelj oltara Gospodnjeg, ja sam mu sve ispričala i ispovedila se i pričestila se Svetim Tajnama. Sveštenik je odslužio moleban u mojoj kući i osveštao je. Do tada je u domu bila jedna nečistoća, pijanstva i tuče, ne može se ni nabrojati šta sve nisam radila. Drugoga dana moga pokajanja otišla sam u rejonski komitet i vratila im partijsku knjižicu, jer ranija Klaudija, bezbožnica i aktivna ateistkinja, više nije postojala, jer je ona umrla. Sada imama četrdeset godina, uz pomoć Carice Nebeske i po milosti Svevišnjega Boga idem u Crkvu i trudim se da živim hrišćanskim životom, da idem po preduzećima i da pričam sve , šta je sa mnom bilo, i Gospod mi u svemu pomaže. Ja sve primam, i svakome pričam, ko se interesuje za moj slučaj. A sada savetujem svima, ko neće da dobije sve te muke, o kojim sam vam spomenula: pokajte se u svim svojim delima i poznajte Boga.
Zapisao sveštenik Viktor po rečima Klaudije Ustjužanine.
Klaudijin sin je danas sveštenik u gradu Aleksandrovu, u Vladimirskoj eparhiji
Prevod s ruskog: Nataša Ubovic
Овде можете писати о сопственим или туђим искуствима која сведоче
да Божија чуда постоје.
Изволите. :)
Evo moje iskustvo sa Ostrogom.
Pre osam godina pročitam ja u novinama izjavu staresine manastira Ostrog da je kod njih isceljena devojcica koja je rodjena slepa.
I tako,rešim ja da ispitam situaciju i malo po malo saznam gde živi porodica te devojčice(u Nikšiću)i nazovem da se raspitam koja je dijagnoza bila
pošto kažu rodjena je slepa,kako se izlečila i kako je sad.U razgovoru sa njenim ocem saznam da oni baš ne znaju dijagnozu(nešto je mutno videla pred očima reče njen otac)saznam da devojčica nije ni rodjena slepa,a ni da se nije nešto baš ni izlečila.Tako da je ovo priča o lažima i lažnim iscelenjima iz manastira pod Ostrogom,ne znam da li je ovo spam teme...
Nikako Kovač. Sopstvena iskustva su dragocenija od ''rekla kazala''. :)
Zazijavalo
19-11-2010, 20:56
Zašto Kovač može, a ja ne mogu? :mirka:
Zašto Kovač može, a ja ne mogu? :mirka:
Tvoji su previse duhoviti Zazi, ne vole to svako :raz_088:
Zazijavalo
19-11-2010, 21:00
Tvoji su previse duhoviti Zazi, ne vole to svako :raz_088:
Ovaj nije bio duhovit. Potrošio sam dva sata samo da iščeprkam na ruskom šta ima o predmetu.
Nije bilo suviše duhovito, nego suviše tačno. Bolno tačno za primitivnu prvosveštenicu i prvokuvaricu Razbibrige.
Zašto Kovač može, a ja ne mogu? :mirka:
Utata :raz_128:
Zašto Kovač može, a ja ne mogu? :mirka:
Naravno da možeš. Evo ja jedva čekam da čujem neko tvoje iskustvo po pitanju čuda. :)
Al ukratko, molim te. I posle znaš šta ti je činiti. :mirka:
причалица
19-11-2010, 21:01
Evo moje iskustvo sa Ostrogom.
Pre osam godina pročitam ja u novinama izjavu staresine manastira Ostrog da je kod njih isceljena devojcica koja je rodjena slepa.
I tako,rešim ja da ispitam situaciju i malo po malo saznam gde živi porodica te devojčice(u Nikšiću)i nazovem da se raspitam koja je dijagnoza bila
pošto kažu rodjena je slepa,kako se izlečila i kako je sad.U razgovoru sa njenim ocem saznam da oni baš ne znaju dijagnozu(nešto je mutno videla pred očima reče njen otac)saznam da devojčica nije ni rodjena slepa,a ni da se nije nešto baš ni izlečila.Tako da je ovo priča o lažima i lažnim iscelenjima iz manastira pod Ostrogom,ne znam da li je ovo spam teme...
ne znam da li je spam...ali, ako jeste - kakve veze ima. ovo je ''razbibriga'', a ne ''srpske dveri''.
lečenje...čuda...sve zavisi od vere. meni je zaista mnogo glupo da pričam svoja iskustva. ali, posle nekih događaja, kojima sam prišla nesvesno, ali sa svesnom skepsom....mogu samo da kažem da isceljenja postoje. ko hoće da veruje - neka. ko neće - neka.
u svakom slučaju, jednom - svi ćemo biti zdravi i lepi i radosni. bar ja tako verujem.
Zazijavalo
19-11-2010, 21:09
Naravno da možeš. Evo ja jedva čekam da čujem neko tvoje iskustvo po pitanju čuda. :)
Al ukratko, molim te. I posle znaš šta ti je činiti. :mirka:
Nemam nikakvo lično čudo. Do sada nije imao niko. Džulija Roberts je prekopirala odnekud teksturinu za koju sam pokazao da nije tačna, Kovač je ukratko preneo telefonski razgovor sa Nikšićem. ("Alo pošta, javi jel to Crna Gora - Bar. Sada će vi da objasnim u čemu je stvar :raz_128:)
I ondak, zašto ja samo ukratko? :mirka:
Pojma nemam šta mi je činiti. :eek:
причалица
19-11-2010, 21:15
Nemam nikakvo lično čudo. Do sada nije imao niko. Džulija Roberts je prekopirala odnekud teksturinu za koju sam pokazao da nije tačna, Kovač je ukratko preneo telefonski razgovor sa Nikšićem. ("Alo pošta, javi jel to Crna Gora - Bar. Sada će vi da objasnim u čemu je stvar :raz_128:)
I ondak, zašto ja samo ukratko? :mirka:
Pojma nemam šta mi je činiti. :eek:
''alo, požega?''
''ja joj lepo kažem - cico, lezi....a ona nije legla, nego sela''
:raz_114:
idi bre zazi....piši lepo, sitno pismo, kako valja....
Isceljivao i molitvom i lekovima
Piše Slavoljub Marković
http://razbibriga.net/imported/2011/09/920Studenicki20tipik-1.jpg
Studenički tipik
Mirio je svoju braću, zavađenu oko vlasti, mirio je Srbe sa susedima i, stvarajući Srpsku
crkvu, stvarao je srpsku državu i kulturu. Unosio je mir među balkanske narode i radio je
na dobru svih, zbog čega je i bio opštepoštovan i voljen. Ovaj svetitelj imao imao je važnu
ulogu u formiranju, osamostaljenju i organizovanju Srpske crkve, ali i u usponu države,
književnom preporodu, otvaranju škola i bolnica...
I upravo tu ćemo se ovoga puta i zadržati. Sveti Sava se, naime, smatra i rodonačelnikom
naše naučne medicine. Bio je osnivač prvih bolnica u Hilandaru i Studenici (1199. i 1207.
godine). U njegovim rukopisima pronađena su uputstva za uređenje bolnica i zabrane
nadrilekarstva. Sa dalekih putovanja donosio je razne medikamente, zahvaljujući kojima se
srpska medicina upoznaje sa farmacijom, veterinom, balsamovanjem, embriologijom i
higijenom.
Šesnaest svetih lekovitih trava
Treba imati na umu da su u to vreme glavni centri medicine bili manastiri. Kaluđeri su
sakupljali lekovito bilje, a u lečenju su veliku ulogu igrale molitve i poklanjanje svetim
moštima, ali i amajlije, bajanje, vračanje... Upotrebljavani su i čudni lekovi, pripremani od
„16 svetih lekovitih trava, zmijskog mesa, veprove masti, ptičjeg mleka ili mokraće
novorođenčeta ili nevine devojke“. Vodilo se računa kad je i kako određena je biljka
ubrana: verovalo se, na primer, da koren božura iskopan za vreme pomračenja Meseca,
obešen o vrat bolesnika - leči epilepsiju.
Sveti Sava je, međutim, smatrao da je sazrelo vreme da se bajanje, vradžbine i gatanja
zamene drugačijim vrstama dijagnostifikovanja bolesti i njihovog lečenja. Na samom kraju
12. veka, osnovao je bolnicu manastira Hilandara, najstariju srpsku bolnicu u kojoj je
prvenstveno trebalo da se leče oboleli kaluđeri, a izgleda da je bila i stacionar za neizlečive
bolesnike. U početku je imala osam postelja, a o bolesnima je brinuo jedan bolničar i lečio
ih po najsavremenijim medicinskim knjigama, koje je Sveti Sava prvi počeo da prevodi na
srpski jezik. Tako su Sava i njegovi kaluđeri preveli dela Hipokrata, Dioskorida, Galena,
Avicene...
Ubrzo Sveti Sava osniva prvu bolnicu i na teritoriji Srbije, pri manastiru Studenici (1207.
godine). U manastirskoj porti izdvojio je jednu građevinu u koju su smeštani bolesni i
siromašni i izabrao monahe, i tada zvane bolničarima, koji su se starali o njima. Lečenje se
sastojalo od negovanja i brojnih molitvi za spas duše. Studenička bolnica je imala četiri
prostorije i 12 kreveta, a bolesni su nakon izlečenja (zalečenja) odlazili sa otpusnom listom.
O detaljima organizacije bolnice govori Studenički tipik, u kojem se nalaze podaci o
rasporedu ležaja za bolesnike, radu osoblja, kućnom redu, načinu spravljanja lekova,
postupanju kod masovnog obolevanja i drugo. U njemu se u opisu posla lekara kaže da je
on bio dužan da zagreva lekove (masti, ulja i flastere) pre upotrebe.
Zanimljivo je da u rukopisima Svetog Save nalazimo uputstva kako za uređenje bolnica,
tako i za zabrane nadrilekarstva. Sačuvani su i zapisi da se u prostorije sa bolesnicima
postave bakarne peći, koje bi se koristile i za zagrevanje vode i pripremanje lekova.
Prava medicinska ustanova
Studenička bolnica je, neosporno, bila medicinska ustanova u pravom smislu reči,
odnosno, bila je namenjena lečenju i nije bila tek azil za neizlečive i siromašne, kakva je bila
praksa u mnogim bolnicama tog vremena na Zapadu. U tekstu „Bolnica Svetog Save u
manastiru Studenici“, Relja Katić objašnjava da sa studeničkom i hilandarskom bolnicom,
kao i sa medicinskim spisima nastalim u 12. i 13. veku u manastiru Hilandaru, Srbi ulaze u
porodicu evropske medicine. Tadašnjoj srpskoj medicini bilo je dobro poznato učenje
autora antičke medicine (Hipokrata, Aristotela, Galena), zatim autora čuvene aleksandrijske
medicinske škole, ranovizantijske, salernske i monpeljeske medicinske škole, itd. Srbi su
već tada znali za medicinske knjige, „lekaruše“, koje počinju da prevode sa latinskog jezika.
Osnivač prvih srpskih bolnica - Sveti Sava, pored poznavanja uređenja vizantijskih bolnica
u Carigradu, bio je dobro upućen i u poznavanje terapijske vrednosti pojedinih lekova koje
je koristila medicina toga doba. U Žitiju Svetoga Save, Teodosije govori kako je Sava,
vraćajući se iz Jerusalima, posetio sultana u Aleksandriji, a ovaj mu je dao znatnu količinu
arapskih lekova (balsamovo ulje, aloju i lekove sa aromatskim svojstvima).
Sa svojih dalekih putovanja po Aziji i Africi, Sveti Sava je donosio razne egzotične lekove,
koji su imali vrlo široku primenu u srednjovekovnoj medicini (za lečenje rana, fraktura
kostiju, oboljenja digestivnog aparata, itd), a njihova terapijska vrednost ne može se
negirati ni sa gledišta savremene medicine.
Tako se, na primer, veruje da je kamfor - koji je tada bio dragocen lek za sve, ali i opojno
sredstvo za uživanje, balsamovanje i kađenje i bio vrlo skup u to vreme - Sava od sultana
kupovao za zlato. Akademik Jovan Tucakov upravo ovim sredstvom objašnjava i Savino
čudotvorstvo, posebno njegovu sposobnost da oživi mrtve: „Kamforom su činjena
verovatno najveća čuda. Kad neko obamre, padne od sunčanice, prividno umre, obeznani
se, padne u komu - još stari Kinezi su pre više hiljada godina kao hitnu intervenciju davali
kamfor da se čovek povrati, osvesti, dođe sebi i oživi“.
Sa svojih putovanja Sveti Sava je doneo i običaj balsamovanja vladara. Smatra se -
zabeleženo je u Vencu Svetog Save, da je tada najpoznatiji balsam siraks, koji se kao lek
pominje još u doba Herodota, koristio i za balsamovanje Nemanjića. Ovim bi se moglo
objasniti još jedno čudo - prvi Savin biograf Domentijan zabeležio je da je telo Stefana
Prvovenčanog, koje je i sahranjeno u Studenici, posle nekog vremena nađeno očuvano i
preneto u Žiču.
Svetiteljeve suze
O terapeutskoj praksi Svetog Save su, inače, sačuvani zapisi poput ovog. U vreme
gradnje manastira Žiče (1208), Sveti Sava je imao čin arhimandrita. Jednom prilikom, u
posetu mu je došao brat Stefan, koji je bio vladar Srbije. Isprativši brata, Sava je primetio
malaksalog čoveka, ostavljenog u blizini manastira. Sažalio se nad njim i, uz pomoć
učenika, uneo je bolesnika u nedovršeni hram i postavio ga „pred ikonu Hrista, koji je lekar
duša i tela“. Tu su preko noći ostali bolestan čovek i nad njim zabrinuti Sveti Sava.
Duboko se klanjajući pred ikonom, svetitelj se dugo molio, a njegove suze prekrile su
bolesne udove „kao nekim lekarskim pomazanjem“. Pred zoru, bolesnik je ustao „kao da je
zdrav od mnogo godina“ sa monaškog ogrtača, na kojem je preležao tu noć.
Teodosije Hilandarac, koji je ovakve primere iz lekarske prakse mogao da posmatra u
hilandarskoj bolnici, formiranoj pod Savinim pokroviteljstvom, dočarava čudo, uz
pretpostavku da je prosečan čitalac znao za postojanje lekara i njihove lekovite masti,
koje su se nanosile ili utrljavale na bolesna mesta. Teodosije je iscrpno naveo i svetiteljevu
molitvu za bolesnika, u kojoj se Sava obratio Hristu. Bolest zarobljava čoveka, parališe
njegove životne sile i drži ga u stanju bespomoćnosti, odnosno zavisnosti od pomoći
drugih. Tek poseta Duha Svetoga obnavlja stvorenje Hristovo ili kako to Sava kazuje u
Teodosijevom zapisu: „(Hriste), saberi raznesene ude njegove i zaveži žilama tela njegova
Tvojom neizrecivom vlašću i silom nevidljivom!“ – pojašnjava dr Đorđe T. Vuković, i
potvrđuje vanvremenost dela Svetog Save.
Čudesna isceljenja
Svetom Savi se već vekovima pripisuju razna čudotvorstva koja je činio za života i posle
smrti, a koja su istraživači podelili u nekoliko grupa: isterivanja zlih duhova, potčinjavanje
prirodnih sila, neobična isceljenja, vaskrsavanje mrtvih.
Domentijan je zabeležio da je na Savin grob, u manastiru Svetih četrdeset mučenika u
Trnovu, došao neki Crnogorac koji nije mogao da hoda, već je „po zemlji puzao podupirući
se drvenim štakama“. Mamuran od pića, zaspao je na Savinom grobu. U ponoć ga je
probudio „neko svetao, odeven u svešteničko i svetlo odelo, sa žezlom“ i rekao: „Na grobu
mom spavaš. Ustani i odmah siđi“. „A ja, poplašivši se od svetlosti njegove, bez ikakve
pomoći skočih i kad se rasanih od straha, odmah osetih kako stojim zdrav kod groba
Svetoga“.
Naš ugledni istoričar Vladimir Ćorović u svojoj knjizi „Sveti Sava u narodnom predanju“
piše da je još u 19. veku narod dolazio na mileševske razvaline i dovodio bolesnike.
Srednjovekovni medicinski recepti
Za prelom (frakturu) kostiju u Hilandarskom medicinskom kodeksu preporučuje se smesa
pripremljena od voska, mastiha i izmirne kojom je pre upotrebe premazivana krpa i njom
previjano mesto preloma („Uzmi smolu i vosak, po jedan litar. I prah od mira jednu uncu i
rastopi sve na vatri. I potom mešaj dok se stisne. I stavi na krpu te priveži vrh razbijene
kosti i neka stoji 40 dana“).
Terapijsku praksu srpske srednjovekovne medicine detaljno je istraživao dr Relja V. Katić,
zaključivši da je ona bila izgrađena na istim principima kao i evropska medicina toga doba.
„To je bila medicina salernsko-monpeljeske škole koja je sadržavala i elemente arapske
medicine“, piše Katić u knjizi „Srpska srednjovekovna medicina“.
U slučaju nesanice („ot nespavanija“) preporučuje se čaj od maka, ali takođe postoji i
sledeći recept: „I kada ne može spavati, maži mu čelo, i slepe oči, i zaušima, i pod
pazuhom, i ruke, i podplate nožne ružinim maslom“. Osim ovoga, preporučivane su i
obloge za čelo „od soka belog maka“.
Za lečenje reumatskih bolova u Hilandarskom medicinskom kodeksu preporučuje se
stavljanje obloga od kamfora. Protiv glavobolje preporučuje se mazanje slepoočnice
prahom od maka, pomešanim sa maslinovim uljem.
Kada je u pitanju lečenje zuba, preporučuje se ispiranje usta kuvanim crnim strešom i
sirćetom. Kada se zubi klate i postoji otok desni, za ispiranje je davano seme šipka
(prethodno istucano), pa zatim kuvano u sirćetu.
U Hilandarskom medicinskom kodeksu pominje se i „emblast kada raste meso“, pri čemu
se najverovatnije misli na karcinom. Za ovo se preporučuje liniment pripremljen od
plumbum odžydatum, krina, armaniako, mira, voska, itd.
Za trežnjenje preporučuje se da se tri puta dnevno uzme sirće. U slučaju mamurluka,
odnosno „ašte kto vina pijet mnogo i glavoju bolit“, trebalo je mazati glavu sokom kupusa
i bršljanovog lišća, a za slučaj da neko ne želi više da se opija preporuka je da se pojede
koren kupusa i pet gorkih badema.
Najzad, protiv nazeba preporučuje se da se popije ukuvana mešavina kozjeg loja, paprike,
belog tamjana i metvice „i svari s vinom ta ispi“.
Spasila ga ikona
Piše: Zorica Golubović
http://razbibriga.net/imported/2011/09/1617Palanka20Milos20CvetkovicJPG-1.jpg
Miloš Cvetković
Profesor Miloš Cvetković iz Smederevske Palanke priredio je jedinstvenu izložbu prelepih
ikona Mati Božje. Počeo je da ih slika posle dugogodišnje bolesti i teške operacije srca koju
je preživeo zahvaljujući tome što se njegova supruga u najtežim trenucima molila
Bogorodici.
Slikanje Majke Božje staro je koliko i sama hrišćanska umetnost. U nauci je prihvaćeno da
su još od najranijih vremena (prve polovine trećeg veka) figure Moliteljke (Dranta) koja je
često slikana na svodu pogrebnih soba u katakombama i Crkve (Ecclesia) sa
ranohrišćanskih sarkofaga, upravo prve predstave Majke Božje.
Istoričar umetnosti magistar Ana Milošević kaže da ove drevne hrišćanske predstave mogu
današnjem posmatraču da izgledaju krajnje neobično. Tip Bogorodice sa detetom u
mnogim varijantama koji je danas poznat i prihvaćen, formirao se kao standard u periodu
nakon teološko-političkih rasprava koje su u 7. i 8. veku potresale Vizantijsko carstvo.
Malobrojne sačuvane ikone iz perioda pre ikonoborstva bile su posebno poštovane zbog
svoje drevnosti i često smatrane čudotvornim ili nerukotvorenim.
Miloš Cvetković odlučio je da se oproba kao ikonopisac. On slika scene iz Bogorodičnog
života: Blagovesti Joakimu i Ani, Rođenje Bogorodice, Vavedenje, Blagovesti, Rođenje
Hristovo, Sretenje, Uspenje, ali i posebno poštovane ikone pravoslavnog sveta i freske iz
naših srednjovekovnih manastira.
Autor je Bogorodicu slikao iz posebnog razloga. Kada je završio radni vek u prosveti, Miloš
Cvetković se posvetio učenju ikonopisanja. To ga je relaksiralo, jer je bio dugogodišnji
srčani bolesnik. Na kraju je morao da operiše aneurizmu. U tim trenucima je takoreći bio
klinički mrtav.
Posle dva dana u njegovu sobu je došao lekar hirurg. Rekao je da je operacija bila veoma
teška i rizična. Dodao je: “Čudo da ste ostali živi. Dešava se da neko na Terazijama padne,
i dok ga prebace kod nas, on umre. Vi ste stigli čak iz Palanke. Vas je nešto spasilo”.
- Spasila me je Bogorodica - veli Miloš. - Moja supruga Gvozdenija, od momenta kada sam
ostao u bolnici, molila se za moj život ikoni “Posebna mati Božja”. Posle povratka kući,
prvo sam naslikao ikonu koja je pomogla mom isceljenju. Ta ikona je amajlija naše kuće i
zaštitnica porodice. Učinila je da preguram 75 godina života. Uvek se nalazi na posebnom
mestu, u znak poštovanja i zahvalnosti.
Miloš je nastavio da slika Bogorodicu. Uradio je četrdeset različitih ikona. Sve ih smatra
simbolima rađanja, sreće i radosti. Jednu Bogorodicu, najlepšu, onu iz Hilandara posvetio
je supruzi. Ona se u najtežim trenucima, kada je on lebdeo između života i smrti, obratila
Mati Božjoj koja joj je ispunila želju.
VAVEDENJE
Sveti Joakim i Ana zavetovali su se da će, ako budu dobili dete, posvetiti ga službi u
hramu. Svevišnji usliši njihovu molitvu i oni dobiju prelepu devojčicu. Scena ikone
predstavlja momenat kada su roditelji Presvete Bogorodice Joakim i Ana ispunili zavet
prvosvešteniku Zahariju, ocu Svetog Jovana Preteče.
BLAGOVESTI
Ikona predstavlja momenat kada Arhangel Gavrilo donosi Blage vesti da je Gospod sa
Njom i da će začeti i roditi spasitelja naših grehova - Isusa Hrista.
POSEBNA MATI BOŽJA
Miloš Cvetković pred ikonom “Posebna mati Božja” koja je pomogla njegovom isceljenju i
lečenju.
POKROV
Ikona “Pokrov Presvete Bogorodice” predstavlja događaj sa početka desetog veka. Mati
Božja viđena je u crkvi u Carigradu okružena anđelima kako pokriva amforom hrišćane
moleći se za spas sveta: “Presveta Bogorodice pokrij, spasi i zaštiti nas”.
BEOGRADSKA
Ikona se nalazi u crkvi Ružici na Kalimegdanu. Ona je kopija čudotvorne ikone koja se
smatra nerukotvorenom. Original je izgubljen u vihoru turskog osvajanja. To je najveća
svetinja Beogradske mitropolije.
USPENJE
Isus Hrist je uznet na nebo na Jeleonskoj gori, a to mesto Majka Božja je često posećivala
moleći Gospoda da je uzme k sebi. Javi joj se Arhanđel Gavrilo i saopšti da će za tri dana
biti njeno usnuće. Taj dan se naziva Uspenje Bogorodice, u narodu Velika Gospojina.
Vragolanka
11-09-2011, 16:32
Zapisao sveštenik Viktor po rečima Klaudije Ustjužanine.
Klaudijin sin je danas sveštenik u gradu Aleksandrovu, u Vladimirskoj eparhiji
:lol: :lol: :lol:
ko još može da poveruje u ovako nešto? žena je umrla 19 og, oživela 23 eg... više nije pitanje trulih creva, već svih vitalnih organa, prvenstveno mozga... bila je mrtva 4 dana, ej bre, 4 dana... ladno su mogli sa ovakvom medicinskom biografijom da je proglase i za novog isusa.
postoje stvari koje se možda ne mogu objasniti, pa se svedu pod 'čuda', nemam ništa protiv, sve dok se isto ne počne činiti sa nebulozama. ovo ne da vređa inteligenciju prvenstveno celom sveštenstvu, već i svim vernicima.
i pitam se čime ko zaslužuje, dok pak neko drugi ne zaslužuje da bude izlečen? prvo to, pa sve ostalo...
Čuda vere: Tamo gde je Nebo blizu
http://razbibriga.net/imported/2011/11/04-1.jpg
Hodočasnici su se neprestano
smenjivali pored oltara u maloj
crkvi...
Piše Slavoljub Marković
Pomislio bi čovek da je priča o obeležavanju praznika Pokrova Presvete Bogorodice u manastiru u Đunisu, koji je postao jedno od najvećih svetilišta u Srbiji, za novine već ispričana. Međutim, kada doživite ponoćnu molitvu sa 20.000 prisutnih vernika, sa upaljenim svećama koje noć čudesno pretvore u dan, uz neverovatan mir i tišinu, shvatite koliko je to jedinstven i dragoceni prizor, koji svaki put ponovo nadahnjuje.
Svake godine, naime, uoči jesenjeg praznika Pokrova Presvete Bogorodice, hiljade vernika dolazi ovde - na mesto koje je ona sama izabrala da ustroji svoj manastir - da "dočeka" Majku Božju i da joj se, uz zapaljenu sveću i najdublju molitvu, pomoli za pomoć i zaštitu od tegoba. Ljudi dolazi očekujući milost i čudo Majke Božje za svoje potrebe isceljenja, blagoslov za porodicu, očekujući ono što je Mati Božja i sama obećala devojčici Milojki kojoj se na ovom mestu čudesno ukazala - da će tu naći utehu svi oni kojima je uteha potrebna, da će naći mesta pod Pokrovom Presvete Bogorodice.
NOĆ, A KAO DA JE DAN
Tako je bilo i ove jeseni, kada su reke vernika - za ovu priliku pristiglih iz svih srpskih krajeva, ali i inostranstva, koje su se u navečerje praznika slivale ka manastirskoj svetinji, dočekale vladiku Jovana koji je služio svenoćno praznično bdenije. I cele noći verni narod je uznosio molitve, dok su se naizmenično čuli zvuci pojanja po srpskom i vizantijskom napevu.
I mada je bila noć, od zapaljenih sveća ceo manastir blistao je kao da je dan. Sila molitve razagnala je tamu mraka, ali ne samo u manastirskoj porti, već i u dušama ljudi. Nesrećni i bolesni, ali i zdravi i znatiželjni, bili su čudnovato strpljivi i voljni da dugo stoje, da budni na hladnoći provedu posebnu noć.
Svete vode bilo je za sve. Kažu, čudotvorna je i nemerljivo dragocena. Jedan po jedan, hodočasnici su se neprestano smenjivali pored oltara u maloj crkvi...
Obavljena je i Sveta tajna jeleosvećenja - molitva sveštenika i pomazanje bolesnika osvećenim uljem kroz koje deluje Božja blagodat za ozdravljenje bolesnih, i odslužena Sveta liturgija.
Na samo praznično jutro, Svetu arhijerejsku liturgiju služio je vladika Jovan sa brojnim sveštenstvom, uz molitveno učešće velikog broja vernih. U besedi na kraju bogosluženja, uz čestitke nastojateljici manastirske porodice, monahinji Mariji sa sestrinstvom, pozvao je sve verne da i tu i stalno, gde god da su, uznose molitvu “Presveta Bogorodice, spasi nas!” Od kada je odavno prvi put izgovorena, pa sve do danas, stoji zapisano da je tom molbom za pomoć, zaštitu i utešenje, jednom za svagda, u prošlosti odlučena naša duhovna sudbina.
- Sinko moj, ovako kaži: ovo svet nema. Ne mogu da ti opišem koja je ovo lepota. Sutra da umrem, nije mi žao – kaže jedna baka sa suzama u očima.
ČUDESNI KAMEN
Čudesni događaji na ovom mestu se dobro pamte. Recimo, kada je baka dovela svog nemog unuka da mu se očita molitva. Dete je nakon toga progovorilo. Dolazili su i oni u invalidskim kolicima, a nešto kasnije su ih odbacili zauvek. Jedna od sestara manastira došla je najpre da potraži pomoć, a kada ju je primila od Majke Božje i izlečila se, odlučila je da zauvek ostane na svetom mestu. Poznato je i putašestvije mnogih nerotkinja po svetu vodu, koje su posle postale majke...
Ovo sveto mesto, za one koji to još ne znaju da napišemo, otkriveno je na čudesan način 1898. godine, kada je seosko devojče, Milojka Jocić iz Đunisa, pošavši na izvor da zahvati vode, videla ženski lik obasjan neobjašnjivom svetlošću. To je bila Bogorodica, koja je devojčici pomogla da zahvati vodu, preporučila da se njome umije da bi ozdravila i naložila joj da objavi selu da će ova sveta voda lečiti ljude ako se uz nju podigne crkva. Meštani su ozbiljno shvatili Milojkinu poruku i sagradili malu kapelu od dasaka. U kratkom periodu crkvica-brvnara je više puta rušena i obnavljana, da bi 1921. bila podignuta skromna zidana crkva. Prilozima meštana, darodavaca iz zemlje i inostranstva, osamdesetih godina prošlog veka tu je nikao velelepan hram. Bogato živopisan, sa sređenim izvorom – isceliteljskom vodom.
U manastiru se čuva nekoliko knjiga iz 19. veka, ali je riznica svakim danom postajala sve bogatija darivanjem od strane vernika za koje je ovo mesto postalo jedno od vodećih hodočašća i duhovnih centara u Srbiji. Posebno interesantan i dragocen je jedan oveći kamen nepravilnog oblika koji se, kao svetinja, čuva u manastiru i koji je, po predanju, bacila Bogorodica pri susretu sa Milojkom, naloživši da se na mestu gde on padne podigne crkva, njoj posvećena.
I na ovaj praznik ljudi su tiho, sa punim poštovanjem, razmenjivali predanja o ovom mestu i čudesnim isceljenjima, celivajući ikone i moleći se Majki Božjoj čije se prisustvo ovde, kao retko gde, oseća. I već pripremljeni za ponovni dolazak i susret sa ovom velikom svetinjom, dogodine u isto vreme. A možda i ranije...
Moja majka je imala koleginicu s posla cije je dete (devojcica) bila rodjena sa slabim petama (nisam pitala majku sta to znaci) ali je devojcici pocelo da smeta pri hodanju. Ta koleginica, majka te devojcice nije bila vernik, ali je bila ocajna kad su joj lekari rekli da treba da ceka do puberteta da bi operisali njene pete. Onda joj je neko rekao za Ostrog, i ona je tamo otisla iz ciste muke. Tamo joj je monah ocitao molitvu i dao flasu Svete vode da maze detetu pete sveki dan dok se ne istrosi.Tako je i ucinila, i jos odmah su pocele da ojacavaju i oroznavaju, da bi nakon isteka tog perioda dok se voda nije potrosila, sve potpuno nestalo i pete su se vratile u normalno stanje.
Ta devojcica nikad nije ni bila posle toga operisana, niti je imalo potrebe za tim, vec je sada student i jedna lepa, zdrava i prava devojka.
Eto, to je jedno moje svedocenje ( u susret prazniku sv. Vasilija Ostroskog 12. maja).
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.