Pogledaj Punu Verziju : МАНАСТИРИ "МОРАВСКЕ СВЕТЕ ГОРЕ"
Манастири "Моравске Свете Горе" се налазе на десној обали реке Велике Мораве у висини
"Багрданског теснаца" и дужини од 18 км и, идући низводно, поређани су следећим редом:
1. Манастир Светог Апостола Јакова брата Господњег у народу познатог и као "Јаковић"
који се налази атару села Дубока, општина Јагодина, и припада Шумадијској епархији, сада
је парохијска црква,
2. Манастир Светог Апостола Томе, познатијег као "Томић", се налази у атару села Војска,
манастир је женски
3. Манастир Успења Пресвете Богородице, зтари назив "Зидине" у атару села Радошин,
манастир је женски
4. Манастир Хум, стари назив "Духне", налази се на брду Хум у атару села Гложане, у њему
тренутно нема монаштва
5. Манастир Светих Врача Козме и Дамјана, познатији као "Златенац", налази се у атару села
Гложане, манастир је женски
6. Манастир Светог Николе, познат и као "Добршево", налази се у атару села Гложане, манастир
је метох Миљковог манастира а у њену тренутно нема монаха
7. Манастир Ваведења Пресвете Богородице, познат као "Миљков манастир", атар села Гложане,
манастир је женски. Заслужан је за обнову "Златенца" и "Добршеве".
За разлику од "Јаковића", осталих шест припадају, територијално, општини Свилајнац и Браничевској
епархији. Готово је сигурно да свих седам именованих манастира потичу из времена краја 14. и
почетка 15. века, припадају, по архитектури Моравској уметничкој школи, која је доживела највећи
процват за време владавине Деспота Стефана Лазаревића који живео од 1376-1427. године.
Самим тим се као ктитори најчешће помињу Деспот Стефан Високи или неко од властеле блиске
владарској династији Лазаревића. Историја ових манастира је испреплетана, често су их мешали кроз
историју а турски пописи из средњег века врло оскудно описују стање у овим манастирима.
Такође из ових пописа се, врло често,не може извршити прецизна идентификација.
http://img710.imageshack.us/img710/2994/zoommoravskasvetagora.jpg
НАПОМЕНА: Приллог уз Захтев бр. 65 од дана 05. септембар 2008. Л.Г. Архијерејског
намесништва из Свилајнца. Приложио уз захтев: Драган Б. Милановић из Војске
Наведена километража представља удаљеност манастира Моравске свете горе од ауто-пута
Е-75, излаз код Марковца, преко Свилајнца, скретање за Црквенац, преко Гложана где су
манастири: Миљков, Добршева, Златенац и Хум, десно остаје Радошин где се налази манастир Зидине,
преко Војске где се налази манастир Томић, и преко Рајкинца до села Дубока где се налази манастир
Јаковић. Подручје на коме се налазе манастири Моравске свете горе обухвата око 20-ак км и сви
су тик уз Мораву преко које се налази, уз ауто-пут Е-75, железничка пруга Београд-Ниш илити чувени
"Цариградски друм". Такође, до манастира се може стићи и регионалним путем Пожаревац-Свилајнац-
Јагодина а и чамцима који у овом пловном делу Велике Мораве имају добар пролаз тако да је могућ
прилаз манастирима са реке. У близини ових манастира се налазе и остаци римских утврђења, ранијих насеља и још неколико зидина старих манастира и црквишта која су неистражена а некима ни тачна локација није утврђена. За посету овим манастирима више није неопходно напорно ходочашће јер су
сви путеви проходни са малим изузетком је пут до манастира Хум.
У селу Гложану које се први пут помиње у писаним траговима под овим именом у Хрисовуљи
(повељи) Кнеза Лазара заједно са манастиром Буковица (Миљков манастир) 1374. године,
такође, се налази црква посвећена преносу моштију Св. оца Николаја, која је подигнута 1724. god,
а обновљена је 1975. године.
У селу Војска, које се први пут помиње под овим именом у Тефтеру браничевског субашилука 1467.
године и уписано је заједно са манастиром Идин (манастир Томић) у Ресавској нахији. Тада је Војска
имала 32 куће и било је тимар Мустафе, диздара тврђаве Ресава и плаћала је порез у износу од 2770
акчи, од чега на манастир отпада 20 акчи, такође, се налази црква посвећена Св. Сави која је
подигнута 1990. године.
http://photos-h.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs023.snc3/11067_102210966471383_100000474417669_60017_787925 3_n.jpg
Манастир Ваведење Пресвете Богородице, познат и као "Миљков манастир", атар села Гложане. Саграђен
је, засигурно, пре 1374. год. када га кнез Лазар помиње у својој Хрисовуљи (повељи) којом дарује метохе
(поседе) манастиру Раваница где се каже: "...Буковица брод на Гложансхје на Моравје...". У манастиру
живи сестринство које је заслужно за обнову манастира "Златенца" и манастира "Добршеве"
http://photos-d.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs023.snc3/11067_102210959804717_100000474417669_60015_364510 0_n.jpg
Конак ман. Ваведење. Претпоставља се да је ман. изградио каравлашки кнез Ђорђе Радулбеговић, војвода
у служби Деспота Стефана Лазаревића за кога се претпоставља да је ктитор. Постоје историјски подаци да
је ту 1420.г. радила манастирска преписивачка школа. После пада Србије 20. јуна 1459.г., помиње се у
"Тефтеру браничевског субашилука" из 1467.г. као напуштен а под именом "Пресвето Ваведење" што је неоспорно - Буковица. Турски попис из 1476-1478 бележи да у њему живи 4 монаха а последни пут се у
турским пописима помиње 1516. године. уз податак да је манастирско имање сејалиште села Добршева.
http://photos-g.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs003.snc3/11067_102210953138051_100000474417669_60013_707548 9_n.jpg
Конак Миљковог манастира. Манастир обнавља 1787. године трговац Миљко Томић који је сахрањен
у порти. Такође, 1787. преко манастира је одржавана веза са устаницима Коче Анђелковића.
Стеван Синђелић је похађао манастирску школу од 1780-1785. године а живео је и радио на имању
Врховног кнеза 12 Србских нахија Петра Ерчић-Јаковљевића. Чувени србски Обор кнез је 1803. год.
биран за вођу устанка али је то одбио а исте године је посечен у чувеној "Сечи кнезова".
Храм је 1811. обновљен комплетно на старим темељима.
http://photos-b.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs023.snc3/11067_102210773138069_100000474417669_60009_505449 8_n.jpg
Манастир Ваведење, "Миљков манастир", храм у порти. Атар села Гложане. У манастир од 1926-1936.г.
бораве руски монаси на челу са јеромонахом Амвросијем Кургановим који су ту саградили капелу која
се и данас налази у склопу манастира. Братству су припадали јеромонах Јован, касније епископ
Шангајски и чувени Отац Тадеј који се ту замонашио.
http://razbibriga.net/imported/2010/11/00dobress16copybo4-1.jpg
Манастир Св. Николе. Познат од раније као "Добршева". Атар села Гложане. У "Тефтеру браничевског субашилука" из 1467.г. помиње се манастир Светога Николе код села Добршева у Ресавској нахији и
бележи да је настањен. Попис из 1476-78 бележи да су у њему три монаха. Попис извршен око 40.год.
касније бележи да је напуштен и да је манастирско имање сејалиште села Добршева. Попис извршен
30-их или 40-их год. 16. века бележи да у њему живе два монаха и да има обавезу плаћања од 424 акче.
Попис из времена султана Мурата ИИИ бележи да у манастиру живи само један монах а обавеза је
смањена на 300 акчи.
http://photos-c.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs003.snc3/11067_102210759804737_100000474417669_60005_351228 4_n.jpg
Манастир Св. Николе. Познат од раније као манастир "Добршева". Атар села Гложане. Помиње се у
Аустријском попису из 1718.г., без навођења посвете цркве, па је онемогућена идентификација.
У селу Добршеву турски пописи помињу Манастир Ваведења и манастир Светог Николе па је могуће идентификовати га са овим односно са Миљковим манастиром. Предање каже да су турци спалили
село Добршева а парохијане су побили у порти манастира.
http://photos-g.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs003.snc3/11067_102210766471403_100000474417669_60007_337053 7_n.jpg
Манастир Св. Врача Козме и Дамјана, "Златенац". Атар села Гложане. Ктитори су непознати али се
претпоставља да је то последња задужбина Деспота Стефана Лазаревића 1427. године или ситнија
Србска властела, због близине Манасије, и сматра се да су овде живели преписивачи за које у Манасији
није било места. Постоји предање да је назив (манастира) позлатио властелин чија се болесна ћерка
опоравила у овој светињи. Одавно се верује да је вода у манастиру исцељујућа.
Први пут, у писаним изворима, се помиње 1718.г. у аустријском попису који га лоцира у атару села
Добршево а које данас не постоји. Ту је постојало село "Златенац" које је било "махала" села Гложана
а које је расељено 1825.г. за време Кнеза Милоша због груписања села т.ј. урбанизације.
http://photos-f.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs023.snc3/11067_102210523138094_100000474417669_60000_200248 9_n.jpg
Манастир Св. Врача Козме и Дамјана. Манастир "Златенац". Атар села Гложане. Манастир се помиње
1734.г. и у њему је живео јеромонах Софроније. Обнова је почела 1952.г. а завршила се 1966.г. на
темељима старе цркве у атару бившег села Златенац. Највише су заслужни парохијани из Гложана
и монаштво Миљковог манастира. Зидан је од сиге и печшара, ломљеног камена.
http://photos-e.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs003.snc3/11067_102211373138009_100000474417669_60027_269885 _n.jpg
Воденица манастира Златенац - село Гложане. Једина у овом делу тока Велике Мораве. Меље квалитетно кукурузно брашно. Манастир се налази на платоу изнад саме воденице и до њега се стиже степеницама.
Сама природа у близини је предивна и непоновљива.
http://photos-a.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs003.snc3/11067_102210156471464_100000474417669_59994_360859 2_n.jpg
Манастир Хум. Старији назив манастира је био "Духне". Налази се на брду "Хум". Атар села Гложане.
Помиње се у "Тефтеру браничевског субашилука" из 1467. г. да се налази у Ресавској нахији код села Црвеништа(?) да је имао монахе и да је плаћао порез у износу од 600 акчи.
http://photos-g.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs003.snc3/11067_102210159804797_100000474417669_59995_312474 7_n.jpg
Манастир Хум. Стари назив је био манастир "Духне". Налази се на брду "Хум". Атар села Гложане.
Манастир је посвећен Светом апостолу Томи а храм је подигнут на темељима старог који такође
припада Моравској светој гори. Манастир је обнови је и још увек нема монаштва.
http://photos-f.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs023.snc3/11067_102210516471428_100000474417669_59999_271209 1_n.jpg
Манастир Успења Пресвете Богородице. Од раније познат и као манастир "Зидине". Атар села Радошин. Првобитно се помиње као задужбина деспота Стефана Високог. Градио га је, око 1402.г. деспотов војвода Радослав Радош Михаљевић, у народним песмама познат као "Облачић Раде". Храм је обновљен 1944.г. на темељима средњевековног манастира а предање каже да је био један од највећих и најбогатијих, да је
имао златна звона и да је у њему живело неколико стотина монаха. Сматра се да садашњи лежи на
олтарном делу некада огромног храма. Војвода Радослав се упокојио 04. јануара 1436. год. а даља
историја манастира није позната јер га турски пописи не помињу.
http://photos-e.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs003.snc3/11067_102210163138130_100000474417669_59996_367900 8_n.jpg
Манастир Успења Пресвете Богородице. Познат од раније и као манастир "Зидине". Атар села Радошин.
Један запис казује да је чувени преписивач и илуминатор књига преписао за овај манастир следеће књиге: типик, пет минеја и два пангерика. А у самом манастиру је исписао и илуминирао један саборник у коме је оставио запис са наведеним подацима. Тај саборник се сада налази у манастиру Св. апостола Павла на
Светој Гори.
http://photos-c.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs144.snc3/17150_104472136245266_100000474417669_120300_81921 82_n.jpg
Манастир Св. апостола Томе, "Томић", атар села Војска. Први пут се помиње 1467. године у "Тефтеру
браничевског субашилука", под именом "Идин" уписан заједно са селом Војска, из кога се види да манастир плаћа турцима порез у износу од 20 акчи што сведочи да је био сиромашан. Старо име је "Идин" је можда
грешка турског писара који је "Ваведење" скратио у "Идин" али је то нерешена претпоставка.
http://photos-a.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-ash1/hs244.ash1/17150_104472132911933_100000474417669_120299_59238 77_n.jpg
Манастир Св. апостола Томе, "Томић". Налази се у атару села Војска. Не постоје извори о времену
изградње, ктитору, имовини итд. Више пута је обнављан а скромна грађевина сведочи о скромним
могућностима ктитора и обновитеља јер се обнова вршила на старим темељима. Вероватно је подигнут
у време Деспота Стефана Лазаревића, пред крај српске Деспотовине, када се формирао нови слој
властеле (стара је погинула на Косову).
http://photos-c.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs124.snc3/17150_104471722911974_100000474417669_120291_61733 11_n.jpg
Манастир Св. апостола Томе, "Томић". Атар села Војска. Турски попис из 1572. помиње манастир код села Грнчар али не може се са сигурношћу рећи да је то "Томић". У време владавине султана Мурата XXX од 1574-1595 г. манастир постоји и у њему живи један монах. Касније се губе помени о њему.
http://photos-e.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs144.snc3/17150_104472142911932_100000474417669_120301_75327 58_n.jpg
Манастир Св. апостола Томе. Манастир "Томић". Атар села Војска. Поседује више хектара земље
а доказ за то је Повеља из 1847.г. потписана од стране Књаза Србског Александра Карађорђевића.
То је тапија (гаранција) у којој пише "...да калуђерима нико не смета...". Повеља се сада налази у
библиотеци цркв.општ. Војска а пронашао ју је свештеник Теодоровић Зоран.
http://photos-f.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs023.snc3/11067_102210956471384_100000474417669_60014_585938 2_n.jpg
Манастир Св. апостола Јакова "брата Господњег", манастир "Јаковић". Атар села Дубока. Као ктитор се
помиње Кнез Лазар. Турски попис из 1572.г. га помиње као манастир Светог Арханђела у Ресавској нахији. Попис из времена владавине султана Мурата XXX од 1574-1595 бележи да у њему живи само један монах.
Оба пописа помињу да је манастир код села Грнчар. Тешко је прецизно утврдити да ли је то тај манастир
јер село тог имена данас не постоји али постоје насеља Грнчар у селима Добра вода и Мали Поповић а та
села се катастарски граниче са Дубоком.
http://photos-h.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs023.snc3/11067_102210769804736_100000474417669_60008_401859 9_n.jpg
Манастир Св. апостола Јакова, манастир "Јаковић". Атар села Дубока. Овај манастир Моравске свете горе
једини припада Шумадијској епархији. У порти се налази споменик палим јунацима у Српско-турским
ратовима, Првом светском рату и Кочи Анђелковићу који се ту прчестио пре него је подигао устанак
против Турака 1787. год. ("кочина крајина" или Фрајкорски рат).
НЕОБНОВЉЕНИ МАНАСТИР МОРАВСКЕ СВЕТЕ ГОРЕ
Манастир Светог Стефана, у Ресавској нахији, у "Тефтеру браничевског субашилука", турском попису
из 1467. године уписан заједно са селом Црквеница (Данашњи Црквенац). Манастир је имао фискалну
обавезу од 200 акчи, а село Црквеница са својих тринаест пореских глава плаћало је 1280 акчи. У ту
суму је улазила и обавеза манастира Светог Стефана. Село и манастир су припадали тимару Војина, сина
Радановог, који је био у турској служби. Попис извршен деценију касније бележи у манастиру три куће,
од којих је само једна монашка. Манастир је идентификован у атару села Црквенац, општина Свилајнац,
са рушевинама старе цркве у Манастирском потоку. По предању манастир је био задужбина Деспота
Ђурђа Бранковића.
НЕИДЕНТИФИКОВАНИ МАНАСТИР МОРАВСКЕ СВЕТЕ ГОРЕ
Манастир Светога Георгија, код села Мрчовца, Мирчовице или слично, у Ресавској нахији,
помиње се једини пут у турском попису из друге четвртине XВИ века. У њему борави један монах,
а пореска обавеза износи 50 акчи.
Село Мрчовце данас не постоји, али би се могло довести у везу са селом Моrzofscxy, које се
помиње у аустријском попису извршеном после Пожаревачког мира 1718. године.
(преписано из шематизма Браничевске епархије)
Смедеревски дефтер, бр. МXТ 629.
Смедеревски дефтер, бр. МXТ 632.
Д. Пантелић, Попис пограничних нахија, 21.
У општини Свилајнац постоји село Мачевац које се налази на 5 км од Мораве. У близини Мачевца,
у потезу према селу Добра вода постоје остаци неког, по предању, старог манастира којег
су мештани Добре воде скоро обновили. Село Мрчовац не постоји, али Мачевац постоји...
http://photos-g.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs003.snc3/11067_102211383138008_100000474417669_60030_288964 8_n.jpg
Војштанско језеро-фотографија са"пасуљијаде". Налази се близу леве обале В. Мораве, на потезу
некадашњег села "Кућиште" и катастарски припада селу Војска. На овом вештачком језеру се,
поред разних манифестација које се ту одвијају, плива за Крст часни на празник Богојављања.
http://photos-d.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs023.snc3/11067_102211379804675_100000474417669_60029_520304 1_n.jpg
Споменик моравском војводи Стевану Синђелићу у селу Војска, општина Свилајнац, а које је родно
село "Моравског војводе". Он је погинуо у боју на Чегру 31. маја 1809. год. са својих 3000 Мораваца
и Ресаваца јуначком смрћу у шанцу, бранивши мајку Србију.
http://photos-d.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs144.snc3/17150_104127656279714_100000474417669_110608_32472 43_n.jpg
"ПОКАЈАЊЕ ПОНЕДЕЉКОМ"
Абортус је велика несрећа. Зато се у манастиру Јаковић
сваког последњег понедељка у месецу служи акатист
покајаних мајки и очева, који су на тај начин извршили
чедоморство. То је тежак грех и надам се да тај грех
више неће чинити. Сваке године у Србији нестане по један
град од 80.000 становника - каже јереј Иван Цветковић,
старешина манастира Јаковић.
http://photos-e.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs168.snc3/19550_105073816185098_100000474417669_134634_30917 54_n.jpg
Део стуба т.ј. примерак камене пластике пронађене на темељима средљевековног манастира на
чијим темељима је 1944. године изграђен манастир Успења пресвете Богородице у Радошину.
http://www.pravoslavlje.nl/nenad3/Miljkov%20manastir%2002.jpg
Миљков манастир - посебан утисак остављају фреске Преподобног Исака Сирина и
Деспота Стефана Лазаревића
Naslov: Re: МАНАСТИРИ "МОРАВСКЕ СВЕТЕ ГОРЕ" Ned Nov 14, 2010 3:22 pm
Допринос манастира у ослобађању Србије од вишевековног ропства је непроцењив
О учешћу ових манастира и манастира Србије, уопште, и о понашању монаха у доба Кочине крајине
врло илустративно говори и народна песма у којој је описано учешће калуђера Исаије:
ВОЈСКУ КУПИ КОЧО КАПЕТАНЕ,
БАРЈАКТАРА, ЦРНА КАЛУЂЕРА,
ПО БАРЈАКУ ПОЛОЖИО БРАДУ
ПА ОН УЧИ СРБЕ У ПАРАДУ. (одломак)
Наравно да су Турци, чим сазнају за овакво деловање калуђера, предузимали често веома сурове и
и крваве одмазде - третирајући манастире не као верске објекте већ као легитимне војне циљеве.
На самом крају 1925. године вршилац дужности старешине манастира је био јеромонах Теодосије (Валаамски) руски избеглица, који је 4. фебруара 1926. год. предао ову дужност Русу јеромонаху Амвросију. Нема сумље да почетком 1926. год. настаје ново доба и ново поглавље у историји миљковог манастира. Наиме, по споразуму представника наше и Руске заграничне цркве овај манастир је проглашен за српскоруски општежитељни манастир. Новом настојатељу Амвросију је остављена инструкција да у манастиру заведе живот по угледу на светогорске и најчувеније манастире у Русији. Крупна морална личност, велики духовник, јеромонах Амвросије, био је и високи интелектуалац. Привукао је цвет руског монаштва у емиграцији а манастир је, у тишини, усамљености и делеко од сваке светске вреве, убрзо постао оазом монаштва. Братство, махом састављено од Руса, веће крајем 1926. год. је бројало 20 душа. У манастиру су се вршиле све уставом црквеним прописане службе а манастир бележи успехе и стални напредак.
у 1928. год., од 15. до29. јуна, пребивала је у Миљковом манастиру чудотворна икона курске Божје Матере, велика светиња руског народа. Огроман број нашега света поклонило се овој светињи док је пребивла у овом манастиру. Те исте године је оправљена и црква споља.
Не само строги монашки живот, какав се у манастиру проводио, уставно богослужење и дивно руско пјеније, били ти који су, из дана у дан, привлачили све већи број посетилаца светињи на Морави, већ је то била и узорна економија: баште, њиве, виноград, воћњак; затим, онај унутрашњи ред и чистоћа, зоографисана трпезарија, поправљен кров, подигнуте нове келије... Све је то одисало једном новом снагом, новим духом, молитвеним и побожним, којим се живело у манастиру. Колики је значај, у то време, придаван манастиру сведоче и безброј забележених посета високих званичника наше и РЗ цркве. О животу у Миљковом манастиру за време игумана Амвросија веома сликовито говори у свом дневнику, иконописац и монах, Наум Андрић који је објавио јеромонах Јован Рапајић у Браничевском веснику за јануар/фебруар 1937. године. јер је одмах видео његов уметнички, историјски и шири значај. Дневник сведочи да је Миљков манастир био дисциплинована радна заједница по вођством Амвросија Курганова рођ. 1. јануара 1896. год. у селу Говорово, срез сарански, Русија. Дипломирао је на богословском и филолошком факултету у Варшави након чега је отишао у чувени манастир Оптину Пустињу. Као руски емигрант, припадао је најпре јурисдикцији бугарске православне цркве, затим је прешао у Југославију, најпре у епархију шабачко-ваљевску а затим у епархију браничевску 1926 год. У чин аримандрита рукоположио га је епископ браничевски др Јован 1931. године. Архимандрит Амвројије настојатељ манастира Миљкова преселио се у вечност 18. маја 1933. год. на велику жалост братије. Покојник је светлео строгим монашким животом а и његова обитељ је могла да служи за углед и узор осталима. Сахрањен је у порти Миљковог манастира. У натпису на мермерном гробу стоји: "Овде почивају земни остаци схиархимандрита Амвросија (Курганова) пож. 40. г. оснивач српскоруске киновије, који се упокојио 17. маја 1933. г. Самопожртвована љубав и преподобна смерност красиле су целог живота овога слугу Христовог и најпримеренијег монаха. Споменик му подижу Срби и Руси који су се уверили да је отац Амвросије"свима био све, да како год кога" и приведе Богу."
Схиархимандрита Амвросија је наследио игуман Лука (Родионов). Тих година су Миљков манастир посетили многи епископи Руске заграничне цркве. Братству је припадао и учени јеромонах Јован (Максимовић) потоњи епископ шангајски. Једно веме је у манастиру била изложена чудотворна икона Мајке Божје из Курска. Игуман Лука Родионов је осликао иконостас цркве у Глоговцу која је саграђена 1936. године по пројекту архитекте Момира Коруновића по чијем је пројекту рађен и иконостас. Одлуком епископа браничевског др Венијамина 478/936. г. од 24. фебруара 1936. године братство манастира Миљковог у архијерејском намесништву ресавском премештено је у манастир Туман а братство манастира Туман у Манастир Миљков.
http://photos-c.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs168.snc3/19550_105073836185096_100000474417669_134640_83367 53_n.jpg
МАНАСТИР РАДОШИН "ЗИДИНЕ"
Смештен је јужно од истоименог села, на травнатој заравни којом протиче поток и која је са три
стране заштићена брдима обраслим шумом док је на четвртој блага падина са које се пружа видик
на једва 500 метара удаљену Мораву. У том прелепом амбијенту уживају ретки али увек добродошли
путници намерници.
Припада млађем раздобљу "Моравске школе" а црква у порти манастира је једна је две (Манасија) за
које се може поуздано рећи да су засноване као триконхоси развијене варијанте плана уписаног крста
саграђене у време Деспота Стефана Лазаревића.
Манастир је био ограђен, читав метар, дебелим зидом, а црква је била саграђена по шеми која се у
стручној литератури наводи као триконхос развијеног типа, дакле, црква са тролисном основом и куплом
коју носе слободни носачи а не пиластри. Црква је имала, истовремено, подигнуту припрату
која је, такође, могла имати спратно постројење - куполу, слепу калоту, звоник или спратни параклис.
Реч је о монументалној грађевини импресивних димензија - око 20 метара дужине и десетак метара ширине - изнад које се издизала, за оно време, велика купола ослоњена на четири слободна ступца.
Забележивши ове димензије са рушевина старе цркве, Валтровић је поменуо и остатке живописа.
Обнову цркве је започео четнички повереник у селу Драгослав Јовановић - "Казаница" и то 1941. г.,
уз одобрење немачке Kreis команде у Јагодини. Главни градитељ је био мајстор Калча из Багрдана,
а радове је надгледао Драгутин Аировић, инжењер из Јагодине.
Камен за обнову је вађен са три парцеле локалних мештана а делом је коришћен и материјал
са старе порушене цркве. Током радова је ископана већа количина костију а у близини локалитета
су откривене градске зидине као и два стара гробља, што указује на, највероватниј, постојање
утврђеног насеља у непосредној близини старе цркве.
Црква је довршена 1943. године када је и освећена, да би већ 1944. године добила иконостас.
Уз цркву је 1960. године саграђен звоник чији је ктитор био мештанин Сава "Китин", а поновно
освећење цркве 1966. године је извршио епископ господин Хризостом.
За овај девастирани споменик није постојало занимање стручњака тако да, осим штурих описа
остатака старе цркве, у документацији крагујевачког Завода за заштиту споменика културе и
повременог помињања у књизи "Моравска архитектура" (В. Ристић) ни до данас није било чак ни
покушаја снимања остатака нити системског рекогносцирања терена.
http://photos-a.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs168.snc3/19550_105073799518433_100000474417669_134629_68809 84_n.jpg
МИСИЈА ЗА ОБНОВУ МАНАСТИРА ТОМИЋ (Вести 18. фебруар 2010.)
Сестра Сара Стојић, монахиња из манастира Светог апостола Томе у месту Војска, светиње која се реновира и за чију је коначну обнову потребна и помоћ донатора, ових дана борави у Чикагу.
http://www.vesti-online.com/data/images/2010-01-06/23044_tomic-4--manastir_f.jpg?ver=1262798835
Из доба деспота Стефана: Манастир Томић
С намером да потражи помоћ и од наших сународника у овом америчком граду, млада монахиња надахнуто говори о манастиру у коме се замонашила почетком 2006. године, о историји овог места, његовом значају, лепоти и важности за живаљ околних места.
Манастир је пре недавног пожара био мушки, а од пре неколико година у њему су четири монахиње и отац Николај, старешина манастира. Сви су вредно засукали рукаве и прионули на детаљну обнову манастирске цркве, конака за сестринство и конака за госте.
"Рекли су ми да у Чикагу има највише Срба, а ја сам открила после само неколико дана колико је богат православни живот наших људи у овом граду, са толико много божјих храмова и вољом народа да буде са својим црквама и у њима. То је на мене оставило врло снажан утисак, та чињеница да су наши људи овде окренути вери. Зато се надам да ће и нашим молбама за помоћ изаћи у сусрет и помоћи колико могу у обнови нашег манастира", каже за "Вести" сестра Сара.
Зима без грејања
Сестра Сара је, каже, већ са 14 година знала да жели да постане монахиња, али пошто се родитељи нису с тим слагали завршила је Дефектолошки факултет и почетком 2006. ипак одлучила да се замонаши и Богу служи до краја живота.
"Нисам имала никакав страх јер када се тако важна одлука донесе онда је све лакше јер је одлука донета из велике љубави према Богу и поверења у Господа. Наша прва зима у разрушеном манастиру је то важно искуство после кога смо схватиле да ништа не може бити ни тешко ни немогуће. Није било грејања, купатила, воде, али човек човеку тада постаје много ближи, квалитет живота је другачији. За то искуство сам веома благодарна Богу, душа са душом се зближи, искуство је немерљиво."
Већ четири године они настоје да обнове манастир Томић, један у низу манастира поред Велике Мораве.
"Близу смо Јагодине и Свилајнца, у прелепој природи, на скривеном месту између два брда, поред саме реке. Не знамо тачну годину оснивања манастира, постоји веровање да потиче из времена владавине деспота Стефана Лазаревића. Верујемо да је неки од његових властелина подигао овај манастир. За време Турака манастир је пљачкан, уништаван, али је некако преживео тешка времена. За његову духовну обнову заслужни су хиландарски монаси. На несрећу, у исто време када је 2004. године горео Хиландар, горео је и наш манастир и у том пожару је потпуно изгорео стари конак. Тада су у манастиру била тројица монаха, а 2005. године отац Николај добија благослов владике браничевског господина Игњатија да узме овај манастир."
Отац Николај после тога са две монахиње долази у манастир и тада почиње обнова.
"Касније се прикључујемо и нас две, тако да смо у манастиру сада сестра Текла, сестра Вања, сестра Гордана и ја. Сада настојимо да завршимо започете радове и једва чекамо тренутак да манастир поново оживи, да почну богослужења, да можемо да кренемо са редовним служењем свете литургије."
ИЗВОР: http://www.vesti-online.com/Dijaspora/drzava/Evropa-ostalo/Vesti/19523/Misija-za-obnovu-manastira-Tomic
http://photos-b.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-ash1/hs268.ash1/19550_105073832851763_100000474417669_134639_69170 67_n.jpg
Сала конака манастира Успења Пресвете Богородице у селу Радошину.
http://www.youtube.com/watch?v=JaVgZXwusgo
http://www.youtube.com/watch?v=wqLvwjqyMws
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.