Pogledaj Punu Verziju : Momo Kapor
причалица
04-03-2010, 11:26
(Poslednja kolumna Mome Kapora, objavljena 18. februara 2010. u nedeljniku "NIN" : 'Pohvala novinarima')
Vidim da se u svetu sve više novina gasi; listovi se zatvaraju, novinari ostaju bez posla, nekadašnji čitaoci novina sada ih čitaju preko kompjutera. Ali to nije ni izbliza isto. A i drukčije se postaje novinar.
Ne postoje više tajanstvene redakcijske jazbine u koje dečaci, koji će jednoga dana biti novinari, ulaze plašljivo među novinske vukove sa prvim tekstovima u oznojenim šakama. Najpre ih niko neće potpisivati, a zatim će im ispod članka odštampati početna slova imena i prezimena. Dok dođu do punog potpisa moraće da popiju mnogo vinjaka i piva sa starijim kolegama. Postaće magično povezani sa svojim listom i boriće se za njega, hvatati za gušu, objašnjavati da je i pored svega najbolji.
Danas se novinari kao u kakvom inkubatoru rađaju neprimetno u kompjuterima. Svako može da izdaje sam svoje novine, svako je osamljen iznad tastature svog kompjutera. Priznajem, pripadam onom pokolenju koje ne ume ni da ga uključi , a i da mi to pođe za rukom iz ekrana će povrveti gomile engleskih skraćenica i znakova. Neverovatno, novi dečaci i devojčice igraju se sa njima bez muke. Za razliku od nas oni nisu videli svet niti ga osetili pod đonovima svojih cipela ali manje-više svi znaju engleski koji mi do kraja nikada nismo naučili.
Kako se to dogodilo? Verovatno onih godina kada su dva magična slova zamenila sve ostalo i osvojila svet – OK. Ona su oterala u zaborav čak i naše prastaro tradicionalno BRE. Današnji dečaci, može se reći, su uglavnom sanjari koji žive u virtuelnom svetu. Oni znaju svaki njujorški ugao ulice i avenije, sve orkestre i sva mesta u modi, ali samo ne znaju kako je to ostati tamo bez dolara u džepu. U njihovim sirotim sobičcima rascvetava se sa ekrana i svetli veliki svet kroz koji prolaze, lunjaju kroz njega, muvaju se i kao da žive tamo sve dok ne ugase kompjuter, a iz tame se pojavi ponovo miris kiselog kupusa i zaprške.
Sa novinama smo se zbližili još od malih nogu. Mnogi od nas su na novinama koje im je kupovao otac naučili da čitaju. A kada su odrasli naučili su i jedinstvenu veštinu koja je postojala samo u socijalizmu – čitanje među redovima. Ta veština je podrazumevala istančano osećanje predviđanja među redovima onog koji je govorio sasvim suprotne stvari. Uz to, svaki list poseduje svoju posebnu boju, miris i kvalitet hartije koji se oseća pod prstima. Tako je Politika donedavno bila siva i ozbiljna, a žućkasti je papir Borbe ličio na betonske stupce Pravde. Novosti su pod prstima oduvek imale posebnu taktilnost - stvari koje je nemoguće osetiti na staklastom ekranu kompjutera. Sa njima je prestao i ritual jutarnjeg čitanja novina po kafanama, na trotoaru. Čovek, naime, prilično glupo izgleda sa laptopom na kariranom stolnjaku pokraj kafe zvane komplet (džezva, šoljica, šećer, ratluk na čačkalici). Na kompjuteru su sve informacije iste; staklaste i bezlične, kao da su pisane sve u jednoj redakciji.
„Čovek dvadesetog veka će bludničiti i čitati novine” pisao je Alber Kami u svojim „Sveskama”.
Sem toga, novine su same po sebi poetična stvar. Novine kao sirotinjski stolnjak na sanduku molera na kojima je vekna hleba koja se još puši, pola kile švargle i dva velika paradajza koja kad se jedu cure niz bradu a koji su najbolji onda kad se Cigani njima gađaju. Savijena Politika u džepu Gvozdena koju je naslikao Mića Popović. Rastvorene novine preko lica posle ručka kao odbrana od nasrtljivih muva.
Novine složene u oblik napoleonovske kape kada se kreči stan. Fišek od novina sa kilo mladih trešanja ili buket cveća na Kalenića pijaci gde se najlepši buketi pakuju u novine: „Cveće za gospođu, Politika za njenog muža”. Novine kojima se zaklanjamo od iznenadnog pljuska dok pretrčavamo ulicu. Novine u desnom džepu kao znak raspoznavanja na sastanku sa nepoznatom devojkom.
Nisam primetio da na internetu postoji jedna neophodna stvar za novine, to su čitulje koje ujutru prelistamo potajno se radujući što još uvek pijemo kafu i to zaslađenu sa jednom od tri smrti: so, šećer i brašno. (Zaboravili su samo kokain.)
Novine koje se podmeću gostu koji dolazi sa bljuzgavice da mu se otopi sneg sa cipela da bi spasili ionako dotrajali parket.
Novine kojima se pali vatra u furuni; njihov blagosloveni plamen ugrejaće naše hladne sirotinjske sobičke.
Raširene novine na stolu na kojima je baka ostavljala okruglasto testo za vanilice da se prosuši.
Novine od kojih deca prave cepeline i bacaju sa terase na ulicu.
Novine u otmenim svetskim kafeima na trsci (kojoj niko ne zna ime) kada se po onome šta drže u rukama raspoznaju ko je ko. Poslednji takvi trščani okviri za novine viđeni su pedesetih godina u kafeu Ruski car u Knez Mihailovoj i bili su okačeni na čiviluku. Tada sam u rukama tih časnih staraca, generacija koja je davno izumrla, prvi put u životu video da postoje i neke druge novine koje se zovu Mond, La Republika, Financial Times, Time, a ne samo Borba i Komunist.
Novine imaju svoje posebne dragocene mirise; i zatvorenih očiju razlikovaću jedne od drugih. Vjesnik od novosadskog Dnevnika, na primer.
Otkada nisam čuo: „Daću te u novine “! Ko danas kaže „staviću te u kompjuter“.
Stric Arsena Dedića, pokojni Krsto Dedić, umirovljeni stolar, imao je psa Džekija koga je izjutra puštao iz avlije u Ulici Nikole Tesle sa vrha Šibenika da mu donese Politiku sa kioska. Na šibenskom trgu zvanom Poljana stajala su tri kioska: Vjesnik, Borba i Politika. Džeki bi stao ispred kioska Politike i zalajao dva puta kratko pa bi mu prodavac dao smotanu Politiku u zube a on bi otrčao onako kereći ukoso preko trga sve do kuće, dok su mu žitelji tog lepog grada videvši ga sa Politikom psovali četničku mater. O njemu su pisale i novine u svoje vreme. Bio je to prvi srpski pas nacionalista u Dalmaciji.
Ne treba zaboraviti ni pažljivo izrezana sredstva informisanja isečena i nabodena na veliki ekser u poljskom klozetu koji škripi i stenje na vetru, gde čitalac može da se upozna sa najznačajnijim događajima nekog dana protekle godine.
Ne, ne neću da kažem, kompjuter je odlična stvar, ali još nisam video nikoga kako laptopom izvlači visoki sjaj iz stakala na prozorima.
podsecanje ....
Momo Kapor - Oglas
Trazi se jedna polovna nedelja,
bez vesti o nesrecama i ratovima!
Traze se prijatelji,makar dotrajali,
svi oni iscezli raseljeni,izgubljenji,pozenjeni.
Traze se svi oni sto su nas raznosili komad po komad,
deo po deo:delove nasheg vremena,nase ljubavi,
traze se da vrate ljubav!
Trazi se nada!
U ovom malom oglasu trazi se nada,
polagana u same sebe i u vreme koje dolazi!
Ako ta nada izneveri,ako se ta nada ne vrati,
njene dugove ne priznajemo kao svoje!
Trazi se svastara;ona divna,debela sveska kupusara.
U njoj su nasi prvi stihovi,
u njoj smo vezbali svojerucni potpis,
sabirali ocene pred kraj godine,
u njoj je 200 puta zapisano neko ime
u koje smo bili zaljubljeni!
I kao da samo jos onda znali
da ceo zivot ne moze stati u jednu svesku,ma kolika ona bila!
"Ako išta pogodi Beograd, pogodiće ga to što više neće moći da priča sa svetom! U
ovom gradu, naime, gotovo da nema porodice koja nema nekog od bližnjih u
inostranstvu. I ne postoji grad na planeti gde se više priča preko telefona!
Naravno, više zovemo mi, nego naši nas! Naši u belom svetu su se već navikli da štede
novac, impulse i osećanja. Prezaduženi preko guše, s neplaćenim kirijama i telefonskim
računima, kada nas uhvati sentimentalno raspoloženje zovemo koga stignemo u Americi,
Australiji ili Francuskoj."
"Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem
veže ljubav. Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza
odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge,
zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog
života. Kakvo je to prokletstvo?
S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa,
jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao. Koračamo kroz njih zevajući od
dosade.
Krivica nije do tih gradova - ona je u nama.
Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju. Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da
svet dođe do njih."
Otkad znam za sebe, vremena su vanredna! Nimalo normalna. Kad sam bio mali, Drugi
svetski rat mi je upadao u domaće zadatke. Moje prve priče bile su prilično hladne, jer
je besneo hladni rat. I kada je bilo prividno mirno, trajao je podmukli malograđanski rat.
Kako pisati danas, kad svi neprestano govore o građanskom ratu? Pisaća mašina mi je u
stanju pune ratne gotovosti! Započinjem najnežniju priču, a ona se završi kao proglas
ratnog saveta. Ne otkucam ni početak, a već negde pali mrtvi. Romanom toka svesti
patroliraju naoružani civili. Preko romana - reke beže čamcima izbeglice. Usred priče -
nagazna rečenica! Interpunkcija mi je minirana; ni sam ne znam kada će neki znak
pitanja (?) eksplodirati u znak uzvika (!) Mom lakom stilu hoće da navuku tešku
unifornu, jer su negde čuli da je "stil - čovek". Pegaza su rekvirirali i odveli u konjicu.
Muze su zaposlili na televiziji, u vestima. Odsekli me od sveta...Uveli embargo na uticaj
ruskih klasika. Ne stignem ni da završim rukopis, a neko mi već promeni granice i imena
gradova. Latinica i ćirilica već dugo ne govore. Usred rečenice potukle mi se ekavske i
ijekavske reči! Dotle je došlo da ih razvađaju turcizmi. Kao i obično, anglicizmi se drže
po strani! Akcenti spletkare. Iz lirskih opisa prirode vrebaju zasede. Redarstvenici mi
upadaju u lepu književnost bez pismenog naloga i pretresaju mi ars-poetiku. Legitimišu
nijanse. UNPROFOR prisluškuje inspiracuju. Književne zaplete upliću u političke afere.
Opkolili mi emocionalni sistem. Blokirali nadahnuće. Polupali suštinu i u po bela dana
opljačkali osećanja. Siluju reči gde stignu. Privode lične zamenice. Književnim obrtima
stavljaju lisice. Pozivaju stilske figure na informativne razgovore. Ironiju drže kao taoca.
Miniraju literarnu kompoziciju. Pale baterije senzibiliteta u lice. Povezuju poglavlja
bodljikavom žicom. Pohapsili pleonazme. Pretukli metafore. Ubili Boga u katarzi! Zapalili
naslov... Ko da piše posle toga? Kako, uopšte, pisati danas?
Postoji jedna reč u koju staje pola veka našeg života. To je reč - najmanji zajednički
sadržatelj. Reč fantom. Nema. Slušamo je od najmanjih nogu. Čujemo je u isto vreme
kad i svetu reč: mama! Nema. Ta četiri slova sadrže čitavu istoriju naše bede. Kada
ulazimo u trgovinu, mi ne tražimo ono što nam treba, već pitamo: ima li?
U pekari: ima li hleba? U mlekari: ima li mleka? Na benzinskoj pumpi: ima li goriva?
Nema.
Verovao sam da sam do kraja istražio pustoš ta četiri slova i da me više ništa ne može
iznenaditi, ali, evo, stigli smo do samog kraja - ulazimo u banke i pitamo: ima li para?
Nema.
Pokusavam da zamislim Švajcarca kojem u Nacionalnoj banci u Ženevi kažu da nema
para! Voleo bih da mu vidim izraz lica u času kada mu se ruši čitav svet...
A nama, ništa! Oguglali smo na reč nema.
"Kada ćete dobiti pare?"
"Ne dosađujte, čoveče! Vidite li da radimo? Otkud znamo kada ćemo dobiti? Možda sutra
popodne, možda u ponedeljak..."
Hvalimo se jedni drugima kako smo bili srećne ruke, kada u nekoj banci slučajno
dobijemo svoj novac i u tome ne vidimo ništa čudno.
Nema se roji i razmnožava.
Nema - ta strašna, deficitarna reč, čija praznina zlokobno odjekuje.
Da li smo svi poludeli?
Obišao sam mnoge zemlje i gradove, ali još nigde nisam video da neko, kao u
Beogradu, igra igru zvanu "ubacivanje šibice u čašu".
To je, inače, jedini sport kojim sam se strašno bavio čitavog života.
Pred Kalenić stižu lokalni pijanci. Pošto najpre ispiju pokoje žestoko piće ("klin se
klinom izbija"), i pređu na špricere, oni mole kelnera da im skloni sve sa stola i skine
stolnjak. To je znak da će uskoro započeti čuburski šampionat u ubacivanju šibice u
čašu.
Kafanska košarka!
Šibica se ubacuje sa ivice astala, a čaša je postavljena na sredinu, podjednako udaljena
od svih igrača.
Pokojni Libero Markoni je žmureći ubacivao šibicu u čašu, bio je apsolutni prvak sveta u
tom sportu, kojim se može baviti samo pripit igrač. Tada se postiže prava zen-
koncentracija; igrač se poistovećuje s kutijom šibice u letu i njenim ciljem, zvoncavim
dnom čaše.
Kada šibica padne na dno, pedeset poena. Stotinu poena dobija onaj kome se šibica
zadrži na ivici čaše. Onaj ko izgubi, plaća sledeću turu...
Bisernica
14-11-2010, 16:02
Oglas
Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nadjem, pa izlazim da je tražim po ulicama.
Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
"Šta radiš?" – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nadjem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito.
Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta.
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.
Traži se nada, ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži.
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi izmedju ta dva pogleda protekao ceo život.
I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.
Mi smo, zaista, genijalan narod! Zaustavite prvog slučajnog
Beograđanina na ulici i pitajte ga hoce li da bude gradonačelnik,
upravnik Narodnog pozorišta ili direktor nuklearnog instituta;
pristaće istog časa bez razmišljanja, čak ce biti pomalo uvredjen
što ga tek sada zovete da vam bude šef, a tolike godine nije
radio ništa, niti se ičim bavio.
Na prste bi se mogli izbrojati oni koji ne bi pristali da budu
selektori fudbalske reprezentacije, ambasadori ili predsednici
Srpske akademije nauka. Čak i oni bez završene srednje škole
pristajali su da budu urednici najpoznatijim srpskim piscima i
da im popravljaju stil i misli. Pola Beograda je duboko uvredjeno
što im jos niko nije ponudio da srede saobraćaj ili urbanizam.
Svako bi napravio bolju kuću u kojoj stanuje od arhitekte; zbog
toga ni u jednom gradu na svetu nema toliko zastakljenih terasa,
zazidanih vrata ili prometnutih soba u kuhinje.
Čuvena beogradska rečenica "Da mi je samo pet minuta da budem
na vlasti... " najrečitije govori o njihovoj urođenoj zednji za
vladanjem nad drugima.
Svi znaju, bolje od vas, šta je za vas bolje! Svi bi da vas menjaju
i da vam komanduju.
S druge strane, po svetu su se razmileli pisci i političari
i ogovaraju sopstvenu zemlju! Ne, to za mene nije izdajstvo.
To je samo nedostatak dobrog kućnog vaspitanja. Jos od malih
nogu učili su nas da krijemo pred svetom porodičnu muku. Kada
stric dodje kuci mrtav pijan i razbije servis za dvanaest osoba,
ili kada nam se roditelji posvađaju, iduceg dana obavezno
izlazimo doterani svi u šetnju majka i otac ruku podruku,
deda s borsalino šeširom i kamašnama, a mi deca u belim
dokolenicama, oguljenih kolena.
Jednom recju, srecna familija!
U Beogradu se pojavio novi vic! Amerikanac, Englez i Srbin stižu
na nebo kod svetog Petra. Amerikanac želi da telefonira u Vašington,
ali sveti Petar kaže da ce ga to kostati kao kajgana svetog Petra.
Naplaćuje mu dvesta dolara za tri minuta razgovora! Englez ga
preklinje da mu dozvoli razgovor s Londomon. Sveti Petar mu
naplacuje sto dolara. Srbin prica pun sat s Beogradom, a
naplacuje mu svega četvrt dolara! Kako je to moguce, bune se
Amerikanac i Englez. Govorio je toliko dugo, a platio samo
kvoter?
"Bio je to lokal", objašnjava im sveti Petar. "Srbi su nebeski narod!"
Elem, kazivao je Brankesa (Branko Ćopić) kako je njegova baba
obilazila redovno ujaka koji je ležao na robiji u Banjaluci i kako
je posle pričala da se lijepo podgojio, da spava na postelji, a ne
na podu kao kod kuce i da je na njemu novo novcijato kupovno
odijelo od sukna; ima kaput i nove duboke cipele, bez pertli...
Govorila mu je: "Čuvaj ti to malo drzavne sluzbice, sine!"
"Ali jednog dana", pričala je baba, "dušmani ga nabijediše
da se popravio, te ga izbaciše iz onoga raja bozijeg!"
Gospođi Sandri K. iz jednog uglednog italijanskog dnevnika nista
nije jasno! Moli me da joj objasnim sve iz početka...
"Dobro! Kako je počeo ovaj rat?
"Evo, ovako", kažem. "Najpre su Slovenci hteli da se odvoje!"
"Od Čeha?", pita gospođa Sandra.
"Ne, to su Slovaci!"
"A, Slovenci? Zar to nije isto?" "Jeste ali ne sasvim... Slovenci
su hteli da se odvoje i da žive sami, sto je sasvim lepo i na
svakom mestu. Ali, oni su to želeli da izvedu, kobajagi, u ratu!
Pa su napali Jugoslovensku armiju i pobili naše momke."
"Ko ih je pobio?" "Njihovi livci sa crvenim nosevima i peruskama
u zelenom sesiru, iz najmodernijih snajpera sa infracrvenim teleskopima."
"Zašto se Armija nije branila?"
"Zato što joj Generalštab nije dao municiju."
"A onda?"
"Onda je to isto poželela da uradi Hrvatska i to bi, takođe, bilo lepo
i niko ne bi imao ništa protiv da Hrvatska nije htela da sa sobom odvede
i milion Srba!"
"Onda je Hrvatska zaratila sa Jugoslavijom?"
"Ne, sa onim Srbima koji nisu hteli da budu odvedeni! A zatim je to isto
želela da izvede i Bosna i Hercegovina, pa su muslimani i Hrvati poceli
da ratuju protiv Srba..."
"A onda? Šta se posle dogodilo?"
"Posle izvesnog vremena, zaratili su Hrvati i muslimani, ili, ako vise volite,
muslimani i Hrvati oko spornih teritorija, a nastavili su da zajedno ratuju protiv
Srba!" "Ali to nije sve! U medjuvremenu su zaratili i muslimani protiv
muslimana, pa jedni muslimani ratuju, dakle, protiv Srba, Hrvata
i muslimana, a drugi opet muslimani ratuju protiv muslimana, ali
ne i protiv Srba i Hrvata. Jesam bio jasan? Stvar je veoma prosta,
zar ne?"
"A sankcije?" "Umalo to da zaboravim", kazao sam sinjori Sandri.
''Pošto, dakle, ratuju Hrvati protiv muslimana, a muslimani protiv
Srba, Hrvata i muslimana, Savezna Republika Jugoslavija je kaznjena ostrim
sankcijama, kojima se ne vidi kraj. Sasvim logično!"
Pre nego što joj je pozlilo, objasnio sam joj još i razloge za ultimatum zapadnih sila.
Bisernica
21-11-2010, 19:47
Una je gledala u prodekanove prekrštene noge, razmišljajući o tom tipu razvaljenog muškarca, kome između završetka nogavica i kraja čarapa uvek viri golo, belo meso, posuto crnim dlakama. Natečena stopala, nasilno zgurana u par skupih mrkih cipela, odavala su nedvosmisleno seljačko poreklo. Na srednjem prstu ruke nosio je crni kamen, optočen zlatom. Mora da izgleda grozno kad se svuče. Oko sto dvadeset kilograma pihtijastog mesa obraslog čekinjama, posutog prištićima i lišajevima: ne, ne, nekim muškarcima bi zaista trebalo zabraniti da vode ljubav, ako ne zbog mogućih naslednika, a ono bar iz estetskih razloga! Pa ipak, i njega neko sigurno voli. Hvala bogu što to nisam ja! Ali ne ljube samo prinčevi i manekeni: noćas će se pariti nakaze i zveri, i svima će da bude lepo.
Momo Kapor, Una
Пубертет – Момо Капор
У моје време, док још није био пронађен пубертет, нисмо ни знали да смо у
кризним годинама. Стискали смо прстима приштиће по лицу и мазали косу
брилијантином.
Фотографије голих дама биле су права реткост и могле су се видети једино у
књизи доктора Александра Костића „Полни живот“, у којој су један безлични
мушкарац и једна разблудна госпођа испробавали чудне гимнастичке позе, потпуно
равнодушних лица.
У моје време, секс је био чиста пропаганда, мада смо сви помало лагали како већ
поседујемо нека искуства. Ко је већ спавао са неком девојком, био је најславнија
личност у читавој гимназији. Можда смо се и осећали помало необично, али нико
није смео да призна да је у пубертету, а још мање су то примећивали наши
родитељи, којима је било главно да смо сити и обувени. У моје време, дакле,
пубертет још није био пронађен.
На једног мог пријатеља, Далматинца, викао је отац:
„Ћаћа, не мој викат' на мене! Ја сан у пубертету! “
„Буди ди оћеш - одговорио је отац - само да си ми до десет ури дома!“
Данас дечаци и девојчице излазе из кућа у то време.
Да ме питате како сам преживео пубертет и остао здрав и читав, заиста вам не
бих умео објаснити. Данас је лако бити у пубертету. Према деци у том прелазном
периоду понашамо се на научној бази, као према малим пацијентима. Сви се брину
да им не остану трауме. Псссст! Он је у пубертету! Још мало и дечацима ће се на
лекарски рецепт додељивати прве женске, а том свечаном чину вероватно ће
присуствовати оба родитеља и дежурни психолог. Па опет, никад више геј
популације.
У моје време, док још није био пронађен климактеријум, жене у извесним годинама
мислиле су да их глава боли због преморености. Јесу ли наше баке изненада
мењале фризуру и навлачиле прозирне спаваћице да поново привуку свога мужа,
који је почео да запоставља браћне дужности? Данас, кад свако броји оргазме,
питам се да ли је икада мој деда питао моју баку да ли јој је било лепо?
„Је ли ти било лепо? “
Господе!
Да су уопште одлазили на летовање, да ли би баба и деда ишли одвојено, ради
освежења брака, како то данас новине саветују?
Ко зна, можда би им брак у том случају био много складнији и трајао знатно дуже,
а не само педесет и шест година?
У моје време, док реч секс није била пронађена, људи су се волели потпуно
дилетантски. Није било никога да им покаже ерогене зоне, нити да им одреди
биоритам. Добри смо и овакви какви смо, како смо аматерски долазили на свет!
У моје време, ко је имао купатило, свађао се у купатилу - ко није, није се ни
свађао! Ћутао је и трпео!
У моје време, никоме није падало на памет да има притисак. Питам се да ли су га
људи, у моје време, уопште имали, или је пронађен тек касније, када су
амбициозни сељаци позавршавали медицинске факултете?
И како смо, уопште, живели у моје време а да ништа нисмо знали о кретању
антициклона над северозападном Европом, нити о влажности ваздуха, брзини
ветра, водостају на рекама и температури, да не говорим о изгледима за наредни
викенд?
Мада волим своје време, никада се не бих вратио у њега. Данас се много лакше
живи. Али умире се исто тако тешко као и у моје време.
Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali.
PRIJATELJSTVO, ZANAT NAJSTARIJI
Godina je sve više – prijatelja sve manje. Prijatelji se gube tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge, strane zemlje, kradu ih nam njihova deca,
njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu ih nam naše reči o njima koje su čuli od trećih prijatelja. Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće. Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost; koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna – koliko mnogo
razumevanja da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u “Mažestiku”, u podne, posle svih dobrih i loših godina! Dva starca u “Mažestiku”, u podne – dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, sada posle svega i druže se svakoga dana u podne: jedanput kafu plaća jedan, drugi put – drugi. Zanimljivo, za kraj nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad sebe. Retko ko od nas pomisli za sebe da ima možda tešku narav ili sklonost ka novim prijateljstvima. Što se mene tiče, stari prijatelji su mi prave dragocenosti u životu. Naravno, kao i ostali, sklapam nova poznanstva ali više od svega čuvam prijateljstva sa onima koji me pamte dok sam još imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama.
причалица
26-08-2012, 08:38
Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser. Najveći broj njih služi samo za jelo.
Momo Kapor
Bisernica
06-02-2013, 21:28
Obrad Milićević, rodom iz sela Zvjerine u Hercegovini, gde ne uspeva ništa drugo sem Hercegovaca, odluči da se 1922. prijavi za žandara u Bileći. Prođe sve ispite. Bio je zdrav k'o dren, pametan, pošten i hrabar, pogađao je u metu, trčao brže od ostalih, rukovao sabljom i bajonetom, bacao najdalje kamena s ramena, nije pušio ni pio, a bio je, kao što se zna, iz dobre familije...
Na kraju, pošto ga primiše u žandare, trebalo je da potpiše rešenje, ali on odbi da to učini.
'Zašto nećeš da potpišeš?', upitaše ga.
'Ne umijem', odgovori. 'Nijesam pismen'.
'Kako, jadan, nijesi... pismen? Pa kako ćeš pisati prijave i zapisnike kad se što desi?'
I tako ga i pored svega ne primiše u žandare, te se on iseli u Ameriku, kuda otputova italijanskim šipom 'San Đovani di Mesina' iz luke Kotor, gde je neki Dubrovčanin, po imenu Baltazar Gradi, sakupljao Hercegovce za rad u rudnicima Bjut Montane.
Kao što kaže stara poslovica: 'Hercegovina sav svijet naseli, a sebe opet ne raseli.' Posle mnogih potucanja, Obrad, kojem su u Nevjorku upisali novo ime O'Brajen, tražeći mesto slično rodnoj Zvjerini, naseli se na severozapadu države Arizone, prema granici Kalifornije, ispod planine Krosman. Živeo je siromašno baveći se onim čim se bavio i na Zvjerini - uzgajao ovce čije je meso prodavao u obližnjem gradu Havasa Sitiju. Država Arizona mu dala sto jutara potpuno neplodne zemlje za simboličnu cenu od pet dolara.
Jednoga dana dok je kopao veliku rupu da napravi čatrnju, istu onakvu kao što je imao u Hercegovini (u tom kraju nije bilo druge vode sem kišnice), iznenada poteče nafta. Postao je tako bogat preko noći. Sagradio je prostranu kuću u kolonijalnom stilu, a za svoju dušu podigao jednu sasvim malu, kamenu, kao što je bila ona u kojoj se rodio, sa ognjištem, gredama i ovnujskim kožama na kojima je spavao sanjajući Zvjerinu.
I tako, dođe i dan da se njegova kompanija spoji sa Standard ojl kompanijom, koja je iz Feniksa poslala čuvenog advokata da se potpišu ugovori. Ali on odbi da stavi svoj potpis!
'Zbog čega nećete da potpišete ugovor?', upita ga zapanjeni advokat.
'Nijesam pismen', odgovori on.
'Gospodine O'Brajen', reče advokat, 'vi ste jedan od najbogatijih ljudi u Arizoni. Šta biste tek postali da ste znali da pišete!'
'Postao bih žandar u Bileći', odgovori Obrad.
Bisernica
06-02-2013, 21:29
U Americi mi nedostaju samo dvije stvari: naše novine i burek sa sirom. Od bureka sam digao ruke, a novine izmolim od slučajnih putnika, srećnih što su stigli živi. Odlazim na aerodrom Kenedi i čekam da sleti DC-10. Sedim u kafeteriji sa našim pilotom koji čeka smenu. Pijemo razblaženu američku kafu, pričamo o Mostaru i gledamo reviju najčudnijih moda što nam klizi pred zasićenim očima. Kakvih tu sve lepotica nema! Afrikanki sa metalnim češljevima u kosi, razmaženih Anglosaksonki, skrušenih Japanki, pankerki, plavih stjuardesa iz crne Saudijske Arabije, polunagih putnica i onih umotanih od glave do pete u bele tkanine.
- Pedeset i šeste godine - kaže mi pilot - davali su nam brom u vojsci da se ne uzbuđujemo previše kad vidimo žensko čeljade.
- Kakve to veze ima? - pitam.
- E, pa - kaže on - mislim da je tek sada počeo da mi deluje!
Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno
govori šest jezika obično mu savetujem da se
zaposli na nekoj hotelskoj recepciji.
Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam
velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči
koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju.
Još u gimnaziji, redovno sam išao na popravne
ispite iz francuskog, ruskog i srpske gramatike.
Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne i
naučim taj engleski - kako se reklamiraju "kursevi"!
Jedna nadobudna dama u nekom otmenom
diplomatskom društvu pokušala je da me uvredi:
"Kako nam to, vi, otkrivate Ameriku u svojim
knjigama, a ne znate engleski?"- pitala me je.
"Gospođo", kazao sam, "Kolumbo je, takođe,
otkrio Ameriku, a nije znao ni reči engleskog!"
Siroti naši prevodioci! Koliko li je tek njima
teško kada pokušaju da prevedu neprevodivo.
Piše mi jedan iz Amerike:
"U vašoj priči, koju upravo prevodim, postoje
neki nejasni izrazi, pa vas molim da mi ih objasnite.
Pišete da je to koštalo kao "kajgana svetog Petra ".
Odakle znate da je sv.Petar jeo omlete?
Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da košta ta
kajgana kada je toliko skupa? Od koliko jaja?
U kojoj valuti je plačena? Da li bih taj izraz mogao
da prevedem kao: "St.Peter's scrambled eggs"?
Kada smo kod jaja, kod vas sam pronašao izraz
"jaje na oko"? Šta je to? "Egg on eye"? Zašto bi
neko stavio jaje na oko? Da se možda, kod vas očna
oboljenja ne leče jajima? Unapred zahvalan itd."
Jedan drugi me pita u pismu, šta to znači da je
mališan bio "pljunuti otac"? Ko mu je i zašto
ispljuvao tatu? Da li se kod nas pljuju očevi i
kojom prilikom? Zanima ga, takođe, izraz
"buni se k'o Grk u apsu". Zbog čega je taj Grk
zatvoren kod nas i zašto je protestovao? I kako
je, uopšte, moguće da nekome "padne sekira u med"?
Otkud sekira u medu? Zar se med ne čuva u teglama
ili zatvorenim posudama?
Mislim da je zaboravio najvažniji izraz
"Pijan k'o majka!"
Sa izrazom "spava k'o zaklan", imao sam najviše
neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik,
da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga
preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo
klali da nam je pokolj već ušao u metaforične snove?
No, najviše pitanja dobio sam u vezi sa tipičnim beogradskim
izrazom koji ima toliko skrivenih značenja, a ne
znači ništa - "landara pišore"! Ili kada je neko
pomalo bleskast, pa ga zovu "indi-mindi-saja-paja"?
Da ne pominjem stari izraz: "Šatro, Pera, Mika, Laza"!
Prevodioce zanima još i to zašto su za nas
toliko udaljena baš "Španska sela" (To su za mene
španska sela), kad ima mnogo udaljenijih, kao što su,
na primer, novozelandska ili peruanska?
Dobro je da se nisu setili da me pitaju šta znači
"rasturi ga k'o Bugarin ćurku", i zbog čega se neko
"smeje k'o lud na brašno? Šta ima smešno u brašnu?
Da li kod vas u pekarama rade ludaci?
Ipak lakše mi je da odgovorim na pitanje o rečima
i izrazima nego o stvarima u ovoj zemlji koje ni ja,
zaista, ne umem da objasnim.
Ukratko, da se poslužim rečima jedne
novokomponovane pesme:
"Ne plači mi na kućnome pragu
Da mi vrata ne povuku vlagu."
Inkognito
http://i.imgur.com/QrxTPzVl.jpg
Zan Zak i ne primeti kako mu u Parizu prohuja osamnaest godina otkako nije bio u domovini. Roditelji u jednom zabitom juznom selu behu mu vec davno pomrli, a zavicaj izbledeo kao metafora. Usijani kamen pod stopalama, zujanje muva, dosada i prasnjavi oblak usred koga tutnji stado ovaca, - to je bilo sve cega se mutno secao. U Beogradu, gde je zapoceo da studira kostimografiju (izbacen sa Akademije posle prve godine), ionako nije imao nikoga. Gde mu je,
ustvari, bila kuca? Kome je pripadao? Izgubio je cak i svoje prezime, posto su Francuzi tesko izgovarali Janjic. Janjich! Od Jan-jich, postao je tako Zan Zik. Bien! Setio bi se svoga porekla
s vremena na vreme, kada bi u "Ekspresu" ili "Pari macu" citao clanke o sebi. "Genijalni Balkanac oblaci Francuskinje|" Ili: "Kako je mali krojac postao modni car!"
Sve je pocelo tako sto 1959. Zan Zak opet nije imao gde da stanuje. Kad covek nema stana u Beogradu ili Parizu, mislio je, onda je mnogo bolje da ga nema u Parizu.
Otputovao je bez prtljaga. Njegov kofer sa svim sto je posedovao na svetu ostao je zaplenjen kod stanodavca u Generala Zdanova 52. Istina, kosulje su se vec davno ubudjale, a knjige - bile su,
uglavnom, pozajmljene: kome je do knjiga? Ali opet! Bilo je tamo nekoliko dragih fotografija koje vise nikada nece moci da budu snimljene. Njegova slika sa setim razredom, gde svi decaci gledaju prema fotografu u skolskom dvoristu - samo on pilji u nebo, praveci se originalan. Fotografija izvesne Vane, neka njena pisma. Nije vazno. Kofer je ostao zaplenjen zbog neplacene stanarine.
Uopste, pre dolaska u Pariz Zan Zak je bio mnogima duzan. Ali vise nego bilo kome, on je dugovao Beogradu, bez koga ne bi postao ono sto jeste: covek cijeg se imena vec pribojavaju Karden i Kurež. U tom gradu njemu su se dogodile najvaznije stvari, upravo one zbog kojih naoko povucen, tih mladic i odluci da se sveti i postigne nesto u zivotu. U Beogradu je, naime, nacrtao svoje prve kostime za "San letnje noci", koji su mu u Narodnom pozoristu glatko odbijeni kao potpuno neupotrebljivi. U tom gradu je godinama sa zaviscu gledao mladice i devojke kako setaju nedeljom pre podne po Terazijama,ceznuci da i sam jedanput bude elegantan. Stvorio je dvesta smelih nacrta za neku imaginarnu prolecnu kolekciju, kojoj su se od srca smejali u svakoj fabrici konfekcije gde bi ponudio svoju usluge. Ti isti ljudi, deset godina kasnije, placali su skupo Francuzima da ih smeju kopirati, ili su ih, jednostavno, krali, menjajuci samo po koji nevazan detalj. U Beogrdu mu je Vana kazala jedanput zauvek neopozivo NE i udala se preko noci za prvog koji joj je ponudio brak.
Jednom recju, Beograd mu je dao sve sto moze da posluzi kao pogonsko gorivo za let izvan orbite kroz slobodni prostor u svet.
Taj grad mu je otvoreno stavio do znanja da nikome nije potreban; poklonio mu je energiju ocajnika koji vise nema sta da izgubi.
Umetnike ne unistava beda; pre bi se moglo reci da je za njih smrtonosna udobnost. Zar bi doterao dovde dokle je stigao da mu je u Beogradu islo kako treba? Gde su danas oni elegantni momci sa Terazija? Sigurno su vec odavno ugojeni i pomireni sa prosecnoscu.
A Zan Zak, jos vita - sama kost i koza ipregnirana dimom vecitog "Gouloaza" u zubima - vlasnik je treceg modnog studija po velicini u Parizu. Stvorio ga je sam, bez icije pomoci, radeci nocima i godinama, najpre kao mali, nepoznati krojac u Diorovoj radionici, a kasnije kao asistent Iv Sen Lorana. Danas Zan Zak odlucuje sta ce sutra nositi Pariz, a prekosutra i cistav svet! Stvarno si zasluzio svoj odmor, Zan Zak!
Dok je "Boing 707" Air Francea kruzio nad Beogradom, cekajuci dozvolu za sletanje, Zan Zak je kroz prozor gledao ridja proletnja prostransta; razlivenu Savu i Dunav, vrhove drveca sto su virili iz vode iznad potopljenih ada... Kako uzbudljiv predeo! U jednom tenutku srce mu snaznije zakuca, kad ugleda iskosenu Kalemegdansku tvrdjavu. Evo Beogada! Tu, iznad usca, pobijen je prvi slavenski kolac i prikupljeno razbacano kamenje rimskog utvrdjenja. Singidunum.
Sin-gi-du-num. Sing. In. Dum. Dum. Dum. Otkad ne sanjam na maternjem jeziku?
- Na sta to licis?- pita carinik Zan Zaka, uprodjujuci ga sa znatno mladjom fotografijom u pasosu.
- Kako to mislite? - bile su posle toliko godina njegove reci na srpskom.
Odeven je u svoje legendarne, poslovicno izbledele pantalone od rebrastog somota i americku vojnu vetrovku iz Vijetnama, ciji je levi rukav izbusen mecima. Dobio je na poklon od kolege, americkog kreatora, Dzona Fijendake iz Bostona. Proseda kosa pada mu valovito na ramena. Mada je sam stvarao, prezirao je modu i da se lepo nosi. Tako je uspeo da lici na ostarelog hipika - neku vrstu modnog proroka. Godinama je brizljivo negovao smisljenu pohabanost iz dekorativnih razloga. Zar se ovde u Beogradu, ljudi jos cene po glupim "teget" odelima i kravatama? Boze, pa to je potpuno zaboravio!
- Dodji ovamo!- naredi mu carinik, gromada od coveka. -Dodji da te malo pretresem... Takvi kao ti sigurno nose drogu!
Sta mi je sve ovo trebalo, misli Zan Zak, dok ga carinik odvodi u neku sobu mutnih, staklenih zidova. Nisam smeo da se prepustam nostalgiji! Uleteh u klopku! Ko je samo napisao onu pricu "Domovino, ti si kao zdravlje"? Bas bih voleo da mu kazem rec-dve!
Svuci vindjaknu!- naredjuje carinik.
Svukao je vetrovku i tada ga krupni covek iznenada steze celicnim misicama na svoja siroka prsa. Osetio je na licu ostrinu njegove brade.
- I tako, ne poznajes vise Ziku? - viknu. - Pofrancuzio se, je li?
A kad si mi krao slaninu iz paketa u domu "14. decembar", to nista, a? I sad se ne secas starog Zila! Pili su viski u carinskoj sobi.
- Pa, vidim, brate da ti tamo nije islo bogzna kako... - razgledao
ga je stari drugar sa zastitnickom neznoscu. - Imas pravo sto se vracas! Naci ce tebi Zika neki poslic...
Dobro. Nije ni ocekivao da ce vec carinici na aerodromu znati za njegovu francusku slavu, ali zar ovde ipak nisu culi da je odevao prvu damu Francuske u Jelisejskoj palati i da je Veruska sekla vene kad ju je napustio?
- Dobro, reci ti Ziki cime se tamo, u stvari, bavis? -pita ga stari drug i sipa novu turu pica.
- Na dvojica - kaze Zan Zak - bavimo se istim poslom. Razlika je samo u tome sto ti ljude svlacis, a ja ih oblacim... Imas li, mozda, kcerku?
Studentkinja! - kaze ponosno Zika - i vadi fotografiju iz novcanika.
- Osamnaesta joj...
Zan Zak otvara mali kofer i vadi svoj poslednji model nestvarno lakehaljine od ciste ljubicaste svile, koji je poneo ni sam ne znajuci za koga. Ta stvar apsolutno nema cene!
- Odnesi joj ovo... poklanja haljinu cariniku, kome svila potece u slapu niz krupne sake. - Ona ce ti reci cim se bavim!
Vratio se kao pobednik u grad u kome je pretrpeo svoje najvece poraze. Puni dzepovi suskavih novcanica stitili su ga od surovosti sveta. Na kraju, imao je francuski pasos, koji nije pokazao. Dvojno drzavljanstvo, za svaki slucaj. Bio je oprezan. Odvezao se taksijem do grada. Ljudi su se promenili, ali ravnica kroz koju se vozio ostala je ista, nepormenjena. Isti odnos neba i
poorane, podatno rastresite, masne crnice koja se pusi ocekujuci da je prekrije noc. Njegova zemlja. Zemlja. Zemlja. Zemlja gde te cak i carinici ljube i placaju ti pice.
Odlucio je da odsedne u "Mazestiku". Zapamtio je taj hotel kao svetiliste luksuza, u koje nije smeo ni da zakoraci u svoje vreme. Pa i veceras, sa cetrdeset i dve godine i svom svojom slavom na plecima, osecao je nesto slicno tremi dok je ulazio preko iskrzanog lauf-tepiha u recepciju. Portir ga je samo letimicno pogledao i nastavio da resava ukrstene reci. Promrmlja da nema
ni apartmana ni soba. Nije imao srece! Ali soba nije bio ni u "Moskvi", niti u "Metropolu". Cak je i predsednicki apartman u hotelu "Jugoslavija" bio zauzet! Objasnili su mu da se u gradu upravo odrzava veliki Sajam automobila i da su svi hoteli rezervisani unapred vec mesecima. Zao mi je! Nigde ni jednog slobodnog mesta.
Oseti potrebu da se smeje kao lud, bas kao na kraju filma "Blago Sijera Madre", kad vetar razgoni na sve strane krvavo steceni prah iz pocepanih vreca, ali, umesto smeha, obuze ga
nelagodnost - u stvari, pritajena panika ucini da mu kolena postanu meka i klecava. Nista mu, dakle, nije vredelo sto se u Beograd vratio kao pobednik da harmonikom kreditnih kartica koje
su mu otvarale sva vrata - posle osamnaest godina (savrsenog li apsurda!) bio je ponovo na pocetku - na ulici! Potpuno neverovatno!
Racunao je sa svim mogucim lukavstvima , pretvaranjima, zlobom svojih bivsih kolega sto ga vide uspelog; racunao je sa zaviscu, tako prirodnom kad se covek vrati sa tesko stecenim evropskim imenom, ali Beograd, izgleda, izabere uvek najnepredvidljiviji nacin da nas povredi. Ko je mogao i da sanja da nece imati gde da prespava svoju prvu noc? To nije mogao da smisli ni u strasnim nocnim morama dok se u bunilu prevrtao bez sna, dozivljavajuci po ko zna koji put onu strasnu januarsku noc 1956, kad je prijatelj kod koga je jedno vreme stanovao zaboravio da mu ostavi kljuc od kapije, pa je do zore skakutao po snegu i obilazio usnulu Kalenica pijacu, zavideci smrtno svima sto su, umotani u toplu cebad, spavali, ne znajuci za njegovu muku.
Beograd se, dakle, mora uvek osvajati iz pocetka.
Znao je samo jedno: ni po koju cenu ne sme traziti prenociste kod onih malobrojnih, preostalih prijatelja! Potpisao bi tako neopoziv dokument o svom neuspehu. To bi se brzo proculo po varosi i osamnaest godina bi bilo uzalud protraceno. To, nikako, ne!
Spustio se do zeleznicke stanice. Na ulazu u stanicnu zgradu presrete ga nekoliko zena. Videci ga neodlucnog, kako stoji sa koferom u ruci, nudile su mu grakcuci prenociste. Jedan trenutak
se odlucivao da li da prihvati ili ne, ali pogled na ta podbula lica profesionalnih podvodacica, njihove bradavice iz kojih su rasle dlake, dvosmisleni nacin na koji su baratale recima, pitajuci
ga zeli li "pun" ili "prazan" krevet, kao da ga je opet vracalo u vlast svih onih, vec odavno u pamcenju potisnutih zenturaca - ucenjvacica, njegovih bivsih stanodavki i gazdarica. Isti oni
pokreti, ista neskrivena drskost podzemlja; iste kucne haljine neodredjene boje, izbledelog dezena, umascene i prozete vecitim kuhinjskim vonjem neopranog posudja u umivaoniku... Sve to hvatalo ga je ljigavo mlakim pipcima i vuklo nekuda duboko, u tamu sporednih sokaka, niz stepenista za poslugu oronulih gospodskih zdanja - sada mrznjom izdeljenim zajednickim stanovima - tamo, u lose osvetljene jazbine i brologe iz kojih nema bekstva ni povratka. Oseti ponovo zadah bede i kvarnih zuba i shvati da je nasmrt umoran od bezanja; sa cetrdeset i dve godine ne bi vise imao snage da sve to jos jednom prodje i izdrzi. Bio je lako pobedjen i zadavljen. Blagostanje u kome je ziveo poslednjih godina razmeksalo ga je i ucinilo neotpornim na siromastvo. Odgurnuo je zene i kroz metez njihovih mlitavih tela, pracen psovkama i bestidnim cerekanjem, odjurio je do stanicne garderobe da ostavi kofer. Garederoberi su ga sumnjicavo gledali, kao da im ostavlja tempiranu paklenu masinu. Pred njim se pruzala besana noc. I on joj se prepusti. Bas kao nekada, dok je lutao ulicama bez drugog cilja sem da utuca vreme, Zan Zaka noge same odvedose do slikarske Kasine. Srce mu je lupalo kao ludo kad u mracnoj ulici ugleda njeno bledonaradzasto svetlo; nekada je svake noci svracao da se tu nadje sa drustvom. U to vreme iamo je kod sefa sale neograniceni kredit.
Nista se nije promenilo. Proze ga teski miris zaprske, koji je navirao iz kuhinje u talasima kad god bi neko od kelneta gurnuo nogom vrata. Sve je bilo na svom mestu, cak i sef sale u pohabanom crnom odelu zapisivao je kao nekad narudzbe na pultu pokraj zvoncave kase. Bio je, najzad, medju svojima!
- Hej! obradova mu se Zak i krenu u susret. - Sve is mladji i mladji!
Pruzio je sefu sale teatralno ruku, ali ovaj ga je gledao bez ikakvog izraza, kao da ga vidi prvi put u zivotu. Zan Zakova ispruzena ruka ostade, pred svima, u vazduhu...
- Zar me se ne secas? - upita malo zbunjen. - To sam... ja...
- Poznajem te - rece sef. - To si ti. Znam. Zan Zak. Citali smo o tebi...
- Je l' se ti nesto ljutis? - upita Zan Zak, spustivsi neprihvacenu ruku.
Kasina se utisa. Ovde se ne desava svaki dan bogzna sta zanimljivo i jedan ovakav susret nije mogao da prodje nezapazeno. Zan Zak je odmotavao unatrag uspomene u glavi.
- Ah, da! - seti se. - Ostao sam ti sigurno nesto duzan?
- Tacno!- potvrdi sef i dalje bez izraza. - Ostao si nesto duzan.
- Slusaj, nisam zano da cu se ovoliko zadrzati? Osamnaest godina... Ej, nije sala! Pogledaj, obojica smo osedeli!
Sef ga je i dalje gledao bez reci, kao kroz mrenu.
- Koliko sam duzan? - upita Zan Zak.
- Cetrdeset hiljada... - odgovori. - Imam zapisano.
Zan Zak izvuce smotuljak zguzvanih novcanica. Izvukao ih je drhtavim prstima, nasumice, onoliko koliko je zahvatala saka u dzepu padobranske bluze. Posle toliko godina odsustvovanja nije se snalazio sa dinarima, tek promenjenim na aerodromu, i to mu, odjednom, bi cudno. Odbrojao je cetiri novcanice od po deset hiljada i pruzio iz sefu, koji ne pomeri ruku da ih primi.
- Uzmi... -rece.
- To vise nisu iste pare!
- Koliko sada kosta cetrdeset hiljada? - upita Zan Zak.
- Otprilike osamdeset!
Pruzio mu je sav novac koji je drzao u ruci, oko sto pedeset hiljada.
- Je li sad dovoljno?
Jedna desetohiljadarka odleprsa na patos i sef se sagnu da je dohvati. Dok se saginjao, Zan Zak primeti da je ostario; izgubio je nekadasnju gipkost i taj pokret ga je, ocigledno, kostao napora.
- Sada je sve u redu... - rece ispravljajuci se, crven u licu zbog krvi koja mu je udarila u glavu. - Sada je u redu! Hoces nesto da popijes?
- Necu... - rece Zan Zak. - Oprosti, necu... Moram da idem.
Izasao je pognute glave iz Kazine, gde vise nikoga nije poznavao. Nogu pred nogu, odsetao se polako do Kalemegdana. Koracajuci tamnim stazama i gubeci se u njihovom lavirintu, ni sam ne zna kako, iznenada izbi na bedeme tvrdjave sto su se strmo obrusavali u siprazje i noc. Iznenada, iza oblaka izroni pun mesec, pa dve reke mutno blesnuse poput seciva ukrstenih sablji koje je neko zavitlao u tamu.
Taj beskrajan prostor okupan mesecinom, sto se pruzao s onu stanu usca, obuhvati ga svojom sumnom sirinom. Leti, secao se, to je nepregledno more travuljine i ritova u izmaglici. Osluskivao je svetinjsko krestanje barskih ptica, trazeci na francuskom potrebnu rec za sevar. Seti se i jedne noci na zavejanom Kalemegdanu, gde se ocajnicki oprastao i ljubio sa Vanom,
oslonjen ledjima na zid Rimskog bunara. Ta noc se prvih godina
Zan Zakovog dobrovoljnog izgnanstva pojavljivala uokvirena ledenim kristalima nostalgije. Njegovi dlanovi na toplim devojackim butinama, a okolo bela pustos... Kada mu je bilo hladno, tamo na levoj obali Sene, otvarao je po ko zna koji put Vanin kaput od sive dlake, podizao joj nezno suknju i zavlacio se duboko u nezno svilasti azil, grejuci dlanove na njenim toplim bedrima, dok im se dah ledio, a negde duboko u lagumima klokotala podzemna kalemegdanska voda, ispiruci kosti ratnika.
Gde li je sad ona? Istrulela uspomena, bas kao i njegov stari prazni kofer, izbacen na kisu u dvoriste Generala Zdanova 52?
Dva puta su ga legitimilisali te noci.
Sklupcan uz kapiju Tvrdjave docekao je promrzao jutro, uzeo taksi, pokupio kofer sa stanice i odvezao se na aerodrom.
Dok je Boeing pravio viraz nad Beogradom, trazio je iznad usca reka, negde u vremenu, dve sicusne tacke koje su e, nekada davno, zauvek oprastale, a koje je sada gledao iz vizure Boga,
oblaka, ptice, kao neciji potpuno tudji zivot. Spavao je zavezan za sediste prve klase i ne primetivsi da su ga stjuardese Air Fransa pazljivo pokrile pledom.
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.