Srce na dlanu - nešto kao poučne priče

[Bisernica]

Poklon


Draguljar je sjedio za stolom i kroz izlog svoje trgovine promatrao prolaznike.
Neka se djevojčica približila trgovini i prislonila nosić na izlog. Kao nebo plave oči radosno zasijaše
kad ugleda jedan od izloženih predmeta.
Ušla je odlučno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.
"To je za moju sestru. Možete li mi ju zapakirati kao dar?"
Trgovac s nevjericom pogleda djevojčicu i upita: "Koliko novca imaš?"
Ona se podiže na prste, stavi na stol limenu kutiju, otvori je i isprazni. Bilo je tu nekoliko manjih novčanica, šaka sitniša,
nekoliko školjki i figurica.
"Hoće li biti dovoljno?" upita ponosno.
"Željela bih starijoj sestri kupiti poklon. Otkada nemamo mame, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe.
Danas joj je rođendan. Uvjerena sam da će je dar jako razveseliti. Njezine su oči iste boje kao taj dragi kamen."
Trgovac je otišao u malu prostoriju i u papir boje zlata zapakirao kutijicu.
"Izvoli,uzmi i pažljivo nosi ovu kutijicu s ogrlicom", reče djevojčici.
Ona uze paketić kao pobjednički pehar i ponosno izađe iz trgovine.
Sat vremena kasnije u trgovinu uđe prekrasna djevojka s kosom boje meda i divnim modrim očima.
Stavi na stol kutijicu koju je trgovac pažljivo zapakirao i upita:
"Ova je ogrlica kupljena u vašoj trgovini?"
"Da, gospođice."
"Koliko je koštala?"
"U mojoj trgovini cijene su stvar povjerenja, tiču se samo mene i mojih kupaca."
"Moja sestra je imala nešto sitniša, sigurno nije mogla platiti ovako vrijednu ogrlicu!"
Trgovac zatvori kutiju, složi omot i vrati je djevojci.
"Vaša je sestra platila najvišu cijenu: dala je sve što je imala".

[Bisernica]

Sitan krompir

Jednu malu devojčicu često su slali u podrum po krompir koji je trebalo
pripremiti za ručak.
Jednog dana dok je birala krompir, sišao je i njen otac u podrum
"šta to radiš?" - upitao je.
"Pokušavam da nadjem najsitnije krompire koje ćemo iskoristiti za večeras.
Krupnije i bolje iskoristit ćemo kasnije."
Otac se smešio dok je iz njene ruke uzimao posudu i sitni krompir istresao nazad na hrpu.
"Ako tako postupaš, uvek ćemo jesti samo sitan krompir.
Izaberi najveći, najbolji krompir za danas, pa ćemo uvek jesti najbolji krompir!"
Ono šta najbolje možemo da učinimo svojim bližnjima ne treba da čuvamo za neko buduće vreme.
Ta buduća prilika možda nikada neće doći.
Trudimo se da sada živimo najboljim životom, i sada budemo ljudi dobre volje,
onda nije potrebno da brinemo o tome da li ćemo biti takvi i u budućnosti.
Izaberite sada samo ono što je najbolje, i uvek najbolje.

[Bisernica]

Sok od pomorandže

Priznati stručnjak na polju ljudskih potencijala držao je predavanje.
Nakon uvodnog govora, on uze pomorandžu u ruke i zagonetno upita publiku:
"Ako stisnem iz sve snage ovu pomorandžu, šta će izići iz nje?"
Neka mlada devojka iz prvog reda dobaci: "To vam je jako glupo pitanje.
Ako stisnete pomorandžu, onda će iz pomorandže izići sok od pomorandže.
To je ono što je unutra. Ne može ništa drugo izići iz nje."
Stručnjak reče: "Tačno. To i jeste odgovor na moje pitanje.
Razlog za to što će iz pomorandže izaći pomorandžin sok je taj što je samo to unutra. A sad, ako proširimo metaforu, i zamislimo da vas neko tako stisne.
Da vas stisnu vaši problemi, brige, strahovi, da vas ogovaraju, da vas neko uvredi, da vam nanese bol i sl. I iz vas izađu bes, strah, ljutnja, zloba, itd.
Vi biste rekli da je to izišlo iz vas zbog toga što vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prava istina je da je ono što iziđe - ono što nosite u sebi.
Zapamtite, iz vas će uvek i baš uvek izići ono što je u vama ako vas neko 'stisne'.
Iz pomorandže nikada neće izići sok od jabuke.
Isto tako iz vas nikad neće izići ono što već nije u vama."

[Bisernica]

Četiri sveće

Četiri sveće su polagano gorele.
Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.
Prva je sveća rekla:
"Ja sam Mir.Nažalost,ljudi me ne uspevaju sačuvati,mislim da ću se ugasiti."
I odmah se ugasila.
Druga je sveća rekla:
"Ja sam Vera.Nažalost,mnogi ljudi imaju površnu veru i ja ih ne zanimam.
Nema smisla da i dalje gorim."
Tek što je to izgovorila, puhnuo je lagani povetarac i ugasio je.
Treća je sveća žalosno progovorila:
"Ja sam Ljubav.Nemam više snage.Ljudi zaboravljaju na mene i to koliko sam im potrebna.Oni ne ljube ni svoje najbliže."
I bez oklevanja se ugasila.
Odjednom je ušlo jedno dete i ugledalo tri ugašene svijeće.
"Što je to?" upitalo je dete.
"Vi ste trebale svetliti do kraja."
I rekavši to, počelo je plakati.
U to je progovorila četvrta sveća:
"Ne boj se,sve dok ja gorim moći ćemo upaliti ugašene sveće.Ja sam Nada"
Detetu su zablistale oči od radosti dok je s upaljenom svećom vraćalo svetlo ugašenim svećama..
Neka nikada ne ponestane nade u našim srcima!

[Bisernica]

Idi smireno kroz buku i užurbanost
i sjeti se mira koji se može naći u tišini.

Koliko je to moguće,
budi u dobrim odnosima sa svim ljudima.

Govori svoju istinu smireno i jasno,
slušaj druge,
čak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju priču.
Izbjegavaj bučne i agresivne osobe,
one su teret duhu.

Ako uspoređuješ sebe s drugima,
možeš postati ponosan ili ogorčen
jer uvijek će biti većih ili manjih od tebe.

Raduj se svojim dostignućima,
kao i svojim planovima.
Održi entuzijazam za svoj vlastiti poziv,
ma koliko skroman bio;
to je pravo blago u promjenjivim vremenima.

Budi obazriv u svojim poslovima
jer svijet je pun prijevara.
Ali neka te to ne smeta da vidiš vrline koliko ih ima,
mnogi ljudi teže za visokim idealima
i život je pun herojstva.

Budi ono što jesi.
Pogotovo nemoj glumiti osjećaje
i ne budi ni ciničan prema ljubavi
jer usprkos svoj ograničenosti i svim razočaranjima
ona je vječna, kao trava.

Spokojno primi iskustvo godina
skladno napuštajući što je prikladno mladosti.
Gaji duhovnu snagu da te štiti od iznenadne nesreće.
Ali ne žalosti samog sebe izmišljanjima
mnoga strahovanja nastaju zbog umora i osamljenosti.

Osim održavanja zdrave discipline
budi blag prema sebi.
Ti si dijete svemira,
ništa manje nego što su to drveće i zvijezde.
Imaš pravo biti ovdje
i bilo ti to jasno ili ne,
nema sumnje da se svemir razvija kako treba.

Dakle, budi u miru s Bogom,
ma kako da ga zamišljaš
i bez obzira na to što radiš i čemu stremiš,
u bučnom komešanju života
zadrži mir u svojoj duši.

Pored svih prljavština, jadikovanja i porušenih snova,
ovo je ipak divan svijet.

Budi vedar. Teži da budeš sretan.



Max Ehrmann - Desiderata

[Bisernica]

ŠARGAREPA JE MOJA

Jedna stara žena dospela je posle svoje smrti pred Božji sud. Kopajući po registru, Sudija nije mogao da pronađe ni jedno delo milosrđa osim jedne šargarepe koju je udelila nekom prosjaku. Ipak, moć jednog jedinog čina ljubavi bila je dovoljna da je pošalje u raj. Šargarepa je doneta na sud i uručena je ženi. Kako ju je uzela, počela je da se diže uvis, kao da je vuče nevidljivi konac. U tom trenutku, neki sirotan okačio se za skut njene haljine, za njegovu nogu okačio se neko treći, i ubrzo se formirao čitav niz ljudi koji su se peli ka raju, okačeni o šargarepu. Žena nije osećala nikakav teret, a pošto nije gledala naniže, nije ni primetila šta se dešava.
Peli su se sve više i više, dok nisu stigli do samih vrata raja. U tom trenutku, žena se okrenula da baci poslednji pogled ka Zemlji i ugledala ispod sebe čitav niz ljudi, okačenih o nju.
Kako je pobesnela! Pripretila im je rukom i viknula: "Marš! Dalje od mene! Šargarepa je moja!" Dok je tako mahala rukom, šargarepa joj je ispala i ona se sunovratila sa čitavom svojom pratnjom.

Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: "Ovo je moje!"

[Bisernica]

Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići, odrastao je sa njima.
Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao i lepršao krilima, izdižući se jedan pedalj iznad tla.
Prošle su godine i orao je ostario. Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu, moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru. Stari orao je zapanjeno gledao u vis.
"Šta je to?" - pitao je.
"To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."
I tako je orao umro medju kokošima, ne znajući ko je.

Antoni De Melo - Buđenje

[Bisernica]

13 ŽIVOTNIH FRAZA GABRIJELA MARKESA


1. Volim te ne zbog toga šta si ti, već zbog toga šta sam ja kad sam pored tebe.

2. Nijedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje neće te nikada rasplakati.

3. Ako te neko ne voli onoliko koliko bi ti želela, to ne znači da te ne voli celim svojim bićem.

4. Pravi prijatelj je onaj koji te drži za ruku, a istovremeno ti dira srce.

5. Najgori način da ti neko nedostaje je da sediš pored njega i znaš da ga nikada nećeš imati.

6. Nikada nemoj prestati da se smeješ, čak ni kada si tužna. Neko će se možda zaljubiti baš u tvoj osmeh.

7. Za nekoga si još samo jedna osoba na svetu, a za nekoga si celi svet.

8. Nemoj provoditi vreme sa nekim kome nije stalo da provodi vreme sa tobom.

9. Možda Bog želi da upoznaš mnogo pogrešnih ljudi pre nego što upoznaš onog pravog i na tome ćeš mu, kad se to bude desilo, biti zahvalna.

10. Ne plači zato što se završilo. Raduj se zato što se dogodilo.

11. Uvek će biti ljudi koji će te povrediti. Nastavi da veruješ, samo budi opreznija.

12. Postani bolja osoba i budi sigurna da znaš ko si pre nego što sretneš nekog novog, i nadaj se da ta osoba zna ko si ti.

13. Ne opiri se toliko. Najbolje stvari se dešavaju onda kada ih ne očekuješ.

ZAPAMTI – NIŠTA SE NE DEŠAVA BEZ RAZLOGA

Život je poput priče, nije važno koliko je dug, već koliko je dobar. Ono što je prošlo, više ne postoji, ono što će biti, još nije došlo. Postoji samo jedna tačka u kojoj se sastaju i prošlo i buduće.
U TOJ TAČKI JE CELI TVOJ ŽIVOT. ISKORISTI JE.

[Bisernica]

Imitacija života

Jednog dana jedan Učitelj Zena doživi prosvjetljenje. Od tog trenutka pa na dalje on odluči da živi
jednim sasvim jednostavnim životom, jer ga je takav život privlačio.

Učenici njegovi ga počeše imitirati i pokušavati da po njegovom modelu žive i svoj život.

Ali učitelj se samo nasmijao na to i rekao im:”Budale jedne! Šta vam vrijedi to što oponašate moje
postupke, ako u vama nema želje da vi sami stvorite ideju koja bi stajala iza svega u vašim životima?”

Učenici ga pogledaše zbunjeno.

Učitelj nastavi:”Zar vi stvarno vjerujete da će jedna koza postati rabin samo zato što i ona nosi bradu kao on?!”

[Bisernica]

"DA" lice


Tokom predsjedničkih mandata (1801-1809) američkog predsjednika Tomasa Džefersona, on i izvjesna grupa putnika naišli su na ogromnu prepreku – trebali su naime da prijeđu rijeku koja je bila nabujala i preplavila svoje obale. Svaki od putnika popeo se na konja i kroz nabujalu i divlju rijeku borio se za svoj život.

Jedan usamljeni putnik na obali sa velikom je pažnjom posmatrao grupu ljudi kako se probija preko podmukle stihije a onda je prišao i zapitao predsjednika Džefersona da ga uzme sa sobom na konju do druge obale. Predsjednik je pristao bez oklijevanja, čovjek se je popeo na konja i njih dvojica sigurno pređoše na drugu bezbjednu obalu.

Odmah ga tu na obali upitaše ljudi:”Zašto si izabrao predsjednika države da ti učini uslugu?”

Čovjek je bio šokiran, tvrdeći da nije imao pojma da je to predsjednik Sjedinjenih Američkih Država.

“Sve što znam,” rekao je, “je da je na većini vaših lica bio napisan odgovor ‘Ne’. A samo na nekima odgovor ‘Da’. Njegovo lice je bilo ‘DA’ lice.”

Čarls Svindol

[Bisernica]

Priča o istini

Hromi Baskijac im je ispričao priču koja pripada svim narodima, staru priču o istini:

Pošao mladić u svet da traži Istinu. Tražio je preko sedam gora i sedam mora.
Pitao je sunce, pitao je mesec, pitao je vetrove. Troje je gvozednih cipela iscepao i najposle je našao.

Istina beše stara i ružna.

Mladić je ostao sa Istinom tri godine. Ona ga je naučila mnogim stvarima.
Došlo je vreme da se rastanu. Na rastanku, Istina ga upitala:

- Hoćeš li da učiniš nešto za mene?

- Hoću – obećao je mladić.

- Kad se vratiš među ljude i kad te pitaju o meni, reci im da sam mlada i lepa.

Vladimir Pištalo – Tesla, portret među maskama

[Bisernica]

Melem za dušu - komunikacija

Ceo svoj život proživeli su baba i deda u slozi, ljubavi i razumevanju, srećni i zadovoljni. Izraz tog malog sklada tokom celog života kao da je tumačilo nešto što ćemo nazvati "vrtom".

Svakog proleća su baba i deda zajednički obrađivali njihov vrt, a onda zajednički uživali u lepoti njegovih boja i bogatsvu plodova. Tako je bilo i prošlog proleća.
Kao i obično, u tom vrtu sve je bilo posađeno i zasađeno na vreme.

I jednog dana baba je krenula da obiđe vrt. Veoma se začudila kada je zapazila da je jedan komadić zemlje ostao neobrađen. To se retko događalo ali, pala joj je na um lepa misao:

- " Moj deda voli crni luk. Posadiću ovde crni luk i neću mu reći. Kako će se samo iznenaditi kada bude uskoro ugledao mladi luk."

Nešto kasnije, deda je odlučio da prošeta vrtom. I on se začudio kada je ugledao nezasađenu leju.

- "Stvarno smo ostarili" - zaključio je deda i odmah odlučio: "Posadiću ovde cveće, moja baba uživa u njemu i obradovaće se kad ga bude ugledala."

Ono što su odlučili to su i učinili. Baba je posadila crni luk ,a deda cveće. Narednih dana i jedno i drugo su kradom odlazili u vrt i čuvali svoju leju. Baba je "plevila" sve što nije bilo luk a deda sve što nije izgledalo kao cveće.
Naravno, nije teško pogoditi šta je ostalo. Ostala je prazna leja.

Dešava li se u vašem "vrtu" nešto neobično?

[Bisernica]

Dve vrste duša

Bio jedan trgovac namirnicama i imao je lepog zelenog papagaja.
Papagaj je imao lep glas i lepo je govorio. Čuvao je prodavnicu, a ujedno privlačio i nasmejavao mušteriju svojim glasom i govorom.
Lepo je pevao kao papagaj ,a lepo je i govorio ljudskim govorom.

Jednog dana trgovac je otišao kući, a papagaja ostavio da mu čuva prodavnicu. Izenada, mačka je skocila u prodavnicu za mišem, a papagaju je od straha stala duša. Letao je po prodavnici tamo-ovamo, s jedne strane na drugu. Izvrnuo je posudu u kojoj je bio djul-jag (ruzin parfem) i tako se prosuo parfem.

Trgovac se vratio od kuće i zadovoljan seo u svoju prodavnicu.
Kada je opazio da je djul-jag proliven, naljutio se žestoko.
Zgrabio je papagaja i zgulio mu perje s glave. Od ovog udarca papagaju se oduzeo glas pa je prestao govoriti.

Trgovac je počeo žaliti šta je uradio. Od žalosti je počeo čupati sebi bradu i vikati:

- "Žalosti, teška žalosti, što Sunce moga dobra prekri oblak. Da mi se bogdo ruka slomila, kad sam udario onoga što lepo govori"

Davao je sirotinji milostinju, priželjkujuci da se papagaju povrati glas i govor.
Tri dana i tri noći je bio vrlo neraspoložen i gotovo je bio izgubio nadu.
Pritiskivalo ga je stotinu briga, očekujući da papagaj opet progovori.

U to, prodje ispred prodavnice siromašak obučen u vreću i obrijane glave kao tas. Najednom, papagaju se povrati glas, pa progovori i poviče siromahu:

- "O ćelo, o ćelo, zar si i ti prolio djul-jag i umešao se u ćelavce!?"

Svi prolaznici su se od srca nasmejali na ove papagajeve reči i poredjenje.

[Bisernica]

Brodska jedra

Jedna legenda govori o tri muškarca, koji su nosili svaki po dvije vreće.
Ali, teret nisu osjećali jednako. Vreće su im, jedna sprijeda a druga straga, visile obješene na drvenoj motki na ramenu.

Upitali prvog čovjeka šta ima u vrećama. Odgovorio je: - Svi moji uspjesi, sva dobra djela mojih prijatelja, sve životne radosti - u vreći su straga. Skriveni od pogleda, završeni, prekriveni lišćem, ne smetaju mi mnogo. U vreći sprijeda imam sve loše i ružne stvari koje su mi se dogodile. Hodam, zastanem često, vadim ih, posmatram, proučavam, mislim šta ću. Stalno sam s njima, i mislima i osjećajima.
Stalno radim na njima.
Taj se čovjek često zaustavljao, gledao unazad, mučio se nad sobom i napredovao malo i vrlo sporo.

I drugog su čovjeka upitali isto. Rekao je: -U vreći sprijeda nosim moja dobra djela, spoznaje o vrlinama. Često ih gledam, vadim i pokazujem drugima.
Vreća na leđima sadrži moje greške i moje slabosti. Ponesem ih sa sobom kuda god krenem, jer one su moje i ne mogu ih tek tako odložiti na stranu. Usporavaju me, ponekad su veoma teške.

Treći muškarac je odgovorio: - Na prednjoj vreći napisao sam riječ "dobrota". Prepuna je pozitivnih misli, dobrih ljudskih djela, svih dobrih stvari koje sam imao i učinio u životu, misli o mojoj snazi. Ta mi vreća nije teška. Naprotiv, poput brodskih jedara, pomaže mi u kretanju naprijed. A vreća na leđima ima natpis "loša sjećanja" i prazna je, jer sam joj odrezao dno. O svemu što mi se loše dogodilo, o lošim mislima koje ponekad o sebi imam, o zlu koje od drugih čujem, malo razmislim i bacim ih u tu vreću. Kroz rupu to ode zauvijek. Ja sam slobodan. Ja nemam tereta koji bi me usporavao u hodu.

[Bisernica]

Indijska legenda

Verovatno ste čuli za indisjku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i nakon toga uvene.
Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu , sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zašto? Zato što
je drvo palme korisno - plod, lišće, grane i deblo.

Međutim kokosova palma zavidela je mangu, zato što se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu,
svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veći doprinos i dobila više.
Oko posetioca koji je slušao samo žalbe zaustavilo se na jednom malom žutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga:

- " Zašto se i ti ne žalis kao ostali?"

Cvet je odgovrio:

- "Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Poželeo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango.
Ali tada sam pomislio da je Bog želeo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi mogao to da učini. Želeo je da budem mali žuti cvet pa
zato želim da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao.

[Bisernica]

Novi početak
...
Šta je to bilo?
To?
O, to je bio tvoj život, drugar.
To je bio moj život?
Mogu li da uložim reklamaciju? Kome mogu da se žalim?
Mogu li da probam još jednom?

Izvini drugar, nema reklamacija, nema žalbi, nema drugog pokušaja.

Tony Parsons

[Bisernica]

Novo jutro,nova nada


Jutro je. Palimo lampice.

Lampice? Ne, ne mislim na svjetlo, niti na lampice u autima, niti na jednu drugu elektronsku napravicu. Ma na kakve lampice mislim dakle?

Ako se prisjetite svoga jutra sjetićete se kako redovito palite jednu veliku stresnu lampicu, koja vas bombardira stotinama pitanji koja idu nekako ovako; kako, zašto, na koji način, koliko dugo, hoću li ja to moći? Ta nas bujica raznovrsnih pitanja spremno čeka svakog jutra. Ako govorimo o upornosti, nema joj premca.

Pitam se (opet) nije li jutro predodređeno za nešto drugo? Za nešto ljepše?

Ipak je to početak još jednog novog dana. Početak jedne nove nade, novih snova. Opet nas očekuje prilika da podarimo osmijeh svom prijatelju. Onaj isti osmijeh koji smo jučer zaboravili dajući prednost našim jutarnjim lampicama koje su se nekako mudro provukle kroz cijeli dan.

Odlučujem da ću sutra dati šansu svojoj zaboravljenoj djetinjoj radoznalosti i šarenoj mašti da dobiju glavnu ulogu.

Odlučujem da ću se opet sprijateljiti sa svojim snovima. Želim da mi oni sutra pokazuju put.

Razmišljam da li još uvijek mogu dati prednost onome što me čini sretnom poput djeteta?

S tim mislima sam utonula u san .

Jutro je. Budilica zvoni, a s njom i prva lampica tvrdoglavo pokušava dobiti prvi red u mojim mislima.

Sjetih se da sam nešto odlučila za današnje jutro. Ma što to?

Pogledam van. Sunce me već čeka osvijetljavajući put svakome tko to želi. Hvala mu . Podsjetio me da i ja želim osvijetljavati ovaj svijet slušajući svoje snove.

Budilicu sam ugasila, dok je lampica stidljivo odlepršala znajući da više i nije toliko važna.

Irena Markulin

[Bisernica]

Nada,pad i podizanje

Nada nikad nije uzaludna, ma kako uzaludno izgledalo nadati se. Ona je proizvod naših najdubljih misli, želja i očekivanja, koja nas dalje navode da težimo njihovom ostvarenju, pa tako ponekad, bez obzira koliko se to činilo nemogućim, uspevamo. Siguran sam da nijedno umetničko delo i nijedan veliki izum ne bi postojali da im se naučnici i umetnici nisu nadali.

Strepnja je jedno od osećanja koje se ne može opravdati, jer ona predstavlja samo dodatak našem strahu da će se desiti ili možda neće ono čega se plašimo, a da pritom na to ne možemo uticati. Iako znamo da neke stvari ne možemo promeniti, mi i dalje strepimo, plašimo se, nepomirljivi smo sa sudbinom. To je cena ljudske pameti. Čini mi se da životinje nemaju takvih problema. One su u prednosti kada su osećanja u pitanju. Njihov mozak im ne dozvoljava takav luksuz, pa su im i osećanja čistija. Kada se plaše, plaše se, kada vole, vole, kada mrze, one mrze. Kladim se da je u nekim slučajevima mnogo bolje biti životinja nego čovek.

Ako je uspeh ispunjenje cilja, mi nikad nećemo biti dovoljno uspešni. Kad ostvarimo jedan, tragamo za ostvarenjem drugog. Uvek postoje želje, uvek postoje ciljevi, a mi, ma koliko uspešni bili, nećemo biti zadovoljni, osim kad nas očima posmatraju oni čiji se uspeh ne može ravnati sa našim. Takvi smo mi ljudi, umesto da budemo srećni zbog onog što imamo, mi smo nesrećni zbog onog što nemamo.

Koliko puta se čoveku zadesi da potone, upadne u neki vrtlog beznađa i ne radi ništa, verujući da se samo nekim čudom može izvući. Potom se pad nastavi. Čudo se mora izazvati, isprovocirati, prizvati da bi se pojavilo. Nekad je dovoljno da čovek samo mahne rukom na gore, pokaže trud i želju za postojanjem, za opstankom, a zvezde će onda prepoznati put kojim to čudo treba da vode.

Slaviša Pavlović

[Bisernica]

Žena je izašla iz kuće i videla tri starija muškarca sa dugim sivim bradama kako sede u njenom dvorištu. Nije ih prepoznala. Rekla je:

"Mislim, da vas ne poznajem, ali verujem da ste gladni. Uđite u kuću i nešto pojedite."

"Je li suprug kod kuće?", pitali su.

"Ne", odgovorila je. "Vani je."

"Onda ne možemo ući", odgovorili su.

Uveče, kad je suprug došao kući, rekla mu je šta se dogodilo.

"Idi, reci im da sam kod kuće i pozovi ih unutra!"

Žena je zaista otišla i pozvala starce da uđu.

"Ne možemo zajedno ući u kuću," odgovorili su.

"Zašto sad?" upitala je.

Jedan od staraca joj počne objašnjavati:

"Njegovo ime je Zdravlje," rekao je i pokazao na jednoga prijatelja.

Pokazujući na drugoga je rekao:

"On je Uspjeh, a ja sam Ljubav."

Na to je dodao: "Sada idi i dogovori se s mužem kojega od nas želite imati u vašem domu."

Žena je ušla u kuću i rekla mužu što je rekao. Muž je bio oduševljen.

"Divno!!", rekao je.

"Ako je tako, pozovimo Zdravlje. Neka uđe i napuni naš dom zdravljem!"

Žena se nije složila. "Dragi moj, zašto ne bi pozvali Uspjeh?"

Njihova kćerka je slušala u drugom kraju kuće. Priskočila je sa svojim prijedlogom:

"Ne bi li bilo bolje pozvati Ljubav? Naš dom bi onda bio ispunjen ljubavlju!"

"Poslušajmo njen savjet," rekao je muž ženi. "Idi i pozovi Ljubav, neka on bude naš gost."

Žena je otišla van i upitala: "Koji od vas je Ljubav? Molim Vas, uđite i budite naš gost."

Ljubav je ustao i počeo hodati prema kući. Ostala dva su u isti čas ustala i pošla za njim. Iznenađena, žena upita Zdravlje i Uspjeh:

"Pozvala sam samo Ljubav, zašto vi ulazite?"

Starci uglas odgovoriše: "Da si pozvala Zdravlje ili Uspjeh, druga dva bi ostala vani. Pozvala si Ljubav i gdje god ide on, i mi obojica idemo s njim. Gdje god je ljubav, tu su takođe zdravlje i uspjeh !"

[Bisernica]

Hodao čovek plažom i ugleda lampu. Protrlja je da je očisti od peska, kad, koje li sreće, pojavi se duh i reče:

- Dobro, dobro, oslobodio si me iz lampe i znaš kako već dalje ide. Ali ovo je već treci put ovaj mesec i već ste mi dosadili pa se možeš oprostiti od tri želje. Možeš tražiti samo jednu.

Čovek duboko razmisli i reče:

- Evo već dvadeset godina živim u Americi i voleo bih da posetim stari kraj. Ali aviona se užasno bojim, a na brodu imam morsku bolest. Možeš li mi izgraditi most preko okeana da mogu otići kolima.

Duh se nasmeja i reče:

- To je nemoguće. Zamisli koliko ljudi samo treba da se most izgradi, kako uopšte da stubovi dohvate dno Atlantika. Zamisli drugu želju.

Čovek se zamisli duboko i reče:

- Četiri puta sam se ženio i razvodio. Žene su mi uvek govorile da ne marim za njih i da sam bezosećajan. Voleo bih da mogu da razumem žene... da mogu da znam šta one osećaju, šta misle kad iznenada zaćute... da znam zašto plaču... da znam šta one zbilja žele kad kažu "ma ništa"... da znam kako da ih usrećim.

Duh reče:

- Hoćeš li most sa dve ili četiri trake?

[Bisernica]

U životu treba brinuti samo o dvije stvari:

Jesi li zdrav ili si bolestan.

Ako si zdrav,
tada nemaš o čemu brinuti.

Ali ako si bolestan,
samo o dvjema stvarima trebaš brinuti:

Hoćeš li ozdraviti
ili ćeš umrijeti.

Ako ćeš ozdraviti,
tada nemaš o čemu brinuti.

Ali ako umreš
samo o dvjema stvarima trebaš brinuti:

Ideš li u raj ili ideš u pakao.

Ako ideš u raj
tada nemaš o čemu brinuti.

Ali ako ideš u pakao,
bićeš toliko zaposlen pozdravljajući se sa svojim prijateljima tako da nećeš imati vremena za brigu!

Zato, zašto brinuti?

[Bisernica]

Zašto vičemo?

Jednom je učitelj pitao svoje učenike:
"Zašto ljudi viču kad su ljuti?"

Učenici su razmišljali neko vreme:
"Zato što izgubimo strpljenje - zato vičemo" - reče jedan

"Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe?" - pita učitelj - "zar nije moguće govoriti tiho i lagano?"

Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja

Naposletku je objasnio:

"Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje..Zato moraju vikati jedno na drugoga, da njihov krik premosti udaljenost i da se mogu čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati, jer je udaljenost među njima sve veća.

Potom je učitelj pitao:

"Šta se dogodi kada se dve osobe zaljube?. Ne viču jedan na drugoga, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala.
A šta se dogodi kada se još više zaljube? Ne govore. Samo šapuću i još više zbližuju u svojoj ljubavi..Konačno, ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole."

Onda je rekao:

"Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti, jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika, da više nikad neće biti puta nazad."

[mikili]

Jedan jadnik bez posla se prijavio za posao u Microsoft kao 'cistac WC skoljki'.
Kadrovski direktor ga je primio na razgovor i poslije kratkog testa mu rece:
"Primljeni ste. Ostavite mi Vas e-mail, tako da Vam mogu poslati ugovor i spisak Vasih duznosti."
On jadnik, zbunjen, odgovori da nema racunalo, pa samim tim ni e-mail.
Direktor ce na to:
"E pa onda, zao mi je, ako nemate e-mail, virtualno znaci da ne postojite, tako da Vas ja ne mogu primiti..."
Siromah, ocajan, izidje iz sjedista Microsofta, bez ideje sto bi mogao raditi i sa samo 10 $ u dzepu. Uputi se prema supermarketu i tamo kupi gajbicu s 10 kg jagoda. Za kratko vrijeme, proda sve jagode na komad iduci od vrata do vrata i do podne duplira pocetni kapital. Iznenadjen i s entuzijazmom, ponovi istu stvar tri puta i vrati se kuci s 60 $.
Tada je shvatio da bi mu taj sistem omogucio da prezivi, tako da ga je poceo primjenjivati u kontinuitetu, izlazeci uvijek rano ujutro i vracajuci se kuci uvijek kasno navecer. Radeci tako, utrostrucavao je i ucetvorostrucavao kapital svakoga dana. Za kratko vrijeme kupi rucnu dvokolicu da bi mogao povecati obim posla, a kasnije je zamijeni s jednim kamioncicem. Radeci tako, u roku od jedne godine, postade vlasnik male flote vlastitiih motornih vozila. Za 5 godina je postao vlasnik jedne od najvecih mreza za distribuciju namirnica u SAD.
I tako, misleci na buducnost obitelji, odluci osigurati svoj zivot.
Pozvao je brokera kako bi potpisao policu osiguranja. Broker ga na kraju razgovora pita za njegov e-mail da bi mu poslao prospekt osiguranja. Nas covjek mu odgovori da nema e-mail. "Bas cudno" prokomentirao je broker "Nemate e-mail, a uspjeli ste napraviti imperiju. A zamislite gdje biste bili, da ste ga imali!".
Covjek se zamisli, pa odgovori: "... u Microsoftu cisteci wc skoljke!!!"

[Bisernica]

Imao sa 16 godina i živio sam sa roditeljima na institutu kojeg je osnovao moj otac u Južnoj Africi oko 18 milja izvan Durbana, u središtu šećerne plantaže. Živjeli smo duboko u unutražnjosti zemlje i nismo imali susjeda, tako da smo se dvije sestre i ja uvijek radovali odlascima u grad i posjetama prijateljima ili odlascima u kina.

Jednoga dana me je moj otac upitao da ga odvezem u grad gdje se održavala jednodnevna konferencija na što sam sa radošću poskočio. Budući da sam ionako odlazio u grad gdje bih bio cijeli dan majka mi je dala listu namirnica koju je trebalo nabaviti, a otac me zamolio da se pobrinem za neke tekuće poslove kao na primjer odvesti auto na redovni servis. Kada sam odvezao oca tog jutra rekao mi je, 'Nađimo se ovdje u 17 sati, i ići ćemo kući zajedno.'

Nakon što sam na brzinu poobavljao sve zadatke otišao sam direktno u nabliže kino. Toliko sam bio zaokupljen dvostrukom filmskom programu u kojemu je glavnu ulogu igrao John Wayne da sam zaboravio na vrijeme. Bilo je već 17:30 kada sam se sjetio. Dok sam otišao u servis i preuzeo auto te odjurio do mjesta gdje smo se otac i ja trebali naći bilo je već 18:00 sati.

Zabrinuto me je priupitao, 'Gdje si do sada?' Bilo me je sram reći da sam gledao vestern film Johna Wayna te sam odgovorio, 'Auto nije bilo gotovo, zato sam trebao čekati.' Nisam znao da je on već zvao servis. Kada me je uhvatio u laži rekao mi je, 'Nešto nije bilo ispravno u mojem odgoju prema tebi što ti nije dalo dovoljno samopouzdanja da mi kažeš istinu. Kako bih vidio o čemu se radi, tj. gdje sam pogriješio, umjesto autom propješačiti ću 18 milja (29 km) do kuće te putem razmišljati o tome.'

Tako se je on odjenuo i obukao cipele te počeo šetati u smijeru kuće. Već se bilo smrklo, ceste su bile neosvjetljene a put uglavnom nepopločan. Nisam ga mogao napustiti te sam tako pet sati i trideset minuta vozio iza njega promatrajući oca kako prolazi ovu agoniju zbog glupe laži koju sam izrekao. Tada sam čvrsto odlučio da nikada više neću lagati.

Često se sjetim te zgode i pitam se u čudu da me kojim slučajem kaznio na način kako mi kažnjavamo svoju djecu bili uopće bio naučio svoju lekciju. Ne vjerujem da bih. Bio bih kažnjen i malo bih patio te bih ponovo napravio istu stvar. Ali ova jedna lekcija o nenasilju bila je toliko snažna da je ostala svježa u mom sjećanju kao da se dogodila jučer. To je snaga nenasilja.

"Opraštanje je napuštanje mog prava da te mrzim zbog toga što si me povrijedio."


Arun Ghandi ,unuk Mahatme Ghandija

[Bisernica]

Putovanje kroz život...

Život je kao putovanje u vozu.Ljudi ulaze i izlaze (penju se i silaze).Prilikom nekih zaustavljanja mogu se dogoditi prijatna iznenađenja.Ljudi proživljavaju srećne trenutke,ali ima i nezgoda,nesreća,tuge...
Kada se rodimo i zakoračimo u voz srećemo se sa ljudima za koje mislimo da će nas pratiti tokom čitavog našeg putovanja.Na primer naši roditelji...Na žalost kad-tad oni će sići sa voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi,brižnosti,nežnosti bez svog prijateljstva i društva.
Medjutim,u voz će ući druge osobe koje će nam biti takođe veoma važne i drage.To su naša braća i sestre, naši prijatelji i ljudi koje srećemo i koje ćemo zavoleti tokom putovanja.Mnoge osobe koje ulaze u voz,gledaju na putovanje kao na kratku šetnju.Oni ne uživaju u predelima kraj kojih prolaze,ne žele da se zbližavaju sa drugima pa KRAJ putovanja dočekaju sami.Drugi u ovoj vožnji kroz život nailaze samo na žalost i tugu,ali ima i onih koji su u vozu u toku vožnje , uvek nadohvat ruke i spremno pomažu onima kojima je pomoć potrebna.Mnogi kada siđu sa voza,ostavljaju iza sebe trajnu čežnju.Neki nas uvaljuju i u nevolje...Mnogi ulaze i izlaze,a da ih pritom nismo ni zapazili.Čudi nas što su mnogi putnici koji su nam veoma dragi,negde u nekom drugom vagonu.Ostavljaju nas same u delu našeg putovanja.Ponekad pokušavamo da ih pronađemo i da se smestimo u njihov kupe.Međutim na našu žalost često NE MOŽEMO da sednemo kraj njih.Mesto pored neko drugi je već zauzeo.
I TAKAV JE ŽIVOT! Prepun izazova,snova,maštanja,nadanja,prepun sastanka i rastanka bez ponovnog sastajanja. I nikad se ti trenutci neće vratiti....
Zato pokušajmo da svoje putovanje kroz život učinimo najlepšim mogućim.Pokušajmo da sa svima u vozu budemo u ljubavi.Pokušajmo da u svakom putniku vidimo ono najbolje u njemu.Setimo se i toga da na svakom ukrštanju životnih koloseka,neki od vagona može da isklizne iz koloseka i da je putnicima u njima,možda potrebna naša pomoć. I sami možemo doživeti iskliznuće.Nadamo se da ćemo tada naići na putnika koji će nas razumeti i pomoći.
Najveća misterija putovanja je što ne znamo kada ćemo ZAUVEK sići sa voza,također,ne znamo ni kada će naši saputnici sići,pa čak ni oni koji sede do nas.Sigurno ću biti veoma tužna kada budem morala ZAUVEK da napustim voz.Verujem da će veoma boleti rastanak sa nekim prijateljima koje sam srela za vreme putovanja i koji su mi postali dragi.Međutim gajim nadu da postoji stanica i da cu videti kako svi moji dragi stižu sa prtljagom koji nisu imali kada su ušli u voz. I biću srećna što se ponovo srećemo.Usrećiće me pomisao da sam im baš ja pomogla da uvećaju svoj prtljag i da sam u njega stavila prave sadržaje.Moramo se truditi da imamo srećno putovanje i da znamo da se na kraju sva muka stostruko isplati.Pokušajmo da pri silasku sa voza ostavimo prazno sedište koje kod ostalih putnika koji nastavljaju putovanje budi čežnju ,lepa i prijatna sećanja.

[Bisernica]

Kako uspeti ?



Jedan mladić bez posla se prijavio za posao u Microsoftu kao 'čistač WC školjki'. Kadrovski direktor ga je primio na razgovor i poslije kratkog testa mu reče: "Primljeni ste. Ostavite mi Vaš e-mail, tako da Vam mogu poslati ugovor i spisak Vaših dužnosti."
On, zbunjen, odgovori da nema kompjutor, pa samim time ni e-mail.
Direktor će na to: "E pa onda mi je žao; ako nemate e-mail, virtualno znači da ne postojite, i ja vas ne mogu zaposliti..."

Mučeni siromah, očajan, izađe iz sjedišta Microsofta, bez ideje što bi mogao raditi sa samo 10 dolara u džepu. Uputi se prema supermarketu i tamo kupi gajbicu sa 10 kg jagoda. Za kratko vrijeme, proda sve jagode na komad idući od vrata do vrata i do podne duplira početni kapital.
Iznenađen i sa entuzijazmom, ponovi istu stvar tri puta i vrati se kući sa 60 dolara.

Tada je shvatio da bi mu taj sistem mogao omogućiti da preživi, pa ga je ujutro počeo primjenjivati u kontinuitetu, izlazeći uvijek rano ujutro i vraćajući se kući uvijek kasno navečer.

Radeći tako, utrostručavao je i učetvorostručavao kapital svakoga dana. Za kratko vrijeme kupi ručnu dvokolicu kako bi mogao povećavati opseg posla, a kasnije je zamijeni jednim kamiončićem. Radeći tako, u roku od jedne godine, postane vlasnik male flote vlastitih motornih vozila. Za 5 godina je postao vlasnik jedne od najvećih mreža za distribuciju namirnica u SAD. U tom trenutku, misleći na budućnost obitelji, odluči osigurati svoj život.

Pozvao je agenta kako bi potpisao policu osiguranja. Agent ga na kraju razgovora pita za njegov e-mail kako bi mu poslao prospekt osiguranja. Naš čovjek mu odgovori da nema e-mail.
"Baš čudno" prokomentirao je agent osiguranja. "Nemate e-mail a uspjeli ste napraviti imperij. A zamislite gdje biste bili, da ste ga imali!"

Čovjek se zamisli, pa odgovori: "... U Microsoftu čisteći WC školjke!!!"


Poruka br. 1: Internet ne rješava sve probleme u životu.

Poruka br. 2: Ako nemaš e-mail, ali radiš puno, možeš svejedno postati milijunaš.

Poruka br. 3: Ako si primio/-la ovu poruku preko e-maila... bliži/-a si čišćenju WC školjki, nego tome da postaneš milijunaš.

[koto]

:misticlady:
odoh da cistim vc skoljku:rile:

[Bisernica]

Priča o ustrajnosti u svojim ciljevima


Čovjek koji pouzdano kroči u smjeru svojih snova, začas će se susresti sa neočekivanim uspjehom. Gradimo li kule u zraku, naš trud neće propasti, jer one tamo i pripadaju. Potrebno ih je samo poduprijeti temeljima. Mnoge osobe su ograničene u mislima, postupcima i rezultatima. Nikada ne prelaze granice ograničenja što su ih sami sebi postavili ili ih im je postavio netko drugi. Drugi nas mogu zaustaviti privremeno, ali mi smo jedini koji to možemo učiniti trajno.

Odrastao slon svojom surlom može podići blizu tonu tereta. Pripitomljeni slon mirno stoji vezan uz mali drveni štapić zaboden u zemlju. Dok je još bio mlad i nije dostigao svoju punu snagu, slona vežu teškim lancem za nepokretan željezni stup. Tim postupkom, nameću slonu da shvati, da koliko god snažno pokušavao prekinuti lanac ili pomaknuti i iščupati stup, to mu nije moguće učiniti. Kad slon postane velik i snažan, on i dalje vjeruje, sve dok ispred sebe na tlu vidi stup i lanac.

Netko je rekao da se to ne može napraviti, ali on osmijehom odgovori da možda ne može, ali neće reći ne dok ne pokuša. Stoga se bacio na posao sa tračkom osmijeha na licu. Ako se i brinuo, to je skrivao. Počeo je pjevati baveći se onime što se nije moglo napraviti i učinio je to.

Netko mu se narugao: "O, to nikada nećeš moći učiniti, barem nitko do sada nije uspio." Ali on je skinuo kaput i zasukao rukave, i poceo raditi. Podignute glave i prikrivenog osmijeha, bez imalo sumnje ili dvojbi, počeo je pjevati baveći se onime što se nije moglo učiniti i učinio je to.

Tisuće će vam ljudi reći da se nešto ne može napraviti, tisuće ljudi će vam proricati neuspjeh, tisuće će vam isticati, jedan za drugim, opasnosti koje samo čekaju da vas napadnu. Ali samo se bacite na posao sa tračkom osmijeha, zatim uzdignite glavu i počnite. Samo počnite pjevati baveći se time, što se ne može napraviti. I tako ćete uspjeti.

[Bisernica]

Uzalud potrošen život


Bio jednom jedan splavar koji je prevozio ljude splavom preko rijeke. Jednom tako naiđe i učitelj, nekakav samosvijesni i ponosni čovjek, i stupi na splav. "Na drugu obalu, molim", reče splavaru.

Otisnuše se od kraja i zaploviše preko široke rijeke, a učeni čovjek upita splavara:
“Bijaše li ikad, imperfektom rečenim pitam te, da nevrijeme sruči se dok ti splavom plovijaše?"
Splavar ga pogleda sa izrazom u očima kao da pokušava dokučiti je li ovaj normalan.

Tada reče prijateljski: “Ne razumijem ti ja takva zamršena pitanja.“
“He, he", ponosno će učitelj, "zar nisi nikada učio jezika u školi?”
“Nisam“, jednostavno odgovori splavar.
“Tada si pola svoga života potrošio uzalud, moj gospodine, jer znanost je ono što čovjeka u životu uzdiže te on, uman, sve životinje nadvisuje, skoro božanskim, tada, nazvati se može", reče učitelj s uzdignutim kažiprstom.

Splavar je šutio.

Ali ne prođe dugo i diže se jak vjatar, rijeka se uzmuti, nebo se namrgodi, a splav poče gubiti pravac uza sve splavarove napore. Udariše gromovi i kiša kao iz kabla.

Nato se splavar nagnu k profesoru:

"Plivaše ti znaše?” upita vragolasto.
“Ne, ne znam plivati”, začuđeno će profesor.
“E, moj božanski gospodine, tada si potrošio čitav svoj život uzalud, jer mi upravo tonemo.”


Biti čovjek.
U današnje doba najviše se brinemo da djeci uguramo u glavu što više besmislenih podataka i da ih naučimo desetke beskorisnih vještina. Jedino se nitko ne brine kako dijete naučiti životu. "To ionako svatko nekako sam po sebi nauči i zna", misle mnogi. Onda dođu prve životne nevolje i nastane raspad sustava: ljudi se drogiraju, opijaju, tuku, rastavljaju, mijenjaju poslove, bludniče i pokušavaju stotinu drugih stvari ne bi li riješili problem. Na kraju se još više zapetljaju i nesretni čekaju smrt misleći da nisu imali sreće u životu. Možda, nakon svega toga, shvate da i nije bilo baš tako samorazumljivo znati kako živjeti život.

Možeš biti pametan i puno znati, a još uvijek biti lud - jer znanje i pamet ne čine mudraca. Za biti mudar, nije potrebno znati puno i biti inteligentan. Mudrost znači znati kako živjeti život. Stoga se mudrost može skrivati u pastiru na livadi, u baki kraj ognjišta, u čistačici na filozofskom fakultetu. Jednako tako i ludost može carevati među profesorima i doktorima, pa makar ti isti znali napamet svu teologiju i filozofiju i govorili šesnaest stranih jezika.

Neki od nas još uvijek vjeruju da se ne može istinski sretno živjeti ako se ne poštuje deset zapovijedi Božjih. Dok većina, naprotiv, smatra da su to zastarjele gluposti. Mnogi, iz te većine, pokušavaju ugrabiti sreću - za koju misle da im se smiješi skrivena upravo iza tih zapovijedi - pa čine baš suprotno od onoga što zapovijedi preporučuju. "Bog ne želi da budemo sretni te nam brani slatke stvari koje dovode do sreće", misle takvi. A dovode li te stvari zaista do sreće?

I jedni i drugi su oslonjeni na vjeru jer ne mogu znati, dok ne odžive život, je li sreća u čuvanju zapovijedi, ili u njihovu kršenju. Svatko je dobio slobodu izabrati. Sa srećom nam bilo! :))

Napisao Petar Nodilo

[mikili]

O tome ko je idealan muškarac i sa kojom polovinom sebe biramo živjeti

Počelo je kupovinom vrata. To je tako kad renoviraš stan, a sve radiš onoliko koliko ti prilike dozvoljavaju. Pomiriš se s tim da će ti zauvijek biti raskopano i da nikad nećeš zanoćiti ili osvanuti a da ti nije majstor u kući. Još kad je jedan i dobro je. Problem je kad ih je više. Onda lokalna ćevabdžinica radi samo za naše potrebe.

Nakon što smo razvalili jedan zid i krenuli na drugi, a sve na radost komšija, shvatili smo da moramo kupiti još dvoja vrata. Odnosno – shvatila sam, jer suprug kaže kako je u prvih 20 renoviranja i mogao da učestvuje. Sada nema snage. Zato sam obazrivo, koliko sam god mogla, rekla kako moramo naći neko mjesto na kojem možemo odmah, dok su majstori još tu, kupiti dvoja vrata sa štokovima. I dodala brzom brzinom kako on treba da izabere kakva i gdje, misleći kako će ovo njegovu ulogu u cijelom projektu napraviti značajnijom i kako će onda jedva čekati da se uključi. Samo me je pogledao, uzeo cipele i pitao – gdje idemo? Da me neko pita gdje se kupuje hljeb – znam, cipele – znam, šarafi – znam, ali gdje se kupuju vrata? Ispalo je da se kupuju na kraju grada. Što je dug put kad u automobilu sjedi poluljuti muž, koji je i prošle godine rekao kako više neće nikakvih štemanja, a onda se vratio s puta i našao kuću raspremljenu za krečenje i veš na mjestu sa kojeg ga ne bi mogao dohvatiti ni indijski jogi. I to jako utreniran.

Logično, šutjeli smo. On zato jer je poluljut. I ja zato jer je šutnja u ovakvim situacijama zlato.

Vozili smo se. I šutjeli. A onda je on sasvim neočekivano, progovorio. I to stvar koju sam se posljednju nadala. „Vidi nje, molim te!“

Neću reći o kome se radilo. Džambo-plakati su najavljivali dolazak, u odredjenim krugovima, vrlo popularne pjevačice. Naravno, osoba koja zna da će kada se vrati zamoliti majstora da joj oštema red pločica i jednako dobro zna da to za sobom povlači još jednu kupovinu nepredvidjenog materijala ne primjećuje plakate. Ali sam nakon skrenute pažnje, potpuno iznenadjeno, pogledala plakat i vidjela poluzavaljenu ženu bujnog dekoltea kako se smije napućenim retuširanim usnicama. I zaboravila kako je šutnja zlatna.

„Ma, hajde, svi biste vi s njom makar na pola sata, nasamo“, rekla sam. I ujela se za jezik. Ali, bilo je kasno. Pandorina kutija bila je otvorena. Znala sam to po značajnom dizanju obrva sa mjesta suvozača. Tek da se ispravim, rekla sam: „Muškarci vole taj tip žena.“ I opet, tek kad sam završila rečenicu, shvatila sam kako sam trebala da se ujedem za jezik maloprije.
„Kakv tip?“, pitao je mnogo zainteresiraniji za temu tipa žene nego za tip vrata koji idemo kupiti.
„Šta ja znam“, rekla sam, „takav. Napućen.“
„Aha“, odgovorio je.

I opet je bila tišina. S tim što me je sada ta tišina pomalo bockala. Kao da te mami da kažeš još jednu, iza koje neminovno slijedi još nekoliko.

„Mislim“, nastavila sam, „najmrže mi je kada neko kaže kako je prva stvar koju primijeti na nekome inteligencija. Koga, ba, vi folirate? Zna se šta prvo primjetite. I to je razlog zbog kojega su se kozmetika i plastična hirurgija razvile u najpotencijalnije privredne grane.Uzgajanje grudi i trijebljenje sala uspješnije je od šišanja vune i plijevljenja pšenice, bez obzira koliko je gladnih ili golih na svijetu.“

Tišina. Sad više nemam šta da kažem. Ni o ovoj temi, ni o vratima. Ima li kraja ovom gradu, pobogu!

„To ti hoćeš da kažeš kako bi odbila Brada Pitta?“ pita neočekivano. Izabrao je pogrešnu osobu iz svijeta slavnih. „Bih“, rekla sam, sasvim ubijedjena kako je to što govorim istina. Mogla bih nabrojati nekoliko drugih, pomislila sam, ali njega bih odbila.

„Aha“, rekao je cinično. „Ti voliš te keramičare, vidio bih šta bi bilo da se nadješ negdje s njim nasamo“, zakucao je iz skoka u stilu najboljih NBA košarkaša.
„Ne bi bilo ništa. I nije mi jasno da nakon svih ovih godina ti misliš kako padam na keramiku. Meni je keramika nebitna“, prosiktala sam, misleći kako će tek vidjeti keramiku kad mu zadam štemanje pločica.
„A šta ti je bitno?“, pitao je iskreno i razoružavajuće. Do te mjere da mi je odgovor, jednostavno, izletio.
„Inteligencija.“

Dobro, skontala sam da sam se zeznula. I da bih stvar ispravila, požurila sam da objasnim. „Bitno je da me zapanji svakom rečenicom. Da ostanem bez daha kako povezuje stvari. Da je konstantno na lopti. Da je cinik i ironičan na svoj račun više nego na račun drugih. Da zna sve o svemu što me interesira i ne pegla me onim što me ne interesira. Neko koga bi zamolio da ti bude džoker 'zovi' u kvizu. I neko ko bi te nasmijao sve i da ležiš u bolnici nakon višestrukih operacija kuka. Takav bi me oborio s nogu.“
„Ne budali“, rekao je i srušio iluziju da sam se izvukla.

Moja prijateljica je jednom rekla kako je uvijek zanimljivo vidjeti s kojom stranom sebe je neko odlučio živjeti. Misleći pri tome da svako od nas bira za partnera nekoga ko odgovara samo jednoj strani naše ličnosti.

Možda svi mi uvijek biramo isto. Možda svi imamo našu najdražu stranu s kojom biramo ostati do kraja sebe. Naime, shvatila sam u tišini do kraja grada, koji nikada nije bio dalje, kako sam navodeći osobine muškarca koji bi me oborio s nogu, zapravo navela sve ono što me jeste oborilo s nogu. Kako sve to nešto imaginarno sada sjedi pored mene i duri se zbog dvaju pišljivih vrata i dva štoka od 10 cm debljine.

„Htjela sam da kažem da me to jeste oborilo s nogu“, rekla sam. I iznenadila ga. Vidjelo se.

Malo je šutio i razmišljao o svemu. „Ne moraš da se ulizuješ. Dobit ćeš svoja vrata“, odgovorio je.

I ja sam znala da nisam dobila samo vrata.

Nego i rat.

Vedrana Sakson

[Bisernica]

Uzmi osmijeh i
daruj ga onome ko ga nikad nije imao.
Uzmi zraku sunca i
učini da odleti tamo gdje vlada noć.
Otkrij izvor i
okupaj onoga ko živi u blatu.
Uzmi suzu i
položi je na lice onoga ko nikad nije plakao.
Uzmi hrabrost i
stavi je u dušu onoga ko se ne smije boriti.
Otkrij život i
pripovijedaj o njemu onome ko ga ne može shvatiti.
Uzmi nadu i
živi u njezinoj svjetlosti.
Uzmi dobrotu i
daruj je onome ko ne zna darivati.
Otkrij ljubav i
pokaži je čitavom svijetu.

Mahatma Gandi

[Bisernica]

Prijateljstvo se ne meri brojem sastanaka ili vremenskim intervalima izmedju njih...
Meri se istinom.
Prijatelj će možda otići živeti negdje daleko-tako daleko da ga možda više nikada nećeš sresti.
Pa ipak, on je deo tebe zauvek.
Pravo prijateljstvo uključuje otvorenu iskrenost.....
Pravi dokaz stvarnog prijateljstva je,
odanost, pomoć, opraštanje, rame za plakanje, ohrabrenje,
davanje, saosećanje, poverenje, uteha, i ljubav kroz sve vreme!
Prijateljstvo je vredno, jer kroz prijateljstvo možemo primati ljubav i podršku,
čak i kritiku koja će nam pomoći u izgradnji karaktera.
Ako želite imati pravog prijatelja, setite se nekoga ko danas treba takvu ljubav.
Dajte svu ljubav koju možete i onda pokušajte dati još malo više.
Ta osoba ne mora biti savršena, nadarena ili snažna.
Vaš novi prijatelj može biti nesavršen, bez dara i možda siromašan.
Svaka duša koja hoda ovim svetom ima srce, osećaje i sistem vrednosti.

[Bisernica]

Učenici su dubokoumno raspravljali
o Lao Ceovoj izreci:

“Oni koji znaju ne govore;
Oni koji govore ne znaju.”

Kad je k njima došao učitelj,
pitali su ga šta tačno znače te riječi.
Učitelj im reče: “Ko od vas poznaje miris ruže?”
Svi su ga znali.
Potom im reče: “Izrecite ga riječima.”
Svi su ćutali.

[Bisernica]

Zapalili ste me i gledate moje svetlo.
Radujete se jasnoći i toplini koju darujem.
Veselim se da smijem goreti za Vas.
Da nije tako ležala bih u nekoj kutiji bez koristi.
Smisao dobijam tek kada gorim.
Ali, dobro znam, što duže gorim - to kraća postajem,
to se više bližim svome kraju.
«Izgorela je» reći ćete, a ono što je ostalo bacit ćete.
Znam, za mene postoje dvije mogućnosti:
Ili da ostanem u kutiji, u tami, ili da gorenjem
postajem kraća, dajem sve što imam u korist svetla,
a time dovodim samu sebe svršetku.
Ipak lepše je ako smem nešto dati.
Gledaj, isto je tako s Vama ljudima!
Ili se povučete, ostajete sami za sebe
i sve je hladno i prazno;
Ili se približite ljudima i darujete im
od svoje topline i ljubavi
i onda Vaš život dobija smisao.
Ali, znajte i to, da za ovo morate dati
nešto od Vas samih,
nešto od Vaše radosti, od Vašeg srca,
od Vašeg smeha,
možda nešto i od Vaše tuge.
I ne trebate bojažljivo razmišljati o tome
kako ćete sačuvati sami sebe.
Samo onaj koji druge veseli postaje i sam veseliji.
Samo onaj koji obasjava druge i sam će biti obasjan.
Što više gorite za druge to će svetlije biti u Vama.
Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspoloženi, jer se boje biti
ovde za druge, tuže se i neprestano kukaju na teška vremena.
Još uvek nisu shvatili ovo:
Jedno jedino svetlo koje gori, više je i vrijednije
nego sva tama sveta.
…
Dopustite dakle da Vas malo ohrabrim, JA, mala sveća.

[Bisernica]

Četiri sporazuma sa samim sobom
Mudrosti starih Tolteka

Prije mnogo vekova Tolteci su bili poznati u celom južnom Meksiku kao učeni ljudi. Ezoterično znanje Tolteka sačuvano je i prenošeno s jedne generacije na drugu. Iako su stotinama godina bila skrivena velom tajne, drevna proročanstva nagoveštavala su da će doći vreme kada će biti neophodno da se ova mudrost vrati ljudima.
Iako je usmereno ka duhovnosti, ono se najtačnije može opisati kao način života, koji nas vodi putem sreće i ljubavi.

Z a m a g l j e n o o g l e d a l o

Jednoga dana, pre tri hiljade godina, jedan je čovek sasvim sličan meni i vama, dok je spavao u pećini, sanjao da vidi svoje usnulo telo. Izašao je iz pećine u noć mladog meseca. Nebo beše vedro i on ugleda milione zvezda. A zatim se u njemu desi nešto što je zauvek izmenilo njegov život. Posmatrao je svoje ruke, osećao svoje telo, i čuo svoj glas kako govori: Ja sam stvoren od svetlosti, stvoren sam od zvezda....
Naše istinsko biće je čista ljubav, čista svetlost, reče on. Ovo mu je saznanje promenilo život. Kada je jednom shvatio što je on zapravo, pogledao je druge ljude i prirodu, i bio je zapanjen onim što je video. Video je sebe u svemu - u svakom ljudskom biću, u svakom stablu, u vodi, u kiši, u oblacima, u zemlji. U tih nekoliko trenutaka shvatio je sve. Bio je veoma uzbuđen, ali srce mu beše spokojno.
Jedva je čekao da kaže drugim ljudima što je otkrio. Ali nije mogao pronači reči kojima bi to objasnio. Pokušao je da kaže ljudima što je otkrio, ali ga nisu razumeli. Videli su da se on izmenio, da nešto prekrasno zrači iz njegovih očiju i glasa. Primetili su da on više nikoga i ništa ne osuđuje. On više nije bio kao drugi. Mogao je sve odlično da razume, ali njega niko nije razumeo.
Shvatio je da je on ogledalo drugih ljudi, ogledalo u kome je mogao da vidi sebe. Svako od nas je ogledalo, reče on. Video je sebe u svima.
Zašto ljudi nisu mogli shvatiti reči čoveka koji je spoznao da je stvoren od svetlosti i zvezda, koji je video sebe u svemu - u svakom ljudskom biću, u svakom stablu, u vodi, u kiši, u oblacima i u zemlji, čije je srce bilo spokojno i koji više nikoga i ništa nije osuđivao. Ljudi su videli da nešto prekrasno zrači iz njegovih očiju i glasa, ali nisu mogli shvatiti njegove reči, osećaje i ponašanje.
Možda mudrost starih tolteka pomogne u shvatanju onog što se desilo tako davno,a ni danas nije razumljivo svakom ljudskom biću.
Ljudi se pripitomljavaju od ranog detinjstva. Deca se pripitomljavaju na isti način kao što se pripitomljavaju i pas, mačka ili bilo koja druga životinja. Da bismo obučili psa, mi ga kažnjavamo i dajemo mu nagrade. I svoju decu, koju toliko volimo,vaspitavamo na isti način,koristeći sistem kazni i nagrada.
Kada smo se ponašali protivno pravilima, bili smo kažnjeni; kada smo se ponašali u skladu sa pravilima, dobijali smo nagradu. Bili smo kažnjavani više puta svakog dana,i obrnuto. Uskoro smo počeli da se plašimo kazne, a isti tako smo se plašili i toga da nećemo dobiti nagradu.
Sve naše prirodne težnje gube se u procesu pripitomljavanja. Odrasli kažu:"Nemoj da radiš ovo ili ono". Mi se bunimo i kažemo:"Ne". Bunimo se zbog toga što branimo svoju slobodu, ali mi smo veoma mali, a odrasli su veliki i jaki. Posle odredjenog vremena počinjemo se plašiti jer znamo da ćemo svaki put kada uradimo nešto loše biti kažnjeni.

Svaki put kada učinimo nešto što se kosi sa namerom vaspitača Sudac nam donosi presudu, a jedan deo nas koji je postao Žrtva, i nosi u sebi krivicu, sramotu i stid kaže:"Jadan ja, ja nisam dovoljno dobar, nisam dovoljno pametan, nisam dovoljno lep, nisam vredan ljubavi, jadan ja". Veliki Sudac se slaže govoreći:"Da, ti nisi dovoljno dobar".
Spoljašnji planetarni san nije prijatan san; to je san pun nasilja, san pun straha, ratova, nepravdi. Ako pogledamo čitavo ljudsko društvo, videt ćemo da je to mesto gde je teško živeti jer u njemu vlada strah. Širom sveta vidimo ljudske patnje, bes, osvetu, bolesti, ovisnosti, nasilje na ulicama i ogromnu nepravdu. Kada god osetimo bes, ljubomoru, zavist ili mržnju, osećamo da u nama gori vatra.Čitavo čovečanstvo traga za istinom, pravdom, lepotom. Mi i dalje tražimo i tražimo, iako se sve to već nalazi u nama.

Ako želite stvoriti vlastiti rajski san, potrebna vam je jaka volja da biste prihvatili četiri sporazuma sa samim sobom.

1. Besprekorno koristite svoju reč
2. Ništa nemojte shvatati lično
3. Nemojte stvarati pretpostavke
4. Uvek učinite sve što možete

Ako želite raskinuti svoje stare sporazume i krenuti na put ka slobodi potrebno je da se bolje upoznate sa novim sporazumima i prihvatiti ih kao svoje. I živet ćete u raju na Zemlji. Bit ćete svetlost i zvezda i shvatiti da je ljubav sve što postoji.

[Bisernica]

Besprekorno koristi svoju reč

Prvi sporazum je najvažniji i najzahtevniji. On je veoma važan jer ćete već samo uz pomoć tog prvog sporazuma biti u stanju da se uzdignete na onaj nivo egzistencije koji nazivamo rajem na zemlji.
Prvi sporazum glasi - besprijekorno koristite svoju reč. On zvuči vrlo jednostavno, ali je veoma, veoma moćan. Vaša reč predstavlja vašu kreativnu moć. Vaša reč je dar koji potiče direktno od Boga. Uz pomoć reči vi izražavate svoju kreativnu snagu. Sve iskazujete rečima. O čemu sanjate,što osećate, i kakvi ste vi zapravo, sve se to manifestuje rečima. Reč je sila, to je vaša sposobnost izražavanja i komuniciranja, mišljenja, a samim tim i stvaranja dogadjaja u vašem životu. Ljudi jedini imaju moć govora.
Reč je najmoćnije orudje koje kao ljudsko biće posedujete; ona je čarobno orudje. Ali kao i mač sa dve oštrice, vaša reč može stvoriti najlepši san, ili uništiti sve oko vas. Jednu oštricu predstavlja zloupotreba reči, koja oko sebe stvara pakao.
Druga oštrica je besprekorna upotreba reči, pomoću koje možemo stvoriti samo lepotu, ljubav i raj na zemlji. Zavisno od toga kako je upotrebite, reč vas može osloboditi, ili vas baciti u najstrašnije ropstvo. Reč je toliko moćna da jedna reč može ukrasiti život ili uništiti milione ljudi. Besprekorno koristiti reč znači,ne koristiti reč protiv sebe. Ako vas sretnem na ulici i kažem vam da ste glupi, to izgleda kao da koristim tu reč protiv vas. Ali zapravo ja svoju reč koristim protiv sebe, jer ćete me vi mrzeti, a to što ćete me mrzeti nije dobro za mene. Dakle, ako se naljutim i svojom rečju pošaljem vama sav taj emocionalni otrov, ja koristim reč protiv sebe. Ako volim sebe, ja ću tu ljubav izražavati u komunikaciji s vama, i to znači da besprekorno koristim reč, jer će taj čin proizvesti slične reakcije. Ako ja volim vas, onda i vi volite mene. Ako ja vas uvredim, i vi ćete uvrediti mene. Ukoliko sam vam zahvalan, i vi ćete biti zahvalni meni.

Besprekorno koristite svoju reč. To je prvi sporazum koji trebate sklopiti ako želite biti slobodni, i sretni. Koristite reč da biste preneli svoju ljubav. Besprekorna upotreba rečii vodi ka ličnoj slobodi, velikom uspehu i izobilju, ona može odagnati svaki strah i preobraziti ga u radost i ljubav.

[Bisernica]

Ništa nemojte shvatati lično

Sledeća tri sporazuma zapravo proizlaze iz prvog . Drugi sporazum glasi: Ništa nemojte shvatati lično. Što god da se desi u vašoj okolini nemojte to shvatati lično. Ništa od onoga što drugi ljudi rade nije zbog vas. Oni to rade zbog sebe. Kada nešto shvatimo lično, mi stvaramo pretpostavku da oni znaju kako je u našem svetu, i mi pokušavamo da njima nametnemo svoj svet.
Što god da drugi ljudi rade, osećaju, misle, ili kažu, nemojte to shvatati lično. Ako vam oni kažu da ste divni, oni to ne govore zbog vas. Vi znate da ste divni. Nije potrebno da verujete drugima koji vam kažu da ste divni.
Kada zaista vidimo druge ljude onakve kakvi jesu a da pri tome ništa ne shvatamo lično, nikada nećemo biti povredjeni onim što oni govore ili rade. Čak i ako vas drugi lažu, u redu je. Oni vas lažu zbog toga što se plaše. Oni se plaše da ćete vi otkriti da oni nisu savršeni.....
Ako vam neko ne pruža ljubav i poštovanje, pravi je blagoslov ako vas ta osoba napusti. Ako vas ta osoba ne napusti, svakako ćete s njim ili s njom doživeti mnogo godina patnje. Kada navika da stvari ne shvatate lično postane kod vas duboko ukorenjena, možete izbeći mnoge stresove u životu. Vaš bes, ljubomora i zavist će nestati, pa čak i tuga će jednostavno nestati.
Kada steknete tu naviku, nećete imati potrebu da verujete u ono što drugi rade ili govore. Bit će potrebno da verujete samo sebi da biste odgovorno donosili odluke. Vi nikada niste odgovorni za ponašanje drugih; vi ste odgovorni samo za sebe.
Ako se držite ovog sporazuma, možete putovati širom sveta potpuno otvorena srca i niko vas ne može povrediti. Možete reći: "Volim te", bez straha da će vas neko ismejati ili odbaciti. Bit ćete sposobni da tražite ono što želite. Možete reći Da, ili možete reći Ne - a da pri tom nemate nikakvog osećaja krivnje i da nemate šta sebi predbaciti. Možete uvek činiti ono što vam je na srcu. I ako se nalazite usred pakla osećat ćete unutrašnji mir i sreću. Vi ćete ostati u tom stanju blaženstva, a pakao oko vas ,vas uopšte neće dotaći.

[Bisernica]

Nemojte stvarati pretpostavke

Skloni smo tome da o svemu stvaramo pretpostavke. Problem u stvaranju pretpostavki je taj što mi verujemo da su one istinite. Mi stvaramo pretpostavke o onome što drugi rade i misle - mi ih shvatamo lično - a zatim krivimo njih i reagujemo tako što šaljemo emocionalni otrov preko svojih reči. Stvaramo pretpostavke, pogrešnim shvatanjem stvari, i završimo tako što ni iz čega napravimo strašnu dramu
Uvek je bolje postaviti pitanje nego stvoriti pretpostavku, zato što pretpostavke predstavljaju preduslov patnje....
Često pretpostavljamo da naši partneri znaju što mi mislimo i da im mi ne moramo reći što želimo. Mi pretpostavljamo da će oni učiniti što mi želimo, jer nas tako dobro poznaju. Ako ne učine ono što pretpostavljamo da trebaju učiniti, osećamo se poniženim. U bilo kojoj vrsti veze možemo pretpostaviti da drugi znaju što mi mislimo i da im ne moramo reći što želimo. Stvaramo pogrešnu pretpostavku da druga osoba zna što stvarno želimo. Čitava drama nastaje kada na toj pretpostavci stvaramo i druge pretpostavke. Stvaramo pretpostavke da svi vide život onako kako ga mi vidimo. pretpostavljamo da drugi misle onako kako mi mislimo, osećaju onako kako mi osećamo.
Za ljubav nisu potrebni razlozi; ona postoji ili ne postoji. prava ljubav znači prihvatanje drugih ljudi onakvih kakvi jesu bez nastojanja da ih promenimo. Ako pokušavamo da ih promenimo, to znači da nam se oni zapravo ne svidjaju. Naravno, ako odlučite da živite s nekim, ako sklopite taj sporazum, uvek je bolje sklopiti takav sporazum s nekim tko je upravo onakav kakav biste vi želeli da bude. Pronadjite nekoga koga uopšte ne morate mienjati. Mnogo je lakše pronaći nekoga ko je već onakav kakav bismo želeli da on ili ona bude, umesto da pokušavamo promeniti tu osobu. Takodjer, ta osoba vas mora voleti upravo onakve kakvi ste, tako da on ili ona neće morati vas da menjaju. Ako drugi osećaju da vas trebaju menjati , to znači da vas u stvari ne vole onakve kakvi jeste. Zašto biste bili s nekim ako niste onakvi kakvi bi on ili ona želeli da budete.
Najbolji način da sebe sprečimo u stvaranju pretpostavke jeste da postavljamo pitanja. Osigurajte sebi jasnu komunikaciju. Ako nešto ne razumete, pitajte. Nadjite u sebi dovoljno hrabrosti da postavljate pitanja sve dok ne budete sigurni da vam je sve onoliko jasno koliko može biti. Kada jednom čujete odgovore, nećete morati stvarati pretpostavke jer ćete znati istinu.
Takodjer, pronadjite u sebi dovoljno hrabrosti da tražite ono što želite. Svako ima pravo da vam odgovori da ili ne, ali ćete uvek imati pravo da pitate. Na isti način, svako ima pravo da pita vas, i vi imate pravo reći da, ili ne.
Ukoliko nešto ne razumete, bolje je da pitate i da to razjasnite, umesto da stvarate pretpostavke.
Uz pomoć i ovog sporazuma lako ćete dobijati što želite jer će se vaš duh slobodno kretati kroz vas. Ovladat ćete veštinom namera, veštinom duha, veštinom ljubavi, veštinom zahvalnosti i veštinom života. To je cilj Tolteka. To je put ka ličnoj slobodi.

[Bisernica]

Uvek učinite SVE što možete

Postoji još samo jedan sporazum, ali taj sporazum nam omogućava da ostala tri postanu naše duboko ukorenjene navike. On govori o provodjenju prva tri sporazuma. Uvek učinite sve što možete.
Pod bilo kojim uslovima,uvek učinite sve što možete. Ništa manje i ništa više.
Imajte na umu da ono što možete uraditi neće biti isto u svakom trenutku. Kada se ujutro probudite osveženi i puni snage, najbolje što možete uraditi više je od onoga što možete noću kada ste umorni. Najbolje što možete uraditi razlikovat će se kada ste zdravi i kada ste bolesni, ili trezni, odnosno pijani. Najbolje što možete učiniti zavisit će od toga da li se osećate divno i sretno, ili ste uznemireni, ljuti, ili ljubomorni.
Ukoliko se trudite učiniti više od onoga što možete, utrošit ćete više energije nego što je neophodno i na kraju ono najbolje što možete učiniti neće biti dovoljno dobro. Kada se previše naprežete, slabite svoje telo i radite protiv sebe, i tada će vam trebati više vremena da postignete svoj cilj. Ali ako činite manje od onoga što možete, izlažete sebe frustracijama, samoosudjivanju,osjećaju krivice i kajanju.
Ako uvek dajete sve od sebe nikada nećete morati sebe kriviti. a ako sebe ne krivite nikada nećete morati patiti zbog osećaja krivice, stida, i nećete kažnjavate sami sebe.
Ako budete činili sve što možete, živjet ćete punim plućima. Bit ćete produktivni, bit ćete dobri prema sebi, zbog toga što ćete davati sve od sebe svojoj porodici, svome društvu, svima. Aktivnost je ono što će vas učiniti neizmerno sretnim. Kada uvek činite sve što možete, vi ste u akciji. Činiti sve što možete znači da to činite zato što to želite, a ne zato što očekujete nagradu. Kada nešto radite ne očekujući nikakvu nagradu, otkrit ćete da uživate u onome što radite. Nagrada će doći, ali vi se ne vezujete za nagradu. Dobit ćete i više nego što ste se mogli nadati ako ne očekujete nagradu. Ako volimo to što radimo, ako uvek činimo sve što možemo, onda zaista uživamo u životu. Dobro se zabavljamo, nije nam dosadno i ne doživljavamo stresove.
Činite sve što možete zbog toga što tako želite, a ne zbog toga što tako morate i ne zbog toga što pokušavate zadovoljiti druge.
Ukoliko nešto radite zbog toga što ste na to prinudjeni, nikada nećete biti u stanju dati sve od sebe.Tada je bolje da to uopšte ne radite. Umesto toga vi ćete činiti sve što možete. To što uvek činite sve što možete čini vas tako sretnim. Biti aktivan znači živeti punim životom. Pokazati svoje pravo lice znači stupiti u akciju. Možete imati mnogo ideja u svojoj glavi, ali ono što menja stvari jeste akcija. Bez provodjenja ideja u delo ne može biti ni manifestacije, ni rezultata, ni nagrade.
Činiti sve što možete sjajna je navika. Ja uvek činim sve što mogu u svemu što radim i osećam. Činim sve što mogu da bih svome telu pružio sve i da bih primio ono što moje telo može da mi da.
Najbolji način da kažete: "Volim te, Bože", jeste da u svom životu činite sve što možete. Bog je život. Bog je život u akciji. Najbolji način da kažete: "Hvala ti, Bože", to je da se okanete prošlosti i da živite u ovom trenutku, upravo ovde i upravo sada. Što god da vam život uzme, dignite ruke od toga. Kada se prepustite i okanete se prošlosti, omogućit ćete sebi da živite punim plućima u ovom trenutku.
Pravo da budete sretni je pravo koje ste stekli rodjenjem. Rodjenjem ste stekli i pravo sa volite, da uživate i delite s nekim svoju ljubav. Živi ste, samo živite svoj život i uživajte u njemu. Nemojte se opirati tome da vas život prožme, jer vas tako prožima Bog. Jednostavno živeti, riskirati i uživati u životu, to je sve što je potrebno. Recite ne kada želite reći ne, i recite da kada želite reći da. Imate pravo biti ono što jeste.
Vi izražavate svoju božansku prirodu samim tim što živite i volite sebe i druge. Božanski je reći: "Hej, volim te".
Prva tri sporazuma delovat će samo ako budete činili sve što možete. Nemojte očekivati da ćete uvek biti u stanju besprekorno koristiti svoju reč. Ali možete dati sve od sebe. Nemojte očekivati niti da više nikada ništa nećete shvatiti lično, samo učinite sve što možete. Nemojte očekivati da više nikada nećete stvoriti niti jednu pretpostavku, ali svakako možete i u tome dati sve od sebe.

Kada budete poštovali ova četiri sporazuma, više nikada nećete živeti u paklu. Nikada više. Imat ćete potpunu kontrolu nad svojim životom. Živite dan za danom. Vaša ljubav i samopoštovanje bit će sve veći i veći. Vi to možete. To je put ka slobodi

[Bisernica]

Put ka slobodi

Svi pričaju o slobodi. Širom sveta, mnogi ljudi, mnogi narodi, mnoge zemlje bore se za slobodu. Ali što je to sloboda? Imamo li mi slobodu da budemo onakvi kakvi jesmo?
Odgovor je ne, mi nismo slobodni. Istinska sloboda je pitanje duha - to znači slobodu da budemo onakvi kakvi zaista jesmo.
Tko nas sprečava da budemo slobodni? Mi sprečavamo sami sebe. Zbog čega ne možemo biti onakvi kakvi smo?
U sebi nosimo davne uspomene, na doba kada smo bili slobodni i voleli tu slobodu, ali mi smo zaboravili što zapravo znači sloboda. Naše istinsko biće je još uvek malo dete koje nikada nije odraslo. Ponekad se to dete pojavi kada se igrame ili zabavljamo, kada smo sretni, kada slikamo, ili pišemo poeziju, ili stvaramo, ili se izražavamo na neki drugi način. Najsretniji trenutci našeg života su kada naše istinsko biće izlazi na površinu, kada ne brinemo o prošlosti ili o budućnosti.
Ali ako pogledamo svoj život videt ćemo da većinu vremena provodimo čineći nešto da bismo zadovoljili druge, da bi nas oni prihvatili, radije nego da živimo po svom. Eto što se dešava sa našom slobodom.
Sloboda za kojom tragamo je sloboda da koristimo svoje telo i um, da živimo svojim životom, umjesto da živimo životom koji nam nameće naš sistem verovanja. Jedan od načina da izmenite svoja verovanja jeste da usmerite svoju pažnju na sve dosadašnje sporazume i verovanja i promenite ih. Ti naši stari sporazumi predstavljaju neku vrstu zavisnosti. Mi smo postali zavisnici svog načina života. Zavisni smo od besa, ljubomore i samosažaljenja. Zavisni smo od verovanja koja nam kažu: Nisam dovoljno dobar/a, nisam dovoljno pametan/a. Zbog čega bih se uopšte trudio/la? Drugi ljudi učinit će to jer su oni bolji od mene.
Svi ti stari sporazumi koji upravljaju našim životom posledica su neprestanog ponavljanja. Stoga, da biste usvojili Četiri sporazuma, morate koristiti ponavljanja. Uvežbavanje novih sporazuma u vašem životu je način da postanete još bolji. Ponavljanje vodi ka savršenstvu.

Možda ne možemo izbeći svoju ljudsku sudbinu, ali možemo da biramo, da trpimo svoju sudbinu, ili da u njoj uživamo. Da patimo, ili da volimo i budemo sretni. Da živimo u paklu, ili da živimo u raju.

Kakav je vaš izbor !?.

[Bisernica]

Neki je pustinjak u starodrevnoj priči stalno ponavljao da ima pune ruke posla, ljudi su se čudili njegovim rečima, jer ga nikada nisu videli da nešto posebno radi.
- Imam dva sokola koja trebam ukrotiti, moram paziti na dva kobca, hraniti dva zeca, čuvati jednu zmiju, timariti konje i magarca i još uz sve to vezivati lava!
- A gde ti je zverinjak – pitali su ga? Mi ne vidimo ni jedne životinje, a ti nam govoriš o tolikima!?

Tada im je pojasnio ovako:
- dva sokola su dva naša oka; za svačim lete i za svašta se prilepe i teško ih je obuzdati!
- dva grabežljiva kobca su naše ruke; sve bi uzele i sve zadržale za sebe i njih je teško nadzirati!
- dva zeca su naše noge, koje večno nekamo idu i lako se umore!
- konji i magarac su pak naše telo, koje treba timariti... ono tegli, nosi, posrće...
- i konačno lav!
To je naše srce – naša moć i snaga, a prepuno je želja... i njega je najteže krotiti!

I složiše se slušaoci da zaista ima posla preko glave

[Bisernica]

Postoji jedna stara indijanska priča koja govori o dvoje mladih indijanaca: o mladiću i djevojci.
Jednom se njih dvoje uputiše do velikog poglavice svoga plemena i rekoše mu odlučno:

“Mi se volimo! Hoćemo da nam daš svoj blagoslov i da nas poučiš šta treba da činimo da bi naša ljubav trajala vječno.”

“Dobro”, – odgovori im poglavica. “Reći ću vam, šta da učinite. Ali prvo pođite sa mnom gore u planinu, no prije toga pronađite mi dva orla i ponesite ih sa sobom, a poslije ćemo vidjeti šta dalje.”

Dvoje mladih krenuše u različitim pravcima i nakon kraćeg vremena svako od njih donese po jednog orla. Kada stigoše na vrh planine, poglavica im ovako reče:

“Uzmite sada ovo kratko uže i zavežite njegovim krajevima po jednu nogu svakom orlu.”

Zaljubljeni ga poslušaše i vezaše noge pticama.

“Sada ih pustite da lete!” – reče poglavica.

Mladić i djevojka baciše ptice u vis ka nebu, ali orlovi ne mogoše da polete, jer im noge bijahu međusobno vezane. Oni padoše na zemlju i počeše da kljuju jedan drugoga, želeći da se oslobode užeta kojim su vezani. Tada stari indijanac reče:

“Sada presjecite uže!”

Mladi izvršiše i tu naredbu, presjekoše vezu i ponovo baciše orlove u nebo. Ovog puta ptice se brzo izdigoše u visine, zavrtiše se par puta u krug pa uzletiše ka snježnim vrhovima obližnje planine. A mudri poglavica im reče:

“Eto, to je tajna vječne ljubavi i sreće: ako su ljudi zavezani jedni za druge, nikada im neće uspjeti da polete. Vi možete slobodno da letite i zajedno, ali ne da budete vezani. A ako se ipak vežete, nikada nećete moći da spoznate ni ljubav ni sreću.”

[Bisernica]

............provalija...............


Starac sa drvenim štapom u ruci je išao prema beskrajnoj provaliji
Viknuo sam mu da stane jer je hodao prema sigurnoj propasti
Ali nije se obazirao na moje reči dok se približavao neizbežnoj tragediji
I u zadnjem trenutku sam ga primio za ruku i zaustavio na rubu smrti .....

Kada se okrenuo prema meni otkrio sam da On svojim očima ne vidi
Ali onda su me iznenadile Njegove okrutne reči :
" Pusti me grešniče prokleti !
Zar stvarno misliš da ne vidim kojim putem moja duša želi ići ? "

Zbunjeno sam pokušao nešto smisleno reći :
" Ali svojom smrću nećeš ništa promeniti ..... samo Ti želim pomoći ..... "
Tada se starac glasno nasmejao i ponovno okrenuo prema provaliji .....
" Čoveče , prvo pomogni sebi ! "

Ćutao sam jer nisam znao što to upozorenje znači .....
A onda sam čuo istinite reči :
" Zašto Ti čoveče izgubljeni želiš živeti ? "
Ništa nisam mogao odgovoriti .....

" Misliš da je Stvarnost ono što vide Tvoje oči ?
Misliš da je Smisao Postojanja nešto što možeš otkriti ?
Misliš da Životnu Istinu Tvoj razum može stvoriti ?
Čoveče , otvori svoje oči ! "

U tom trenutku mi je sve postalo jasno ..... zatvorio sam oči .....

Topli vetar je plesao na zvezdanom noćnom nebu
Stoletni hrast je šuštanjem šarenog lišća pevušio setnu pjesmu
Srebrna mesečina je spavala na starom grobu posvećenom Njemu
Izgubljenom čoveku koji je napisao poslednje reči na steni svojom krvlju

" Čovece , zatvori svoje oči ..... i Istinu ćeš otkriti u beskrajnoj provaliji ..... u svom Srcu ! "

autor mi nije poznat

[Bisernica]

"U jedno selo došao je stranac koji je želao da se tu nastani. Na putu je susreo starca i upitao ga kakvi su ljudi u selu. Starac mu je odgovorio pitanjem:

¨A kakvi su ljudi bili tamo gde si do sada živeo?¨
¨Loši¨, odgovori došljak. ¨Svi su bili pakosni i svađalice¨.
¨Produži, stranče, dalje. I ovde su takvi ljudi¨, odgovori mu starac.

Posle izvesnog vremena, u selu se pojavio drugi stranac. I on je želeo da se tu nastani. I njemu je starac postavio isto pitanje, a došljak je odgovorio:

¨Dobri su bili ljudi, lepo smo se slagali, ali ja sam odlučio da malo promenim sredinu¨.
¨I ovde su dobri ljudi¨, odgovori starac. ¨Slobodno se ovde nastani, biće ti lepo"

[Bisernica]

Čovek: "Gde si ti bio Bože kada sam te trebao?
- Imao sam posao odlično mi je išlo, a onda sam sve izgubop na berzi, ostao bez Dinara!
- Onda sam prodao kuću i sve uložio u poljoprivredu, ali udario je grad i sve mi odneo....opet sam pao
- Onda sam otvorio trgovinu i započeo posao, ali došla je inflacija i propao sam...
- A gde si ti bio sve vreme Bože!?

Bog: - A šta misliš ko te je podizao svaku put kada si padao!?

[Bisernica]

Mинут



Један човек разговараше с Богом:


- Колико је пред Тобом сто хиљада година?
- Један минут - одговори Господ.


- А колика је пред Тобом вредност сто хиљада златника?
- Један бакарни новчић.


- А да ти мени даш такав један бакрењак! - мудроваше човек.
- Сачекај минут - рече Господ.

[Bisernica]

"Kada Život Ubrzava?!

Kada te dodirnu prvi strahovi i napuste poslednji nemiri,
kada i sećanja odlaze polako, a budućnost dobije meru,
kada shvatiš da više ne možeš da letiš jer tvoji leptiri nemaju krila,
kada te raduje sumrak, oblak i kišno jutro, a dugu više ne primećuješ,
kada prvi sneg kao da pao nije, a snežna idila više te ne greje,
kada san postane omiljeno mesto, a novi dan te plaši,
kada dodiri imaju miris prošlosti i oko samo tišinu vidi, a suza više slana nije,
kada koža sporije diše, a osmeh je daleko i ne želiš da ti se vrati...
Kada sve to shvatis, ne pitaj nikog: „Šta je?”,
to život poruku šalje - Ti stariš prijatelju !"

[Bisernica]

Devojčica se upravo vratila iz susedstva gde je jednoj ženi tragično preminula osmogodisnja kći.
"Zašto si išla tamo?", upita je otac.
"Da utešim susetku!"
"A šta si ti tako malena mogla učiniti da je tešiš?"
"Sela sam joj u krilo i plakala s njom."

Ako je u tvojoj blizini neko ko trpi, plači s njime! Ako se tvoj bližnji raduje, raduj se s njime! Ljubav gleda i vidi, osluškuje i čuje.
Voleti znači saosećati s nekim čitavim svojim bićem. Onaj koji voli otkriva u sebi neslućene zalihe utehe. Mi smo anđeli sa samo jednim krilom; možemo leteti samo ako se zagrlimo.

Bruno Ferrero

[mikili]

Istinita prica... (tako kažu...)

Georges Phillips, stariji čovek koji živi u Vankuveru, Kanada spremao se da legne u krevet kada mu je žena rekla da je kroz prozor videla da je ostavio svetlo u ostavi sa alatom u dvorištu. Georges je otvorio stražnja vrata kuće da ugasi svetlo, kada shvati da ga lopovi pljačkaju.
Zvao je policiju koja ga je pitala:
- "Neko je ušao kod vas?"
On odgovori:
- "Ne, ali neki ljudi su mi ušli u ostavu sa alatom i kradu mi stvari"
Policija mu odgovori:
- "Sve naše jedinice su zauzete. Zatvorite se u kuću i nekoga ćemo poslati čim bude slobodan."
Georges odgovori:
- "O.K."
Spusti slušalicu, pričeka 30 sekundi i nazove ponovo policiju:
- "Dobro veče, ja sam vas malopre nazvao da mi lopovi pljačkaju ostavu sa alatom... Ne trebate se brinuti za to... ubio sam ih"
Pa spusti slušalicu.
Za pet minuta, 6 policijskih kola, ekipa snajperista, helikopter, dvoje vatrogasnih kola i hitna pomoć nađoše se pred njegovom kućom i uhapsiše lopove u toku pljačke.
Policajac mu reče:
- "Mislio sam da ste ih ubili..."
Georges mu odgovori:
- "A ja sam mislio da ste mi rekli da nemate nikoga slobodnog da pošaljete..."

Poenta: Ne zajebavajte se sa starim ljudima! http://razbibriga.net/imported/2012/02/clear-1.png

[Bisernica]

Šta je najlepše na svetu?
Ti.... dok spavaš.

Zašto?
Zato što si ti jedina moja istina o kojoj ne razmišljam i dok te gledam kako spavaš, znam da je to jedina slika na svetu koja oslikava mir koji mi treba da bih bila srećna.

Šta je najveće na svetu?
Tvoje oko. Što stane u njega ne može se smestiti ni u šta drugo. Nemoj se nikada bojati onoga što možeš da vidiš pa da hodaš okolo poluzatvorenih očiju.

Šta je najslađe na svetu?
San. Ništa ne može biti lepo, šareno i slatko kao što ti to u snovima možeš da napraviš. Nemoj nikad zaboraviti da sanjaš.

Šta je najteže na svetu?
Najteže je kad čuvaš nešto a ne vidiš da nigde nema onoga što čuvaš.

Šta je najveća prevara?
Najveća prevara je kad dvoje potpuno razjedinjenih ljudi sede za istim stolom ušuškani u isti stan,isto prezime, jedu zajedno i tako pokazuju pripadnost jedno drugom. Najveća prevara je kad je između dvoje ljudi topao tanjir supe jedina toplota koja postoji.

Šta najvise boli?
Usamljenost. Kad neko odluči da živi sam, da sedi samo prema samom sebi, u tu samoću može smestiti bilo šta i iz sebe može izvući ono najbolje. Ali ako živiš pored nekoga a osećaš se usamljeno, to je samoća koja blokira čitav život. Sve što radiš protkano je tom strašnom notom usamljenosti i grčevitom borbom da se iz toga isčupaš. Usamljenost pored nekoga je najgora samoća koja čoveku može da se desi.

Plašiš me, ne pominješ ljubav!? Postoji li ljubav?!
Postoji, naravno, zato ti ovo i pričam. Da bi pronašla pravu ljubav moraš napustiti svaku ljubav – iluziju jer će te one samo činiti nesrećnom. Ljubav postoji ali ja o tome imam tako malo da ti kažem.Pronađi je. Ne mogu tome da te naučim. Nemoj me to pitati. Ja sam ti majka i možda ću uvek misliti da te neko, ko je sa tobom, ne voli jer te ne voli onako kako ja mislim da te treba voleti i onoliko koliko ja mislim da te treba voleti.

Zašto misliš da me niko ne može voleti kao ti?
Ni to ne umem da ti objasnim. Jednog dana ćeš razumeti. Kad budeš imala dete videćeš da je to jedina bezuslovna ljubav na svetu, ljubav sama po sebi koja ne traži, ne
pita, ne nalazi opravdanja, ne moli i ne uslovljava. To je najveća i najjednostavnija ljubav na svetu.

Stvarno me plašiš.
Ne treba da se plašiš. Samo se čuvaj pogrešnih ljudi, pogrešnih ljubavi, nemoj da ti čitav
život izgleda pogrešno i ti sama sebi kad se pogledaš u ogledalo.

Čega se najviše treba čuvati?

LJUDI !! . Biće puno onih koji će te opipavati dok ne vide gde si najosetljivija a onda napraviti jedan oštar rez i mirno gledati kako krvariš. Pojedini ljudi više vole da ranjavaju druge nego da leče svoje rane.Mogu da žive samo ako vide da drugi pate više nego oni. Toga se čuvaj.

[Bisernica]

Moja mati,starinom dubrovkinja,kad sam krenula u *svet*,opremila me *mirazom* -

"Ćerce moja,svijetom možeš hoditi uzdignuta čela i neoborena pogleda samo onda kad budeš u miru sa sobom i sa Bogom.
On sve vidi i svakome po svojoj sudi,ti samo sebi suditi smiješ,onda kad ti mir ne bude razlog snu.
Hoćeš li biti u miru i sa ljudima?!...nemoj puno o tome mislit,jer je njih toliko malo...a znat ćeš ,ako te ikad život na put nekog od njih nanese."

Hvala joj.......još uvek idem uzdignuta čela i ne obaram pogleda....

[Bisernica]

Ljudi su nerazumni, nelogični i egocentrični.
Ipak ih voli.

Ako činis dobro, ljudi će te optužiti da imaš sebične, skrivene motive.
Ipak čini dobro.

Ako si uspešan steći ćeš lažne prijatelje i prave neprijatelje.
Trebaš ipak uspeti.

Dobro koje ćiniš, sutra će biti zaboravljeno.
Ipak čini dobro.

Poštenje i iskrenost učiniti će te ranjivim.
Budi ipak pošten i iskren.

Ono što godinama stvaraš, može preko noći biti uništeno.
Ipak stvaraj.

Ljudima je stvarno potrebna pomoć, ali bi te mogli napasti ako im pomogneš.
Ipak pomaži ljudima.

Ako daš svetu najbolje od sebe, zauzvrat ćeš možda dobiti samo udarce.
Ipak daj svetu najbolje od sebe.

[Bisernica]

Jedan stari Čiroki Indijanac ispričao je svom unuku:

"U ljudima se odvija neprekidna borba.
Tu se stalno bore dva vuka. Jedan je Zlo.
To je strah, gnev, zavist, žalost, kajanje,
pohlepa, nadmenost, samosažaljenje, krivica,
ogorčenje, inferiornost, laži, lažni ponos, superiornost i ego.

Drugi je Dobro. To je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost,
dobrota, dobronamernost, saosećanje, velikodušnost, istina, samilost i vera".

"I koji vuk pobeđuje?" upita unuk, sa očima koje su sijale od radoznalosti.

Stari Čiroki odgovori:

"Onaj kojeg hraniš"

[Bisernica]

Rjokan, učitelj zena, živeo je vrlo skromno u jednoj maloj kolibi u podnožju brda.
Jedne večeri lopov uđe u kolibu i otkri da u njoj nema ničega što bi moglo da se ukrade.
Rjokan se vrati i zateče ga.

- "Možda si prešao dug put da me posetiš", reče pljačkašu, "i ne bi trebalo da se vratiš praznih ruku.
Molim te, uzmi moju odeću kao poklon."

Lopov ostade zaprepašćen. Uze odeću i pobeže.
Rjokan sede onako neodeven da posmatra mesec.

- "Jadnik", sanjario je, "voleo bih da sam mogao da mu dam ovaj lepi mesec."

Zen priča

[Bisernica]

Ostavio je zadnja vrata svog restorana otvorena. I onda? Ujutru su ga opljačkala 3 naoružana muškarca. Šta je onda bilo?..
Dok je Džeri pokušavao da otvori sef, njegova je ruka, tresući se od straha, promašila kombinaciju. Pljačkaši su se uplašili i upucali ga. Srećom, brzo su ga našli i odvezli u bolnicu.
Posle 18h operacije i nedelja oporavka, Džeri je otpušten iz bolnice,sa još uvek delovima metka u sebi.
Videla sam Džerija posle 6 meseci od nesreće. Kad sam ga pitala kako je, odgovorio mi je "Da sam imalo bolje bila bi me dvojica. Hoćeš da vidiš ožiljke?". Odbila sam da vidim rane,ali sam ga pitala šta mu je prolazilo kroz glavu u toku pljačke. "Prvo na šta sam pomislio je da sam trebao da zaključam zadnja vrata", Džeri mi je odgovorio. "Onda, pošto su me ranili, dok sam ležao na podu, setio sam se da imam dva izbora: mogu izabrati da živim ili da umrem. I izabrao sam da živim".
"Nisi li bio uplašen?", pitala sam. Džeri je nastavio: "Ljudi u hitnoj su bili super. Stalno su mi govorili da će sve biti u redu. Ali kad su me ugurali u operacionu salu i kad sam video izraze lica doktora i sestara, stvarno sam se uplašio. Čitao sam im u očima 'ovo je mrtav čovek'. Znao sam da moram nešto da uradim". "I šta si uradio?", pitala sam. "Pa tamo je bila jedna sestra koja mi postavljala pitanja", kaže Džeri. " I onda me je pitala da li sam alergičan na nešto. 'Da', odgovorio sam. Doktori i sestre su svi stali i čekali nastavak mog odgovora. Duboko sam udahnuo i viknuo 'Na metke!' Dok su se smejali rekao sam im 'Ja sam izabrao da živim. Molim vas, operišite me kao da sam živ a ne mrtav".

[Bisernica]

Jedan čovek star 92 godine, mali, dobro držeći i ponosan, koji je svakog jutra u osam sati bio komplet obučen, sa modernom frizurom i savršeno obrijan, iako je skoro sasvim slep, danas se doselio u starački dom.
Njegova 70-to godišnja žena skoro je umrla i time selidbu u dom učinila neophodnom.

Posle mnogo sati strpljivog čekanja u holu doma, nasmešio se kada su mu rekli da mu je soba spremna.

Dok je upravljao svojom kolicima ka liftu, opisao sam mu njegovu malu sobu, uključujući i roletne koje su bile na prozoru.

"Sviđa mi se" rekao je sa entuzijazmom osmogodišnjaka kome su upravo pokazali novo štene.

"Gosp. Johns, još uvek niste videli sobu, pričekajte još malo."

"To nema nikakve veze s ovim" odgovorio je...


"Sreća je nešto o čemu odlučujete unapred. Da li će mi se sviđati soba ne zavisi od toga kako je raspoređen nameštaj već kako ja rasporedim svoje misli...Već sam odlučio da mi se sviđa. To je odluka koju donosim svakoga jutra kad se probudim.
Ja imam izbor: mogu provesti dan u krevetu brojeći teškoće koje imam sa delovima tela koji više ne rade, ili mogu ustati iz kreveta sretan zbog onih koji još uvek rade.
Svaki dan je poklon, i dok su mi oči otvorene, mislicu na novi dan i na sve sretne uspomene koje sam odložio. Baš za ovo doba svog života.

Starost je kao bankovni račun. Sa njega podižete ono što ste uložili.
Moj savet vam je da uložite mnogo sreće u banku sećanja!

Hvala vam za vaš deo u banci sećanja. Ja još uvek ulažem!!

Zapamtite pet jednostavnih pravila za sreću:

1. Oslobodite svoje srce od mržnje.
2. Oslobodite svoj um od briga.
3. Živite jednostavno.
4. Pružajte više.
5. Očekujte manje.

[Bisernica]

Postojala sam pre nego što je bilo šta postojalo u Univerzumu, postojala sam pre nego što je postojala priroda, postojala sam prije nego što je postojao čovek. Bila sam usamljena, htela sam da podelim sve ovo što nosim sa sobom kroz nebrojene vekove i stvorila sam svet koji sam htela da se mojim imenom zove.Uvukla sam se u more i jezera, u reke i potoke, u planine i beskrajna polja, u šume i proplanke. Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udišete.Volim da dodjem iznenada, kada se ne nadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moć govora.Volim da vam srce brzo zakuca, da vam kolena klecaju, da često izgovarate nesuvisle rečenice.Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smejete kao deca, volim da šetate livadama i berete retko cveće.Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pevate, volim da zbog mene pesme pišete, da zbog mene priče izmišljate kojima ni jedna bajka ravna nije.Ali sam tužna kada me se bojite.Tukli ste me, mučili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova, ostavljali me gladnu i žednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali večne kise i tmurne oblake, krali ste duge od mene. Vezivali ste me lancima, niste mi dali da se širim i razvijam, govorili ste čak i da ne postojim. Niste verovali u mene, izmišljali ste strašne stvari samo da prikrijete moje ime, palili ste, pljačkali ste, ubijali ste.Ali sve sam zbog vas izdržala.Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrećnu, da vas ne rastužim. Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala, neprimetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno. Šunjala sam se kao mio lopov oko vasih srca, omekšavala ograde koje ste postavljali i mislili ste da vam se neće moći nikada vise ukloniti. Brisala sam vam suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na smeh kada ste mislili da ćete večno plakati, terala vas na govor i tada kada biste se zarekli na večno ćutanje.Ne bojte se.Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vaše hramove. Primpremite sudove duše svoje da vam ih napunim radošću i veseljem. Ja ću biti vaša molitva, ja ću biti vaš vid kada ne vidite, ja ću biti vaš sluh kada ne čujete, ja ću vas nahraniti kada ogladnite, ja ću vas napojiti kada ožednite. Ja ću biti vaša svetlost u mraku, ja ću biti put po kojem ćete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predelima.Ne bojte se. Otvorite srce i primite me u sebe. Jer sam tu. Jer postojim.Zovem se Ljubav, samo me pozovite.... i bit ću tu.

[Bisernica]

Neki je pustinjak u starodrevnoj priči stalno ponavljao da ima pune ruke posla, ljudi su se čudili njegovim rečima, jer ga nikada nisu videli da nešto posebno radi.
- Imam dva sokola koja trebam ukrotiti, moram paziti na dva kobca, hraniti dva zeca, čuvati jednu zmiju, timariti konje i magarca i još uz sve to vezivati lava!
- A gde ti je zverinjak – pitali su ga? Mi ne vidimo ni jedne životinje, a ti nam govoriš o tolikima!?

Tada im je pojasnio ovako:
- dva sokola su dva naša oka; za svačim lete i za svašta se prilepe i teško ih je obuzdati!
- dva grabežljiva kobca su naše ruke; sve bi uzele i sve zadržale za sebe i njih je teško nadzirati!
- dva zeca su naše noge, koje večno nekamo idu i lako se umore!
- konji i magarac su pak naše telo, koje treba timariti... ono tegli, nosi, posrće...
- i konačno lav!
To je naše srce – naša moć i snaga, a prepuno je želja... i njega je najteže krotiti!

I složiše se slušaoci da zaista ima posla preko glave

[Bisernica]

Dva semena leže jedno pored drugog u plodnom tlu u proleće.

Prvo seme kaže:
Želim da rastem! Želim da pustim svoje korenje duboko u zemlju ispod mene, i da poguram svoje izdanke
kroz zemljinu koru iznad sebe. Želim da razvijem svoje pupoljke da bi objavili dolazak proleća.Želim da na
svom licu osetim toplotu sunčevih zraka i na peteljkama blagoslov jutarnje rose.
I tako je raslo.

Drugo seme kaže:
Plašim se. Ako pustim svoje korenje u zemlju ispod mene, ne znam na šta mogu da naiđem u tami.
Ako se probijam kroz čvrsto tlo iznad sebe, mogu da oštetim tanane izdanke, šta ako otvorim svoje pupoljke,
a puž pokuša da ih pojede? A šta ako počnem da cvetam, a dete me isčupa iz zemlje. Ne, mnogo je bolje da
čekam dok sve ne bude bezbedno.
I tako je čekalo.

Jedna koka koja je čeprkala po bašti, tražeći hranu, pronašla je seme koje čeka i odmah ga pojela.

Život guta one koji se boje.

Pety Hansen - Smelost

[Bisernica]

Zamislite kako postoji Banka koja svako jutro položi na Vaš račun sumu od 86.400 dinara.
Ta Banka neće sačuvati taj iznos na računu.
Svake noći ce poništiti iznos koji nije u toku dana upotrebljen.
Šta ćete učiniti?
Povući ćete sav iznos do zadnjeg dinara, naravno.
Svi mi imamo račun u takvoj Banci.

Ime te banke je : VREME

Svako jutro ova Banka Vam položi na racun 86.400 sekundi.
Svake noći ova Banka poništava i smatra nevažećim ostatak koji nije upotrebljen u određene svrhe.
Ova Banka ne čuva Vasu štednju i ne dozvoljava prenose.
Svakog dana se otvara novi račun.
Ukoliko ne upotrebite dnevni iznos na raspolaganju, gubitak je Vaš.
Nema kredita na iznos od sutra.
Morate živeti sadašnjost s iznosom od danas.
Investirajte tako da postignete maksimum u vlastitom zdravlju i sreći.

Sat nastavlja s otkucajima.

Dostignite maksimum svakog dana.

• kako bi shvatili vrednost jedne godine upitajte osobu koja je bila u komi 12 meseci

• kako bi shvatili vrednost jednog meseca upitajte jednu majku koja je rodila prevremeno

• kako bi shvatili vrednost jedne nedelje upitajte izdavača nedeljnika

• kako bi shvatili vrednost jednog sata upitajte dvoje zaljubljenih koji čekaju na susret

• kako bi shvatili vrednost jedne minute upitajte nekoga ko je upravo zakasnio na voz

• kako bi shvatili vrednost jedne sekunde upitajte nekoga ko je upravo izbegao nesreću

• kako bi shvatili vrednost delića sekunde, upitajte sportistu koji je dobio srebrnu medalju na olimpijadi

• dajte vrednost svakom trenutku u kojem zivite i dajte mu jos veću vrednost ukoliko ga delite s posebnom osobom, toliko posebnom da to zaslužuje.

Ne zaboravite, vreme ne čeka nikoga.

Cenite li dovoljno vreme koje Vam je na raspolaganju?

Dogen

[Bisernica]

"Ljubavna priča"

Jednom, ne tako davno živeo je jedan čovek u svom malenom svetu , okruženom onako kako je on želeo da ga stvori za sebe.
Voleo je ljude oko sebe i oni su njega voleli , radovali mu se , i skoro svi koji su ga poznavali želeli su da razmene koju reč sa njime...
Imao je on i svoje ljubavi u životu i voleo je i bio voljen. Toliko voljen , da ga one i sada pamte..
Ali ne ide sve u životu onako kako zamisliš. Tu si sa ljudima, svaki dan , okružen pažnjom, ali ti ostaje u srcu neka praznina , koju godinama pokušavaš da popuniš... I misliš , da ćeš baš ovog dana uspeti ... “Da od života napraviš radost i nadaš se da je došao dan, tvoj dan". Ali dani prolaze , a praznina ostaje , ostaje nepopunjena ... I čovek se povlači u sebe i tone u nekom svom svetu..
Godine su prolazile , a čovek je čekao da mu se pojavi neka nova ljubav i popuni mu prazno srce... Čekajući je ostareo, kose su mu postale sede , izraz lica , ostao onakav kakav je bio davno... Njegova prava ljubav se nije pojavila. I svaki dan i svaki čas , kao da je tu svoju ljubav , čekao na svom pragu. Na pragu svog života. Tužno lice čoveka umivale su kapi kiše koje su se slivale niz njegove obraze i utapale sa suzama...
Jednog dana , na vratima mu se je pojavio jedan odrpani prosjak… “Čovek mu je poklonio prsten koji je čuvao godinama za svoju ljubav. Prosjak ga je upitao , zašto to radi ? “Zato što znam da se ta ljubav koju godinama čekam i kojoj je bio namenjen ovaj prsten nikada neće pojaviti. Toliko godina sedim na ovom pragu i tek danas sam shvatio da je moja sreća umrla... Uzmi ovaj prsten, prodaj ga , živećeš neko vreme od njega..ja sam živeo sa ovim prstenom godinama... Čovek se okrenuo , ušao u kuću , zatvorio vrata i neki kažu da ga više nikada nisu videli ...... Priča se da je otišao daleko, daleko od svog kućnog praga i da u nekim dalekim zemljama , sa slamnjemim šeširom na glavi sedi ispred kuće u divljini i zajedno sa kišom isplakuje svoj život.
Zato ti koji ovo budeš čitao upitaj sebe , da li si pronašao svoju ljubav ? Ako jesi , čuvaj je i zalivaj, ljubav je osetljivija od svih biljaka koje kroz život negujemo. Ali za uzvrat traži , bar malo parče poštovanja i razumevanja. I biće ti dobro u životu. Kad pogledaš u vedro nebo, ugledaćeš mnoštvo zvezda. Te zvezde nisu slučajno na nebu. One su na njemu da te podsete da svakog dana trebaš da jednu pokloniš svojoj ljubavi , a da istog dana jednu dobiješ i ti... Ta zvezda u tvojoj ruci , darivana od tvoje ljubavi ima sjaj koji ti pokazuje pute kako se ljubav čuva. I onaj potok koji teče , ne teče slučajno. Svaka kap vode iz potoka koju ti draga osoba, stavi na lice ispisuje reči najlepših ljubavnih priča. I ona pahulja snega koja leluja sa neba i padne ti na lice nije obična pahulja Kada ti je draga osoba , ukloni svojim prstima sa lica , ona postaje pahulja ljubavi vaše.

Upamti , da svaki život ima svoju ljubavnu priču. I ne dozvoli da se ona jednom ispriča i kao svitak starog papira odloži u neku prašnjavu policu. Upravo ti si ta osoba , koja trebaš da napišeš "ljubavnu priču" koja ostaje večna.
Znam da možeš – Želiš li ?

[Bisernica]

Kada sam zaista počeo voljeti sebe shvatio sam da su bol i emocionalna patnja samo upozorenja koja mi govore da trenutno
živim suprotno od svoje istine. Danas znam da se to zove BITI VJERODOSTOJAN.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam koliko može biti uvrijedljivo kada pokušavam da natjeram nekoga da radi ono što
ja hocu, a trenutak nije pravi , i da ta osoba nije spremna na to,pa čak i kada sam ta osoba Ja.Danas to zovem POŠTOVANJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe,prestao sam žudjeti za nekim drugačijm životom i mogao sam vidjeti da je sve što me je
okruživalo ustvari bio poziv da rastem i da se razvijm.Danas,ja to zovem ZRELOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam da sam pod bilo kojim okolnostima uvijek na pravom mjestu, u pravo vrijeme i da se
sve događa u tačno pravom trenutku. Tako da sam mogao biti miran. Danas to zovem SAMOPOUZDANJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, prestao sam samom sebi krasti svoje vrijeme, i prestao sam praviti grandiozne projekte za budućnost.
Danas radim samo ono što mi donosi radost i sreću. Radim stvari koje volim da radim i koje vesele moje srce i činim to na svoj vlastiti način
i u svom vlastitom ritmu. Danas znam da se to zove JEDNOSTVANOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene: od hrane, ljudi, stvari, situacija i svega ostalog što
me je vuklo ka dnu a dalje od mene samoga. U početku sam to zvao „zdravi egoizam“, ali danas znam da je to LJUBAV PREMA SAMOME SEBI.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe prestao sam željeti da sam uvijek u pravu, tako sam manje griješio. Danas sam shvatio da se to zove SKROMNOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, odrekao sam se navike da živim i dalje u prošlosti i da se brinem za svoju budućnost. Sada pak živim samo
za ovaj trenutak u kojem se SVE dešava. Tako živim svakog dana i zovem to ISPUNJENJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe spoznao sam da me moj um može poremetiti i da se od nekih svojih misli mogu razboljeti. Ali čim sam počeo
da koristim svoje srce, moj um je dobio dragocjenog saveznika. Danas ovu vezu zovem MUDROST SRCA.

Nema potrebe da se plašimo svađa, suočavanja niti bilo kakvih problema, jer i zvijezde se ponekad sudare pa i iz sudara nastane neki novi svijet.
Danas, ja znam: TO SE ZOVE ŽIVOT


Misli koje je za svoj 70. rođendan, 16. januara 1959. godine, Čarli Čaplin poklonio čovečanstvu.

[Bisernica]

Blizak neprijatelj ljubavi je vezanost.

Vezanost se samo pretvara da je ljubav.
Ona kaže: "Voljet ću te, ako i ti mene voliš."

To je neka vrsta trgovine ljubavlju. I onda razmišljamo;
"Voljet ću ovu osobu sve dok se ona ne promjeni.
Voljet ću ovu stvar ako je onakva kakva ja želim da bude."

Ali to uopće nije ljubav - to je vezivanje.

Postoji velika razlika između ljubavi, koja dopušta, potiče i cijeni,
i vezanosti, koja grabi, zahtjeva i nastoji da posjeduje.
Kada vezanost počnemo mjenjati s ljubavlju, ona nas zapravo udaljava
od te osobe. Osjećamo kao da nam je ta osoba potrebna da bismo bili sretni.

Ovakva vezanost nas također navodi da svoju ljubav nudimo samo određenoj
vrsti ljudi, isključujući sve druge.

n.a.

[Bisernica]

Pita Srna njenog Mafiju:
"Jesam ti draga?",on reče: "Ne."
Ona upita: "Jesam ti lijepa?",on kaže: "Ne."
Ona ga upita: "Jesam li u tvom srcu?"
On reče: "Ne."
Ona upita: "Bi li za mnom zaplakao?"
On reče: "Ne."
Kad se Srna tužno okrenula da ode... Mafija reče:
"Ti meni Srna nisi draga, ja te VOLIM. Ti mi nisi lepa, ti si
mi prelepa. Ti nisi u mom srcu, ti si MOJE srce. Ja
neću za tobom zaplakati... ja ću zbog tebe umreti!!!"

[Bisernica]

Vi niste čuli priču o zlatokljunoj ptici? Otkuda bi je mogli čuti! Ta priča se rodila u dubokoj tišini tamnih šuma.
Tamo se izlegla ta ptica, a glas o njoj pronio se dale¬ko po gradovima i selima.
Ko je prvi vidio zlatokjunu pticu, ne zna se tačno. Možda zalutali putnik, možda lovac?
Ljudi su se u početku začudili i nisu povjerovali da takva ptica uopšte postoji.
– To je bajka – rekli su. – Da postoji takva ptica, ona bi bila dragocjena kao biserna školjka na dnu morskom.
Ali su mnogi bili znatiželjni i pošli su u šumu da se uvjere. A kad su tamo stigli, dugo tragali dok nisu pronašli zlatokljunu pticu. I tada su pomislili:
– Istina je! Pričao zlatokljunoj ptici nije izmišljena!
To je bilo dovoljno da u planini započne lov na pticu kakav dotad nije bio upamćen.
Zlatokljuna ptica nije više nigdje imala mira. Pronalazili su je gdje god bi se zaustavila, gonili je bjesomučno i nastojali da je uhvate. Zbog nje su po drveću bile postav¬ljene zamke, a po planini razasute mnogobrojne straže i zasjede.
Samo noću, kad bi pao mrak, nesrećna ptica bi uspi¬jevala da nađe malo mira. I što je bilo najgore, nije znala zbog čega je gone.
Jednom kad se, umorna od bježanja, spustila na grm i počela da plače, doletjela je do nje mala sjenica i upitala:
– Zašto plačeš, lijepa ptico? Mogu li ti pomoći?
– Ne znam možeš li mi pomoći. Plačem jer sam nesrećna. U čitavoj planini nema za mene više mirna mje¬sta. Gdje god se zaustavim, pronalaze me i gone. A zašto me gone, ne znam.
– Kako ne znaš? – začudi se sjenica. – Ti imaš zlatni kljun. A ljudi cijene zlato. Onaj ko te uhvati, postade bogat. Prodaće te i do kraja života ćeš proživjeti u kavezu. Možda će to biti lijep kavez, ali ti više nikad nećeš vidjeti zelene šume i tvoja krila neće nikad osjetiti toplo milovanje zraka u letu. Tvoje srce de čeznuti za plavim daljinama, a daljine će ti biti nedokučive...
– Ne govori mi više o tome – tužno uzdahnu zlatokljuna ptica. – Nikad neću dozvoliti da me uhvate! Nikad!
I od tada je još bjesomučnije bježala i skrivala se od oka lovaca. A svaki dan joj je bio teži i nesrećniji.
Samo su joj tamne noći donosile mir. I često je plačući dočekivala zoru.
"Dokle ću ovako?", mislila je. "Dokle ću ovako živje¬ti?"
Pa, ipak, postojala je nada da je neće uhvatiti, sve dok jednoga dana lovci ne donesoše dva sokola i ne pustiše ih da je gone. I tada zlatokljuna ptica prvi put sasvim jas¬no shvati da neće umaći.Uzalud je bježala, uzalud pokušavala da se sakrije. Sokolovi su je pratili u stopu i svaki čas se činilo da će je uhvatiti.
Zlatokljuna ptica već poče da gubi hrabrost. I tada opazi ispod sebe bistru vodu planinskog jezera. Opazi i pomisli:
"Bolja je smrt u valovima nego sloboda u kavezu." Zlatokljuna ptica donese odluku: opusti krila i strmoglavce pojuri u dubinu. Bistra planinska voda dočeka njeno nejačko tijelo. Ptica još jednom, posljednji put pogle¬da nebo, sunce, vrhove planine i potonu.
Sokolovi su je uzalud tražili klikteći i jureći iznad jezera.
Zlatokljuna ptica je bila sad sigurna, sasvim sigurna. Ptica koja je više voljela smrt nego ropstvo.

[Bisernica]

Grof Rajevski upita Tolstoja:
"Lave Nikolajeviču, kako da znam da postoji Bog?"
Tolstoj uzvrati: "Sergeje Rajevski, ti si naučnik i gledao si kroz mikroskop?"
"Da" – reče grof.
Tolstoj: "Jesi li se ikada zapitao
zna li onaj mikrob, da li ti postojiš?!"..

[Bisernica]

On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona beše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njen muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨ Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovorio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna!¨
¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨

Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: »Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna«. Možda i zna,ali nikad se niko nije umorio slušajući voljenu osobu koja joj to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: »Ja sam, želim ti reći da te volim«.
Stisni ruku osobi koju voliš i reci: »Trebam te! Volim te, volim, volim te...«.
Ljubav je život. Zemljom hodaju i živi i mrtvi,a razlikuju se po ljubavi..

[Bisernica]

Pisac i pesnik Džejms K. Flanagan ostavio je svojim unučićima pismo sa brojnim savjetima koje je stekao tokom dugog životnog iskustva. Trećeg septembra 2012. on je iznenada preminuo od srčanog udara, a pismo je objavljeno uz dozvolu njegove ćerke Rejčel Kreigton.

Dragi Rajane, Konore, Brendone, Čarli i Meri Katarina,
Moja draga i mudra kćerka Rejčel tražila je od mene da zapišem neke savjete za vas, one koje sam naučio u životu. Počinjem ovo pismo 8. aprila 2012, tačno na moj 72. rođendan.

1 Svako od vas je najljepši dar od Boga vašoj porodici i cijelom svijetu. Sjetite se toga uvijek, naročito kad sumnjate u sebe i kad ste obeshrabreni.

2 Ne plašite se nikoga i ničega i živite punim plućima. Slijedite svoje želje i nade bez obzira na to koliko su teške i koliko se razlikuju od tuđih. Ljudi često ne rade ono što žele ili što bi trebalo jer konstantno razmišljaju šta će drugi misliti ili reći.

I zapamtite još jednu bitnu stvar – ljudi koji vam ne donesu pileću supu kad ste bolesni ili ako nisu pored vas kad ste u nevolji, nisu bitni!

3 Svi smo mi sasvim obični ljudi. Neki nose preskupu odjeću ili imaju velike titule ili moć i misle da su iznad svih ostalih, ali nije tako. Oni imaju iste sumnje, strahove i nade, jedu, piju, spavaju i prde, kao i sav normalan svijet.

4 Kad porastete i dobijete djecu, uvek imajte na umu staru irsku poslovicu: Hvalite djecu i ona će cvjetati!

5 Budite dobri i uvijek pomažite ljudima – naročito slabijima, onima koji su uplašeni i djeci. Svi oni nose neku svoju tugu i potrebno im je vaše saosećanje.

6 Nemojte se pridružiti vojsci ili bilo kojoj drugoj organizaciji koja vas trenira da ubijate. Rat je zlo. Sve ratove su započeli stari ljudi koji su prevarili mlade muškarce da mrze i ubijaju jedni druge. Starci prežive i kao što su započeli rat olovkom i papirom, završavaju ga na isti način.

7 Čitajte knjige koliko god možete. One su predivan izvor uživanja, mudrosti i inspiracije.

8 Uvijek budite iskreni.

9 Putujte kad god ste u mogućnosti, posebno dok ste mladi. Ne čekajte da imate dovoljno novca ili dok se sve kockice ne slože. To se nikada, ali nikada ne dešava.

10 Izaberite posao ili profesiju koju ćete voljeti. Naravno, biće i teških momenata, ali posao mora da vam bude uživanje.

11 Ne vičite! To nikad ne uspijeva, a povrjeđuje i vas i druge. Svaki put kad sam vikao, doživio sam neuspjeh.

12 Uvijek ispunjavajte obećanja koja ste dali djeci. Nemojte da govorite „vidjećemo“ ako znate da je odgovor „ne“. Djeca očekuju istinu, dajte im je s ljubavlju i dobrotom.

13 Nikad ne govorite nekome da ga volite ako nije tako.

14 Živite u harmoniji s prirodom: izađite napolje, obiđite šumu, planine, mora, pustinje. To je veoma važno za dušu.

15 Grlite ljude koje volite. Recite im sada koliko vam znače, ne čekajte da bude prekasno.

[Bisernica]

Jednog je dana jedan slijepi čovjek sjedio na stepenicima jedne zgrade, sa šeširom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo:

“Slijep sam, molim vas pružite mi pomoć.”

Jedan slučajni prolaznik, igrom prilika stručnjak za reklamu, koji je tuda prolazio, zaustavio se zapažajući da je u šeširu bilo prisutno samo nekoliko metalnih novčića.

Savio se da bi mu pružio novac, zatim je, i bez pitanja za dozvolu, uzeo karton, okrenuo ga ispisavši novi natpis.

Tijekom popodneva slučajni se prolaznik vratio do slijepog čovjeka i vidio kako je sada njegov šešir pun novčića i novčanica.

Slijepi mu je prosjak, prepoznavajući ga po koraku, uputio pitanje nije li on bio taj koji je nešto napisao na kartonu i što je to mogao napisati.

Na to prolaznik odgovori: “Nisam napisao neistinu…, samo napisah tvoju poruku na drugačiji način”, nasmiješi se i izgubi u gužvi.

I tako slijepi čovjek nije saznao da je natpis jednostavno glasio: “Danas je proljeće…, a ja ga ne mogu vidjeti.”

[Bisernica]

Čovek najviše želi slobodu. Čovek žudi za slobodom. Sloboda je samo suštinsko jezgro ljudske svesnosti: ljubav je na periferiji a sloboda je u centru. Kada se ta dva ostvare, u životu nema žaljenja. A oni se ostvaruju zajedno, nikada odvojeno.

Ljudi su pokušavali da ostvare ljubav bez slobode. Onda ljubav donosi sve više i više patnje, sve veće i veće ropstvo. Onda ljubav nije ono što je čovek očekivao da će biti, ona se pretvara baš u suprotno. Ona razara sve nade, uništava sva očekivanja i život postaje pustoš – tapkanje u tami, i nikada se ne pronalaze vrata.

Ljubav bez slobode prirodno teži da bude posesivna. A onog trenutka kada uđe posesivnost, počinjete da stvarate okove za druge i za sebe – jer ne možete da posedujete nekog a da on ne poseduje vas. Ne možete nekoga da učinite robom a da sami ne postanete rob. Šta god činite drugome, učinjeno je vama.

To je osnovni princip koji treba razumeti, da ljubav bez slobode nikada na donosi ispunjenje.


Knjiga mudrosti
odlomak
Osho

[Bisernica]

Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji se može naći u tišini. Koliko je moguće, budi u dobrim odnosima sa svim ljudima.

Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge, čak i glupe i neuke; i oni imaju svoju priču.

Izbegavaj bučne i nasilne osobe – one su teret duhu. Ako uspoređuješ sebe s drugima, možeš postati ogorčen ili ponosan; jer uvek će biti većih ili manjih od tebe.

Raduj se svojim dostignućima i svojim planovima. Održi zanos za svoj lični poziv,ma koliko on skroman bio – to je pravo blago u promenjivim vremenima. Budi obazriv u svojim poslovima; jer svijet je pun prevara. Ali neka te to ne omete da vidiš vrline koliko je ima.

Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma. Budi ono što jesi – budi svoj. Pogotovo nemoj glumiti ljubav. A nemoj ni biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorčenosti i razočarenjima, ona je večna, iznova niče kao trava.

Spokojno primi iskustvo godina, skladno napuštajući stvari iz mladosti. Gaji duhovnu snagu da te štiti od iznenadne nesreće. Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljanjima.

Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti. Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi. Ti si dete svemira, ništa manje što je to drveće i zvezde.
Imaš pravo biti ovde. I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje – svemir se razvija kako treba.

Dakle, budi u miru s Bogom, ma kako ga zamišljaš, i bez obzira kakav ti je posao i čemu težiš u bučnom komešanju života, zadrži mir u svojoj duši. Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova – ovo je ipak divan svet.

Budi pažljiv. Teži da budeš sretan…

[paculjkica]

DA LI POSTOJI ZLO?!

Jednog dana profesor na fakultetu je odlučio da sa studentima započne raspravu.Pitao je: “Da li je Bog stvorio sve što postoji?”
Studenti su u glas rekli da jeste.
“Baš sve?”, pitao je profesor.
“Da, sve.”, bio je odgovor studenata.
“U tom slučaju, stvorio je i zlo, zar ne?Jer, zlo postoji.”, rekao je profesor.
Studenti su zaćutali, nisu imali odgovor na to pitanje.
Profesor je bio oduševljen jer je pokazao da je vera samo mit.Odjednom, jedan student je podigao ruku i pitao:“Mogu li ja nešto Vas da pitam, profesore?”
“Naravno”, odgovorio je profesor.
“Da li postoji hladnoća?”
“Naravno, kolega. Zar nikad niste osetili hladnoću?”
“Zapravo, profesore, hladnoća ne postoji! Prema onome što smo učili iz fizike, hladnoća je odsustvo toplote. Može se samo posmatrati da li objekat ima i da li predaje energiju i svoju toplotu na druge objekte.Bez toplote, predmeti su inertni, ne reaguju. Znači hladnoća ne postoji.Mi smo stvorili termin HLADNO da bismo objasnili odsustvo toplote.”
“A tama?”, nastavio je student.
“Ona isto postoji.”, rekao je profesor.
“Opet grešite, gospodine. Tama je potpuno odsustvo svetlosti.
Možemo proučavati svetlost i osvetljenje, ali ne i tamu. Nikolsova prizma pokazuje mnoštvo različitih boja na koje se svetlost razlaže u zavisnosti od talasne dužine.TAMA je termin koji smo mi stvorili da objasnimo potpuno odsustvo svetlosti.”
I konačno, student je pitao:”A zlo, profesore, da li postoji zlo?”
Profesor je ćutao.
Student je nastavio:”Bog nije stvorio zlo!
Zlo je odsustvo Boga u čovekovom srcu,ono je odsustvo ljubavi, čovečnosti i vere.
Ljubav i vera su kao toplota i svetlost. Oni postoje.
Njihovo odsustvo dovodi do zla.”
Sada je profesor umuknuo.
Student se zvao Albert Ajnštajn.

[paculjkica]

Postoji jedna drevna legenda o tri muškarca koji su nosili svaki po dvije vreće. Ali nijedan od njih nije tered osjećao jednako. Vreće su im, jedna sprijeda a druga straga, visjele obješene na drvenoj motki na ramenu.

Upitali su prvog čovjeka: ŠTA IMAŠ U VREĆAMA?

Prvi čovjek im je odgovorio: “Svi moji uspjesi, sva dobra djela mojih prijatelja, sve životne radosti – u vreći su straga. Skriveni od pogleda, završeni, prekriveni lišćem, ne smetaju mi mnogo. U vreći sprijeda imam sve loše i ružne stvari koje su mi se dogodile. Hodam, zastanem često, vadim ih, promatram, proučavam, mozgam šta ću. Stalno sam s njima, kako mislima tako i osjećanjima. Stalno radim na njima.”

Taj se čovjek često zaustavljao, gledao unatrag, mučio nad sobom i napredovao malo i vrlo sporo.

I drugog su čovjeka upitali isto.

Rekao je: “U vreći sprijeda nosim moja dobra djela, spoznaje o vrlinama. Često ih gledam, vadim i pokazujem drugima. Vreća na leđima sadrži greške i moje slabosti. Ponesem ih sa sobom kuda god krenem, jer one su moje i ne mogu ih tek tako odložiti na stranu. Usporavaju me, i ponekad su veoma teške.”

Treći je čovjek odgovorio:

“Na prednjoj vreći napisao sam riječ ‚Dobra sjećanja‘. Prepuna je pozitivnih misli, dobrih ljudskih djela, svih dobrih stvari koje sam imao i učinio u životu, misli o svojoj snazi. Ta mi vreća nije teška. Naprotiv, poput brodskih jedara, pomaže mi u kretanju naprijed. Vreća na leđima ima natpis “Loša sjećanja” i prazna je, jer sam joj odrezao dno. O svemu što mi se loše dogodilo, o lošim mislima koje ponekad o sebi imam, o zlu koje od drugih čujem, malo razmislim i bacim ih u tu vreću. Kroz tu rupu oni odu zauvijek. JA SAM SLOBODAN. JA NEMAM TERETA KOJI BI ME USPORAVO U HODU.“

[paculjkica]

http://www.dodaj.rs/f/7/pH/3K9e8nKG/998991559886707394903727.jpg

[paculjkica]

http://www.dodaj.rs/f/1m/mG/1PeHVgcC/104392510151562332999011.jpg

[причалица]

BODLJIKAVO PRASEKad mu je hladno, bodljikavo prase traži drugu bodljikavu prasad da leže zajedno, da se zbiju jer im je tako toplije.
Da nemaju bodlje, to bi bilo lako, ali bodljikava prasad imaju duge i oštre bodlje. Kada se zbiju u gomilu, bodu jedno drugo. To nije dobro. A nije dobro ni kad im je hladno. Zato se bodljikava prasad dugo muče dok ne nađu neko zgodno rastojanje: da budu jedno uz drugo, a da se ne bodu. To rastojanje predstavlja LEPO PONAŠANJE.
To je LEPO PONAŠANJE: da ja ne povredim tebe, da ti ne povrediš mene, da pomognemo jedno drugom, da i meni i tebi bude dobro.



Artur Šopenhauer

[paculjkica]

"Kap vode koja padne na usijano gvožđe, ispariće. Ista kap, ako padne na lotosov cvijet, blistaće kao perla, a ako padne na školjku, postaće biser. Tako i čovjek postaje ono s čim se udružuje."

Indijska poslovica

[причалица]

ISTINA PRED NOSOM

Spreman sam poći bilo gde u potrazi za Istinom", izjavio je vredni učenik.

Učitelja je to zabavljalo. "I kada nameravaš poći?", upitao je.

"Čim mi kažete gde da idem."

"Predlažem da ideš u smeru u kojem pokazuje tvoj nos."

Da. Ali gde da se zaustavim?

"Gde god želiš."

"I hoće li Istina biti tamo?"

"Hoće. Tačno pred tvojim nosom, gledajući pravo u tvoje oči koje ništa ne vide."

[drago64]

On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona beše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njen muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨ Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovorio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna!¨
¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨

Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: »Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna«. Možda i zna,ali nikad se niko nije umorio slušajući voljenu osobu koja joj to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: »Ja sam, želim ti reći da te volim«.
Stisni ruku osobi koju voliš i reci: »Trebam te! Volim te, volim, volim te...«.
Ljubav je život. Zemljom hodaju i živi i mrtvi,a razlikuju se po ljubavi..
Divna priča a komentar još i bolji. Samo u LJ verujem i ono što iz nje proističe i namerno pišem LJ jer je reč istrošena a nenadoknađena.

[paculjkica]

Istina i laž su putovale u jedan grad. Narod koji ih je vidio govorio bi:

“Gledajte, Istina i Laž putuju zajedno!”

Narod ih je razlikovao po odjeći. Istina je nosila odjeću Istine, a Laž odjeću Laži. Prije nego što su stigle u grad u koji su namjeravale da dođu, obje odlučiše da plivaju u jezeru van grada. Poslije plivanja, Laž je izašla prva iz jezera. Umjesto da obuče svoju odjeću, ona je uzela odjeću Istine i obukla je. Ona je proračunala da će narod misliti da je ona Istina.
Tako, Laž je krenula sama prema gradu. Kasnije, Istina je izašla iz jezera i vidjela da nema njene odjeće. Shvatila je da je Laž zgrabila njenu odjeću i obukla se u nju tako da narod povjeruje da je ona Istina. Ali Istina nije htjela da obuče odjeću Laži jer nije htjela da narod misli da je ona Laž. Zbog toga Istina je pošla gola prema gradu. Kada je ušla u grad, vidjela je sav gradski svijet kako sluša Laž obučenu u odjeću Istine. I Istina je pomislila:

“Narod vjerovatno misli da sam ja Laž.” i pođe među narod da objasni stvar. Ali narod nije želio ni da čuje Istinu. Naprotiv, narod je bježao od nje. Istina je onda rekla sama sebi:

“To je jako čudno, ovaj svijet će prihvatiti Laž obučenu u odjeću istine ali neće prihvatiti golu Istinu.”

[salel]

https://fbcdn-sphotos-b-a.akamaihd.net/hphotos-ak-prn2/1173885_555930101123655_446556084_n.jpg

[salel]

Visoka škola marifetlukaZuko Džumhur
Ovu priču ispričao je kafedžija.
Davno i davno za turskog vakta i zemana, bilo nekakvo momče. Dobro se vladalo i dobro školu učilo. Skupiše poslije para i poslaše ga u Stambol na najviše škole. Tamo je i dalje učio kod čuvenih hodža i uleme. Učio je godinu, tri, pet i izučio. Bio je najbolji đak. Dadoše mu diplomu. Bilo je vrijeme da se vrati u svoj daleki vilajet i među svoje neuke ljude. Oprosti se od svojih jarana i od svojih učitelja. Kad se opraštao od najmilijeg učitelja, učitelj mu reče:
- Dobro bi bilo, o Sulejmane, da ostaneš još tri godine kod mene.
- Zar nisam bio tvoj najbolji đak i zar nisam sve izučio?
- Bio si najbolji đak i sve si izučio. Naučio si Kur'an, koliko i ja, i izučio si sve molitve… To je mnogo, ali nije dosta, o Sulejmane, ostani još tri godine, drag si mi, htio bih da naučiš još i marifetluke. Sve sam te učio, samo te marifetluke nisam naučio.
- Kakve marifetluke! Zar poslije nauke marifetluci! – planu momče, naljuti se i ode od svoga učitelja.
- Kajaćeš se, o Sulejmane – isprati ga učitelj.
Putovao je dugo i dugo. Zaboravio je i na Stambol i na učitelja. Jednoga dana osvanuo je u nekoj kasabi, možda baš i u ovoj. Bio je skromna izgleda i odijela kao i svi pametni i učeni ljudi. Niko ga nije ni primjećivao. Njegovo bogatstvo bilo je u njegovom znanju.
Bio je petak i ljudi su išli u džamiju da se pomole. Pošao je i on. Stao je na molitvu sa ostalima.
Hodža što ih je u molitvi predvodio bio je prost i neuk čovjek i sve molitve je pogrešno izgovarao i pokrete pri molitvi pogrešno činio. Naše momče se odmah izdvoji, ode na sasvim drugi kraj džamije, i poče se moliti odvojeno od ostalih. Tako skrenu pažnju na sebe.
Kada su izlazili iz džamije, priđe mu jedan čovjek:
- Zašto si se maloprije izdvojio na molitvi i otišao od nas?
- Vaš hodža je neznalica i pogrešno čita molitve. Zašto da moja duša pati u paklu! – odgovara Sulejman.
Onda mu pristupiše još četvorica-petorica i isto ga upitaše. On svima isto odgovori. Najkrupniji među njima opali mu šamar, jedan, pa drugi, i reče:
- Mi se ovako dvadeset godina molimo i nama je dobro. Ko si ti da kažeš da nam je sve to bilo uzalud! Ko si ti da možeš da kažeš da su naše molbe i molitve propale?!
Poslije ga istukoše i ostali. Hodža se smješkao.
Kada je ležao sam u jarku iza džamije, sjeti se Stambola, svoje škole i svoga najmilijeg učitelja. Odluči da se vrati. Opet je dugo putovao.
Učitelj mu se obradovao. I on nastavi školovanje. Tri godine je učio marifetluke. Poslije tri godine ponova je krenuo u svoj daleki vilajet.
Put ga je naneo opet u onaj isti grad. Opet je bio petak. Opet su oni isti ljudi išli u džamiju. Opet je bio onaj isti hodža. Samo je on sada bio drugi čovjek. Njegova košulja bila je od svile. Njegovo odijelo bilo je od kadife. Njegove brojanice bile su od ćilibara. Njegov štap bio je od abonosa. Njegova brada mirisala je na mošus. Na glavi je nosio veliku bijelu čalmu kao kalifa.
Kada primijetiše njegovo odijelo i njegovu čalmu ljudi se pomakoše sa svojih mjesta i ponudiše mu počasno mjesto ispred svih. Počela je molitva i onaj isti hodža je ponavljao one iste greške. Možda je sada bilo i više grešaka, ali mudrom i otmenom putniku nije ni padalo na um da prekine zajedničku molitvu i da se izdvoji.
Poslije molitve svi pogledi bjehu uprti u otmenog i pobožnog putnika koji ima veliku bijelu čalmu kao kalifa. Zamoliše ga da ih blagoslovi.
Dostojanstveno se popeo na mimber, dugo je gledao svoju mirišljavu bradu i rekao:
- Čujte me, o dobri ljudi! Neka je blagoslov Božji na vama. Mnogo sam divnih hramova Božjih vidio i u njima se Allahu smjerno klanjao. Ima, zaista, na svijetu i bogatijih, i većih, i ljepših džamija od vaše. Pa ipak, dosad ne naiđoh ni u jednoj kući Božjoj na tako učena čovjeka kao što je ovaj vaš časni hodža. Niti ikada čuh tako uzvišenu molitvu kao ovdje danas. Ako na zemlji još živi iko od Muhamedovih potomaka, to je ovaj sveti čovjek ovde. Allah mi je uslišio želju i doveo me pred lice Muhamedovog potomka. Neka je ovaj sveti čas nezaboravan.
Maši se poslije za džep, izvuče maramicu i iz maramice komadić čiste vate. Onda nastavi:
- Najveća sreća će biti za mene ako mi ovaj sveti čovjek dozvoli da uberem jednu dlaku iz njegove brade i ponesem je uz svoje srce. Od nje se ni ja ni moji potomci nećemo razdvajati do sudnjega dana.
Hodža je pristao. Hodži su bile suze u očima. Hodža je bio uzbuđen. Svi su bili uzbuđeni.
Otmeni putnik je dlaku uzbrao. Dlaku je uvio u namirisanu vatu, vatu je uvio u svilenu maramu, svilenu maramu privio je oko srca.
Prilazili su sada i drugi. Stidljivo i snebivajući moliše i oni hodžu da mu iščupaju dlaku iz brade. Neki su odmah tražili dvije.
Toga dana bilo je u džamiji mnogo svijeta. Hodžina brada nestajaše polako. Hodža se u jednom času usprotivi. Onda mu priđe onaj najsnažniji i reče da je on njihov hodža i da je i njegova brada njihova brada, a ne njegova brada. Kada se hodža ponovo usprotivi oboriše ga na pod i svaki je čupao koliko je htio.
Neki su uzimali i za prijatelje i za daleke rođake. Svako je hteo da ima dlaku iz brade Muhamedovog potomka.

[Bisernica]

Sreli se nauka,novac i čast.
Na rastanku nauka reče : ko me želi,ja sam na Univerzitetu.
Novac reče : ko me traži,naći će me u banci.
Čast ćuti.
Na pitanje gde se može naći,reče: ko me igubi,nikada me više ne može naći.

[Bisernica]

Jednom kralj zamoli jednog svog veoma dragog prijatelja da ga prati. Kralj mu reče: „Pošao bih u dugu šetnju. Pođi sa mnom. Idemo na izlet da uživamo“.
Prijatelj rado prihvati poziv, pa obojica pođoše u šetnju. Usput videše nekog čoveka kako hoda dvadesetak metara ispred njih. Kralj reče svom prijatelju: „Ti sve znaš. Imam puno poverenje u tebe. Možeš li da mi kažeš čime se ovaj čovek bavi?“
Prijatelj odgovori: „Da, lako mogu da ti kažem. On je drvoseča“.
„Kako znaš da je drvoseča?“, upita kralj, radoznao.
Prijatelj odgovori: „Vidim da zagleda svako drvo. On proučava svo drveće koje raste pored puta, pa mora da je drvoseča“.
Kralj reče: „Mora da je drvoseča? Pošto znaš sve, možeš li da mi kažeš kako se zove?“
„Lako ti mogu reći kako se zove“, reče njegov prijatelj.
Kralj je bio zapanjen. On reče: „Dakle, kako se zove?“
Prijatelj odgovori: „Zove se Salim“.
„Kako znaš?“, upita kralj.
„To je vrlo prosto“, reče njegov prijatelj. „Ja se zovem Salim. Kad si me pozvao po imenu, on je smesta okrenuo glavu, mislio je da zoveš njega“.
Kralj reče: „Jesi li siguran?“ Mislio je da se njegov prijatelj možda šali sa njim. A onda kralj upita: „Možeš li da mi kažeš šta je on jeo pre sat vremena?“
Prijatelj reče: „Da, lako mogu da odgovorim na tvoje pitanje“:
Kralj upita: „Kako znaš? Da li si ga ikad ranije video?“
„Nikad!“ odgovori prijatelj odrešito.
Kralj nastavi: „Nikad ga nisi video, nikad nisi razgovarao sa njim? Pa kako onda možeš da govoriš sve to sa takvim autoritetom?“
Prijatelj odgovori kralju: „To je očigledno. Poslednje što je jeo bio je med“.
„Med?“ upita kralj. „Druže moj, da mi se slučajno ne podsmevaš? Zašto bih poverovao da je jeo med? To je zaista suviše neverovatno!“
“Znam da je to tačno“, reče njegov prijatelj, „jer sam video da mu pčele zuje oko usana. Sigurno je jeo med. Zato je nastojao da dlanom otera pčele“.
Kralj reče: „E pa dobro. Sad hoću da saznam istinu o ovome“. On zamoli svog prijatelja Salima da pohita napred i kaže tom čoveku da stane. Salim stiže čoveka i reče mu: „Molim te, sačekaj. Kralj hoće da priča sa tobom“.
Kad siroti čovek ču reč „kralj“, poče da se trese od straha. On pomisli da je možda učinio nešto loše. Ali, kralj mu se obrati veoma ljubazno i saosećajno: „Imam da te pitam nekoliko jednostavnih stvari“.
Čovek samo klimnu glavom. Kralj upita: „Prvo mi reci kako se zoveš?“
Čovek odgovori: „Zovem se Salim“.
Kralj upita: „Čime se baviš?“
Čovek odgovori: „Ja sam samo skromni i siromašni drvoseča“.
Porom kralj upita: „A šta si poslednje jeo?“
Drvoseča reče: „Pojeo sam samo malo meda. Mnogo volim med“.
Sve što je kraljev prijatelj rekao bilo je tačno, Potom kralj dade drvoseči veliku sumu novca i reče mu: „Ne brini, nisi učinio ništa loše. Naprotiv, veoma sam zadovoljan tobom“.
Svom prijatelju kralj reče. „Danas si mi zaista dokazao koliko čovek može da bude inteligentan! Moraš da radiš sa mnom. Hoću da zamenim mog prvog ministra. Ti si pravi čovek da budeš moj prvi ministar. Moraš da me poslušaš. Od danas ćeš biti moj prvi ministar.


Šri Činmoj, iz zbirke pripovedaka „Bog nikad ne spava“

[Rosa]

Zašto jutrom ne ustajemo sa osmehom na licu?
Zašto nismo zahvalni za novi dan?
Zašto smo lenji?
Zašto krećemo u školu, na posao, na pijacu kao da nosimo teret na leđima?
Zašto smo srećni i ispunjeni kada pričamo o drugima?
Zašto smo ljubomorni?
Zašto ulazimo u konflikte sa članovima porodice, prijateljima, kolegama, poznanicima?
Zašto se trujemo cigarama i alkoholom?
Zašto osuđujemo?

Zašto toliko težimo materijalnim a ne duhovnim vrednostima?
Zašto smo nesrećni?

Zato što nam fali ljubav. Nisam ja sa ovim odgovorom otkrio „toplu vodu“, ovaj odgovor je voda koja ruši sve brane pred sobom, voda koja vodi do istine. Problem je što mi ni ne znamo šta je ljubav, imamo pogrešnu sliku ljubavi. Ne može blato srušiti branu koja čuva istinu. Pogledajte ljude oko sebe, pogledajte današnje brakove, pogledajte odnose u porodicama, pogledajte našu omladinu, naše škole, bolnice, pogledajte sebe… Budite iskreni i odgovorite sebi koliko srećnih osoba i iskrenih odnosa vidite?! Jako malo, nažalost.
Ali sve može biti lepo i jednostavno, samo kad bi voleli. Naš problem je što mi svi čekamo da budemo voljeni, složili se ili ne sa mnom, nije sreća u tome kad si voljen, sreća je kad voliš. Voli Boga. Voli sebe onakvog kakav si, nemoj se nikada, ni u jednom trenutku sramiti sebe, ti si jedinstven, ti si vredan. Voli svoje roditelje, ma kakvi oni bili. Ako ti nanose zlo, oprosti im i još ih više voli.
Voli svoju braću i sestre, svoje prijatelje, kolege…
Nemoj nikome od njih suditi, ne znaš šta je u njihovoj glavi. Jednostavno ih prihvati takve kakvi jesu, i oni su jedinstveni kao i ti.
Smisao našeg života je da volimo, a kad volimo tad smo srećni.
Ljubav koju nosiš u sebi posmatraj kao semenke a Boga, roditelje, prijatelje, one koji vas ne vole, prirodu, životinje i sve ostalo na ovome svetu posmatraj kao plodno zemljište. Samo jedna mala semenka kad se poseje donosi mnogo plodova ljubavi i sreće. Ti imaš bezbroj semenki u sebi, zemljište je ogromno, pa šta čekaš, počni da seješ!

Saša Ivakić

http://media1.santabanta.com/full1/Emotions/Love/love-143a.jpg

[Bisernica]

Opterećeni smo tehnikom

Probudim se nešto nakon tri sata, mrkli mrak. Trebao bi biti. Međutim, punjači za tehniku su na sve strane. Nekakve lampice gore. Kao da prave novogodišnji ugođaj. Zapravo podstiču stres. Lampice kao sumorni podsjetnik da smo sve vrijeme povezani putem prenosnih uređaja, da nas u svakom trenutku neko može pronaći, identifikovati, da nemamo privatnost i intimu. Možda nije do tih uređaja, već do mene. Možda ne bih ni shvatio sve ovo da me privlačnost popunjenog Mjeseca nije nagnala da se trgnem iz sna. Možda mi je prosto teško da podnesem najdužu noć zimskog solsticija. Bilo kako bilo, sada sjedim nad tastaturom i razmišljam zbog čega smo se toliko otuđili jedni od drugih. Možda će jutro biti pametnije od ove duge noći…

[salel]

Zašto smo nesrećni?Zato što nam fali ljubav. Nisam ja sa ovim odgovorom otkrio „toplu vodu“, ovaj odgovor je voda koja ruši sve brane pred sobom, voda koja vodi do istine. Problem je što mi ni ne znamo šta je ljubav, imamo pogrešnu sliku ljubavi. Ne može blato srušiti branu koja čuva istinu.Budite iskreni i odgovorite sebi koliko srećnih osoba i iskrenih odnosa vidite?! Jako malo, nažalost.
Ali sve može biti lepo i jednostavno, samo kad bi voleli.

Saša Ivakić

http://media1.santabanta.com/full1/Emotions/Love/love-143a.jpg

Bravo Roska za izbor a i za Sašu Ivakića.
Preveo bih tekst jer neznaju svi engleski koji posete ovu lepu temu : "Ljubav je glavni ključ koji otvara sva vrata sreći"

Tema :
U Kini je nosač vode imao dvije velike glinene posude za vodu koje su visile na štapu kojeg je nosio na ramenima. Jedna je posuda bila oštećena, a druga je bila cijela. Iz oštećene posude voda je curila cijelim putem prema kući. Cijela posuda bila je ponosna svojim radom jer je u njoj nosač donosio kući mnogo više vode nego u oštećenoj, a oštećena se posuda zbog toga sramila. Jednog je dana oštećena posuda rekla svom nosaču: “Sramim se jer ti ne mogu služiti onako kako bih željela.” Nosač joj odgovori: “Jesi li primijetila da cvijeće cvate samo na tvojoj strani, ali ne i na strani cijele posude? To je zato što sam znao za tvoj nedostatak i posijao sam cvijeće na tvojoj strani puta.Svaki si dan ti to cvijeće zalijevala. Već dvije godine berem to čudesno cvijeće koje mi donosi radost. Kada ti ne bi bila takva kakva jesi, to me cvijeće ne bi radovalo iz dana u dan.”

[Bisernica]

8 stvari kojih se treba sjetiti kad sve krene nizbrdo

Sreća nije odsustvo problema, već sposobnost da se s njima suočimo. Zamislite samo koje bi predivne stvari vaš um mogao prihvatiti kad ne bi bio toliko usredotočen na borbe s problemima. Uvijek gledajte na ono što imate, umjesto na ono što ste izgubili. Nije bitno što vam je život oduzeo, već što ćete učiniti s onim što vam je ostalo. Evo nekoliko podsjetnika koji vam mogu pomoći da se motivirate kad vam zaista bude potrebno.

1. Bol je dio procesa rasta
Ponekad život zatvara vrata jer je potrebno da krenemo naprijed. I to je dobra stvar jer se mi često ne želimo pokrenuti dok nas okolnosti na to ne prisile. Kad su vremena teška, sjetite se da nijedna bol ne dolazi bez svoje svrhe. Odmaknite se od onoga što boli, ali nikada ne zaboravite čemu vas je to naučilo. Samo zato što se borite ne znači da ste neuspješni. Svaki veliki uspjeh zahtijeva određenu vrstu dobre borbe da bismo do njega došli. Za dobre stvari je potrebno vremena. Budite strpljivi i pozitivni. Sve će se posložiti, ako ne odmah, onda jednom kad za to dođe vrijeme.
Postoje dvije vrste boli – ona koja vas boli i ona koja vas mijenja. Nemojte im se opirati jer vas obje uče kako rasti.

2. Sve je u životu prolazno
Svaki put kad pada kiša, ona prestane. Svaki put kad vas boli, vi se izliječite. Nakon tame dolazi svjetlo. Svako jutro nas na to podsjeća, ali često zaboravljamo i umjesto toga vjerujemo da će noć trajati vječno. Neće. Ništa u ovom svijetu ne traje vječno.
Stoga, ako je sad sve u redu, uživajte u tome. To neće trajati vječno. Ako stvari krenu nizbrdo, ne brinite jer ni to neće trajati vječno. Samo zato što život trenutno nije lak, ne znači da se ne možete smijati. Samo zato što vas nešto muči, ne znači da se ne možete smiješiti. Svaki vam trenutak nudi novi početak i novi kraj. Svake sekunde dobijate drugu priliku. Samo je trebate prihvatiti i učiniti s njom najbolje što možete.

3. Zabrinutost i jadikovanje ne mijenjaju ništa
Oni koji najviše jadikuju, postižu najmanje. Uvijek je bolje pokušati napraviti nešto veliko i ne uspjeti, nego ne pokušati ništa i u tome uspjeti. Nije završeno ako ste izgubili, završeno je kad ne radite ništa i zbog toga jadikujete. Ako u nešto vjerujete, nastavite pokušavati. Ne dozvolite da sjene prošlosti zamrače prolaz u vašu budućnost. Ako ‘danas’ jadikujemo zbog ‘jučer’, to neće ‘sutra’ učiniti boljim. Umjesto toga, poduzmite nešto. Neka ono što ste naučili unaprijedi vaš život. Napravite promjenu i ne osvrćite se više.
I bez obzira što se dogodilo na duže staze sjetite se da prava sreća počinje tek kada se prestanete žaliti na svoje probleme i počnete biti zahvalni na svim problemima koje nemate.

4. Vaši ožiljci su simboli vaše snage
Nemojte se sramiti ožiljaka koje vam je život ostavio. Ožiljak znači da je bol prestala i da je rana zatvorena. Ožiljak znači da ste prevladali bol, naučili lekciju, postali jači i nastavili dalje. Ožiljak je tetovaža trijumfa i budite ponosni na njega. Ne dozvolite da vas ožiljci drže kao taoca. Ne dozvolite da vas natjeraju da živite svoj život u strahu. Ne možete ih natjerati da odu, ali možete promijeniti način na koji na njih gledate. Počnite na ožiljke gledati kao na znakove vaše snage, ne boli.
Rumi je jednom rekao: “Rana je mjesto gdje u vas ulazi život.” Ništa nije bliže istini. Iz patnje su proizašle najsnažnije duše ovog svijeta čiji su životi preplavljeni ožiljcima. Na svoje ožiljke gledajte kao na znakove koji govore: “Da, uspio sam! Preživio sam i imam ožiljke koji to dokazuju! I sad imam priliku još više ojačati.”

5. Svaka borba je korak naprijed
U životu, strpljenje nije stvar čekanja, ono je sposobnost zadržavanja dobrog stava dok teško radimo na svojim snovima, znajući da je rad vrijedan toga. Stoga, ako se odlučite pokušati, uložite vrijeme i idite do kraja. U protivnom, nema smisla ni počinjati. To može značiti da ćete u životu na neko vrijeme izgubiti stabilnost i komfor, a ponekad i um. To može značiti da nećete jesti što i spavati gdje ste navikli, neko vrijeme. To može značiti da svoju zonu komfora toliko rastegnete da stalno osjećate trnce. To može značiti da žrtvujete veze i sve što već poznajete. To može značiti da će vas netko ismijavati ili da ćete neko vrijeme biti usamljeni. Samoća može biti poklon koji stvari čini mogućim. Ona vam pruža potreban prostor. Sve je test vaše odlučnosti, koliko nešto stvarno želite.
A ako nešto želite, to ćete i učiniti, bez obzira na neuspjeh, odbijanja i očekivanja. Na svakom koraku ćete se osijećati bolje nego što možete zamisliti. Shvatit ćete kako se borba ne nalazi na putu, ona je sam put. I isplati se. Stoga, ako ćete pokušati, idite do kraja. Ne postoji bolji osjećaj na svijetu… ne postoji bolji osjećaj od onoga kad znate što znači biti živ.

6. Negativnost drugih ljudi nije vaš problem
Budite pozitivni kad vas negativnost okružuje. Smiješite se kad vas drugi žele spustiti. To je lagan način na koji možete zadržati svoj entuzijazam i fokus. Kad se ljudi loše ophode prema vama, nastavite biti ono što jeste. Nemojte nikada dozvoliti da vas nečija ogorčenost mijenja. Nemojte uzimati stvari osobno, čak i kada se takvim čine. Ljudi rijetko rade stvari zbog vas. Oni to čine zbog sebe.
Iznad svega, nemojte se nikad mijenjati da biste impresionirali nekoga tko kaže da niste dovoljno dobri. Mijenjajte se jer vas to čini boljom osobom i zato što vas to vodi u bolju budućnost. Ljudi će vas ogovarati bez obzira na to što radite i koliko dobro to radite. Stoga se brinite o sebi, ne o onome što drugi misle. Ako u nešto čvrsto vjerujete, nemojte se bojati boriti se za to. Velika snaga dolazi iz nadilaženja onoga što drugi misle da je nemoguće.
Samo jednom imate ovaj život. Iskoristite ga mudro. Radite ono što vas usrećuje, što vas čini boljom osobom i što vam donosi osmjeh na lice.

7. U konačnici, bit će onako kako treba biti
Prava snaga dolazi kad imate toliko razloga za plakanje i žaljenje, ali umjesto toga odabirete osmjeh i cijenite svoj život. U svakoj borbi s kojom se suočavamo krije se neki blagoslov, ali da bi ga vidjeli potrebno je biti otvorena srca i uma. Ne možete prisiliti da se dogode stvari. Možete samo poludjeti pokušavajući. U jednom trenutku potrebno je samo pustiti da se dogodi ono što se treba dogoditi.
Voljeti svoj život znači vjerovati svojoj intuiciji, riskirati, gubiti i pronalaziti sreću, cijeniti sjećanja i učiti iz iskustava. To je ‘put na duge staze’. Prestanite se zabrinjavati i sumnjati na svakom koraku. Živite svjesno u trenutku i uživajte u onome što vam život donosi. Možda nećete završiti točno tamo gdje ste planirali ići, ali ćete u konačnici stići točno tamo gdje trebate biti.

8. Najbolje što možete napraviti je da nastavite dalje
Nemojte se bojati ustati i ponovo stati na svoje noge. Nemojte se bojati ponovo voljeti. Ne dozvolite da se pukotine u vašem srcu pretvore u okamenjene ožiljke. Pronađite hrabrosti da se osjećate drugačije, ali ipak lijepo. Pronađite u svom srcu i želju da druge nasmijete. Sjetite se da vam nije potrebno puno ljudi u životu, samo nekoliko predivnih, i stoga se nemojte neprestano spuštati na nivo u kojem mislite da vam treba ‘više prijatelja’. Budite jaki kad stvari krenu nizbrdo. Sjetite se da ‘Svemir (što god on vama predstavlja)’ uvijek radi ono što je ispravno. Prepoznajte kada niste u pravu i učite iz toga. Ne držite se prečvrsto za vašu ideju o životu. Uvijek se osvrnite i pogledajte koliko ste izrasli i budite ponosni na sebe zbog toga. Nemojte se mijenjati zbog drugih, osim ako to ne želite. Dajte više. Dajte stvari koje volite tako da ih i drugi mogu voljeti. Pišite priče. Radite fotografije. Sjetite se malih trenutaka i toga kako vas vide oni koji vas vole.
Samo nastavite biti ono što jeste. Nastavite rasti i kretati se naprijed.


Marc Chernoff

[DaDole]

Poučna priča: Kako je uz pomoć šake sjemena bogati direktor izabrao ko će ga naslijeditiJedan uspješni biznismen ušao je u duboku starost i shvatio kako je došlo vrijeme da ga neko zamijeni.
Umjesto da sam izabere svoga nasljednika među svojim pomoćnicima ili svojom familijom, odlučio je uraditi nešto neuobičajeno. Pozvao je sve potencijalne kandidate, financijske direktore, šefove odjela i pogona, blagajnike, savjetnike i održao im sljedeći govor:

“Dragi prijatelji, došlo je vrijeme da ja završim moje poslovanje i odem u zasluženu penziju. Također, sada je najbolje odrediti novog generalnog direktora koji će voditi našu firmu u budućnosti… Odlučio sam da će to biti jedan od vas.”

Mladi perspektivni šefovi bili su zbunjeni…

“Dat ću svakome od vas po jedno sjeme. To je vrlo specijalno sjeme. Želim da ga posadite i zalijevate i da se ponovno okupimo sljedeće godine kako bismo vidjeli što ste učinili s njim. Tada ću odlučiti tko će biti moj nasljednik.”

Na tome je sastanku bio i Džim, i kao svi prisutni dobio je sjemenku.

Kada je stigao kući, podijelio je sa svojom ženom direktorovo razmišljanje i oni odlučiše zajedno njegovati sjeme iz kojega će niknuti biljka.

Pronašli su lijepu teglu, stavili gnojivo, uzeli termometar, pročitali nekoliko knjiga o njegovanju biljaka i živjeli u ritmu novosti iz tegle.

Svakoga su dana zalijevali zemlju i nestrpljivo iščekivali da nešto iznikne.

[DaDole]

Nakon 20-tak dana, neki od Džimovih kolega već su počeli u kancelariji govoriti o biljci koja raste. I Džim je sa suprugom svakodnevno gledao u teglu, ali se ništa nije događalo. Prošlo je više od mjesec dana i još uvijek ništa dogodilo. Sada se već naveliko diskutiralo o biljkama.

Na zajedničkim ručkovima razmjenjivale su se praktične ideje o brzom rastu i Džim je shvatio kako jedino kod njega nema ničega i da je jedino on neuspješan.

Ni šest mjeseci kasnije ništa nije niknulo u Džimovoj tegli.

Počeo je vjerovati kako je u nečemu pogriješio. Možda previše vode ili loše gnojivo ili, pak, nešto drugo, što nije mogao objasniti. Znao je da je učinio najbolje što je mogao i bilo mu je žao što je bez rezultata.

Godina je uskoro došla kraju i mladi šefovi su se sa svojim biljkama ponovno okupili oko generalnoga direktora. Džim je rekao svojoj ženi da neće nositi praznu teglu, ali ga je ona, ipak, uspjela na to nagovoriti, rekavši mu neka pošteno kaže što se dogodilo. Osjećao je mučninu i podmuklu bol u trbuhu.

Ovo će, slutio je, biti za njega najneugodniji trenutak u životu. Ipak, znao je da je ona u pravu i bio je čvrsto uvjeren kako ništa nije pogrešno učinio. Unio je svoju praznu teglu u sobu za sastanke. Ugledao je na stolu različite, pažljivo odnjegovane, biljke. Sve su bile prelijepe, upravo, neodoljivo privlačne u svojoj bujnosti.

Stavio je, uz podsmijeh svojih prijatelja, svoju praznu teglu na pod. Bio je u pravu. Pred njim su bili tužni trenuci.
Kada je generalni direktor stigao, pogledom je preletio preko svih biljaka i pozdravio kandidate. Džim je pokušao biti što dalje od njega kako ne bi susreo njegov pogled.

“Kako ste ih samo lijepo odnjegovali!” – počeo je generalni direktor. “Vidim da mi neće biti jednostavno pronaći nasljednika…” I, u tom je času spazio praznu teglu. Zatražio je od potpredsjednika da ju donese i dovede vlasnika naprijed. Džim je protrnuo.

“Sada će puknuti bruka… Možda će me izbaciti iz firme” – pomislio

Kada je istupio, generalni direktor ga je upitao što se to dogodilo s njegovom sjemenkom? I Džim mu je sve, iskreno i pošteno, ispričao. Generalni direktor zatraži od svih da sjednu – osim Džima. Pogledao ih je i rekao:

“Džim, veoma sam ponosan na tebe… Poštovani, Džim je novi generalni direktor firme!”
Svima je to izgledalo, gotovo, nestvarno, posebice Džimu.

“Pa… kako je to moguće? Moja tegla je prazna…”, – mucao je zbunjeno.

Stari generalni direktor pojasni: “Prije godinu dana ja sam svakome od vas dao sjemenku iz koje ne može ništa niknuti. Dao sam vam mrtvo sjeme, sterilno. Svaki od vas, kada je vidio da ništa ne raste, odlučio je zamijeniti ga zdravim sjemenom. Svaki od vas – osim Džima. Svi ste mi donijeli biljke i cvijeće od vašega sjemena, a ne od moga. Jedino je Džim ponosno prihvatio neuspjeh i imao dovoljno hrabrosti i poštenja da mi donese praznu teglu. Vi ste svi tražili uspjeh – po svaku cijenu, a Džimu je njegovo poštenje bilo važnije od uspjeha. Zbog toga je on danas generalni direktor…”

[DaDole]

Indijanska tajna vječne ljubavihttp://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/Oktobar%202012/ljubav%20indijan.jpg
Postoji jedna stara indijanska priča koja govori o dvoje mladih indijanaca: o mladiću i djevojci.

Jednom se njih dvoje uputiše do velikog poglavice svoga plemena i rekoše mu odlučno:

“Mi se volimo! Hoćemo da nam daš svoj blagoslov i da nas poučiš šta treba da činimo da bi naša ljubav trajala vječno.”

“Dobro”, – odgovori im poglavica. “Reći ću vam, šta da učinite. Ali prvo pođite sa mnom gore u planinu, no prije toga pronađite mi dva orla i ponesite ih sa sobom, a poslije ćemo vidjeti šta dalje.”

Dvoje mladih krenuše u različitim pravcima i nakon kraćeg vremena svako od njih donese po jednog orla. Kada stigoše na vrh planine, poglavica im ovako reče:

“Uzmite sada ovo kratko uže i zavežite njegovim krajevima po jednu nogu svakom orlu.”

Zaljubljeni ga poslušaše i vezaše noge pticama.

“Sada ih pustite da lete!” – reče poglavica.

Mladić i djevojka baciše ptice u vis ka nebu, ali orlovi ne mogoše da polete, jer im noge bijahu međusobno vezane. Oni padoše na zemlju i počeše da kljuju jedan drugoga, želeći da se oslobode užeta kojim su vezani. Tada stari indijanac reče:

“Sada presjecite uže!”
Mladi izvršiše i tu naredbu, presjekoše vezu i ponovo baciše orlove u nebo. Ovog puta ptice se brzo izdigoše u visine, zavrtiše se par puta u krug pa uzletiše ka snježnim vrhovima obližnje planine. A mudri poglavica im reče:

“Eto, to je tajna vječne ljubavi i sreće: ako su ljudi zavezani jedni za druge, nikada im neće uspjeti da polete. Vi možete slobodno da letite i zajedno, ali ne da budete vezani. A ako se ipak vežete, nikada nećete moći da spoznate ni ljubav ni sreću.”

[DaDole]

Pijemo previše, pušimo previše, trošimo nesmotreno, smijemo se premalo, vozimo prebrzo, previše se ljutimo, prekasno liježemo, ustajemo previše umorni, čitamo premalo, gledamo TV suviše.
Trošimo više, a imamo manje, kupujemo više ali uživamo manje, više pogodnosti ali manje vremena.

Imamo više diploma, ali manje razuma, više znanja ali manje rasuđivanja,
Vise stručnjaka ali ipak više problema, više znanja u medicini ali manje zdravlja.
Volimo prerijetko, i mrzimo prečesto.Naučili smo kako da preživljavamo ali ne i da živimo.Dodali smo godine životu ali ne i život godinama.

Stigli smo sve do mjeseca i nazad.Napravili smo velike stvari ali ne i bolje stvari.
Savladali smo atom ali ne i svoje predrasude.

Pišemo više ali učimo manje. Planiramo više ali postižemo manje.
Naučili smo žuriti ali ne i čekati. Gradimo jače kompjutere, proizvodimo više kopija nego ikad, ali razgovaramo sve manje i manje.

Ovo su vremena brze prehrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih
karaktera, brzih zarada i plitkih odnosa.

Ovo su dani luksuznijih kuća ali uništenih domova.
Ovo su dani brzih putovanja, višekratnih pelena, moralnosti koja se može
odbaciti, jednodnevnih predstava, umornih tijela, i tableta koje čine sve - da nadomjeste vitamine, hranu, ali i da stišaju, ubiju.

Ovo je vrijeme kada ima mnogo toga u izlogu, a ništa u skladištu.Vrijeme kada vam tehnologija može donijeti ovo pismo i vrijeme kada možete odabrati da li će te ga podijeliti s nekim ili samo obrisati.

Zapamtite, provedite nešto vremena s vašim voljenima, jer oni neće biti zauvijek tu.Zapamtite, recite poneku ljubaznu riječ onome tko vas gleda sa strahopoštovanjem, jer će ta mala osoba uskoro odrasti i otići.
Sjetite se dati topao zagrljaj onome kraj vas, jer je to jedino blago koje možete dati svojim srcem, a ne stoji ništa. Sjetite se reći "Volim te" vašem partneru i vašim voljenima, no najviše od svega iskreno mislite tako.

Poljubac i zagrljaj će zakrpiti povredu kada dolaze duboko iz srca. Sjetite se držati se za ruke i cijeniti trenutke jer jednog dana ta osoba neće ponovno biti tu.

Dajte vremena ljubavi, dajte vremena razgovoru, i dajte vremena dijeljenju vaših dragocjenih misli s drugima.

Smijte se često, dugo i glasno. Smijte se dok ne izgubite dah. Suze se dogadjaju. Izdržite, odbolujte, preživite. Recite ljudima koje volite da ih volite, u svakoj prilici.

Život se ne mjeri brojem udisaja koje napravimo, nego trenucima koji nam oduzmu dah.

Mnogi pripisuju ovaj tekst komičaru George Carlinu, ali on se za života odrekao bilo kakve veze sa ovim tekstom

[salel]

Muž i žena odluče da odmor provedu na jezeru poznato kao raj za ribolovce. Muž obožava u ribolov izaći u cik zore, a njegova žena obožava u miru čitati knjige.

Jednog jutra se muž posle nekoliko sati ribolova vratio i odlučio malo odmoriti, a žena je tada odlučila da se sama izveze malo čamcem na jezero, premda se na njemu sama baš i nije najbolje snalazila. Upali motor i izveze čamac na jedno usamljeno mesto, baci sidro, izvadi knjigu i nastavi uživati u tišini i čitati svoju knjigu.

Tuda naiđe ribolovni čuvar u svom čamcu, pristane uz ženin čamac i kaže:





- Dobro jutro gospođo. Što to radite?

- Čitam knjigu - odgovori ona (i pomisli: zar to nije očigledno?)

- Nalazite se na delu jezera rezervisanom za sportski ribolov - obavesti je inspektor.

- Žao mi je gospodine, ali ja ne pecam. Ja samo sedim u čamcu i čitam knjigu.

- Da, ali u čamcu imate sav pribor potreban za pecanje i što se mene tiče, mogli bi sa pecanjem početi svakog trenutka. Biću primoran povesti vas sa sobom do stanice i protiv vas podneti prijavu – reče on.

- Ako vi to zaista i napravite, onda znajte da ću i ja protiv vas podneti prijavu, ali zbog silovanja, odgovori mu žena.

- Ali, pa ja vas nisam ni dotakao! - reče inspektor.

- Da, ali vi za to imate sav potreban pribor i što se mene tiče, mogli bi sa tim početi svakog trenutka...

- Doviđenja gospođo i uživajte u ovom lepom danu...

POUKA:

Ne ulazi u raspravu sa ženom koja čita. Vrlo je verovatno da zna i misliti.

[salel]

Najglasnija tišina koju sam čuo!
PRIČA IZ SIROTIŠTA: Najglasnija tišina koju sam čuo! (http://www.balkanspress.com/index.php/komentar/prica-o/6617-prica-iz-sirotista-najglasnija-tisina-koju-sam-cuo)


08 03

http://www.balkanspress.com/images/Fotografije/Komentar/Prica_o/sirotiste-taro-yamasaki_800.jpgFoto: Taro Yamasaki


0 Comments (http://www.balkanspress.com/index.php/komentar/prica-o/6617-prica-iz-sirotista-najglasnija-tisina-koju-sam-cuo#disqus_thread)

"Zvuk bebinog plača je jedan od najneprijatnijih zvukova za ljudski mozak", započinje priču na svom sajtu Trevis Norvud (Travis Norwood), pisac i otac četvoro dece.
"​Vojska je znala da koristi upravo plač beba kao meru torture ljudi. Taj zvuk poziva najniže delove mozga i govori da je nešto loše. Kada ljudi čuju bebin plač, njihov prvi odgovor je pokušaj da ga zaustve. Flašice. Varalice, Ljuljanje. Sve ono što povećava ovaj zvuk izgleda kao bušenje rupe u našoj glavi.Bebin plač je zaista neprijatan zvuk.
I ja sam nekad mislio tako.
2006. godine moja žena i ja posetili smo Almati (Kazahstan), kako bismo usvojili našeg sina (naše 4 dete). U Kazahstanu postoje tradicionalna sirotišta. Zamislite sve one slike iz filmova o sirotištima, ali još jadnije. Ovo sirotište koje smo posetili je staro Sovjetsko jedinjenje, okruženoraspadnutim kamenim zidovima.


Par nedelja pre samog usvajanja, posećivali smo našeg budućegšesnaestomesečnog sina svakodnevno na sat i po vremena. Uglavnom su nam ga donosili. Svaki put je bio u nekim drugim pelenama koje su mogli da nađu. Puno puta su tu bile i roze hulahopke sa cvetićima.
Zaposleni u sirotištu se iskreno brinuli o njima. Međutim odnos zaposlenog na broj dece bio je 1:30, čak i više, i bili su jednostavno preplavljeni. Jednog dana, nijedan radnik nije bio dostupan. Kako bismo vratili našeg budućeg sina, odlučili smo sami da odemo do mesta gde on provodi najveći deo dana.
Pažljivo smo ušli u prostoriju punu krevetaca. Bilo je oko 20 krevetaca i u svakom je bilo dete uzrasta od nekoliko meseci do godinu, dve dana.
Oboje smo stajali i posmatrali. Uočili smo da tu nešto nije u redu. Prostorija je bila neverovatno mirna i tiha. Tišina.
Proverili smo da li sva deca spavaju. Samo njih nekoliko. Neki su ustali, madavećina ih je ležala na leđima. Iz prethodnih poseta znali smo da je naša beba uvek gladna. Nisu imali dovoljno za sve. Naš sin od 16 meseci težio je samo oko 7 kg.

http://stil.kurir.rs/slika-850x556/siroce-shutterstock-1457263639-82132.jpg *Foto: Shutterstock
Prostorija sa dvadesetoro, male, gladne dečice trebala bi da bude kakofonična od plača. Čak i da nisu gladni, plakali bi zbog toga što im treba promena pelenica ili pažnja. Neki bi možda hteli da se nose.
Ova dečica su nekad plakala. Instinktivno. Deca plaču kako bi "rekli" odraslima da imaju neku potrebu. Međutim, ako dete plače i plače iznova i njegove potrebe nisu zadovoljene, ako niko ne dolazi, ona ubrzo shvataju da je plač besmislen. Dakle, to je bila prostorija sa 20 mališana koji su bili totalno ugašeni. U tom momentu da me je neko pitao sve bi usvojio.
Plač je zvuk života. Dete kaže: Ja verujem da će neko moje potrebe zadovoljiti/namiriti. Neko me voli. Neko će doći. To je divan zvuk.
Prvi put kada je naš sin plakao znali smo da se nešto menja kod njega. Shvatio je da mi reagujemo na njegov plač.
​Sledeći put kada se nađete u situaciji gde dete plače i gde njegov plač ne bi trebalo da se čuje, poput crkve, restorana, pozorišta, setite se da je tonajčistiji poziv na ljubav . Ne ignorišite ovaj zvuk i radujte se da će na plač, koji čujete, biti odgovoreno.