Пркос
21-01-2011, 13:04
Са распада Отоманског султаната и оснивање Републике Турске у 1923, уметника и политичара подједнако позвао на нову врсту уметности да представи младе нације. Иако постоји општа сагласност о одбијању последњег цветања отоманске уметности, ни један, свеобухватан стил појавио да га замени. Раним годинама Републике видели успон на десетине нових школа уметности и енергетских организација многих младих уметника.
Представник овог периода био је истовремено постојање Асоцијације независних сликара и вајара, основана 1928, као и Група, почела је 1933. Чланови бивше жељене фолклорних сцене, што се огледа у раду Цеват Дерели или Тургут Заима , а други је више хетероген скуп уметника. Неки чланови, као што су Нурулах Берк је радио у сликарске мешавину европских и турског стила, другима, као Цемал Толлу, је преузео више апстрактне утицаје кубизма и конструктивизма, или је радио у апстрактни начин са политичким савијене, као Абидин Дино.
Поред овог рада предузима уметника био званични истраживање нације уметности. Мустафа Кемал Ататурк, први председник Републике (1923-38), тражио да ревидира број аспеката турске културе и да нагласим античког наслеђа и сеоског живота у земљи. Тако се мислило важно да се уклоне све арапски и персијски културних утицаја, укључујући коришћење арапско писмо и Еастернизед облика хаљине. За ревитализацију села, стотине "куће људи" су били отворени. То су били у једној заједници центрима начин, где су позоришта изведена представа и филмова приказивани. Они су такође функционише као очување друштвима, у којима је била изложена локалних уметника рад, као и песме снимљене локалним музичарима. Након У том смислу, Ататурк је наследник Исмета Инону (1938-50) покренуо Покрајински Туре за сликаре, који је, између 1938 и 1944, послао десет уметника сваке године да живе и раде у различитим деловима земље. Током овог периода, велики број портрета и лифесизе статуа Ататурка су ангажовани, као што је портрет аутора Назми Зииа Гуран . Његов лик функционисао као симбол модерности и тако је јавно приказан, пракса која се наставља данас. Слике Ататурк је свуда у Турској и савремених уметника, као што су Несе Ердок настављају да славе његово наслеђе у савременим идиома.
Симултано са овим Туркицизинг покрет, Европа наставља да обавести образовање и естетике турског уметника. Влада грантови дозвољено студенте да студирају у иностранству, а страни уметници су били ангажовани да предају у турском академијама. Скулптура је уведен у то време, и Рудолф Беллинг Немачке дошао на челу одељења на Академији ликовних уметности у 1937. Схватајући пропагирања потенцијал овог медија, Влада је задужила више јавних радова у знак сећања на рат за независност и улогу Ататурк одиграо у њему.
http://razbibriga.net/imported/2011/01/h2_anrt_7-1.jpg
Ататурков маузолеј, Анкари, 1944-53 (фотографија).
Представник овог периода био је истовремено постојање Асоцијације независних сликара и вајара, основана 1928, као и Група, почела је 1933. Чланови бивше жељене фолклорних сцене, што се огледа у раду Цеват Дерели или Тургут Заима , а други је више хетероген скуп уметника. Неки чланови, као што су Нурулах Берк је радио у сликарске мешавину европских и турског стила, другима, као Цемал Толлу, је преузео више апстрактне утицаје кубизма и конструктивизма, или је радио у апстрактни начин са политичким савијене, као Абидин Дино.
Поред овог рада предузима уметника био званични истраживање нације уметности. Мустафа Кемал Ататурк, први председник Републике (1923-38), тражио да ревидира број аспеката турске културе и да нагласим античког наслеђа и сеоског живота у земљи. Тако се мислило важно да се уклоне све арапски и персијски културних утицаја, укључујући коришћење арапско писмо и Еастернизед облика хаљине. За ревитализацију села, стотине "куће људи" су били отворени. То су били у једној заједници центрима начин, где су позоришта изведена представа и филмова приказивани. Они су такође функционише као очување друштвима, у којима је била изложена локалних уметника рад, као и песме снимљене локалним музичарима. Након У том смислу, Ататурк је наследник Исмета Инону (1938-50) покренуо Покрајински Туре за сликаре, који је, између 1938 и 1944, послао десет уметника сваке године да живе и раде у различитим деловима земље. Током овог периода, велики број портрета и лифесизе статуа Ататурка су ангажовани, као што је портрет аутора Назми Зииа Гуран . Његов лик функционисао као симбол модерности и тако је јавно приказан, пракса која се наставља данас. Слике Ататурк је свуда у Турској и савремених уметника, као што су Несе Ердок настављају да славе његово наслеђе у савременим идиома.
Симултано са овим Туркицизинг покрет, Европа наставља да обавести образовање и естетике турског уметника. Влада грантови дозвољено студенте да студирају у иностранству, а страни уметници су били ангажовани да предају у турском академијама. Скулптура је уведен у то време, и Рудолф Беллинг Немачке дошао на челу одељења на Академији ликовних уметности у 1937. Схватајући пропагирања потенцијал овог медија, Влада је задужила више јавних радова у знак сећања на рат за независност и улогу Ататурк одиграо у њему.
http://razbibriga.net/imported/2011/01/h2_anrt_7-1.jpg
Ататурков маузолеј, Анкари, 1944-53 (фотографија).