Moja poezija i proza ...

[sani]

http://razbibriga.net/imported/2009/07/vetar-1.jpg

[sani]

http://razbibriga.net/imported/2009/07/oslikanibrod-1.jpg

[sani]

http://razbibriga.net/imported/2009/07/sani-1.jpg

[Ciciban]

:raz_015: :raz_015: :raz_015:

[sani]

http://razbibriga.net/imported/2009/07/sani1-1.jpg

[marlon]

vala sani... ja sam osto otvorenih usta....
:raz_099:

[sani]

vala sani... ja sam osto otvorenih usta....
:raz_099:


:prstic: ..
inace...temu nisam otvorila samo za moju poeziju, pisite i vi vasu

[sani]

http://razbibriga.net/imported/2009/08/sani4-1.jpg

[sani]

http://razbibriga.net/imported/2009/08/picturephpalbumid1363amppictureid9752-1.jpg

[sani]

Idi dušo moja
ponesi samo
moje oči
zaturi ih negde
ispod starih novina
koje si odavno
zaboravio da baciš.

Idi dušo...
ponesi samo
moj dah
zaturi ga negde
u prašnjavu teglu
u špajzu
neka stoji
da ti bude blizu
jer bez tebe
ne zna da postoji.

Sani

[sani]

Твоје срце пумпа
крв сто сија
она ти се на очи излива
тражи пут
разлива се по мени
и прави монструма
крвавог
светлог.

Толико је има
отварам уста и пијем
збуњена пумпа
у мени
почињем на очи
и ја да крварим
да бацам
светлост
на тебе

Сани

[Пркос]

Moj most

U sredistu zivota izgradih svoj most.Da spona mi bude izmedju sna i jave....izmedju proslosti i buducnosti.. u sredistu moje sadasnjosti..Gradih ga smerno...kao SKADAR na BOJANI sto se gradio.dugo.....polako....sa puno ljubavi....nadanja,suza i stradanja....zara i bujica....besanih noci i praskozorja jutara.Gradih ga sa zeljom da mogu ga poneti sa sobom gde god posla. Da svaki korak donese mi ljubav i milost boziju.Gradih ga za sve ljude ovog sveta da mogu preci sa jedne strane...na drugu...tamo ...kamo su posli....i dobro stigli...i dobro dosli.Kada bi ljubav pravila mostove....bilo bi samo ...veselja i radjanja...nikada ne bi bilo stradanja....nikada se silnici ne bi silili...vec bi svoje tenkove u ljubav izlili....bojna polja u reke pretvorili....i mostove zivota na njima gradili.Na svakom mostu uklesala bih molitve ...za pokajanje nas gresnika...mozda shvatimo za sta su nam mostovi potrebni....da nas spajaju.razumeju..vole iskreno...a ne da nas razdvajaju. Moj most...je most ljubavi...koju svima zelim na dar dati....imenom ljubavi ja cu ga zvati....da onaj ko ode zeli da se vrati...gradicu mostove .....i necu stati.....na mostu srca uvek cu se naci.....za radjanje buduce....sto zivot znaci.

[*Bilja*]

PUSTICU RECI NEKA GOVORE

Razbolele se neke reci u meni, misao meka,
razbolela se zelja, umire,
ugasile se zvezde u mojim ocima, u njima reka,
s izvora krenula, vec uvire…
Razboleo se mesec , izgubio trag zvezdama svojim
luta nebom usamljen, pust…
Razbolela se noc, zbog tame u mojim ocima.
mrak joj tezak i gust….
*
Pusticu rechi neka govore, misli nek zoru pozdrave,
pusticu zelju, nek nestane,
zvezde mesecu poslati, od njegove ljubavi da ozdrave,
od reke ni kap da ne ostane…
Sve sto sam nocas izgubila,dan suncem osvojen
toplom ce nadom grejati,
san ce se novi roditi, plavom ceznjom obojen -
u mojim ocima se smejati.
(Biljana)

[*Bilja*]

LEPTIR


Ti samo mislis da nisi leptir, a leptir ti si
ti bi sa cveta na cvet, s ruze na ruzu,
ti bi da i ja budem medju onima kojima si
namenio pauzu izmedju dva leta, nikad duzu…

Ja sam pomalo divlja i na vetrometini cvetam,
mirisem, suncem se grejem, kisom se pojim,
mene je davno zarobio neki prolecni vetar
i otisao putem neznanim, svojim,

a svaki put mu do mene vodi i onda kad ne dolazi
i kad ga ja i ne cekam vise
ali, on i ja smo kao vreme sto ide a ne prolazi -
mi smo bili i ostali razlicite kapi iste kise.
Moj miris je zarobljen, a ti si samo nestasni leptir
i ne bi ti let trajao ni casa duze
nego sto inace traje, ti si samo lepi vetropir
i nista ne bi dobio od male ruze

samo bi svoja nestasna ranio krila
i drugim ruzama postao stran,
a ja ostala onakva kakva sam i do sad bila:
vezana s vetrom, k’o noc i dan …
(Biljana)

[sani]

:raz_099: @Biljo..lepe su ti pesme.

[*Bilja*]

:raz_099: @Biljo..lepe su ti pesme.

Nista lepse od tvojih, Sani :raz_099:


Ostavicu jos ovu, ima vremena i za neke nove...

MAKOVI
Jutros se kraj pruge njihali, makovi nezni, crveni
dok novi dan se radjao, nadom i suncem se grejali,
iz tamne noci izasli. Nekog su zeljno cekali
u teskoj bici samoce crvenom bojom ljubavi.


Uz prugu jutros cvetali, iz kamenja glavice pomanjali
putnicima sto jugu hrle, stidljivo na pozdrav mahali
a oni ih nisu videli, brzinom voza odjuriili,
usamljeni makovi ostali. Makovi glave povili…


Veceras cu ih pozvati, u moju dusu smestiti
njome cu ih njihati, glavice crvene dizati,
toplinom srca ih grejati, suzama zailivati
s neznoscu uspavati,snove ce cvetne sanjati

.
Cvetajte u meni makovi, polje sam trave zelene
ovde ptice pevaju, kao kraj sume borove.
Ovde ce leptiri sareni snove vam vratiti zudjene
ovde ce ljubav njihati, glavice male, crvene


Putnike u snove cu moliti da polja crvena ne gaze
da poljem makova crvneih nocas ne prolaze.
Kosutu vitku s jelenom, da vas u zanosu ne zgaze,
neka ljubavlju opiti, skrenu na druge bogaze.

(Biljana)

[SaleX]

Жеља

Волео бих да те властитим милујем рукама,
уместо што ти из даљине пишем безвредне песме
кријући ватру што гори у мени
листовима беле, безосећајне хартије.

Желео бих ми поглед, поново ухвати твој,
да видим још једном зашто сам се у твога ока заљубио сјај-
из њега да исплачеш и последњу трунку туге
да ти уснама скинем и последњу сузу са лица.


Sale

[sani]

Poletela
Dodirnula Vasionu
I posle toga
pala

Odakle uvek
nova Nada
da cu ostati
da lebdim
u Univerzumu?

Ko me to spusta
u Dubine
dublje od sveta
dublje od onog
sto se podneti moze

Sani

[Ambasador]

Poletela
Dodirnula Vasionu
I posle toga
pala

Odakle uvek
nova Nada
da cu ostati
da lebdim
u Univerzumu?

Ko me to spusta
u Dubine
Dublje od sveta
dublje od onog
sto se podneti moze

Sani

G-djice Sani,fenomenalno,zaista !!!!

[affrodiita]

uuuu..........baš lepo.... :)

[sani]

Mislim ljudi ..hvala vam..
iskreno, iznenadjena sam da neko to dozivi kao lepo.
Meni i nije...uvek mi fale reci..kompleksnost emotivnih stanja mogu da izraze samo pravi umetnici, jer to je Boziji dar- moci iskazati recima. Ja to nemam.
A odakle blesava potreba da se ja ovako izrazim, pojma nemam..verovatno zato sto ne znam kako drugacije, a 'ocu.. :lol:

[sani]

Znas,
mozda Ti vise necu napisati
nijednu pesmu.

Jer sta je taj jedan
buketic reci
izaslih u trenutku
nejasan
i lud

Ti samo razumes
dva tela koja su
oznojana i vrela
u ukradenom Vremenu
za kojeg
nema posle.

Jer
Ti ne znas
Ti ne razumes
zasto ja pravim od Sveta
ono sto on nije.
A ne razumem ni ja.

Sani

[Sibi]

Znas,
mozda Ti vise necu napisati
nijednu pesmu.

Jer sta je taj jedan
buketic reci
izaslih u trenutku
nejasan
i lud

Ti samo razumes
dva tela koja su
oznojana i vrela
u ukradenom Vremenu
za kojeg
nema posle.

Jer
Ti ne znas
Ti ne razumes
zasto ja pravim od Sveta
ono sto on nije.
A ne razumem ni ja.

Sani




to je moja drugarica Sani :raz_002:

[marlon]

a 'ocu.. :lol:


:raz_056:

[*Bilja*]

Mislim ljudi ..hvala vam..
iskreno, iznenadjena sam da neko to dozivi kao lepo.
Meni i nije...uvek mi fale reci..kompleksnost emotivnih stanja mogu da izraze samo pravi umetnici, jer to je Boziji dar- moci iskazati recima. Ja to nemam.
A odakle blesava potreba da se ja ovako izrazim, pojma nemam..verovatno zato sto ne znam kako drugacije, a 'ocu.. :lol:

Vidis, ja mnogo bolje izrazim ono sto osecam - u stihu, neverovatno je kako mi tu reci samo nadolaze, prosto ne znam odkale izviru, dok u proznoj komunikaciji (mislim na virtuelnu) nisam toliko uspesna :raz_132:

[Ciciban]

Devojke svaka vam cas.... :raz_040:

[Ciciban]

ispustila sam t* u predhodnom postu :roll: ...a jel mogu ja da probam ...mislim s poezijom :)



Ne nudi mi nista vise
rukama zaustavljam suze,
ne pitaj gde sam
odgovoricu:- u prolazu,
ne trazi tugu, odgovor znas
- u prolazu je,
ne nadaj se, veceg zla nema,
ne trazi snove
setna se jutrima budim,
ne boj se ljubavi
ima jedne baklje u prolazu,
ne budi me dodirima
njih cu lako prepoznati
u prolazu,
ne shapci mi volim te
ima jos nekog
u prolazu,
samo me zagrli dok prolazim
u prolazu ,
raspustit cu kosu
da je poznas po mirisu,
jer….. tamno je,
dogorela jedina baklja
u prolazu.

[sani]

:raz_015: :raz_083:

[sani]

Eh ljubavi moja..

ne pisi i ne kazi da me volis.

Rekoh ja tebi da ce mi lakse biti.

Ti si me pitao

"lakse ce ti biti?"

Rekoh "Da.."

..I onda si otisao,

a ja sam ti pisala kako pijem

Carsku medovinu.


Sani

[Maca]

Sanjam te srce.
Sanjam da imas zamak u moru..
u kome lete pokisle ptice
i belu ladju kao beli Pegaz
kojom plovis vodama brzim
Sanjam te jedini
Sanjam da imas hiljadu boja
Sanjam, kako zvezde stavljas po sebi
I tako... sanjam te,sanjam

[sani]

Sinoc je nesto gorelo
na Nebu.
Koliko se samo osecam sama
svaki put kad tako
gori.

Sinoc je nesto
dok gledah u Nebo,
pregorelo u meni,
pokuljao pepeo
i neka crna smola
razlila se iz
Duse moje.

Danas sam prazna
mirisu samo crni ostaci
Necega,
a dusa ostala
kao razoren krater
vulkana.

Sani

[sani]

Sanjam te srce.
Sanjam da imas zamak u moru..
u kome lete pokisle ptice
i belu ladju kao beli Pegaz
kojom plovis vodama brzim
Sanjam te jedini
Sanjam da imas hiljadu boja
Sanjam, kako zvezde stavljas po sebi
I tako... sanjam te,sanjam



Dobih inspiraciju..a i dozvolu od autora da nastavim ovu pesmu... :) :srce:

ponekad se zaplacem kad se probudim,
jer ti si moj san
a ja u snovima i zivim sa tobom
Sanjam o svakom nasem
ukradenom trenutku
sanjam kako vise nismo kradljivci
sanjam kako letimo Svetom slobodno.

I tako..sanjam te, sanjam


Cica Maco, hvala :srce:

[Maca]

divno Sani..kao da sma ja pisala.. :raz_083:

[sani]

divno Sani..kao da sma ja pisala.. :raz_083:


:raz_083: sta ti rekoh...tako i ja dozivljavam ono sto ti pises..

[Alexanna]

kako ste hrabri.. :raz_119:

ja mnogo tesko delim emocije sa drugima :raz_132:

[sani]

ne mislim da je to hrabrost aleksa...jednostavno neko je takav...I super je ako si uhvatila emocije u ovim pisanijama.. :D

[Maca]

Gde si?

Razgolicena klizim ivicom

bez tebe i privlacim

neke sive duse,opasne

a opet preslabe za mene.

Imaju nadu a nemaju

snagu tvoju i dah tvoj

kojim ledio si

kosti moje i meso moje

I oci moje sada slepe

kojima te ne vidim vise.

Gde si ?

Plasim se One u meni

koju si stvorio odlazeci.

Kojoj si dao moc

da dan pretvori u noc

i zaljenje jedno kojim

ozidava zidove kuce

bez krova i dimnjaka

bez dovratka i vrata

bez prozora i muskatla

bez stubista kojima se

niko popeti ne moze

[Maca]

Hodam kao po ledu
I mislim kako bi cudesno bilo
Da ugledam tvoju siluetu
i kazem ti da znam da se
nikada neces zagubiti u meni
ni danas ni sutra ni u onom
nasem drugom svetu..

[Maca]

Dovoljan je samo tren
da sam kao brod o hrid
i da nemam gde..
I tada mislim da
nisam dovoljno
jaka za oboje..
Isti se pronalaze
i uvek isto boluju.
Ove reci sto cutimo
dusu ce da nam otruju..

[Alexanna]

ne mislim da je to hrabrost aleksa...jednostavno neko je takav...I super je ako si uhvatila emocije u ovim pisanijama.. :D


jel ovo samo za pesme ili moze malo i proze i tako to... :raz_125:

[sani]

ne mislim da je to hrabrost aleksa...jednostavno neko je takav...I super je ako si uhvatila emocije u ovim pisanijama.. :D


jel ovo samo za pesme ili moze malo i proze i tako to... :raz_125:



ma moze bre sta oces.. :raz_083:

[Alexanna]

ajd dobro...iskopacu ponesto :sojka:

[sani]

Aleksa..divno, nastavi molim te..dodacemo u temu " i proza''

:raz_083:

[Пркос]

ZIVOT ISPISAN ZIVOTOM
Sa kolevkom zaljuljanom utihne plac
nastane tisina sto se jako cuje,
odjekuje,o zidove odbija,vraca se u tren
da rukom pokrije disanje glasno
i samo oslusne kisu sto dobuje.

I krenuse koraci sa suncem u dusi
s pogledom u nebo od plavetni vedro
beruci maslacak tek poniko zuti
andjeoskog lica,preplanile puti.

I zivot zivota plete svoju pricu
iz kolevke sto je bezbrizno ponese
s koracima malim i zutim maslackom
povetarac dunu u mladost uznese.

Tu ljubavi mnoge slise se u krcag
pojiliste duse,ceznje i nadanja
susreta,radosti,patnje i stradanja
ostavise vetrovi neizbrisiv trag.

Kad zivot zivotom romane pise
srce mu diktira,oko budno prati
tisinu zaljuljale kolevke trazi
da na tren se u nju kao nekad vrati.

JA http://razbibriga.net/imported/2009/09/310_large-1.jpg

[Пркос]

KAMEN NA KAMENU............KAMEN

Hladan...tezak.....siv.....ostrih ivica....prepreka.... preteca......nagovestaj......kazna......cas krvav.....cas cist kao devojacka suza.Kamen..kamena dusa...kamen spoticanja.....kamen znoja....borbe.....htenja.Kamen ponora....odrona....Koji je od njih moj?.Onaj sto se cakli na suncu...vreo kao zar....prepun kristala....belutak........okrugao kao oblutak..Koji poneti....uzneti...izneti?U koji se uzdati....da te nece povrediti....da ce te grejati kada je hladno.....da ce ti biti nezni jastuk za pod glavu?Da ,tada je kamen na kamenu....kamen .Hladan ,siv bezlican. Samo sto je kamen na kamenu......kamen....od bola i tuge razrovan....od nemoci....proplakao....suzama okupan.Moj kamen.
Ja
http://www.akvaristika.org/forum/uploads/raxy/images/kamen_s..jpg

[sani]

Razvija se neki cudan
šum.
Ne znam odakle kreće
al' okreće krvotok
naopako.

Sani

[Bisernica]

Sasvim neobican i neocekivan dogadjaj danas,skoro poput bljeska, me je podsetio na to koliko se i kako cesto,ljudi dobrovoljno lisavaju raznih stvari,raznih postupaka,ponasanja i jos *raznijih* sopstvenih mogucih dogadjaja koji bi bez samo-lisavanja,iz svega toga impulsivnog ponasanja proistekli ...ako i kada imaju izgradjen,negovan i prisutan sistem samokontrole.
Istrazivaci kazu da sistem samokontrole imaju samo pacovi,golubovi i - ljudi.Interesantna genetska i evoluciona odluka o tome kojim ce vrstama biti *dodeljena* sposobnost da kontrolisu sopstveno ponasanje,da koce svoje instinkte i da ocigledno iz ukupnog efekta samokontrole, izvlace i ontogenetsku i filogenetsku korist.Dakle,korist i za pojedince i za vrstu u celini.
Verovatno,svi ljudi imaju nekakav stepen,obim,nekakvu formu samokontrole,nekakav naucen oblik ponasanja,koji uce sami sopstvenim iskustvom,ili uce od okoline,ili uce ugledajuci se na stvarne ili zamisljene,idealizovane primere.Ili ga ocito,vec poseduju kao kolektivno genetsko pamcenje vrste.I verovatno,svakom od nas,u nekom trenutku,umesto sopstvenih mehanizama samokontrole,odnekud izbije impuls,instinkt..potpuno nekontrolisano ponasanje..I potpuno je nevazno,STO bude sadrzaj takvog ponasanja ( na ukupnoj skali od potpuno negativnog do potpuno pozitivnog),ono uvek pokazuje da je sistem samokontrole * pregoreo*,i da nemamo odbrane pred necim dubljim,drevnijim,evoluciono ranije zapamcenim...koje potaknuto spolja ili iznutra,svejedno, preovladava ili ovladava nama,ukida samokontrolu i pojavljuje se divlje,nepokoreno,nepatvoreno,neuhvatljivo i nesavladivo.A onda...ipak,prodje nekako...i vracamo se samokontroli.I tih, i takvih *vulkana* nezadrzivih i neutazivih potreba,ima - raznih:neki samo blesnu kao iskra,neki buknu i sevnu kao munje,a neki budu kao vulkani - neprekidni.Ne znam kako je kod pacova i golubova,ali jutros sam se iz potpune *nevezuse* - slucajnosti i neocekivanog dogadjaja,setila da - tacno znam kako je kod ljudi.Ziveti pod vulkanom,sopstvenim,skoro pa - samokontrolisanim izborom.Moracu ponovo da gledam film "Pod vulkanom"....zato sto mislim da samokontrola nije u tome da lisavamo sebe izbora,vec da se osposobimo da pravimo - najbolje moguce izbore.
A vulkane,i ovako i onako...nista ne moze zaustaviti...

[Bisernica]

Zar nije lakse sagledati svemir nego samog sebe.....a upoznati sebe
znaci upoznati svet.Ako sebe sami ne poznajemo,kako ce nas upoznati drugi....
i vazi za sve nas podjednako....neka pravila su univerzalna....a potvrda se tesko nalazi,
jer su izuzetci gotovo nepostojeci.Mozda nam ti drugi otvaraju oci,cesto...i otkrivaju nam ono sto sami ne bismo
stigli,hteli ili mogli otkriti o sebi.....a opet,ni oni nisu zasticeni od prepoznavanja,
sagledavanja i citanja izmedju redova,ponekad proniknes dublje nego si ocekivao,
pa se uplasis tog novog saznanja,i odustanes lako i brzo,plaseci se onog sto ces videti....
A to sto bi video je mozda bas ono sto je najlepsi i najtananiji deo....onaj do kojeg se samo
sretniku posreci da stigne.....a da pri tom u te dubine,ni lampu nije morao poneti......
Ko zna......

[Bisernica]

Taman pomislis da si osvojio citav svemir....da su se zvezde bas zbog tebe i tvojih impresija,nacrtale na vedrom nocnom nebu....da se Sunce probudilo i odlucilo da sija bas u pravcu tvog lica,i da je gravitacija samo tvoja sila stabilnosti,kontrola ti dostigla onu kriticnu granicu kad se gospodarem mozes zvati....i PUF....samo odjednom,eto osvete kosmosa....I to bas onako kako *treba*....
A....razuveravanje svemira nije bas lako....cak,rekla bih,ide vrlo bolno......sokantno....po principu *ma ne moze to meni da se desava*.Doduse...ponekad se da i finim metodama,ali ,to samo pod uslovom,da su merni aparati ostali negde sacuvani.
E sad....kako spreciti tu vrstu *nauka*?. ...tu magarecu klupu u koju te stave kao po kazni,a da ne znas ni zasto,ni odkud bas tebe,kad ima i gorih....kako shvatiti na vreme,da se celije po nasim organizmima nisu formirale principom nase volje,pa se isto tako,po istom nece ni kretati?....da imaju svoje putanje,na koje sigurno uticemo,ali ne bas onako kako bismo hteli.....stoprocentno sasavo....celije ili mi?....ma mi naravno,one znaju i sta hoce i kuda zele....za razliku od nas,vrlo cesto.
Da li je covek stvarno toliko zastranio,verujuci u svoju Ikarovsku prirodu,da treba da ga scepa neka bolescina,pa da shvati koliko je slab?Dovoljno je samo da nam temperatura poraste za tri stepena C,i da se nadjemo na ivici propasti......nemocni.Tada nam je tesko da budemo i u budnom stanju,a kamoli da donosimo znacajne i velike odluke.....ili da *trcimo na sto metara s preponama*....da ne kazem s preprekama.Nije potrebno nista vise od ta tri stepena,stvarno...da klonemo,razmislimo i da se opametimo....i ostavimo sve te *maceve*...koji su preteski za pojasom.
Jer,obicno tada u toj nemoci,shvatimo....kako tracimo radosti koje su nam darovi,a ne nasa *osvojena* stanja ...osvojen svemir i ostala s.....Sa macem se tesko hoda.....a jos teze trci......a i ,ne slaze se uz kais.......
Govorili su : zavrsi skolu.....zaposli se.....vidi sveta.....udaj se.....rodi decu......stavi prst u uho i pevaj ,dok ne crknes....

Ona sto me je rodila govorila je : kazi im da ne tupe....nema pravog puta.....gledaj svoja posla......propao plan A!! odmah razradjuj plan B....ima i drugih slova !!
Malo sam u medjuvremenu pobrkala raspored.Ta *pesma* mi uopste nije isla.....sta ono bese prvo?!....kad smem ovo,a kad ono?!......kad ono bese,treba da stavim prst u uho?!...kad treba da zapevam?!....koju pesmu...nisu rekli......koga da izaberem za pratece vokale?!....koliko puta treba da ponovim refren?!....ni to nisu rekli......Koji uvod da izaberem - uvod u anticku tragediju sa zrtvovanjem razjarenim lavovima,....uvod u dramu u tri cina sa osvrtom na neke oci,mozda.....ili uvod u komediju?!
U zivotu imas samo dva izbora....-da pratis sebe ili da pratis druge.Da posmatras svet svojim ocima i osluskujes svojim usima.....ili kroz cula onih drugih.Vremenom naucis da budes selektivno gluv i slep,da ne bi morao da govoris ljudima da ne tupe.....ili ,mozda mislis da si naucio....Vremenom naucis da hodas ulicom i da pored tebe hoda i tvoj nevidljivi,neprobojni zid.....ili ne naucis.Vremenom te proglase za (ne svi,ali neki....valjda zato sto te *vole*).. baksuza,naopaku....glupacu koja ne vidi da nije najpametnija na svetu,iako ti to vidis i jasno znas da nisi...znas koliko ne znas i da si dovoljno veliki samo kad si mali....I sve samo zbog jednog pobrkanog redosleda.....,
Neki opet,vremenom ...pocnu da ti se uvlace....a sve u nadi da ce prodreti u tu veliku tajnu - zasto ti bas mimo sveta....otkriti sta je to posebno u tvom zivotu.A tvoj zivot sasvim obican....samo tvoj,...ili ti mislis da jeste.I neki od njih ostanu razocarani,sto nisu uspeli da se uvuku....ne veruju da postoje i ona (zna se sta)u koja se ne moze uci,ne znajuci da postoje i drugi putevi.....ali ti putevi ne vode kroz tudje .....,nego kroz sopstvenu pamet....a ti se pitas *sta ja imam od svega toga ?*
Nemam pojma zasto sam ovo napisala, valjda zato sto mi nikada nece biti jasno......
Juce mi je ljubimica poslala sliku.....posmatram je i pitam se.....odakle joj tolike godine....a kao da je juce bilo,kad su mi je doneli prvi put....i secam se kako sam neutesno plakala,ocarana time kako je savrsena.I secam se ,kako sam isto tako neutesno plakala,kad sam ugledala majku,kako isto tako place i kroz suze pita - je li te bolelo (nije....zivot me boli vise)....a onda pocinje da panici - zasto toliko places,je li sve u redu?!...i secam se da nisam mogla da progovorim,nego napisah na papiru Ona je savrsena....a ona navlaci placljiv osmeh i kaze - nisam uspela nocas da se napijem,a htela sam ...da se napijem i da umrem.Secam se kako je neverovatno bilo stajati izmedju one koja me je rodila i one koju sam ja rodila.I secam se........mnogo toga,o cemu ne mogu da pisem,da ovo ne bi postao dan koji gusi.....Nemam pojma zasto sam ovo napisala?!......mozda ,da bi mi bilo jasnije.....da li je to bilo predvidjeno redosledom koji sam pobrkala.....ili je zivot nesto pobrkao?!...mozda sam mu slala pogresne signale....ne znam.....znam samo da se od tada ,do danas nisam cestito naspavala...imam osecaj da u utrobi nosim olovnu kuglu,od kada se bojim pogresnih koraka......
Ali,sve je to *pesma*....moja,licna....koju ne umem bas da prepricam......valjda bi bilo mnogo lakse da je tuzbalica,ali nije....nikako ...
Kad sednes ....zapalis cigaretu i zagledas se u daljinu,saznas da je daljina nesto nesagledivo,neopipljivo...ne mozes je dohvatiti.....da zivot i nije zivot ako treba da ga provedes trceci do cilja.......ne uvek.....Sve je sad....Ispunjenost.....Trenutci.....Jedinstveni,ne promenljivi,neponovljivi,dragoceni.....
Ispunjenost.....ta ispunjenost.....Kakve to veze ima sa redosledima (ne volim nametnute ritmove),tudjim ocima,pricama,macevima?!
Nemam ni plan A ni plan B...ni jedno drugo slovo.Nikad nisam racunala,projektovala,kalkulisala.......iako ne spavam ni dalje vise nego do sad.....i ne vise mirno....imam sve.Odbacila sam maceve...tesko se hoda s njima,o trcanju da ne govorim.... ne slazu mi se uz kais.....a i ne nosim ga.

[Bisernica]

Jedno od onih zatisja,....*tisina* koja uvek potakne na neka spletkarenja.....
moze biti....a ne mora.....mada.....ako se i ne slozite,....ma, ja i ona smo se
slozile,u nasem razgovoru......stvarnost i moja masta.....sanjari su uvek bili
iluminatori nade i slikari sarenila.....nikad nisam znala slikati bojama,ali volim reci
bojiti snovima.....i na javi cak
Nekako je u ovoj tisini razgovor sasvim iznenada zapocela ona......

Stvarnost : Zasto ljudi misle da sam ruzna i zla?
Masta : A zasto ljudi misle da sam ja lepa.....ali,beskorisna?
Stvarnost : Zato sto nemas pravog smisla postojanja....
Masta : Zar snovi ne postoje,u svima nama,jednako.....kao i misli?
Stvarnost : Snovi postaju smisao sami sebi,a misli su smisao koji ce zaista to i postati....
Masta : Ali....,ostvarene misli mogu,kao i razum,zauvek nestati.A snovi....oni nastaju sve do smrti!
Stvarnost : A,sta se dogadja sa snovima posle smrti? Hm.....
Masta : Nestanu.....zajedno sa stvarnoscu.
Stvarnost : I,ako je bas sve tako kako ti kazes da jeste,sto onda ostaje kao smisao postojanju ??
Masta : Vecnost.....u trazenju....
Stvarnost : Ne zasmejavaj me, ...trazenju vecnosti?!...ma daj, bar jednom ne preteruj ...
Masta : Ma ne ,zasto nikad ne sacekas da misao zavrsim do kraja ?
Bas nikad nemas sluha za mene....Smisao postojanja je u trazenju besmrtne istine !!
Stvarnost : Sta hoces da kazes? Znaci,ja kao i ti nisam istina ??
Masta : Ma ne? Zasto si uvek tako iskljuciva,kad sam ja u pitanju?
Istina je LJUBAV......ona koja se zrtvuje za voljene....ona je stvarajuci smisao postojanja !

Stvarnost se iznenada probudila iz sna....
Napokon je valjda postala sretna.....valjda je osetila da nije usamljena.

I ako se ne slozite sa mojim,toplim bojama *obojenim* recima,ja ostajem pri svome....,
a ako mi ne verujete.....pocnite da sanjate.....snove.....i na javi....zbog stvarnosti,....usamljene

[petrana]

naci cu ga

naci cu ga
znam da hocu
prevrtacu
danju nocu
polupacu
svetu vrata
zamenicu
cigi brata
da me vodi
kud's ne ide
da mi oda
ko sve nije
da ostane
on ko jedan
ispod sljive
nista vredan
da mi kaze
ko sve ume
da ostane
on sto trune
on sto nista
ne razume

[Bisernica]

Neko ko napusta zivot
zna izreci reci o lepoti
onog lista
sto je zazeleneo juce.

Neko ko napusta nadu
ne zagleda oblike ljudske,
u osamljenickom kutku
sklapa note
prozete prazninom.

Neko ko napusta luku
zna izreci reci rastanka
i daleke ceznje
koja pece
dok na pucini
s galebom druguje.

[lider]

LJUBOMORNI STIH

Zavidim pločnicima po kojima noćas malena stopala tvoja gaze.
Ljubomoran sam na džepove kaputa, umesto mene greju ti prste.
Petlje izatkanog šala njen vrat beli ljube i maze
Hoće li jednom putevi nekud da nam se ukrste?

[lider]

SEBIČNA


Sve svoje staze napamet znam
I cvetnu ovu kada prođem
Ostaću ponovo sam

Vode me samoljubive vođe
Sebične misli
U meni se roje
Crni crv kosti glođe
I pije mi krv
Do poslednje kapi
Ja nemam srce
Umesto njega
Provalija duboka
Zjapi
Na njenom dnu je večiti mrak
Mračna sena
Obrasla mahovinom
Sahranjena imena.
Groblje palih boraca
U ime moje sreće

Ja
Visoko nad ponorom
U njihovu Slavu palim
Sveće
Šarene bukete sreće
Pobacam uz neku suzu
I na suzama škrtarim
Trebaće mi jednom
Kada ostarim
Da od njih stvorim reku
I pustim
Da me ka moru odnese
Da se nikome nikada više
Ne javim
Da se ne pojavim
Da se udavim
U sopstvenom mulju

Ti
Slučajni prolazniče moga života
Nikada nemoj
Žaliti
Sebičnog skota
Punim plućim život diši
Bosonoga šetaj
Po letnjoj kiši
I čekaj
Strpljiva budi
Svet je ovaj prepun
Svakakvih ljudi
Odnekuda može da se pojavi
Onaj pravi
Koji će umeti da voli
Onako kako niko nikada nije
Onako na tvoj način
I biće ti lepo
I lako
I ništa neće da te boli
Ni srce da te žiga
Bićeš srećna
Rasterećena svakodnevnih briga.

Mi
Smo pomerili veliku stenu
Sa vrha planine
Napravili čistine
Od istine
I stena se valja
U pravcu doline
Pokrenula je gromade
Pokrenula lavine
A jednom ipak mora da stane
I od grmljavine da nastane muk
Savršena tišina
I kada sve prođe
I slegne se lepljiva prašina
Sve će jasno da se vidi
Da li su livade cvetne
Ili ostaše samo
Ogolele hridi.

Sve svoje staze napamet znam
I cvetnu ovu kada prođem
Ostaću ponovo sam

[lider]

Neko mi je danas ukrao osmeh
I na čelu nacrtao bore
Zato sam čitav dan
Onako bez cilja
Po Zvezdari luto'
Oborene glave
Pod nogama spazih
Opalo lišće
Zuto
Zar je moguće?
Još jedna jesen
Mog zivota
Kao razbojnik nekakav
Oko mene se mota
Maglama teškim
Preti
Sve lepo moje
Očas
Da poremeti
Da me vrati
Seti.

[Ciciban]

dobra ova jesenja lider ..ali zaista dobra ...

[Maca]

Nocas u tisini svoje sobe
Nevesto pokusavam da tvoj lik
Izvajam nekim drugim materijalom
A ne secanjima.
Kozom tvojom,mesom,limfama,krvlju.
Jos jednom na trenutak
Da te vidim i uzivam u tvojoj lepoti.
Samo malo,kao nekada
kada si bio moj ..
Ne uspeva mi, klizis polako..
nestajes stvarajuci strah u meni
da ces nestati sasvim..
I zato
krenuh bojom za nezaborav
Plavom kao tvoja kosa
Zelenom kao tvoje oci
Zutom kao suncem okupan osmeh
Ljubicastom kao tuga po rubovima duse
Crvena kao moje prokletstvo traganja.

[Maca]

Noc okovana ceznjom i nedostajanjem.crno vino i peceni bademi...okrenula bih broj i rekla, srce,nedostajes mi nocas i svih proslih noci i dana. pricaj sa mnom.. smej se sa mnom...ne ostavljaj me nocas samu..da li ti je zao za sve sto imamo, kada sve prestaje da vazi i nista vise nije isto...to vreme naplacivanja zivota..ta istovetnost..pricaj mi..reci mi..da sutra kada se probudimo nista nece biti kao juce..sve ce biti drugacije ..
Sa telefonom u ruci podigla sam glavu i osvrnula se oko sebe.Gde li sam sad?Nisam znala gde se nalazim.Pojma nisam imala gde li sam ja to.Pred ocima su mi bili nepoznati ljudi koji idu neznano kud.Na sred te nigdine neprestano sam ga dozivala....

[Maca]

Ne..ne zelim te
samo na jedan dan.
Jer, sta cu posle?
Zelim te sve dane,
i ako ne budes tu,
kozu cu ti izgrepsti..
oci cu ti iskopati
Ljubavi moja

[petrana]

Uzalud

uzalud,
i ovog dana sam isla svim stazama
svim stazama za koje su mi snovi rekli
da vode putevima tvojim
uzalud
zagledala sam prolaznike
jedan je imao ramena bas kao tvoja
ona iz snova
i bas dok sam smisljala sta da ga pitam
podize glavu
al' pogled nije poneo sa sobom
taj nema veze sa tobom
uzalud te trazim
ljuta na tvoje snove nevezane
poglede otkopcane
vrtloge nedorecene
reci opore
uzalud se lecim od pijanstva
one zvone
i od zivota i od smrti lece
uzalud, uzalud se ljutim
u svakom coveku te slutim
uzalud, uzalud se ljutim

[sani]

...ali ni tvoja strast u koju sam se klela...nema je vise..ona luda strast koja kulja, koja me nosi, ..planinska reka, bujica,koja razbija, melje... nema je...
neki veliki Dunav je moja sudbina..tiho i veliko, mirno da tece ...

[Ciciban]

Neko misli na tebe
Neko zeli biti s tobom
Neko zeli da te zagrli
Neko zeli da ga pronadjes
Nekom misli usijavas
Neko ko te voli ........

[petrana]

savladao me
Slatki umor mi ušao u oči
spušta kapke i moli da stanem
da osetim niti što mi prede vreme
da slušam muziku od sati

Naslonjena nemo u fotelju tuđu
merim misli od sebe do tebe
merim koliko bi zagrljaja moglo
u tom prostoru da se izvede

Čekam zvuk poslušnih koraka
onih koji ce me odvesti odavde
isprazniti suton mirnih dragovanja
i zvati na dužnost pesme i parade

Ne daju da večno sačekam te ovde
da strunem čekajući tebe
zovu me da pletem košarice blede
u koje će da popakuju vreme

[petrana]

Nadimak mi je Skupljo. Tako su me nazvala deca. Donesem nešto kuci, mašinu za veš, fotelju, kredenac... pitaju me "Odakle ti to tata?", a ja kazem: "Našao pored kontejnera." I oni onda: "Ti tata samo skupljaš stare stvari." Skupljaš, skupljaš, i prozvaše me Skupljo.
A da vam pravo kažem, ne radim to iz nužde. Starim stvarima verujem, poznajem ih, osetim ih kako rade, a ove nove, ništa im ne verujem. Kad vidim kod nekog onaj stari šporet, tačno mi dođe da mu platim da kupi novi a da meni da onaj stari. Stari delovi za auto, stari delovi za veš mašine, to je nešto, a ovi novi, ništa. Da zameniš ležajeve na veš mešini treba ti čitavo prepodne a ovi novi ti traju samo mesec dva. I odem do prodavca i kažem mu "Šta si mi ovo prodao? Dva meseca i kraj.". A on: "Pa jesu nekvalitetni, ali su jeftini.". "A moje prepodne, šta sa njim? Jel i ono jeftino?". Ma sigurno da negde u svetu ima i novih stvari koje nešto vrede, ali to je za neke druge ljude. Za nas su još uvek one stare, dok ih ne istrošimo. Zato ja istražujem kontejnere. Pre neki dan sam doneo deci pun svežanj starih udžbenika, komplet za osnovnu školu. Ma sto posto su bolje od novih, evo deca više uče iz njih nego iz novih. Nove da kupimo a iz starih da učimo. Evo ove patike. To je stari model, još od Borova. Tačno znam da i ne probam "Imaš li broj 43?". Ako kaže da ima, odmah kupujem. A ni one mi nisu udobne dok ne razgazim. A gledam kuma, sed čovek a kupio najke. I to, ma ne mogu se gledati. Nesto plastika pa crveno pa zeleno, nisam ni zapamtio sem da na patike ne liči. I kako to? A mene zovu Skupljo, a oni skuljaju sve što drugi novo načini. e ja dok ovo staro ne potrošim novo neću. Imam jednu vojničku torbu, doneo iz rezerve. Patent joj bio pokvaren pa mi je dali da nosim kući. Deci i ženi nije modern, ali ja bez nje nigde ne idem. Reko sam da biraju kome da je ostavim kad umrem. mene će sigurno da nadživi.

[Пркос]

Samo sam htela reci,uzneti,poneti i steci,taj tovar sve veci,na putu ka sreci,i ko bi je mogao steci ..od sebe ne biti veci ...u ognju sopstvene duse ...mir sto tinja i jeci,kad potkiva seme u deci ...posecen do zemlje da kleci.i biti tako mali,bez malo od truna veci...pir apostolskih sveca....potire put ka sreci....a htela sam samo reci....bar sebi...dogoreloj sveci....[/]

[supermen*prvi]

Moja prva pesma. Objavljena u POLETARCU 1955.god. (A napisao mi moj tata :lol: )

Da ja imam pusku pravu,
pa da sa njom u lov krenem,
da ulovim divljac neku.
Najvise bih ja voleo
da ulovim belog zeku.

Ja je opet, kada sam bio u Osmom razredu Osnovne skole, objavim u KEKECU!

Udavili me drugari zajebavajuci me!
:raz_067: :raz_067: :raz_067: :raz_067:

[petrana]

:nargile: pesmica ti je prava
ja se prosli put naljubila kad sam procitala deciju pesmicu o misu
zene padaju na decije pesme

[Пркос]

Moje su pesme samo moji snovi
prosanjani-ili tek zasanjani
moje su pesme,samo bolni krik
zivota i tuge,presahle u meni
sto kao u paklu,uzarenim grotlom
zlokobno se smesi,mojoj tuznoj seni.
Gde ja to stigoh,nepoznajem nikog
kome ruke pruzam,i koga to trazim
osmeh i pogled,slucajnog prolaznika
cemu se jos nadami cime se snazim?
I on ce pobeci,ne zeli me na putu
sklanja se u luku,kao da sam kuzna
nikome ni pesma od bola satkana
nije za slusati kad je nota tuzna.....
JA

[Пркос]

Ima li pravde na ovome svetu?????

ima li pravde na ovome svetu
ili uvek dodje na onome tamo,
cemu zivot u lazi,i mucenju ljudi
da li pravde ima ,u bajkama samo????
Pukla bi kad nemoc ispred mene stane
u krvavom piru nepravde nad pravdom
kamom kako reze zivote nas ljudi
nemocno gledam i pitam se samo.
Hoce li ikada pravda biti pravda,
hoce li zivot biti jednom snaga,
da unisti silu nepravde nad pravdom
ili ce mo zivot svoj poneti sa maglom????

[Пркос]

Vreme
u vremenu
strepnja u strepnji
snovi u snovima
dah u dahu
kisa u kisi
misli u mislima
prevara u prevari
smeh u smehu
lice u licu
nalicje u nalicju
krv u krvi
suza u suzi
zivot u zivotu
samo ti i ja ,breme u vremenu.
JA

[Пркос]

I kako da se vratim putem svoga dolaska
kad ga nisam jasno ni sama videla
kako da sad cujem vreme svoga odlaska
kad nezelim znati da kuca za mene...

Da li ta tisina i kisa sto dobuje
zeli da mi tragove spere i daruje,,
trenutak za vecnost,da bol ne caruje
srcu otkucaj da tugu ublazuje...

Kome jos kisa srecu je dala??
Meni ,sto je mrzim,a rekoh joj HVALA......
JA

[Пркос]

Molim te u kutu svoje male sobe
da ruke za njega pruzis i u vatruda das mu osmeh ,
sto mu ga otekrvavi zivot i kome se prohte.
Molim te mu,
oku sjaj zenice vratida suza od bola nikada ne krene
molim te za snagu u pluca
mu udahni bar toliko boze, ucini za mene.
Molim te jos ovo,
skruseno umiruci stoti duse sto nosi je u sebi
donesi srecu i vrati mu svetlost,
za sebe te Boze ,
molila ne bi.
Molim ti se.....Ja

[Пркос]

Istine i lazi-ko je ko i sta je sta????
Istina da sam to ja ,od krvi i mesa sazdana,ma ne... laz sam ja.... iiluzija promasaja i beskraja...Ma bezvazdusni prostor...nekakva neuspela imitacija zivota....parodija ocaja....izgubljeni putokaz vremena.Istina ili laz...sve sam i nista sam ja...sebi laz ...zivotu istina...a kraj???Da li je istina ili laz...ili samo ocaj a lici na sjaj....mozda me ponese u beskraj...mozda je tamo raj...za istinu....laz.i..ocaj.....

[supermen*prvi]

Vreme
u vremenu
strepnja u strepnji
snovi u snovima
dah u dahu
kisa u kisi
misli u mislima
prevara u prevari
smeh u smehu
lice u licu
nalicje u nalicju
krv u krvi
suza u suzi
zivot u zivotu
samo ti i ja ,breme u vremenu.
JA

:raz_015: :raz_015: :raz_015:

[Пркос]

Vreme
u vremenu
strepnja u strepnji
snovi u snovima
dah u dahu
kisa u kisi
misli u mislima
prevara u prevari
smeh u smehu
lice u licu
nalicje u nalicju
krv u krvi
suza u suzi
zivot u zivotu
samo ti i ja ,breme u vremenu.
JA

:raz_015: :raz_015: :raz_015:


:srce: :)

[Пркос]

Da li znam sta zelim-da li znam sta hocu?????

Svojom
se toplinom u odaju snova sa sumrakom svakim necujno
zasanjas......uzdahnes u dusu sto zvezdama sapces...zelju i sto
hocu....pre jutra....svanuca.Hocu kao bajka, carolhttp://razbibriga.net/imported/2009/10/icon_post_target-1.gifiju snenu ,da mesec
mi prica...i ne cuje niko...sto srce priziva....nemustim govorom.....da
daleku zvezdu....ljubi moje oko.A toliko zelim...da svaka mi zelja
....sto se dosad krila..... bude umivena...rumenilom zore...tek
rodjenog dana...izmaglicom jutra...suncem docekana.
i hocu da znas
...da te necu kriti...u suton veceri...prekrivacem ceznje,hocu da te
vide.....svi pogledi moji....ocarani..... zanosom....koraka lagune.Jer
.ne zelim sebe....kao kakvog stranca....u noci sto luta.....i
prosi....tudje snove......hocu da svoje ....u kociju od
bundeve....povezem u beskraj ,vasione moje.I ne zelim nikad da znam gde
cu stici...koliko ce put, trajati u meni....zelim da se snovi ....iz
besanih noci ,odenu u javu, zeljom doneseni.Hocu i ti ,da znas,da u
meni zivi.....sanak sto se sneva, svih godina ovih....da srce kad
kuca...ono pripoveda....moju odiseju...da znas da postojim.Od snova i
zelja satkanih od duse,mirisa lepote i radjanja dana...sto snovima
sanja nesvanuta jutra.... zelju sto se radja u povoju nada.I zelim i
hocu...cuj me ...tebi kazem...zelim da u svemu i sebe
pronadjes....nezno me za ruku, povedes u zelju....i tvoju i
moju.....snova epopeju.

[Пркос]

U parku na klupi

U parku na klupi sedeo je on,
scucuren i tuzan u ocaju svom.
Pogleda praznog,izboran i sed,
ukocenih ruku kao da je led.

Okrece se tuzno da ga ko ne gleda,
prevrce po dzepu zivotnoga neba,
smotuljak mu bese u ruci tad mali,
a u njemu sasuseni tek okrajak zali.

I tako po vetru i po hladnoj zimi
iscitava zivot u svojoj tisini,
u parku na klupi u odaji tuge,
zeleo bi da mu zivot malo bolji bude.

Kad od bola promrzao,
pomisli na novo sutra,
dal smotuljak nov ce naci,
dal ce biti novog jutra?

I njemu je zivot to surovo breme
uzelo toplinu i obrise njene
uzelo i nebo i milost od Boga
pa sedi na klupi u kaputu bola.

Ostade tako taj starac jadan,
tuzan,umoran i zivota gladan,
gladan topline postelje i hleba,
da oseti da je bice i da nekom treba.

JA,posle setnje parkom-tada sam bila jako tuzna i potresena.

[Пркос]

ZIVOT ISPISAN ZIVOTOM

Sa kolevkom zaljuljanom utihne plac

nastane tisina sto se jako cuje,

odjekuje,o zidove odbija,vraca se u tren

da rukom pokrije disanje glasno

i samo oslusne kisu sto dobuje.



I krenuse koraci sa suncem u dusi

s pogledom u nebo od plavetni vedro

beruci maslacak tek ponikao, zuti

andjeoskog licaod,preplanule puti.



I zivot zivota plete svoju pricu

iz kolevke sto je bezbrizno ponese

s koracima malim i zutim maslackom

povetarac dunu u mladost uznese.



Tu ljubavi mnoge slise se u krcag

pojiliste duse,ceznje i nadanja

susreta,radosti,patnje i stradanja

ostavise vetrovi neizbrisiv trag.



Kad zivot zivotom romane pise

srce mu diktira,oko budno prati

tisinu zaljuljale kolevke trazi

da na tren se u nju kao nekad vrati.

JA

[Пркос]

Dusa i telo pod istim krovom...



Dusa i telo pod istim krovom
nisu li mozda u sprezi sa bolom,
kao u zaveri oka i neba
i sunca sa kisom kad nemo nas gleda,
i smeje se grohotom kao da treba
ko` tonja da pobije i da zemlji ne da
od duse i tela i sunca mesto hleba.

Ni vetra nema da pomera lisce
dal` usud sprema pricu za grane
Il mozda hoce da saslusa krisom,
sta grana grani ima da kaze,
kad noc odsanja i jutro svane.

Oblik i senka,ko koga prati,
noseci plod do kraja veka
Za dusu i telo,svakoga od nas
na kraju puta ,sta nas to ceka,
prazna semenka il` hvalospevka?

Zar lik svoj da nosim kao kaznu
A senku da nosim kao svoje breme,
da li iz zemlje i polena cveta
moram da cekam svoje vreme
S mislju da zivot samo jedno znaci
vodu i sunce i zivota seme.

U nevidljiv oblik predivo se skriva
i plete dah od studi i strepnje,
koliko jos tkanja i tkalja mi treba
da sag moj bude bez tuge i zebnje.

Ako je zemlja sto u sebi nosim,
moja krv sto vri ,i pluca sto disu
sta je onda srce prepuklo od stega
sta su ruke sklopljene,i suze sto liju?

Sto dan otkrije,to noc skriva
potonju ljudskosti u celik okiva,
u snovidjenju magle i oka mutna
nije li mozda to samo slutnja,
da isti koren nece isto nici
i meni i brezi i plavoj ljubicici,
vec samo onome ko dusu i telo
i,klicu izniklu privije uz pritku
i krene u pohode hrabro i smelo.

JA

[Пркос]

SALITRA VREMENA

Vreme je salitra naseg postojanja,
plam sto siri svetlost zivotnog sjaja,
sto utrne za tren i baci u ponor
trenutak u vecnost,kajanje u setu,
osecanja nezna kroz mrezu pauka
ureze u stablo vremesnom drvetu.
I bez goda jasnog,nevidljivog slepog
u vremenu sto nam, gasi se i pali
fenjere zivota,osecaje ljudske,
spomenare memljive na nas zivot mali.
U vremenu vreme u trenutku cas
vreme to smo svi mi ,i taj zivot nas.
Vremesne sudije u odori kobca
ciljaju i traze crva glavonosca.
Al kad vreme dodje i zeli da juri
kao putnik namernik od oluje sto bezi
ukrste se puti,sudbine i sveci,
zelje,ideali i svi snovi moji,
vreme je za vreme,kao put ka sreci,
sto za sate nemo, isticu sve reci........
U vremenu vreme a i ja u njemu
kao u hotelu i svi gosti drugi
zadovoljni vise manje,uslugom i hranom,
suncobranom na obali,peskom sto se zuti
pa i meni nezahvalnoj sto ugledah jutro,
ne zahvalih onom DOBROM
sto dariva novim danom......
JA

[Пркос]

Posegni za nebom,pogledaj svod
izadi na cistinu,pojiliste duse
odredi putanju kojom ces poci
nedaj da ti kasape zenicu iz oka
ne daj da ti sruse palatu duse.

Pogledom odagnaj svaki zamajac
kojim li se drznu da te oskrnave
pogledom u svod,stavi barikade
za one sto ruse,tvoje ideale.

Budi neimar sopstvenog trenutka
da vecnost te pamti kao pravog borca
sa nebeskim svodom,put ces ti svoj naci
do sebe u srcu zivotnoga dvorca.
Ja

[Lady Shiva]

MEĐED

- posvećeno Timotiju Tredvelu -


Kavez je veliki, otprilike, dvadesetak kvadrata. Sa tri strane, bočnih i prednje, okružen metalnim rešetkama, a zadnjom naslonjen na kameni zid, on zapravo predstavlja ograđen šanac. Na gornjem, krovnom delu – parče neba i delići pokidane zavese od nekadašnje gusto ispreplitane čelične mreže.
Kavez kao kavez – nimalo bolji ili gori od ostalih: betonska podloga, prljavi ispust za vodu, udubljenje u zidu u koje se medved može delimično ugurati za vreme obilnih kiša ili hladnoće. Velika gvozdena alka, nalik zarđalom zvekiru, nabijena u kamen na sredini kaveza i za nju okačen lanac, koji je obmotan oko medveđeg vrata. Lanac omogućava medvedu da kruži šest metara u prečniku, pomerajući se kao kazaljka na satu. On je navikao na to ograničeno kruženje i odavno – ima tome desetak godina – shvatio da se, odakle god da krene, uvek vraća na isto mesto. Ponekad oseti nepodnošljivo, strahovito bučanje u glavi i tada se, trčeći u krug, propinje u vis. Jedino svetlo dopire odozgo, iz komada plavetnila. Medvedu to liči na nešto, što je nekada, negde, već video. Isprva tuli, a zatim brunda. Može čuti lepljivi zvuk sopstvene pljuvačke i njuši miris koji luče njegove žlezde, podstaknute neobjašnjivim osećanjem nemoći.
Duboka je tama pored ivica rešetaka, još dublja iza potpornog zida. Ponekad medved šapom uspe da smakne guštera koji skakuće po kamenu. Povremeno mu teritoriju naruši drski pacov u potrazi za ostacima hrane. U poslednje vreme, ostataka je sve više. Plesnivi hleb, ubačen u ispust za vodu, i pomešan sa fekalijama, ne predstavlja privlačan zalogaj ni za alavog glodara.
Pre nego što je došao ovde, medved je celu večnost plesao po vrelom ugljevlju, ne čuvši nikakvu drugu muziku ili ritam, osim paničnog čekićanja svog srca. Sada nema nikog, ko bi ga nagonio na ples. Čuvar, koji ulazi u kavez, donosi hranu i povremeno gunđa, jadajući se na strahote ljudskog života, liči mu na njega samog. Miriše na trulo šumsko lišće. Taj miris je samo nagoveštaj već zaboravljenih mirisa divljine, ali je urezan u medvedovo pamćenje. Inače, njegov svet sačinjen je od mora mirisa; ni jedno drugo čulo nije razvijeno do tog savršenstva; ništa nije jasnije od golicanja vazduha po sluzokoži nozdrva... Medved ga oseti kao električni impuls, blagi udar što celo njegovo biće učini velikim strujnim kolom; telo mu se iznova puni nevidljivom materijom, koja je njegov pogon, snaga i energija promenljivog intenziteta.
Iako poznaje svog dvonogog hranioca, medveda zbunjuje ono drugo, bezmirisno biće, koje se šunja iza čuvara. Hoda istim korakom kao čovek, ali menja veličinu – sad je kraće, sad duže – i, u smiraj sunčanog dana puzi po kamenom zidu poput džinovskog guštera. Ta velika, crna, nepoznata životinja, prikrada se i menja oblike, preteći da će medveda usisati u svoje crnilo. Pritaji se u nekom uglu, pa nenadano poskoči medvedu iza leđa. Čas je grubi crtež na kamenu, čas krupna, neuhvatljiva, crna ptica. Medved ne zna poreklo neobičnog, hladnog predatora. Samo oseća da su zmijoliki obrisi i čuvar nekako povezani.
Ovaj medved ne voli tamu, niti promenljivost oblika. Pokreti došljaka, to nepodnošljivo tiho puzanje, preletanje sa zida na beton i obrnuto, obmanjuju njegovo oko. Medved se brani režanjem i kandžama, i svaki put pod šapama oseti samo hladnoću i prazninu. Rado bi ščepao tog nametljivca a tada bi ga smrvio... razderao... kandžama, zubima... Zgnječio telom, prsima, celim bićem.
Katkad se čovek-čuvar nasmeši, pa medved svojim sitnim, crvenim očima primeti da se na tom licu nešto promenilo; osmeh, doduše, više liči na ožiljak, izrezbaren nožem, ali je znak... Znak da će čuvar zavući ruku u džep, reći – E, međede, jado jedna! – i izvaditi kocku šećera ili bombonu, vlažnu i natopljenu ljudskim znojem, i baciti je medvedu.
Životinja ne razume šta dvonogi govori, ali joj je ritam izgovorenih reči poznat i umirujući. Pa ipak, ona ne voli svog hranioca. Nije joj ni do slatkiša, ali kad čovek želi da ona jede, ona tako i čini. Pametan je taj mrki medved, onoliko koliko to njegova sorta dopušta. Posle se prući na beton, pretvarajući se da spava i oprezno žmirkajući ispod oka, dok čuvar na brzinu i na pristojnoj udaljenosti, ubacuje komade bajatog hleba u ispust. Ništavilo je stalno tu – u jednom trenutku ptičurina, u drugom gmaz. Leprša mu u njušku, zavlači mu se pod šape, proždire... a da medved nije proždran. Katkad šapuće. Ružni su to zvukovi; zbog njih medvedu buči u glavi. On čulji uho, iščekuje neki umirujući glas i, ujedno, vreba priliku da zgrabi neprijatelja. Ali, ne može ga se ni otresti, niti zgrabiti. Crni obris neprekidno tabana za čovekom, stremeći da se sa njim sjedini. Kako se medvedu čini, čuvar je zbog toga – i ni zbog čega drugog – jači i veći od njega samog. Zastrašujuć. Gotovo veličanstven. Sa produženom, metalnom rukom, koja medveda udara gde stigne - nadmoćan. Čovek to čini kada hoće da ga natera da se povuče u svoju rupu na zidu; povremeno, čak, iz obesti ili zabave, da zasmeje navijače iz publike.
Kada čuvar ode, nestane i crna mrlja. Prateći njegov korak, otpuzi sa zidova i za sobom ne ostavi ništa. Čak ni miris.

Groteskni obrisi zaviruju u medvedov životni prostor. Njihovi prsti sviraju po rešetkama, lica su im priljubljena uz ivice kaveza. Imaju udove kao medvedi, ponekad se kreću kao medvedi – mašu glavama, njišu se levo-desno, ali vonjaju drugačije. Gledaju ga stotinama svetlucavih očiju, premeravaju ga, procenjuju... Te oči liče na zvezde, okačene o delić svoda iznad šanca. Ali, samo oči... Sve ostalo medveda podseća na nešto, nekad i sad, neprijateljsko i strano... Nigde da se sakrije od tih nametljivih, ispitivačkih pogleda.
Oni nešto očekuju od njega. Traže... Ne udaraju ali ipak deluju preteći.
Misli i zaključci ne postoje u medveđoj glavi – samo kratki impulsi, koji varniče u mozgu poput jalovih iskri. Počinje da pleše: težinu prebacuje s noge na nogu, pokušavajući da prati dobovanje u grudima. Skakuće dok mu ne dosadi, ili dok na njega ne padne kiša jestivih otpadaka. Tada je medved skoro zahvalan i skoro smiren.

Kada zacrni nebo iznad kaveza, medved opet vidi obrise. Zaklanjaju Mesečevo lice. Kad nema mesečine, oni su tek nejasne mrlje. Tamno na tamnom. Vetar nosi poruku pravo u njegove nozdrve i šapuće mu ko su, zapavo, ti plesači u mraku: samo ljudi... Samo čudovišta na dve noge. Ne daju mu da spava, viču, gađaju ga praznim limenkama (koje tako prijatno zveče kad padnu na beton, ali nemaju nikakvog važnijeg značaja za medveda), tuširaju ga svojom smrdljivom mokraćom... Medvedu mirisi kazuju: to su oni isti, što su ga nekada davno terali da pleše, isti koji na njega danonoćno motre, oni što su odveli mečku iz njegovog kaveza... Ljudi... Lanci... Lanci... Ljudi. Bljeskovi sećanja popunjavaju šupljine medveđe memorije, jezive davnašnje slike smenjuju se sa mirisima skoro odvedene ženke, bez koje 'dom' više nije isti.
Uspravlja se na zadnje šape i pokazuje se tim senkama u punoj veličini – skoro dva metra dugačak i punih sto pedeset kilograma težak. To ne čini iz ljutnje, već kako bi upozorio uljeze da mu ne zaklanjaju parče neba i ne uzurpiraju njegovu teritoriju. Brunda, urla, trči svojom polukružnom trasom, pokušavajući da, težinom tela, iščupa alku iz kamena.
Rešetkasta vrata, koja dele kavez od spoljnog sveta, uz škripu se otvaraju. Međede, ej, međede, smiri se! – čuje iza svojih leđa glas i nozdrve mu se pune poznatim mirisima: trulež lišća, kiselkasti smrad čovekovog urina, zadah znoja i alkohola... Čovek je nesiguran na nogama, ljulja se u hodu, poput ranjenog medveda – levo-desno – i nešto mrsi sebi u bradu, mlatarajući gvozdenom šipkom. Ljut je, pijan... i ko zna šta sve se mota po njegovoj glavi... Ali crne mrlje nema. Medved jasno vidi: dvonogi je sam i malen. Manji nego ikad. Spor kao pacov. Slab kao mladi gačac, koji se onomad stropoštao sa krošnje iznad kaveza.
U medveda jurca neka bezimena sila. Tetive mu se zatežu; oseća kako mišići bubre u naletu snage. Pruža šapu i kandžama, kao kad se poigrava zelembaćem, kači čovekovu nogu.
Onog trenutka kada je ispustio šipku i pao na beton, čoveka je izdao razum. Pantalone mu se, iste sekunde, natapaju mešavinom mokraće i izmeta. Bol u nozi ne stiže da registruje kao bol; to je samo udarac – vrišti mu u mozgu, dok rukom pokušava da obuhvati stopalo. Pod jagodicama prstiju oseća krzno, a šaku mu obavija toplina medveđeg daha. Sve što je ostalo od njegovog života, osim osnovnih funkcija, beži u najzabačenije i najmračnije ćoškove svesti.
Svojim čeljustima medved vuče čovekovu nogu. Iako mu nedostaju očnjaci, koje su mu ljudi iščupali dok je bio mladunče, njegova vilica bez mnogo napora drobi krte kosti. Ljudsko biće lako je kao perce, pogodno da se zavrti u krug, i pruža izobilje zanimljivih mirisa. Može se vući po betonu, bacati kao krpena lutka, a kloparanje glave, dok udara po rešetkama, liči medvedu na kotrljanje prazne limenke. Cap-cap... tako zvuče kandže kada se zariju u butinu... Još jedno cap-cap, i čovekovo lice pretvara se u kašu. Očna jabučica, poput krupnog i sjajnog klikera, curi niz krvavi obraz. Noge su mu smrskane i klize po betonu kao pipci mrtve hobotnice. Ali, čovek je još živ i pokušava, poslednjim trunkama snage (bezglasno, jer mu jezik visi kao komad živinske džigerice) da mlatara rukama. Medved ne može odoleti toj hrpi mesa koja se batrga pod njim i čini poslednji potez: leže celom težinom preko čovekovog tela, osluškujući, s čuđenjem i, ujedno, likovanjem, kako pod njim puca krletka od rebara.

Kada je sve gotovo, povlači se u nišu u zidu. Tamo čeka hoće li se čuvar pridići sa zemlje i kazniti ga udarcima, ili, možda, počastiti kockom šećera.
Čekajući minutima ili satima, nemerljivim ljudskim poimanjem vremena, pada u san, u kome sanja kako pleše na vrelom ugljevlju

[Пркос]

STO SE MISLI MOJE ROJE…….
Svanuce jutra,odlazi tama
Misli se roje ko usred dana
Kao pri ulasku pod okrilje hrama
Pitam I gledam jesam li sama
Jesam li jos ziva,sto krv mi jos vrela
Kaze da sam ziva,ko da nisam mrela
A snovi su teski ko kamena stena
Jesam li vihor ili sam zena
Pred vrata hrama bolom dovedena.
U svakom znaku pad mi je slovo
I znak sa neba tezak ko olovo
Kraj neke cesme presahle zedna,
Stojm I razmisljam ,jesam li jedna
Ili me ima komada puno
Svuda po dusi bez krvi I mesa
Izmakli ,po strani gledaju me tupo
Sablazno I bledo I bez usne smeska.
Onda kada nista vise moje nije
Ni san ni java nit rec sto se krije
Uspomene navirace,boze,lako li je
Secanjem oziveti sve sto mi je
Kroz snove dolazilo,jutrom odlazilo
Mislju me vodilo,zivotom kosilo
Skrusenu od ocaja,hramu dovodilo.
JA

[Пркос]

Ti sto puzis i bljujes rec krvavu
iz crnih slutnji ,korenja i znoja
hoce li ti ,dusi ,jutarnja rosa,biti
samo kap, uzeta iz mora
.Krv da svoju speres i svoj jezik zuci
sto ga pruzas meni,kamenoj steni
pukotina mozda samo me zaboli
odahni,sedni,okreni se ka meni.
Mozda ti se utroba,umiri i stane,
prestane da vapi presahla od zedji
ne puzi,ne gmizi,podigni svoj pogled
ostavi za sobom trag krvave zveri.JA[/]

[Bisernica]

Čini mi se da nema kraja,a početku se već ni početak ne pamti
ovom čekanju na onaj mali,ali sasvim jasan i siguran znak,da je došao
kraj onom što je uvek izgledalo da kraja nema - čekanju ....i da počinje
ono,što mi se uvek činilo da ne može biti....I kada se desi,zbunjena i
preplašena kakva sam uvek bila (...da nešto ne pokvarim...),oklevam i
pipam oko sebe kao slepa,...tražim put i izlaz,bezglasno izgovaram
neispunjene želje.....

Doći će NEKO nevidljiv i nečujan,uzet će me pod ruku,a neću ni osetiti
i izvući će me iz sumračne *gužve*,u kojoj se od kako znam za sebe
neprestano gubim i tražim......
A možda će biti i da neće doći....i ništa se neće dogoditi...i sve je samo
jedan od onih stalnih,večnih snova koji se ne ostvaruju,a ne prestaju da prate ?!
A možda....možda si taj neko baš TI ....mora da jesi ...čim Volim te....

[Bisernica]

Prelepo zvuči muzika Tvojih *glasova* koja se razliva jutrom
i ja poželim biti jesen...i jesam tada jesen.
Vrtim se kao list na vetru uz muziku koja poziva na razigranost,
uživam u ritmu i *kotrljam* se kao kesten,dok mi se ne zavrti u glavi...
I mirišem na mandarine koje dolaze iz zemlje mog porekla

Prelepo zvuči muzika Tvojih dolazaka i ja poželim biti jesen....
....i kadkad sam kao kiša....koja prati tvoje korake.....
i volim kapnuti *kap* ljubavi na tvoje lice,volim kada Te
učinim posebnim,volim jer si jedini koji mi mami *suze*....
....a ne znam da li pustiš slobodno da ti dažd prekrije lice ?!
Svejedno si mi drag.....
Prelepo zvuči Tvoja muzika uz koju volim biti *zlatna* jesen....
i uvek jesam.....odlaskom Tvojim u meni ostaje samo.....zima !

[Bisernica]

Ne znam da li se sećaš,i koliko ti je to važno,ali ja se sećam....
Nisam ti nikad rekla da ne volim praznike.....tada me sustignu sećanja,mnoga....
*Pričali* smo dugo te noći...ili su možda drugi *pričali* za nas...nije ni važno sad u ovom trenutku.
Bila je zimska kao i ova koja se polako približava,a ja se pitam koliko će me još sećanja posetiti,i koliko osećanja probuditi....
*Govorio* si mi kako na ovom svetu nema mesta za nas...,da smo tako isti ,a opet tako različiti,da si ti niko,a ja neko i....znam da si tada još postavio barijeru izmedju nas.Da li je to bilo zbog drugih ili zbog mene,da li možda strah od blizine ,kako god da je ...ona i dalje stoji izmedju nas,i pada tamo gde se ne može sa sigurnošću reći da je pala ....ta koja stoji baš izmedju nas.
*Govorio* si mi te noći da ni vreme nije na našoj strani,da ćemo se sresti možda ,u nekom drugom životu...trećem možda.....ma ko zna,govorio si....
Ja sam slušala, mislila i razmišljala.....nadala se možda ....možda verovala da Ti možeš biti,da u Tebi mogu naći mog *Malog* Princa.
Otišao si .....s *burom*.

Zatvorila sam oči....i odlučila se na igru da ne bih pustila suze,koje su me gušile.Zavrtela sam globus,( na kojem ima tako malo mesta za nas),i tako zatvorenih očiju spustila prst,zaustavljajući ga.Mora negde imati neko mesto za nas !
Tu ispod mog prsta bio je (ne)postojeći otok....malo mesta za nas.Odlučila sam tada ,uzet ću Te za ruku i povesti....na putovanje života.
Znam ....Ti se možda smeješ dok čitaš(ako čitaš),a ja vidim dok ovo pišem da zvuči bajkovito i više san nego java,mašta je nepresušna....ipak.....ja ću pokušati !!!
Sve je moguće ako se jako želi.Rekli su mi jednom da se ceo kosmos pokrene da nam se želja ostvari,samo ako se jako želi.....a ja želim i ništa osim te želje nemam izgubiti....zato je ljubomorno čuvam,i od Tebe čak
Ja sam u životu uvek spremna na nove izazove ......A Ti ?!
Nadam se da ćeš ipak biti moj *Mali* Princ....do tada mi ostaje sećanje na tu noć
našeg *razgovora*....u kojoj su drugi govorili za nas .

[Пркос]

Mozda ti je vreme samo igranka sekundi i minuta,dok sati nemo i izgubljenog pogleda posmatraju ples dana koji se polako udaljavaju od tebe,mene, NAS...mozda nikada i nismo bili NAS...mozda sam bila ja...miljama udaljena..ususkana u iluziju NAS...kako ni slutila nisam da minuti,sekunde i cas nije NAS vremenski sat...vec zanos zvan Ja....kakva ironija...a ti si mi ga poklonio na dar...secas se...bila je to topla avgustovska noc....jedanaesti dan...boze ...kao da je sve to bio san....moj san...nedosanjan san....

[Bisernica]

OLUJA

Uz plač kiše i jecanje vjetra,
dok more se o stijenje lomi u pjeni
čujem oluju da vapije tiho
,tiho me zovu glasovi njeni.

Vanka ću izici,tiho u noći,
i neću bit' čovjek,tek sjena neka.
tiho,tiho k'o avet ću kročit',
u zagrljaj primit' oluja me čeka.

I popet ću se na onu stijenu
što stenje pod udarcem vala i kiše,
s one stijene ja ću skočit',
i nitko me neće vidjeti više.

U zagrljaj ću valima pasti,
luda od boli,mlaz ću vode ljubit'.
Leći ću u krilo velikom valu,
a on će me u stijenu bacit' i ubit'.

I ako moje tijelo mrtvo
iskrca barka u tvojoj luci,
nedaj da ljudi nadamnom plaču,
već me u more opet odvuci...




napisano jednom Predragu,davno jednom,prije svitanja....R1

[Bisernica]

Grmljavina....uvek kada oblaci sakriju dijamantne zvezde,
a olujni vetar uzburka morske *suze*......možda noćas podignem
bela jedra na jarbolu *karake*...za tebe...da umiriš zlosutne noćne
demone,kojima su tama i smrt poslednje istine.....
Možda na njima prepoznaš puteve skrivene,i konačno zaploviš prema
svetioniku *slobode*.Neka ovaj brod mojih želja nikad ne potone...
neka u tvojoj *luci* nadje utočište.....kad oblaci sakriju dijamantne
zvezde,.....i kada se utišaju sve grmljavine,....neka se njiše na
*suzama* morskim,u tihoj čeznji koja nosi najlepšu reč.......


http://razbibriga.net/imported/2010/01/34fgqde-1.jpg

[Bisernica]

Umorna sam od pogrešnih omekšivača na izbledelim majicama i zaboravljanja telefonskih brojeva najdražih osoba....ima li to više ikakvog smisla,u ovim godinama biti zabludela u svet imaginarnih snova...zaljubljena u sve što nosi njegov predznak i zaneseno opijena onim što nema ni obličja ni glasa....u ovim godinama....Rev ne budali...
Opet nekako volim svojih ovoliko godina. U komadu. I detinjstvo ostavljeno u njima. Sa šarenim perlama na mojim rukama .Uspela sam sačuvati malo tog deteta ...u sebi...
Ha....uspela si ga sačuvati....,ma daj ,stara ,ne peglaj samoj sebi...pa ti nikad nisi ni pokušala odrasti...nije ti padalo na pamet....sebičnjakinjo,plašiš se i uvek si se plašila bola koji izazivaju sukobi u tom procesu sazrevanja....zato nisi ni pokušala.Da jesi možda ne bi sad u ove sate razglabala o nekim iluzijam,a ,koje će valjda samo to i ostati,ako već nisu i to prestale biti.....
Odrastanje je uvek volelo voditi sukobe. I igrati se skrivača po livadama ostavljenih stvarnosti. Ne trebaju mi ozbiljni razgovori da bih bila dovoljno dobra za ovaj svet. Ja imam svoj. I baš su mi dragi odnosi u njemu. I ljubičaste zvezde koje poseduje ....i bezbolni poljupci. Moj svet ima tisuću hiljada stabala nespola u rano proleće.(ne znate sta su nespole?...nije vazno,slatko je ...voće )....aha...i zato što je slatko,ti ne bi znala prestati,a znaš koliko puta je bilo dovoljno samo još jednu više i napraviti problem.A koliko puta ti je rečeno da se ne smije ?! Da....ali zabranjeno ,pa još voće...da li bi ti opaka,koja me progoniš svojim stalnim i teškim moralisanjem,mogla odoleti ?! Ha....znam da ne bi,samo se praviš ...i umišljaš da si nešto više i bolje od mene,koja se eto ne mogu i neću odvojiti od slatke nespole....i tačka. I jos toliko kolača moje none(bake). U mom svetu ima ljubavi koje se ne boje držati za ruke. I puno toga ima moj svet....i krila ima moj svet,i u njemu mogu leteti kuda god hoću....i ne moram paziti na oluje i vetrove,jer u mom svetu ja ih stvaram i umirujem...
Zašto nikada nisi naučio sanjati o letu ?! Ja sam svoje snove već odavno obojila drugim bojama. A one poklonjene sam istrošila.
Mogu ti samo pričati o moru i nedefinisanosti zapeloj u mojoj kosi. Negde izmedju peska i soli....Zima nije prošla i možda nećeš shvatiti. Možda ćeš poželeti planinske pahulje snega.....opet.... one koje mi donose hladnoću i nemire....Ne volim zimu,januar još manje...Kažu da je bila gadna bura tog dana kada sam objavila da sam stigla....iako me nisu pitali da li želim doći.Možda mi se dopao grad i more...i taj vetar koji miluje....mene....hladan je za druge.
Ja ti mogu samo pričati. O toplini i lepršavim haljinama.koje odolevaju naletima neskrivenih pogleda,i ne odolevaju muzici tog ludog vetra .... Da poželis plesati kada *dodjem*.
Možda ćes jednom otkloniti nedefinisanost i zalupiti vrata emocionalnom neredu u ormaru tvoje sobe. Možda ćeš poželeti pevušiti ljubavne pesme. Oprosti ali sada ti mogu samo pričati.....nepovezane priče noćnih razmišljanja,kada ostanem sama i prepustim se snovima ....bez pokrića,još uvek....ali ja verujem u njih.
Molim te sanjaj ponekad,
ako budes trčao livadama i budu padale latice sa krošanja stabala i mirisale neobične topline izmedju jos neprocvalih cvetova. Naći ćeš me. Tu sam oduvek bežala od ozbiljnosti. I čekala nekoga da me uzme,.. za ruku.
Opet nekako ipak volim svojih ovoliko godina. U komadu. Možda i svoje drugačije priče od onih koje sam nekad pričala. .....za laku noć..... možda.....
Već sam par meseci u nedostatku poznatih mesta i uspomena koje su me pozdravljale na Stradunu prije jutarnjih kafa.
Dugo se privikavam na odsutnost njegovoga glasa. Ne volim duga predavanja i rupe u rasporedu. Ne volim neprekidne kiše, komplikovane izlaske i pretrpane vozove. Ne volim boli koje me slede po ulicama.....i pored reke....
Radujem se kratkom povratku. Osećaje ću pretrpati u kofer, i sve tuge.
Vratiti ću se u Dubrovnik sretna. Sa daškom Dubrovnika i osmesima svih dragih ljudi koje ću videti......možda je i ovo bilo zbog odlazaka.....ili dolazaka,tamo....negde gde mogu lako dotaknuti *tišine* mojih nekadašnjih priča ,za laku noć...... Rev...znaš li šta hoćeš ?!

[Bisernica]

Ovih dana vreme nekako brzo prolazi,
a mi zarobljeni u njemu vučemo za sobom neskinute terete oblačnih dana
Ja već dugo bez svoga nisam pila kafu ni plesala na neke sretnije ritmove.
Stoji kraj mene i guta sva moja neslaganja i poricanja.
Kako se onda mogu okrenuti i otići.
U nešto novo. Ne bolje, samo drugačije.
Ovde sam ostala slušajući priče o nepoznatim mestima i nekim velikim ljubavima.
O gradovima koji su mirisali na more i danima nekim toplim.
Ja samo želim prekinuti ovu destrukciju i vratiti osmehe na police ormara.
Da ih nadjem uredno posložene ujutro kada se probudim
Kao da su sve misli zapele u granama borova odlučile uticati na razum.
Nije to nekada loše.
Sanjari su osobe koje stvarnost ulepšavaju kistovima, bojom zvezdane prašine.
Iluminatori nade. Slikari šarenila.
Oduvek se trude početke ugurati u krugove, zaspale nadomak svojih srca.
Njihove ljubavi trče u visokim potpeticama, u haljinama sa šarenim uzorkom.
I nikada se ne okreću za momcima koji zvižde na ulicama.
Sanjari su sretni...
Oni imaju nebo na svome dlanu, i zvezde u očima.
Vole svojim srcem i sanjaju svojim osećanjima.....
* osmesi u torbi, nade na obrazima, pesme u džepovima*

pokušaj me nacrtati negde duboko u svojim mislima...samo to želim....

[sani]

spavaj Ljubavi moja.
A kako..da te razbijem od ocaja
od tuge
sto spavas..kada se spavati ne moze!?
ali..spavaj.
Ljubavi moja.
Spavaj..i ustani
budi ziv
za mene

[sani]

nemoj Ljubavi
nemoj.
Nemoj nista da znas,
nista da shvatis,
nazvacu te ljubavi..
smislicu kako..
bezi od mene krpice..
bezi od mene'
kakogod da se zoves.
ludo jedna ljudska
Bezi!

[sani]

U vazduhu nesto nedostaje
i ja se gusim.
Fizicka bol i stezanjeje grudi
vriste i traze
Miris tvog tela
da mogu da disem.

Sani

[причалица]

Stalno slušam neke tuđe reči
U glavi se vrte glupe rečenice
Umesto da se osvrnem i podignem
Ljubav palu na dno, ničice.

Ne smejem se odavno srcem
Samo lice kao maska sija
Mene samu trebalo bi pucnjem
Probuditi iz maštarija i iluzija.

Taj pucanj će čuti samo moje misli
I nadam se da ću tad imati snage
Da zavolim onog što zajedno smo kisli
Čekajući jutro i sunce, puni nade.

[lider]

ŽARKA
Objavljeno 10.03.2010. u 18:31, autor: lider
Oznake
Nataložilo se isuviše otpada
U mome oku
Pa sad preti lavina mulja
Da pokulja
Sivilom sivim da posivi
Staze blistavo bele

Pogledi moji žarko te žele.

Hiljadu i prva oluja opet
S vrha glave krovove nosi
Crepove sreće
Baca u smeće
Bolno jauče, cvili
Sreća je jabuka
Gnjili.

Tražim te dodirom u svili.

Još jedno samotno veče
Sred utrobe hladne
Na ledu se peče
U mraku se vrh cigarete
Krvavo žari
Mravinjak vremena
Stoji.

Ljudi, ja je volim, ona postoji.

Svrbe me jagodice dodira
Na vrhovima prstiju
Sreću trenutkom kujem
Ljude, mostove, reke
Psujem.

Glas tvoj u utrobi čujem.

[Пркос]

Ima li mene, negde u tebi ,
makar toliko da osmeh izvucem...
kad me se setis zamisljen negde...
daleko od stvarnosti.???.. ja hrlim tebi....
Ima li mog oka ,da ga pozelis.
videti nezno,toplo i milo,
ima li traga od pesama mojih
ili je proslost-sto je nekad bilo.???..
Da li me izbrisa neki novi osmeh ,
ili nova prica koja ti sad godi,
da li sam samo jedna bleda senka
i treba da idem nekim putem novim....?????
A ne znam i ne umem
da sebe lazem
svesna trenutka,sebi kazem,
da proslo je ono ...vise nije moje,
ne znam dal u tragu
ista ostalo je....
mozda se nekad sa osmehom setis
da si uvek bio samo DOBRO MOJE....
mozda tek tad shvatim......
TO bar ostalo je...

Tebi pesme moje ..milo DOBRO MOJE...

by Пркос

[причалица]

Moje srce nestaje u grudima,
Moja ljubav ne šiklja svetlosti mlazom...
I nema mene više u ljudima.
Nestadoh nekom kamenitom stazom.

Osmeh ne stanuje na mom licu,
U očima je samo pusti bezdan.
Pokušavam da, kao u lošem vicu,
Sačuvam ponekad mozak trezan.

Ne vredi živeti bez ljubavi.
Nema smisla pokret ni jedan,
Pluća bole od teške pustoši.
Moj život je promašaj bedan.

[причалица]

Zašto?

Zato što su bore dublje
Zato što dišem teže
Zato što su ruke grublje
Zato što su tvoje usne sveže

Zato što me budiš
Zato što me voliš
Zato što ne sudiš
Zato što me moliš

Zato što mi treba smeh
Zato što mi je lepo
Zato što činim prvi greh
Zato što si topao kao leto

Zato što si ti
I zato što sam ja
Zato što su moji sni
Ono što ne bih smela da budem
Opet – ja.

[причалица]

Znam
Kad pričam bezveze
Nešto se u meni kuva
To vrag u meni veze
Klopku
Koja će da me čuva.

[Ravnica Carobnica]

HILANDAR I ZENA

Hilandarski manastiri
Pred vama stojim
Ko pred ocevom slikom
Ko pred Bogom...
Zasto u tebe krocila ne bih
Zena sam majka poroda svoga
Vidim vas zrakom sunca bez sjenki
Podne mi podari zenit sav
Manastiri crkvice Hristove
Zvoncice cistih misli i snova
Snage mi dajte duh osvjezite
Zednu napojte pa nek sam zena
Sto u tebe krocila ne bih...

[Slovenska]

http://razbibriga.net/

[Ravnica Carobnica]

M A S L A C A K na krovu...

Prkosno cvijetom sazrijeva da nas opet
Sretne u trenu Jakoba stotog
Cekajuci vjetric topao da na novom krovu
Doceka neke od nasih umornije oci
Padaju sutoni radjaju se zore neke druge
Sarene ptozore cekace neki drugi ljudi
Sve u znaku Jakoba stotog sto
Sagradi kucu na dnu mora
U istom krevetu gorstak kameni
Sanja kosenje dubokog mora
Isti im znoj na selasu osta
Jednom s kamena drugom s mora....

[mica]

Jedan od onih koji ocekuju da se sve zamagli i nestane u trenu kad udahne?
Ah, rezistencijo stecena pri rodjenju, ah ti hiperaktivni mozgu koji se na opit.


Ja sam more stubova uz koje prolazim, ja sam plima misli koja nadolazi.
Ja sam ja...jedan, neponovljiv...nikada.


Demon vatre, demon mira, demon pozude i nemira,
po venama svira. I dira.


U najdublju, u najjacu. Krik da nadjaca, glavu da obori, za nas da se bori.


Gori. Ko gori? Koga jos bol potpuno obori?
I cija se...cija se...nad glavama nasim vijori?


Zbori! Zbori sumraku, zbori veceri, tamo, ljubavnice moja nova.
Zbori! Dusu odmori, misao odgodi.


Stoji! Postojano stoji dok stencuge padaju na tebe. I usta otvori.


Zatvori. Cula u bezdan pritvori. Pusti trolove da puze, a misao da prati pesmu muze.


A onda ocima onog ko druge ne vidi, i osmehom nekog ko nesto tajno zna,
produzi tamo gde retki prosli su ikada.


I smej se. Smej se ti maleni stvore, cudni izdanku svoje rodne gore.

[Slovenska]

Dusa slovenska

U zenice sam upijala
dobrote plam
istine sjaj
snagom patnje
moje dane opijala
slutila kraj.

U skute
zelenih dolama
prigrlila
sva svanuca
i bespuca.
Cerga
moja je kuca.

U dusu svila
i nisam krila
osmeh dalekih stepa
samo u njima
ja sam drugacija
lepa.

U praskozorja umotala
pozudu
zapocela igru suludu
i stala
omadjijana
grehom,
grlenim smehom.

U pehare sudbine
dosipam istinu
umesto vina.
Opijam se recju
to moja je
sudbina.

U srce sebi bodez
bez milosti
zabadam.
Umesto da letim
padam.
Umesto da zivim
stradam.

U misao sam
potpuno sebicno
kao da je
obicno
upisala bozansko ime
da se dicim
time.

U noc sam moju
sve tisine skupila
molitvu sapucem
ne bih li se
iskupila.

U greh sam svoj
oprost upisala
slovima zlata
slovima sjaja.
Nisam postojala
i nisam disala
u trenu rodjenja
ni casu moga
kraja.

Slovenska

[причалица]

Uvek ću biti
na tvojoj strani.

I kad nam bašta
zaraste
u neko čudno cveće
kome niko koga znamo
neće znati ime,
i kad nam se u
ono malo poštansko sanduče
konačno usele ptice
srećne što ih više
ne teramo odatle,
i kad se na satu
pokvari onaj mali deo
na kome idu dani..
uvek ću biti
na tvojoj strani.

Uvek ću biti
pored tebe.

I kada nam reči
postanu tiše,
i kad naša mala kuća
bude ličila na one kuće
kojih smo se plašili
dok smo bili deca,
I kada me ne budeš
imao više,
osim u sećanju
što ti grlo grebe
Uvek ću biti pored tebe.

[lider]

MOJ DRUG STRAHINJA

Moj drug Strahinja
Iz jednog malog mesta
Sred srca Šumadije
Godinama ratuje
Vlastitu bitku bije.

Zena mu je iščupala
Komad srca i ponela
Sa sobom
Dok je bezala od kuće
U sopstveno ludilo.

Moj drug Strahinja
Koga sam upoznao
Jednog proleća
U Beogradu
Dok je trazio pravdu
Zaturenu iza
Hiljada paragrafa
Ni reč nije izustio
Dok su mu kidali delove
Utrobe.

Sklopili smo drugarstvo
Nakon par izgovorenih rečenica
Ne trazeći ni jedan od drugog ništa
Za uzvrat
I to su najlepša prijateljstva
Kada razumeš nekoga
Da ga boli
I kako ga boli
I zašto ga boli
A nisi mu ni rod
Ni pomoz Bog
A opet sve bi učinio
Da mu deo tereta
Sa leđa skineš.

Moj drug Strahinja
Iz malog mesta
Sred srca šumadije
Ponekad okrene moj broj
I priupita me za zdravlje
Ne zaleći se
Ispriča nekavu svoju muku
Istresem i ja svoje zle
Crne dane
I nekako nam je
Čini mi se
Posle toga sve lakše.

Moj drug Strahinja
Svojom seljačkom mudrošću
Sve razume
I ima svevideće oko
Moj drug Strahinja
Kada ustreba
Nema jezik
Ćuti
I ni najsurovijim mukama
Iz njega ne bi isterao ni
Jednu jedinu reč.
Zato vi
Takozvani moji prijatelji
Nikada nećete biti
Toliko moćni
Bogati
I pošteni
Kao moj drug Strahinja
Iz jednog malog mesta
Sred srca Šumadije.

[lider]

ONA SPAVA
Objavljeno 23.01.2010. u 22:59, autor: lider
Oznake
.Upravo mi je poslala poruku,
Legla je da spava
Polegla glavu na jastuk
Najlepših sećanja
prekrivena jorganom
Zgužvanih misli
Na dušeku nade
Napravlenim od dlanova
Mojih
Postelja joj miriše
Na juče
I najlepše snove
Koje sam joj poslao jutros
Kočijom vremena
Što se beli
U talasu pahulja.
Crveni oblak je dojavio
Pošiljka je stigla na vreme
Zato sad
Sasvim miran sedim
Zureći nekud u daljinu
I pogledom hvatam leptire
Što se pod neonima roje
I stavljam ih u čvrstu
Kutiju od sna
Da joj pošaljem
Negde pred zoru.

[Ciciban]

Zapis duse

Klizi ova olovka po hartiji isto kao nekad,
pise , ali neke strane reci koje ne razumem,
nista je ne razumem… i place mi se,
shmrlja mi zadnji list papira dok se postar udaljava,
…….propustila sam jutarnju isporuku….godine cu propustiti ,
A znam da ce danima shmrljati i opet je necu razumeti …
….godinama ce shmrljati, a papira mi nestaje .

Pise kao da zudi za necim, pomaze mi da se setim,
A nemogu , nikad se necu vise setiti, znam,
Jer ne vredi zeleti,
Zivot je ovde i sad , a ona nema dusu da bi znala,
Shmrlja mi zadnji komad papira
I uporna je kao da joj nikada nece nestati grafita.

Kao da zeli da me odvikne od tebe, njega, mene,
Ne bih ja da se otimam da se odviknem od tebe, ali ti to znas,
Znam i ja da moram,
Samo ona nezna pa mi kao detlic u drvu uporno ponavlja
…bezdusno …i sve zbog grafita.
Da sam bar hemijskom pisala dosad.

Mora da misli da ce se desiti cudo ,
Optimista u njoj i dalje shmrlja ,
A ja razumem samo prve i zadnje reci …
Volis ga!! pise na pocetku …
Volis ga!! pise i na kraju ….
Sve ostalo je njena perfidna shmrljotina,
Cinicni pokushaj….
Zapis njenje iskrivljene duse…
Nagovaranje….

Ali nema ona nista ispod, da joj nadima koshulju dok spava….

[mica]

Ti,
osecaju bez lika,
javo bez postojanja,
kontaktu bez dodira,
poljupcu bez usana,
Vecnosti bez prozivljenog trena,tren sa tobom je vecnost i posle tebe!

Ti,
Jasnoco bez vida,
vatro bez plamena,
sramoto bez stida,
dodiru bez prstiju,
Osecaju,bez i jednog dodira novo poglavlje sada si otvorila!

Ti,
olujo bez oblaka,
bljesku bez izvora,
svetlosti bez zraka,
generacijo bez narastaja,
Decenijo bez godina,godinama si ispunila.

Ti,
Neopipljiva materijo,
necujna harmonijo,
neverovatna milino,
nedostupna silino,
Predaleka blizino,preBLISKA si mi daljino!

Ti,
zebnjo moja stalna,
ovo nemoj znati... savrsenstvo ti je mana!

[sani]

odgovor na necije stihove:

..Lutala sam po raznim snovima,
a onda cula kako me zoves.
Evo me sada,
divno je ovo jezero bez talasa
i ovaj spokoj.
a vrtove smo iste sanjali,
znam, poznajem ih
po zvezdama koje si skinuo za nas
ucices me da setam..
Hoces li?

[sani]

jos jedan odgovor:

Pristajem da jos ta tri koraka
do kraja
nazovi zivotne staze nase
setam sa tobom.
I u tri koraka ista
opet cemo srcima ramisljati
necu da cekam treci korak
da disem dahom tvojim
pocni od prvog,
a onda cemo zajedno sa osmehom
nestati..

Sani

[lider]

.SONET
Objavljeno 29.07.2010. u 21:05, autor: lider
Oznake
.Rasparale se godine kao postava kaputa
Sve lepo je kometa, zvezda padalica
Boca prazna, na površini mora pluta
Cure mirisni dani iz oka, preko lica.

Najlepšu vodu popih pravo sa izvora
Što me mami sred tuđeg nekog atara.
So ljubavi te ispije i nema drugog izbora
I misliš popio si sve, a ono oko te vara.

Što brže koračaš, srce brže kuca
Fatamoganom sve ti je na dohvat ruke,
I kad je hladno, tanak led pod nogama puca
Čitav život tvoj zavisi samo od sreće puke.

Sreća je putnik, stazama svakakvim skita
I žrtve slučajne traži ko serijski ubica
Leptira za ime niko ni ne pita
Znoj ili suze, sve jedno je šta ti curi sa lica.

Možda si se na raskršću nekom
Sa srećom sasvim slučajno sreo
Dok si bolnoj duši tragao za lekom
Gledao joj u oči, a videti nisi hteo.

Zato sad ćutiš dok dani gutaju tebe
I stojiš, a oko tebe se života ringišpil vrti
Noć ti zvezdama duge sate grebe
Svako rođenje je čekanje smrti.

Zato sam ti rekao, živi najlepše što umeš
Troši dane i nikad ne robuj njima
I ja sam takav, valjda razumeš
Cigareta obična, pepeo i oblak dima.

[misticlady]

ovo je prelepo...

[lider]

ovo je prelepo...

OndaK za Vas stiže još jedna

[lider]

.BELOPUTNA
Objavljeno јuče u 23:37, autor: lider
Oznake
.Kao stari lupež potkradam veče
U oko kapljem nebo crveno
Ražario se mraz, sneg pahuljom seče
U džepu kaputa pronađoh srce, njeno.

Kažiprstom leve ruke pravim prtinu
Putuju njome žmarci pravo u mene
Noćas sneg miriše na kosmičku tišinu
Vreme je, trebalo bi nekud da se krene.

Crtam mislima puteve u svojoj glavi
Prostranstvo duše ka severu vuče
Usijane tabane hladim u beloj travi
Možda sam trebao krenuti još juče?

Slatkim grehom ispravljam greške
Zaspala savest dreždi ispod temena
Na nogama mi čizme, misli putuju peške
Brzo, brzo, sve je manje vremena.

[misticlady]

Crtam mislima puteve u svojoj glavi
Prostranstvo duše ka severu vuče
Usijane tabane hladim u beloj travi
Možda sam trebao krenuti još juče?

sta da kažem lideru,sem da sam prijatno iznenadjena...

[lider]

.Noćas se u mene uvukla
Nekakva strašna jeza
Tišina grlata promukla
Naopako okrenuta breza
Korenom oblak grebe

Kapima kiše pokrivam sebe
Ugašenu peć pogledom zarim
Srcem grejem veče, da ne nazebe
Ode dan još jedan, polako starim
Opet sam tuzan bez tebe.

Nakrivio se oblak iznad glave
Pokrio Mesec mokrom kapom
Pod nogom lišće trulo crvi slave
O vrata grebe zima ledenom šapom
Gde li su noćas kose plave?

I ti što sada ovu pesmu čitaš
U toplom kutku svoga doma
Da li se ikada u sebi pitaš
Ko plaća srču zivotnog loma?
Neznam ni ja, nemoj da me pitaš.

[lider]

SNENA

.Ona
Svaku Božiju noć
Po snovima mojim
Šeta
I neviđenom lakoćom
Bokori vlati trave
Sred glave
Ispod lobanje
I čeone kosti
Pulsira
Dok lebdim
Između dušeka i pokrivača
Strunama vena
Svira
Da nije nje
Večito bih ostao budan
U vrtlogu nemira
Ovako
Na brzinu pojedem dan
Izgužvam veče
I krenem
U san
I čekam
Čekam
Čekam

[lider]

KAFENA
Objavljeno 13.09.2009. u 10:54, autor: lider
Oznake
Priznajem
Jutarnja kafa nema ukus
Bez tebe
Zato sam tvoju sliku
Postavio
Na ivicu ormana
Da mi mirišeš kao dunja
Davno zaboravljenog vremena
Bezbriznosti.
Pijem gutljaj prvi
Tvojim usnama
Što imaju boje
Slatka od ruze
Koje još ponegde sluze
Na srebrnim posluzavnicima
Iz kristalnih posuda
Što liče na tvoje oko.
Šatiram kafu mlekom
Sad ima boju tvoje kose
Ivica šolje liči
Na šiške
Tacna na čelo
Zato ovlaš prelazim prstom
Po njenoj ivici
Zamisljajući da te milujem
Iznad obrva
Dok si još sanjiva
Topla, nezna
I ranjiva.

[tol]

SNENA

.Ona
Svaku Božiju noć
Po snovima mojim
Šeta
I neviđenom lakoćom
Bokori vlati trave
Sred glave
Ispod lobanje
I čeone kosti
Pulsira
Dok lebdim
Između dušeka i pokrivača
Strunama vena
Svira
Da nije nje
Večito bih ostao budan
U vrtlogu nemira
Ovako
Na brzinu pojedem dan
Izgužvam veče
I krenem
U san
I čekam
Čekam
Čekam

koja opsesija..i ceznja..divno..

[misticlady]

Da nije nje
Večito bih ostao budan
U vrtlogu nemira
Ovako
Na brzinu pojedem dan
Izgužvam veče
I krenem
U san
I čekam
Čekam
Čekam

na jedan veoma zreo pesnički način dao si akcenat tamo gde treba...

[misticlady]

"jer suza se dlanom u ljubav kuje"...tebe citirati ima tako puno,ali neću reči izvlačiti iz stiha da ne kvarim tok...

[lider]

.PUTUJUĆA
Objavljeno 03.08.2010. u 17:26, autor: lider
Oznake
.Avgustovska omorina stegla grudi
Hiljadu i jedna muka na put miriše
Oko mene hodaju senke, nema ljudi
Srećni čovek peva tiho, tiho i sve tiše.

U suznom oku sve ulice su peroni
Bolovi prašnjava predgrađa sećanja.
Iz hrama grudi večernje zvono zvoni
Život porotu nema, sudi bez većanja.

I sad dok teški kofer tuge pakuješ
Za osmeh jedan, u uglu ostavi mesto
Nikada nemaš sve ono što očekuješ
U kraljevstvu jednom očekuje te presto.

Vozovi stoje, pod njima putuju pruge
Ti ne tražiš grad, gradovi tebe traže
Iznad njih kiše crtaju najlepše duge
Upamti, trgovi su naše ljubavi straže.

I u grad nepoznat, jednom kada dođeš
U njemu potraži skrivenu lepotu
Ja sam u svakoj fasadi koju prođeš
Nasloni maleni dlan, osetićeš toplotu.

Molim te nemoj da ti iz oka suza krene
I samoća teška u noćima dugim pritiska grudi
Najlepša ruža u jesen svene
U proleće opet lepotom zarudi.

Hajde sad sa srećom putuj u daleki grad
Pusti tugu, tuga će da lagano da svene
Kao što vetar jednom odnese čemer i jad
Pamti, povratak miriše na mene.

Avgustovska omorina stegla grudi
Hiljadu i jedna muka na put miriše
Oko mene hodaju senke, nema ljudi
Srećni čovek peva tiho, tiho i sve tiše.

[lider]

.DVOCVETNA
Objavljeno danas u 22:20, autor: lider
Oznake
S jedne
I sa druge strane
Prašnjavog puta
Dva cveta
Žuta.

Svaki cvet
Na svojoj strani
Mirisom slatkim
Onojog drugog
Hrani.

Vetar se valja
Po prašini
Cvet voli cvećku
Žutu
U tišini.

S neba Sunce
Polen prži
Avgust zemlju peče
Za cvetom cvet
Plače
Kada padne veče.

I tako
Vole se dva cveta
Izmeđ’ njih put
Vijuga
Ljubav im je
Tuga.

[lider]

DALEKA
Objavljeno 03.05.2009. u 12:08, autor: lider
Oznake
Jas am kolekcionar kilometara
Koji nas seku putevima srca
I strastveni poznavalac
Pogleda
Upućenih ka horizontu ćežnje.

Autoputevi mašte teku mi venama
Gradove grlim raširenim rukama
Jas am nosač
Svih tvojih mirisa
U nozdrvama,
Perutam se dodirima vrhova prstiju
Tvojih.

Nahvatao sam mahovinu po čelu
Koje je uvek upereno k severu
Maljav sam
Klasjem prezrelog žita
Zato sve vidim zlatno.
Zavideći pticama
Kradem
Lepet ktila I pogled sa visina.

Ponekad
Dam sebi slobodu da se pretvorim u drvo
Puštam
Korenje strpljenja u rastresitu podlogu
Nepregledne nade
Čekajući trenutak da olista
Zeleni leptir
Tvog pogleda.

[Ravnica Carobnica]

http://razbibriga.net/imported/2010/08/f4336a9dfa18-1.png

Probudjena sam znam
A cini mi se da spavam
Mozda je daleka java
O duso moja smiri se
Vrati se svome bicu
Budi ono sto jesi
Odbaci ruzne snove
Gorku sjetu
Nijesi sama
Na ovom svijetu....

[Ravnica Carobnica]

http://s55.radikal.ru/i148/1006/45/655799409f5b.png

Ulazim u tu sobu tu sam te sakrila
Jestuke meke prevrcem tu te nema
Ormar je veliki i jako skripi
Sto necu ni da gledam pokriven je snovima
Slike sa zidu i ne gledam
Predajem se ja ne znam gdje
Sakrila sam te bas u tu sobu...

[Ravnica Carobnica]

http://i055.radikal.ru/1006/e4/5a6a5e4219da.png

Krik
Velika dimenzija
Samoce
Mjesto ruku
U ramena rastu
Dva velika nadanja
Niz ravnotezu
U tvoj san
Spusta se noz
U tvojoj glavi
Pocinje vatra
Ti kao suma
Nemas...

[Ravnica Carobnica]

http://s48.radikal.ru/i119/1006/e4/e517fb0e3c27.png

Izmedju nasih ociju
I zemlje
Rasijeci sunce
I pij svoju zedj
potom duboko
U nebo zaroni
I nadji put
Ne budi ljut....

[Ravnica Carobnica]

http://s57.radikal.ru/i155/1006/3e/ae852f25112f.png

Ono me na putu ceka
Da mu pridjem ne smijem
Da mu pobjegnem ne mogu
A sve to hoce da mi se svidi....

[Ravnica Carobnica]

RAVNICA CAROBNICAhttp://razbibriga.net/imported/2010/08/imagesqtbnktN4gPn_QvxQUM-1.jpg

Necu vise da spavam
Dane po suncevom da brojim hodu
Necu planine za odjeke da molim
Jedrenjake bez mora hocu
Sa vjetrom u ledjima
Danas hocu da vas imam
Tu oko mene ko u meni
Necu sa vama u uspomeni
Ulice prave paraju selo
Crtezima duge
Svih ih je boja majko moja
Utopicu se u plavoj
Dubini toga mora
Sto sapce i ne cuti
Mora sto se na mene ljuti
Da sam danas crvena boja
Gdje pocinula bi glava moja
Ovako luda sa trista cuda
Sto bi joj odredista odma dala
Cijela ta ravni9ca bila bi mala
Meni san da ukrade....

[tol]

Ako me ikada potrošiš
znaj da cu ti pohadjati snove
budicu ti iskone..igracu neposteno
ne moze se srcem igrati
pa gnjeciti i gaziti
kazna je - duša lutalica
od nemila do mraćnih lica
a meni neka koja kap vina
lici na usne tvoje opojne
piću ih ispijati i bludna biti

***

znaš, pozuda je opako stanje
tera te na ludost i umne blokade
da gaziš ubedjenja plenis zaborave
ma neka ide moral lazni bestraga
neka sve uzavrele usne ovoga sveta
drhte i prizivaju tvoje ime
makar ti bila poslednja ruza
koja trn svoj zabada u mene

***

treba ti neko za saptanje na uvce?
a znas da bih to samo malo
da ti dahom milujem san
premda znam da ti nije stalo
ni do ove noci..ni za novi dan

***

ako ti kazem da te volim-ne veruj!
lazem te dusho..poput najgoreg lopova
pokrashcu ti poljupce i drhtaje
sve pulsere na telu nateracu da gore
izludecu te igrom poput magije
baciti u zaborav stvarnost
i otici prvim jutarnjim zrakom
i ne veruj kada ti kazem da te volim
lopov sam, dragi moj najveci
to samo tragovi dalekih zemalja prizivaju
na susrete nashih dusha..jednom i josh i josh
do umiranja svaki put...pa neka nas ne bude
neka nas progutju ponori zaborava

[misticlady]

ja ne pričam........ja samo živim....a život je ovo sad...veruj mi....čak i više sam živa jer osećam da boli........i neka........i to mora neko,ako je meni tako namenjeno ja to s hrabrošću prihvatam....ako je ovo samo igra sudbine onda joj neću oprostiti što je na ovako grub način samnom igra....
...ne znam ,možda mi pokušava otvoriti oči,osvetliti moj vid,koji on svojim dolaskom zatvori...jer kad je tu oči mi ne trebaju...vidim ga srcem,dodirom,....mislima....i sad ga vidim...kako sedi zavaljen u fotelju.....čak da može ovo čitati i tad znam šta bi.....ćutao bi nemo....gutao knedle od bola,jer znam i on pati... uplasila ga snaga probudjenih osecaja..ali za utehu njemu da ima gore, ja patim više......znam....posegnuće mu ruka za licem,da sakrije pogled...da ga ne vide ....ali nek ga ne skriva....nek ga pusti da pece do suza....nek pomislili da u toj suzi ima deo mene.....jer ima me ...ja to znam...a htela bi srce manje nežno,da ne boli....htela bih da i nemam osećaja da ne volim....htela bih da imam u očima brojeve da mi računica život vodi,da mogu da kontrolišem svoju ljubav,dajem ja na kašičicu i grame,dajem je od vikenda do vikenda.......ali nemam.........sve bi to htela....
a njega sad.....zagrliti ,poljubiti............ponajviše...
i zato kazem
moja ljubav je prljava.............samo ja rečima pokušavam da je operem.......operem od nemogućeg....namirišem snovima.....našminkam osmesima..........obučem u najlepše haljine, istkane toplinom moje duše....ali ne ide....borbe se vode.....pobednika nema.........nijedno od nas dvoje nije ni pobednik ni gubitnik........samo smo dve olupine neke nove verzija modernog titanika,koje na dnu želja trunu,polako gube sjaj i sve one slabosti koje ih vezaše.....gube dodire,....gube osmehe.......ali ljubav....eh..to se izgubiti ne može.........jer jednom se uistinu voli...jednom se voli, a to je onda kad ti druga strana postane bitnija i od sebe same,kad više ne vidiš ništa čak i što dodiruješ,...kad više ostaneš bez bez sluha čak i dok najlepša muzika iz daljine dopire i zove te na ples.......ples sa budućnošću u kojoj se dvoje ne vide......i onda ko po navici počneš da kuneš mislima i dan i noć....i nemoguće i moguće.....i ono što do juče smatrah svetinjom...sve kuneš....samo suze ne....njima se diviš kako i nakon toliko besanih noći ne presušuju,kako su još tako jake,žive,...kako su sretne dok ti nanose bol.........i ja sam sad sretna...nije bitna bol.........sretna sam što znam da volim negde nekoga pod komadom bednog neba,...što me voli neko pod tim istim nebom.....sretna sam i kad plačem jer radi njega plačem,sretna sam i kad ne spavam....znam radi njega ne spavam..........sretna sam i što je on sretan s nekom drugom...........jer njegova sreća moju sreću samo uvećava... ma budalaština je ova moja ljubav...

[tol]

Ljubav se troši i daje
dok nam je damara
ma neka se eho i ne vrati
makar nas sve šamara
i steze i reže
lepo je i naslutiti
nove uplive
kada oci zasuze
kada reči presuše
kad promukli od želje
zastenjemo dušom
kad nas smeshak
opomene na radost
na misao u preletu
ka voljenom biću
kada nas poziva
svaki udisaj
treperenje
da osećamo
živimo emociju
svaki dan
da,ljubav je blago
neprocenjivo
bili toga svesni
ili nudili kozu svoju
na licitaciju.
:srce:

[misticlady]

Znace on

dodiri moji neka govore...
pusticu misli da cute
na tvome dlanu
neka te mirisi jutra pozdrave
pusticu zelju da ti srce dotakne i
ne trazi tugu.. u ocima je mojim
pusticu zrak sunca da te greje
pa kad zasuzi oko necije
neka se u kap
tuga pretvori...
ti znas...

[tol]

Net-iluzija

lice što gledaš moje nije
maska njega skriva od jave
kao ni ove okice sjajne
sto na tvom profilu zavode
da mi je samo u oči tvoje
da virnem i dubinu taknem
i upoznam tog misha sto jurisha
na sve sto zenom titra
na sume bodljikave i sve tvrdjave
ostalo je samo fraza,
kao-stit od nekog poraza
od nas samih krijemo se
kao da je jako važno
dal su moje usne vrele
il' ti srce kuca snažno
ako dusha nije pitka
dzaba i ova pesnička bitka
i sva prasina i magle privida
ako nismo svesni prolaznosti
samoce praznine i besmisla
ovakvog prizivanja libida.
:srce:

[misticlady]

http://razbibriga.net/imported/2010/10/976ddc1ec00f2e52be9885ada43879de1-1.jpg

[misticlady]

http://razbibriga.net/imported/2010/10/14gg91-1.jpg

[misticlady]

http://razbibriga.net/imported/2010/10/RDWhAgq9KR1-1.jpg

[sani]

:cmok:..bravo Lady.

[misticlady]

:cmok:..bravo Lady.
hvala ti mrmotice :srce:

[Ravnica Carobnica]

T U G A
Ona opet hoce da dodje
Ona neizdrziva tiha bolna
Ne bi joj dala ni malo hljeba
I kap vode mi je velika
Prag mi je uzan i mali
Ona meni ni malo ne fali

[Zazijavalo]

Polećela tri vrana gavrana,
Sa Mišara polja širokoga
A od Šapca grada bijeloga,
Prelećeše svu bogatu Mačvu,
Valovitu Drinu prebrodiše,
I čestitu Bosnu prejezdiše,
Te padoše na krajinu ljutu,
Baš u Vakup prokletu palanku,
A na kulu Kulin-kapetana
Prvi drugom tiho govoraše:
- Misim, šta reći? Što nas prati ovaj treći? :undecided:

[причалица]

Polećela tri vrana gavrana,
Sa Mišara polja širokoga
A od Šapca grada bijeloga,
Prelećeše svu bogatu Mačvu,
Valovitu Drinu prebrodiše,
I čestitu Bosnu prejezdiše,
Te padoše na krajinu ljutu,
Baš u Vakup prokletu palanku,
A na kulu Kulin-kapetana
Prvi drugom tiho govoraše:
- Misim, šta reći? Što nas prati ovaj treći? :undecided:

sjajno.

[Zaga]

BOSANSKA LJUBAVNA 1 DEO
Vjetar duva,
šljive otpadaju
trule šljive muve spopadaju.
Krmci jedu da ne propadaju,
...tvoje mi se oči dopadaju.

Tvoje oči ko farovi FIćE
ti si moje omiljeno biće.

Sunce je raspizdilo svoje zrake,
vrapci se deru ko konji,
mene piči depresija,
u duši mi opsesija,
jebo mater ako te ne volim!

[Kovač]

Kad sam mogo nisam ćeo
Sad ne mogu ali oću
Pa sam jadan neveseo
Na ovu ladnoću.
Vetar duva a list pada
Stvara pejzaž vrlo tužan
Mrzim kada kiša pada
Jer sam onda vrlo ružan

[Ravnica Carobnica]

Uradite nesto...

Dajte svjetlosti mome licu
Dajte smjeha mojoj duusi
Uradite nesto jako i brzo
Nek udari mi u grudi
Nek blesne munja
Tihog predkisnog dana
Neka se kapi
Kisne u vazduhu tope
Zovite glasno
Sa vrha planine
Nek eho odjekuje
Jako i brzo.

http://razbibriga.net/imported/2010/11/cvetnakisa-1.jpg?t=1262657331

[Ravnica Carobnica]

Pjesma koju on ne cuje...

Jedna kamena streha.
Jedan pokisli student.
Daljinama putovao.
Zavicejem prohujao.
Jele ispozdravljao.
Rijeke pustio da teku.
Mostove blagosiljao.
Ceste pozurivao.
Kad je stigao
Kamenom strehom .

http://razbibriga.net/imported/2010/11/Moonlight_Sonata_by_Aegils-1.jpg
Cekao da dodje ona .
Po koju je djecaka poslao.
Dok je kisa lila.
Strpljivo cekao .
Da dodje djecak il ona
Stigla je pokisla ona.
Student odpozdravi .
Svoga zavicaja.
Mostove u zagljaje.
Cestama zaplete.
Rijeke brze da teku.
Sad cutljivo ugarke gasi.
Suseci kosulje bijele.
Veselo pucketa vatra.
Dosla je ona.
to nema kapljica kise.
Pokislog studenta.
Kosulja mekih.
Cuteci i sad teku rijeke.
Jure mostovi i ceste
. Samo studenta nikad vise.
Pa nek je dosla ona.

[Slovenska]

RASPECE


Nocas vatra...
aveti-
u meni.
Sagoreva razum
boli nezno.
Leluja moj strah
obesen o ulicnu
svetiljku.
Olovno nebo
bez mene
sacekuje umiranje reke.
Dolaze gromovi
i
ja sa njima.
Osecam u kamenu umiranje.
Krovovi podamnom
nezni.
Kisa u slutnjama...
ja sam visoko...a ti...
U pesku kosti tvoje
odjekuju mnome.
Lobanja prepuna ruza.
Dodirujem
strmoglavo
blato na tvojim nogama.
Jezikom osecam kugu.
Umem da igram
kao i juce...
istu igru smrti.

Slovenska

[Пркос]

PUT SRCA(4)

Ti uvek podji gde srce te zove,
medj oblake poleti u srediste duse.
,Pomeri sunce,planine i more
u tajno skroviste do prve bore.

I nikada nemoj zazaliti zoru,
sto svanula budi snove nezne.
Ona samo zeli da ih prva cuje,
dok kosa ne zabeli i zaborav krene.

A kad damar drhti i pocne da bije,
dlanom ga vlaznim umiri i stegni.
Pusti da otkucaj nagovestaj bude,
prethodnica topla ,java snovidjenih.

I idi dalje gde srce te salje,
i ne pitaj zasto ,i da li to hoce.
Budi mu oslonac,podrska,ne breme,
budi mu smernica,putokaz kroz vreme.

Ono sto leti i odnosi k`o lopov,
ukradeno od svih pogleda i reci.
Stani na braniku osecanja svojih,
lepote i ljubavi, trenutaka brojnih.

I zato podji gde srce ti kaze,
prepreke skloni pogledom stene.
Zamajcem oka u skroviste prenesi
ljubavi svoje ,zelje i htenje.

by Prkos

[Dijenek]

Посебан дан

Данас је устао пре звона.
Јер, данас му је био посебан дан. Данас је требало да се види с Њом. Постоје оне и Она.
И он је тога потпуно свестан. Она је он. И он је Она. Разумеју се и док ћуте, можда и боље него кад причају. Довољно је само да се гледају.
Одавно је одустао од покушаја да је описује другим људима. Увек би му понестало речи. Њему, за којег кажу да су речи његове играчке.
А трудио се, није да није.
Али, свака реч коју би покушао да употреби за њу је била или недовољно добра или су је већ други потрошили на друге жене. Оне које јој ни по чему нису дорасле.
И оне које су обесмишљавале те речи.
О, лако је описати Њен изглед, плаву косу и зелено-плаве очи, витко тело и лепе, чврсте мале груди. Гузу, исто тако малу, али као створену баш за његово крило. Те нежне прсте. Дугуљасте, а опет јаке. Како ли само гребу по леђима, често се питао. Усне од којих је тешко одвојити поглед јер доња указује на прикривену страст.
Потиснуту због околине и места у друштву.
Због улога које је играла. Она, којој ни једна није одговарала, али која се у свакој савршено сналазила.
Данас је устао пре звона.
Лак као перо, истуширао се и скратио бркове. Насмејан. Сањао ју је. Воли кад је сања.
Кренуо је од куће довољно да стигне бар десет минута раније. Волео је да је гледа док улази у њихов кафић у којем се одувек срећу. Да је гледа како пролази између столова и иде ка њему.
И, увек када би стигао после Ње, морао је да пази како прилази столу јер је имао утисак како му биће прерасте тело за пола броја. Па је увек постојала могућност за запне за сто, столицу или неки од подијума кафића. Кад би је видео како седи, за њега није постојало ништа осим њених очију, привлачила га је као магнет.
Одувек је имао утисак да би могао да је види и кад би му везали очи.
Данас је стигла пре њега. Савршено дотерана седела је за столом у углу. Одмах ју је угледао. Осмехнуо се. Она је узвратила осмех.
Опет је постао свестан колико је воли. И на који начин је воли. Колико је Она њему посебна на начин непреводив у речи. Жена која му је припадала цела и којој је припадао цео. А опет није. Чудно за друге људе. Не и за њих.
Руковали су се.
Без пољупца.
Прехлађена је и зато га није пољубила. Као да он не би због Ње прележао и мале богиње ако треба. Или велике... Није битно, само да осети додир тих усана на свом образу.
Волео је Њу поред себе. Волео је себе поред Ње.
Причали су о свему, као људи који се дуго нису видели али који се никад не растају.
И смејали су се заједно, опет и изнова.
Осећали бриге и сумње једно другога.
Просто су постојали заједно.
О, немојте да мислите да су они неки љубавници или нека комбинација.
Нису.
Они су више од тога.
Мада, истини за вољу, никад нису делили постељу. Ни купатило. Ни сто или столицу.
Но, не значи да неће.
Али за сада нису.
Били су скоро па платоничари.
Јер, да је било до њега, била би Она и на столу, и на столици, и у купатилу и у постељи.
А и он би био ту негде. Најближе што се може.
Но, Њена реч је била закон. Цревно слово.
Волео је по цену да је нема.
Не мислите да је он неки слабић. Свашта се о њему може рећи али то је некако најдаље од истине.
Она му је битна и он је поштовао Њене жеље. Све Њене жеље. Чак и када је знао да нису добре за Њу. Али знао је да код Ње наметање не помаже и не доноси дуготрајну добит.
А њему је била битна обострана дуготрајна добит.
И тако је пролетело тих сат и по које су имали на располагању.
Неосетно.
И растали су се носећи једно друго са собом.
Заувек.

И не питајте се сада што сам вам испричао ову наизглед бесмислену причу, без почетка и краја.
Она је само цртица из живота то двоје надљуди...

[Dijenek]

Улови ме речима.
Не користи откопчано дугме,
скупи парфем
и бестидни поглед...
Лови ме речима...
...Онима које кажеш
и онима које прећутиш...

И песма и прича су објављене и на још једном месту
али сам хтео да их поделим и са вама...
Ускоро ћу објавити нешто што ће стајати само овде...

Позз

[Only Marko now]

Дa ли пијaн јa сaм и oдвaљeн ко мајка,
ил' ми се тo пред очима појави нека бајка?
Скинула си маску, открила си лице,
засенила очи моје ликом лепотице!

Срце ми се пренуло, не зна где се денуло.
Осетивши слатку чежњу, начисто је шенуло.
Мрзећи те, заволех те лудо,
мож' бит' да је само варка, а можда и чудо.

Шта радити сад, како избећи пад?
Волети те к'о Франческо Лауру, нисам рад.
Кажи ми друже, којим ми путем кренути ваља,
нисам рад опет, ни да ми љубав буде даља.

Ja inace pisem prozu. Ne znam sta mi bi.

[kizamali]

]TAMO

Dopusti mi da samo na tren te dotaknem da priblizim svoje oci tvojim
i da lagano na te medne usnice spustim svoje
da u mislima odem daleko u ne zaborav daleko,a opet tu,
tu kraj tebe ljubeci tvoje medene usnice.
Al znam !
Znam,da je ovo sto trazim ne moguce dobiti,
znam da je ovo sto trazim previse.
Al,dopusti mi da barem na tren uhvatim te za ruke,
pa cu da odem.
Da odem daleko tamo gdje moje srce ce ponovo zeljeti samo tvoje,
tamo gdje moje oci ce zeljeti da gledaju samo tvoje
tamo gdje moje usne ce zeljeti da ljube samo tvoje
tamo gdje ce moje ruke biti zeljne samo tvog zagrljaja
tamo... tamo....
Gdje sve ovo pocine opet iz pocetka
gdje sjedim ja u cosku i mislim o tebi kao ne dostiznoj tački,
gdje mi je puka zelja samo da na tren te dotaknem.
Tamo gdje sve ovo postaju opet snovi
i a ko snovi nisu ni prestali biti..

[DaDole]

...i zastanem tako ispred sebe "sama na ovoj obali koju ste napustili i predali bezvoljno" nekako umirena spoznajom da je mnogo obala i mnogo onih koji su sami..zastanem tako na vratima na kojima kuca poštovaje prema tvojim riječima..
da,znam..oboma je jasno da živimo životima pravodobno uvrštenim u većinu i da nismo uvijek bili kovači svoje sreće..nesreće možda..
Prvi si prepoznao i zastao..meni je preostalo samo da prihvatim i pustim ovo moranje na papir jer ga piše onaj najčistiji dio mene,onaj isti dio Od mene koji ne može samo tako da ispusti mrvice radosti u okvirima koji su bili jasni i zadani,a ipak tako dovoljni..hej,upravo čujem ..."...nije važno odakle sam,sve dok znadeš kuda putujem.."
I ovdje silazim.... sa onim istim osmijehom koji tako voliš..ovdje pored ceste koju je nekad neko označio za nježnost..

[NN lice]

Nikome vise ne pricam o tebi
i tvoj lik je sve bledji u mome secanju.
Bojim se da zaspim,
jer mozda te se sutra necu secati.
A ako te zaboravim,
koga cu onda voleti??

NN

[mica]

Jedan od onih koji ocekuju da se sve zamagli i nestane u trenu kad udahne?
Ah, rezistencijo stecena pri rodjenju, ah ti hiperaktivni mozgu koji se na opit.


Ja sam more stubova uz koje prolazim, ja sam plima misli koja nadolazi.
Ja sam ja...jedan, neponovljiv...nikada.


Demon vatre, demon mira, demon pozude i nemira,
po venama svira. I dira.


U najdublju, u najjacu. Krik da nadjaca, glavu da obori, za nas da se bori.


Gori. Ko gori? Koga jos bol potpuno obori?
I cija se...cija se...nad glavama nasim vijori?


Zbori! Zbori sumraku, zbori veceri, tamo, ljubavnice moja nova.
Zbori! Dusu odmori, misao odgodi.


Stoji! Postojano stoji dok stencuge padaju na tebe. I usta otvori.


Zatvori. Cula u bezdan pritvori. Pusti trolove da puze, a misao da prati pesmu muze.


A onda ocima onog ko druge ne vidi, i osmehom nekog ko nesto tajno zna,
produzi tamo gde retki prosli su ikada.


I smej se. Smej se ti maleni stvore, cudni izdanku svoje rodne gore.

Zivot je...zivot je...Zivot je moja sansa da izgradim dusu."
"Vratio si se?"
"Vratio."
"Oh, jel to Velicanstveni nas, veliki pred ljudima, mali pred samim sobom?"
"Takve reci ti nisu bas neophodne."
"Sto, da neces da naredis da mi odrube glavu?"
"Ko je sad pa ovaj?"
"Ne prepoznajes me? Mozda ako ti se jos malo iskezim u lice?"
"Takva trulez se tesko zaboravlja...ali ne, i dalje ne znam ko si."
"E, jadna ona kojoj zivot tebe takvog mekusastog uputi"
"Srecan onaj koji se tebe otarasi."
"Kaljave ti cipele."
"Kaljava i voda kojom nekoc prodjoh, dubok vir u kome ti nestade."
"Jel to...?"
"Niko, to je niko. Uskrsnuli davljenik. Od jata odvojena ptica. On je bestemeljan Niko."
"Hah, a tebi vidim cvetaju ruze bez mene."
"Ne cvetaju ruze, al' ne vene ni trava."
"Jesi li i nju istreso u nekoj barustini kao i mene?"
"Ona nikad nije ni bila moja.
"Jok, cija je onda bila?"
"Njegova, njihova...ponajvise njihova, i tvoja. Samo sto ti nikada nisi bio njen."
"Nisam bio njen, a krenuo sam putem kojim ni ludaci ne polaze?"
"Nikada ti nisi bio svoj! Kao takav uskracen si za iskustvo pripadanja bilokome."
"Plakao sam, lomio, vristao. Setao ko besan lav. Pretio. Potezanje noza pominjao."
"A onda si mene prelomio."
"Nisam. Nisam znao gde cu i sta cu. Sve je nestalo."
"Nije nestalo nista sto je postojalo. Nestala je tvoja iluzija"
"Silovan sam. Shvatas li ti koliko sam puta ja bio silovan? I koliko su se cesto one psihodelije od misli pojavljivale u mojoj glavi? Koliko sam bio nesposoban da zivim. Kao duh postrojen nasred najprometnije raskrsnice kraj i kroz koga prolaze predmeti i vreme. Trcao sam mnogo puta kao napusten pas za grupama onih koji su se cilnili dostojnima. A oni, ili truli. ili nesposobni da me vide. Opijao se mrakom, nestajao iza zavesa. Igrao se zmurki sa samim sobom. Padao sam, znas li ti koliko sam puta nicice padao na kolena pred onima koji mi ni pogleda nisu bili dostojni? Bio sam klovn. Sposoban, ali nekanalisan. Svaciji, ali ne i svoj. Silovan sam! Cepan! Razdiran do temelja!"
"Ti temelje nisi imao."
"Ne gledaj me i ne obracaj mi se tako!"
"Nisi nimalo jaci i zreliji sad"
"Jak sam. Najjaci sam! Moja ce ponovo da gospodari zivotom tvojim!"
"Zaklopicu oci, a ti nestani."
"Dvaput si me se odreko!"
"Dvaput ti dao sansu da dobijes telo."
"Tvoje! Tvoje telo! Da me ponizis. Izjednacis sa nistavilom! Ubijes, a ne udostojis se ni da me zakopas."
"Zmurim. Odlazim. Nema te."
"Stani, gade!"
"Ubi se. Ostrica pravo u srce tog tvog ega! I iznad vode! Da talasi zuc razrede..."

[mica]

Pogleda zakovanog negde postrance, covek u ishabanom odelu ulazi medju mnogobrojne rafove. Udise zadah proslosti. Nozdrve se sire, pogled zamagljuje, telo postaje sve teze i teze… Dok ustima prinosi casu punu crnog vina…dok mirise kvalitetni konjak…dok gleda zenu kako se polako svlaci pred njegovim ocima…dok mu se muzika uvlaci duboko u usnu skoljku…i dok zivot polako pocinje da menja svoju formu…dusa mu naspusta telo. Kad oseti bujicu koja ga nosi, kad oseti da je otrgnut od sumorne svakodnevice, kad se oseti snazan, svoj, nepobediv…kad krv prostruji venama, zapali se plam u ocima i kad ruka mahnito krene da prelazi sa leve na desnu stranu hartije…ziv je, on je ziv!
I postaje zrtva sopstvenih nagona…postaje drvena barka koju oluja nemilosrdno pokusava da nasuka na sprudove. I gine… Svaki put iznova. Pretrcava preko bojnog polja, ratuje sam sa sobom, pregovara, potpisuje sporazume…unistava, rusi, pali…polaze cvece… Juri…zivi, dise… Oseca kako sekunda, svaki udah, otkucaj srca siri pore njegove duse, i kao zagrejan metal po kozi, urezuje sebe… Jer on je to…bela hartija po kojoj zivot ostavlja svoje tragove. Telo koje demon zivota zaposeda i nemilosrdno koristi kao svoga glasnika. “Slepo me sluzi i pokazacu ti ono sto nijedan covek video nije… Slepo me sluzi i pokazacu ti najdublje delove ljudske duse, zakoracices u mrak, zakoracices u svetlo…padaces u ponore, dizati se u visine…i ispisaces stranice te tvoje otrcane sveske.”
Na kraju, mala je razlika izmedju onog ko stoji sa ove ili one strane papira. Svi bivamo iskoristeni od strane istog bica…od strane istog demona. I svi padamo u isti zanos, svacija dusa jeca od radosti, od tuge, ushicenja… Zaposednuta, mala bica. Dozivotni sadomazohisti. Ali granice duse se sa svakom stranicom sire, vazduh postaje cistiji, voda bistirija, nebo vedrije, cvet ima jacu boju...misli dobijaju na ostrini.
Leze u krevet i zatvara oci dok spaljeno meso duse cvrci i hladi se formirajuci oziljak… Do sledeceg puta, opsesijo moja.

[mica]

Zujanje...slike pred ocima smenjuju se na tren.
Bljesak svetlosti. Magloviti likovi...maske... Sapati...
mrak...sapati... Ruke uperene ka telu. Dodiri...njeni...njegovi... Bol.


Prsti zariveni u beli bolnicki carsav. Glava se pomera levo desno,
vidljiv grc na licu, brzo nadimanje grudi. (Odzavanja ubrzano bip, bip, bip...)
Nerazumno mumlanje: "...ne...ne...nije...ne...nije ona...ne...laz". Jaka bela
neonska svetlost. Bol u potiljku, suzene oci, glava delimicno okrenuta u stranu.
pora adaptacija na iznenadnu svetlost. Belo okreceni zidovi, bele zavese. Belo
ofarbani metalni ram kreveta, bele poveske za ruke i noge. Belo...sterilno belo.
Pulsiranje u potiljacnom delu glave. Na otkrivenom delu podlaktice masnice. Mucnina,
zedj...ispucale usne. Koraci. Beo mantil. Vitka figura promice pored kreveta.
Ubrizgava nekakvu tecnost u cevcicu. Vraca se do ivice kreveta, tabla u rukama,
zamisljen pogled dok zapisuje nesto na papir. Usiljen smesak i pogled u oci.
Bez reci izlazi napolje. Kapci sve tezi, ubrzo se ponovo zaklapaju.


...Mracna ulica, mokra. Zvuk vode koja se jos uvek cedi niz oluke okolnih zgrada.
Odzvanjanje stikli. Ruke u dzepovima crnog mantila, bez imalo oklevanja koracanje
u mrak...u nepoznato. Miris zapustenog, miris urina iz okolnih ulaza. U daljini
treperava svetlost jedne ulicne svetiljke koja jedva osvetljava nesto. "Stani!",
naredjuje duboki, grub muski glas. Nakon par sekundi pale se farovi automobila...
zaslepljuju. Nekoliko silueta iznice iz mraka. Siroka odeca, svi sa nekakvim kapuljacama
na glavi. Koracaju u istom pravcu, poput krda divljih zveri priblizavaju se polako zrtvi
...opkoljavaju je. Puls se ubrzava. Sapati...grohotan smeh...podgurkivanja. Glava oborena
...pogled fixiran za baricu u kojoj opalescira slaba svetlost. Odjednom tisina.
Necije stopalo ulazi u vidokrug. Glava se podize...suocavanje sa covekom cudovisnih
dimenzija... "Hahahahah..." Osecaj mucnine zbog zadaha koji pocinje da se siri vazduhom.
"Vidi, vidi...glasine su tacne...pticica posecuje nasa gnezda". Prezriv pogled, prkos koji
izbija iz ociju. "Heh...mani se ironije, molim te", skeniranje od glave do pete...
"ocigledno da ti i ne stoji". Jedno "uuuuuu" se razleze u pozadini. "Tisina! Imas ono
sto trazim?"


"Molim Vas, postarajte se da do njih nista ne dodje, barem ne odmah!" Zbunjen pogled...
"do kojih njih, gospodine?" "Novinara, dabome. Zbog nje same, a i zbog nas. Ne pise nam
se dobro ako nas se ponovo docepaju lesinari", izduvava dim od cigarete, "nego, jel' mogu
da je vidim?"


..."Sta da li imam? Carobni prah, duso?", ruke krecu ka telu i obuhvataju struk.
Telo se otima, "bezi bre, svinjo, od mene, sklanjaj se! Donela sam koliko treba,
Daj mi pa da idem!". Vadi kesicu iz dzepa i pruza je, "za ovakvu klijentelu,
samo najbolje." Zacaklile se oci kad su videle svezanj novcanica.
Ruka krece ka kesici, ali je ovaj zaustavlja. Povlaci telo, vodi kroz mrak.
Telo posrce nakon udara u uvicu trotoara. Zaustavlja se, ruka krece skroz vazduh
...obraz bridi. Silina udarca primorava telo da se opruzi po mokrom asfaltu.
Poderane crne carape...zvuk nalik cviljenju. Odjednom se ruka spusta na rame,
podize telo i naslanja ga uz oronuli zid zgrade, Zadize rukav, ispravlja ruku,
drzi je cvrsto. Koraci... Igla se zariva u venu...bol...telo ispijeno,
bez snage da se odupre. Zatvorene usi...zujanje. "Ovo si htela, ne?",
krenu da razdvaja kolena telu, "sad jedan poklon od svih nas".


"Nije valjda da su joj ovo uradili?", rece gledajuci kroz staklo bolnicke sobe.
"Ostavite me samog, molim Vas", seda na fotelju pored kreveta. Zavoj preko lica,
skorela krv na usnama, hematom na oku...polomljeni nokti, tragovi neke prljavstine
pod njima. Cuti dugo....i gleda. "Eh mala, kao da sam znao. Kao da sam vec igrao u
ovom filmu. Lepo sam im pricao...i starom i onom tvom...svima njima. Tvoja opsesija
uspehom mi je oduvek unosila neki nemir. Biti najbolja...blistati...biti postovana.
I kamen popuca kad ga pritisnes prejako."


...Glasovi, smeh...udarci. Tutnjanje u glavi. Dodiri, razliciti mirisi.
Miris oznojenih tela...mesavine telesnih tecnosti. Bol...silovita...
grcevito stezanje butina. Uzalud. Osecaj besa, ponizenosti...porazenosti.
Ukus krvi na usnama, ukus suza. Kamencici se zabijaju u neznu, negovanu kozu.
Vristanje. Strah. Osecaj nemoci. Kisa dobuje...spira prljavstinu.
Pokidani lancic nosen kisnim potocicem upada u obliznji kanalizacioni otvor.
Poslednji iz grupe se spusta na zemlju. Uzdasi...roktanje...zaneseni pokreti tela.
Ustaje, otresa se, baca poslednji pogled ka telu. "Pu, kucko"...
pljuvacka leti kroz vazduh i lepi se za lice. Zvuk lomnjave stakla u blizini...
ostar bol. Prizor pocinje da se zamracuje...zujanje polako nestaje...tisina.
Tisina koja donosi spokoj, donosi zaborav.


Jutro. Sunceva svetlost ulazi u sobu kroz velike prozore, unosi zivot. U sobi samo telo.
Probudjeno...unezvereno. Ustaje, prilazi lavabou. Baca pogled u ogledalo. Pruza ruke ka
licu, kida zavoje. Krv se proliva iz tek usivenih rana. Vristanje. Spusta se niz zid...
klizi... Glava medju nogama...krv kaplje. Izlazi u hodnik, cuje poznati glas u blizini,
"a sta cemo sa detetom? Nije u stanju da prihvati to, siguran sam".
"Dete...kakvo dete...", misli munjevito prolaze kroz glavu.
Materijalni dokaz mucenja, ponizenja... Ubijena dusa...
nema niceg vise unutar ovog tela. Koraca hodnikom. Svetlost u daljini...mami...doziva.
Ruka krece ka prozoru...krvavi odraz u staklu...okrece kvaku. Vetar zapahuje lice,
hladi rane. Noga na prozorskom oknu. Zbunjeni pogledi prolaznika. Kapci zatvoreni..
ruke rasirene... Skace u bezdan...prilika za novi pocetak. Osecaj beskonacnog lebdenja.
Izdah...tup udarac o asfalt...lokva krvi. Povici...ljudi pocinju da prilaze, ne verujuci
sta se upravo dogodilo.
Telo ulazi u vidokrug. Osmeh na licu...ponovo. "Uspela si i ovog puta..uspela.
Ponovo velika, ponovo blistava".

[mica]

ne mogu da cujem nista kroz noc,nema te..utihnula si odjednom,opet me ostavivsi u istom stanju kao i prosli put..i onaj tamo..i onaj pre njega..nema ni one zvezde na nebu koju smo zajedno gledale,kad smo daleko..nema nista..ponekad se pitam da li je tvoje postojanje san ili java? Jesi li samo deo moje fantazije,nevaljala devojojcice? Il si me samo opet iscedila i pobegla sa nekom boljom,trenutnom zanimacijom da bi se vratila kad se istrosis? Reci nesto,bilo sta,makar me to ubilo na trenutak. Samo me oslobodi sebe vec jednom...

[kizamali]

Eh ta dva umiljata oka
tako puna sjaja i ljepote,
cije zjenice izgledaju poput
dva odbjegla zara sa zarista,
koja tako lijepo i jako svjetlucaju
da obasjavaju moju dusu i
skidaju okove s srca
vracajuci me ponovo na noge i
dajuci mi tako ponovo onaj
lijepi osjecaj zivahnosti i srece.

[Sarmica]

:)leeeepo:srce:

[mica]

kada mi jutro pocne bez tebe
i kada nemam te
niti ton jedan ja ne cujem
zvuci nemi su..
nista ne ocekujem
a svemu se nadam
i tad tvoj glas,mami me
da u bezdan padam..
kao psa,sutni me
bolje ti je bez mene
i sebi teska budem
kada te nemam...

[lider]

ПРИРОДНА

Још се жито младо, зелени у мени
Сутон око жари, у недоглед све пупи
Кад једном одлучиш, стварно крени
У кофер један, читав се живот скупи.

Никада нисам сазнао, дрвећу ко да снагу да олиста
И како се то у кошницама пчеле у безброј роје
Природу у теби немогу да мењам, остала је иста
За тебе био сам сликар, који је вешто мешао боје.

Знаш, постоји једна мирна банатска река
И само с пролећа земљу плодну муљем дави
И када наиђу топли дани, појави се ада што чека
Ретко разумљив говор риба, ако си у пролазу ти јој се јави.

Жуборе у мени, фрушкогорска два потока
Са лица литица необријана маховина прекрила стене
Е, некада сам ту био у два скока...
Време је, време да се крене.

[lider]

ЦРНА СРНА

Од првог тренутка
Бескрајно мазних додира у тами
Био сам посве сигуран
Она се никада неће променити,
Да ће остати сасвим иста,
Као и пре.
Да ће једном, када науми
Сву снагу сопствене реке
Прелити преко бране.
Јер језеро је њена крлетка,
Њени окови, букагије.
И узалуд се клела
Како свет има другачију боју
Од када мене је срела.
Да хиљаду бубњева у њој дамара
Да смо нас двоје склад,
Симфонија
О Боже, каква иронија
Поверовах у сваку реч речену
И не речену
Лебдео сам некуда. Између неба
Између тла
Ја
Труло дрво наједном почех да рађам
Заволех мраве и људе
Срећа ми зарила лице
Заволех скитнице и псе луталице.
Сад, наједном више немам речи
Оставио сам их под прагом
Неозидане куће чежње,
У дворишту од триста мука
Заробљрне у мрежи паука
Самују
Тихо, без јаука.

[lider]

TEMENA

Sama mučiš svoju muku
I muke moje muče mene
Ispod koze trazim trunku
Semena dana što vene.

Na moje oči umire dan
Sunce crveno krvari
Lagano tone u svoj san
Mrak tamom pomera stvari

Sve mi je nadohvat ruke
A nekako bezi
Ja sam magnet za muke
Pobesneli pas rezi

I Mesec večeras kasni
Jorgan oblaka pokrio zvezde
Noćni leptiri previše glasni
Oko glave mi jezde

Noć vetrom kozu reze
Bacim pogled ispod rebara
Noćas je baš nekako sveze
Stisnuto srce brzo udara

Teme grejem ispod neona
Stojim a senka moja se kreće
Sa Severa rekom javlja se ona
O Boze ja gorim od sreće

Sama mučiš svoju muku
I muke moje muče mene
Ispod koze trazim trunku
Semena dana što vene.

[lider]

PET SUZA


Gnjili poslednje veče
Pod septembarskom krošnjom
Vreli Mesec tabane peče
Zemlja se gizda zlatnom nošnjom
Još jedna suza iz oka poteče.

Kao pas kosku zakopavam dane
Naramak godina na leđima nosim
Pa ih ređam lagano, dok ne svane
Ćuteći mislima njenu ljubav prosim
Evo i druga suza iz oka kane.

Levom šakom sam zguzvao leto
Desnom samog sebe udaram u čelo
Sve mi je prošlo u grudima razapeto
Sutra me čeka dan obojen u belo
Suzi trećoj obraz je zasmeto.

Ogrtač od magle pravim
Za predstojeće dane, hladne, teške
Krenuh samoći da se javim
Preko reka i mora prelazim peške
U suzi četvrtoj se davim.

Istrulio septembar kraj mene se smeje
Dok oziljke po meni broji
Bol je sneg što po meni veje
I oblak mračno siv nad glavom što stoji
Suza peta dušu mi greje.

[lider]

SVRATI


Danas sam prstima
Odkinuo dve trepavice
I njima pletem
Paučinu nade
Protkanu najfinijom maglom
Čeznje
Razbacane u oku.
Zato je tvoj glas
Pomalo tuzan
I zvoni na daljinu
Kao eho
Između vertikalnih zidova
Kanjona naših dvorišta
Na preferiji samoljublja.
Danas sam tezi
Za jednu kap briga
Iako sam otvorio kišobran osmeha
Iznad temena
Vremena
Mora da ga je iz ruke
Istrgao vetar
Tvoje tuge
A ja zauzet kukičenjem
Dana
Ni osetio nisam
Da je odleteo iz dlana.

E, hajde
Svrati u moje oko.

[tol]

UZDAH

curi nebo
cmizdrava reka kiše
ma za sve leta
zime i jeseni
vlage previše
a proleće moje
tihuje i uzdiše
još u meni vremeni
sunca bi
iz očiju nekih
da me greje
poput dana vrelog
ako se pitam
šta bih zauvek
od života ovog
preostalog
i ribici zlatnoj
premorenoj
olakšam
muke od želja
milijardu
eto
neku mansardu
za dvoje
mek
od ruže ležaj
topao zagrljaj
i poljubac
kao lek.
Dovoljno.

[tol]

TI KOJI JESI

Kada mir to zapoveda
i um neda svest da klone
posegnu tad ruke tvoje
zagrljajem da pozvone

kada čisto bude bistro
kad misao misli hrani
zacvili tad iskušenje
da pokori sve što kani

budeš blago čak mu nalik
budeš drago kad te hoće
budeš neko nekom nekad
tek sezonsko slatko voće

.......
Ipak jesi to što imaš
u reveru gen prikačen
krajputaš što isijava
udisaj u večnost bačen.

[tol]

POŽAR

juri ura uru
ja bih novu turu
sladoleda liza
čokoladnog
iz friza
da sladim minute
pričkinute
izmedju naših tela
ej izgoreh
do pepela
pa uzletela
ko strela
sladoledu
čokoladnom
za pobedu
ti si na redu
poruči novu turu
drhtim,
ciljaš u metu
i opet bih da letimo
u duetu.

[tol]

STOMP ZA DRAGOG

Kao astralno posmatranje
neizvesnog trajanja
pa se udaljiš malo
žmirkavo licitiraš
odugovlaćiš
zveckanje kriterijuma
uslovljavanje da pukne sumnja
poput luftbalona u prenaprezanju
i gle!
raspršiš grlen smeh
poput bućkanja "žabica" po vodi
i-baš-te- briga-jer-ti-tako-hoceš
prstima pastelnih tisaka
jer slika zahteva nežnost
kao glans na putenoj ponudi
i ti je maziš kolebljivo

Eh moj Dragi
jedan si obljub poželeo
kako bi nebo zajecalo
ogladnelim izazovom
od pogleda užarenih
u noći gologlavih oblaka
i ugriza meseca po telu
kao stigma probudjenih

Kako bi glasno odskočilo jutro
o ledinu priznanja
da čežnjom vremenim u tebi
i bez prisile - istina:
šepurenje obeliska
ti spreman za jutarnji galop

Eh moj dragi
rasprodajem groteske iz prošlosti
i muziku blokeja čizama lutalica
u raskoraku dotrajalih ljubavi

Danas otvaram izložbu holograma
po zidovima moje duše
ulazak je besplatan.

[kizamali]

lijepi tekstovi ;)

[Bisernica]

..jutro posle,i pitanje isto,a vreme teče...
i nismo mi u njemu samo prolaznici,već ono i u nama prolazi,neumitno...
svakim novim danom jedan list u nama opadne i složi se na humus duše,
polako uvene i samo uspomena na svaku od njegovih žilica ostane....
i tako svaki dan ,a vreme prolazi pored nas....i u nama...i mi u njemu ....
ono u nama traga ostavi...nismo li zato tu da i mi svoj trag ostavimo u vremenu....
kao parni valjak koji se polako ali sigurno kreće ...u *garažu*...
ostane samo sećanje na jedan tren....zapisano na nekoj od stranica dnevnika .....
pamćenjem ga ovekovečimo dok nas ima ....i kada nas dotakne ...

.....ali vreme niko još ne zaustavi....ni na tren...

[mare]

muku mučim
biologiju učim
šta će mi dati
da mi je znati

[Bisernica]

Znam da ćeš samo preleteti pogledom,ma koliko bila velika
ova slova što Ti igraju pred očima u kaleidoskopu boja
....ili bola,ne znam više ni sama.....

Tastatura i ekran,kao tišina i čalma .....toliko togaTi želim na pisati ...ali,
ovaj put tražim samo reč,jednu ili dvije,koje će ovu udaljenost
barem za tren manjom učiniti.....,ali što ova svetlucava površina ekrana
može reći ?!...ili čuti?!...ni glasa dati.....može li preneti ?!....

Poljubac veliki,...da se okupaš u njemu !!

[Paranoik]

Jasmina

Izbledeo sam
Kao što blede sećanja
Iz tvojih misli iščileo
Nestao, za vijek vijekova

Nema me
A hteo bih da me
U tvom srcu bude
Da kuca u ritmu moga imena

A šta bih sanjao
Da tebe nije
Opet stare,
Poznate košmare

Od straha sam
Gradio zabran
I hteo u njega da te strpam
Da te druge oči ne vide

Da niko ne otkrije
Da postoji žena kao ti
Sanjao sam da si moja tajna
Neotkrivena, celom svetu neznana

Trudim se da mislim
Da si samo zabluda
Da nisi nikada
Ni postojala

Uzalud, neće te to otrgnuti
Iz sećanja
Jer mi telo drhi
U ritmu tvoga imena

[Paranoik]

Žena


Dodirni me
Daj mi znak telom svojim
Ne pričaj ništa, ne idi
Bez tebe prestajem da postojim

Neka tvoje ruke umesto usana
Ispričaju najlepšu priču meni
Koji se tvojemu telu klanjam
I divim tebi, najlepšoj ženi

Neka me dotaknu tvoje usne
Nek osete ukus kože moje
Daj da izgorimo u plamenu požude
Pa da se u ludačkom zanosu tela nam spoje

Pa neka i propadne svet
Neka se isuše reke i sruše planine
Dodirni me samo pogledom svojim
I strašću baci u visine

Sa kojih nikada, nikada ja se spustio ne bih
I ostao tobom večno zanesen
A sve ženo poklonio bih tebi
Da nam se usne spoje još jednom, pa makar na tren

[Bisernica]

Još jedan prođe dan i nepovratno odlazi još jedna godina života ,
a ja još uvek kao da očekujem da će se nešto desiti ...reč
ili pokret koji bi imao neko posebno ,samo meni znano
značenje ....zadrhti u meni želja za tobom,osećam te blizu
iako si miljama daleko...bez očiju te vidim i bez sluha čujem ...
Uzimam paletu šarenih osećanja i mešam boje emocija...
oslikavam sliku unutrašnje strane srca ,tamo gde si ti...
Koju boju noćas da stavim da prekrijem tugu...zelenu ?!
Kojom bojom oslikati reči koje izgovaraju tvoje usne,da bi bile
ljubičaste ...da pomešam crvenu boju tvojih usana i plavu boju mora ?!
Ili je dovoljna samo žuta ...ona će osvetliti noć poput sunca ...
Ako te oslikam žutom i dodam malo narandžaste,tek radi nijanse
jutarnjeg rađanja...i ako ne izgovoriš ništa,i ako reči ne budu ljubičaste
i ako ne uradiš ništa, i ako ničem ne daš nikakvo posebno značenje..
imat ću dovoljno svetla da pronađem put iz tame koju rađa samoća.
Noć je ....ipak ću uzeti srebrnu i oslikati te bojom Meseca.....srebrom
koje ostavlja trag ....svake noći na istoj stazi ..na mlečnom putu uzdaha
i treptaja u isčekivanju trenutka koji nosi reči obojene ljubičasto ....
Koju boju da stavim da prekrijem noć ...
....zelenu boju oka mog :heart:

[Bisernica]

Život je satkan od sitnica.Zbir malih stvari čini celinu...
Sreću čine male stvari....one koje znamo prepoznati..
Trenutci ....u kojima aplaudiramo životu za poklonjenu boju,
stih ili melodiju...za lepu reč ,za jedno iskreno hvala ili izvini.
Za novo jutro i sunce u oku,za svako novo predvečerje i zvezdanu
noć u kojoj se sve sitnice tog dana saberu u celinu ...za miran san.
Trenutci ...oni koji su skriveni u senkama nesigurnosti i oni koje
ne prepoznajemo lako...trenutak koji proleti i onaj koji ostaje večno
negde u sećanju ,dragocenost čija vrednost godinama raste,jer ni
jedan drugi ga ne može nadmašiti ..neponovljivost trenutka je misterij
vremena koje nam je dato...kako drugačije sagledati velikodušnost
života koji nam ih poklanja...znamo li taj poklon uvek s jednakom
zahvalnošću primiti?!
Udišem trenutak ,čujem ga ,osećam ,vidim i zamišljam nijanse
boja kojima zrači ,upijam njegovu toplinu i kitim se sjajem njegovih
bisera...pevam svaki trenutak susreta ....sa srećom ili tugom ...
nije važno ...s jednakom zahvalnošću primam oba...podjedako
me vezuju za tebe ...neraskidivo !
:heart:

[Bisernica]

Zar nije lakše sagledati svemir nego samog sebe.....a upoznati sebe
znači upoznati svet.Ako sebe sami ne poznajemo,kako će nas upoznati drugi....
i važi za sve nas podjednako....neka pravila su univerzalna....a potvrda se teško nalazi,
jer su izuzetci gotovo nepostojeći.Možda nam ti drugi otvaraju oči,često...i otkrivaju nam
ono što sami ne bismo stigli,hteli ili mogli otkriti o sebi.....a opet,ni oni nisu zaštićeni od
prepoznavanja,sagledavanja i čitanja izmedju redova,ponekad pronikneš dublje nego si očekivao,
pa se uplašiš tog novog saznanja,i odustaneš lako i brzo,plašeći se onog što ćeš videti....
A to što bi video je možda baš ono što je najlepši i najtananiji deo....onaj do kojeg se samo
sretniku posreći da stigne.....a da pri tom u te dubine,ni lampu nije morao poneti......
Ko zna......

[Bisernica]

Duša je kao staklena figurina.....ako se previše zanjiše,pad je neminovan,
a komadići stakla se nikad više ne sastave.Ili ,ako bude sreće pa se ne rasprsne,
i veći komadi,kad se nekim*lepkom* zalepe,ostave ružne ožiljke koji vremenom
izgube ružnu crvenu boju,i izblede.....ali se na svaku promenu *vremena* oglase....da su
tu,postoje....i peku.....duša je cudna biljka.....koju ne treba ni prečesto ni previše retko
zalivati.....ma čija da je .

[Rosa]

Bisernica :bravo::raz_060:

[Bisernica]

TRILOGIJA ......jedne spoznaje......

Spoznaja prva - ribo-lovci,udice....i mamci....

Ribolov je drevna veština koju su ljudi usvojili u potrebi da se prehrane...koliko je važna ,kaže i jedna kineska poslovica : "Ako čoveku daš ribu,nahranićeš ga za taj dan,ali ako ga naučiš da lovi ribu,nahranio si ga za ceo život."Veština je razvijena do savršenstva,tako da se nijedna riba ne može osećati sigurnom i zastićenom od namere ribara...ili ribo-lovca.A ribo-lovci su majstori prevare.....,ako mislite da nisu,varate se....ma oni bi i glumcima preoteli slavu u prerušavanju i svekolikom pretvaranju,ne bi li ulovili...ili bolje, *upecali* ribu....posebno,ako se riba jednom već sa udice *otkačila*.Različite ribe se love na različite načine,neke na čekanje,neke na parangal,neke opet na *pesmu* bućkala,naravno...a za neke opet,potrebno je imati baš posebnu udicu.Jedna od takvih je i morska mačka....mami neuhvatljivošću i svojim ukusnim mesom...jer pripremljena,ona zna izazvati onu vrstu slasti koja je možda kratkotrajna...ali se dugo pamti....zadugo ostaje trag...na nepcima...ali ,mačka iako morska,zna i *ogrebati*...ili ujesti,jer ipak je iz roda ajkula...a često se i sa udice zna lako i neočekivano otrgnuti.Za ovu ribu nije samo važno ribar biti....pored dobre udice,moraš i dobar mamac imati,a dobar ribar ima i strpljenja i iskustva da promisli kakav mamac na udicu da stavi.Mamac uobičajeni,uglavnom bude jedna od onih naivnih i *glupih* riba,poput sardele koja se uljuljkana u sopstvena *zamišljena*verovanja ,uglavnom lako i brzo upeca.Ali,za morsku mačku,sardela nije dobar mamac,nju namamiti na udicu zahteva isto tako,slično *slastan* zalogaj...jer čemu prevara,ako rezultat neće biti bogata lovina?!
Vešt ribar,ribo-lovac,jaka udica i dobar mamac.....ili,?...pape,kako se zove ona eška na koju se hita lovrata teška....,ma ne basšsvaki dan?...upitah jednom,a on mi odgovori: Pripazi dobro da ta eška ne budes i ti jednom.Da li mi je to rekao u šali ili od zbilje,ne znam,ali......ma mora da je od zbilje bilo.....valjda zato ponekad kažem sebi *some* jedan....mada ,ne slaže se u rodu.....

Spoznaja druga - *vesela*....vesla.....preveslavanja....

Ploviti..zaploviti...doploviti...odploviti...pre-veslati !
A može i ovako:
Reći,...zareći....doreći....odreći....poreći. ..pre-veslati !
Mada...ni ovako nije loše...
Lagati....zalagati....odlagati....prelagati....pre-veslati !
Pa da dodam još....
Lomiti...zalomiti....odlomiti....prelomiti...slomi ti....pre-veslati !
A u prevodu...
Veslati,zaveslati....doveslati....odveslati....pre veslati !
Čudna stvar.....ova vesla! Ponekad se,(namerom ili bez nje.....ma.. ,ipak s njom),od oruđa u *oružje* mogu pretvoriti.....tada se to zove u zdrav mozak -preveslavanje !!

Spoznaja treća - odraz i Obraz....

Zašto je odraz u ogledalu okrenut sa leve na desnu...ili sa desne na levu stranu,pa zamenjeno tako ,ponekad na sebe ne liči...pitam se često?!
I čemu je odraz...original kopije ili kopija originala...ko ga osmisli i sa kakvom zamisli,kad Bog čoveku dade Obraz,čist i beo....pa šta ce mu odraz?!.
Da nije odraz provera obraza možda,pa se zbog toga sa njim poigra,pa levu na desnu il' desnu na levu ,mislim stranu...preslikava.
I koja je od tih prava...*slika* obraza ili odraz *ogledala*?
Ma biće ipak da je obraz....ali kakav?...,jer bez njega nema lica,pa ni maska nije prava kad se nema na šta *okačiti*.
Da ga nije ..ni narod se mudrosti ne bi *dosetio*.ko je zaslugom zasluži....sram te bilo od guzic,jer.........
jer ...dalje nema....ni za slovom *osloviti*.....ma ni za odraz!
Moze biti....a ne mora,mada....biva da jest

[Bisernica]

ROKO I CICIBELA......a možda i nisu.......ili...laka priča za popodne.....a možda i nije.....

Još dok je bila dete,dalo se naslutiti da joj život neće biti uobičajeno spor i dosadan.Možda i zbog toga što je bila isuviše svoja.....i svojeglava....uvek spremna na otpor ustaljenim šablonima,i života...i sveta.Previše plavetnila u kosi i u očima,odslikavalo je širinu i slobodu mora i neba...a nijedno od njih ne možeš ni omeđiti ni ukrotiti.Takva je i ona bila,neuhvatljiva i neukrotiva,kao planinski vetar....i ostala....
On je još od malena znao da će nositi uniformu,opčinjen slikom svog oca,uznositog Kapetana duge plovidbe,koji je život proveo krstareći beskrajnim prostranstvom plavetnila.
Kapetan broda,u plavoj uniformi sa zlatnim širitima,bila je njegova opsesija....mada,plašio se pomalo mora,negde u dnu duše,i to mu je kvarilo zadovoljstvo.....nije bio spreman priznati ništa slično tome,nikom,ponajmanje ocu....a ni njoj.A ,bila je još devojčurak sa razbarušenom kosom i nemirnim očima,kad ga je znala začikivati i presretati ,naivnim i jednostavnim,a dečije komplikovanim pitanjima,o svemu.....i o tom strahu.
Nije bilo za očekivati,jer su bili dva sveta,ali,kao što život zna biti vrlo često neočekivan - i bolan i radostan ,istovremeno,tako se između plavog devojčurka i visokog crnog Kapetana,desila ljubav...ili možda...pre bi se reklo strast.....neobuzdana i telesna,uzdrhtala i uzavrela.....kao kad se zrelo klasje i mlada trava njišu,razigrani vetrom u istom ritmu.....do klonuća.
I trajalo je....,i trajalo bi ...da život nezadrživim naletom ,nije pokupio jutarnje vetrove i od njih napravio orkane,koji ruše sve pred sobom....i razdvajaju..i klasje...i ptice...i trave....i ljude..
Prolazilo je vreme,a sa njim i umirivale se strasti,zrelo klasje počinje da se susi i polako priprema za žetvu,a mlada trava tek zri i nije još stigla za kosidbu....a treba i seme svoje ostaviti ,da nakon kosidbe ponovo niče....
Plavetnilo neba u njenim očima prekrila je neka nova duga,nakon *isplakane* kiše....a more i kapetansku uniformu,zameniše neke manje modre boje....
Da li je zaboravila svog Kapetana,ili ga je ostavila,samo na tren,ne zna još najjasnije....mada,svaki odlazak ostavi trag,ili da se prati...ili da se lakše u povratku vrati....Kako god bilo,jednom utrt put odlaska se pamti,i ostaje uvek otvoren i znan...za neke nove odlaske,neukroćenima jasan put do drugih i drugačijih mesta,ljudi,želja....do slobode.
On,možda nije ni primetio kako i kad se izmigoljila iz njegovog zagrljaja,tek....pustoš koju je za sobom ostavila,teško da je mogla biti nadoknađena....ni brodovi,ni more,ni sirene brodske...nisu više imali onu čar kao nekad....nisu mamili ni prepuštanju,ni slobodi ni širinama.
Ona je još uvek neuhvatljiva i neukrotiva, slobodna u *nevinom* smehu i radosti začikavanja,kao ptica ....i ne misleći da svojim nežnim kandžama,ruje i brazda davno raskrvarene rane poleglog klasja.....
On,naviknut valjda, još uvek luta plavetnilom neba i mora u njenoj kosi i očima,želeći da prođe ispod preprečenih duga.....samo u sećanjima.....
A život,neumoljiv,nemilosrdno ne haje za sećanja...ide dalje....živeti u sećanjima znači biti zaboravljen od života.......jer šta je život vengo fantazija !?

[Bisernica]

..........Ptice rugalice.........i one druge....

Zbog imena koje joj je dato,većina ljudi smatra da ptica Rugalica,nema sopstvenu pesmu.Ova ptica pripada grupi drozdova,odlikuje se sposobnošću da podražava,imitira pesme i krikove drugih ptica i zato nas često zapanji onim što može....*pročitati* iz tih krikova i zvukova.....
Zabeležen je slučaj,kada je ova ptica podražavala za deset min. trideset i dvije različite pesme drugih ptica.Rugalica je u stanju da stvara *varijacije* na pesme drugih ptica,dodajući svoje trilere i brze pasaže.
Da li ste primetili da će rugalica pokušati da podražava i zvukove ili glasove,koje čuje na seoskom imanju ....kokodakanje,lavež pasa,škripu nepodmazanog točka na kolicima,pa...čak i zvižduk poštara,kojim on objavljuje svoj dolazak.
To međutim ne znači da ova pametna ptica nema sasvim određenu i sopstvenu pesmu.Čudno,ali njena pesma je zanosnija od mnogih ptičijih pesama,naročito kad su u jatu.One pevaju povremeno i u vreme zimskih dana.Ali,čim nastupe prvi dani marta,počinje da peva celog dana,a ponekad i noću kad je mesečina.
Ljudi je vole zato što je društvena,po prirodi poverljiva i ponaša se upravo kao da želi da živi pored coveka.Više puta za to upotrebi ugao kuće,ili žbunje blizu kućnih vrata,ili bilo koje drugo mesto ,samo da je u blizini čovekove kuće.
Svoje gnezdo rugalica pravi od bilo čega što joj se učini pogodnim za gnezdo,sve to lepo poređa i uredno složi.Ali..........iako *mala*,postaje veliki borac onda kad je gnezdo *ugroženo*,i upustiće se u svaku borbu,pa tada napada i ptice dva puta veće od sebe,mačke,pse,pa i samog čoveka.Radije će poginuti nego da svoje *gnezdo* ostavi nezaštićeno.........Zato,izbegavajte Rugalicu,......
Premda ova ptica više voli da živi u južnim krajevima,kad nastupi leto,nađe se na svim obalama.,a zna odleteti i daleko na sever.
Kod nas,ulogu rugalice obično preuzima poznata sojka ili kreštalica......
Zato,kada gledamo ptice koje čine svakodnevicu naših života,ne zaboravimo da je Bog želeo da naš svet bude nešto najlepše......ispunjen raznolikošću i slike i zvuka.

I ....samo da dodam...


Da li znate šta promašite, kad pogodite "cilj" ?

Promašili ste sve ostalo !!

[Bisernica]

“Vjerujem u bajke,slobodu,sreću i ljubav…
A život možda nema sve što bi ti htjela.
Uzmi ono što ti pripada,al’ i ono
Što u snovima snivaš,
Da bi moglo biti tvoje,odluka je
U konačnici ,samo tvoja……”

………ne znam zašto pamtim neke datume i slikam *šarene* slike u nekim sasvim običnim danima,kao što je ovaj?...da li zbog nekih važnih odluka koje,iskreno ,nikad nisam znala doneti kad i kako treba?...jedno kajanje nikad ne gine,zašto uvek znam izabrati veće?....nisam li prebrzo pročitala,nedovoljno shvatila,nespretno odgovorila,ne znam još ni danas…..znam samo,da je trebalo da samo malo sačekam,možda ne bih tada čekala ceo život ,….ponekad mi se učini i duže od toga. Čekam jos uvek pokušavajući naći (ne)suvisla opravdanja,neuzvraćene odgovore i pogubljena nadanja……da sam…a nisam,ma samo da nije…..a jeste,ma da je samo tren bio duži…a nije, da sam znala …a nisam …koliko još da sam….ma samo da sam !!......ko zna ….
Ne verujem u bajke,rekoh…..one imaju srećan kraj ,a život kaze drugačije…..zašto negirah sopstvene snove?! Pa ja verujem u bajke…dešavaju se….ne uvek i ne svima,ali dešavaju se…..
Ceo život se borim za slobodu i sva njena obličja i znamenja,nemam nameru ničiju ugrožavati,i moje prisustvo je ničim neće ograničiti …..ha,kako sam opet bezdušno i *hrabro* negirala sebe,kao da nisam bila spremna spustiti glavu na tamnicu tvojih grudi,nasloniti lice na rešetke tvojih prstiju i mekim dodirom zatočnika,milovati zatvore tvojih zagrljaja……kao da nisam,...a jesam….
Sreća je dovoljno rastegljiv pojam ,da u njega svak može upakovati sve sto ga srećnim čini,rekoh…..jel da?,pitam se danas.Slepi ne vide očima,a ti ne vide dušom sreću,danas prekorevam sebe,koja se smešila sa ekrana mobitela,u treperavom nizu uredno složenih slova,reči i rečenica….kao na dlanu prostrt redak i neponovljiv, dragoceni trenutak otvorenog tebe……
Dragi moj,život ima baš sve što bih ja htjela,ali nije sve ,meni i namenjeno…..previše sumnji u bajkovita nepostojanja sretnih završetaka,i ne videh meni namenjeno…ili ne poverovah,ne sačekah,ne razumeh,šta li?....šta od svega toga,.danas više nije ni važno,bilo je tako i daj ne osvrći se više,previše je vremena zalud izgubljeno…slušam neki glas iz sebe ,ali opet…
Uzela sam sve što mi pripada….jesam li ?!....biće da nisam.Uzela sam ono što mi je dato.a,ni to ne do kraja,nisam čak ni sve od datog tražila….ali,sve što moram,radim dobrovoljno,pa i životna škrta davanja sa lakoćom primam….uz osmeh
Ono što u snovima snivam,da bi moglo biti moje,jer odluka je samo moja…..snivam i dalje.Snivam još uvek i usnula i budna…čekam neki novi dan u kojem će neke odluke ,same sebe nametnuti…..možda tad napravim pravi izbor i konačno prihvatim da je život,kao i tango….čudna *misao* koja se pleše…..u dvoje.Ostalo je još samo,da počnem učiti korake…
A ljubav......ljubav me još uvek traži......i ne pronalazi me.....hoćeš li znati jednom da me pronađeš?!
Možda jednog sasvim običnog dana ,kao što je ovaj...jer bajke se dešavaju,ipak,...možda jednog ovako važnog datuma,zaplešemo....čudnu misao koja se pleše,udvoje...možda…..

Ja...jednom Predragu

[Suzan]

Još jedna noć bez sna, još jedna u nizu u kojoj tražim te ja
Lutam hodnicima sećanja, plačem za danima koji ne mogu više da se vrate
Pokušavam da shvatim tvoje reči, izgovorene iskreno, reči koje još uvek bole
Pokušavam da nađem zaborav iako znam da on ne postoji
Negde, na nekoj drugoj planeti, u nekom drugom životu
Možda ćemo se sresti, voleti, biti srećni
Do tada te tražim u snovima i plačem...tiho, da se ne primeti
Pokušavam da volim a znam da sve je laž
Bez tebe sve je praznina i laž...:srce:

[Bisernica]

Ponovo sam na početku .....nečeg ...
možda jednom napišem knjigu sopstvenih početaka ...
ponekad nečeg,...uglavnom ničeg što donosi mir ,
opuštanje i spokoj napaćenim mislima ,okretanim
hiljadu i jednu noć,po hiljadu i drugi put pre nego
što ugledaju dan na ekranu...
Razmišljam dugo kako će izgledati taj *dan* moje misli,
manje ili više o umetničkom dojmu,uglavnom o tome kako
će se osećati namučene pred nekim očima koje će
ih pogledati....najviše o jednim očima koje ih nikad primetiti neće.
Klize lagano,čini se kao kist po platnu,na kraju kada nestane bol
porođajnih muka...slože se u nizu redaka ,i kad ih preletim pogledom
kao da nisu moje,ili nisam ja ona koju poznajem ...zahtevaju da se
dopune pre nego ih ostavim u mraku i odem ruku pod ruku sa snom,
u još jednu neprospavanu noć....
Moje misli i ja smo dva stranca u noći punoj jednačina sa dve nepoznate
koje imaju nesuvisla rešenja ...ona koja ne sadrže tajanstveni mir ispunjenosti,
uvek na nekom novom početku ...nečeg ?...
Pre nego što ostavim jedan mali poljubac i odem ,zadržavaju me pitanjem koje
se ponavlja u ritmu refrena - ko si ,odakle dolaziš,zašto baš ti ....
zašto baš tebi ,uvek iznova,tvrdoglavo istrajno ,dva stranca u noći ostavljaju svoju
poslednju budnu misao ...za laku noć !

[Bisernica]

Neću da ratujem sa onim u čemu sam se jutros zatekla,...šta treba da uradim da se ne ponovi?
Neću da ratujem sa histeričnim poduhvatima,hoću da pravim bolja rešenja!
Neću da ratujem sa *tu se šista ne može popraviti* sj^ebano je.Hoću da uradim sve da nešto popravim,nije sve izgubljeno.
Neću da ratujem sa *danas su ljudi prazni*.Hoću da pokažem da u ljudima još ima ljubavi,samo je pravim rečima na površinu
treba izmamiti.U ljudima još ima srca,samo ga toplim rečima treba zagrejati.U ljudima još ima duše,samo se do nje toplinom i ljubavlju stiže.
Neću da ratujem...hoću mir, da u miru napravim sve planove kako da rešim zagonetke koje mi mira ne daju...a rešive su.

[Igra krugova]

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

[Igra krugova]

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

[Bisernica]

Kasni večernji sati ,i moja samotna pored mene...valjda ću zaspati ,ne volim piti kafu ovako kasno ,
ali treba mi društvo za spletkarenje....zaokuplja me misao o nečem što ponekad svojom jednostavnošću
sve zakomplikuje...skoro,pa do savršenstva.
Lepota življenja....umeće življenja....pitanje na koje svako ima različit odgovor,a mnogi odgovora i
nemaju....začaureni u svoje *mentalne kutije* nemaju potrebu lutati mislima po spoljašnjosti zablude
koju žive..i žive sretni u svom neznanju,nesposobni prepoznati lance prekrivene bojama šarene laže,
koji ih vezuju za površnost....
Živeti znači biti ,a ne imati ! Živeti znači zahtevati slobodu u njenom punom obliku ...slobodu duha,
a ne tela,slobodu volje da menjaš sebe svakodnevno u neko bolje izdanje,slobodu da letiš,a ne da
budeš zakopan u zemljišnu tačku koja postaje osa oko koje se tvoje umeće življenja pretvara u
hvatanje sopstvenog *repa*...i sve u istom krugu.
lepota življenja je u sposobnosti da spoznaš sebe iznutra...i sebe u svetu spolja...uskladiti to dvoje
je talenat retkih koji žele da budu ,a ne da imaju.....jer to je jedina šansa da život proživiš budan.
Ako to možeš,onda je tvoje umeće življenja lepota koju život prostire pred tobom ...lepota postojanja.
Za razliku od stvari koje poseduješ,istinski možeš deliti samo ono što jesi - ljubav !

[Bisernica]

"Dođu, tako, vremena, kada pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati ! "...

slaže se Andrićeva misao polako kao puzzle ...a ja se pitam jesu li nas ta vremena
ikad i napuštala ?!....Prokleta avlija...nikako da joj se kapija otvori do kraja,nego ostanu
pritvorene vratnice taman toliko ,da onaj ko bi nogu poturio i tako sprečio zatvaranje,
uvek rizikuje da ćopav ostane ....nije li nam sudbina da večito virimo iz prikrajka ,
čekajući da neko zaboravan ostavi kapiju otvorenu širom,da se spasava ko može?
Da dodam slagalici još jednu :

"Ništa nas ne može tako prevariti kao naše rođeno osjećanje smirenosti i prijatnog
zadovoljstva tijekom stvari."

[sani]

MOZDA POSLEDNJA PESMA TEBI

Jednaki snovi su nas nekada vezali
jednako mislili
osecali
voleli
a onda je u ponoru
nestalo sve
pitala sam te:
kako to moze da se neko
izbaci iz krvi
iz snova i zivota..
pa sama odgovor dala
da moze
ako taj neko nikada nije ni bio tu.
rekao si..
ne trazi odgovor kad ga znas
taj je neko je uvek tu..
a ipak ljubavi moja jedina
idem sad ka ponoru sama
sve dublje...trazeci ono
sto je kao kamen tezak
otislo u bezdno.

Sani

[Jelicica]

​​
Kako da zaboravim



Te tvoje oči, i kako da mislim

Kada živim u samoći

I samo pogled sa tvoje slike skrenem,

Kada plačem, i kad tugu krijem

Kada molim, i kad mi srce bije.

Kada se skrivam u mračne kute sobe,

I kada molim da prestanu ove tegobe,

A ti kada vidiš, neka ti sve jasno bude

Vidiš li da ljubav ipak mjenja ljude

[misticlady]

​Ako svratiš ponekad u moje snove, ako u njih dođeš nepozvan, neću te oterati…
Samo, ne očekuj da ćeš ugledati oči uplašene srne. Ne očekuj da ćeš zateći mene, istu…
Onu istu ženu koju si ostavio…ranjivu, nežnu i zaljubljenu…
Jer, posle tebe, ta žena ne postoji…ojačala je, očvrsla…

Nećeš osetiti moju čežnju, tugu, žal, što te više nema u meni…
Tvoj otrov ne teče više mojim venama…
Nestao je, ili je ipak još tu, u meni, samo sam ja postala imuna na njega…
Ne možeš me više otrovati sobom…
Ne možeš me više povrediti…
Zauzdala sam svoju želju za tobom…
Zatvorila sam srce za tebe. Ne možeš se uvući neopaženo. Postavila sam stražare.
Demone sam bacila u tamnicu. A ključ sam bacila u reku…Oni ne mogu odatle izaći, ne mogu mi uzeti dušu…

Uspela sam da savladam potrebu za tobom.
Ne, nije nestala i neće nikada potpuno nestati. Samo sam, u međuvremenu, naučila da savladam sebe…
Dok sam te čekala, bauljala u bunilu i istraživala granice svoje duše, naučila sam šta znači sloboda…
Šta znači udahnuti vazduh punim plućima…ponovo se smejati…primećivati Sunce, cvrkut ptica, nebo, dugu…

Znam da ćeš poželeti da ponovo budeš deo mojih snova, mojih misli i uzdaha…
Zaboravio si jedno…
Ja više ne želim takve snove…
Jer gubitak sam teško podnela.Poraz nisam mogla da prebolim…dugo, jako dugo…

Sviće neko novo jutro, samo za mene. U tom novom danu više nema mesta za tebe, za nas…
Jer mi više ne postojimo…a možda nas nikada i nije bilo…
Možda je sve bio samo san…

[misticlady]

http://i53.tinypic.com/24yzur8.gif


PRVI POLJUBAC

To je prvi gutljaj iz pehara koji bogovi napuniše iz svetog vrela ljubavi.

To je granica između sumnje što srce obrvava i rastužuje i pouzdanja koje ga ispunjava i usrećuje.

To je početak poeme duhovnog života i prvo poglavlje romana o pravome čoveku.

To je čvrsta spona koja veže neobičnost prošlosti s bljeskom budućnosti. On dovodi pritajena osećanja do pevanja.

To je reč koju usne izgovaraju objavljujući da srce dospeva na prestole, da je ljubav kraljica i da je odanost kruna.

To je nežan dodir, kao kada lahor vrhovima prstiju prelazi preko usana ruže odnoseći sobom dugo slatko uzdisanje i tiho umilno šaputanje.

To je početak čudesnog treperenja koje ljubavnike uznosi iz materijalnog sveta u svet nadahnuća i snova.

To je primicanje cveta sase šipkovom cvetu i mešanje njihovog daha da bi se treća duša rodila.

Ako prvi pogled liči na seme, koje boginja ljubavi, u polje ljudskog srca baca, onda je prvi poljubac nalik prvome cvetu na vrhu prve grane na stablu života.

[misticlady]

PROROKOV VRT

Kad vas ljubav pozove, podjite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme.
A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mac, skriven medju perima njenim, moze povrediti.
A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen moze unistiti snove, k'o sto severac opustosi vrt.
Jer, bas kao sto vas krunise, ljubav ce vas i razapeti.
Isto kao sto vas podstice da rastete, isto tako ce vas i okresati.
Kao sto se uspinje do visina vasih i miluje vam grancice najtananije sto trepere na suncu, Tako ce se spustiti i do vaseg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju.
Poput snoplja psenicnog, sakupice vas u narucje svoje.
Omlatice vas, da bi vas ogolila.
Prosejace vas, da bi vas otrebila od kukolja.
Samlece vas, do beline. Umesice vas, dok ne postanete gipki.
A onda ce vas izloziti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Boziju svetkovinu.
Sve ce vam to ljubav uciniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca Zivota.
Budete li, pak, u strahu svome trazili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi,
U svet koji ne poznaje godisnja doba gde cete se smejati, al' ne punocom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje.
Ljubav ne daje nista osim sebe i nista ne uzima, osim sebe.
Ljubav ne poseduje, niti dopusta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.
Kad volite, ne treba da kazete: "Bog mi je u srcu", vec: "Ja sam u srcu Bozijem."
I nemojte misliti da mozete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se ucinite vrednima, usmerice vase puteve.
Ljubav nema drugih zelja nego da se ispuni.
Ali, ako volite a morate jos i da zelite, neka vam ovo budu zelje:
Da se istopite i budete kao potok razigrani sto peva svoj milozvuk noci.
Da spoznate bol prevelike neznosti.
Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi;
I da krvarite drage volje i radosno.
Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalniicu za jos jedan dan ljubavi;
Da otpocnete u poslepodnevnom casu i razmisljate o ljubavnom zanosu;
Da se s veceri vratite kuci sa zahvalnoscu,
A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljenickom na usnama…

Halil Džubran

[misticlady]

JASTUK ZA DVOJE

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji da napravim jun,
I nemam obične sreće. I nemam obične grehove.
Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori. Ili uzglavlja.
Svejedno: lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše, na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

Miroslav Antić

http://img413.imageshack.us/img413/1944/21694037.jpg