PRCKO
14-04-2011, 16:51
Božja kazna brzo je stigla one koji su se drznuli da poseku drvo – zapis, amajliju žitelja šumadijskih sela
Prastari običaj da se, na dan seoskih litija, odlazi do određenih stabala, obično hrastova, a u nekim selima do krušaka i lipa, i da se na njima prave zarezi u obliku krsta koji se prelivaju vinom, održao se do danas. Vernici, uz prigodne crkvene pesme, jelo i piće, tog dana urezuju krstove na ovom drveću, pa mu otuda ostade ime “zapisi”. Zahvaljujući tom verovanju, “preživelo” je brojno drveće, neretko i više od tri veka staro. Prema mišljenju starijih meštana, ova stabla predstavljaju svetinje i nije preporučljivo da im se otkine čak ni list. U mnogim selima, trase novih puteva su zaobišle zapise zato što niko nije želeo da zamahne sekirom na ove relikvije. Priče vremešnih meštana u šumadijskom selu Vlakči, Rogojevcu i još nekima, uveriše nas da sve to u vezi sa zapisima nisu samo puka verovanja i običaji. Postoji na desetine primera kako je Božja kazna stigla sve one koji su posekli ove svetinje.
STRELAC .
Na veru je zaboravio i Svetomir N. iz sela nadomak grada na Lepenici. Da bi pokazao kako je raščistio sa verom i religijom, “uperio” je cev puške ka krstu na kubetu seoske crkve i opalio. Nije oštetio hram, ali ga je, kažu žitelji njegovog sela, Božja kazna stigla posthumno.
Noć uoči sahrane, njegovu kućicu “potleušu” pogodio je grom. Tada su se zapalile električne instalacije i zahvatile krov, a komšije su jedva uspele da ugase požar i spreče da dom izgori zajedno sa vlasnikom-pokojnikom!
Obaranje u Vlakči
U brdovitom selu podno Rudnika, 1960. godine meštani odlučiše da, posle “uvođenja” struje i zidanja zgrade Doma kulture, izgrade i igralište za male sportove u dvorištu osnovne škole. Dogovor je lako učinjen, ali su problemi nastali kad je valjalo da se raščisti teren skloni tri veka stara kruška koja je, kažu od pamtiveka, služila žiteljima Vlakče i okolnih sela kao zapis. Niko nije želeo da sekirom “nasrne” na sveto drvo. Kad je već izgledalo da od gradnje neće biti ništa, seoski učitelj Milivoje Milojević, čijom zaslugom su u brdovito šumadijsko selo stigla brojna moderna obeležja, na jedvite jade je pronašao još dvojicu ljudi spremnih za ovaj posao. Tako su se seoski učitelj i Vlakčani Todor Mojsilović i Milutin Jovanović Rus latili sekira i počeli da obaraju zapis.
- Pobogu, ljudi, šta bi Uči, Milutinu i Todoru da “udare” na zapis? Vala, ovo na dobro neće da izađe. Jer, ko god je sek‘o sveto drveće, kad-tad ga je stigla Božja kazna! - govorili su Vlakčani.
Struja, grom, pa udes!
Nažalost, kako su vremešni ljudi proricali, tako je i bilo. Još istog leta krenula je Božja kazna. Dok je povezivao žice na električnom stubu u centru Vlakče, poginuo je od struje učitelj Milivoje Milojević. Na mermernom spomeniku ispred školske zgrade i novoizgrađenog igrališta, meštani uklesaše Njegoševe stihove: “Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi”. Potom su ovome dodali da je neumorno radio za napredak sela do zadnjeg časa 9. avgusta 1960. godine.
Dve godine kasnije, kazna je stigla i Todora Mojsilovića. Na dan 23. juna 1962. godine, ovaj poljoprivrednik je sa kćerkom i zetom skupljao seno na livadi pokraj Jasenice. Olovni oblaci su iznenada doleteli sa obližnje planine Rudnik, “spustili se na zemlju” i opasno zapretili radnicima. Bojeći se nepogode, skupljači sena su napustili posao i požurili kući. Provala oblaka ih je zadesila na pola puta. Sa još 13 zemljaka koji su, takođe, pobegli od oluje, potražili su utočište u tremu meštanina Ljubivoja Radosavljevića. Tek što su se našli u “suvoti” i stali da prepričavaju gde je koga zateklo iznenadno nevreme, žestoko je zagrmelo, sevnula je munja i Todor, jedini među šesnaestoro u zaklonu, padne na zemlju i ostane nepomičan. Prisutni su pokušali da ga vrate u život, ali bez uspeha. Narednog dana je ovaj čovek sahranjen na seoskom groblju.
Selom su, još jednom, počele da kolaju priče kako je Božja kazna nastavila da se ostvaruje. Tada su seljani stali da prognoziraju koliko je još trećem sekaču zapisa ostalo ovozemaljskog života. Prepričavali su ove događaje i na njih gotovo i zaboravili. Prisećali su se toga jedino u vreme komišanja kukuruza, seoskih moba i drugih prilika u kojima su se okupljali meštani podrudničkog sela.
Kad su već pomislili da se Milutin Jovanović Rus nekako “provukao”, ovaj 38-godišnji radnik je 13. avgusta 1968. godine, vozeći motocikl, naleteo na zaprežna kola na samom ulasku u varošicu Stragare, gde je bio zaposlen. Udarac je bio toliko žestok da je nesrećnom motociklisti “srčanica” zaprežnih kola probola grudni koš, pa je izdahnuo u najvećim mukama. Tako je nepisano pravilo, još jednom, potvrđeno.
Gradimirova tragedija
Euforija seče zapisa nije mimoišla ni selo Rogojevac na razmeđi Šumadije i Gruže. Talasu seče svetog drveća opirali su se ljudi koji su vekovima poštovali veru i tradiciju i nije bilo lako pronaći nekoga ko bi bio spreman da se, sa sekirom, ustremi na zapis. Zahvaljujući tome je stara kruška-zapis u seoskoj porti, na ulasku u selo, dugo odolevala zubu vremena. Danima su ljudi iz Mesnog narodnog odbora uzalud ubeđivali seljake da obore zapis. Svaki put su ljudi iz odbora nalazili na odgovor:
- Vlas’ poštujemo. Odredite da učinimo šta god ‘oćete, ali sa zapisom se nije šaliti! Ovde u Šumadiji se više puta pokazalo da onoga ko poseče zapis, ubrzo sustiže Božja kazna!... Na nesreću, u većini sela pronađeni su neki “savremeniji” ljudi, koji su pristajali da urade ovaj posao. Tako je na kraju bilo i u Rogojevcu. Kad su ponudili Gradimiru Jovanoviću, imućnom seljku koji je imao nekoliko hektara okućnice, da poseče ogroman zapis i drva otera svojoj kući, jedva je dočekao:
- Ma, ljudi, šta se nećkate?! Ako niko neće da se lati ovog posla, ja ću to da uradim. Moramo da se ponašamo u duhu novog vremena i da raskrstimo sa starim navikama i običajima!
Narednih dana prolaznici su zapazili kako je u zaseoku Brod nestala ogromna kruška koja je pamtila mnoge vekove, seoske događaje i verske običaje. Sveto drvo je završilo u Gradimirovom dvorištu. Znajući za prgavu narav svog meštanina, žitelji Rogojevca nisu smeli da prigovaraju osionom četrdesetogodišnjaku, ali su se, u međusobnim razgovorima, pitali da li će počinioca da stigne kazna. Nagađanje je potrajalo više od decenije i po, a onda je potvrđena izreka kako je pravda spora, ali dostižna. Kad je Gradimir krenuo da se svojim “tristaćem” provoza po okolini, predviđanje se ispunilo. Škripa kočnica, zveket polomljenog stakla i strahovit tresak, narušili su ponoćnu tišinu kod mosta na Uglješnici u Petrovcu. U smrskanom automobilu, ostalo je beživotno Gradimirovo telo. Jedno od najimućnijih domaćinstava u okolini počelo je da propada, a oko kuće je izrastao korov.
http://www.treceoko.novosti.rs/code/navigate.php?Id=127
Prastari običaj da se, na dan seoskih litija, odlazi do određenih stabala, obično hrastova, a u nekim selima do krušaka i lipa, i da se na njima prave zarezi u obliku krsta koji se prelivaju vinom, održao se do danas. Vernici, uz prigodne crkvene pesme, jelo i piće, tog dana urezuju krstove na ovom drveću, pa mu otuda ostade ime “zapisi”. Zahvaljujući tom verovanju, “preživelo” je brojno drveće, neretko i više od tri veka staro. Prema mišljenju starijih meštana, ova stabla predstavljaju svetinje i nije preporučljivo da im se otkine čak ni list. U mnogim selima, trase novih puteva su zaobišle zapise zato što niko nije želeo da zamahne sekirom na ove relikvije. Priče vremešnih meštana u šumadijskom selu Vlakči, Rogojevcu i još nekima, uveriše nas da sve to u vezi sa zapisima nisu samo puka verovanja i običaji. Postoji na desetine primera kako je Božja kazna stigla sve one koji su posekli ove svetinje.
STRELAC .
Na veru je zaboravio i Svetomir N. iz sela nadomak grada na Lepenici. Da bi pokazao kako je raščistio sa verom i religijom, “uperio” je cev puške ka krstu na kubetu seoske crkve i opalio. Nije oštetio hram, ali ga je, kažu žitelji njegovog sela, Božja kazna stigla posthumno.
Noć uoči sahrane, njegovu kućicu “potleušu” pogodio je grom. Tada su se zapalile električne instalacije i zahvatile krov, a komšije su jedva uspele da ugase požar i spreče da dom izgori zajedno sa vlasnikom-pokojnikom!
Obaranje u Vlakči
U brdovitom selu podno Rudnika, 1960. godine meštani odlučiše da, posle “uvođenja” struje i zidanja zgrade Doma kulture, izgrade i igralište za male sportove u dvorištu osnovne škole. Dogovor je lako učinjen, ali su problemi nastali kad je valjalo da se raščisti teren skloni tri veka stara kruška koja je, kažu od pamtiveka, služila žiteljima Vlakče i okolnih sela kao zapis. Niko nije želeo da sekirom “nasrne” na sveto drvo. Kad je već izgledalo da od gradnje neće biti ništa, seoski učitelj Milivoje Milojević, čijom zaslugom su u brdovito šumadijsko selo stigla brojna moderna obeležja, na jedvite jade je pronašao još dvojicu ljudi spremnih za ovaj posao. Tako su se seoski učitelj i Vlakčani Todor Mojsilović i Milutin Jovanović Rus latili sekira i počeli da obaraju zapis.
- Pobogu, ljudi, šta bi Uči, Milutinu i Todoru da “udare” na zapis? Vala, ovo na dobro neće da izađe. Jer, ko god je sek‘o sveto drveće, kad-tad ga je stigla Božja kazna! - govorili su Vlakčani.
Struja, grom, pa udes!
Nažalost, kako su vremešni ljudi proricali, tako je i bilo. Još istog leta krenula je Božja kazna. Dok je povezivao žice na električnom stubu u centru Vlakče, poginuo je od struje učitelj Milivoje Milojević. Na mermernom spomeniku ispred školske zgrade i novoizgrađenog igrališta, meštani uklesaše Njegoševe stihove: “Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi”. Potom su ovome dodali da je neumorno radio za napredak sela do zadnjeg časa 9. avgusta 1960. godine.
Dve godine kasnije, kazna je stigla i Todora Mojsilovića. Na dan 23. juna 1962. godine, ovaj poljoprivrednik je sa kćerkom i zetom skupljao seno na livadi pokraj Jasenice. Olovni oblaci su iznenada doleteli sa obližnje planine Rudnik, “spustili se na zemlju” i opasno zapretili radnicima. Bojeći se nepogode, skupljači sena su napustili posao i požurili kući. Provala oblaka ih je zadesila na pola puta. Sa još 13 zemljaka koji su, takođe, pobegli od oluje, potražili su utočište u tremu meštanina Ljubivoja Radosavljevića. Tek što su se našli u “suvoti” i stali da prepričavaju gde je koga zateklo iznenadno nevreme, žestoko je zagrmelo, sevnula je munja i Todor, jedini među šesnaestoro u zaklonu, padne na zemlju i ostane nepomičan. Prisutni su pokušali da ga vrate u život, ali bez uspeha. Narednog dana je ovaj čovek sahranjen na seoskom groblju.
Selom su, još jednom, počele da kolaju priče kako je Božja kazna nastavila da se ostvaruje. Tada su seljani stali da prognoziraju koliko je još trećem sekaču zapisa ostalo ovozemaljskog života. Prepričavali su ove događaje i na njih gotovo i zaboravili. Prisećali su se toga jedino u vreme komišanja kukuruza, seoskih moba i drugih prilika u kojima su se okupljali meštani podrudničkog sela.
Kad su već pomislili da se Milutin Jovanović Rus nekako “provukao”, ovaj 38-godišnji radnik je 13. avgusta 1968. godine, vozeći motocikl, naleteo na zaprežna kola na samom ulasku u varošicu Stragare, gde je bio zaposlen. Udarac je bio toliko žestok da je nesrećnom motociklisti “srčanica” zaprežnih kola probola grudni koš, pa je izdahnuo u najvećim mukama. Tako je nepisano pravilo, još jednom, potvrđeno.
Gradimirova tragedija
Euforija seče zapisa nije mimoišla ni selo Rogojevac na razmeđi Šumadije i Gruže. Talasu seče svetog drveća opirali su se ljudi koji su vekovima poštovali veru i tradiciju i nije bilo lako pronaći nekoga ko bi bio spreman da se, sa sekirom, ustremi na zapis. Zahvaljujući tome je stara kruška-zapis u seoskoj porti, na ulasku u selo, dugo odolevala zubu vremena. Danima su ljudi iz Mesnog narodnog odbora uzalud ubeđivali seljake da obore zapis. Svaki put su ljudi iz odbora nalazili na odgovor:
- Vlas’ poštujemo. Odredite da učinimo šta god ‘oćete, ali sa zapisom se nije šaliti! Ovde u Šumadiji se više puta pokazalo da onoga ko poseče zapis, ubrzo sustiže Božja kazna!... Na nesreću, u većini sela pronađeni su neki “savremeniji” ljudi, koji su pristajali da urade ovaj posao. Tako je na kraju bilo i u Rogojevcu. Kad su ponudili Gradimiru Jovanoviću, imućnom seljku koji je imao nekoliko hektara okućnice, da poseče ogroman zapis i drva otera svojoj kući, jedva je dočekao:
- Ma, ljudi, šta se nećkate?! Ako niko neće da se lati ovog posla, ja ću to da uradim. Moramo da se ponašamo u duhu novog vremena i da raskrstimo sa starim navikama i običajima!
Narednih dana prolaznici su zapazili kako je u zaseoku Brod nestala ogromna kruška koja je pamtila mnoge vekove, seoske događaje i verske običaje. Sveto drvo je završilo u Gradimirovom dvorištu. Znajući za prgavu narav svog meštanina, žitelji Rogojevca nisu smeli da prigovaraju osionom četrdesetogodišnjaku, ali su se, u međusobnim razgovorima, pitali da li će počinioca da stigne kazna. Nagađanje je potrajalo više od decenije i po, a onda je potvrđena izreka kako je pravda spora, ali dostižna. Kad je Gradimir krenuo da se svojim “tristaćem” provoza po okolini, predviđanje se ispunilo. Škripa kočnica, zveket polomljenog stakla i strahovit tresak, narušili su ponoćnu tišinu kod mosta na Uglješnici u Petrovcu. U smrskanom automobilu, ostalo je beživotno Gradimirovo telo. Jedno od najimućnijih domaćinstava u okolini počelo je da propada, a oko kuće je izrastao korov.
http://www.treceoko.novosti.rs/code/navigate.php?Id=127