ribizla
09-05-2011, 18:53
U sredu 13. avgusta 1986. godine, na sedamnaestoj strain “ Politike Ekspres” naslo se nekoliko mojih humoristickih prica, koje napisah povodom “ Turnira duhovitosti”, organizovanog od strane pomenutg lista. Nisanjao nisam d ace to biti iskre od koje ce se razubuktati moja strast za otkrivanje novih kosjerskih likova, kao u tom pravom pokusaju da sacuvam od zaborava legende kosjeriske vedrine.
Omana koja je josh davnasnjih dana svet obishla pod imenom fudbal nije mimoisla ni gradic pod Crnokosom. Njen najveci uticaj bio je na onaj deo savesti koji je oduvek najlakse posezao za nekakvim podelama I deobama.
Kamo srece da ta omama osta jedini povod oko koga ce se Kosjerci deliti do kraja svojih kosjerskih I ovozemaljskih postojanja. Sve drugo moglo ih je spajati do groba; sve druge razlike lako su podnosili; samo onu koja se izrodila kao navijacka strast prema fudbalu nosili su ili kao najvece bogatstvo ili kao najzesce neprijateljstvo. Istina, neprijateljstvo nije nalazilo izvorista u uzburkanoj krvi zlih krvnih zrnaca, vec u istinskom uverenju da bi bez njega zivot bio nezanimljiv.
A koliko su zanimljivi bili Mitar Milicevic zvani Rundo I Milasin Blagojevic – Macan (moj deda), nije dovoljna samo jedna prica o njima. Pa, opet, dovoljno je nekoliko reci cije znacenje daju zajednicku sliku o njihovom druzenju, drugarstvu I prijateljstvu: dobricine, spadala, navece carsijske galamdzije da bi varos imala svoju zivost, prijateljski svakome kome je prijatelj bio potreban… A najvise potrebni jedan drugom, jer ih spoji ono sto sudbina pronadje u svakom od nas, da bi imali nekog da delimo zivotne tuge I radosti.
Prici nije mnogo potreban podatak da je pokojni Mitar bio nadaleko coven prevoznik – medju prvima u Kosjericu, a Macan – danas pensioner – brica na glasu, cije makaze I brijac sredise I uredise mnoge znane I neznane tintare…al nek ostane znano… I da bi nastavak price u drugom svom delu imao pravi pocetak.
Oni adet sto ljude opi, pa jedan drugom vilic pomerahu, zube izbijase I kavgu godinama ne smirivahu, zalude I dva na glasu kosjeska jarana: Mitara I Macana.
E, bese ljudina I ljudeskara taj Mitar Milicevic. Ni vece sakem, ni vece glave u ovom kraju, a u grudima plemenito srce, vazda na salu I komediju spremno…Al ljuto, ljuto bogami, kad je fudbal spomenu.
I desilo se kako necastivi oce: u jedan tabor Macan, u drugi Mitar. Ruzili se, grdili se, zajedavali jedan drugog, pretili….i, na kraju opkladili se: ciji tim izgubi sisanje do gola korena mora izdrzati na javnom mestu, il teskim dinarima sramotu pobedjenog platiti.
Bi!
Izgubi Mitar. Onolika glava. Nikad vecu Kosejric video nije. Sjati se staro I mlado. Berbersku stolicu na raskrsnicu iznese, miliciju pozvase, red da odrzava…
E ne vide Kosejric takve glave I takve hrabrosti.
-Sisaj! Sisaj! Sisacemoi vas u iducem kolu!-
Veli Mitar Macanu.
Pala je Mitrova kosa u prasinu kosjerickog druma, a iz nje izrasta slava kakvu u ovome kraju ni edan brica I nijedno sisanje ne dozivese…
Omana koja je josh davnasnjih dana svet obishla pod imenom fudbal nije mimoisla ni gradic pod Crnokosom. Njen najveci uticaj bio je na onaj deo savesti koji je oduvek najlakse posezao za nekakvim podelama I deobama.
Kamo srece da ta omama osta jedini povod oko koga ce se Kosjerci deliti do kraja svojih kosjerskih I ovozemaljskih postojanja. Sve drugo moglo ih je spajati do groba; sve druge razlike lako su podnosili; samo onu koja se izrodila kao navijacka strast prema fudbalu nosili su ili kao najvece bogatstvo ili kao najzesce neprijateljstvo. Istina, neprijateljstvo nije nalazilo izvorista u uzburkanoj krvi zlih krvnih zrnaca, vec u istinskom uverenju da bi bez njega zivot bio nezanimljiv.
A koliko su zanimljivi bili Mitar Milicevic zvani Rundo I Milasin Blagojevic – Macan (moj deda), nije dovoljna samo jedna prica o njima. Pa, opet, dovoljno je nekoliko reci cije znacenje daju zajednicku sliku o njihovom druzenju, drugarstvu I prijateljstvu: dobricine, spadala, navece carsijske galamdzije da bi varos imala svoju zivost, prijateljski svakome kome je prijatelj bio potreban… A najvise potrebni jedan drugom, jer ih spoji ono sto sudbina pronadje u svakom od nas, da bi imali nekog da delimo zivotne tuge I radosti.
Prici nije mnogo potreban podatak da je pokojni Mitar bio nadaleko coven prevoznik – medju prvima u Kosjericu, a Macan – danas pensioner – brica na glasu, cije makaze I brijac sredise I uredise mnoge znane I neznane tintare…al nek ostane znano… I da bi nastavak price u drugom svom delu imao pravi pocetak.
Oni adet sto ljude opi, pa jedan drugom vilic pomerahu, zube izbijase I kavgu godinama ne smirivahu, zalude I dva na glasu kosjeska jarana: Mitara I Macana.
E, bese ljudina I ljudeskara taj Mitar Milicevic. Ni vece sakem, ni vece glave u ovom kraju, a u grudima plemenito srce, vazda na salu I komediju spremno…Al ljuto, ljuto bogami, kad je fudbal spomenu.
I desilo se kako necastivi oce: u jedan tabor Macan, u drugi Mitar. Ruzili se, grdili se, zajedavali jedan drugog, pretili….i, na kraju opkladili se: ciji tim izgubi sisanje do gola korena mora izdrzati na javnom mestu, il teskim dinarima sramotu pobedjenog platiti.
Bi!
Izgubi Mitar. Onolika glava. Nikad vecu Kosejric video nije. Sjati se staro I mlado. Berbersku stolicu na raskrsnicu iznese, miliciju pozvase, red da odrzava…
E ne vide Kosejric takve glave I takve hrabrosti.
-Sisaj! Sisaj! Sisacemoi vas u iducem kolu!-
Veli Mitar Macanu.
Pala je Mitrova kosa u prasinu kosjerickog druma, a iz nje izrasta slava kakvu u ovome kraju ni edan brica I nijedno sisanje ne dozivese…