Pogledaj Punu Verziju : Горски вијенац - П. П. Његош
Тема: Истрага потурица
На почетку дела је посвета Карађорђу(праоцу Србије) који је започео борбу за ослобођење од
Турака. Вијенац је песник исплео свима који су изгинули за ослобођење.
Композиција:
1) Скупштина на Ловћену уочи Троичина дне(мислим да је то празник Свете Тројице).
Црногорски великаши су се окупили ради договора о истрази потурица. У амбијенту глуве ноћи
монолог владике Данила.
2) Скупштина на Малу Госпојину на Цетињу(Веље Гувно). Окупља се народ, борци сви спремни
да чују владикину одлуку. Владика се одлучује на преговоре, расте напетост, у том стиже писмо
Селим-паше увредљивог тона на које владика одговара истом мером. Повратак војводе Драшка
из млетака(ретардација). До кулминације доводи тужба сестре Батрићеве. Старац, игуман
Стефан говори о неминовности борбе.
3) Бадње вече-цетињски манастир. Борбе су почеле. О борбама сазнајемо из дијалога владике и
Вука Мандушића. Ту је наговештен исход борбе.
Структура дела:
На почетку и на крају владика Данило. Драма у којој се дешава историјска судбина
једног народа. У делу је дата друштвено-историјска истрага потурица. Потурице су
зло у рукама непријатеља и то се зло мора истребити.
Дате су слике из живота Црногораца као што су веровања, обичаји, односи према
другим народима.
Ликови:
Владика Данило
Дат је у амбијенту мрачне ноћи, својим монологом се осврће на историјску
ситувацију, с једне стране је Турска које је покорила пола Европе, Србију ,Босну,
Херцеговину а на другој страни Црна Гора према којој Турска води нови вид борбе,
поклонима преводи Црногорце на Ислам. Владику опседају мрачне мисли јер мора
да донесе тешку одлуку, плаши се братоубилачког рата и дубоко је свестан
одговорности коју има пред народом и будућим генерацијама. Његова одлука мора
да буде права, жели да сачува младост. Дубоко је свестан да верска борба доводи
до велике несреће, страхује од братоубилачког рата. Владика на сваки начин
покушава да уразуми потурице и да их врати на прађедовску веру. Према везиру
се односи одлучно и храбро,на крају увиђа да је борба неминовнаи доноси одлуку.
Поклања нову џефердаку(пушку) Вуку Мандушићу.
Игуман Стефан
Мудар старац од 80 година ,симбол искуства, говори да је у животу и природи
борба непрестана. Све што жели да опстане мора да се бори. Супротан лик младом
владики. Пушта владику да сам донесе одлуку. Ведар лик. Оптимистичан. Има вере
у Бога и победи добра над злом.
Вук Мићуновић
Млад, храбар, велики борац, неустрашив, верује у своју снагу и снагу младости.
Прижељкује борбу и бесмртност Обилића.
Вук Мандушић
Своју осећајност испољава у сну,љубав према лепоти снаје Мићуновића. Опчињен
је њеном косом. У борби велики јунак али сузе рони за џефердаром(пушком).
Коло
Симбол народа, лик колектива и заједништва.
Остали:
У делу се јављају ликови сердара, главара а они су носиоци колективног искуства
народа. Њихово мишљење се заснива на традицији борбе као херојског идеала.
Владика, индивидуалац, он је носилац драмског(сумње, дилеме, одговорности)
Игуман Стефан представља искуство, сигурност, спокојство и веру.
Bisernica
21-05-2011, 17:36
O pesniku:
Владика Петар II Петровић Његош родио се на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат и доцније као владика Раде. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали.
Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.
Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. да га школује и припреми за наследника. Стриц је, раније, за насљедника спремао Његошевог брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волео војску и официрски позив. Традиција је, међутим, била да владар Црне Горе буде владика, па се и млади Његош спремао за тај позив. Школу је кратко вријеме учио у Боки которској, а после му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића „Сарајлију“.
Његош је почео да пише још као дечак. То су биле кратке и безначајне пјесме, сасвим у духу народне поезије, често испеване уз гусле. Сима Милутиновић је у своју збирку народних песама унео пет за које тврди да су Његошеве. Доцније, 1834., објавио је двије збирчице песама, где има и неколико песама у којима се већ назире генијални песник Луче микрокозме и Горског вијенца. Међу песмама у којима превладава дубок и смео мисаони лиризам нарочито се истичу: „Црногорац к свемогућем Богу“, „Вијерни син ноћи пјева похвалу мислима“ и „Ода Сунцу“. Остале пјесме певају савремена црногорска јунаштва и испеване су сасвим у духу народне пјесме. Његош је, у вријеме непрекидних бојева с Турцима, занесено волео народне пјесме, скупљао их и сам стварао нове. Поред песама у поменутим збиркама, штампао је доцније и два краћа спева у истом духу и размеру: „Кула Ђуришића“ и „Чардак Алексића“. Године 1854. је објављена „Слободијада“, епски спев у десет певања, у коме се славе црногорске победе над Турцима и Французима. Вук Караџић је сматрао да је и друге пјесме о новим бојевима црногорским испевао управо Његош. Он је радио и на прикупљању народних песама и издао их у збирци Огледало српско. По савременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих песама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну савремену лирику, какву је пре њега писао Лукијан Мушицки и његови следбеници. Али се он све више развијао, истина поступно, али снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он је улазио у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније уобличавао своје уметничко изражавање и посљедњих седам година живота створио три своја главна дела: „Луча микрокозма“, „Горски вијенац“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.
http://www.tabanovic.com/gorski%20vijenac.htm
Bisernica
21-05-2011, 17:36
Književni rod: epska drama
Književna vrsta: ep, drama, tragedija
Tema: Istraga poturica u Crnoj Gori
Ideja (poruka): Osnovna ideja Njegoševog dela jeste shvatanje da je borba za slobodu i nezavisnost najveća čovekova dužnost.
Ova ideja se provlači kroz čitavo delo, njom su prožete mnoge ličnosti. Za takvu borbu odlučio se i vladika Danilo:
Al tirjanstvu stati nogom za vrat,
dovesti ga k poznaniju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija.
Mesto i vreme radnje: Crna Gora početkom 18-og veka.
http://www.tabanovic.com/gorski%20vijenac.htm
Bisernica
21-05-2011, 17:37
Istorijska osnova:
Osnovu Gorskog vijenca čini "istraga poturica", istorijski događaj koji se odigrao u Crnoj Gori početkom 18. veka. Shvativši da su poturice (Crnogorci koji su u strahu od Turaka prešli u islam) najveća opasnost za slobodu i opstanak zemlje, vladika Danilo je organizovao njihovu istragu. U ovom lokalnom, ali važnom događaju Njegoš je video prekretnicu u oslobodilačkoj borbi koju je Crna Gora vodila više od jednog stoleća. Ali više nego samom temom, Gorski vijenac, opštim duhom, koji živi u njegovim likovima i scenama, odražava istorijsko razdoblje iz koga je uzet predmet dela. Crnogorci su određivali svoje međusobne odnose imajući uvek u vidu interes zajednice. Najbolji među njima vodili su ih u ratove i okupljali se u veća da presuđuju sporove. Kolektivan život razvio je u njima mnoge vrline: junaštvo, drugarstvo, čuvanje date reči, želju za junačkim delima. Takav duh vremena i života odražava Gorski vijenac u potpunosti.
http://www.tabanovic.com/gorski%20vijenac.htm
Bisernica
21-05-2011, 17:38
Fabula:
Gorski vijenac je pisan u obliku drame. Njegoš se, međutim, nije držao važećih šablona koji vladaju u dramskoj književnosti. U delu nema činova, nego je cela radnja koncentrisana oko tri istorijska trenutka. To su dve skupštine i sama istraga.
Prva, trojičindanska skupština održava se na Lovćenu. Crnogorski glavari su se okupili da razgovaraju o "domaćem zlu" i u "gluho doba noći", dok svi spavaju, vladika Danilo "sam sobom" govori kako je paklena turska sila pokorila skoro pola Evrope, pregazila Srbiju, Bosnu i Albaniju, sejući za sobom pustoš i smrt. Ostala je nepokorena samo Crna Gora. Ne mogavši da je vojnički savladaju, Turci su mitom, obećanjima i pretnjama uspeli da jedan deo Crnogoraca prevedu u islam i da na taj način pripreme njeno osvajanje. Svestan da se našao pred istorijskim zadatkom odbrane slobode, kada sa malo snage treba braniti zemlju od moćne turske imperije, vladika Danilo se podaje gorkim i mračnim mislima. Vuk Mićunović vraća samopouzdanje mladom vladiki veličajući snagu omladine i viteški duh svog naroda. Pa ipak, ova skupština, na kojoj je trebalo doneti odluku o ustanku na poturice, razilazi se bez rezultata.
Druga skupština se održava na Cetinju u jesen iste godine."Glavari se makli na stranu, a narod kolo vodi" i peva pesmu u kojoj veliča junake u borbi za slobodu, a proklinje izdajnike i malodušnike. Kolo, na kraju, otvoreno prekoreva vladiku i glavare zbog njihove neodlučnosti:
Što je ovo, evo neko doba
te su naše gore umučale,
ne razležu ratnijem kricima?
Počinu ni rđa na oružje,
ostade ni zemlja bez glavarah.
Kolom koje je, kako kaže vojvoda Milija - "iz glave cijela naroda" Njegoš je pokazao da su narodne mase osnovna snaga u borbi protiv tiranije. Neki glavari priznaju da su neodlučni, da "ne smeju ništa da započnu" i da zbog toga Crnogorci imaju pravo"dići na njih prokletu gomilu". tada stižu predstavnici ostalih plemena i donose nove dokaze da se sa poturicama više ne može živeti zajedno. Postepeno, jedan za drugim, glavari se izjašnjavaju za istragu, dok vladika Danilo i dalje ostaje neodlučan. Nastaje mučno ćutanje. Svi osećaju da je to sudbonosni trenutak, koji će ili doneti odluku za borbu ili prihvatiti stav posmatranja i čekanja. Tada se opet javlja kolo, koje slikovitom pesmom o Ivan-begu kako je osveta "sveto piće", a smrt u oslobodilačkoj borbi dužnost i dug svakog ratnika. Na taj način kolo daje podršku odlučnima, hrabri kolebljive i kritikuje izdajnike. Vladika Danilo je ostao sam, ali i tako usamljen on želi da sagleda sve mogućnosti i da izmeri sve razloge i protivrazloge u vezi sa istragom. Svestan je da verske borbe uvek donose nesreću. I islam i hrišćanstvo učvrstili su svoju vlast na grobovima nedužnih ljudi koji su stradali za interese jedne ili druge vere:
Luna i krst, dva strašna simvola,
njihovo je na grobnice carstvo.
Vladika Danilo bi prešao preko verske mržnje i netrpeljivosti, ali on ne može da shvati izdaju nacionalnih interesa:
Ali hula na svešteni ćivot
koji ga je mlekom odranio,
to mi prsa u tartar pretvara.
I tada, obuzet zanosom, on se konačno obračunava sa sumnjom u sebi i odlučuje se za istragu:
Mlado žito, navijaj klasove,
pređe roka došla ti je žnjetva!
---------------------------------------
Treba služit časti i imenu!
Neka bude borba neprestana,
neka bude što biti ne može;
-------------------------------------
Na groblju će iznići cvijeće
za daleko neko pokoljenje!
Ali vladika bi ipak želeo da se isturčena braća pozovu i da se još jednom pokuša rešiti sukob bez prolivanja krvi. Glavari nisu zadovoljni ovim predlogom, ali pristaju. Tada se opet javlja kolo i pesmom o poturčenjaku Staniši Crnojeviću govori da izdajnici ne "razlikuju nikakav drugi jezik do jezika oružja" i da Crna Gora nije stekla slavu razgovorima sa neprijateljima nego borbom i pobedama.
Dolaze turske poglavice i sedaju prema Crnogorcima. S jedne strane su Crnogorci, viteški svet, koji slobodan život ceni kao najviši ljudski ideal; s druge strane su poturice, svet izdajnika, tirana i ugnjetača. Počinje razgovor kroz kratke i britke reči prigovora i aluzija, ustvari jedna jedna teška i ljuta bitka rečima. U ime Crnogoraca vladika Danilo govori o ljubavi prema rodnoj grudi, o slobodi, slavi i zavičaju. Kazuje da je čovek slab i da može kadgod iz straha i da pogreši, kao što su i poturice učinile prelaskom u islam. Danilove reči vojvoda Batrić prevodi na jezik junaka: zemlja je mala i "otsvud stiješnjena", tako da dvojica u njoj ne mogu da vladaju. Zato on poziva poturice da prime "vjeru prađedovsku", a ako to ne učine: "U krv će nam vjere zaplivati, biće bolje koja ne potone".
U ime svoga sveta govori Mustaj-kadija, koji ističe pravo jačega i sa zanosom govori o svojoj veri. Žestoku borbu prigovora, koja preti da se pretvori u pokolj, staloženiji smiruju i stišavaju zavađene. Kada se sve utišalo, javlja se kolo koje pesmom o Vrtijeljci iskazuje svoje nerihvatanje pregovora sa poturicama. Tada stižu i kavazi iz Podgorice sa pismom od Selima vezira, koji obilazi "carstvo" i koji, smatrajući da i Crna Gora pripada turskoj imperiji, traži od vladike i glavara da mu dođu "na biljegu" i da se poklone, jer: "jaki zubi i tvrd orah slome..."
http://www.tabanovic.com/gorski%20vijenac.htm
Bisernica
21-05-2011, 17:38
Kroz razloge koje su iznosile poturice i kroz misli iz vezirova pisma Njegoš je pokazao feudalna shvatanja turskih eksploatatora, koji smatraju da su na sablji dobili pravo da porobljavaju i eksploatišu druge: Za njih je narod "stoka jedna grdna", a sirotinja je bez ikakvog ljudskog dostojanstva.
Vladika Danilo i glavari odgovaraju dostojanstveno: da je njihov narod, iako mali, borben i snažan i da vlast ne treba davati neljudima. Sukob je time doveden do vrhunca i više se nije imalo šta čekati.
Istraga se opravdava još nekim pojedinostima. Iz Mletaka dolazi vojvoda Draško i svojom pričom o zapadnjačkoj civilizaciji, koja počiva na eksploataciji, još više ističe moralne vrednosti svoga naroda. posle turskih svatova koji prolaze kraj Cetinja, nailazi sestra Batrićeva tužeći za bratom koga su Turci na veru namamili i ubili. Spremna je da prežali bratovljevu smrt, ali ne može glavarima da oprosti njihovu neodlučnost i zbog toga se ubija pred njima.
Narod potom dovodi neku babu koju je skadarski paša, čim je čuo za crnogorske dogovore, poslao da zavadi glavare i tako ih spreči u njihovom poduhvatu. Narod hoće da je kamenuje, a glavari je s mukom spasavaju. Njegoš je postupnim razvijanjem sukoba između Crnogoraca i poturica, slikajući oba sveta, oružanu borbu obrazložio kao nužno i jedino rešenje. Na kraju dogovora javlja se slepi iguman Stefan da ovoj borbi da opšti smisao, da je objasni i opravda večitim zakonima koji vladaju u prirodi i društvu, da kaže da sve što živi na zemlji mora da se brani od napadača. Zatim se glavari zaklinju da će svi kao jedan ustati na poturice i osloboditi zemlju tog strašnog domaćeg zla.
Sam čin istrage u delu nije prikazan. Njegoš to nije učinio zato što je opravdanost i nužnost istrage prikazao tako snažno i ubedljivo da smo je mi u sebi skoro doživeli. U završnim scenama dela on prikazuje cetinjski manastir u noći uoči praznika. Dok se Crnom Gorom razležu puške, stari iguman i vladika sede kraj ognjišta. Iguman priča vladici o teškoćama u životu i time ga priprema za vesti koje obojica očekuju. Izjutra stižu osvetnici i glasnici s bojnog polja i pričaju o krvavom pokolju iz koga se rodila crnogorska sloboda.
Opet se javlja kolo koje slavi istragu i veliča pobedioce. U završnoj sceni pojavljuje se i Vuk Mandušić koji dolazi iz neoslobođene nahije, mrk, izlomljenih toka i prebijena džeferdara. Plače za slomljenim oružjem i priča vladici o borbama u kojima je učestvovao. Danilo mu daje novi džeferdar i rečima:
A u ruke Mandušića Vuka
biće svaka puška ubojita
kazuje da borba nije završena i da se treba spremati za nove podvige.
Bisernica
21-05-2011, 17:39
Likovi:
Vladika Danilo je duboko misaona i osećajna priroda. Suočen sa problemima od čijeg je rešavanja zavisila nacionalna sloboda, mora o svemu dobro da promisli pre nego što donese odluku. Na samom početku vidimo ga kako "u gluho doba noći" razmišlja o teškom položaju balkanskih naroda. Dok turska sila drži u ropstvu njegovu mnogobrojnu braću, on kao da ne vidi izlaz:
A ja što ću, ali sa kime ću?
Malo rukah, malena i snaga,
jedna slamka među vihorove,
sirak tužni bez nigđe nikoga!
Njegova neodlučnost na prvoj skupštini i na početku druge - nije rezultat sumnje u opravdanost borbe, već bojazan da se istraga ne pretvori u bratoubilački rat. Vladika se ne boji Turčina - "neka ga je ka na gori lista", ali se plaši "od zla domaćega". Plaši se ako napadne poturice, što znači jednokrvnu braću, da će se borba pretvoriti u rat. Duboka čovečnost u njemu ogorčeno se buni protiv prolivanja krvi u ime vere. Ali u trenutku kad neumoljive činjenice nameću saznanje da su se ta jednokrvna braća "odrekla sebe" i postala izdajice, vladika dolazi do uverenja "da je borba protiv njih ne samo neminovna nego i opravdana":
Udri za krst, za obraz junački,
ko gođ paše svijetlo oružje,
ko gođ čuje srce u prsima.
-----------------------------------
Tri****mo gubu iz torine!
Nek propoje pjesna od užasa,
oltar pravi na kamen krvavi!
Kada se odlučio i krenuo u akciju, dokraja je ostao odlučan i aktivan.
Iguman Stefan, slepi starac od 80 godina, koji je "proša sito i rešeto, ovaj grdni svijet ispitao, otrovi mu čašu iskapio", predstavlja tip narodnog mudraca. Iguman svuda vidi nemilosrdnu, neprestanu i neminovnu borbu suprotnosti. U Gorskom vijencu stari iguman se javlja u trenutku kada borbi treba dati opšti smisao i odrediti joj mesto u životu naroda koji se bori za slobodu. Govori o životnim zakonitostima, o tome kako je priroda puna "ludijeh vremjenah" i kako sve što živi i raste mora da se brani od napada:
Obrana je s životom skopčana!
Sve priroda snabdjeva oružjem
protiv neke neobuzdane sile...
Kao što klasje ima "ostro osje", ruža trnje, životinja rogove i zube, a ptica krila, tako i čovek ima um i snagu mišice. A novo i bolje može može da se rodi samo kroz borbu. zato čovek ne sme da se prepusti ropstvu, mora da se bori protiv "neobuzdane sile". Iguman ukazuje junacima na težinu borbe koja predstoji i veličinu podviga za koji se spremaju:
Vam predstoji preužasna borba...
-----------------------------------------
Slavno mrite kad mrijet morate!
Čest ranjena žeže hrabra prsa,
u njima joj nema bolovanja.
U igumanu Stefanu Njegoš je dao tip sveštenika koji je religiju podredio oslobodilačkoj borbi naroda. U noći uoči Božića, dok Crnom Gorom prolama se pucnjava, on mladom vladici govori o prvim kapima gorke čaše života, pripremajući ga za vest o skupoj ceni kojom se plaća sloboda. A kad u rano jutro stižu osvetnici, on ih pričešćuje onako krvave, a onda daje pomen srpskim, hrvatskim i crnogorskim junacima koji su poginuli u bojevima s Turcima.
http://www.tabanovic.com/gorski%20vijenac.htm
Bisernica
21-05-2011, 17:39
Vuk Mićunović je oličenje junaka-viteza. Od prvog trenutka razgovora o poturicama on ima jasan i beskompromisan stav i prvi se izjašnjava za istragu. Još na prvoj skupštini, kad je čuo teške i sumorne reči zabrinutog vladike, on ga hrabri snagom crnogorskog naroda koji se uvek prekaljivao u mukama i nevoljama:
U dobru je lako dobar biti,
na muci se poznaju junaci.
Naviknutom na borbu, teško mu padaju Danilova duga razmišljanja. On čak izražava strah od mnogog mišljenja. Borbenu pesmu kola, u kojoj se veliča junaštvo, prihvata s oduševljenjem. Najveća vrednost čoveka je njegovo junaštvo, ono je "car zla svakojega" i samo ono može junaku da obezbedi slavu među potomcima:
Blago tome ko dovijeka živi,
imao se rašta i roditi!
Vječna zublja vječne pomrčine,
nit dogori niti svjetlost gubi.
Kad se nađe oči u oči s poturicama, mržnja prema izdajnicima gori u njemu i izbija u kratkim i oštrim aluzijama. A pri rastanku sa kavazima, on šalje veziru fišek baruta kao veličanstvenu i vitešku poruku:
Drž, ridžale, uzmi ovaj fišek,
ponesi ga na poklon veziru
i kaži mu da je to cijena
koje drago glave crnogorske.
Njegove reči kojima slika razliku između Crnogoraca i poturica najlepša su himna crnogorskom junaštvu i najljuća osuda izdaje. Ističući taj odnos između sebe i turskog vezira, on govori:
Zar obadva nijesmo hajduci?
On je hajduk roblja svezanoga.
On je bolji i više ugrabi;
ja sam hajduk te gonim hajduke,
glasnija je moja hajdučija.
I u Vuku Mandušiću Njegoš je naslikao tipičnog crnogorskog junaka, u kome se prepliću junaštvo, mahnitost, ćudljivost, tajna ljubav prema udatoj ženi i dečački iskrena ljubav prema dragim stvarima. Od svih crnogorskih junaka on je najbogatiji unutrašnjim protivrečnostima. U toku pregovora s poturicama on smišlja priču o snahi Anđeliji i tom pričom pravi oštre aluzije na jalove razgovore i bezuspešna ubeđivanja. On je za to da se domaće zlo leči borbom, a ne pregovorima. A u tajnoj i tragičnoj ljubavi prema snahi bana Milonjića, on zavidi mrtvom Milonjićevom sinu Andriji:
Blago Andri đe je poginuo,
divne li ga oči oplakaše,
divna li ga usta ožališe!
Kolo je kolektivni lik "iz glave cijela naroda": daje podršku odlučnima, hrabri kolebljive i kritikuje izdajnike.
Priredio: P. Jokić
Bisernica
21-05-2011, 17:40
Jezik i stih:
Njegoš je stvarao kad u nas nije bilo ni književnog jezika ni izgrađenog pesničkog izraza. Zato je morao da sam stvara i jezik i stih. Osnovu njegovog književnog izraza čini narodna pesma, ali je taj izraz u Gorskom vijencu dobio viši umetnički kvalitet. Jasnost Njegoševa stila leži u slikovitom jeziku, koji je obogatio svežim metaforama, simbolima i poređenjima. Upotrebio je deseterački stih narodne pesme. Ali dok je taj stih u našoj epici prilično trom i narativan u Njegoša je duboko emocionalan i književno izgrađen.
http://www.tabanovic.com/gorski%20vijenac.htm
‘’ ЧАШУ МЕДА ЈОШ НИКО НЕ ПОПИ, ШТО ЈЕ ЧАШОМ ЖУЧИ НЕ ЗАГРЧИ...’’
(П.П.Његош: Горски вијенац)
Најлепша химна слободе поникла је на скученом простору малене Црне Горе. Она
постоје симбол потлачених, који се не предају и не признају пораз. У сукобу добра
и зла, силе мрака затамниле су небо, али на земљи чврсто стоји човек, који бди
над својим народом. Поносни Црногорац не прихвата ропство, али, онако,
људски стрепи од нагомиланог зла, од силне хорди, варвара, прете изазивају,
надиру. Зна да је усамљен, зна да је однос снага неравноправан.
Владика Данило, визионар, будућности, човек у коме је згуснута искра мудрости,
звезда водиља. У себи носи енергију црногорског крша, достојанство горштака,
који у судару добра и зла, ‘’тврдог ораха’’ и ‘’јаких зуби’’, стрепи. Он је млад и
неискусан човек. Још увек верује у честитост и поштење и зато дубоко размишља
о борби против потурица, верујући да они нису заборавили своје корене и своје
порекло.
Зато његова дилема дуго траје. Владика је спреман да пружи руку, да избегне
крвопролиће. Он са брда види један други свет, где човек човеку неће бити вук.
Замериће му његов слободоумни народ, и борци равни грчким јунацима. Прекори
ће стићи и од Вука Мићуновића ‘’...на муци се познају јунаци’’.
Хумани човек велики хришћанин биће обузет и црним мислима које воде у безнађе:
‘’А ја што ћу, али са киме ћу,
мало снага, малена и рука,
једна сламка међу вихорове...’’
‘’Моје племе сном мртвијем спава,
надамном је небо затворено...’’
То је само тренутак очајања ‘’у глухо доба ноћи’’, јер жели да сагледа проблем
свих срана, јер искрено верује да се потурице могу вратити свом народу. Али, све
илузије руши Селим, везирово писмо које јасно поручује:
‘’Пучина је стока једна грдна...’’
Саслушаће владика и мудрог старца, игумана Стефана који има искуство и
спокојство:
‘’ја сам прошо сито и решето,
овај грдни свијет испитао,
трова му чашу икапио...’’
Поред младог, неискусног владара, стаће као оличење искуства и подршке. И рећи
ће му, да све што живи и расте, мора да се брани од напада. То је закон природе,
јер
‘’Чашу меда још нико не попи док
је чашом жучи не загрчи...’’
јер, “Свијет је овај тиран
тиранину...’’
У њему ратује
“и душа са тјелом, Море са
бреговима, живина са живином, народ са
народом, човјек са човејком...’’
И зато, каже Игуман: нико није срећан, нико миран и спокојан:
“Све се човјек брука са човјеком,
гледа мајмун себе у зрцала.’’
И владика осећа одговорност пред историјом, у њему потпуно сазрева мисао, да
се борба не може избећи. Подршка игумана Стефана била је снажна и неопходна
младом човеку, који је још увек био пун идеала. Игуман му је отворио очи и
помогао да убрза одлуку.
Милан Мајкић, 2/5
Sandokan
02-07-2011, 17:13
Čašu žuči još niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči .........
Tvrd je orah voćka čudnovata ne slomi ga al zube polomi ..........
A u ruke Mandušića Vuka svaka puška biće ubojita ........
Ćud je ženska smiješna rabota ...... stotinu će promijeniti ćudi da učini što joj srcu drago.......
Ovo nako na blic .... izvinte na greškama .... al u moje vreme 100 sihova se moralo napamet znati :aha:
Njegoš - Gorski Vijenac
Petar II Petrovic Njegos je vladar koji je pisao poeziju, odnosno pesnik koji je vladao jednom drzavom. Potice iz slavne dinastije Petrovic Njegos koja je od 1696-1818 vladala u Crnoj Gori. Rodjen je u selu Njegisima pod Lovcenom. Do velike promene u njegovom zivotu doslo je 1825 kada ga je vladika Petar I uzeo kod sebe, s namerom da ga pripremi za svog naslednika.. 1830 u svojo 17. godini Radivoje postaje “upravitelj” Crne Gore. Njegos je vec u prvim godinama svoje vladavine pregao da udari temelje stvarne vlasti: ustanovio je senat, osnovao narodni sud, uveo placanje poreza, obrazovao “perjanike” koji su imali ulogu kraljeve garde i policije. Uporedo s tim polozio je osnovu moderne prosvjete. Njedova najveca dela su: “Pustinjak cetinski”, “Svobodijada”, prevod prvog pjevanja Ilijade, “Luca mikrokozma”, “Gorski vijenac”. Umro je 19. oktobra , tacno poslije 21 godine vladavine, a 4 godine kasnije njegove kosti su bile prenesene u mauzolej na Lovcenu.
ISTORIJSKA PODLOGA
U vreme kada je Njegos dosao na vlast Crna Gora je bila vise savez plemena nego drzava u pravom smislu. U slucaju opasnosti plemena su se udruzivala, a inace svako je zivelo za sebe. Nisu bili rijetki slucajevi da plemena zaratuju. Njegos je za kratko vreme uspeo poloziti osnove modenoj crnogorskoj drzavi. U ocima Turaka Crna Gora je samo pobunjena pokrajina koju jos nisu uspeli umiriti. Iz tog razloga je zemlja bila u stalnoj opasnosti.Za Njegoseve vladavine nije bilo veceg sukobljavanja sa Turcima a ona retka bi se zavrsavala na stetu Crnogoraca.Mir “Svete alijanse” dopro je i do crnogorskih brda. Austrija i Rusija bile su cuvaro tog mira i Crna Gora je na njih bila sudbinski upucena.Iako za Njegosevog zivota Crna Gora nije postala slobodna on je govorio: “Ja ne pripadam ni Rusiji, ni Austriji, ni Turskoj. Ja nikom ne pripadam!”.
EVROPSKO SRPSKA DRAMA
Drama se kod nas prvi put javlja 30-tih godina XVIII veka, u periodu koji predstavlja prelaz od stare ka novoj knjizevnosti. U obradi situacija i karaktera oseca se uticaj Sekspira. Njegos je prevladao osnovnu ogranicenost kako svojih ranih epskih spevova tako i dramskih istorija.Svojom unutrasnjom slozenoscu Gorski vijenac visoko nadilazi dotadasnja dela tako da problem njegovog zanrovskog modela moramo pomeriti sa nacionalnog na internacionalni plan.
Slicnosti s grckom dramom su najizrazitije i to na nekim kljucnim tackama strukture speva. Kolo u Gorskom vijencu kao izraz kolektivnog, narodnog nacela nesumljivo je slicna tragicnom horu u grckoj drami. U gorskom vijencu se prikazuje samo pripremanje istrage poturica, dok se sam taj cin ne prikazuje na sceni nego se o njemu izvestava. Isto to imamo u grckoj i klasicnoj drami. Gorski vijenac je mnoge svoje proucavaoce podsetio na jedan od najsamosvojnijih romanticarskih zanrova- dramsku poemu. Vecina dela tog zanra nastala je pod uticajem geteovog Fausta.
LIKOVI
Vladika Danilo- glavni lik u delu. Predstavlja Njegosevu vladarsku, impulsivnu i nestrpljivu stranu. Tek je zaplivao u mucnim vodama i nestrpljivo zeli iz njih isplivati.
Iguman Stefan- simbolizuje vladiku Njegosa. Nosilac je mudrosti u djelu i za razliku od Danila nista ne zeli raditi na precac jer je on vec odavno “iskapio” casu otrova.
Vuk Micunovic- je simbol obilicevskog morala. On je junak koji je spreman zrtvovati se za srpstvo i Pravoslavlje. Pravi epski junak.
Vuk Mandusic- veoma je slican Micunovicu ali za njega se moze reci da je covek iz naroda sa svakodnevnim problemima. On je vise lirski lik.
Kolo- ono je kolektivni lik i preko njega se izrazava svo narodno nezadovoljstvo i nadanje.
PODELA
U prvom izdanju nema nikakve podele Gorskog vijenca na vece celine vec se prizori redjaju jedni za drugima, od pocetka do kraja, bez prekida. U nekim danasnjim izdanjima graficki se izdvajaju tri celine:
1. Skupstina o Malom gospodjinu dne na Lovcenu.
2. Skupstina o Malom gospodjinu dne na Cetinju
3. Dogadjaji na Badnje vece, Bozic i Novu godinu.
Pored ove spoljasnje podele Gorsko vijenca postoji i strukturna:
1. Skupstina o Trojcinu dne
2. Skupstinu o Malom gospodjinu dne
3. Prizori iz narodnog zivota
4. Kraj skupstine o Malom gospodjinu dne i dogadjaji na Badnje vece, Bozic i Novu godinu.
“ GORSKI VIJENAC “ PETAR II PETROVIC
NJEGOS
" Gorski vijenac "
je za mnoge , tesko razumljivo djelo, zbog arhaicnog jezika kojim je
pisano. Njegova ljepota I lezi u tome, u pravom duhu naroda, koji je uvijek
tezio svojoj slobodi. Ne smije se
zaboraviti ni istorijski okvir u kojem je ovo djelo pisano. Napisano je u jeku
borbe protiv turske vlasti. Njegos velica srpsku istoriju, kroz njegov omiljeni
lik – junaka srpske istorije – Karadjordja. Njemu je posvecen uvod , koji je
naknadno pisan I koji se zove “ Posveta prahu Oca Srbije “. Cijelo Njegosevo
djelo, ima osnovnu ideju, velicanje srpske nacionalne svijesti I jacanje
borbenog duha u borbi protiv poturica. Niko nikada nije tako dobro istakao
nepomirljive razlike izmedju dva naroda, srpskog I turskog ( zapravo
poislamljenih Srba ), kao sto je to uradio Njegos. Izvukao je glavne ljudske
osobine, koje karakterisu I jedan I drugi narod, isticuci kako su one toliko
nepomirljive da stvaraju duboki istorijski jaz, koji se nikada nije mogao I
nece premostiti. I danas smo zivi svjedoci, koliko je Njegos bio u pravu.
“ POSVETA PRAHU OCA SRBIJE “
Cijela
Posveta je oda Karadjordju I velicanje
njegovog djela, a isticanju velike sramote Milosa Obrenovica, koji je
svoju vlast utvrdio na izdaji velikog srpskog junaka I tako zadobio povlastice
od Turaka. O tome govori stih br.24
…tvojoj glavi bi sudjeno za v’jenac
se svoj prodati !
Pominje I
poznate istorijske vojskovodje : Napoleona, Karla, Blihera, kneza Velingtona I
Suvorova. ( stihovi 5 i 6 )
Govori I o
velikim izdajama kroz istoriju naroda, pocevsi od starogrckog perioda, pa do
Milosa Obrenovica. U tom kontekstu
spominje Egista, Pizona, Vukasina Mrnjavcevica, Borisa Godunova I Milosa
Obrenovica. ( stihovi 25 – 28 )
GORSKI VIJENAC ( analiza )
Zapocinje
monologom Vladike Danila u kojem opisuje koliko je jako I rasprostranjeno
tursko carstvo I koliko se sve vise I vise siri. Pominje neke istorijske
dogadjaje, a medju njima je najznacajniji dogadjaj, sprijecavanje sirenja
turskog carstva u zapadnoj Evropi
732g. u bitci kod Poatjea, kada
je Karlo Martel, pobijedio Turke. O tome govore stihovi br. 7 I 8
… Francuskoga da ne bi brijega,
aravijsko more sve potopi !
Spominje I
ostale junake koji su se borili protiv Turaka, Sibinjanin Janka I Skenderbega,
a uporedjuje s njima svoju sudbinu, koja mu je nametnula tezak zadatak da
probudi nacionalnu svijest kod svog malog naroda, koji je mali po brojnosti, a
kojeg je snasla jos gora sudbina, pojava sve veceg broja poturica. Njegov
zadatak je samim tim I bio tezi, jer se tu nije radilo o stranom neprijatelju,
nego o dojucerasnjoj braci. Mnoge crnogorske porodice su imale tu tesku sudbinu
,da je jedan brat ostao u pravoslavnoj vjeri, dok je drugi primio islam. Kud ce
vece tragedije, nego da brat udari na brata, a to je bilo neminovno. To je
Vladiku Danila razaralo . O tome svjedoce stihovi br. 35 –45.
A ja sto cu, ali sa kime cu?
malo rukah, malena I snaga,
jedna slamka medju vihorove,
sirak tuzni bez nigdje nikoga!
Moje pleme snom mrtvijem spava,
Suza moja nema roditelja,
Nada mnom je nebo zatvoreno,
Ne prima mi placa ni molitve;
U ad mi se svijet pretvorio,
A svi ljudi pakleni duhovi.
Crni dane, a crna sudbino!
O kukavno Srpstvo ugaseno,
Zla nadzivjeh tvoja svakolika,
A s najgorim hocu da se borim!
Ovo su stihovi
koji opisuju kako su Turci raznim povlasticama , prevodili Srbe u islam, br.70
– 80.
“ Crnu Goru pokorit ne mogu
Ma nikako da je sasvim moja;
S njima treba ovako raditi…”
Pa im poce demonski mesija
Lazne vjere pruzat poslastice.
Bog vas kleo, pogani izrodi,
Sto ce turska vjera medju nama?
Kuda cete s kletvom pradjedovskom?
Su cim cete izac pred Milosa
I pred druge srpske vitezove,
Koji zive doklen sunca grije?
Vuk
Micunovic tjesi Vladiku, pricajuci mu o velikom junastvu mladih Crnogoraca,
koji sa majcinim mlijekom, upijaju shvatanje o nacionalnoj borbi za
oslobodjenje I cija borba traje kroz vjekove. Stih br. 130 govori o neprestanoj
borbi.
Borbi nasoj kraja biti nece
Do istrage turske ali nase.
KOLO
I :
U ovom kolu
Njegos pretresa srpsku istoriju, pocevsi od
Nemanjica, I tuzi nad pojavom, koja je tako cesta kod srpskog naroda, a
to je bratoubistvo I oceubistvo, te spominje u zavijenoj, pjesnickoj formi, zlocinstva
Vukana , Urosa I,Stefana Decanskog, Dusana. Pominje velikase, koji su
rasparcali veliku Srpsku drzavu, pominje Vuka Brankovica I njegovu klevetu.
Prikazuje kako se pojavljuje sve veci I veci broj poturcenjaka, a krajem XVII
vj. ih je bilo dosta I u selima na cetinjskom polju. O tome govore stihovi br.
280 – 290
Pocinu ni rdja na oruzje,
Ostade ni zemlja bez glavarah;
Nekrscu se gore usmrdjese,
Ujedno su ovce I kurjaci,
Zdruzio se Turcin s Crnogorcem,
Odza rice na ravnom Cetinju;
Smrad uhvati lafa u kljusama,
Zatrije se ime crnogorsko,
Ne ostade krsta od tri prsta!
Mudri su I
stihovi Vojvode Stanka ( Ljubotinjanina ) br. 305 – 310, koji takodje opisuju
poturice kao najvece nase zlo.
I dabogda trag nam se zatro
Kad pod ovom zivjeli maramom!
Sto ce djavo u krscenu zemlju?
Sto gojimo zmiju u njedrima?
Kakva braca, ako boga znate,
Kada gaze obraz crnogorski,
Kada javno na krst casni pljuju !
Knez Janko
prica o svadji kapetana Hamze I Vuka Micunovica. Opet se govori o poturicama I
njihovom prelasku u islam.
“Ja sam bolji , cuj, vlase, od tebe,
Bolja mi je vjera nego tvoja;
Hata jasem, britku sablju pasem,
Kapetan sam od careva grada,
U njem vladam od trista godinah,
Djed mi ga je na sablju dobio
Dje su carstvo sablje dijelile,
Te mu tragu osta za gospodstvo.”
Raspali se Micunovic Vuce,
Pa se Hamzi poprimace blizu:
“ Kakvo vlase, krmska poturice!
Dje izdajnik bolji od viteza?
Kakvu sablju kazes I Kosovo?
Da l’na njemu zajedno ne bjesmo,
Pa ja rva I tada I sada,
Ti izdao prijed I poslijed,
Obrljao obraz pred svijetom,
Pohulio vjeru pradjedovsku,
Zarobio sebe u tudjina?
Opet jedan
izuzetan monolog Vladike Danila, koji oklijeva da zapocne istragu poturica, jer
je svjestan da je to borba medju bracom, ali je svjestan I da je to najveca
boljka koja je zahvatila Crnu Goru. Stihovi br.520 – 535
Slusaj, Vuce I ostala braco!
Nista mi se nemojte cuditi
Stro me crne rastezaju misli,
Sto mi prsa kipe sa uzasom.
Ko na brdo, ak ‘ I malo ,stoji
Vise vidi no onaj pod brdom-
Ja povise nesto od vas vidim,
To je sreca dala al’ nesreca!
Ne bojim se od vrazijega kota,
Neka ga je ka na gori lista,
No se bojim od zla domacega.
\bijesna se bratstva isturcila;
Tek domace napadnemo Turke,
Svoj svojega nikad pustat nece,
Razluci se zemlja na plemena,
Krvava se isklati plemena,
Vrag djavolu doci u svatove
Te svijecu srpsku ugasiti!
Knez Rade
upucuje prekorne stihove Vladici Danilu, koji oklijeva u zapocinjanju istrage
poturica, osudjuje njegovo dvoumljenje I kurazi ga za borbu. Stihovi 545 – 555.
Sto se mrci kada kovat neces?
Sto zbor kupis kad zborit ne smijes?
…..
Zalis nesto , a ne znas sto zalis;
S Turcima ratis, a Turke svojakas,
Domacima toboz da s’ umilis;
A jednako, nemoj se varati,
Kako bi im zapa d ate mogu,
Glavu bi ti onaj cas posjekli
Al’ ti zivu ruke svezali,
Da te muce, da srce naslade.
Vrana vrani oci ne izvadi;
Brat je Turcin svud jedan drugome.
Nego udri dokle mahat mozes,
A ne zali nista na svijetu!
Sve je poslo djavoljijem tragom,
Zaudara zemlja Muhamedom.
KOLO II :
Govori o
tome, kako se u zivotu stalno smjenjuju
sreca I nesreca I kako zajedno cine zivot. To su dobro poznati stihovi koje smo
svi zapamtili mozda I najbolje u “ Gorskom vijencu “ br. 565
Casu meda jost niko ne popi,
Sto je casom zuci ne zagrci;
Casa zuci iste casu meda,
Smijesane najlakse se piju.
Jos neki
poznati stihovi koje izgovara Vuk Micunovic, a koji govore o junastvu I
junacima, cije se ime spominje kroz vjekove. Za takve kaze da su se imali zbog
cega I roditi I da zub vremena ne moze ugasiti svjetlost njihovog casnog imena.
Stihovi br. 605 – 610
Bez muke se pjesna ne ispoja,
Bez muje se sablja ne sakova!
Junastvo je car zla svakojega-
A I pice najsladje dusevno,
Kojijem se pjane pokoljenja.
Blago tome ko dovijek zivi,
Imao se rasta I roditi!
Vjecna zublja vjecne pomrcine
Nit’ dogori nit svjetlost gubi.
Stihovi koji
potvrdjuju odluku Vladike Danila da krene u istragu poturica, iako zna da ce
pri tome mnogi stradati, ali da te zrtve nece biti uzaludne.br.615 – 660.
Mlado zito, navijaj klasove,
Predje roka dosla ti je znjetva!
Divne zertve vidim na gomile
Pred oltarom crkve I plemena,
Cujem lelek dje gore prolama.
Treba sluzit cesti I imenu!
Neka bude borba neprestana,
Neka bude sto biti ne moze,
Nek ad prozdre, pokosi satana!
Na groblju ce iznici cvijece
Za daleko neko pokoljenje!
I dalje
stihovi koje govori Vladika Danilo i koji bude nacionalnu svijest I pozivaju na
veliku borbu do istrebljenja. Stihovi br. 670 – 675
Udri za krst, za obraz junacki,
Ko godj pase svijetlo oruzje,
Ko godj cuje srce u prsima:
Hulitelje imena Hristova
Da krstimo vodom ali krvlju!
Tri****mo gubu iz torine!
Nek propoje pjesna od uzasa,
Oltar pravi na kamen krvavi!
KOLO
III :
U kojem se
govori o Mari ( Mariji ) kceri arbanaskog velikasa, a zeni Ivanbega Crnojevica,
ciji se sin Stanisa poturcio I uzeo ime Skenderbeg I koga je majka proklela.Stihovi
br.695 - 710
Ljuta kletva pade na izroda!
Prokle mati od nevolje sina,
Te kneginja Ivanbegovica,
Prokle Mara svog sina Stanisu,
Progrize joj sisu u posanje,
Rajsko pice prosu u njedrima.
Stize djecu roditeljska kletva!
Stanisa je obraz ocrnio,
Pohulio je na vjeru Hristovu,
Na junacko pleme Crnojevo,
Obuka se u vjeru krvnicku
I bratske je krvi ozednio.
Grdne treske oko Ljeskopolja,
Dva se brata bore oko vjere,
A oko njih hiljade ratnikah !
Vladika
Danilo jos jednom pokusava da razgovara sa prdstavnikom poturica, ne bi li ih
vratio u pravu vjeru, sve u nadi da se moze izbjeci bratoubistvo. Razgovor
kadije Hadzi – Ali Medovica , Skender Age, Mustaj – Kadije I Vladike Danila. Stihovi br.720 - 1040.
Vladika
Danilo govori kako su se mnogi Srbi poturcili zbog sopstvene slabosti I iz straha
od odmazde. Stihovi br.760 - 785
Da, nijesu ni krivi toliko;
Premami ih nevjera na vjeru,
Ulovi ih u mrezu djavolju,
Sto je covjek ? Ka slabo zivince !
Med za usta I hladna prionja,
A kamoli mlada I vatrena!
Slatka mama, no bi na udicu:
“ Pij serbeta iz case sveceve,
Al ‘ sjekiru cekaj medju usi ! “
Strah zivotu kalja obraz cesto;
Slabostima smo za zemlju privezani,
Nistava je, nego tvrda veza.
Ali tice te su najslabije
Lovi svjetlost lisicijih ocih,
Nego orla krijuci gledaju.Za vrsnijem
bratom ali sinom
Pusti glasi milost utrostruce;
Nadjeno je draze negubljena;
Iza tuce vedrije je nebo,
Iza tuge bistrija je dusa,
Iza placa viselike pojes.
Oh, da mi je ocima vidjeti
Crna Gora izgub da namiri!
Tad bi mi se upravo cinilo
Da mi sv’jetli kruna Lazareva,
E sletio Milos medju Srbe;
Dusa bi mi tada mirna bila
Kako mirno jutro u proljece,
Kad vjetrovi I mutni oblaci
Drijemaju u morskoj tavnici.
Vladika
Danilo govori kako niko od njega ne bi bio srecniji, kada bi se poturice
vratile svojoj iskonskoj vjeri, mirnim putem, bez ratovanja. I Vojvoda Batric
poziva poturice da se vrate svojoj staroj vjeri. Stihovi br. 850 – 865
No lomite munar I dzamiju,
Pa badnjake srpske nalagajte
I sarajte uskrsova jaja,
Casne dvoje postah da postite;
Za ostalo kako vam je drago!
Ne sceste li poslusat Batrica,
Kunem vi se vjerom Obilica
I oruzjem, mojijem uzdanjem,
U krv ce vam vjere zaplivati,
Bice bolja koja ne potone!
Ne slozi se Bajram sa Bozicem!
Je l’ ovako , braco Crnogorci?
Poslije
ovoga, Mustaj – Kadija govori stihove koji velicaju islamsku vjeru. Stihovi br.
870 – 930
Nakon ovoga
slijede razgovori izmedju crnogorskih I
turskih prvaka u kojima se vidi, da do pomirenja nikako ne moze doci.
KOLO
IV :
Opisuje
bitku na Vrtijeljci iznad Cetinja, gdje su Crnogorci hrabro izginuli u borbi za
oslobodjenje od Turaka.Stihovi br. 1045 – 1070
… Ne kce Srbin izdati Srbina
Da ga svijet mori prijekorom,
Trag da mu se po prstu kazuje
Ka nevjernoj kuci Brankovica,
No svi pali jedan kod drugoga,
Pjevajuci I Turke bijuci.
Slijedi
pismo vezira Selim pase, koji prijeti Crnogorcima. Stihovi br. 1080 -1120 I
odgovor Vladike Danila, stihovi br. 1135 – 1170.
……………………….
Hajte k meni, pod mojim satorom,
Ti, vladiko, I glavni serdari,
Samo da ste caru na bjeljegu,
Za primiti od mene darove,
Pa zivite kao dosle sto ste.
Jaki zubi I tvrd orah slome;
Dobra sablja topuz iza vrata,
A kamoli glavu od kupusa.
Sta bi bilo oduciti trske
Da ne cine poklon pred orkanom?
Ko potoke moze ustaviti
Da k sinjemu moru ne hitaju?
Ko izide ispod divne sjenke
Prorokova strasnoga barjaka,
Sunce ce ga sprzit kao munja.
Pesnicom se nada ne rasteze!
Mis u tikvi – sto je nego suzanj?
Uzdu glodat – da se lome zubi!
Nebo nema bez groma cijenu;
U fukare oci od splacine.
Pucinaq je stoka jedna grdna –
Dobre duse kad joj rebra pucu,
Tesko zemlji kuda prodje vojska!
Odgovor
Vladike Danila Selim pasi.
…………………
Tvrd je oreh vocka cudnovata,
Ne slomi ga, al’ zube polomi!
Nije vino posto pridje bjese,
Nije svijet ono sto misljaste;
Barjaktaru darivat Evropu –
Grehota je o tom I misliti!
……………………………………….
Divlju pamet a cud otrovanu
Divlji vepar ima, a ne covjek.
Kome zakon lezi u topuzu,
Tragovi mu smrde necovjestvom.
………………………………………….
Spustavah se ja na vase uze,
Umalo se uze ne pretrze;
Otada smo visi prijatelji,
U glavu mi pamet uceraste.
KOLO
V :
Govori o
porazu Turaka kod herceg Novog 1687 g., kada je mletacka vojska, zajedno sa
Crnogorcima, otela Herceg Novi od
Turaka. Stihovi br.1210 – 1225
Slijedi duzi dio , koji je manje interesantan
I nije ni bitan za glavnu radnju “ Gorskog vijenca “. U dokolici, serdari
razgovaraju o mnogim stvarima, o ljubavi, zenama, Vojvoda Drasko opisuje svoj
odlazak kod Mletaka I karikira mnoge situacije, koje daju pecat humora ovom
djelu. Tu je I tuzbalica sestre Batriceve, koja je postala cuvena u literaturi,
po velikoj ljubavi sestre prema bratu. Humor nastavlja I epizoda sa neukim
popom Micom, pojavljivanjem jedne babe, gdje se opisuju neki narodni obicaji
prilikom vracanja. Cijeli ovaj dio sam shvatila kao jedan etnografski prikaz
crnogorskog naroda.
Filozofiju
zivota govori Iguman Stefan, jedan od
glavnih likova u ovom djelu. Njegove rijeci, pune mudrosti, ostaju zapamcene, I
cine najjacu filozofsku okosnicu ovog djela. To su stihovi br. 2220 – 2360
Ko ce, sinko, bozju volju znati,
Ko li boza prozreti cudesa?
…………………………………..
Aljinah je na nebesa dosta,
Pa bog daje kome kakvu hoce;
A meni je svakoja jednaka,
Tek sam svoje oci izgubio.
Blago vama koji ih vidite,
Vi ste blize boga I cudesah!
Iguman prica
o prirodnom zakonu, koji nalaze da svako ima pravo na odbranu I uporedjuje zakone prirode I njegovu primjenu na
drustvene pojave.
Odbrana je s zivotom skopcana!
Sve priroda snabd’jeva oruzjem
Protiv neke neobuzdane sile,
Protiv nuzde, protiv nedovoljstva;
Ostro osje odbranjuje klasje,
Trnje ruzu brani ocupati;
Zubovah je tuste izostrila,
A rogovah tuste zasiljila;
Kore, krila I brzine nogah,
I cijeli ovi besporeci
Po poretku nekome sljeduju.
Nad svom ovom grdnom mjesavinom
Opet umna sila tozestvuje;
Ne pusta se da je zlo pob’jedi,
Iskru gasi, a zmiju u glavu.
Muz je branic zene I djeteta,
Narod branic crkve I plemena;
Cest je slava, svetinja narodnja!
Pas svakoji svoje breme nosi;
Nove nuzde radju nove sile,
Djeistvija naprezu duhove,
Stjesnenija slamaju gromove;
Udar nadje iskru u kamenu,
Bez njega bi u kam ocajala.
……………………………………..
Pokoljenje za pjesnu stvoreno,
Vile ce se grabit u vjekove
Da vam v’jence dostojne sapletu,
Vas ce primjer uciti pjevaca
Kako treba s besmrtnoscu zborit!
………………………………………… …..
Krst nositi vama je sudjeno
Strasne borbe s svojim I s tudjinom!
Tezak v’jenac, al’ je voce slatko!
Voskresenija ne biva bez smrti;
Vec vas vidju pod sjajnim pokrovom,
Cest, narodnost dje le vaskresnula
I dje oltar na istok okrenut,
Dje u njemu cisti tamjan dimi.
Slavno mrite, kad mrijet morate!
Cest ranjena zeze hrabra prsa,
U njima joj nema bolovanja.
Porugani oltar jezicestvom
Na milost ce okrenut nebesa!
Citavo ovo
poglavlje zavrsava rijecima serdara Vukote, koji kune onoga ko izda I povuce se
iz bitke. Stihovi br. 2410 – 2435
U pamet se dobro, Crnogorci,
( a ko cinja bit ice najbolji ! )
A ko izda onoga te pocne,
Svaka mu se satvar skamenila!
Zadnji dio “
Gorskog vijenca “ je Badnje vece, kada Iguman Stefan govori neke zivotne
mudrosti uz gusle. Stihovi br. 2490 – 2520
Jas am prosa sito I reseto,
Ovaj grdni svijet ispitao,
Otrovi mu casu iskapio,
Poznao se s grkijem zivotom.
Sve sto biva I sto moze biti,
Meni nista nije nepoznato;
Sta god dodje ja sam mu naredan.
Zla pod nebom sto su svakolika
Covjeku su prcija na zemlju.
Ti si mlad jost I nevjest , vladiko !
Prve kaplje iz case otrovi
Najgrce su I najupornije;
O da znades sto te joste ceka!
Sv’jet je ovaj tiran tiraninu, a
kamoli dusi blagorodnoj!
On je sostav paklene nesloge:
U nj ratuje dusa sa tijelom,
U nj ratuje more s bregovima,
U nj ratuje zima I toplina,
U nj ratuju vjetri s vjetrovima,
U nj ratuje zivina s zivinom,
U nj ratuje narod sa narodom,
U nj ratuje covjek sa covjekom,
U nj ratuju dnevi sa nocima,
U nj ratuju dusi s nebesima.
T’jelo stenje pod silom dusevnom,
Koleba se dusa u tijelu;
More stenje pod silom nebesnom,
Koleblju se u moru nebesa;
Volna volnu uzasno popire,
O brijeg se lome obadvije.
Niko srecan, a niko dovoljan,
Niko miran, a niko spokojan;
Sve se covjek bruka sa covjekom:
gleda majmun sebe u zrcalo.
Iguman
govori o tome koliko je zivot tezak I da su sva zla, koja su sabrana pod kapom
nebeskom, ljudska svakodnevnica, sa kojom se covjek nosi. Da je zivot tezak I
za lose ljude, a jos tezi za dobre I blagocestive duse. Nabraja suprotnosti u
prirodi, a kao najveca su ,dusa I tijelo ,kao sinonim neke vjecne borbe. Covjek
se ruga drugom covjeku I pri tome lici na majmuna, koji se gleda u ogledalo I
smije se sam sebi.
Slijedi
okupljanje plemena, koja dolaze da zapocnu ustanak I koja donose radosne
vijesti o ustanku I u drugim krajevima, koji je vec poceo. Stihovi Vojvode
Batrica, br.2585 – 2610
I sto cu ti duljiti pricanje :
Koliko je ravnoga Cetinja
Ne utece oka ni svjedoka,
Ni da kaze kako im je bilo,
Te pod sablju svoju ne metnusmo
Koji ni se ne kce pokrstiti;
Koji li se pokloni Bozicu,
Prekrsti se krstom hristijanskim,
Uzesmo ga za svojega brata.
Kuce turske ognjem izgorjesmo,
Da se ne zna ni stana nit raga
Od nevjerna domacega vraga.
Slijedi
zadnje kolo
KOLO
VI :
Govori se o
pocetku ustanka I uspjeha u bitci na Cetinju. Simbolicno se cestita Bozic, koji
predstavlja novo radjanje, u ovom slucaju, radjanje zore ,koja nosi slobodu
crnogorskom narodu, u borbi protiv Turaka. Stihovi br. 2625 – 2645
Kasnije
pristizu pisma I iz drugih krajeva Crne Gore ,u kojima stizu radosne vijesti o
uspjesima crnogorske vojske u borbi za
oslobodjenje. “Gorski vijenac “ zavrsava
stihovima Vladike Danila , koji tjesi Mandusica Vuka zbog puske koju je izlomio
I daruje mu novu iz svojih odaja. Stihovi br.2810 – 2815
Mrki Vuce, podigni brkove
Da ti vidju toke na prsima,
Da prebrojim zrna od pusakah
Kolika ti toke izlomise!
Mrtvu glavu ne dize iz groba
Ni prekova bistra dzeferdara.
Zdravo tvoja glava na ramena,
Ti ces pusku drugu nabaviti,
A u ruke Mandusica Vuka
Bice svaka puska ubojita!
Na kraju da
kazem da sam “ Gorski vijenac “ citala
vise puta I svaki put kada ga citam, nalazim neke nove mudrosti, svaki put sve
vise I vise shvatam I razumijem, koliko je jaka bila Njegoseva ljubav prema
sopstvenom narodu I prema pravoslavnoj vjeri. Koliko je bilo dubokoumno njegovo
sagledavanje zivota, zivotnih pojava, covjeka I njegovog mjesta u prirodi .
Mislim da su Njegosevi stihovi, koji pozivaju na borbu za oslobodjenje,
najjaci stihovi napisani u srpskoj
knjizevnosti.
Gorski Vijenac
Srpski bukvar
Njegoš se nije redovno školovao, niti je prošao kroz više škole. Kod bokeljskih kaluđera se učio samo osnovnoj pismenosti. Posle mu je učitelj bio Sima Milutinović, koji ni sam nije prošao kroz redovne škole. On je kod Njegoša razvio ljubav prema narodnoj poeziji, ukazivao mu na njene lepote i potsticao ga na pisanje. On ga je verovatno upućivao u mitologiju i klasičnu starinu uopšte. Mitološki rečnik, naklonost prema arhaizmima i novim rečima, Njegoš je primio od Milutinovića. Na Njegoša je uticao i Lukijan Mušicki, koji je 1830ih godina imao glas velikog pesnika. Klasičnu grčku poeziju čitao je na ruskom a jedan deo „Ilijade“ je preveo sa ruskog na srpski jezik, u narodnom desetercu. Njegoš je bio pod uticajem antičkog klasicizma, posredno i više formalno, skoro isključivo u rečniku. Ukoliko je više pevao i produbljavao svoju ličnost, utoliko se sve više oslobađao tog uticaja. Njegovo najbolje delo, Gorski vijenac, uzvišenom dikcijom i oblikom podseća na grčku tragediju; pa ipak, delo je u potpunosti samostalno i kao neposredan proizvod narodnog duha i jezika. Pored ruskog, Njegoš je poznavao i francuski i italijanski, i na tim jezicima čitao najveće pesnike i mislioce.
Njegoš je počeo da piše još kao dečak. To su bile kratke i beznačajne pesme, sasvim u duhu narodne poezije, često ispevane uz gusle. Sima Milutinović je u svoju zbirku narodnih pesama uneo pet za koje tvrdi da su Njegoševe. Docnije, 1834., objavio je dve zbirčice pesama, gde ima i nekoliko pesama u kojima se već nazire genijalni pesnik Luče mikrokozme i Gorskog vijenca. Među pesmama u kojima prevladava dubok i smeo misaoni lirizam naročito se ističu: „Crnogorac k svemogućem Bogu“, „Vijerni sin noći pjeva pohvalu mislima“ i „Oda Suncu“. Ostale pesme pevaju savremena crnogorska junaštva i ispevane su sasvim u duhu narodne pesme. Njegoš je, u vreme neprekidnih bojeva s Turcima, zaneseno voleo narodne pesme, skupljao ih i sam stvarao nove. Pored pesama u pomenutim zbirkama, štampao je docnije i dva kraća speva u istom duhu i razmeru: „Kula Vurišića“ i „Čardak Aleksića“. Godine 1854. je objavljena „Slobodijada“, epski spev u deset pevanja, u kome se slave crnogorske pobede nad Turcima i Francuzima. Vuk Karadžić je smatrao da je i druge pesme o novim bojevima crnogorskim ispevao upravo Njegoš. On je radio i na prikupljanju narodnih pesama i izdao ih u zbirci Ogledalo srpsko. Po savremenim listovima i časopisima izišao je znatan broj njegovih kraćih pesama, prigodnog i moralnog karaktera, kao i veliki broj oda i poslanica. Njegoš je počeo skromno, podražavajući narodnu poeziju ili učenu i objektivnu savremenu liriku, kakvu je pre njega pisao Lukijan Mušicki i njegovi sledbenici. Ali se on sve više razvijao, istina postupno, ali snažno i sigurno. Čitanjem i razmišljanjem, on je ulazio u sve teže moralne i filozofske probleme, sve dublje i potpunije uobličavao svoje umetničko izražavanje i poslednjih sedam godina života stvorio tri svoja glavna dela: „Luča mikrokozma“, „Gorski vijenac“ i „Lažni car Šćepan Mali“.
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.