Pogledaj Punu Verziju : Злочин и казна - Фјодор Михајлович Достојевски
Кратки садржај:
Ово дело је роман заснован на познатој фабули криминалистичких романа.
Наиме, дешава се убиство и тражи се убица - но ми од почетка знамо
ко је он, зашто је заправо убио стару људски и социјално штетну лихварку
и њену сестру Лизавету, па нас почиње занимати да ли ће се и како открити
убиство које је починио Родион Раскољников. Убиство није учињено из
разлога баналнога богаћења, него га Раскољников оправдава својим
алтруизмом - на тај начин он ће помоћи целом друштву,
његовим сиромашним вршњацима. Ни истражитељ роману није обичан
довитљиви полицајац него је изврстан познавалац људске душе,
и константним разговорима он помало стеже обруч око Раскољникова и
овај напослетку попушта - признаје злочин. Управо то даје писцу прилику
да савршено психолошки окарактерише главног лика, а то постиже
многобројним монолозима Раскољникова којег савест прождире.
Он себи након злочина поставља многа етичка и морална питања.
Раскољников је сиромашан студент са веома развијеном интелектуалном
свешћу - много размишља о свету и себи, али он је такође побуњени
плебејац који је спреман на све. Раскољниковљев злочин је злочин с
предумишљањем; "понижени" интелектуалац жели својим чином потврдити
идеју о одабраној, снажној људској личности којој је, управо због те
њене изузетне нарави, допуштено, као и Наполеону, да се име виших,
наводно хуманих, циљева послужи злочином. Та његова размишљања
дана су кроз његове многобројне монологе, као и разговоре са
Порфиријем Петровицем, Разумихин и проститутком Соњом
Мармеладов - која га својом смиреношћу и хришћанским подношењем
патњи те искреним алтруизмом (проституише се да би прехранила породицу) води
према признању злочина. Завршетак романа - одлазак на робију са Соњом
и Раскољниково смирење јеванђељу - разрешује многе идејне сукобе
које је млади интелектуалац доживио.
Analiza likova:
Родион Раскољников
Он је млад, интелигентан и образован човек који саосећа са сиромасима
и спреман им је помоћи. Повучен је себе. Има развијену интелектуалну
свест. Гневан је и презире садашњи поредак Русији те се ту претвара
правог побуњеног плебејца спремног на све, па и на злочин као што је
убиство. Своју унутрашњу борбу поткива мишљу како би један живот
могао од беде спасити хиљаде живота. Раскољников је, дакле, побуњеник
против друштва, али он је уједно и усамљеник што се мучи етичким и
моралним питањима. Његови чинови нису мотивисани само његовим
схватањем етике већ и бедом што га окружује, социјалним злом које
наводи човека на злочин. Након убиства хватају га страх и језа,
изгубљен је и уплашен. Иако се заноси идејом да постоје одабрани
људи којима је допуштено да због општег добра чине злочине,
њега на крају сатире савест, он попушта сукобу са "психолошким
обручем "око себе и признаје убиство. Он је све време разапет
између побуне и смирења, љубави и мржње, он размишља и исповеда се.
У њему се стално боре два карактера, па се његови унутрашњи монолози
претварају унутрашње дијалоге који читаоца стално тјерају на
размишљање. Већ самом његовом имену, Раскољников, видимо да је
он човек расколу између своје хумане бити и суровости тражења коју
пред њега поставља животна стварност.
Аљона Ивановна
Зла, користољубива, неповерљива, шкрта, зеленашица.
"То је била сићушна, сувоњава стара баба од шездесетак
година, ужагрених и злобних очица, малог шиљатог носа и гологлава.
Њена бледоплава и проседа коса била је издашно намазана зејтином.
Њен дугачки и танки врат, који је личио на кокошију ногу, био је омотан
неком фланелском крпом, ао раменима, иако је била врућина, висио јој је
похабан и пожутео крзном обрубљен хаљетак. Баба је сваки час кашљала и
стењала. Мора да ју је младић омјерио неким чудним погледом, јер иу
њеним очима опет бљесну она пређашња неповерљивост. "
Лизавета Ивановна - плашљива, вредна, поштена, побожна
"То је била висока, незграпна, стидљива и тиха девојка, скоро идиоткиња, која је
имала око тридесет и пет година и била права робиња своје сестре, дан и ноћ је
радила, дрхтала пред њом и чак батине од ње добијала. Са неким завежљајем
рукама, она је замишљено стајала пред тим трговчићем и његовом женом и
пажљиво их слушала ... "
Мармеладов
Човек добрих намера и великог разумевања, али пијанац који је пропао,
веома воли и цени своју породицу.
"То је био човек од преко педесет година, средњег раста и снажне
грађе, с проседом косом и великом ћелом, са подбухлим, жутим и чак
заленкастим лицем од сталног пијанчења ис отеченим капцима, из којих су,
као кроз узане пукотине, сијале живахне црвенкасте очице. Али њему је
било нешто врло чудновато; његовом погледу као да је блистало чак
неко усхићење - ако хоћете, осећао се и смисао и разум, али исто
време и као да је светлуцало неко безумље. Имао је на себи стар,
потпуно похабан црни фрак, с отпалим дугмадима. Само се још једно
некако држало, и њиме се он и закопчавао, очигледно не желећи да се
удаљава од уљудности. Испод прслука од Нанкин вирио је пластрон,
сав згужван, упрљан и исполиван. Био је обријан на чиновнички начин,
али већ поодавно, па му је густо израстала сива, чекиње.
У његовим манирима се стварно назирало нешто чиновнички
достојанствено, али он је био узнемирен, мрсио је косу и понекад би,
некој тузи, објема рукама подупро главу стављајући подеране лактове
на мокар и лепљив сто. "
Катарина Ивановна
Жена Мармеладова, упропаштена садашњим приликама и статусом и
са тиме се никако не може помирити, па је због тога бесна и гневна,
измучена и исцрпљена, а туберкулоза ју је начела. Воли јако своју децу,
али када умире од туберкулозе коначно налази свој мир.
“То је била страшно мршава жена, слабашна, доста висока и стасита, још дивне
загаситоплаве косе, а на њеном лицу стварно су се виделе црвене пеге.
Стиснувши руке на грудима, запечених усана, она је ходала по својој
малој соби и дисала неуједначено и испрекидано. Очи су јој бљештале,
а њен поглед је био оштар и укочен. То сушичаво и узбуђено лице стварало
је болан утисак при посљедњем светлу дотрајале свеће које је треперило
на њеном лицу. Раскољников је имао утисак да јој нема више од тридесет
година и да она стварно није била за Мармеладова...”
Димитрије Прокофјич-Разумихин
Једини разуме Раскољникова и једини је с којим се он дружи на свеучилишту,
воли Дуњу, веома поштен, спреман помоћи у невољи и увек даје све од
себе.
“То је био необично весео, друштвен и у потпуности добар
момак. Заправо, под том простотом крили су се дубина и достојанство.
Његови најближи другови схватили су то и сви су га волели. Био је прилично
бистар, иако понекад заиста припрост. Био је изразите спољашности– висок,
мршав, увек слабо обријан и црнокос. Понекад је правио испаде и важио је
за веома снажног човјека. Једне ноћи је у друштву једним ударцем
оборио високог редара. Могао је да пије без краја и конца, а могао је да
и уопште не пије; понекад је правио недозвољене испаде, али је могао да
их уопште не прави. Он је био још и по томе занимљив што њега никад и
никакви неуспеси нису збуњивали и што га, како је изгледало, никакве тешке
околности нису могле довести до очаја. Могао је на крову становати,
могао је трпети паклену глад и необичну студен.
Био је необично сиромашан и потпуно сам се издржавао зарађујући новац
разним пословима. Једну читаву зиму уопште није ложио у соби и тврдио је да
је тако чак пријатније, јер се у хладној соби боље спава. Он је сада био
приморан да напусти универзитет, али само на кратко време, и свим силама
је настојао да поправи своје прилике како би могао наставити студије. "
Петар Петрович Лужин
Подао, зао, лажљив, примитиван и веома умишљен малограђанин, приглуп и
подмукао.
Соња Мармеладова
Она је проститутка чиста срца. Пуна је саосећања иако се и она налази
у врло тешким приликама. Врши злочин на себи да би прехранила маћехину
децу и пијаног оца. Мирна је, пати у себи, чита Библију и верује у Бога.
Воли Раскољникова и она је та у којој он види спасење.
"Чудно је деловао тај њен изненадни долазак у ову собу, усред сиротиње,
смрти и очаја. И она је била у крпетинама; одећа јој је била безвредна,
али је била украшена на улични начин, све по укусу и правилима која су била
уобичајена у том нарочитом свету, са упадљивим и срамним истицањем
циља. Соња застаде у ходнику, код самог собног прага, али га не
прекорачи; гледала је као изгубљена и, изгледа, ништа није схватила;
заборавила је на своју, из четврте руке купљену, али овде недолично
свилену хаљину у боји са дугачким и смешним скутом; заборавила је на
своју огромну кринолину што је сва врата закрчила; и на светле ципеле,
и сунцобран, непотребан ноћу, али који је понијела; и на смешан округли
сламни шеширић са сјајним пером боје пламена. Испод тог несташно
накривљеног шеширића вирило је мршаво, бледо и уплашено лице, отворених
уста и од ужаса укочених очију. Соња је била омањег раста, мршава, али
прилично лепа осамнаестогодишња плавуша, са прекрасним плавим очима. "
Авдотја Романовна (Дуња)
Паметна и разборита, иако и тврдоглава, снажног карактера, вредна и
поштена, воли мајку и брата, пожртвована.
"Авдотја Романовна је била изванредно лепа - висока, необично стасита,
јака и самоуверена - што се изражавало у сваком њеном покрету,
али то нимало није утицало на гипкост и грациозност њених покрета.
У лицу је била слична брату, али она се могла назвати чак лепотицом.
Косу је имала светло-смеђу, нешто светлију него брат; очи готово
црне, сјајне, горде иу исто време, понекад, на тренутак, необично
добре. Била је бледа, али то није неко болежљиво бледило, њено је лице
одисало свежином и здрављем. Уста је имала нешто мала, а доња усна,
свежа и румена, сасвим мало истурена напред, исто тако као и брада
- једина неправилност на том прекрасном лицу, али она му је придавала
неку нарочиту карактеристичност, поред осталог, и изглед гордости.
Израз њеног лица увек је био више озбиљан и замишљен него весео;
али зато, како је само том лицу пристајао осмијех, како јој је пристајао
смјех, весео, младалачки и од свег срца! "
Пулхерија Александровна
Права мајка, брижна и поштена, жели својој деци све најбоље, не може
се суочи са судбином сина па су јој лудило и коначно смрт једини излаз.
"Мада је Пулхерија Александровна имала већ четрдесет и три године, њено
лице је још увек задржало остатке пређашње лепоте, а уз то је изгледала
далеко млађе него што јесте, што готово увијек бива код жена које до
старости сачувају јасност духа, свјежину утисака, поштен и чист жар срца.
Узгред ћемо рећи: очување свега тога представља једино средство да се
лепота чак ни старости не изгуби. Коса јој је већ почела да седи и опада,
већ одавно су се појавиле ситне боре око очију, образи упали и увенули од
брига и туге, па ипак њено лице је било прекрасно. То је била копија
Дуњечкиног лица, само двадесет година касније и без оног израза доње
усне, која код ње није била истурена напред. Пулхерија Александровна
је била осећајна али не прекомерно, била је Снебивљива и попустљива,
али само до извесне границе: много чему је могла попустити,
на много што је могла пристати, чак и на оно што је одступило њеном
уверењу, али код ње је увек постојала одређена црта поштења, правила
и крајњих увјерења преко које је никакве околности нису могле да приморају
да је прекорачи. "
Порфирије Петрович
Интелигентан човек, изврстан познавалац људског ума и душе, није само
обични полицијски службеник.
"Порфирије Петрович је био раскомоћен, у домаћем огртачу, веома
чистом рубљу и изгаженим папучама. То је био човек од неких тридесет
и пет година, омален, пун и чак с трбушчићем, избријан, без бркова и без
зализака, кратко ошишане косе на великој округлој глави, некако необично
испупчено заобљеној на потиљку. Његово буцмасто, округло лице малог
прћастог носа било је болежљиве, тамно жуте боје, али прилично живахно и чак
подсмешљиво. Оно и изгледало чак и добродушно да му није сметао израз
очију некако водњикавог сјаја и готово прекривених белим трепавицама,
које су стално трептале као да некоме подмигују. Поглед тих очију некако
је чудно одударао од читаве његове појаве, која је себи имала чак
нешто женско, и давао јој је много озбиљнији изглед него што би човек на
први пут много од ње очекивати. "
Аркадије Иванович Свидригајлов
Страствени коцкар, разблудан човек, доста неморалан, али ипак има
довољну савест и при крају живота чини добра дјела, Раскољников је рекао
да је храбар јер је имао снаге убити се, али треба имати храбрости наставити
живот.
"Читав минут је посматрао његово лице које га је и пре увек
запрепашћивало. То је било некакво чудновато лице, налик на маску:
бело, румено, гримизних усана, светло плаве браде и још прилично густе
плаве косе. Очи је имао некако превише плаве, а поглед некако тежак и
укочен. Било је нешто страшно непријатно том лепом и према годинама
необично младоликом лицу. Свидригајловљево одело је било кицошки, летње,
лако, а нарочито је много полагао на кошуље. На прсту је носио огроман
прстен са скупоцјеним каменом. "
Bisernica
22-05-2011, 08:37
Veza:
http://razbibriga.net/showthread.php/1000-FJODOR-MIHAJLOVI%C4%8C-DOSTOJEVSKI
Književno djelo Fjodora Mihajloviča Dostojevskog značajno je ne samo u okvirima ruske
književnosti, gdje je često bilo osporavano, već je ono mnogo značajnije za
zapadnoeuropsku književnost i misao kraja XIX i XX stoljeća. Gotovo da nema pisca,
kritičara, povjesničara književnosti ili suvremenog mislioca koji se na neki način odredio
prema djelu Dostojevskog. William Faulkner je pisao da je Dostojevski umjetnik s kojim bi
se rado usporedio svaki pisac samo kada bi mogao. Austrijski književnik Stephan Zweig
smatrao je tragediju Karamazovih isto tako značajnom za svjetsku književnosti isto tako
kao i trilogiju Orestija ili epove Homera. Za Thomasa Manna Dostojevski je največi
psiholog svjetske književnosti, za Nitzschea on je jedini mislilac od kojeg je nešto
naučio. Za Gidea romani Dostojevskog nisu samo knjige već najustreptaliji život za koji
zna. Prodiranje u psihički svijet čovjeka, funkcioniranje njegove podsvijesti, kako ih
opisuje Dostojevski, visoko su cijenili Freud i Adler. Maksim Gorki je, nazvavši
Dostojevskog zlim genijem, priznao da se njegov talent može usporediti jedino sa
Shakespearovim.
Tridesetih godina F.M.Dostojevski, sin vojnog liječnika i kčeri morskog trgovca, živi i
školuje se, zajedno sa svojim starijim bratom Mihailom, u jednom od najboljih moskovskih
pansiona. Tamo se, slično kao i u liceju koji je pohađao Puškin, poseban naglasak stavlja
na književnost. Profesor ruske književnosti doduše ne priznaje Gogolja, ali zato svoje
učenike detaljno upoznaje s Puškinom, Ljermontovim i Koljcovom. Ovdje se mladi
Dostojevski upoznaje i s francuskom književnošću te pored klalika Racinea i Corneillea
čita djela suvremenih francuskih autora - Balzaca, Hugoa, George Sand, E. Suea, djela
nova i sadržajem i formom, čije ćemo tragove pronaći u stvaralaštvu ranog i zrelog
Dostojevskog. Istovremeno on se zanosi i "gotskim romanima" Ann Cliford.
Godine 1837. Dostojevski se, prema želji oca, upisuje na vojnu inženjersku akademiju
u Petrogradu. Niz stručnih predmeta i stroga disciplina inženjerske škole oduzimaju
Dostojevskom mnogo vremena, ali ga ipak ne sprečavaju da se, kao i do tada, bavi
književnošću. Pisam koja Dostojevski u to vrijeme upućuje bratu Mihailu puna su
rasprava o Schilleru i E.T.A.Hoffmannu, Byronu i Shakespearu, Goetheu i Homeru. Njegov
odnos prema književnosti gotovo je religiozan i upravo je književnost za Dostojevskog to
što jedino može izmijeniti svijet. On je još uvijek naklonjen romantičarskoj književnosti
kojoj će uostalom biti uvijek naklonjen, no za daljnji život pitomca inženjerske akademije
presudno je poznanstvo s Gogoljem.
Dostojevski je završio akademiju u činu oficira, no već sljedeće godine zatražio je
otpuštanje iz vojne službe. On se osjeća pjesnik, ne inženjer. Za Dostojevskog
istodobno počinju financijski problemi koji će ga pratiti cijeli život. Upoznaje svijet
zalagaonica, novčanih zajmova i mjenica, poslovnih ljudi i petrogradskih zelenaša, svijet
gdje vlada novac, svijet u kojem će živjeti junaci njegovih romana (Zločin i kazna,
Krotka).
Ruski čitatelji upoznaju Dostojevskog kao prevodioca Balzacova romana Eugenie
Grandet. Prijevod je objavljen 1844.g., Dostojevski ga smatra izvrsnim, ali taj prijevod je
tek predradnja, priprema za književni rad. Prvi roman Dostojevskog bio je Bijedni ljudi(
1846). Dostojevski je, oslanjajući se na rusku književnu tradiciju Puškina i Gogolja,
stvorio roman u duhu vladajuće naturalne škole, a epistolarna mu forma dopušta da
prodire u psihički svijet svojih junaka i na nov način ispriča o životu "malog čovjeka"
premjestivši naglasak na sa socijalne na psihološku motivaciju. Iste godine kad i Bijedne
ljude Dostojevski objevljuje svoje pripovijetke Dvojnik (1846) i Gospodin Proharčin.
Radeći na noveli Gospodin Proharčin, Dostojevski se poslužio novinskim materijalom,
člankom o siromašnom činovniku koji je umro s pola milijuna gotovine. Tim postupkom
pisac će se koristiti i pri stvaranju svojih velikih romana (Zločin i kazna, Demoni, Braća
Karamazovi) i na taj način povezivati aktualna društvena i politička pitanja Rusije s
filozofsko-psihološkom problematikom.
Likovi pripovijedaka Slabo srce (1848) i Polzunkov (1848) pripadaju istoj socijalnoj
sredini kojoj pripadaju i likovi prethodnih pripovijedaka i romana, a srodni su im i po
svojim psihološkim karakteristikama. Ostajući vjeran svojim siromašnim i osamljenim
junacima, sivilu svakodnevničkog gradskog života poniženih činovnika, zavedenih
djevojaka i bijednih studenata, Dostojevski želi progovoriti i o ljudskim strastima,
moralnim i etičkim traženjima, dobru i zlu, o izuzetnim ljudima, "velikim
grešnicima", "napoleonima", o idealnom čovjeku, o ženi razapetoj između strasti i
kajanja, o slobodi koja je čovjeku mučna, nepodnošljiva.
Dostojevski zastupa načela idealističke estetike, zahtijeva slobodu stvaralaštva i
umjetnosti, smatra da umjetnost mora biti nezainteresirana, a umjetnički čin iracionalan.
Njega norme i zadaci ograničavaju, on se ne može i ne želi odreći svog romantizma i
fantastike, svojih motivacija podsviješću što počinju zamjenjivati socijalne motivacije.
Dok Turgenjev poetizira svijet koji opisuje, a Tolstoj pokušava prodrijeti u dušu svojih
likova, Dostojevski dokumentarnoj građi pridaje novo značenje - filozofsko. Svojim
razgovorima s nepostojećim anticipira buduće junake u čijim će se podvojenim svijestima
odvijati cijeli dijalozi. "Antijunak", kako ga naziva Dostojevski, u dijaloškoj formi razmišlja
o društvenim i polotičkim idejama svog vremena, o socijalizmu, suprotstavlja se
civilizaciji i poriče čak i sam pojam "progresa" koji se uz nju vezuje, polemizira s
Černiševskim i njegovom teorijom "razumnog egoizma" (parodirat će je Dostojevski u liku
Lužina u Zločinu i kazni).
Monološka forma omogućuje Dostojevskom da neograničeno istražuje misaoni i
emocionalni svijet svog "antijunaka" te da iskaže odrađene filozofske, etičke i estetske
sudove koji su uvijek u dijaloškom suodnosu s tuđim idejama i mišljenjima. Glazbena
načela kompozicije razvit će Dostojevski u svom romanu Zločin i kazna (1866).
U središtu romana nalazi se lik bivšeg studenta, dobrovoljnog osamljenikaotuđenog od
društva, "poniženog i uvrijeđenog", no i ogorčenog filozofa zločinca Rodiona
Raskoljnikova. On u svojoj potkrovnoj sobici, koja je više nalik na grob negoli na sobu,
razvija intelektualnu teoriju natčovjeka prema kojoj je sve dopušteno, pa i "krv po
savjesti". Da bi provjerio svoju teoriju, da bi dokazao sebi da nije tek pripadnik
mase, "materijala", Raskoljnikov ubija staru lihvaricu. Nakon počinjenog ubojstva ne
može izdržati moralni i psihološki pritisak, kaje se i predaje vlastima. Svi postupci
Raskoljnikova, a ponajprije ubojstvo, motivirani su višestruko, a ni jedna od motivacija
nije potpuna ili dominantna. Ubojstvo starice "intelektualna" je odluka Raskoljnikova,
provjera njegove teorije, ali se ono istovremano motivira i psihološki i socijalno. Sudbina
Raskoljnikova isprepleće se sa sudbinama drugih "poniženih i uvrijeđenih" stanovnika
prijestolnica i one uvjetuju i opravdavaju njegov postupak. Isprepliće se sa sudbinom
pijanog i nesretnog Marmeladova, njegove smrtno bolesne žene Katerine Ivanove i djece
čija je budućnost pijanstvo, tuberkuloza ili prostitucija. Na prostituciju se odlučuje i
Sonja, kći Marmeladova, da bi spasila obitelj, a Raskoljnikov, svestan veličine Sonjine
žrtve, uviđa i njenu uzaludnost.
Na žrtvu su primorane i majka i sestra Raskoljnikova, Dunja koja je spremna na
ponižavajući brak s mrskim i ograničenim Lužinom da bi osigurala bratu budućnost.
Puljherija Aleksandrova, majka Raskoljnikova, odobrava taj brak kao jedini mogući izlaz iz
situacije u kojoj se obitelj našla. Raskoljnikov pak Dunjin brak poistovjećuje sa Sonjinom
prostitucijom, ne prihvaća žrtvu svjestan da je i taj izlaz tek prividan, jedan od mogućih
kompromisa s vlastitom savješću. Scena s pijanom djevojkom koju Raskoljnikov slučajno
sreće na svom lutanju petrogradskim ulicama, a čija je propast samo pitanje vremena,
kao da dokazuje da sudbina Marmeladovih, Sonje, Dunje nije samo slučajna, već
neizbježna. To je dodatni moment koji ga potiče da učini "ono".
Neumitnost propasti većine tih ljudi uvjetuje neimaština, nedostatak novca. Stara
zla lihvarica posjeduje novac, koji bi spasio živote mnogih, i Raskoljnikov ga ne želi za
sebe samoga. Socijalno zlo velikog grada potiče Raskoljnikova na zločin. Svaki od likova
pokušava naći svoje rješenje, svoj izlaz iz bezizlazne situacije šti ih stvara veliki grad.
Njihove životne priče prepleću se s onom o Raskoljnikovu, vode prema problemu koji
njega muči, podržavaju ga u njegovoj odluci, naglašavaju bezizglednost njegove
situacije, psihološki, emocionalno i socijalno pripremaju ga na zločin. Život Lužina
zasnovan je na ideji "razumnog egoizma" koji čak i samom Raskoljnikovu zvuči kao
strašna parodija njegovih vlastitih ideja. Marmeladov je pak suprotstavljen Raskoljnikovu
svojom pokornošću pred sudbinom i vjerom koju ne gubi čak ni onda kada je potpuno
svjestan vlastite konačne propasti.
Sav roman protječe u dijalogu. Dijalog je ili stvaran - Raskoljnikova sa Sonjom, s
istražiteljam, sa Svidrigajlovim, ili pak unutrašnji kao monolog Raskoljnikova, što prelazi u
dijalog. Gotovo sva zbivanja romana upoznajemo prelomljena kroz svijest Raskoljnikova.
Kriminalistička fabula, koju je u Zločinu i kazni Dostojevski prvi put upotrebioo, služi
iskazivanju etičkih, moralnih i filozofskih ideja, a i za postavljanje aktualnih društvenih
pitanja Rusije tog vremena, pitanja pijanstva, prostitucije, obitelji, sudstva itd. Fabula je
cjelovita i završena - Raskoljnikov se kaje, odriče svojih ideja o natčovjeku, i u Sibiru, sa
Sonjom koja ga prati, čita evanđelje, no pitanja koja postavlja roman ostaju otvorena.
- Mjesto radnje je Petrograd koji se bitno razlikuje od Pariza. Dok je u Parizu opisivano
siromašno građanstvi i puk, ali koliko god ti ljudi bili siromašni ne mogu se mjeriti sa
bijedom ljudi iz Petrograda. Likovi koje Dostojevski opisuje na samom su dnu svega,
toliko jadni i toliko siromašni da se ne mogu čak ni približno usporediti sa siromašnim
pariškim pukom. Sve je svedeno na krajnju bijedu.
"Vani je bila strašna žega, a uz to i sparina, gužva, na sve strane vapno, skele, opeke,
prašina i onaj posebni ljetni zadah što je dobro poznat svakom Petrograđaninu koji nije
kadar unajmiti ljetnikovac - sve to neugodno uzdrma ionako već rastrojene mladićeve
živce. Nepodnošljiv zadah iz krčma kojih u tom dijelu gradu ima sva sila, i pijanci koje je
neprestance susretao iako je bio radni dan, dopunjavahu odvratan i turoban kolorit
prizora."
"Doduše, ta je gradska četvrt bila takva da je tu bilo teško koga iznenaditi odjećom.
Sijenska tržnica u blizini, mnoštvo stanovitih lokala i uglavnom
- Čak i vlasnici velikih kuća koji su iznajmljivali stanove bili su siromašni i svedeni na
krajnju bijedu, što se vidi po sobama koje su iznajmljivali:
"Bijaše to majušna prostorijica, pet - šest koraka dugačka, neobično jadna, s onim
svojim žućkastim, prašnim tapetama, na mnogim mjestima odlijepljenim od zida, i toliko
niska da se malo viši čovjek osjećao u njoj tjeskobno te mu se sve nekako činilo da će
udariti glavom o strop. Kakva soba, takvo i pokućstvo: tri stara stolca, prilično trošna, u
kutu obojen stol na kojemu ležaše nekoliko bilježnica i knjiga; već po tome koliko su bile
zaprašene vidjelo se da ih već odavna ničija ruka nije taknula; i napokon glomazna sofa,
nekoć presvučena cicom a sad sva izderana, zapremala je gotovo cijeli zid i pola širine
cijele sobe te služila Raskoljnikovu kao postelja..."
- Raskoljnikov je vrlo povučen u sebe i neki svoj svijet, rijetko s kim puno govori, ali zato
pažljivo sluša sve što mu sugovornik priča
"Usput rečeno, bio je neobično pristao, divnih tamnih očiju, kestenjaste kose, povisok,
vitak i sjenit. Ali uskoro je utonuo u nekakvu duboku zamišljenost, bolje reći - čak u
nekakav zanos, i pošto dalje ne primjećujući više ništa oko sebe, pa i ne želeći ništa
primijetiti. Kadikad bi samo nešto promrmljao sebi pod nos, iz one svoje navike da
razgovara sam sa sobom što ju je malo prije bio i sam priznao. U ovom je času znao da
mu se misli na mahove brkaju i da je malaksao: već je drugi dan kako nije gotovo ništa
okusio. Toliko je bio bijedno obučen da bi se neki drugi čovjek, čak i naviknut na
pohabanost, stidio da u po bijela dana izađe na ulicu u takvim dronjcima."
"Raskoljnikov nije bio navikao na svjetinu i, kako već rekosmo, klonio se svakog društva,
pogotovo u posljednje vrijeme. Ali sada ga najednom nešto privuklo ljudima. Kao da se u
njemu zbivalo nešto novo, a u isti mah kao da se nekako zaželio ljudi..."
"Zanimljivo je da se Raskoljnikov, dok je studirao, nije gotovo ni s kim družio, od svih se
tuđio, nikom nije odlazio u posjete i nerado je dočekivao goste. Uostalom, uskoro su se i
od njega svi odbili. Nije sudjelovao ni u zajedničkim sastancima, ni u razgovorima, ni u
zabavama, ni u bilo čemu drugome. Učio je mnogo, nije se štedio i stoga su ga
poštovali, ali ga nitko nije volio. Bio je vrlo siromašan i nekako nadmetno uznosit i
suzdržljiv; kao da je pred svima nešto tajio."
- puno toga o Raskoljnikovu saznajemo i od Razumihina:
"Rodiona poznajem godinu i pol dana: natmuren je, mrk, uznosit i ohol; u posljednje je
vrijeme (a možda i znatno ranije) nepovjerljiv i sklon hipohondriji. Velikodušan je i dobar.
Nerado iskazuje osjećaje i radije će biti okrutan nego da riječima iskaže što mu je na
srcu. Inače, ponekad uopće nije hipohondar, nego je naprosto hladan i besćutan, u
čemu ide sve do nečovječnosti, baš kao da se u njemu redom smjenjuju dva suprotna
karaktera. Ponekad ne možeš riječi izvući iz njega! Nikad nema vremana, neprestano mu
netko nešto smeta, ništa ne radi. Nije podrugljiv, ali ne zato što nema duha, nego baš
kao da nema vremena za takve tričarije. Ne sluša do kraja što mu govore. Nikada se na
zanima za ono što u tom trenutku zanima sve druge. Neizmjerno cijeni sam sebe, a čini
se da ima donekle i pravo..."
- Aljona Ivanova bila je starica koju je Raskoljnikov ubio. Ona je u zajam uzimala sve što
bi joj neki student ponudio i davala mu novac, tj. kada bi netko došao u poziciju da
nešto mora prodati ako ne želi ostati gladan odlazio bi Aljoni Ivanovoj i davao joj neki
svoj predmet u zajam
"Bijaše to sitna suhonjava bakica od svojih šezdeset godina, živahnih i pakosnih očiju,
malog šiljastog nosa, gologlava. Bjeličasta, ponešto progrušana kosa, bijaše joj obilato
namazana uljem. Tanak i dugačak vrat nalik na kokošju nogu bijaše omotala nekakvom
flanelskom krpom, a oko ramena joj se, unatoč vrućini, klatio haljetak obrubljen krznom,
sav pohaban i požutio. Starica je svaki čas kašljala i hrakala."
"Sila ti je ona - veli - kod nje uvijek možeš dobiti para. Bogata je kao Čifutin, može ti
odjednom isplatiti pet tisuća, a ne libi se ni zaloga od jednog rubalja. Mnogo je naših bilo
već kod nje. Samo je strašna gadura. I rasprede o tome kako je pakosna i hirovita, kako
je dovoljno da jedan dan zakasniš pa da ti propadne zalog. Daje i po četiri puta manje
nego što stvar vrijedi, a uzima po pet, pa i po sedam posto kamata na mjesec, i tako
dalje. Student se raspričao i spomenuo, između ostaloga, kako baba ima sestru Lizavetu
koju ona, onako mala i odurna, svakog časa tuče i drži u pravom ropstvu, kao nejako
dijete, premda je Lizaveta natprosječno visoka."
- Lizaveta je sestra Aljonina. Nju Raskoljnikov neplanirano ubija jer je došla kod sestre
baš u trenu kada je on još bio tamo
"Ta je njihova znanica bila Lizaveta Ivanovna, ili naprosto Lizaveta, kako su je svi zvali,
mlađa sestra one iste starice Aljone Ivanovne, udove koleškog registratora i lihvarke kod
koje je Raskoljnikov jučer bio založio svoj sat i izveo svoju probu...Odavno je već znao
sve o toj Lizaveti, pa i ona je njega donekle poznavala. Bijaše to visoka, nezgrapna,
plašljiva i ponizna djevojka, slaboumnica tako reći, od svojih trideset pet godina. Bila je
prava ropkinja svoje sestre, radila je dan i noć, strepila je od nje i trpjela čak i batine.
Stajala je neodlučno sa zavežljajem u rukama pred trgovčićem i njegovom ženom i
pozorno ih slušala. Oni su joj nešto vrlo živahno tumačili. Kad ju je Raskoljnikov iznenada
spazio, obuzeo ga je nekakav čudan osjećaj nalik na silno zaprepaštenje, premda u tom
susretu nije bilo ničeg čudnovatog."
"Neka nedavno doseljena i osiromašena obitelj prodavala je stvari, odjeću i ostalo, sve
samo za žene. Kako se takva roba ne prodaje dobro na tržnici, tražili su preprodavača, a
Lizaveta se time bavila: uzimala je robu u komisiju, zastupala svoje mušterije i imala
veliku praksu zato što je bila vrlo poštena i svagda kazivala posljednju cijenu: koju
cijenu odredi pri njoj i ostane. Općenito je malo govorila i, kako već rekosmo, bila je vrlo
skromna i plašljiva."
"Lizaveta pak nije iz činovničkog staleža nego obična pučanka, stara djevojka, strašno
nezgrapna, vrlo visoka rasta, dugačkih, nekako iskrenutih nožurda, vazda u izgaženim
cipelama od jareće kože, ali uvijek vrlo čista. Student se pak najviše čudio i smijao tome
što je Lizaveta svaki čas trudna. -Pa kako, veliš da je grdoba? - pripomene oficir. -
Jest, crna je u licu, rekao bi da je prerušen vojnik, ali, znaš, nipošto nije grdoba. Ima
neko dobro lice i oči. Još kako. Dokaz ti je što se mnogima sviđa. Vrlo je mirna, krotka,
bezazlena, pokorna, na sve pristaje. A smiješak joj je čak i vrlo lijep. - Pa kao da se i
tebi sviđa? - nasmije se oficir. - Samo zato što je čudna. Nego, znaš što ću ti reći. Ja
bih tu prokletu babu ubio i opljačkao, i vjeruj mi da me savijest ne bi nimalo pekla -
gorljivo nadoveže student."
- Marmeladov je čovjek kojega Raskoljnikov sreće slučajno u gostionici i tu započinju
njih dvojica razgovor i "sprijateljuju se".
"Bijaše to čovjek koji je prevalio pedesetu, srednjeg rasta i čvrste građe, prosijed i
dobrano čelav, žut, čak i zelenkast u licu podbuhlom od neprestana pijančevanja,
nabreklih vjeđa iza kojih su se caklile, kao pukotinice uske, ali živahne zakrvavljene oči.
Međutim, bilo je nešto na njemu vrlo čudno; u pogledu mu je blistao čak nekakav zanos -
a valjda i razum i pamet - ali u isto vrijeme kao da je prosijavala i ludost. Na njemu
bijaše star, posve pohaban crn frak s kojega su bila pootpadala poceta. Samo se još
kako-tako držalo jedno jedino puce, koje je zakopčavao želeći očito ostati pristojan.
Ispod prsluka od nankina visio mu je plastron, sav zgužvan, zamazan i ispolijevan. Bio je
obrijan, kao činovnik, ali već poodavno, tako da mu je po licu bila gusto izbila sivkasta
čekinjasta dlaka. Pa i u njegovim manirima zapažalo se zaista nešto dostojanstveno
činovnički. Ali je bio nemiran, mrsio je kosu i pokatkad ojađeno podupirao objema rukama
glavu naslanjajući se poderanim laktovima na ispolijevani i ljepljivi stol."
"Pridigne se, posrne, dohvati svoju staklenku i čašicu i sjedne do mladića, malko ukoso
od njega. Bio je pripit, ali je govorio glatko i tečno, samo je na mahove zapinjao i otezao
u govoru. Čak je nekako pohlepno saletio Raskoljnikova, baš kao da nije ni on već
mjesec dana ni s kim razgovarao.
- Katerina Ivanova bila je Marmeladova žena, vrlo nervozna, ali uredna i pobožna. Čak
mi se učinila i vrlo hladnom kada je Marmeladov umro
"Bijaše to strašno mršava žena, tanka, povisoka i skladno građena, još i sad divne
kestenjaste kose, a obrazi joj zaista bijahu osuti crvenim pjegama. Hodala je gore-dolje
po svojoj maloj sobi ruku stisnutih na prsima, ispucalih usana, dišući nepravilno i
isprekinano. Oči joj bijahu užagrene kao u vrućici, ali pogled joj bijaše oštar i ukočen.
Bolno se doimalo to sušičavo i uzbuđeno lice pri posljednjim zrakama krnjatka svijeće što
su treperile na njemu. Raskoljnikovu se učini da joj nije više od trideset godina, zaista joj
Marmeladov nije bio par...Nije čula ni opazila došljake; reklo bi se da je nekako
zanesena, niti što čuje niti vidi."
- Dunja je Raskoljnikova sestra koja se, da bi pomogla bratu, želi udati za Lužina -
čovjeka kojega ne voli.
"To ti je čvrsta, razborita, strpljiva i velikodušna djevojka, ali vatrena srca, što sam već
odavno uočila kod nje. Naravno, tu ni s njene ni s njegove strane nema neke osobite
ljubavi, ali Dunja nije samo pametna djevojka nego je u isti mah i plemenito stvorenje,
pravi anđeo, i smatrat će svojom dužnošću da usreći muža, koji će se sa svoje strane
brinuti za njenu sreću, o čemu za sad nema mnogo razloga da sumnjamo, iako valja
priznati da smo sve skupa obavili navrat-nanos. Osim toga, to je vrlo promišljen čovjek
pa će, naravno, i sam uvidjeti da će mu sreća u braku biti utoliko pouzdanija ukoliko
Dunječka bude s njim sretnija."
"Avdotja Romanovna bijaše izvanredno lijepa - visoka, divnog stasa, snažna,
samouvjerena, što se očitovalo u svakoj njenoj gesti, ali što inače nije oduzimalo njenim
kreznjama ništa od njihove gipkosti i ljupkosti. U licu je nalikovala na brata, ali bi se
moglo čak reći da je prava ljepotica. Kosa joj bijaše tamno plava, malo svijetlija nego u
brata; oči gotovo crne, sjajne, ponosite, a u isti mah gdjekad, na trenutke, neobično
dobre. Bila je blijeda, ali joj bljedoća nije bila nezdrava, lice joj blistalo od svježine i
zdravlja. Imala je prilično malena usta, a donja usna, svježa i rumena, bijaše joj malčice
isturena, zajedno s bradom - jedina nepravilnost na tom krasnom licu, nepravilnost koja
mu je, međutim, pridavala nekakvu osebujnost i, pored ostalog stanovitu uznositost.
Izraz na licu bijaše joj svagda prije ozbiljan i zamišljen nego vedar, ali kako je samo tom
licu pristajao osmijeh, kako mu je pristajao smijeh, vedar, mladenački, noebuzdan!"
- Lužin je bio čovjek za kojeg se Dunja trebala udati. On je htio siromašnu ženu kojoj će
moći zapovijedati, a koja će mu se za uzvrat klanjati i klečiti pred njim, te mu
beskonačno zahvaljivati što ju je izbavio iz siromaštva.
"Čovjek je pouzdan i imućan, služi na dva mjesta i već ima svoj kapital. Ima doduše
četrdest pet godina, ali je prilično ugodne vanjštine i još se može svidjeti ženama, pa i
inače je noebično ozbiljan i pristojan, samo što je malko mrgodan i nekako uznosit. Ali
možda se to samo tako čini na prvi pogled."
"Petar Petrovič je, sudeći bar po mnogim znacima, neobično čestit čovjek. Kad nas je
prvi put posjetio, kazao nam je da je praktičan čovjek, ali da u mnogo čemu pristaje,
kao što je sam rekao, "uz shvaćanja naših mladih naraštaja" i da je neprijatelj svih
predrasuda. I još je štošta kazao jer, čini mi se, pomalo tašt i voli da ga drugi slušaju, ali
to gotovo da i nije neka mana. Ja, dakako, nisam bogzna što shvatila, ali mi je Dunja
kazala da nije doduše osobito naobražen, ali da je pametan i , čini se, dobar."
"Čak bi mu se i osobna spoznaja, možda isuviše samodopadna, o ugodnoj promjeni na
bolje, mogla oprostiti u takvoj prilici zato što je Petar Petrovič igrao ulogu zaručnika.
Cijelo mu je odijelo bilo netom sašiveno i sve je na njemu bilo lijepo, samo je, možda, bilo
suviše novo i suviše odavalo određenu svrhu. Čak je i gizdelinski, novi novcati cilindar
svjedočio o toj svrsi: Petar Petrovič je postupao s njim nekako odveć obzirno i držao ga
u rukama suviše oprezno. Pa i prekrasne rukavice, originalne Louvainove proizvodnje,
rukavice boje jorgovana, svjedočile su to isto, ako ničim drugim a ono time što ih nije
navlačio nego samo nosio na rukama, za paradu. U svoj odjeći Petra Petroviča
prevladavale su svijetle i mladena- čke boje. Na njemu bijaše zgodan svijetlosmeđ ljetni
kaput, tanke hlače svijetle boje, isto takav pršnjak, netom kupljena fina košulja, posve
lagana batistena kravata s ružičastim prugama, a što je najljepše - sve je to čak i
pristajalo licu Petra Petroviča. Njegovo lice, neobično svježe i, štoviše, lijepo, ionako se
doimalo mlađim od četrdeset pet godina. Tamni zalisci zgodno su ga osjenčavali s obje
strane, nalikujući na dva kotleta, i vrlo se lijepo zgušnjavali oko glatko izbrijane blistave
brade. Čak ni kosa, uostalom tek malo progrušana, a počešljana i nakovrčana kod
frizera, nije zbog toga bila ni manje smiješna niti mu je pridavala glup izraz, kao što
obično biva kad se nakovrča kosa, jer onda čovjek neminovno nalikuje na Nijemca koji
ide na vjenčanje. Ako je u tom prilično lijepom i ozbiljnom obličju i bilo nečeg neugodnog
i odbojnog, tome su bili krivi neki drugi uzroci."
"Junačio se bio preko svake mjere i nije ni pomišljao na to da bi se dvije siromašne i
nezaštićene žene mogle izbaviti od njegove vlasti. Tomu su njegovu uvjerenju znatno
pridonijeli taština i onaj stupanj samopouzdanja što se najbolje može nazvati
zaljubljenošću u sama sebe. Petar Petrovič je bio počeo od ničega pa se u njega razvila
bolesna navika da uživa u samom sebi. Mnogo je držao do svoje pameti i sposobnosti i
čak je kadikad, dok je bio sam, uživao gledajući se u zrcalu. Ali najviše je na svijetu
volio i cijenio svoje novce stečene radom i kojekakvim dovijanjem: novci su ga
izjednačavali sa svime što je bilo iznad njega."
- Razumihin je bio prijatelj Raskoljnikov. Jedino je njemu Raskoljnikov govorio dosta toga;
više nego bilo kome drugom
"S Razumihinom se, međutim, tko zna zašto, nekako zbližio, naime, nije se baš zbližio
nego je samo s njim bio razgovorljiviji, otvoreniji. Uostalom, s Razumihinom nije čovjek ni
mogao biti drugačiji. Bio je to neobično vedar i društven momak, dobar do
prostodušnosti. Doduše, ispod te prostodušnosti krila se i dubina i dostojanstvo. Bio je
vrlo bistar, premda gdjekad zaista priprost. Bijaše upadljive vanjštine - visok, mršav,
vazda loše obrijan, crnokos. Ponekad je zapodijevao kavgu i bio na glasu sa svoje
snage. Pio je kao spužva, ali je mogao biti i bez pića; ponekad bi pretjerao u
vragolijama, ali je mogao i bez njih. Za Razumihina je bilo značajno još i to što ga nikad
nikakvi neuspjesi nisu zbunili i što ga, čini se, nikakve nepovoljne okolnosti nisu mogle
skršiti. Mogao je stanovati i na krovu, trpjeti najgoru glad i veliku studen. Bio je vrlo
siromašan i bez igdje ikoga, zarađivao je novce svakojakim poslovima. Znao je bezbroj
izvora iz kojih je mogao crpsti, naravno poštenim radom. Jednom nije cijele zime ložio u
svojoj sobi tvrdeći da je čak i ugodnije jer se u hladnoj sobi bolje spava. Nedavno je i on
bio prisiljen prekinuti studij, ali ne zadugo, i upeo se iz petnih žila da popravi svoje
imovinske prilike kako bi mogao nastaviti studirati."
- Zosimov je bio Raskoljnikov liječnik
"Zosimov je bio visok i ugojen čovijek, podbuhla i bezbojno blijeda, glatka izbrijana
lica,svijetle ravne kose, s naočalama i s velikim zlatnim prstenom na prstu nabreklom od
debljine. Bilo mu je oko dvadeset sedam godina. Na sebi je imao širok gizelinski lagan
kaput,svijetle ljetnje hlače i uopće je sve na njemu bilo nekako široko, gizdavo i novo
novcato; rublju mu nije bilo zamjerke, a lančić na satu bijaše podebeo. Kretnje mu bile
spore, nekako mlitave, a u isti mah promišljeno slobodne; svaki čas izbijaše iz njega
taština, iako se trudio da je prikrije. Svi njegovi znanaci držali su da je težak čovijek, ali
su trvrdili da zna svoj posao.
- Sonja je bila Marmeladova kći. Bila je prostitutka, brinula se za svoju obitelj, a ujedno
je pomagala i Raskoljnikovu.
"Sonja je bila niska rasta, djevojka od svojih osamnaest godina, mršava, ali prilično
zgodna plavojka, izvanredno lijepih plavih očiju."
"Bijaše to mršavo, posve mršavo i blijedo lišce, prilično nepravilno, nekako ušiljeno,
šiljasta nosića i brade. Čak se ne bi moglo reći da je ljepuškasta, ali su joj zato plave oči
bile tako bistre, a kad bi živnule, lice bi joj postalo tako dobro i tako prostodušno da je i
nehotice privlačilo čovijeka. Osim toga, na njenu licu, pa i na cijeloj njenoj pojavi, bila je
još jedna karakteristična crta: iako joj je bilo osamnaest godina, izgledala je još gotovo
kao djevojčica, doimala se mnogo mlađe nego što je uistinu bila, tako reći pravo dijete,
što se gdjekad čak i smiješno očitovalo u nekim njenim kretnjama."
- Raskoljnikova majka bila je osjećajna i voljela je svoju djecu, ali je također bila i
proračunata. Pristala je, čak što više i željela da se Dunja uda za Lužina iako je znala da
ga Dunja ne voli, ali je isto tako znala da bi udajom svoje kčeri riješila materijalno stanje
svoje obitelji.
"Puljheriji Aleksandrovoj bilo već četrdeset tri godine, na licu su joj ostali tragovi
nekadašnje ljepote, a osim toga doimala se mnogo mlađa nego što je uistinu bila, kao
što gotovo svagda biva u žena koje su do pod stare dane sačuvale bistrinu duha,
svježinu dojmova i čestit, čist žar srca. Da kažemo uzgred da je očuvanje svega toga
jedini način da se i u starosti ne izgubi ljepota. Kosa joj je već počela sijedjeti i
prorjeđivati se, oko očiju su joj se već davno bile razgranale sitne bore, obrazi joj upali i
osušili se od briga i jada, pa ipak je to lice bilo još divno. Bijaše to slika i prilika
Dunječkina, samo nakon dvadeset godina, jedino bez onog izraza donje usne što je u nje
stršilo. Puljherija Aleksandrova bijaše osjećajna, ali ne i sentimentalna, bila je bojažljiva i
postupljiva, ali samo do određene granice: mogla je dugo popuštati, na mnogo je šta
mogla pristati, čak i na ono što se protivilo njenim uvjerenjima, ali je svagda postojala
određena granica poštenja, pravila i najdubljih uvjerenja preko koje ju nikakve okolnosti
nisu mogle natjerati da prijeđe."
- Porfirij Petrovič bio je kriminalistički inspektor i na neizravan način izvlačio je iz
Raskoljnikova istinu o ubojstvu Aljone Ivanove.
"Porfirij Petrovič je bio obučen po domaću, u kućnom kaputu, u posve čistoj košulji i u
izgaženim papučama. Bio je to čovijek od svojih trideset pet godina, onizak, punašan, pa
i trbušast, glatko izbrijan, bez brkova i zalizaka, kratko podšišane kose na velikoj
okrugloj glavi, nekako posebno ispupčenoj na potiljku. Njegovo nabuhlo, okruglo lice s
pomalo prćastim nosom bijaše nezdrave, tamnožute boje, ali prilično živahno i, što više,
podsmješljivo.Bilo bi možda i dobroćudno da nije bilo izraza očiju koje su se sjale
nekakvim žitkim, vodenastim sjajem i bile zastrte gotovo bijelim trepavicama što su
treptale baš kao da namiguju. Pogled tih očiju nekako je čudno odudarao od cijele
njegove pojave na kojoj je bilo čak i nečega ženskoga, te je pridavao mnogo više
ozbiljnosti nego što bi čovijek u prvi mah očekivao."
- Svidrigajlov je bio vrlo bezobziran , pohotan čovjek koji nije birao sredstva da ostvari
svoj cilj i naum.
"Pazikuća je stajao na vratima svoje sobice i pokazivao ravno u njega nekom oniskom
čovjeku koji je vanjštinom ličio na obrtnika, u prsluku i nečim nalik na kućnu haljinu;
izdaleka bi se reklo da je žensko. Glavu je, u masnoj kapi, oborio, pa i sav je bio nekako
pogrbljen. Podbuhlo, smežurano lice govorilo je da je prevalio pedesetu; sitne oči urasle
u salo gledale su nekako mrzovoljno, strogo i nezadovoljno."
"...neznanac svejednako stoji na istom mjestu i netremice ga motri. Najednom oprezno
preskoči prag, brižljivo zatvori za sobom vrata, priđe stolu, počeka časak - za sve to
vrijeme nije odvajao očiju od njega - i polagano, nečujno sjedne na stolac do ležaja;
šešir odloži do sebe na pod, pa se objema rukama podupre o trskovac i bradu nasloni na
ruke. Očito je bio spreman da dugo čeka. Koliko je Raskoljnikov mogao razabrati kroz
trepavice kojima je treptao, bio je to čovijek već u godinama, stamen, bujne, svijetle,
gotovo bijele brade..."
- Andrej Semjonovič je bio cimer od Petra Petroviča.Dokazao je svoje poštenje time što
nije htio lagati da je Sonja ukrala Lužinu novac već je rekao istinu, tj. ono što je vidio,
a to je da je Lužin podmetnuo novac Sonji i optužio ju za krađu.
"Još je u provinciji bio čuo o Andreju Semjonoviču, svom bivšem štićeniku, da je jedan
od najistaknutijih mladih naprednjaka i, štoviše, da navodno igra važnu ulogu u nekim
zanimljivim i famoznim društvima."
"Taj je Andrej Semjonovič negdje služio, a bijaše neishranjen i skrofulozan čovjek niska
rasta, nevjerojatno plav, sa zaliscima u obliku kotleta na što je bio neobično ponosan.
Uz to su ga vječito boljele oči. Bio je prilično meka srca, ali je govorio vrlo
samouvjereno, a koji put čak i izvanredno uznosito, što je, s obzirom na njegovu sitnu
pojavu, bilo gotovo svagda smiješno. Amalija Ivanova ubrajala ga je, inače, među
uglednije stanare jer se nije opijao, a uredno je plaćao stanarinu. Ya sve te svoje vrline,
Andrej Semjonovič bio je zaista priglup. A progresu i "našem mladom naraštaju" bio se
prikrpio zbog nekakve strasti. Bijaše to jedan iz one nebrojene i šarene legije tikvana,
mlitavih žgoljavaca i nedoučenih uobraženjaka koji u tili čas pristanu svakako uz
trenutno najpomodniju ideju kako bi je odmah vulgarizirali, kao bi učas napravili
karikaturu od svega čemu sami gdjekad sami služe."
"Radilo se o tome da je Lužin instinktivno počeo naslućivati da Lebezjatnikov nije samo
vulgaran i priglup čovjek nego možda i lažljivac, i da nema nekih važnijih veza čak ni u
svom društvu, te da je samo ponešto čuo iz treće ruke; štoviše, ni svoj propagandni
posao možda i ne zna kako treba jer se svakako previše zapleće u tumačenja - a gdje bi
on mogao biti neki raskrinkavač!"
- razlozi koji su Raskoljnikova naveli na ubojstvo
"Sve, sve muke tog naklapanja podnio sam, Sonja, i htio sam ih skinuti sa vrata, poželio
sam, Sonja, da ubijem bez kazuistike, da ubijem zbog sebe, samo zbog sebe! Čak ni
sebe nisam htio o tome obmanjivati! Nisam ubio zbog toga da pomognem majci -
koješta! Nisam ubio ni zbog toga da se domognem sredstava i vlasti pa da postanem
dobrotvor čovječanstva! Jednostavno sam ubio; zbog sebe sam ubio, samo zbog sebe:
a bih li ikad postao nečiji dobrotvor ili bih do kraja života, kao pauk, lovio sve oko sebe u
paučinu i svima im pio krv, to mi je u onom trenutku zacijelo bilo sasvim svejedno!...I,
što je najvažnije, nisu meni novci bili potrebni, Sonja, kad sam ubio; nisu mi toliko bili
potrebni novci koliko nešto drugo...Sve ja to sad dobro znam...Shvati me, kad bih opet
išao tim istim putem, možda se nikad više ne bih latio ubojstva. Nešto sam drugo morao
doznati, nešto me drugo guralo naprijed: morao sam doznati, i to što prije doznati,
jesam li gnjida kao i svi, ili sam čovjek? Hoću li moći preskočiti zapreku ili neću? Hoću li
se odvažiti da se sagnem i uzmem ili neću? Jesam li puzav stvor ili imam pravo..."
Raskoljnikov je toliko očajan svojim činom da razmišlja i tome da ode na policiju, sve im
prizna i preda se
"Da odem ili da ne odem? - razmišljaše Raskoljnikov, stojeći nasred kaldrme na raskršću i
gledajući oko sebe, kao da od nekog očekuje presudnu riječ. Ali nigdje se ništa ne
odazva; sve bijaše nijemo i mrtvo, kao kamenje po kojem je gazio, mrtvo za nj, jedino za
nj...Najednom u daljini, oko dvjesto koraka od njega, na kraju ulice, u sve gušćoj tami,
opazi svjetinu, začuje žagor, uzvike...Usred svjetine stajaše nekakva ekipaža...Nasred
ulice zatreperi slabašno svijetlo. Što je to? Raskoljnikov skrene desno i pođe prema
svjetini. Baš kao da se za svaku sitnicu hvatao. Kad je to pomislio, hladno se
podsmjehne jer je već bio tvrdo naumio da će na policiju, pouzdano je znao da će
uskoro svemu doći kraj."
- Cijeni ljubav iznad svega i zato ne želi da se Dunja uda za Lužina samo iz računa i da
bi se obitelj izbavila iz siromaštva
"- Dunja - nastavi Raskoljnikov na jedvite jade - ja ne želim taj brak, pa ćeš odmah
sutra morati, čim se budeš vidjela s njim, otkazati Lužinu, da ne bude više ni spomena o
njemu!"
" - Misliš da bulaznim? Ne bulaznim...Udala bi se za Lužina radi mene. Ali ja ne prihvaćam
tvoju žrtvu. I zato mu napiši do sutra pismo...otkaži mu... Donesi mi ujutro da pročitam i
kvit posla!"
- Žali za načinom života kakav je vodio prije ubojstva i iskreno se kaje
"Sad se odjednom živo sjeti tih svojih nekadašnjih pitanja i sumnji i učini mu se da ih se
nije slučajno sjetio. Već mu se to učinilo fantastičnim i čudnovatim što je stao na onom
isto mjestu kao i nekad, kao da je diosta uvrtio sebi u glavu da može misliti o onom
istom kao nekad, i da ga mogu zanimati one iste nekadašnje teme i slike koje su ga
zanimale...još ne tako davno. To mu je, štoviše, bilo gotovo smiješno, a u isti ga mah
nešto bolno steglo u prsima. Sve to nekadašnje, prošlo učini mu se sad kao da je negdje
duboko, dolje, jedva da ga vidi pod nogama, i one nekadašnje misli, i nekadašnji zadaci, i
nekadašnje teme, i nekadašnji dojmovi, i cijela ta panorama, i on sam, i sve, sve... Kao
da leti nekamo uvis, a sve se gubi pred njegovim očima..."
Raskoljnikovu se sav život počinje vrtjeti oko počinjenog zločina i to ga sve više i više
opsjeda, te sa on počinje gubiti i poticati sumnju okoline
" - Da, sam ga je vrag donio, možda je sad sve pokvario. A jesi li primijetio kako je
Raskoljnikov na sve ravnodušan, kako preko svega šutke prelazi, osim nečega što ga
upravo izbezumljuje, tog ubojstva... - Jest, jest - priklopi Razumihin. - Kako ne bih
primijetio! Zanima me to i plaši. Baš su ga onog dana kad se razbolio zaplašili, u
policijskoj stanici, čak je i u nesvijest pao. - Pričat ćeš mi opširnije o tome većeras, pa
ću i ja onda tebi koješta reći. Zanima me to, zbilja. Navratit ću opet za pola sata do
njega...Inače, upale neće biti..."
- Iako u velikom strahu zbog plana koji je naumio izvršiti ipak ostaje pri tome i pomno i
pažljivo planira ubojstvo
"Što se pak tiče petlje, to je sam vrlo lukavo smislio; petlja je bila za sjekiru. Nije ipak
mogao ulicom nositi sjekiru u ruci. A da ju je sakrio pod ogrtač, opet bi je morao
pridržavati rukom, što bi se lako primijetilo. A sad, kad ima petlju, treba samo u nju
utaknuti oštricu sjekire pa će mu lijepo cijelim putem visiti unutra ispod pazuha. Ako turi
ruku u džep sa strane, može pridržavati držalo da se ne klati u hodu; a kako mu je
ogrtač vrlo širok, prava vreća, neće se izvana uopće primijetiti da kroz džep pridržava
nešto rukom."
"Pošto je sastavio te obje pločice, od kojih je željezna bila manja od drvene, čvrsto ih
koncem sveže unakrst; zatim ih uredno i zgodno umota u čist bijel papir i sveže tako da
bude malo teže odvezati. To je bilo zato da odvrati na neko vrijeme babinu pozornost te
tako uluči zgodan trenutak dok se ona bude baktala s tim zavežljajčićem. A željeznu je
pločicu primetnuo radi težine, da se baba bar u prvi mah ne dosjeti da je "stvar" drvena."
"Napomenut ćemo samo uzgred jednu osobitost u svim tim konačnim odlukama što ih je
već bio donio. Sve su one imale jednu neobičnu osobinu: što su bivale određenije, to su
u njegovim očima bivale u isti mah neskladnije, nesuvislije. Uza sve mučnu borbu u
samom sebi, nije mogao ni na čas, za sve to vrijeme, povjerovati u ostvarivost svoje
zamisli."
"Trebalo je, dakle, samo kradom ući u kuhinju, kad kucne čas, i uzeti sjekiru, i poslije,
sat kasnije (kad sve već bude gotovo), vratiti sjekiru na mjesto."
- Sam zločin izgledao je ovako:
"Ni časka više nije smio čekati. Izvadi sjekiru, zamahne objema rukama, jedva i znajući
za sebe, i gotovo bez napora, gotovo makinalno, spusti ušicu babi na glavu. Kao da
uopće nije uložio u to ni trunka snage. Ali, čim je spusti sjekiru, nadođe mu snaga."
"Tada je udari svom snagom još jednom, pa još jednom, sve ušicom i sve po tjemenu.
Krv je briznula kao iz prevaljene čaše i tijelo se izvalilo nauznak. On se odmakne, pusti je
da padne i odmah se nagne nad njeno lice; bila je već mrtva. Oči joj bijahu izbečene,
kao da će iskočiti iz duplja, a čelo i cijelo lice naborani i iskrivljeni od grča."
- Raskoljnikov nije namjeravao ubiti Lizavetu. Ona se
jednostavno našla na krivom mjestu u krivo vrijeme, a da bi prikrio sve dokaze koji bi
vodili do njega, morao ju je ubiti jer nije imao drugog izbora.
"Usred sobe stajaše Lizaveta, s velikim zavežljajem u rukama, i zgranuto, blijeda kao
krpa, gledaše ubijenu sestru. Činilo se da nema snage da vrisne. Kad ugleda njega kako
je dojurio, zatrepta sva kao list na vjetru, pripodigne ruku, otvori već usta, ali ipak ne
vrisne nego počne polagano uzmicati natraške pred njim, gledajući ga uporno,
netremice, ali nikako ne puštajući glasa od sebe, baš kao da joj nedostaje zraka da bi
mogla vrisnuti. On nasrne na nju sjekirom: njoj se usne iskrive žalostivo, kao u sasvim
male djece kad se nečega uplaše pa se zagledaju u ono što ih plaši i spremaju se da
zavrište. I toliko je ta nesretna Lizaveta bila priprosta, jednom zauvijek zatucana i
zaplašena da nije ni ruke podigla da zaštiti lice, iako bi to bila najnužnija i najprirodnija
kretnja u tom času jer joj je sjekira visila nad glavom. Samo je malko pridigla svoju
slobodnu lijevu ruku, ni blizu lica, i polako je ispružila prema njemu, kao da ga želi skloniti
s puta. Udarac ju je pogodio ravno u lubanju, oštricom, i odjednom joj prosjekao cijeli
gornji dio čela, gotovo do tjemena. Samo se stropoštala. Raskojnikov posve izgubi
glavu, dohvati njen zavežljaj i opet ga baci pa odjuri u predsoblje."
- Koliko god se za Raskoljnikova mora reći da je veliki griješnik toliko bi se trebale
istaknuti i njegove dobre osobine. Nije htio iskorištavati Dunjinu udaju zbog sebe niti je
krao ili tako nešto. Čak, štoviše, iako nikada nije imao ni prebijene pare, sav je svoj
novac dao Katerini Ivanovoj da sahrani muža, a nije čak ni bio dobar s njima. Također je
dao novac i onda kada su naišli na onu pijanu djevojku i otjerali od nje onog postarijeg
čovjeka koji nije imao časne namjere. Pa, na kraju krajeva, on se sam predao u ruke
policiji, a nije morao jer oni nisu imali nikakvih dokaza protiv njega. Bio je više pošten
nego što je i on sam mislio.
" - Vama je zlo, dajte stolac! Izvolite, sjednite ovamo, sjednite! Vode!
Raskoljnikov se skljoka na stolac, ali ne odvoji očiju od lica vrlo neugodno izneneđenog
Ilje Petroviča. Časak su se tako gledali i čekali. Donesu vode.
- Ja sam... - počne Raskoljnikov.
- Popijte malo vode.
Raskoljnikov otkloni rukom vodu i tiho, isprekidano, ali razgovijetno izusti:
- Ja sam onda ubio sjekirom onu staru činovničku udovicu i njezinu sestru Lizavetu.
Ilja Petrovič zine. Sjate se ljudi sa svih strana.
Raskoljnikov ponovi svoj iskaz..."
Piše: Konstantin Dragaš
Dostojevski, najveći književnik svih vremena, napisao je mnoga dela. Ta dela se zaista ubrajaju u vrh svetske književnosti. "Zločin i kazna" je jedno od njih. Glavni lik ovog romana je Rodion Romanovič Raskoljnikov. On je mladi i ambiciozni student prava koji jednog dana ubija staru babu-lihvarku, Aljonu Ivanovnu, i njenu sestru Lizavetu. To ubistvo, tj. zločin, nam postavlja i neka teška pitanja. Prvo: zbog čega je to Raskoljnikov uradio? Drugo: šta je hteo time da dokaže?
Odgovor na ova dva pitanja možemo da otkrijemo u sledećim crtama.
Raskoljnikov je ubio staricu ne samo zbog novca, već zbog svoje "ideje o ljudima". Po njemu, ljudi se dele na "obične" i "neobične".
"Obični" ljudi su oni koji moraju da postoje i koji moraju da popune zemaljsku kuglu. "Neobični" su oni koji upravljaju "običnima". Oni su ti kojima je dar, talenat i neopisiva harizma poslata od Boga. Oni su ti koji krše i donose zakone. Po Raskoljnikovu, Napoleon je bio jedan od "neobičnih". Rodion Romanovič sebe upoređuje sa Napoleonom. Pod Napoleonom je stradalo milione ljudi, a ipak su mu najzad neki dizali spomenike. Raskoljnikov je pokušao sebe "duhovno da uzdigne od drugih".
Međutim, on je to uradio na pogrešan način. On je zagazio u zločin kako bi postao neko i nešto a i kako bi pokušao da "preispita ljudske granice". Hteo je da vidi dokle dosežu ljudske granice i da li on uopšte ima pravo da nekome oduzme život. To je osnovni motiv "Zločina i kazne".
Međutim, kao što i sam naslov dela kaže, posle zločina uvek sleduje kazna. On ju je prvo osetio u svojoj duši. On je kasnije shvatio da nije to trebao da uradi i tada je počeo da se kaje. A posle toga, osetio ju je i na sopstvenoj koži kada je poslat na robiju u prostrani Sibir.
Najzad na čitaocima ostaje da vide da li će nakon robije i svih ostalih kazni, Raskoljnikov ipak "obući novi šinjel i postati drugi čovek".
LIKOVI
RAZUMIHIN - Raskoljnikovljev drug sa fakulteta. Dobar, iskren, pravedan, ponekad gnevan. Puno je pomagao Raskoljnikovu oko materijalnih i ostalih stvari. Veran prijatelj koji se ne može lako steći. On bi za Raskoljnikova sve dao, pa čak i život.
MARMELADOV - Pijanica. No, za razliku od ostalih pijanica, on je izuzetak. Ume da razmišlja. Dobar je u duši. Sav novac koji je njegova žena, Katarina Ivanovna stekla, on je spiskao u kafani. Kasnije, on gine u saobraćajnoj nesreći a tada Raskoljnikov, koji je inače poznavao Marmeladova, čini sve kako bi on ozdravio. Međutim, Marmeladov umire a Rodion Romanovič daje i poslednju rublju za njegovu sahranu.
KATARINA IVANOVNA - Marmeladovljeva žena. Dobra, vredna ali očajna. Krivo joj je zbog muža i njegovog odnosa prema životu. Nekad histerična. Sama je odgajila decu i skoro sav teret svalio se na nju. Duševni krah zadobija kada Marmeladov gine. Raskoljnikov ju je cenio i uvažavao kao visoku damu. Ona u romanu odigrava jednu od glavnih uloga.
PULHERIJA ALEKSANDROVA - Raskoljnikovljeva majka. Ona vozom, zajednom sa ćerkom Dunjom, sa dalekog puta, stiže kod Raskoljnikova. Puno se brine za sina. Stalno ga posećuje. Raskoljnikovu je često puta to smetalo. Dobra, iskrena, pomalo naivna, ali brižljiva majka. Brine se za sina onako kako bi sigurno i većina ostalih majki to radila.
AVDOTJA ROMANOVNA- DUNJA - Raskoljnikovljeva sestra. Voli svoga brata. Ima slične osobine kao i Razumihin. I ona se kao i majka, brine za brata. Posećuje ga u najtežim trenucima. Daje sve od sebe kako bi njemu bilo bolje i kako bi on uspeo u životu.
PETAR PETROVIČ LUŽIN - Mladić koji hoće da se oženi Dunjom. Skorojević. Glup, nezainteresovan, kvaran, gord, ohol. Želi da njemu neko bude potčinjen. On je izabrao da to bude Dunja. Pulherija to ne primećuje, već stalno govori kako je Lužin najpošteniji, veoma pametan, dobar. Ona u tome greši, ali Raskoljnikov na vreme uviđa da je Lužin samo kvaran tip i da se protiv njega treba boriti. I kao što sam pisac kaže za Lužina: "To je čovek koji je iz ničega postao nešto".
SONJA SEMJONOVNA - Mlada devojka koju Raskoljnikov jednog dana upoznaje kod Katarine Ivanovne. Ona je ta koja prva doznaje za Raskoljnikovljevo ubistvo. Mlada, neiskusna i dosta naivna ali ipak dobra u duši.
PORFIRIJE PETROVIČ - Veoma zanimljiv lik. U suštini, on je policijski inspektor ali i psiholog. Raskoljnikov dolazi kod njega zato što mora jer je i on jedan od osumnjičenih. Porfirije je, od samog susreta sa Rodionom, znao ko je ubica ali je na veseo i duhovit način Raskoljnikova doveo do "kraja svih krajeva", tj. konačno je rekao ko je ubica. Dobar, iskusan, pametan. Ponekad malo zbunjujuć.
LEBEZJATNJIKOV - Mladić koji u romanu odigrava sporednu ulogu. Međutim, važan je zbog svoje neizmerne dobrote. Verovao je Lužinu sa kojim je i jedno vreme stanovao zajedno. Međutim, kasnije ga psihološki i fizički raskrinkava. Pozitivan lik.
ZOSIMOV - Lekar koji leči Raskoljnikova. I on kao i Razumihin i Dunja, daje sve od sebe kako bi Raskoljnikovu bilo bolje. Vredan i pošten. Sarađuje sa Razumihinom.
SVIDIRGAJLOV - Mladić koji upoznaje Raskoljnikova. U suštini, on je pokvaren i zao čovek, a pretvara se da je dobar. Njegova žena Marfa Petrovna je jednom nađena mrtva u njegovom stanu. Zatim se sva krivica svalila na njega, ali on je uporno tvrdio kako nije kriv. No, on ju je otrovao. Jednom rečju, ubio ju je. A kasnije je izvršio samoubistvo. U romanu je predstavljen kao negativan lik. I Raskoljnikov je isto tako počinio zločin kao i Svidrigajlov, međutim "on rešenje nije pronašao u ubistvu već u iskupljenju". Zato je Raskoljnikov ipak moralni pobednik romana pored svog zločina.
ZAKLJUČAK
Rodion Romanovič Raskoljnikov nije zao i pokvaren čovek. On teži ka nečem višem, sigurnijem, boljem. On ne želi da bude na vlasti i da upravlja drugima, iako zastupa takvu teoriju. On je samo želeo da preispita ljudske granice i da pokuša ono što ne može. Kasnije će njegovo iskupljenje biti bolno, ali verovatno dobro. Jer tada će se Raskoljnikov uzdići kao moralni pobednik, dok će Svidrigajlov biti zapravo onaj "najgori". No, ipak, ovaj roman morate pročitati jer on zaista predstavlja ključ koji otvara mnoga vrata zanimljive i raznolike književnosti.
Fjodor M. Dostojevski
"Zlocin i kazna", odlomak
Što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima... Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za radjanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obeju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obavezani biti poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera - to imajte u vidu...
Prva kategorija je uvek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.
ДОБРО И ЗЛО У
ДЕЛИМА
Ф. М.
ДОСТОЈЕВСКОГ
Достојевки припада групи великих
руских писаца реалиста 19. века.
Наслеђе Достојевског непрестано
привлачи пажњу на себе стручњака
различитих профила-књижевних
критичара, филозофа, психолога,
правника... он је наш словенски гигант
кога још увек нико није достигао, а
камоли превазишао. Са разлогом Ф.
Ниче каже: „ Достојевски је једини
писац од кога сам нешто научио.“
У делу „Злочин и казна“ писац је изразио
протест и хуманизам, али и бол за
осрамоћеног и пониженог човека. Да
ли је човек створен да буде понижен, да
живи у беди и сиромаштву, да страда,
пати и да му други наносе зло без своје
кривице?
Бедан положај породице, Раскољникова
доводе до пропасти. Независно од
околности, он наговара самог себе на
злочин. Теоретичар, експериментатор,
он у свом страшном душевном
растројству крши норме моралности.
У противречности раскољниковске
опологије права и силе ликови
позивају на морални подвиг на основу
преовладавања егоизма личности
и добровољног примања страдања.
Страдање није бесмислено. У страдању
је идеја. Зло и злочин се не могу
ничим оправдати, узалудна је доброта
која је надзидана на темељима зла.
Раскољникова муче снови, печат
злочинца увек ће носити у својој души,
а његова савест терет кривице.
У роману „Идиот“ Достојевски слика
лик позитивног јунака, који се противи
грубом, прљавом свету грабежљиваца,
властољубаца и ћифтинском
бесчовечју друштва којим је окружен.
Одазивање Мишкина на туђа страдања
и невоље, његов братски однос према
свим људима независно од њиховог
материјалног стања и духовног
положаја, писац га ставља изнад оних
којима је окружен. Међутим, сам
Мишкин никога не спасава и завршава
повратком ка безумљу. Силом или
вољом Достојевски је показао
снагу разумевања хришћанског
непротивљења злу. При свој душевној
мекоћи, моралној чистоти, сачувало
се у Мишкину нешто несаломиво и
постојано.
Приредио:
Раденко Бјелановић
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.