Тврдица - Молијер

[kojica]

Молијер (пуно име: Жан Батист Поклен, фр. Jean-Baptiste Poquelin, 15. јануар 1622, Париз—17. фебруар 1673, Париз) је чувени француски глумац, писац комедија и директор позоришта из епохе класицизма.

Рођен је у Паризу 15. јануара 1622. године. Његов отац је био дворски декоратер и имао је титулу краљевског собара. Од Молијера се очекивало много, али он није могао одолети љубави према књижевности и писању.

Године 1643. млади Молијер почиње да носи тај псеудоним, коначно окреће леђа каријери дворског собара и декоратера. После детињства и младости проведених у Паризу, Молијер дуго борави у јужној и западној Француској. Тамо се развија његов комични геније. Повратак у Париз 1658. је био само у први мах скроман. Већ следеће године велики успех и почетак славе доносе му „смешне прециозе“, први значајнији комад, јер је до тада писао само неколико лакрдија без веће важности. После овог тријумфа почиње у ствари стваралачки период у Молијеревом животу. Он са трупом долази под непосредну заштиту двора и уистину постаје краљевски комедиограф.

Молијер је писац, режисер и глумац. Овај велики мајстор смеха, можда највећи у читавој светској књижевности, умирао је подсмијавајући се болести, љекарима, људској глупости, чак и самој смрти. Пре него што се тог 17. фебруара 1673. године завеса посљедњи пут спустила за њим, њему је још остало довољно снаге, његовог огромног генија да и бледило и самртничке грчеве свога лица претвори у неодољиво смешне.

Википедија

[kojica]

Ликови у делу "Тврдица":

Харпагон -
отац Kлантов и Елизин, заљубљен у Маријану,

тврдица

Клеант -
син Харпагонов, заљубљен у Маријану

Елиза -
ћерка Харпагонова, заљубљена у Валера

Валер -
син Анселмов, заљубљен у Елизу

Маријана -
заљубљена у Клеанта

Анселмо -
отац Валеров и Маријанин

Фросина -
сплеткашица

Жак -
кувар и кочијаш

Ла Фаеш -
слуга Клеантов

Клода -
служавка Хароагонова

Брендавоан, Ла Мерлиш -
лакеји Харпагонови

Комесар и Писар

Париз, 17. Век

[kojica]

Махнито весела, и барокна комедија, прављена од тананијег материјала и маштом
протканог ткања, ограничавају се на комику заплета и ситуација, а личности
обично имају врло мало индивидуалности и карактера да не би на овај или онај
начин оставили утисак смешних или гротескних марионета. Молијер није одбацио
ни комику заплета, ни комику ситуације, па чак ни романескне неочекиваности у
радњи и расплету, али се тиме ни издалека не исцрпљује његов репертоар.

Једно од његових најбољих, ако не и најбоље, дело је свакако "Тврдица".
Маштовито осмишљен заплет испреплетани ликови и осећања, мистерија и шарм
старине остављају читаоца без даха, док покушава да открије расплет. Али
ретки су они чији дух може да се мјерe са генијалношћу Писца. Оно што је
засмевало и очаравало масе у седамнаестом веку, још увек је актуелно.

.

[kojica]

Љубав, једина тема, која никада не мијења облик, која не стари и не умире, била
је честа инспирација и Молијеру. Због љубави два човека више нису отац и син,
него сурови ривали у борби за девојчину наклоност. У причама и позоришним
комадима тога доба, позитивни женски ликови су, обавезно, лепе, чедне,
смерне, пожртвоване девојке, попут Молијеревих Елизе и Марјане. На њиховом
путу ка срећи, по правилу стоји или сиромаштво (Маријана), или строг и
неправедан отац (Харпагон-Елизин отац). Мушки ликови су као по правилу младићи
витешког понашања спремни на све да добију даму, коју желе. Такве улоге
Молијер је доделио Валеру и Клеанту. Поред читаве галерије ликова, који су ту
да учине представу, што стварнијом, заслужену пажњу посвећујемо Фросини,
сплеткашици и проводаџики доброга срца, која на крају помаже младима да
остваре своју љубав. Молиер се побринуо и за ужасну трагедију (бродолом), која
је раставила породицу. Стари Анселмо, отац младог Валера који је заљубљен у
Елизу, треба дотичном да се ожени. За то је, наравно, заслужан стари тврдица
Харпагон, коме "без мираза" замјењује (адекватно) и кћеркину срећу, и љубав, и
огромну разлику у годинама...

[Bisernica]

Uloga Molijera u kulturnom zivotu Francuske

Mnogi ga smatraju genijem, Volter ga je cak jednom nazvao francuskim slikarom , zato sto je on svojom komedijom i satirom odlicno oslikavao francusko drustvo tog doba. Molijerova gluma je bila istovremeno ocajna i sjajna Imao je jedinstven smisao za humor. Izjavio je da tragedije moraju biti herojske, a komedije ogledalo stvarnosti. Onako kako je on postavljao predstavu, sa svijetlim pokretima, muzikom i plesom, danasnja tehnologija ne moze da dostigne svojim efektima.

Izvor: net

[Bisernica]

Pojam komedije i komicnog

Komedija je vrsta drame koja se bavi onim sto je prosjecno i obicno u zivotu, tj. obicnim ljudima i njihovim slabostima, manama i porocima. Komedija se, kao i tragedija, razvila u atickoj Grckoj. U pocetku je oznacala pojam komosa, tj.grupe mladica koji su na otvorenim prostorima izvodili sale na racun svojih sugradjana. Komediju odlikuje teznja da izazove smijeh i ona obicno zavrsava pobjedom razumnog principa u zivotu, tj. pobjedjuje razum, pravda i postenje. U komediji imamo dva komicka tipa. Prvi je „alazon“, npr. skrtac koji lezi na parama, a drugi je veseli saljivdjija koji svojim salama vodi smijesnu situaciju. Situacije u komediji se zasnivaju na neocekivanim i iznenadnim preokretima i na brzom smjenjivanju prizora, sto njen ritam cini dinamicnijim nego u tragediji. Govor u komediji je i sam izvor smijeha. Komedija izbjegava duge monologe i vise voli kratke, u kojima se duhovito igra rijecima. Komicno u komediji moze imati razlicite vidove u zavisnosti od pisceva odnosa prema pojavama o kojima govori. Vrste smijeha u komediji su : humor, ironija, satira i groteska, smijeh zbog neceg sto je na granici gorko ozbiljnog i smijesnog. Vrste komedije su: komedija intrige, koja se zasniva na nesporazumu, komedija karaktera, koja ismijava mane pojedinca, te drustvena komedija, koja ismijava mane citavog drustva.

Izvor: net

[Bisernica]

Eruditna komedija

Commedia erudita ( ucena, plautovska komedija) vrsta je renesansne komedije stvarane prema antickim uzorima. Spojivsi osnovne stavove anticke poetike i iskustvo starih komediografa, renesansni autori dosli su do novih zakonitosti i stvorili imitatorsku komediju , koja je poznata kao eruditna.Iz antickih izvora preuzimani su: fabula, tipovi, karakteri, zapleti i nacin organiziranja radnje. Eruditna komedija je bila podredjena nizu pravila koji su obrazovali njenu poetiku: predstavljala je dogadjaje iz svakodnevnog zivota, imala je zapletenu radnju u kojoj je sudjelovao obican svijet i prikazivao se u nedolicnim situacijama. Njen cilj je bio da zabavljajuci poducava. Uvazavala je zakonitosti o tri jedinstva- radnja, mjesto i vrijeme. Imala je idealnu semu(prolog i 5 cinova) ,mogla je biti u stihu ili u prozi. Tema eruditne komedije je ljubav s peripetijama, a osnovu radnje cine intrige. Likovi su tipizirane licnosti, dijelom preuzete iz anticke komedije( starac tvrdica, sin rasipnik, sluga...), a dijelom iz renesansne stvarnosti.

Izvor: net

[Bisernica]

Commedia dell' arte

Komedija umjetnosti nastala je u Italiji. Druga imena za ovu vrstu pozorista su : bufoneska, istrionika ili improvizo. Izvodjaci su uglavnom bili grupa razlicitih ljudi, koji su osim sto su bili glumci, bili i akrobate, zongleri, prostitutke, zigola, lopovi...Osnovna karakteristika njihovih predstava, pored scenskog izvodjenja bile su i neuvjezbane tacke. Izvodjaci su se rugali politickim i religioznim licnostima i regionalnim stereotipima. Predstave su bile bazirane na improvizaciji, nije bilo scenarija, tako da je svaka predstava bila unikatna. Likovi su bili podijeljeni u tri glavne grupe: Veki, Inamorata i Zani. Komedija del arte je nastala i razvijala se izmedju 15. i 18. vijeka Do kraja 17. vijeka komedija je izgubila svoju originalnost, zapleti su poceli da se ponavljaju, a verbalna komedija biva zamijenjena vizuelnom. Jedna od karakteristika komedije bila je satirizacija tekucih dogadjaja. Komedija del arte je uzivala ogroman uspjeh, kako u Italiji, tako i u inostranstvu, a narocito u Francuskoj. Iako joj se crkva zestoko protivila, Komedija je trajala preko 2 vijeka i ugasila se tek u drugoj polovini 18. st, sto zbog socijalnih promjena, sto zbog promjena pozorisnog ukusa.

Izvor: net

[Bisernica]

Komedija Tvrdica u kontekstu klasicisticke drame

-Ima 5 cinova

-Pravilo tri jedinstva: radnja je jedinstvena bez epizoda, odvija se u jednom danu i na jednom mjestu ( u

Harpagonovoj kuci)

-O dogadjajima koji su se desili izvan scene saznajemo samo iz govora likova( u samoj drami nije opisano

to kako je Harpagon posmatrao Marijanu , nije opisan niti susret i zaljubljivanje Marijane i Kleanta, vec to

saznajemo kasnije iz njihovih dijaloga i monologa)

-Komedija Tvrdica je koncentrisana samo na jedan sredisnji susret, u koji je ukljucen manji broj licnosti i u

njoj se strogo odrazava jedinstvo tona- obican zivot i komika komedije.

-U njoj se izlaze jasna misao i jasna moralna poruka (uzdize se vrlina- ljubav, a kaznjava porok- skrtost)

-Dramski interes pomjeren je sa fizickih zbivanja na psiholoska stanja koja same licnosti analiziraju u svom

govoru- kroz dijaloge i monologe likova saznajemo njihove osobine, ideale i ceznje.

-Klasicisticka drama u cjelini je racionalna, jer Harpagon ipak dozvoljava da razum nadvlada njegov inat i neku vrstu ljubavi koju je osjecao prema Marijani, jer se na kraju odlucuje za novac.

Izvor: net

[Bisernica]

Likovi

Harpagon ( ima oko 60 godina)

Ime Harpagon nije slucajno izabrano, u pitanju je izvbedenica od latinske rijeci harpago, sto bi moglo znaciti kuka, motka, odnosno protuha u prenesenom znacenju rijeci. Harpagon nije samo tvrdica, skrtac, zelenas, covjek koji je novac i bogatstvo pretvorio u svoje bozanstvo, nego je i covjek koji, u tom svom privatnom ludilu, gubi relacije sa vlastitom porodicom, s vlastitim godinama, gubi dakle smisao za realnost, pa iz njega ne govori samo gramzivost vec i pokvarenost.



„ Moj jadni novac, moj dragi prijatelj! Uzese mi te! A bez tebe nemam oslonca, ni utjehe, ni radosti...ako ne nadjem svoj novac objesit cu se i ja.“



Kroz cijelu dramu Harpagon nam svojim rijecima i djelima pokazuje da je novac njegova porodica, njegov najbolji prijatelj i sve sto mu je potrebno.Njemu novac ne treba, jer ga ionako ne trosi, vec mu samo treba osjecaj da posjeduje nesto vrijedno.

Izvor: net

[Bisernica]

Valer je Anselmov sin, zaljubljen u Elizu ( Harpagonovu kcerku). Veoma je mudar, zna sto ciniti i govoriti da se dodvori Harpagonu. Njegova ljubav prema Elizi je cista i neiskvarena bogatstvom koje posjeduje njen otac.Za razliku od Harpagona koji kaze da ce se objesiti ako ne nadje svoj novac, Valer kaze da bi vise volio umrijeti nego da i u mislima uvrijedi Elizu, sto govori o karakteru njegove licnosti.


Kleant- Harpagonov sin. Iako ne voli da rasipa novac, on prezire skrtost svoga oca. Zaljubljen je u Marijanu i cini sve da njih dvoje budu zajedno. Za razliku od svog oca on nije skrt, iz njegovog govora saznajemo da bi on volio da pomogne Marijaninoj porodici, samo kad bi mu otac dao novac. Na kraju je pokazao da je veoma mudar i snalazljiv, tim sto je ocevu skrtost i pohlepu za novcem uspio okrenuti u svoju korist.

[Bisernica]

Sukob starih i mladih

U drami Tvrdica, kao i u Dundo Maroju nalazimo sukob starih i mladih. Predstavnik starih ovdje je Harpagon, a predstavnik mladih je Valer. Kroz dramu i njihove dijaloge saznajemo da oni imaju potpuno razlicite ideale. Harpagon postavlja novac kao svoje bozanstvo, njemu ni njegova porodica, ni ljubav ni cast nisu vazni toliko koliko mu je vazno da mu niko ne ukrade novac. Na drugoj strani imamo mlade ljude koji su pokazali da su im ljubav, cast i blizina voljene osobe na prvom mjestu.

[Bisernica]

Ljubav je osnovni pokretacki motiv u ovoj drami. Ljubav, jedina tema koja nikada ne mijenja oblik, koja ne stari i ne umire. Zbog ljubavi dva covjeka vise nisu otac i sin, nego surovi rivali u borbi za djevojcinu naklonost. U pricama i pozorisnim predstavama tog doba, pozitivni zenski likovi su obavezno lijepe, cedne i pozrtvovane djevojke. Na njihovom putu ka sreci i ljubavi, obavezno stoji ili siromastvo ili nepravedan otac. Muski likovi su po pravilu mladici viteskog ponasanja, spremni na sve da dobiju naklonost dame koju zele. Molijer u cijelu pricu uvodi i Frozinu koja na kraju pomaze mladim ljudima da ostvare svoju ljubav.

Univerzalna vrijednost

Svojim komedijama koje se igraju sirom svijeta, na bezbroj razlicitih jezika, a koje se bave univerzalnim ljudskim slabostima, ovaj komediograf uspijeva da nas nasmije do suza. No, bitno je naglasiti da je Molijer zivio prije skoro cetiri vijeka, a ono sto je napisao izgleda kao da je napisano jucer.

Kako lahko dopustamo da nas uvjere oni koje volimo

Ljubav je jedina sloboda na svijetu, jer tako oplemenimo duh, da ni ljudski ni prirodni zakoni ne mogu promijeniti njegov smijer. Rodi se pred zoru, a izdahne sa izlaskom sunca...umre kao udah, prodje kao sjena.Covjek tek kada izgubi nesto tako vrijedno shvati sta je imao. Ostane sam, siromasan, kao stablo bez lisca i plodova. Ali covjek isto koliko voli, toliko i grijesi. Dopusta da ga vodi divljanje neukrocene ljubavi. Pocinje sumnjati u ono u sto je do jucer bio potpuno siguran. Ni uzdisanje stegnutog daha, ni obilna rijeka u oku ne mogu utjecati na ljubav, na rijeci partnera koje nam nesebicno daruje, a nesvjesno, ili 'pak svjesno, nas uvlaci u svoju zamrsenu mrezu cijih se konaca tesko oslobadjamo. Lahko dopustamo da voljena osoba upravlja nama i nasim osjecajima, stupamo u rat bez odupiranja. Za nas nema nista gore od toga, jer bez milosti i dostojanstva postajemo plijen pobjednika. Tako ludost cesto sretno pogadja, sto razum i zdrava pametne bi mogli tako uspjesno da rade. Ali sto kao prije bure osjetimo tisinu na nebesima, mir u oblacima i drske vjetrove koji bez glasa stoje, tako i kod zene strah s ljubavlju koraca. Strah da ce ostati sama, bez ljubavi, kao tek rodjeno dijete, neizdiferencirano, koje tek treba percipirati snagu zivota.Svako ljudsko bice je bogato onoliko koliko voli i osjecaj ljubavi treba biti ustaljen u covjekovu srcu. Ali svjesni da ljubav zaslijepljuje, uvjerava nas u ono sto ne zelimo vjerovati, trebamo joj se znati oduprijeti, suprotstaviti se svemu sto ne odgovara moralnim nacelima, ne dopustiti da neko svira na nama, poznaje nase tipke, iscupa nase srce tajni, a u nekoj maloj spravi ima obilje glazbe i divnog glasa kojem se ne dopusta da progovori.