Pogledaj Punu Verziju : Браћа Карамазови - Фјодор Михајлович Достојевски
ПРВА КЊИГА
I Фјодор Павлович Карамазов
Фјодор Павлович се женио два пута и имао је 3 сина – најстаријега Дмитрија Фјодоровича, од
прве жене, а другу двојицу, Ивана и Алексеја од друге; прва жена, Аделаида Ивановна (ватрена,
смела, плаховита, снажна), је била из прилично имућне, племиће породице Мијусових, Фјодор је
Аделаиди предложио да побегне од својих са њиме ("Прохтело јој се да покаже женску
самосталност"), што је она и урадила, он је силно желео да дође до каријере, међусобне љубави
није било, убрзо су почели да се свађају, није он њу тукао, већ она њега, побегла је са неким
учитељем и оставила малог Мићу Фјодору – умрла је од тифуса или од глади, након њеног
одласка Фјодор се свима около јадао и причао "брачне" ствари, које муж не би требао причати.
II Првог се сина ослободио
Он није напустио свог сина, већ га је просто заборавио, те је Мићу узео слуга
Григорије; међутим ту се појавио неки Аделаидин сестрић и узео Мићу под своје,
али он је пуно радио, па је о Мићи бирнула нека тетка, када је она умрла, Мића се
преселио к њеној кћери; Мића није завршио школу, али је доспео у неку војничку
школу, па је био на Кавказу, оца је упознао тек када је постао пунолетан, Фјодор
се уверио да је Мића лакомислен, плаховит и да код њега ништа дуго не траје.
III Други брак и друга деца
Фјодор, решивши се Миће, оженио се други пут Софијом Ивановном (16год), она је
била сироче, али је одрасла у богатој кући своје добротворке, и њој је Фјодор
предложио да побегне, касније разболела се од неке живчане болести, убрзо је
умрла; са њеном децом десило се слично што и Мићи, Григорије слуга се бринуо о
њима; када је једном приликом Софијина добротворка дошла у посету и видела
како се брину о деци, узела их је и одвела са собом, она је убрзо затим умрла, али
оставила је сваком дечку доста пара, о њима се сада бринуо главни старичин
наследник Јефим Петровић; Иван је био врло паметан, па је завршивши гимназију,
прешао је на фаx, у међувремену, није ни покушао да контактира оца, сам се
хранио и издржавао; након фаџа дошао је код оца, ок су се слагали.
IV Трећи син Аљоша
Он је пошао стазом која води у манастир, волео је људе и веровао им, никога није
мрзео нити осуђивао, ретко кад је био несташан, био је добар у школи, али
гимназију није завршио, када је напунио 20 – дошао је код оца, не због њега, него
зато што је тражио мајчин гроб, али ни сам Фјодор није знао где је, Григорије му је
показао, након што је обишао мајчин гроб, Аљошаје рекао оцу да жели да иде у
манастир, Фјодор: "Мало ћеш буктати и угасити се. Излечићеш се и доћи назад. А
ја ћу те чекати".
V Старци
Аљошин манастир је био врло популаран, јер је у њему био старац Зосима, старац
је онај којему верници поверавају своје проблеме, траже савет, опроштај или само
некога за разговор, народ их је веома поштовао; Аљошао је становао у самој
старчевој ћелији и старац га је моного волео; долазак браће је много утицао на
њега, више се зближио са Дмитријем, него са Иваном.
ДРУГА КЊИГА
I Стигоше у манастир
Треба да се одржи састанак између браће, Фјодора, Мијусова и још пар њих,
Дмитрије касни; Фјодор и Мијусов се стално нешто чачкају, Мијусова нервира
Фјодор и његово трућкање.
II Стари лакрдијаш
Ушао је старац у собу, за њим Аљоша, а Дмитрија још увек нема, Фјодор опет
нешто трућка, само о себи говори, пун је себе, као да забавља госте - лакрдијаш,
Мијусова то страшно иритира, говори му да престане са тим лажима, а Аљошу то
све бламира, отац га срамоти својим понашањем, Мијусов се извињава старцу у
Фјодорово име, а Фјодор се брани, пада на колена и пита старца како да досегне
живот вечни, на шта му овај договара: Не лажите; но Фјодор наставља са својим
глуматањем, он и Мијусов се све више свађају; старац им се извињава јер ће
морати мало да их остави насамо.
III Жене које верују
Пре нису могле жене да долазе у мастире, али пошто им је сада дозвољено, сваки
дан подоста њих је чекало старца да га види, да поприча са њимеч старац је
изашао, почео да благосиља жене (кликуше – жене које су на служби цичале и
јечале, али када би их приносили сакрементима, одмах би престале, неки кажу да
је то само претварање, али лекари кажу да је то ужасна женска болест, која
долази од сувише тешких послова и порођаја без лекарске помоћи) старцу се јада
једна жена којој су сва деца поумирала, али ово последње не може да заборави,
старцу говори РОЂЕНИ, а он њој МАЈКО; једна жена говори како је убила неког
старца, он јој каже да ако се искрено каје да ће јој све бити опроштено
("Љубављу се све купује, све спасава"), још једна жена која је дошла само да га
види и да му да нешто паре, да он те паре да некоме коме више требају.
IV Маловерна дама
Дошла је и нека дама, властелинка, са ћерком у колицима, Лиза, да се захвали
старцу што ју је излечио, јер нема више ноћне грознице, а и ојачале су јој ноге,
девојчица гледа Аљошу, који је стално уз старца и зеза га, Аљоша сав црвени, не
сме ни да је погледа, она се несташно шали, јер она и Аљоша су некада били
пријатељи, он је често одлазио код њих.
V Нека буде, нека буде
Причају о црквi, о држави, свађају се.
VI Зашто живи такав човек
На састанак коначно долази и Дмитриј Фјодорович, он је кицошки одевен,
извињава се што касни; настављају разговор од малопре, покушавају да реше
конфликт између Фјодора и Дмитрија, јер Фјодор неће да исплати неке паре
Дмитрију.
VII Семинариста-каријериста
Аљоша одведе свог старца из собе и стави га у кревет, стигао га је Ракитин,
причају о некаквом сну, Ракитин му каже да је блудност у његовој фамилији
доведена до врхунца и да ће крв бити проливена између оца и сина и да је
Грушењка од њега тражила да јој га доведе (Аљошу) и да ће она са њега мантију
скинути; Ракитин разјашњава ситуацију међу Карамазовима: Иван преотима од
Миће вереницу, Катарину Ивановну Каћу, али он му је уступа, како би је се што
пре решио и могао да оде Грушењки, али ту су се сударили Фјодор и Мића, јер су
обојица до зла бога заљубљени у Грушењку, а она ни тамо-ни ’амо; али Мићка
нема ни пребијене паре, али може да се ђени, за разлику од маторог оца; Ивану то
све одговара, јер ће он онда добити Каћу, а и њен мираз.
VIII Скандал
Сад су се сви пребацили у трпезарију игуманову, игуман дочекује госте, неки лик
се обраћа игуману и каже да Фјодор неће доћи, јер се јако посвађао са сином и
рекао му је свашта и сад га је срамота, па неће доћи; таман што су ови сели да
једу, Фјодор се појавио и сви су предосетили да ће се десити нешто лоше, Фјодор
седа са њима за сто и, између осталог, каже да ће свога сина Аљошу првом
приликом извући из манастира и да га води са собом кући, Фјодор наставља да
изиграва ’лакрдијаша’ и да говори разне увредчјливе бесмислице, остали
покушавају да га смире, Фјодор: Руски сељак доноси овамо свој грош зарађен
жуљевитим рукама, откидајући га од породице и државе! Та ви, свети оци,
исисавате народ! остали стадоше смиривати Фјодора, али он настваља да вређа,
говори како неће од њега добити ни један рубаљ, како су његову жену окренули
против њега, говори Аљоши да се пакује-води га кући са собом, Аљоша оста као
окамењен, Фјодор седе у кочију и оде, али је последње рекао да ће га ипак узвући
из тог манастира.
ТРЕЋА КЊИГА
I У дневној соби
Опис куће Фјодора Павловича, са њим живеи слуга Григориј и његова жена Марфа,
а и слуга Смрдљаков; Григориј је био поштен и неподмитљив, сам је подигао сву
Фјодорву децу и имао је велики утицај на Фјодора, мрзео је прву жену Фјодорову,
док за другу није дозвољавао да се каже иједна лоша реч Марфа је била чак и
паметнија од свог мужа, али је ћутала и покоравала му се, деце нису имали, тј
имали су једно које кад се родило имало 6 прстију што је Григорија потпуно
сатрло, он није хтео ни да крсти дете, како би избегао срамоту ("Зато јер је то...
змај. Догодила се збрка у природи..."), дете је поживело само две недеље, а
Григорије није имао снаге ни да га погледа баш те ноћи кад им је умрло дете,
Марфа се пробудила на плач детета и зачула како негде стење нека жена; то је
била градска луда Лизавета Смрдљива, родила је дете и поред њега умрла.
II Лизавета Смрдљива
Градска луда, ишла је и лети и зими само у некој кошуљи, сва је била од блата и
лишћа, била је сироче због чега ју је воле читав град и сви су јој ту и тамо
уделили по грош, а она је то одмах носила у цркву, јела је само хлеб и воду, није
умела ни реч да прозбори; једне ноћи десило се да пијана руља раскалашне
господе наиђе на Лизавету како спава и почеше збијати шале како се то створење
не може сматрати женом, међу њима је био и Фјодор који је чврсто иступио и
рекао да је може сматрати женом, руља се полако разиђе и Фјодор се клео да се и
он са руљом разишао, али после неколико месеци сви су схватили да је Лизавета
трудна, Фјодор се баш и није обазирао на то, нека трговкиња је узела Лизавету
код себе да се брине о њој док се не породи но, када су је Марфа и Григорије
чули, породили су је успели су да спасу дете, али је Лизавета умрла, њих двоје су
узели дете, крстили га и дали му име Павле Фјодорович, без ичијег налога, али му
је Фјодор Павлович сковао и презиме: Смрдљаков, служио им је као кувар.
III Исповест ватрена срца
Аљоша се узрујао због Фјодорове одлуке, али је знао да ће га пустити назад у
манастир, али њега је нешто друго бринуло: писмо Катарине Ивановне да због
нечега хитно дође, кренуо је до ње, али је изненада набасао на Мићу, он је сав
растројен, хоће нешто да каже Аљоши, а никако да бекне, тражи од њега да прво
иде до оца, а затим до Каће, али никако да каже шта хоће.
IV Исповест ватрена срца
Мића прича како воли разврат и жене, прича док је био у војсци како се
разбацивао, и како је његов потпуковник имао две лепе кћерке: Агафју Ивановну
и Катарину Ивановну, она му се допала, али ју је само посматрао и ћутао, јер је
видео да она њега гледа, но Мића је сазнао да њиховим потпуковником нису
задовољни и да ће га сменити, када се то десило, срео је Мића Агафју и она му се
пожалила како немају пара и како им је тешко, на шта је Мића одговорио да ће им
позајмити паре, али само ако Катарина дође по њих, Агафја му је одговорила да је
нитков, али је ипак послала Катарину, која је уплашена стајала на Мићином прагу
тражећи паре, Мића гледа у њу и схвата каква је само лепотица, одговара јој да
се он то само нашалио, нема он толико пара, Мића је ипак отворио фијоку и дао јој
паре и поклонио јој се, она се њему исто поклонила скроз до пода, све без речи и
отрчала.
V Исповест ватрена срца
После неколико дана Каћа је вратила паре, али писмо је било без иједне речи, али
му је убрзо послала још једно писмо где му се нуди да му буде вереница, Мићи се
допало да му вереница буде ’богата миразуша’ , послао је Ивана код ње да то
разреши, а Иван се заљубио у њу; Мића неће да се ожени Катарином, хоће да је
препусти Ивану, али Каћа воли Мићу. Мића сада моли Аљошу да он оде код
Катарине Ивановне и да јој каже да више неће долазити код ње, он сада иде код
Грушењке, он њу јако воли, хоће њоме да се ожени једном је Каћа дала Мићи 3
хиљаде да их он негде однесе, а он их је пропио са Грушењком, али Мића каже да
ће вратити те паре, тражиће их од оца (даће оцу последњу прилику да буде отац),
иако зна да их неће добити, али он је очајан, не зна шта да ради отац је пре
неколико дана узео 3 хиљаде и ставио их у једну коверту и написао "Анђелу моме,
Грушењки, ако жели да дође.", Мића се боји да Грушењка не оде њему, старцу,
онда ће је убити, убиће их обоје.
VI Смрдљаков
Код Фјодора Павловича дође Аљоша таман после ручка, ту је и Иван, Смрдљакова
су одгојили Марфа и Григорије, али је дечак одувек био дивљи, пун неког презира,
био је веома гадљив, волео је да је све савршено чисто, због тога га је Фјодор
послао у Москву да научи за кувара, боловао је од падавице, није хтео да му
Фјодор нађе неку да је ожени.
VII Контраверзија
Смрдљаков је коначно проговорио, у овој глави се врше филозофски разговори
између Фјодора Павловича и Смрдљакова, неко је испричао неку причу како су
неког војника ухватили негде далеко Азијати и мучили га да се одрекне Христа, он
је претрпео све муке и није га се одрекао, али је умро, Смрдљаков говори да је тај
човек сигурно веома глуп и да је узалуд умро, требао је да се одрекне Христа,
тако би преживео, а касније би се кроз живот некако искупио и да пре него што би
и изговорио да се одриче Христа, он би га се већ одрекао, па након те изјаве не би
имао чега да се одриче, јер већ тада не би био прави хришћанин, сви су
запрепашћени Смрдљаковљевом разборитошћу и речитошћу.
VIII Уз коњак
Након завршене расправе, Фјодор наставља да пије, већ га полако хвата,
наставља са својом филозофијом, Иван покушава да га заустави да даље пије, али
Фјодор га оптужује да он то ради зато што га не воли, дошао је у његову кућу и
још га и презире, Фјодор прича о женама – свака му је добра, вређа Аљошину
мајку, потпуно несвестан да је то и Иванова мајка, у том утрчава Дмитриј
Фјодорович, старац бежи од њега, боји се да ће га убити.
IX Блудници
Одмах за Дмитријем утрчали су Григориј и Смрдљаков, они су се у пресобљу рвали
са њим и нису га пуштали, јер им је тако заповедио Фјодор, он је срушио Григорија
и упада сав разјарен, тражи Грушењку, сигуран је да је она код старца, Фјодор
уплашен бежи од њега, виче у помоћ, Иван успева да смири Мићу, Аљоша
покушава да га отера, када је Мића отишао, Фјодор је сад убеђен да је она овде,
Григорије је јако љут на Мићу, он га је купао кад је био мали, а сад се усуђује да
га удари; Фјодор тражи од Аљоше да иде код Грушењке да се увери код којег ће
код њега или Дмитрија.
X Обе заједно
Аљоша је кренуо Катарини Ивановној, она га је нестрпљиво чекала, Аљоша јој
говори да ју је Мића поздравио и да никад више неће доћи, Каћа плану, она каже
да зна да јој је он узео оне 3 хиљаде, ођедном она зове Аграфену Александровну –
Грушењку да им се придружи (истина, била је јако лепа, 22год), Каћа је јако
сретна и узбуђена, стално љуби Грушењку и назива је ’анђелом’, говори јој како је
дивна и мила, и како човек не може да је не воли, њих две су се "договориле" да
Грушењка уразуми Мићу, да му каже да воли неког другог, али ту Грушењка каже
да она није ништа обећала, а Каћу као да је полио хладан туш, схватила је да ју је
Грушењка намагарчила и да јој се наругала и она је избацује из куће,
Грушењка: "И Мићи ћу одмах испричати како сте пољубили моју руку, а ја вашу
нисам! Како ће се он само смејети!", Катарину спопадне живчани слом, она замоли
Аљошу да иде, јер ју је јако срамота.
XI Још једна пропала репутација
На путу до манастира, Аљоша срете Мићу, испричао му је шта се десило код
Катарине Ивановне, он се грохотом насмеја, Аљоша помисли да се он весели
понижењу Катарине Ивановне, пре него што су се растали, Мића каже Аљоши да
му мора још нешто признати, каже му да спрема нешто, некакву подлост коју
управо на грудима носи и да га ништа не може зауставити, Аљоша збуњено
продужи ка манастиру, старцу Зосими је било све горе и горе, сви се моле за
њега, сви седе код њега у ћелији, броје му последње минуте, Аљоша је напипао у
џепу писамце које му је тутнула Каћина служавка, писмо је од Лизе, она му
открива да га воли и да жели да пође за њега, и да сутра свакако дође код ње,
али да је не погледа у очи, јер ју је исувише стид.
ЧЕТВРТА КЊИГА
I Отац Ферапонт
Старац Зосима је на умору, осећа да неће преживети ни данашњи дан, хоће да сви
седе око њега да им каже још коју реч, да пренесе на све своју мудрост, да се
опрости са свима у манастиру, отац Ферапонт је био прости калуђер, сматрали су
га противником старца Зосиме, никада није разговара са људима, стално је био
сам и ништа није јео сем хлеба и воде.
II Код оца
Аљоша је дошао код оца, причају о Ивану, старац каже да зна зашто је Иван код
њега, пази да се он не ожени Грушењком, а Мићу наговара да се њоме ожени, јер
ако се старац ожени Грушењком он неће добити ништа од наследства, а ако се
Мића њоме ожени, Иван ће моћи да узме Катараину Ивановну, Фјодор прича о
Ивану као да је прави подлац, старац неће да пријави Мићу за напад, јер се боји
да ће се Грушењка сажалити на Мићу и њему отићи, а ако она можда чује да је он
претучен, онда неће отићи Мићи, него ће доћи њему, старцу, старац још каже да
ће згњечити Мићку и да му Грушењку неће ни за шта дати.
III Спетљао се с ђацима
Аљоша се упутио госпођи Хохлаковој, Лизиној мајци, но, успут је видео групу
дечака на неком мостићу како гађају камењем једног дечака, с друге стране
мостића; Аљоша није могао да остане равнодушан, већ се умеша међу дечаке да
види зашто га гађају, на шта му дечаци одговорише да то раде зато што је тај
дечак веома подао и зао, Аљоша је покушао да га брани, али га и сам тај дечак
погоди каменом у леђа, када га је Аљоша упитао зашто га гађа, шта му је сад он
крив, мали појури на њега као луд и угризе га за прст, Аљоша оста збуњен, а мали
побеже.
IV Код Хохлакових
Када је Лиза видела његов прст, одмах је тражила да дође код ње, она да му
помогне; Лиза му тражи да јој врати њено писмо, али он њој одговара да ју је
схватио за озбиљно и да када напусти манастир и заврши студије, он хоће њоме да
се ожени, али она је у колицима, Аљоша јој одговара да му то не смета, долази
мама, госпођа Хохлакова, Аљоша каже да мора да иде, на шта се Лиза надурила и
каже му да иде у тај његов манастир и да више не долази.
V Ерупција у гостињској соби
Код Хохлакове седе и Иван и Катарина Ивановна, Аљоши се чини да Иван стварно
воли Каћу и да хоће да је преотме од Миће, он у то до мало пре није желео да
поверује, али му је и сама г-ђа Хохлаква наговестила да и она мисли да ту
има "нешто", Катарина му саопштава да чак и ако Мића узме Грушењку за жену, да
га она неће оставити, тј да неће да раскине веридбу, када он буде био несретан са
Грушењком, он ће се њој сигурно вратити, Иван саопшти да сутра мора да
отпутује у Москву, на шта се Катарина обрадова; Аљоша ју је (све пред Иваном)
оптужио да се она само претвара да је сретна и да је само умислила да воли
Дмитрија, да она у ствари воли Ивана и да ужива у томе да га мучи, на шта Иван
одговара да га она никада није волела, знала је да он њу воли и намерно и свесно
га је мучила, држала га близу себе, светила му се за све увреде које јој је Дмитриј
нанео, он каже да одлази у Москву да му њено "Збогом" не треба, Аљоша се осећа
кривим за ово што се десило, за ово што се Иван наљутио.
VI Ерупција у комори
Катарина Ивановна је дала Аљоши неке паре да он то однесе код штапскапетана
Сњегирева за неку увреду што им је Дмитирј нанео, Сњегирев и његова породица
живе у великом сиромаштву, Сњегирев је избачен из војске, немају никаквих
прихода, а када је Аљопа ушао, он је чуо познати глас дечака, Иљуше, кога је већ
тог дана срео, на оном мостићу, мали мисли да је Аљоша дошао да се жали на
њега, Сњегорев је веома саркастичан и непријатан, мисли да је Аљоша дошао да
га понизи, њих двојица излазе напоље да поразговарају.
VII На чистом ваздуху
Дмитриј је једном приликом, када се напио, извукао за браду Сњегирева из
кафане, баш у тренутку када је његов син, Иљуша, ишао из школе са другарима;
та му се слика заувек урезала у сећање, његов отац јавно понижен, због тога су и
деца из школе почела да задиркују малога Иљушу, зато је данас Иљуша угризао
Аљошу за прст, осветио се Карамазову, Аљоша је то сада схватио и жели да се
помири са Иљушом, а Сњегиреву обећава да ће му се Мића јавно извинити, Аљоша
објасни Сњегиреву да је Мића увредио и своју вереницу, Катарину Ивановну, и да
она шаље паре у помоћ Сњегиреву ("То значи да долази сестра брату у помоћ"),
Сњегирев је веома поносан човек, али га је ситуација натерала да прими паре, он
се сасвим обрадовао, сретан је јер сад може да лечи своју кћерку и жену (која је
луда, али скроз), али ођедном у очима Сњегирева севну нешто необично и дивље и
он упита Аљошу да ли би желео да види један трик, Сњегирев узе паре и згужва
их, затим их баци на земљу и поче да их гази ногом, јер како ће он објаснити своме
сину да је на срамоту примио паре, Аљоша узе те згужване паре и упути се
Хохлаковој да врати Каћи паре.
ПЕТА КЊИГА
I Заруке
Аљоша опет дође код г-ђе Хохлакове, она га замоли да иде код Лизе и тамо да
мало причека; Аљоша јој исприча шта се десило код Сњегирева и каже да се
сигурно он постидео што се толико обрадовао парама пред Аљошом и да зато није
хтео да узме новце, али ће их сигурно узети сутра, јер мора, када је завршио, Лиза
му се извини и каже да је оно писмо заозбиљно мислила, није се шалила и
извинула му се за њено понашање, она му љуби руку, он је њу пољубио у уста,
она се мало збунила, каже да за то још има времена, једно другоме изјављују
љубав и тако то... Када је Аљоша изашао из Лисине собе, налетео је на Хохлакову,
која је прислушкивала, она га је са строгошћу погледала и рекла му да се мане тих
детињарија и пустих снова, она је у колицима, не може се он Лисом женити, тражи
од њега да јој да Лисино писмо, он неће и истрча на улицу.
II Смрдљаков са гитаром
Аљоша је закључио да га брат Дмитриј избегава, а веома жели да се сретне са
њим, сакрио се негде испред неке куће и ту га чека; зачуо је мушки глас како
пева (Смрдљаков) и неку девојку како се мота око њега, Смрдљаков и она
разговарају, он каже како мрзи читаву Русију и да све Русе треба ишибати, за
Дмитрија каже да је неспособан, да је бекрија, па га ипак сви поштују, изненада
Аљоша кине, Смрдљаков га спази, Аљоша стаде се распитивати о Дмитрију, а
Смрдљаков му каже да зна да он и Иван треба да се састану у некој крчми, Аљоша
крене тамо, али срете само Ивана.
III Браћа се упозаjу
Иван говори Аљоши како он сутра одлази за Москву, а њих двојица никада нису
стигли да се упознају, он је 4 године старији од њега и њих двојица никада нису
били другови; Аљоша је забринут за односе између оца и Дмитрија, а Иван му
одговара да се то њега не тиче, није им он никакав дежурни стражар и да он није
преотимао Катарину Ивановну од Миће, он ју је сам предао Ивану, признаје да је
заљубљен у Каћу, а зна да је и она заљубљена у њега, само то никако да сама
схвати; њих двојица ручају и причају, упознају се.
IV Буна
Иван филозофира, прича о Богу, прича неке болесне приче о деци коју родитељи
мрзе, па их малтретирају, говори Аљоши да га воли и да га неће препустити старцу
Зосими, затим Иван признаје да је написо неку поему и чита је Аљоши.
V Велики инквизитор
Иванова поема, није то страшни суд, него је Бог, чисто из знатижеље, сишао на
земљу да види шта има, али он је дошао у Шпанију, баш у време кад су ломаче
најстрашније гореле, маса је прпознала Бога и сви су се скупили око њега, он их
благосиља, али тада је на трг дошао сам кардинал – велики инквизитор и наредио
да се Бог ухапси, кардинал у тамници разговара са Богом, тј не разговара, јер га
не интересује шта Бог има да каже, кардинал му говори како ће га сутра спалити
на тргу, као најгорег јеретика, џабе је долазио, јер какву год он страхоту да уради,
правдаће се пред народом како он то све ради у Божије име, кад кардинал заврши
са својим говором, Бог му приђе и пољуби га, он сав задрхта и пусти га на улице
градске, Аљоша је скоро побеснео, рекао је Ивану да су то све саме глупости,
Иван је разочаран мислио је да ће бар у Аљошином срцу бити места за њега и њих
двојица се разиђоше.
VI Засад још јако нејасно
Иван се упути ка оцу, био је некако бесан на самога себе, јер се до сада није
удостојио да лепо разговара са Аљошом, а сад је ођедном изговорио гомилу
бесмислица, када је дошао до куће, срео је Смрдљакова, Смрдљаков је показиво
велико интересовање за Ивана и веома га је поштовао због његове учености, што
је код Ивана изазивало гађење и он је замрзео Смрдљакова, али никада није себи
допуштао да буде неучтив, Смрдљаков га упита зашто није отишао у Чермашњу, то
га је замолио сам Фјодор, Иван му не одговара; Смрдљаков му се жали како га
старац стално запиткује зашто Грушењка није дошла и да стоји испред капије и
гледа да ли она долази, чим она буде дошла – одмах да му јави, а с друге стране,
Дмитрије прети Смрдљакову да чим Грушењка дође, њега првог да обавести или ће
га убити, Иван му каже да је кукавица и да се непрестано боји за свој живот, а
Дмитриј то тек тако каже у заносу, не мисли заозбиљно, Смрдљаков још прича
како је старац почео ноћу да се закључава, не пушта чак ни Григорија унутра, а
са њиме се договорио да ако дођу Грушењка или Мића да му да "тајне" знакове
тако што ће му куцати на прозор – 5 удараца – ако дође Грушењка, 3 ударца –
нешто битно се десило, још признаје Ивану да је те знаке рекао и Дмитрију из
страха, Смрдљаков каже да Дмитриј зна и за коверту са 3 хиљаде рубаља коју је
Фјодор припремио за Грушењку и да се боји Дмитрија да ће он доћи и убити
старца, а њему је логичније да Грушењка пође за старца, јер сироти Дмитриј нема
ништа, Иван говори Смрдљакову како је он страшан гад и неће са њиме ништа да
има и да сутра одлази у Москву.
VII "Занимљив разговор са паметним човеком"
Иван је отишао код Фјодора да преспава, спаковао се сутра и поздравља се са
оцем, који га моли да оде у Чермашњу и да тамо његову шуму прода, тј да иде
тамо и нагоди се са трговцем, Иван му одговара да не може; сео је у воз и отишао
у Москву, Смрдљаков је пошао по нешто у подрум, али га је спопала падавица, па
је пао низ степенице, није му се ништа догодило, али никако да дође себи,
Григориј је такође болестан, у кревету је и не може да устане због укочености у
крстима, Фјодор Павлович је сав у љубавном заносу и готово је сигуран да ће му
вечерас Грушењка доћи.
ШЕСТА КЊИГА
I Старац Зосима и његови гости
Аљоша је ушао у старчеву ћелију, коме је зачудо, било добро, сви калуђери и
монаси су седели око старца, Зосима одмах упита Аљошу да ли се видео са
братом, јер треба под хитно да се види са њим, старац осећа да ће се нешто лоше
десити, Зосима објашњава другима зашто му је Аљоша тако драг – каже да је имао
старијег брата, који је умро пред његовим очима и због њега је и примио
калуђерски чин, Аљоша га подсећа на њега, старац, пошто осећа да му је ово
последња ноћ, жели да што више каже својим ученицима, да им пренесе што више
мудрости и знања.
II Из живота у Богу умрлог јеросимонаха старца Зосиме, саставио по његовим
речима Алексеј Фјодорович Карамазов
Биографски подаци
А) О младићу, брату старца Зосиме
Брат Маркел био је старији од Зосиме (тада се звао Зиновиј) осам година, када је
наступио пост, он га је исмевао, говорио како нема Бога и како је то све
бесмислица, али шесте недеље поста он се јако разболео и пао у кревет, лекар га
је прегледао и реко мајци да има сушицу и да неће још дуго издржати, мати стаде
опрезно молити брата да пости и да прими свете Божије тајне, брат на то пристаде
и до тада се јако душевно променио, ођеданпут се у њему родила дивна душа –
умро је треће недеље после Ускрса.
Б) О Светом писму у животу Зосиме
Зосиму је мајка послала у Петроград у кадетску школи, она је умрла три године
након тога, тамо је имао књигу са библијским причама и илустрацијама и то је
почео да чита и проучава, Зосима прича о Богу, како треба веровати и како га
треба поштовати
Ц) Успомене из дечачког и младићког доба старца Зосиме, док је још живео у
свету; Двобој
У кадетској школи је провео осам година и претворио се у правог војника, у биће
готово сурово, гадно и дивље, био је спреман да пролије крв за част (иако још није
знао шта је то права част); тада се први пут заљубио у једну младу и дивну
девојку, кћерку угледних родитеља, али је није запросио јер му се још није
растајало од самачког живота, тада су га и преместили, а када се вратио – девојка
је већ била испрошена и удата, али она је била већ одавно испрошена и Зосима је
закључио да се она њему наругала и он је плануо осветом и почео је тражити
прилику да се освети своме "супарнику" и једном приликом га је исмео јавно у
друштву и изазвао га је на двобој (иако је био кажњив, договорили су се у 7 сати
ван града); када се Зосима вратио кући он је бесан и нерасположен ударио свога
слугу по лицу, када је ујутро устао, отворивши прозор угледао је сунце на изласку
и засуо га је цвркут птица и почео је у својој души осећати нешто гордо и схватио
је да је јуче изударао свога слугу, ођедном као да је игла пробола његово срце,
синуле су му речи његовог покојнога брата, тј да ли је ико заслужан да га друго
људско биће служи, онда је схватио да он треба да иде и да убије човека који му
ништа није скривио, пао је слуги пред ноге и моли га за опроштај; када су дошли
на двобој, Зосима је био скроз весео и противник је први пуцао и окрзнуо му мало
образ и уво, а када је дошао ред на њега, он баци пиштољ далеко у шуму и извине
се своме противнику, каже да је јуче био луд, а да је данас нови човек, они га
одмах прозваше кукавицом, али он за то није пуно марио, тог је јутра поднео
оставку у војсци и одлучио да оде у манастир – тада су га сви у војсци заволели,
док му није стигла оставка, већина га је тада држала за будалу, али било је и оних
који су га поштовали.
Д) Тајанствени гост
Зосими је пришао неки господин (ожењен, троје деце), често му је долазио и њих
двојица су се здружили, но господин као да је осећао потребу да се повери
Зосими, што је једном приликом и учинио – рекао му је да је убио човека пре 14
година, заљуби се био у неку госпођу, која је одбила његову љубав и једне вечери
он се увукао код ње у кућу и убио је ножем и све направио тако да сва сумња
падне на слуге, што се и десило; у почетку га није мучила савест, али касније све
јаче и јаче, док коначно није одлучио да се некоме повери, он тражи од Зосиме да
му каже да ли да се преда или не, Зосима, наравно, бира пут истине, када је гост
отишао, Зосима паде на колена и стаде да се моли, када ођедном гост се вратио
назад и сав унезверен гледа у Зосиму и ћутао је читав минут док на крају не рече
да је заборавио марамицу (касније, на самрти му је признао да се вратио да га
убије, али је Бог победио ђавола у његовом срцу); у кући госта се одржавала нека
прослава и он је ту пред свима признао да је убио и изложио неке доказе, што их
је чувао 14 година, нико му није веровао, сви су мислили да је полудео, касније се
разболео и умро.
III Из разговора и порука старца Зосиме
Е) Нешто о руском калуђеру и о могућем значењу његовом
Зосима објашњава шта је то "калуђер", какав то човек треба да буде и која је
његова мисија; каже да и међу калуђерима има разних, нису сви баш најчистијег
срца и да има свакаквих разлога због којега људи приступају у манастир; каже да
је њихов задатак да чувају народ и сачувају његово срце.
Ф) Нешто о господарима и о слугама, и о томе да ли је између њих могуће братство
Зосима каже калуђерима да проповедају брзо, јер само Бог може да спасе Русију,
да чувају веру и лик Христов, прича како је срео свога некадашњег слугу и како
му је било јако мило што га је видео, лепо су се испричали и на крају му је слуга
дао коју рубљу за манастир и коју за њега, "да му се нађе", Зосима каже да му је
он некада био слуга, а сада су једнаки; "Свет не може без слугу, али учини да твој
слуга буде слободнији".
Г) О молитви, о љубави и о додиру с другим световима
Говори да кад "виде" грех да се увек труде ус помоћ љубави да га исправе, да
воле људски род, а и његов грех, да преузму молитвом све грехове на себе и да
учине себе одговорним за њега.
Х) Може ли човек судити себи сличнима? О безграничној вери
Каже да никоме не можеш да судиш, ако си ти већ згрешио, радуј се због оних који
нису.
И) О паклу и пакленом огњу. Мистично разматрање
Старац мисли да је пакао патња што човек више не може да воли.
То је све што је Аљоша забележио; смрт старчева наступила је изненада и
неочекивано, чак пет минута пре смрти, старац је још увек био весео и причао,
али ођедном је осетио јаку бол у прсима и чврсто притиснуо руку на срце, упркос
свим боловима, он се лагано и са осмехом спустио на под, клекнуо, сагнуо до
земље и пољубио је, молећи се тихо и радосно – предао је душу Богу, вест о
старчевој смрти се невероватно брзо раширила.
СЕДМА КЊИГА
I Самртнички задах
Тело покојног Зосиме су по прописима припремили за покоп и у руке су му ставили
Божију икону, пред манастиром су се, поред простог света, окупили и разни
калуђери и свештена лица из других манстира (Ракитина је послала г-ђа Хохлакова
да је о свему извештава), Аљоша је седео на неком старом надгробном камену,
окренут лицем према огради, као да се скрива иза тог споменика, јецао је тихо,
али горко и цело тело му се тресло од јецаја, отац Пајсије је пришао да га утеши,
међутим, десило се нешто што је обрадовало невернике и противнике старца
Зосиме, у просторији у којој је он лежао, нису били отворени прозори, јер су
монаси сматрали да ће Бог његово тело сачувати од распадања, али након неког
времена, почео се по маленој просторији ширити самртнички задах, та вест се
веома брзо проширила по манастиру, а затим и по читавоме граду – то је окупило
још више света, да дођу да би се сами уверили, монаси су покушавали да смире
народ, али то им није полазило за руком, да ситуацију буде још гора, дошао је и
отац Ферапонт (тзв, противник старца Зосиме), када је ушао у просторију, почео
је да крсти зидове: "Одлази, сотоно!", вређа Зосиму и остале монахе, како уче
народ глупостима и шире сотонине мисли, још је на крају рекао "Мој је Господ
победио!" само да би се наругао, Аљоша је из манастира отишао без поздрава, али
отац Пајсије је рекао да ће се он још вратити.
II Такав тренутак
Аљоша је био потпуно потиштен, сматрао је ово најтужнијим даном до сада, старац
је до сада стајао пред њим као несумњив идеал, а сада није могао да поднесе што
је најправеднији међу праведнима извргнут таквој подругљивости и пакосној
спрдњи лакомислене руље, Аљоша је случајно налетео на Ракитина и он га позива
код Грушењке са њим да поједу и попоију нешто (Из свеца у грешнике).
III Главица лука
Трговац Самсонов био је јавни Грушењкин покровитељ, код његове рођаке живела
је Грушењка; она је из честите породице, свештеничког сталежа, била је права
лепотица, поносна и дрска и знала је с парама, трговац Самсонов био је под јаким
утицајем Грушењке, манипулисала је њиме како је хтела, али он јој је саветовао
да ако ће бирати некога од двојице Карамазових, да свакако изабере старца и то
само ако ће је женити и да јој пре тога препише паре, када су Аљоша и Ракитин
дошли код ње, она је сва нешто била узнемирена и растројена, жали се Аљоши
како се боји да ће Мића доћи, боји се јако Миће, али се ипак веома обрадовала
Аљоши, све се нешто умиљава око њега, тепа му, села му је у крило, говори му
како га воли и он као да је скроз заборавио на њено јучерашње понашање према
Катарини Ивановној, она признаје да је Ракитину обећала шампањац и неке паре
ако га доведе њој (ко зна зашто), Аљоша јој говори како је сматра сестром, како
га је у живот вратила, Ракитин их љубоморно гледа и стално нешто добацује,
Грушењка прича како је пре 5 година упознала неког официра из Пољске и јако се
заљубила, али он је нешто отишао по дужности и сада се изненада опет појавио и
јавио се да је у Мокром (неко село) и да хоће да се види са Грушењком, поручио
јој је још да седи и да чека и да ће послати гласника по њу, зато је она сва као на
иглама, коначно је дошао гласник и официр зове Грушењку код њега у Мокро, она
каже Аљоши да поручи Мићи: "Ниткову допала Грушењка, а не теби племенитом!",
Аљоша оде у манастир.
IV Кана Галилејска
Аљоша уђе у просторију где је старац лежао, паде на колена и поче да се моли,
али стално су му мисли лутале и ођедном зачу глас Зосиме и рекао му
је "Веселимо се", Аљоша подиже главу и нагло се тргну – пробудио се, он је био
толико преморен да је заспао у молитви, на поду, он изађе из просторије и као
покошен паде на земљу и стаде је грлити и љубити ("Он је пао на земљу као слаб
младић, а дигао се као борац."), после три дана иступио је из манастира.
ОСМА КЊИГА
I Кузма Самсонов
Грушењка је једном споменула Мићи за тог њеног официра, али пошто се он није
појављивао већ дуже време, Мића је веровао да је то са њим прошло, а Грушењка
мало код њега и мало га воли, а мало ко зна код ког другог, али он је чврсто
вреовао да ће се она одлучити за њега и да ће му сигурно доћи, међутим и када би
се она одлучила за њега, он нема ни пребијене паре – шта ће он такав њој, он се
одлучио да иде до трговца Самсонова и да од њега тражи паре, прво трговац у
опште није хтео да га прими, али Мића је толико наваљивао да га је трговац на
крају примио, Мића нуди Самсонову права на село Чермашњу за три хиљаде
рубаља (Мића није баш најбољи говорник, па је тај свој план скроз збрзао, а још је
у млатарао рукама, а и био је јако нервозан), Самсонов му коначно одговара да се
он таквим пословима не бави, али да зна човека који ће му радо помоћи, неки
сељак, тргује шумама, зову га Љагави, но, касније се испоставило да се трговац
само спрдао са Мићом, послао га је тамо у неку селендру само да се мало забави,
он је био пакостан, хладан и подругљив човек.
II Љагави
Мића је морао да путује у оно село, али није имао ни пребијене паре, па је морао
да позајми, када је дошао у то село, неки му је човек рекао да Љагави није ту, али
он га може одвести до њега, могу да иду и пешке, јер је близу, наравно да није
било близу и да су јако дуго ходали, Мића је сав еуфоричан и веома нервозан,
стално мисли на Грушењку и на то како сад њега нема, она можа оде Фјодору –
зато му се јако жури, када су коначно пронашли Љагавог, он је спавао и нису га
могли пробудити, јер је био пијан као земља, Мићи је предложено да ту преспава и
сачека јутро, јер ће се до тада овај ваљда отрезнити; када се ујутро Мића
пробудио, разговарао је са Љагавим који му каже да не купује никакве шуме и да
не познаје никаквог Фјодора Павловича, Мића му говори да је хуља, да га лаже, а
онда му је ођедном синуло – да је преварен, тотално смрвљен, и душевно и
телесно, потрошивши све паре, кренуо је пешке да тумара до куће, спасили су га
неки случајни путници, који су га покупили успут.
III Златни рудници
Вративши се у град, кренуо је право Грушењки (то је била она Мићина посета о
којој је Грушењка причала Аљоши и Ракитину), али она је успела да га се отараси
тако што га је наговорила да је отпрати до Самсонова, он јој је обећао да ће доћи
по њу у дванаест сати, прво је ишао до Смрдљакова, али пошто је он био
болестан, распитао се код неких жена да ли се шта десило ноћас, тј да ли је
Грушењка долазила (не сме нешто да пропусти), затим се средио код куће и
отишао г-ђи Хохлаковој да тражи од ње паре, она га баш и није волела због
његовог понашања према Катарини Ивановној; његов план је и даље био исти –
нудио јој је права за Чермашњу; она му обећава те три хиљаде и каже да ће му их
дати, али га стално запиткује да ли он хоће да иде да копа у рудницима, прича му
како су у рудницима паре, како ће тамо стећи богатство (она прича у некаквом
заносу, а Мића је стално прекида како му те паре сад требају и како нема
времена, он је све нервознији), Мића је коначно срећан јер је нашао паре и када ју
је замолио да му ту своту одмах преда,
"Какву своту, Дмитрије Фјодоровичу?"
"Обећане три хиљаде... које сте тако великодушно..."
"Три хиљаде? Милисите рубаља? Ах, не, ја немам три хиљаде."
Дошло је до неспоразума, јер је Хохлакова у ствари предлагала Мићи да иде на
Сибир у руднике – тамо ће наћи паре које му требају; Мића бесно изађе из њене
куће и крене по Грушењку, али тамо су му рекли да се она код трговца задржала
само на кратко (отишла је у Мокро код официра), сад је већ тотално луд од беса и
отишао је до Грушењке, али тамо је само њена слушкиња Фења, он се дере на њу
и испитује је где је Грушењка, али ова неће да му каже.
IV У мраку
Мића је закључио да ако Грушењка није нигде – сигурно је отишла код Фјодора и
онако сав унезверен, упутио се тамо; када је тамо стигао, видео је светло у
Фјодоров спаваћој соби, то одмах значи да је она тамо, он се дошуњао испод
Фјодоровог прозора и прислушкивао, ипак је Фјодор сам, но Мића ми покуца на
прозор 5 пута (знак који му је Смрдљаков рекао ако Грушењка дође) и Фјодор
одмах искочи скоро читав кроз прозор и поче да је дозива, "Лична одвратност
незадрживо је расла. Мића више није знао за себе и ођеданпут извуче из џепа
тучак... –Онда ме је сам Бог сачувао- рекао је после сам Мића" (није га убио, што
ће се тек касније испоставити), Григорије је чуо нешто и изашао да види шта се
дешава и налетео на полу нормалног Мићу, који га је оборио, и Мића баци онај
тучак у траву, на неколико корака од Григорија Мића је трчао као без главе и
отрчао је, наравно, Грушењки.
V Изненадна одлука
Тамо је нашао само служавку, Фењу, и њу је преплашио, онако сав као луд и
крвав, па му је она све испричала, где је Грушењка, с ким, о посети Аљоше и
Ракитина затим Мића оде ка Петру Иљичу Перхотину (код њега је заложио неке
своји пиштоље за 10 рубаља) да поврати назад пиштоље, јер му је донео паре, али
пошто је бануо и код њека сав тако унезверен и крвав, Петар му је прво понудио
да се умије и да се мало среди, када му је овај вратио пиштоље, Мића је почео да
их пуни барутом, каже Петру да иде у Мокро, јер тамо је жена, али не сме му
ништа више рећи, а ни он никоме ништа не сме да прича Дмитрије је отишао у
радњу и свега купује навелико, пића и хране, и јако пуно троши, ођедном дотрчава
Фења и моли Мићу да никога не убије, да не убије Грушењку, да се на њу не
љути, јер ће је онај официр сигурно узети за жену, зато се и вратио, моли га исто
и Петар, Мића каже да неће никога убити.
VI Ја се возим
Када је стигао у Мокро, одмах је задужио крчмара, Трифона Борисича, да окупи
свирце и девојке и да истовари пиће и храну коју је доне, Грушењка је седела са
Калгановом (неки лик), ту је био и Максимов (неки матори) и два Пољака (панови).
VII Пређашњи и непобитни
Мића је упао у собу код Грушењке и осталих гостију и почео сав онако збуњен да
прича нешто, да објашњава, пун емоција, нико не може да га разуме, Грушењка
успева да га смири, они сви заједно причају, пију, Мића наздравља за Пољску, али
панови неће за Русију, онда су се картали, па су панови некако успели да
изварају Мићу на картама, па је доста изгубио, Мића је извео Грушењкиног
официра напоље и нудим му 3 хиљаде само да оде и да са собом поведе и свог
ортака, али Пољак неће, он је дубоко увређен, вратио се у собу да све то
изреферише Грушењки, али он говори мало пољски, мало руски, Грушењка је
бесна због тога, каже му како није могуће да је за 5 година потпуно заборавио
руски, он Мићу назива њеним љубавником, Мића то пориче, а каже да је пан узео
малопре паре које му је Мића понудио, Грушењка је дубоко разочарана, опет
почиње онако да хистерише, грди сама себе како је само могла 5 година да лије
сузе због таквог ниткова и протуве, али панови су сада почели да вређају
Грушењку, Мића то није дозволио и истерао их напоље.
VIII Бунило
Мића је намерно баш у Мокром опет организовао "теревенку" – зато што се ту и
упознао са Грушењком, ту се и заљубио у њу и зато је сада хтео опет да тако
нешто направи, отпочело је право лудило, сви су играли, певали и пили, Грушењку
је исто почело да хвата, а Мићу већ одавно док је Мића играо, она ге ја час звала
да седи мало поред ње, час да се врати игри Грушењка се јада Мићи како је
волела свога пана, како га је чекала свих ових година, а он испао сав такав
никакав, она плаче, он је теши и грли: "Мића, Мића, како сам могла бити луда и
помислити да након тебе љубим некога другога! Опрашташ ли ми Мића?" –
Грушењка му изјављује љубав, а он је као опијен, као да је добио крила, сада и
она хоће још да пије хоће да плеше, на крају умор је савлада и Мића је одведе на
неки кревет, испричао јој је како је украо од Каће оне паре, али она му каже да
нема везе, може да узме од ње, сад је све што је и њено његово, али Грушењка
примети да их гледа неко и пробуди се из тог свог заноса – власти су дошле по
Мићу због убиства Фјодора Павловича Карамазова.
ДЕВЕТА КЊИГА
I Почетак каријере чиновника Перхотина
Петар Иљич Перхотин (онај Мићин пријатељ код кога је заложио пиштоље), након
Мићиног одласка, је почео да истражује шта се то десило са Мићом, прво је
отишао до Грушењкине слушкиње Фење и тамо се мало распитао, затим је отишао
до Хохлакове и с њом је исто разговарао.
II Узбуна
Петар Иљич је отишао код Михаила Макаровича Макарова (потпуковника у пензији
и дворског саветника) да му каже шта се десило, код њега су се налазили и
доктор Варварински и државни тужилац Иполит Кирилович и млади истражни
судија Николај Парфенович Нељудов, они су били већ обавештени о свему јер их је
Марфа Игњатијевна, жена Григоријева, већ о свему обавестила, она се пробудила
и видела да нема Григорија у кревету, нашла га је у дворишту и он јој је некако
успео рећи да је Мића напао, а можда и убио господара и да иде да зове некога,
када је ушла у господареву собу, видела га је како лежи на средини собе – мртав,
звала је комшиницу и успеле су пренети Григорија у кревет, а затим је дошла код
Михаила Макаровича и све му испричала, сви су пожурили у Мокро, јер су видели
да нема пара Фјодорових и закључили како их је сигурно Мића украо и сада тамо
прави теревенку, а после ће се убити и сви журе тамо како би га спречили, за
сваки случај, Трифон Борисич (крчмар) је сакрио пиштоље, лекар је дошао да
прегледа Смрдљакова и рекао како неће преживети јутро.
III Унакрсан пут душе, прва станица
Мића виче како није крив, није убио оца, крив је што је убио другог старца (на
Григорија мисли), јер му је он био као прави отац, ови му говоре да не брине, јер је
Григорије жив, Грушењка виче како је она крива за све, због ње је он убио, њу
треба да осуде, она га је до лудила довела, почели су да испитују Мићу, он је
скроз збуњен, потпуно је ван себе, стално понавља да га није убио, иако је по
читавом граду причао како ће га убити, он је јавно говорио како не воли оца;
прича како му је отац дуговао пуно пара, али је пристао да се нагоди са њиме на
те три хиљаде, али он ни то није хтео да му да, у суседној соби држе Грушењку,
Мића чује њено запомагање, па хоће да јурне ка њој, и она ка њему, али му сви
говоре да се смири, да се прибере мало, он пристаје да све исприча шта се десило.
IV Друга станица
Мића поче прилати све редом, моли да га не прекидају, како је био код Петра
Иљича за пиштоље, како је ишао код трговца Самсонова, али неће никако да каже
зашто су му баш биле потребне те три хиљаде и коме је требао да врати дуг, затим
почеше га испитивати око оног тучка, кога је узео код служавке Фење, зашто га је
узео, Мића одговори да се одбрани од паса, али каже да у принципу, ни не зна
зашто га је узео, само га је узео и отрчао.
V Трећа станица
Затим Мића дође до оног момента када је био под прозором, он призна да када се
старац нагнуо да је узео онај тучак и да га је њиме ударио по глави, али ови му не
верују, јер како кажу, нашли су Фјодорово тело у соби, а не на прозору, онда им је
објаснио и знакове, и рекао како су за њих знали само он и Смрдљаков, али
одлучно и уверено говорио како га он није убио, а није ни Смрдљаков, јер он је био
сав тако бојажљив, а није ни паре волео, а можда је он и син Фјодоров, Мића поче
причати како је у дворишту ударио Григорија, како је био код Фење онако сав
крвав и да није ни приметио да је крвав, па како је одлучио да се убије и да пре
тога направи теревенку, на питање – одакле му пара за теревенку – Мића није
могао да одговори, рече да му је рађе да га осуде, него да такву срамоту призна,
онда му рекоше да мора да скине све са себе, како би све детаљно претресли и
испитали.
VI Тужилац уловио Мићу
Мића је веома бесан и изузетно му је непријатно што мора да се скине, јер тако го
се осећао кривим пред њима, после су му донели неко друго одело, које му је
било "понижавајуће тесно", тако да га је сад била још већа срамота, него кад је
био го, сада су Мићу почели испитивати о вратима, јер он није ни пипнуо врата (не
знам да ли од собе или врта), а Григорије када је дошао себи видео је да су та
врата отворена, што значи да је био неко после Миће, ови му наравно не верују,
убеђени су да Мића лаже, сада су му показали коверту Фјодорову, коју је он
наменио за Грушењку, али у њој нису биле паре, а Мића каже да паре није узео,
нити је знао где се она налази, онда је Мића схватио да је то Смрдљаков, да је оца
Смрдљаков убио, јер је једино он знао и за ту коверту, а и за уговорене знакове
куцања о прозор, они му ништа не верују.
VII Мићина велика тајна. Извиждан
Мића коначно пристаде да исприча за шта су му то толико требале оне 3 хиљаде,
рече да га је његова бивша вереница, Катарина Ивановна Верховцева, једном
позвала и да му је дала три хиљаде да је однесе некој њеној тетки у Москву,
међутим он се тада заљубио у Грушењку и потрошио је половину тих пара тако
што је довео Грушењку, баш ту где су сада, у Мокро и направио забаву, баш као
што је сада, а јуче је остатак тих пара потрошио опет на истом месту, у исту
сврху, каже да је задржао тих хиљаду и по, јер ако би се Грушењка одлучила за
њега, а не за његовог оца, и рекла му да је води било где, он би тада имао пара, а
када те паре не би задржао, како би је водо, с којим парама? Он је тих хиљаду и
по ушио у јакну, сада га испитују где је ушио, уз помоћ чега, како зна да шије и
тако то Мића је сад већ био јако уморан, он читаву ноћ није спавао, био је бесан,
фрустриран, полако је почињало да, му се врти пред очима, још мало, па ће
почети и да бунца.
VIII Искази сведока, детенце
Нажалост, сви испитани сведоци су били против Миће, сви преслушани су рекли
да је вечерас Мића сигурно потрошио 3 хиљаде, а не, како је он сам тврдио,
хиљаду и по, затим су испитали и Грушењку, која је такође потврдила да су на
првој забави у Мокром сигурно потреошене 3 хиљаде, а и он сам јој је тако рекао,
а за јучерашњу забаву је такође потрошено три хиљаде, Мића је од умора заспао и
уснуо чудан сан: Сањао је неко сиротињско село и мајку, скроз уморну и
сасушену, како држи мало детенце, које је полуголо и плаче и пружа своје
понмодреле ручице према њему, а Мића упита зашто плаче, неко му одговара да је
село изгорело и да немају пара ни за шта, а Мића и даље наваљујуе са питањима
зашто дете плаче, зашто немају пара, зашто мајка не грли и не љуби дете, зашто
му не пева, него је сва тако поцрнела од беде, он осети како му је доста беде и
мучења и како жели да живи и да осети љубав, ођедном се пробуди.
IX Одведоше Мићу
Мићи су саопштили како је од овог тренутка ухапшен, он их замоли само да се
опрости са Грушењком, она му каже да је од сада његова и да ће се борити за
њега и даће ићи са њим, где год га послали, "Опрости ми Груша што сам љубављу
својом и тебе упропастио!"
ДЕСЕТА КЊИГА
I Коља Красоткин
Коља је дечак од 14 година, имао је само мајку, а отац му је био чиновник, Коља је
био веома популаран међу дечацима због своје памети, речитости, јогунаста
каректера и смела духа, био је веома поносан, али је био и добар друг, своју мајку
је јако волео, само није баш волео да испољава нежности, па је мајка имала
утисак како је он безосећајан, једном је Коља доспео у неко друштво где је био
најмлађи од свих дечака, па га они баш нису нешто поштовали, а он на то никако
није био навикао, па се досетио, да придобије њихове симпатије тако што ће једне
ноћи да легне пред воз и лежати мирно док воз не пројури изнад њега – био је
толико поносан и тврдоглав да је у томе и успео и тако су га дечаци приволели,
Коља је био исти онај дечак, који је са осталима гађао малога Иљушу и вређао
његовог оца.
II Дечурлија
Коља је седео код куће и чувао децу станарке његове мајке, али он је једва
дочекао да са врати Агафја, служавка његове мајке, јер је он био у некој журби,
имао је "важан лични посао да обави".
III Ђак
Коља се састао са једним другаром, Смуровом, и њих двојица иду код Иљуше, који
је јако болестан, код Иљуше сваки дан долази по неколико дечака из одељења, а
све их је на то наговорио Алексеј Карамазов, Коља каже да он иде тамо, јер има
своје разлоге, а њих је све тамо довукао Аљоша у разговору Коља каже за себе да
је социјалиста и објашњава своме радозналоме другару "То је када су сви једнаки,
кад сви имају један заједнички иметак, кад нема бракова, а веру и законе свако
бира по својој вољи." када су стигли до Иљушине кућице, Коља нареди Смурову да
позове напоље Карамазова, хоће најпре са њим да поразговара нешто.
IV Жућка
Аљоша се веома променио, скинуо је мантију, носио је капут и шешир, и лепо је
скратио косу Коља прича Аљоши о Иљуши, када је Иљуша дошао код њих у
одељење, био је најмањи и сви су га почели задиркивати, тући, понижавати, али
Коља га је ту заштитио, заузео се за њега и Иљуша га је почео гледати као Бога,
али пошто Коља није волео да показује било какве нежности, он је почео да буде
хладан према Иљуши, што је он био хладнији, то је овај био нежнији, некако се
Иљуша здружио са Смрдљаковом и он га је научио једној глупости, а то је да у
комад хлеба забоде чиоду и баци некоме псу, Иљуша је тако учинио и комад хлеба
дао своме псу – Жућки, она је почела цичати, бежати и побеже, Коља када је то
чуо, јако се наљутио на Иљушу и решио да се више не дружи са њим (он је у
ствари хтео да сачека да прође неко време, да види да се Иљуша каје, а после би
се опет здружили), Иљуша му одговори да ће од сада свакоме псу бацати комаде
хлеба с чиодама; онда се десило оно да је његов отац отпуштен и сви су за због
тога почели опет задиркивати и једном приликом је Иљуша забио мали нож Кољи у
десну ногу. када се разболео, Коља није ишао да га види и сбог тога се каје, зато
је сада дошао, Николај Иванов Красоткин (Коља) је са собом повео свог пса
Перезвона како би бар мало орасположио Иљушу, који непрестано мисли на своју
Жућку.
V Уз Иљушкин креветић
Собица у којој је живела читава породица капетана Сњегирева изгледала је још
мање и било је још загушљивије, јер је у њој било још и неколико Иљушиних
другара, али он већ две недеље није устао из кревета. Отац је примио оне паре
што је послала Катарина Ивановна, а после је и она сама дошла да се упозна са
породицом и од тада им стално шаље паре. Када је Иљуша видео Кољу, он је
потпуно побледео, али је био и сретан и уплашен у исто време, Иљуши је отац
купио новог пса, мало штене, али ништа није могло да замени Жућку, те Иљуша
није ни хтео да погледа штене, но Коља је довео свога Перезвона, кога прво
Иљуша није хтео ни да види, али на Кољино инстистирање, Перезвон улети у собу
и када га је Иљуша угледао, узвикнуо је "Жућка!" , Коља рече да ју је пронашао и
да јој је показао и неколико трикова, Иљуша је био пресретан, а пас (било Жућка
или Перезвон) је показивао трикове, Коља каже да у почетку зато и није долазио –
јер је обучавао пса. Коља је донео још један поклон, донео је мали топ, играчки
која заиста пуца са правим барутом, сва деца су одушевљена, а луда Иљушина
мама жели топ за себе, он јој га поклања, Коља прича своје догодовштине, сви га
слушају са великом пажњом и сви коментаришу Кољу како је храбар и паметан,
једино Аљоша седи и само гледа, Коља мисли како му се не допада и зато се у
своје приче уноси све више и више само да би га импресионирао, дошао је лекар
(који је потпуно згрожен, чак се и не труди то да сакрије, и гади му се место на
које је дошао, беда и сиротиња).
VI Прерани развитак
Коља и Аљоша су изашли напоље, Коља страшно памета и лупа глупости само да
би задивио Аљошу, прича како је медицина нитков, како је он социјалиста, како
Бог не постоји, како су жене нижа бића, Аљоша му говори да су то све саме
глупости и да је исувише млад за таква филозофирања, но Коља се ту мало
разбеснео и каже како године немају везе са тим, Аљоша га саветује да ако тако
настави да ће у животу бити веома несретан.
VII Иљуша
Доктор је изашао из малене брвнаре са речима "Шта се може?! Ја нисам Бог!", а
отац је понизно трчао за њим у нади да се ипак нешто може учинити; отац седе
код Иљушиног кревета, а Иљуша покушава да га утеши тиме што му говори да узме
себи другога дечака, али да њега никада не заборави и да долази на његов гроб,
Красоткин изађе напоље, али није могао да издржи те се расплака у предсобљу,
отац истрча одмах иза њега, одмах затвори врата иза себе, лице му је било лудо,
усне су му дрхтале, клону немоћно на колена, држао се за главу ружно цвилећи.
ЈЕДАНАЕСТА КЊИГА
I Код Грушењке
Грушењка се тешко разболела након Мићиног хапшења, лежала је скоро 5 недеља,
страшно се променила у лицу, смршала је и пожутела; онај матори Максимов се
пришлепао Грушењки и сада је живео код ње, пошто није имао где. Аљоша када је
дошао код ње, она му се почела јадати како се опет посвађала са Мићом, а
свађају се због тога што је она постала страшно љубоморна на Катарину Ивановну,
а и Мића је љубоморан и то на оног Пољака, а она мисли да се он намерно прави
љубоморним, јер је у ствари не воли, него воли Каћу и тако се врте у круг, и Мића
је у затвору болестан, послали су му доктора да би доказали да је луд и да је у
лудилу убио, али Мића на то не пристаје, Грушењка каже да је Иван одмах дошао
из Москве и да он редовно обилази Мићу, али да не зна чему причају и да њих
двојица имају неку тајну, она моли Аљошу да то испита; она мисли да је ту и Каћа
умешана и да је план у ствари да Мића опет узме Каћу, Грушењка стално плаче
док ово прича Аљоши.
II Болесна ножица
Аљоша је отишао код Хохлакове, којој је отекла нога, она му каже да му потпуно
поверава њену кћерку Лизу, али да је он сада сигурно повређен, јер је озбиљно
схватио њено детиње обећање да ће се удати за њега, јер је то била само
фантазија једне болесне девојчице, али она је већ сад проходала, но, није га због
тога звала него да му покаже неки новински чланак, она је сва растројена и не
може да се концентрише, она је веома била узрујана због тога, јер иако се њено
има није помињало у том чланку, она се нашла прозваном, чланак пише о
сутрашњем суђењу Мићи и каже да се он дружио са утицајним дамама, којима је
досадно, и да му је чак једна таква понудила да с њом побегне у руднике на
Сибир, али да је он идлучио да би било паметније убити оца и њему узети паре,
него се вуцарати по Сибиру са четрдесетогодишњим чарима једне удовице – аутор
текста био је Ракитин, Хохлакова прича да се она била спријатељила са њим и да
јој је он долазио сваки дан, он јој је чак једном донео неке стихове (и то о њеној
болесној нози), али тада је Хохлаковој дошао још један пријатељ – Петар Иљич – и
она му показа те стихове, све пред Ракитином, а Петар оштро их је искритиковао
речима да су траљави, на шта се Ракитин веома разљутио и нашао увређен,
Хохлакова прича како је Иван Фјодорович долазио код ње откако се вратио из
Москве, тј не код ње, већ је долазио код Лизе, и то без њеног знања, само је
ођедном Лиза захтевала да га више не прима.
III Ђаволчић
Аљоша је отишао код Лизе у собу, јер га је она у ствари звала да дође, а
Хохлакова га је пресрела; Лиза лупета глупости, прича како јој је драго што је
одбила Аљошу, али ипак хоће да се уда, неће да буде сретна, хоће да запали кућу,
њој је у ствари невероватно досадно; онда ођедном она промени причу и поче
говорити Аљоши како га воли и како никоме другоме не може да каже оно што
њему прича и онда га скоро изгура из собе и гурне му у руку неко писамце
речима "Предајте, предајте! Обавезно предајте још данас! Иначе ћу се отровати!
Зато сан вас и звала!", Аљоша виде да је писмо ословљено на Ивана Фјодоровича
Карамазова.
IV Химна и тајна
Аљоша је дошао код Миће у тамницу, сутра је суђење, пита га да ли се плаши,
Мића одговара да није глава настрадала, већ оно што је у њој, причају о Ракитину,
Мића каже да му се Ракитин хвалио да ће оженити неку богату удовицу, Аљоша му
каже да ће се сутра над њиме извршити Божији суд, а он прича о глупостима, а
Мића му каже да му не смета што ће руднике под земљом копати, него што ће тамо
можда срести неког робијаша који је стварно убица и спријатељити се с њим,
зашто му је у сан дошло оно детешце, он због њега и иде у руднике, јер су сви за
све криви, а он мора да испашта, јер неко мора и за све да испашта, за друге
људе да се заузме, Мића му признаје да му је Иван предложио да бежи, све је
Иван унапред испланирао да Мића побегне у Америку са Грушењком, јер он без ње
не може, али му је Иван наредио да то не спомиње Аљоши, јер ће он стати пред
њега као савест, Мића схвата да Иван верује да је он убио оца, али он нема снаге
то да га пита, али је успео да исто пита Аљошу, а овај му је одговорио да ни за
тренутак није веровао да је он крив – срећа обасја Мићино лице, али Аљоша изађе
сав у сузама, сама мисао да Мића нема у њега чак ни толико поверења.
V Ниси ти, ниси ти!
Аљоша је дошао код Катарине Ивановне, али је код ње већ био Иван, сусрели су
се на излазу, Иван је веома хладан, али је пристао да се обојица врате код
Катарине, иако је Иван био кренуо кући; Каћа је хистерично дочекала Аљошу,
каже му да је била код Смрдљакова и да он није убио, а Аљоша ју је уверио да
јесте, она сад не зна шта да мисли, Иван крене напоље, а Каћа се издера на
Аљошу да трчи за њим, да га врати, он је јако болестан, он је луд, доктор јој је
тако рекао, Иван га исто онако хладно дочека речима да није болестан, да је то
све Каћа умислила, Аљоша му даје Лизино писмо, а он га расцепа на парчиће и
баци низ ветар "Нема јој ни шеснаест година, а већ се нуди!", Аљоша му рече да не
вређа болесно дете, а Иван да он није ничија дадиља, Иван каже како је Катарина
у недоумици да ли да иступи на суд као Мићин спаситељ или упропаститељ, јер
има доказ који га може уништити, а она га мрзи, она воли Ивана, Иван каже да он
њу не воли, али да не може да је остави, јер ће се она онда преко Миће њему
осветити, Аљоша не може да верује да Иван мисли за брата да је убица, Иван
исмева ону теорију да је Смрдљаков, болесни епилептичар, у ствари убио, њих
двојица су се јако посвађали и Иван је завршио тако што је рекао да не жели да
више има контакта са њиме.
VI Први састанак са Смрдљаковом
Иван Фјодорович је после првог састанка с Мићом отишао да види Смрдљакова,
који је заиста био болестан, био је сав пожутео и мршав, Иван га је одмах почео
нападати за то како је он могао да прорекне тачно дан и сат када ће му наступити
падавица, јер је то немогуће, а Смрдљаков је ипак то урадио, он се брани како то
није тачно, како је он само наслутио, Иван га пита зашто је наваљивао да иде у
Чермашњу, а овај му каже да је хтео да Иван буде што ближе, ако Дмитрије буде
направио неку глупост, да Иван одмах може да дође, да интервенише, Иван му
отворено говори да сматра смешним то што га Мића оптужује и да верује да је он
невин, Иван је напустио све сумње и више без гађења није ни могао да помисли на
Дмитрија, али му није било јасно зашто је Аљоша тако слепо веровао у његову
невиност.
VII Друга посета Смрдљакову
После свађе са Аљошом, Иван није отишао кући, већ Смрдљакову, када је дошао
код њега, видео је да се он потпуно опоравио и имао је неки злобан, пакостан и
непријатан поглед, Смрдљаков му рече да је он убица (Иван), јер је отишао из
града, оставивши свога немоћног оца, Смрдљаков је мислио да Иван хоће да убије
оца, али он сам то никако не би могао "Јер ако сте сумњали на мене и у то исто
време отпутовали, онда као да сте ми рекли: ти можеш убити мога оца, ја ти нећу
сметати." Иван коначно схвати да је Смрдљаков убио оца и да је Мића заиста
невин, као што каже, Иван прети Смрдљакову да ће сутра све изнети на суду,
Иван оде Катарини Ивановној и исприча јој свој разговор са Смрдљаковом, и каже
јој како је онда и он убица, јер испада да је он наговарао Смрдљакова да убије,
својим одласком је то све допустио, али Каћа извади неки папирић на коме је
писало (између осталог) "Сутра ћу тражити новац од свих људи, а не добијем ли
га, дајем ти реч да ћу отићи до оца, смрскати му главу и узети од њега испод
јастука..." писамце је било од Миће, што се тиче односа између Ивана и Катарине,
они су били два непријатеља, лудо заљубљена једно у друго Иван одлучи да још
једном оде до Смрдљакова, чак је путем помислио да ће га можда убити.
VIII Трећи и последњи састанак са Смрдљаковом
Иван је опет дошао код Смрдљакова, који је још увек болестан, Иван почиње да га
запиткује, а Смрдљаков га тера кући речима "Идите, нисте га ви убили!" ту је Иван
схватио да је Смрдљаков заиста убио оца и у даљем разговору Смрдљаков
оптужује Ивана како је то све заправо његова (Иванова) идеја, а он је само био
његов слуга и покорава се његовој жељи, он је украо и оне 3 хиљаде што је
Фјодор наменио Грушењки и сада их је извадио из чарапе и показао Ивану,
Смрдљаков прича како је отишао у подрум и одглумио напад, али касније га је
заиста ухватила права падавица, сачекао је да дође Дмитрије и када је он отишао,
Смрдљаков је отишао до старчеве собе и рекао како је Грушењка дошла и моли га
да је пусти унутра, старац иако се бојао, пустио је Смрдљакова у собу, он му је
рекао да је Грушењка испод прозора, срамота је, па се сакрила у грмљу, старац
се читав нагнуо кроз прозор, а он је узео тучани притискивач (шта год то било) и
ударио га три пута по глави, није био попрскан ни једном капи крви, обрисао је тај
притискивач и вратио га на место, узео паре, коверту бацио поред старца, а паре
сакрио у неко шупље дрво, када се вратио из бонице – узео је паре, што се оних
врата тиче, то се Григорију учинило да су отворена, Иван је страшно љут, прети
Смрдљакову да ће сутра на суду све да каже, макар га осудили као саучесника,
узима му паре као доказ, Смрдљаков каже да ће само испасти смешан, јер му нико
неће веровати, он ће порећи све што Иван буде рекао.
IX Ђаво, мора Ивана Фјодоровича
Иван је био веома болестан, ове вечери он је био баш пред нападом алкохолног
лудила, иако га је лекар прегледао и саветовао му хитно лечење (јер су
халуцинације биле честе у његовом стању), али Иван није хтео да се лечи, Иван је
те вечери у соби приметио неког господина, личио је на правог руског џентлмена,
и та особа почиње нешто да подбада Ивана, а он му на провокације одговара да га
неће изнервирати као прошли пут, јер он зна да он не постоји и да он то сам себи
говори, говори му како га неће одвести у лудило, он је само утелотворење тек
једне његове стране, ђаво га и даље провоцира, Иван му прети да ће га ударити
ногом, али ђаво закључује да ако га може ударити – то значи да он постоји, док
Иван гори од беса и вређа ђавола, овај му сасвим "џентлменски" и умиљато
одговара, када Иван није више могао да издржи, бацио је чашу на њега, ђаво му
одговара да он ипак није само халуцинација, сан, јер не може се бацити чаша на
сан, онда је чуо лупање о прозор, Аљоша је дошао, али Иван се тешко креће,
осећа да су му руке и ноге везане, не може да му отвори, а лупа је све јача и јача,
када се Иван коначно одупрео видео је да нема никога у соби и да је чаша на свом
месту, а не на земљи, Аљоша долази са вестима да се Смрдљаков обесио.
X То је он рекао!
Аљоша је нашао Ивана у потпуном бунилу, Иван му објашњава да је неки човек ту
малопре седео и да је причао са њим и да га је гађао чашом, али Аљоша ништа не
разуме, а Иван и даље говори без престанка, док му није позлило, једва је Аљоша
стигао да га прихвати, Аљоша је ту ноћ преспавао поред Ивана, али је схватио да
сада када нема више Смрдљакова, да нико неће веровати болесном Ивану
ДВАНАЕСТА КЊИГА
I Кобни дан
На Дмитријево суђење је дошло пуно људи, дошли су чак и из Москве и из
Петрограда људи, скоро све госпође су биле за Мићино ослобађање и све су
силно ишчекивале појављивање Каће и Грушењке, такође се веома ишчекивао
долазак чувеног Фетјуковича – бранитеља, када су Мићу питали да ли се осећа
кривим, рекао је да је крив због пића и разврата, ради нерада и распуштеничког
живота, али за крв свога оца – није крив, а није ни због крађе крив, јер он није
лопов.
II Опасни сведоци
Прво су испитали Григорија, који је уз сво поштовање свога бившег господара,
рекао да није био поштен према Мићи, такође је описао оно кад је Мића упао код
Фјодора и када му је претио, рекао је још и да опрашта Мићи за оно што га је
ударио у дворишту, за Смрдљакова је рекао да је глуп, безбожник и да је поштен,
онда је дошао ред на одбрану и Фетјукович је открио да је Григорије пре него што
је оне ноћи отишао на спавање попио је чашу и по ракије, а када Григорије није ни
знао да одговори на питање која је година, његов исказ о отвореним вратима био
је скроз пољуљан, затим су испитали Ракитина, који је причао о Мићиним
претњама по кафанама, али га је Фетјукович почео испитивати о Грушењки
(Аграфена Александровна Свјетлова) и о њиховом познанству и како му је она
дала 25 рубаља за то да јој доведе Алексеја – Ракитин је посрамљен, затим су
испитали и Трифона Борисича, као и панове, којима је Мића нудио три хиљаде.
III Медицинска експертиза и једна фунта ораха
Московски лекар је рекао да Мићино стање сматра абнормалним и да он није имао
снаге у себи да се бори против болесног нагона који је овладао њиме, добро
познати локални доктор Херзенштубе рекао је исто тако нешто, а у свом каснијем
испитивању испричао је када је први пут срео Мићу како га је научио да се крсти
на немачком језику (Готт дер Ватер, Готт дер Сохн анд Готт дер хеилиге Геист) и
онда му је купио једну фунту ораха и после 23 године Мића је једном дошао код
њега у ординацију и поздравио га онако како га је доктор научио пре 23 године и
захвалио му се што му је онда купио оне орахе, јер пре тога нико му их никада није
купио.
IV Срећа се смеши Мићи
Аљоша је изјавио да је Мића невин и да је Смрдљаков убица, верује да је то истина
јер му је то рекао брат, а брат га никада не би слагао, препознао је истину на лицу
његовом и зато му верује – и нема никакав други доказ да Мића није убица; када
га је Фетјукович испитивао, Аљоша се изненада сетио нечег, сетио се када је срео
Мићу да му је он рекао да има средстава да одбрани своју част и да се то налази у
његовим прсима, при томе је Аљоша мислио симболички на Мићино срце, али је
Мића показивао на место мало испод врата, где срце није сигурно, он онда мора да
је показивао на ону ушивену кесицу где су му биле преосталих хиљаду и по
рубаља, онда су почели да преслушавају Катарину Ивановну, она је рекла за Мићу
како је био веома поштен и да је знала за његову ситуацију согруно би му
опростила тај дуг, затим је испричала и како је он њој, још оних давних дана,
позајмио паре и како му се она поклонила до земље; касније су по гради
трачарили како није могуће да је један млади официр тек тако пустио девојку...
Дође ред и на Грушењку, рекла је како осећа одговорност за све што се десило
јер је Фјодора и Дмитрија потпуно излудела и збунила, за коверту с парама чула је
од злочинца, при том мислећи на Смрдљакова, када су је питали зашто је Ракитину
нудила новац да јој доведе Аљошу, она рече да није ни чудо што је узео новац, јер
га је стално тражио од ње и стално му је позајмљивала, а и он је њен брат, њена
мајка и његова су рођене сестре, али он се ње стиди, на то Ракитин поцрвене као
рак.
V Изненадна катастрофа
Појавио се и Иван Фјодорович, рече да је довољно здрав и да може да одговара на
питања, он је договара без имало воље, све једно те исто је понављао, онда
устаде и крене напоље, али се ођедном заустави и врати се на своје место и
извади оне паре што му је јуче дао Смрдљаков и објасни одакле му и како: "Он је
убио оца, а не брат. Он је убио, а ја сам га подстакао да то учини... Ко не жели
смрт своме оцу?" ту Аљоша скочи и викну да је он јако болестан, да је у
алкохолном лудилу и да му не верују, а Иван рече да није луд, него да је убица и
да има сведока – ђавола, он је ту у дворани, испод стола и скрива се са доказима,
Аљоша хтеде да притрчи до Ивана, али стража га је већ зграбила и изнели су
Ивана напоље онда се десила и друга сцена, Катарина Ивановна је добила
хистерични напад и у том њеном заносу извади Мићино писмо и рече да је он убио
оца, опет почеше испитивати Катарину, она је била бесна на Мићу, више
повређена него бесна, што ју је оставио због Грушењке, она исприча како је
примила писмо и како је мислила да он те паре хоће од оца како би могао да јој
врати дуг како не би испао нитков пре њом, а не да би отишао с "оним створом",
прича још и како је он њу хтео да жени само због наследства, али она је хтела да
га придобије љубављу, а он није ништа схватао, него је у њој видео слугу који му
се поклања до земље; тада је Грушењка потрчала ка Мићи вичући да га је његова
змија упропастила, зграбише је чувари и одведоше је из сале, а и Мићу су једва
некако савладали.
VI Тужиочев говор, карактериситка
Иполит Кирилович отпоче своју тужбу, он зумира све што се десило, говори о
Фјодору какав је отац био, па и он његовим синовима, о Мићи посебно, како је
само трошио паре и бекријао, па и био толико безобразан да од своје веренице
узме новац и потроши их с другом жено, каже да прави Дмитриј Карамазов никако
не би могао да сачува оних хиљаду и по, јер мало по мало би вадио из те кесице у
коју их је пришио и и то би потрошио.
VII Историјски преглед
Каже за Дмитрија да је увек био при потпуној свести и да он није само манијак,
већ да је сав његов бес проузроковала љубомора, Фјодор се такође заљубио у
Грушењку, па је морало доћи до судара две "карамазовске" љубави усијане од
беса и љубоморе, затим је тужиоц постепено објаснио како се у Мићи рађала
мисао да убије оца и његово настојање да дође до новца.
VIII Трактат о Смрдљакову
Тужилац говори да не постоји никакав прави доказ да је Смрдљаков убица, једини
докази јесу речи болесног Ивана, брата Аљоше и веренице Грушењке; затим је
тужилац почео да прича о Смрдљаковом карактеру, да је он болестан од падавице,
да је плашљив, поштен, каже за њега да је сигурно оно пао у подруму од толиког
стреса и да није имао ни један разлог да се претвара, а и да је он прави убица, зар
би рекао Дмитрију где су паре и за знакове – тако би се разоткрио, а то што је
Иван данас донео неке три хиљаде које су наводно од Смрдљакова, то ништа не
значи, јер је могао да донесе било које три хиљаде и да каже да му их је
Смрдљаков дао, то што је коверта поцепана лежала на поду – то је доказ да онај
ко ју је отварао да није знао шта је у њој, Дмитриј када ју је пронашао, морао ју је
отворити како би се уверио да су у њој паре.
IX Психологија пуном паром, Летећа тројка, Крај тужиочевог говора
Тужилац прича како је Мића након убиства, схватио да му нема другог излаза него
да се убије, решава да пре убиства направи забаву и да се пред вољеном женом
убије, тужилац детаљно описује шта се десило код Перхотина, па у продавници, па
док су га испитивали у Мокром, каже за крај да не постоји ни један опипљива
чињеница која би могла ићи у прилог оптуженоме, све су саме празне речи, Мића
је седео погнуте главе, из публике су се чули разни повици, па и међу њима "Онде
су Хамлети, а код нас су Карамазови!" Дође ред на Фетјуковича.
X Бранитељев говор, Батина са два краја
Говори како је психологија, којом се тужилац тако вешто служио, батина са два
краја и да се може гледати из два угла, у зависности како нам то одговара;
препричава и анализира ону сцену када је Мића ударио Григорија, каже да је он из
сажаљења према њему и из бриге да ли је жив изгубио на њега толико времена,
да је заиста убио Фјодора, не би му било ни до каквог Григорија, већ до соственог
спаса.
XI Није било новца, Није било крађе
Бранитељ пориче о постојању било какве три хиљаде, јер их нико није ни видео,
сем Смрдљакова, а она коверта што је нађена на поду – ко зна од чега би то могло
бити, а оне паре са којима је Мића пио у Мокром, то му је још остало од Катарине
Ивановне.
XII Ни убиства није било
Бранитељ доводи у питање и само постојање тучка, којим је убијен (наводно)
Фјодор, јер да га Мића није нашао, не би се убиство ни десило; то што је Мића по
кафанама претио да ће убити свога оца, то су само пусте приче, јер свако у бесу
и пијанству каже оно што не мисли, Фетјукович тврди да је Мића безусловно невин
и можда су баш њега оптужили, јер немају кога другога, Смрдљаков је мртав и
преостаје им само Мића, о Смрдљакову каже да у њему није видео ни трунке
плашљивости нити онога о чему оптужба прича, ум му је способан све да схвати и
веома је прорачунат, волео је само себе и сматрао се незаконитим сином Фјодора
Павловича, он је могао признати у опроштајном писму да је он убица, али то није
учинио (да напакостио својој браћи и осветио се свима њима) јер он нема ни
савести ни кајања.
XIII Прељубник мисли
Фетјукович прича о значењу речи отав и о дужностима правог оца, какав свакако
није био Фјодор, јер се он није ни бринуо о својој деци, нити их је издржавао, нити
их је волео како би један отац требао, он није ни достојан да га зову оцем, каже
да ако поротници укажу овој грешној души љубав (Мићи), он ће проклети своје
дело.
XIV Сељачићи се исказаше
Коначно, Фетјукович је завршио своје излагање, али онда се јавио Иполит
Кирилович на реплику... Дата је реч и Мићи, рекао је, по стоти пут, да није крив и
да није убио свога оца, да не верују лекарима, јер је он при здравој памети, ако га
ослободе, он ће се молити за њихову душу и биће бољи, а и ако га осуде, само ће
себи главу разбити, "Али смилујте ми се, не лишавајте ме мог Бога..." Дн је скоро
пао на своје место, Фетјукович је осећао победу, сви "гледаоци" су мислили да ће
Мићу сигурно ослободити, али када су се поротници вратили, изјавили су да је
Дмитриј Фјодорович Карамазов крив, горе на галерији, у последњем углу, прочуо
се продоран женски врисак, то је Грушењка вриснула.
ЕПИЛОГ
I Планови за Мићин спас
Аљоша је дошао код Катарине Ивановне да обиђе брата, Иван је лежао код ње и
био је јако болестан; Каћа је почела да се исповеда Аљоши како се била
посвађала са Иваном око Мићиног бега, јер је био план да Мића побегне са
Грушењком, на то је Каћа планула, а и Иван се разљутио јер би требало да је он у
вези са њом, тј Каћом, а њена љубомора на Грушењку је доказ љубави према
Мићи, али Каћа се куне Ивану да воли само њега и њу још више љути та његова
сумња; такође Каћа је патила због своје издаје на суду, јер је могла да спасе
Мићу, уместо да га гурне у провалију, али Аљоша јој каже да је Мића у болници и
да је и он болестан и да стално нешто бунца као луд и да је тражио од њега да му
доведе Каћу у посету, јер само о њој прича, Каћа неће да дође, али Аљоша успева
да је наговори.
II На тренутак лаж је постала истином
Мића је после осуде добио живчану грозницу, и стално је нешто ћутао и
размишљао; Аљоша је дошао код њега и каже му да ће Каћа све да организује за
његов бег, али Мића каже како је Грушењка невероватно љубоморна и како не
може да поднесе ни само Каћино име, а камоли да им она ту нешто помаже, али
Аљоша му каже да ако не побегне, ако оде на Сибир са осталим затвореницима, да
неће дозволити да Грушењка иде са њим, а он ће свиснути без ње; Мића је сав
као покошен, нема снаге ни да говори, нема снаге да се избори са оним што
долази. Мића каже да кад побегне у Америку да ће јако туговати за Русијом, а и
Грушењка, њему ће бити још теже, јер ће знати да она због њега тугује, да због
њега не може да се врати у своју земљу, каже да чим оде тамо да ће узети неку
земљу и даће орати, за три године ће научити енглески, а онда ће постати
Амерички држављанин, а чим то постане вратиће се у Русију, као Американац,
пустиће браду, ископаће себи једно око и тако га овде неће препознати, затим
ођедном упита Аљошу као луд да ли Каћа долази, он њу жели, он не зна шта жели,
он је потпуно изгубљен, "Непоштена карамазовска необузданост!" Ту се појави
Каћа на прагу, Мића и Катарина држе једно друго за руке, Мића је пита да ли му је
опростила, а њега Катарина да ли је он њој опростио, он њој каже да је воли, да
је никада није престао волети, она њега исто воли, али сада је поред ње Иван, ту
се појави Грушењка, Каћа је моли за опрост, али ова ништа, Каћа јој рече да се
ништа не брине, она ће спасити Дмитрија и изађе напоље. Аљоша стиже Катарину
на излазу из болнице, она му рече да није љута на Грушењку што јој није
опростила, она је због тога и воли, извињава се Аљоши што неће ићи на сахрану,
просто јако јој је тешко и не може.
III Иљушина сахрана, говор код камена
Иљуша је умро два дана после Мићине осуде, на челу колоне био је Коља
Красоткин, Сњегирев није пијан, али се понаша као да јесте, он је у потпуном
бунилу, стално се брине око нечега, као да није свој, не може да се контролише,
Иљушин сандук је прекривен цвећем, његова болесна мама тражи од оца да јој да
један цветић са саднука, али он не да, каже да је то Иљушино, ништа његово не
да, сви дечаци плачу, мама пита оца где је однео Иљушу, зашто га нема... Аљоша
саветује дечаке, који су редовно долазили код Иљуше док је био болестан, каже
им да се сећају Иљуше, јер су најдрагоценије успомене из детињства, ако човек
понесе пуно таквих успомена, он је онда спашен за читав живот; Аљоша заврши
свој говор и опрости се са дечацима.
КРАЈ
Напомена: у зависности од превода, имена су различита, негде је Смрдљаков, а
негде Смерђаков, негде је пас Жућа, а негде Жућка, итд. И извињавам се на свим
штампарским и правописним грешкама.
Миа Секулић
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.