Pogledaj Punu Verziju : Епске песме преткосовског циклуса
У преткосовски циклус епских народних песама спадају пре свега песме о
Немањићима (Душану, Урошу, Сави) и Мрњавчевићима (Вукашину, Угљеши и
Гојку). Иако се о њима зна доста као о историјским личностима народне песме
доносе посебно народно виђење српских средњовековних великаша.
Песме које припадају овом циклусу су међу најстаријим уопште записаним епским
песмама па је сродно томе и њихов број релативно мали. Најзначајније песме овога
циклуса су: Женидба Душанова, Женидба краља Вукашина, Зидање Скадра, Урош
и Мрњавчевићи и др.
У овим песмама доминантан је мотив појединаца хероја, “јунака” као што су Милош
Војиновић, војвода Момчило, па и Марко Краљевић. Они су јунаци који су храбри у
боју, мудри у миру. Лукави с лажљивцима, добри са праведницима, непомирљиви
са тиранима а величанствени у победи и у поразу. Као што то традиција од њих
тражи они су оличење чојства и јунаштва, за њих је њихова реч светиња и
одржаће је по цену губитка живота. У њих је народ уградио све оно најбоље што је
имао, морално и физички. Иако постоји много заједничкох црта у ликовима српских
јунака сваки од њих је посебан и заслужује да се каже нешто о њему.
Милош Војиновић је у песми сестрић цара Душана а историја га зна као великаша
на Душановом двору. Он је у песми представљен не као племић (иако је високог
рода) већ као обични човек из народа, жобанин. Кроз низ ситуација он показује
јунаштво и снагу али и хумор што ће остати карактеристика многих будућих јунака
епских песама. Као такав Милош Војиновић представља сина народних надања и
жељену персонификацију српског народа. Храбар, јак и спреман на шалу у свакој
па и најтежој ситуацији. Управо због тога Милош Војиновић постао и остао један од
најомиљенијих јунака наших епских песама.
Војвода Момчило је такође осликан као врло позитивна личност. Иако се појављује
у само једној познатој песми (Женидба краља Вукашина) војвода Момчило се због
свог јунаштва сврстава у ред највећих српских јунака, као што су Марко
Краљевић, Милош Обилић, Бановић Страхиња и други.
ЖЕНИДБА ДУШАНОВА
Кад се жени Српски цар Стјепане,
На далеко запроси ђевојку,
У Леђану граду Латинскоме,
У Латинског краља Мијаила,
По имену Роксанду ђевојку;
Цар је проси, и краљ му је даје.
Цар испроси по књигам' ђевојку,
Пак дозива Тодора везира:
"Слуго моја, Тодоре везире!
"Да ми идеш бијелу Леђану
"Моме тасту, краљу Мијаилу,
"Да ми с њиме свадбу уговориш,
"Када ћемо поћи по ђевојку,
"Колико ли повести сватова;
"Да ми видиш Роксанду ђевојку,
"Може л' бити за цара царица,
"Може л' бити свој земљи госпођа;
"Да је видиш, и да прстенујеш."
Вели њему Тодоре везире:
"Хоћу, царе, драги господине."
Пак с' опреми, оде у Латине.
Када дође бијелу Леђану,
Лијепо га краљу дочекао;
Вино пише неђељицу дана;
Тада рече Тодоре везире:
"Пријатељу, Мијаило краљу!
"Није мене царе оправио,
"Да ја пијем по Леђану вино,
"Већ да с тобом свадбу уговорим,
"Кад ће царе доћи по ђевојку
"У које ли доба од године,
"Колико л' ће повести сватова;
"И да видим Роксанду ђевојку,
"Да је видим, и да прстенујем."
Тада рече Мијаило краљу:
"Пријатељу, Тодоре везире!
"Што ме царе за сватове пита,
"Нека купи, колико му драго;
"По ђевојку, када њему драго;
Него ћеш ми цара поздравити,
"Нек не води своја два сестрића,
"Два сестрића, два Воиновића,
"Вукашина и с њим Петрашина;
"У пићу су тешке пијанице,
"А у кавзи љуте кавгаџије;
Опиће се, заметнуће кавгу,
"Пак је тешко џевап дати кавзи
"У нашему бијелу Леђану.
"А ђевојку сада ћеш виђети,
"И прстен јој дати по закону."
А када је тавна ноћца дошла,
Не доносе воштане свијеће,
Већ по мраку изводе ђевојку;
Кад то виђе Тодоре везире,
Он извади од злата прстење
Са бисером и драгим камењем,
Разасја се соба од камења,
Така му се учини ђевојка,
Да је љепша од бијеле виле;
Прстенова Роксанду ђевојку
И даде јој хиљаду дуката,
И ђевојку браћа одведоше.
Кад у јутру јутро освануло,
Опреми се Тодоре везире,
Пак отиде бијелу Призрену.
Када дође бијелу Призрену,
Пита њега Српски цар Стјепане.
"Слуго моја, Тодоре везире!
"Виђе ли ми Роксанду ђевојку?
"Виђе ли је, и прстенова ли?
"Што говори краљу Мијаило?"
Тодор њему све по реду каже:
Виђех, царе, и прстеновах је;
"Да каква је Роксанда ђевојка!
"Онакове у Србина нема.
"Добро збори краљу Мијаило:
"По ђевојку, када тебе драго,
"Свата купи, колико ти драго,
"Само те је краљу поздравио,
"Да не водиш два сестрића твоја,
"Два сестрића, два Воиновића;
"У пићу су тешке пијанице,
"А у кавзи љуте кавгаџије,
"Опиће се, заметнуће кавгу,
"Пак је тешко џевап дати кавзи
"У Леђану граду Латинскоме."
Кад то зачу Српски цар Стјепане,
Удари се руком по кољену;
"Јао мене до Бога милога!
"Дотле ли се зулум огласио
"Од сестрића од Воиновића!
"А тако ми моје вјере тврде!
"Докле мене то весеље прође,
"Обојицу хоћу објесити
"О вратима града Вучитрна,
"По свијету да ме не срамоте."
Стаде царе купити сватове,
Скупи свата дванаест хиљада,
Пак подиже низ Косово равно.
Кад су били испод Вучитрна,
Гледала их два Воиновића,
Међу собом млади говорили:
"Што л' се ујак на нас расрдио,
"Те нас не шће звати у сватове?
"Нетко нас је њему опаднуо,
"С њега жива месо отпадало!
"Цар отиде у земљу Латинску,
"А јунака са собом не има
"Ни једнога од рода својега,
"Који би му био у невољи,
"Ако би му било за невољу;
"Латини су старе варалице,
"Ујака ће нашег погубити,
"А незвани ићи не смијемо."
Вели њима остарјела мајка:
"Ђецо моја, два Воиновића!
"Ви имате брата у планини :
"Код оваца, Милош-чобанина,
"Најмлађи је, а најбољи јунак,
"А за њега царе и не знаде;
"Пошљите му лист књиге бијеле,
"Нека дође граду Вучитрну,
"Не пиш'те му, што је и како је,
"Већ пишите: ""Мајка је на смрти,
""Пак те зове, да те благосови,
""Да на тебе клетва не остане;
""Него брже ходи б'јелу двору,
""Не би л' живу застануо мајку.""
То су браћа мајку послушала,
Брже пишу књигу на кољену,
Те је шаљу у Шару планину,
Своме брату Милош-чобанину:
"Ој Милошу, наш рођени брате!
"Брже да си граду Вучитрну,
"Стара нам је мајка на умору,
"Пак ме зове, да те благосови,
"Да на тебе клетва не остане."
Када Милош ситну књигу прими,
Књигу гледа, а сузе прољева.
Пита њега тридесет чобана:
"О Милошу, наша поглавице!
"И до сад су књиге долазиле,
"Ал' се нису са сузам' училе;
"Откуд књига? ако Бога знадеш!"
Скочи Милош на ноге лагане,
Па говори својим чобанима:
"Ој чобани, моја браћо драга!
"Ова књига јест од двора мога:
"Стара ми је на умору мајка,
"Пак ме зове, да ме благосови,
"Да на мене клетва не остане;
"Ви чувајте по планини овце,
"Док ја одем и натраг се вратим"
Оде Милош граду Вучитрну,
Кад је био близу б'јела двора,
Два су брата пред њег' ишетала,
А за њима остарјела мајка;
Вели њима Милош чобанине:
"За што, браћо, ако Бога знате!
"Без невоље јер градит' невољу?"
Веле њему до два мила брата:
"Ходи, брате, има и невоље."
У б'јела се лица изљубише,
Милош мајку у бијелу руку.
Стадоше му редом казивати,
Како царе оде по ђевојку
На далеко у земљу Латинску,
А не зове својијех сестрића:
"Већ, Милошу, наш рођени брате!
"Хоћеш, брате, незван за ујаком
"У сватове поћи назорице?
"Ако њему буде до невоље,
"Да се њему у невољи нађеш;
"Ако ли му не буде невоље,
"Можеш доћи, да се не казујеш."
То је Милош једва дочекао:
"Хоћу, богме, моја браћо драга!
"Кад ујаку не ћу, да коме ћу?"
Тад' га браћа опремат' стадоше:
Оде Петар опремат' кулаша,
А Вукашин опрема Милоша:
На њег' меће танану кошуљу,
До појаса од чистога злата,
Од појаса од бијеле свиле;
По кошуљи три танке ђечерме,
Пак доламу са тридест путаца,
По долами токе саковане,
Златне токе од четири оке;
А на ноге ковче и чакшире;
А сврх свега Бугар:кабаницу,
И на главу Бугарску шубару:
Начини се црни Бугарине,
Ни браћа га познати не могу;
Дадоше му копље убојито
И мач зелен старога Воина;
Петрашин му изведе кулаша
Међедином свега опшивена,
Да кулаша царе не познаде.
Л'јепо су га браћа сјетовала:
"Кад, Милошу, достигнеш сватове,
"Питаће те, тко си, и откуд си:
"Ти се кажи земље Каравлашке:
"Служио сам бега Радул-бега,
"Не шће мене службу да исплати,
"Пак ја пођох у свијет бијели,
"Да ђегођи боље службе тражим;
"Пак сам чуо за свате цареве,
"И прист'о сам незван за сватови
"Рад' комада љеба бијелога
"И рад' чаше црвенога вина.""
"Чувај добро дизген од кулаша,
"Јер се кулаш јесте научио
"Путовати с коњма царевијем."
Тада Милош окрену кулаша,
Пак за царем оде у сватове,
На Загорју сустиже сватове.
Питају га кићени сватови:
"Откуд идеш, млађано Бугарче?"
Милош им се из далека каже,
К'о што су га браћа научила.
Лијепо га свати дочекаше:
"Добро дош'о, млађано Бугарче!
"Нек је један више у дружини."
Кад су били путем путујући:
Злу науку Милош научио
Код оваца у Шари планини,
Поспавати свагда око подне;
Он задрема на коњу кулашу;
Како дизген ослаби кулашу,
Диже главу, оде кроз сватове,
Обаљује коње и јунаке,
Докле дође коњи ма царевијем,
Како дође, с њима у ред стаде
Лале шћаху бити Бугарина,
Ал' не даде Српски цар Стјепане:
"Не удрите млађано Бугарче,
"Бугарче се спават' научило
"По планини овце чувајући;
"Не удрите, већ га пробудите."
Буде њега лале и војводе:
"Устан' море, млађано Бугарче!
"Бог ти стару не убио мајку,
"Која те је такога родила
"И у свате цару опремила!"
Кад се прену Милош Воиновић,
Те сагледа цару очи чарне,
Кулаш иде с коњма царевијем,
Он покупи дизгене кулашу,
Па ишћера њега из сватова,
Удара га оштром бакрачлијом,
По три копља у пријеко скаче,
По четири небу у висине,
У напредак ни броја се не зна;
Из уста му живи огањ сипа,
А из носа модар пламен суче.
Стаде свата дванаест хиљада,
Те гледају коња у Бугара;
Коња гледе, а сами се чуде:
"Боже мили! чуда великога!
"Добра коња, а лоша јунака!
"Још такога ни виђели нисмо,
"Један бјеше у зета царева
"И сада је, у Воиновића."
Гледале га још три шићарџије:
Једно јесте Ђаковица Вуче,
А друго је Нестопољче Јанко,
А треће је момче Пријепољче;
Гледали га, пак су говорили:
"Добра коња младог Бугарина!
"Баш га овђе у сватов'ма нема;
"Та нема га ни у цара нашег;
"Хајде мало да изостанемо,
"Не би ли га како измамили."
Кад су били до Клисуре близу,
Изосташе до три шићарџије,
Па говоре Милош-чобанину:
"Чујеш море, млађано Бугарче!
"Хоћеш дати коња на размјену?
"Даћемо ти коња још бољега,
"И још прида стотину дуката,
"И сувише рало и волове,
"Пак ти ори, те се љебом рани."
Вели њима Милош Воиновић:
"Прођ'те ме се, до три шићарџије!
"Бољег коња од овог не тражим,
"Ни овога умирит' не могу;
"Што ће мене стотина дуката?
"На кантар их мјерити не знадем,
"А бројем их бројити не умјем;
"Што ће мене рало и волови?
"Мене није ни отац орао,
"Пак је мене љебом одранио."
Тад' говоре до три шићарџије:
"Чујеш море, млађано Бугарче,
"Ако не даш коња на размјену,
"Ми ћемо га на силу отети."
Ал' говори Милош Воиновић:
"Сила отме земљу и градове,
"Камо л' мене коња отет' не ће!
"Волим дати коња на размјену,
"Јер не могу пјешке путовати."
Па устави својега кулаша,
Пружи руку испод међедине,
Они мисле, бакрачлију скида,
Ал' он скида златна шестоперца,
Те удара Ђаковицу Вука,
Колико га лако ударио,
Три пута се Вуче преметнуо;
Вели њему Милош Воиновић:
"Толики ти родили гроздови
"У питомој твојој Ђаковици!"
Побјеже му Нестопољче Јанко,
Стиже њега Милош на кулашу,
Удари га међу плећи живе,
Четири се пута преметнуо:
"Држ' се добро, Нестопољче Јанко!
"Толике ти јабуке родиле
"У питому Нестопољу твоме!"
Бјежи јадно момче Пријепољче,
Достиже га Милош на кулашу,
Те и њега куцну шестоперцем,
Седам се је пута преметнуло:
"Држ' се добро, момче Пријепољче!
"Па кад дођеш Пријепољу твоме,
"Повали се међу ђевојкама,
"Ђе с' отео коња од Бугара."
Па окрену коња за сватови.
Кад дођоше бијелу Леђану,
Разапеше по пољу шаторе.
Зоб изиђе коњма царевијем,
Нема ништа коњу Милошеву.
Кад то виђе Милош Воиновић,
Узе торбу на лијеву руку
Од зобнице једне те до друге,
Док је своју пуну напунио.
Па он оде тражит' механџију:
"Механџија! дај да пијем вина."
Механџија њему одговара;
"Ид' одатле, црни Бугарине!
"Да с' донио Бугарску копању,
"Ако бих ти и усуо вина;
"За те нису чаше позлаћене."
Погледа га Милош попријеко,
Удари га руком уз образе,
Колико га лако ударио,
Три му зуба у грло сасуо;
Моли му се млади механџија:
"Не удри ме више, Бугарине!
"Биће тебе вина изобила,
"Ако цару не ће ни достати."
Милош више не шће ни искати,
Већ сам узе, пак се напи вина.
Док се Милош мало поначини,
У том свану и ограну сунце.
Ал' повика са града Латинче:
"Ој чујеш ли, Српски цар-Стјепане!
"Ето доље под градом Леђаном
"Изиш'о је краљев заточниче,
"Зове тебе на мејдан јуначки,
"Ваља ићи мејдан дијелити,
"Или не ћеш одавде изићи,
"Ни извести свата ни једнога,
"А камо ли Роксанду ђевојку!"
Кад то зачу Српски цар Стјепане,
Он телала пусти у сватове,
Телал виче и тамо и амо:
"Није л' мајка родила јунака
"И у свате цару опремила,
"Да за цара на мејдан изиђе?
"Честита би њега учинио."
Ал' се нитко наћи не могаше;
Цар с' удари руком по кољену:
"Јао мене до Бога милога!
"Сад да су ми два сестрића моја,
"Два сестрића, два Воиновића,
"Сад би они на мејдан изишли."
Истом царе у бесједи бјеше,
Милош иде, а кулаша води
До пред шатор Српског цар:Стјепана:
"Јел' слободно, царе господине,
"Да је идем на мејдан у поље?"
Вели њему Српски цар Стјепане:
"Јест слободно, млађано Бугарче!
"Јест слободно, ал' није прилике;
"Ако згубиш млада заточника,
"Честита ћу тебе учинити."
Узја Милош помамна кулаша,
Па окрену од б'јела шатора
Заметнувши копље наопако.
Говори му Српски цар Стјепане:
"Не нос', синко, копље наопако,
"Већ окрени копље у напредак;
"Јер ће ти се смијати Латини."
Вели њему Милош Воиновић:
"Чувај, царе, ти господства твога;
"Ако мене до невоље буде,
"Ја ћу ласно копље окренути;
"Ако ли ми не буде невоље,
"Донети га могу и овако."
Па отиде низ поље Леђанско;
Гледале га Латинске ђевојке,
Гледале га, пак су говориле:
"Боже мили! чуда великога!
"Каква је то царева замјена?!
"Та на њему ни хаљина нема.
"Весели се, краљев заточниче!
"Немаш на што сабље извадити,
"Нит' је имаш о што крвавити."
У то доба дође до шатора,
Ђе заточник сједи под шатором,
За копље је свезао дората.
Вели њему Милош Воиновић:
"Устан' море, бијело Латинче!
"Да јуначки мејдан дијелимо"
Ал' говори бијело Латинче:
"Ид' одатле, црни Бугарине!
"Немам о што сабље поганити,
"Кад на тебе ни хаљина нема."
Ражљути се Милош Воиновић:
"Устан' море, бијело Латинче!
"На тебе су побоље хаљине,
"С тебе ћу их на себе обући."
Тад' Латинче на ноге поскочи,
Пак посједе помамна дората,
Одмах оде пољем разиграват',
Милош њему стаде на биљези.
Баци копље бијело Латинче
На Милоша у прси јуначке;
Милош држи златна шестоперца,
На њега је копље дочекао,
Пребио га на три половине.
Вели њему бијело Латинче;
"Чекај мало, црни Бугарине!
"Лоше су ми копље подметнули,
"Док отидем, да копље пром'јеним."
Пак побјеже преко поља равна.
Ал' повика Милош Воиновић:
"Стани мало, бијело Латинче!
"Мило би ти било побјегнути."
Пак поћера по пољу Латинче,
Доћера га до Леђанских врата,
Ал' Леђанска врата затворена;
Пусти копље Милош Воиновић,
Те прикова бијело Латинче,
Прикова га за Леђанска врата,
Пак му русу одсијече главу,
Кулашу је баци у зобницу;
Па увати његова дората,
Одведе га цару честитоме:
"Ето, царе, заточника главе."
Цар му даде благо небројено:
"Иди, синко, те се напиј вина;
"Честита ћу тебе учинити."
Тек што Милош сједе пити вина,
Ал' повика са града Латинче:
"Ето, царе, под Леђаном градом
"На ливади три коња витеза,
"Под седлима и под ратовима,
"И на њима три пламена мача,
"Врхови им небу окренути;
"Да прескочиш три коња витеза:
"Ако ли их прескочити не ћеш,
"Не ћеш изић', ни извест' ђевојке."
Опет викну телал по сватов'ма:
"Није л' мајка родила јунака
"И у свате цару опремила,
"Да прескочи три коња витеза
"И на њима три пламена мача?"
Тај се јунак наћи не могаше;
Ал' ето ти млада Бугарина
Пред шатора Српског цар-Стјепана:
"Јел' слободно, царе господине!
"Да прескочим три коња витеза?"-
"Јест слободно, моје драго д'јете!
"Него скини Бугар-кабаницу,
"Бог убио онога терзију,
"Који ти је толику срезао!"
Говори му Милош Воиновић:
"Сједи, царе, пак пиј рујно вино,
"Не брини се мојом кабаницом;
"Ако буде срце у јунаку,
"Кабаница не ће ништа смести:
"Којој овци своје руно смета,
"Онђе није ни овце ни руна."
Па он оде у поље Леђанско;
Када дође до добријих коња,
Он проводи својега кулаша,
Па кулашу своме проговара:
"Чекај мене у седло, кулашу."
А он прође с оне друге стране,
Заигра се преко поља равна,
И прескочи три коња витеза
И на њима три пламена мача,
Устави се на својем кулашу;
Па он узе три коња витеза,
Одведе их Српском цар-Стјепану.
Мало време за тим постајало,
Ал' повика са града Латинче:
"Хајде сада, царе Србљанине!
"Под највишу кулу у Леђану,
"На кули је копље ударено,
"На копљу је од злата јабука;
"Ти стријељај кроз прстен јабуку."
Милош више не шће ни чекати,
Већ он пита цара честитога:
"Јел' слободно, царе господине!
"Да стријељам кроз прстен јабуку?":
"Јест слободно, мој рођени синко!"
Оде Милош под бијелу кулу,
Запе стрјелу за златну тетиву,
Устријели кроз прстен јабуку,
Пак је узе у бијеле руке,
Однесе је цару честитоме.
Лијепо га царе обдарио.
Мало време за тим постајало,
Ал' повика са града Латинче:
"Ето, царе, под бијелом кулом
"Изишла су два краљева сина,
"Извели су три л'јепе ђевојке,
"Три ђевојке, све три једнолике,
"И на њима рухо једнолико;
"Иди познај, које је Роксанда;
"Ако ли се које друге машиш,
"Не ћеш изић' ни изнијет' главе,
"А камо ли извести ђевојке!"
Кад је царе р'јечи разумијо,
Он дозива Тодора везира;
"Иди, слуго, те познај ђевојку."
Тодор му се право кунијаше:
"Нијесам је, царе, ни виђео,
"Јер су ми је по мраку извели,
"Када сам је ја прстеновао."
Цар с' удари руком по кољену:
"Јао мене до Бога милога!
"Надмудрисмо и нађуначисмо,
"Пак нам оста цура на срамоту!"
Кад то зачу Милош Воиновић,
Он отиде цару честитоме:
"Јел' слободно, царе господине!
"Да ја познам Роксанду ђевојку?":
"Јест слободно, моје драго д'јете!
"Ал' је јадно у те поуздање;
"Како ћеш ти познати ђевојку,
"Кад је нигда ни виђео ниси?"
Ал' говори Милош Воиновић:
"Не брини се, царе господине!
"Кад ја бијах у Шари планини
"Код оваца дванаест хиљада,
"За ноћ буде по триста јањаца,
"Ја сам свако по овци познав'о;
"Роксанду ћу по браћи познати."
Вели њему Српски цар Стјепане:
"Иди, иди, моје драго д'јете!
"Ако Бог да, те познаш Роксанду
"Даћу тебе земљу Скендерију
"У државу за живота твога."
Оде Милош низ поље широко,
Када дође, ђе стоје ђевојке,
Збаци с главе Бугарску шубару,
Скиде с леђа Бугар-кабаницу
(Засија се скерлет и кадифа,
Засјаше се токе на прсима
И злаћене ковче на ногама:
Сину Милош у пољу зелену,
Као јарко иза горе сунце),
Пак је простре по зеленој трави,
Просу по њој бурме и прстење,
Ситан бисер и драго камење;
Тад' извади мача зеленога,
Па говори трима ђевојкама:
"Која је ту Роксанда ђевојка?
"Нек савије скуте и рукаве,
Нека купи бурме и прстење,
"Ситан бисер и драго камење;
"Ако ли се која друга маши,
"Вјера моја тако ми помогла!
"Осјећ' ћу јој руке до лаката."
Кад то чуше три л'јепе ђевојке,
Обје крајње средњу погледаше,
А Роксанда у зелену траву;
Сави скуте и свил'не рукаве,
Пак покупи бурме и прстење,
Ситан бисер и драго камење;
А ђевојке двије побјегоше,
Али Милош утећ' им не даде,
Веће обје увати за руке,
Све три води пред цара Стјепана,
Цару даде Роксанду ђевојку,
И даде му једну уз Роксанду.
А трећу је себе уставио.
Цар Милоша међу очи љуби,
Ал' још не зна, тко је и откуд је.
Повикаше кићени чауши:
"Спремајте се, кићени сватови!
"Вријеме је двору путовати."
Спремише се кита и сватови,
Поведоше Роксанду ђевојку.
Кад су били мало иза града,
Ал' говори Милош Воиновић:
"Господине, Српски цар-Стјепане!
"Овђе има у Леђану граду,
"Има један Балачко војвода,
"Ја га знадем, и он ме познаје;
"Краљ га рани седам годин' дана,
"Да рашћера кићене сватове
"И да отме Роксанду ђевојку;
"Сад ће њега за нама послати.
"На Балачку јесу до три главе:
"Из једне му модар пламен бије,
"А из друге ладан вјетар дува;
"Кад два вјетра из глава изиђу,
"Балачка је ласно погубити;
"Већ ви ид'те, водите ђевојку,
"Ја ћу овђе чекати Балачка,
"Не би ли га како уставио."
Отидоше кићени сватови,
Одведоше лијепу ђевојку,
Оста Милош у гори зеленој
И са њиме три стотине друга.
Кад одоше свати из Леђана,
Краљ дозива Балачка војводу;
"О Балачко, моја вјерна слуго!
"Можеш ли се у се поуздати,
"Да рашћераш цареве сватове
"И да отмеш Роксанду ђевојку?"
Пита њега Балачко војвода:
"Господине, од Леђана краљу!
"Какав бјеше јунак у сватов'ма,
"Што највеће отвори јунаштво?"
Вели њему Леђанска краљица:
"Слуго наша, Балачко војвода!
"Ту не има ни једног јунака,
"Осим једног црна Бугарина,
"И то младо још голобрадасто."
Ал" говори Балачко војвода:
"Није оно црни Бугарине,
"Већ је оно Милош Воиновић,
"Ни цар Стјепан њега не познаје,
"Ал' ја њега одавна познајем."
Вели њему Леђанска краљица.
"Иди слуго, Балачко војвода!
"Те ми отми цуру од Србаља,
"А ја ћу је тебе поклонити."
Тад' Балачко спреми бедевију,
Па отрча друмом за сватови
Са шест стотин' Латинских катана.
Кад су били у гори зеленој,
Кулаш стоји на друму широку,
А за њиме Милош Воиновић;
Викну њега Балачко војвода:
"О Милошу! зар се мене надаш?"
Па он пусти један пламен модар,
Опали му црну међедину;
А кад виђе, да му не науди,
Онда пусти вјетра студенога.
Три пута се кулаш преметнуо,
Ал' Милошу ништа не досади;
Викну Милош из грла бијела:
"Ето тебе, од шта се не надаш."
Па он пусти златна шестоперца,
Колико га лако ударио,
Из бојна га седла избацио,
Пак потеже копље убојито,
Прибоде га у зелену траву,
Пак му све три одсијече главе,
Кулашу их баци у зобницу.
Тад' учини јуриш у катане
Са својијех три стотине друга:
Одсјекоше три стотине глава,
Па одоше друмом за сватови.
Кад стигоше цара и сватове,
Пред њег' баци Балачкову главу,
Цар му даде хиљаду дуката.
Па одоше бијелу Призрену:
Кад су били кроз поље Косово,
Милош хоће граду Вучитрну,
Па говори Српском цар-Стјепану:
"Збогом остај, мој мили ујаче!
"Мој ујаче, Српски цар-Стјепане!"
Тада се је царе осјетио,
Да је оно Милош Воиновић,
Па говори својему нећаку:
"Та ти ли си, дијете Милошу!
"Та ти ли си, мој мили нећаче!
"Благо мајци, која те родила,
"И ујаку, који те имаде!
"За што ми се од прије не кажеш?
"Него сам те путем намучио
"И конаком, и глади и жеђу."
Тешко свуда своме без својега!
Зидање Скадра
Град градила три брата рођена,
До три брата, три Мрњавчевића:
Једно бјеше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора;
Не могаше темељ подигнути,
А камоли саградити града:
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.
Кад настала година четврта,
Тада виче са планине вила:
"Не мучи се, Вукашине краље,
Не мучи се и не харчи блага!
Не мож, краље, темељ подигнути,
А камоли саградити града,
Док не нађеш два слична имена,
Док ненађеш Стоју и Стојана,
А обоје брата и сестрицу,
Да зазиђеш кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
И тако ћеш саградити града."
Кад то зачу Вукашине краље,
Он дозива слугу Десимира:
"Десимире, моје чедо драго,
Досад си ми био вјерна слуга,
А одсаде моје чедо драго!
Хватај, сине, коње у хинтове,
И понеси шест товара блага;
Иди, сине, преко б'јела св'јета,
Те ти тражи, сине, Стоју и Стојана,
А обоје брата и сестрицу;
Ја ли отми, ја л' за благо купи,
Доведи их Скадру на Бојану,
Да зиђемо кули у темеља,
Не би л' нам се темељ обдржао,
И не би ли саградили града."
Кад то зачу слуга Десимире,
Он ухвати коње у хинтове,
И понесе шест товара блага;
Оде слуга преко б'јела св'јета,
Оде тражит' два слична имена:
Тражи слугу Стоју и Стојана,
Тражи слуга три године дана,
Ал' не нађе два слична имена,
Ал' не нађе Стоје и Стојана,
Па се врну Скадру на Бојану,
Даде краљу коње и хинтове,
И даде му шест товара блага:
Ја не нађох два слична имена,
Ја не нађох Стоје и Стојана."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он подвикну Рада неимара,
Раде викну три стотин' мајстора:
Гради краље Скадар на Бојани,
Краље гради, вила обаљује,
- Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Па дозивље из планине вила:
"Море, чу ли, Вукашине краљу,
Не мучи се и не харчи блага!
Но ето сте три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Зиђите је кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћете саградити града."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он дозива два брата рођена:
"Чујете ли, моја браћо драга,
Ето вила са планине виче,
Није вајде што харчимо благо,
Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Још говори са планине вила:
Ев' ми јесмо три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Да ј' у темељ кули узидамо:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћемо саградити града.
Но је л', браћо, Божја вјера тврда
Да ниједан љуби не докаже,
Већ на срећу да им оставимо,
Која сјутра на Бојану дође?"
И ту Божју вјеру зададоше
Да ниједан љуби не докаже.
У том их је ноћца застанула,
Отидоше у бијеле дворе,
Вечераше господску вечеру.
Ал' да видиш чуда великога!
Краљ Вукашин вјеру погазио,
Те он први својој љуби каза:
"Да се чуваш, моја вјерна љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' ручак мајсторима,
Јер ћеш своју изгубити главу,
Зидаће те кули у темеља!"
И Угљеша вјеру погазио,
И он каза својој вјерној љуби:
"Не превар' се вјерна моја љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' мајсторима ручак,
Јера хоћеш млада погинути,
Зидаће те кули у темеља!"
Млади Гојко вјеру не погази,
И он својој љуби не доказа.
Кад ујутру јутро освануло,
Поранише три Мрњавчевића,
Отидоше на град на Бојану.
Земан дође да се носи ручак,
А редак је госпођи краљици.
Она оде својој јетрвици,
Јетрвици, љуби Угљешиној:
"Чу ли мене, моја јетрвице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Говорила љуба Угљешина:
"О, јетрво, госпођо краљице!
Нешто мене забољела рука,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Већ ти збори млађој јетрвици."
Она оде млађој јетрвици:
"Јетрвице, млада Гојковице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Ал' говори Гојковица млада:
"Чу ли, нано, госпођо краљице!
Ја сам рада тебе послушати,
Но ми лудо чедо некупато,
А бијело платно неиспрато."
Вели њојзи госпођа краљица:
"Иди", каже, "моја јетрвице,
Те однеси мајсторима ручак,
Ја ћу твоје изапрати платно,
А јетрва чедо окупати."
Нема шта ће Гојковица млада,
Већ понесе мајсторима ручак.
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрњавчевић Гојко;
Јунаку се срце ражалило,
Жао му је љубе вијернице,
Жао му је чеда у колијевци,
Ђе остаде од мјесеца дана;
Па од лица сузе просипаше.
Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе:
"Што је тебе, добри господару,
Те ти рониш сузе од образа?"
Ал' говори Мрњавчевић Гојко:
"Зло је моја вијернице љубо!
Имао сам од злата јабуку,
Па ми данас паде у Бојану,
Те је жалим, прегорет' не могу!"
Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
"Моли Бога ти за твоје здравље,
А салићеш и бољу јабуку!"
Тад јунаку грђе жао било,
Па на страну одвратио главу,
Не шће више ни гледати љубу;
А дођоше два Мрњавчевића,
Два ђевера Гојковице младе,
Узеше је за бијеле руке,
Поведоше у град да уграде,
Подвикнуше Рада неимара,
Раде викну до триста мајстора;
Ал' се смије танана невјеста,
Она мисли да је шале ради.
Турише је у град уграђиват';
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до кољена:
Још се смије танана невјеста,
Још се нада да је шале ради;
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до појаса:
Тад отежа дрвље и камење;
Онда виђе шта је јадну нађе,
Љуто писну како љута гуја,
Па замоли два мила ђевера:
"Не дајте ме младу и зелену!"
То се моли, ал' јој не помаже,
Јер ђевери у њу и не гледе.
Тад се прође срама и зазора,
Паке моли свога господара:
"Не дај мене, добри господару,
Да ме младу у град узидају!
Но ти прати мојој старој мајци:
Моја мајка има доста блага,
Нек ти купи роба ил' робињу.
Те зидајте кули у темеља."
То се моли, но јој не помаже.
А кад виђе танана невјеста
Да јој више молба не помаже,
Тад се моли Раду неимару:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на дојкама,
Истури ми моје б'јеле дојке,
Када дође, мој нејаки Јово,
Када дође, да подоји дојке!"
То је Раде за братство примио,
Остави јој прозор на дојкама,
Па јој дојке упоље истури,
Када дође нејаки Јоване,
Када дође, да подоји дојке.
Опет тужна, Рада дозивала:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на очима,
Да ја гледам ка бијелу двору
Кад ће мене Јова доносити
И ка дворy опет односити."
И то Раде за братство примио,
Остави јој прозор на очима,
Те да гледа ка бијелу двору
Каде ће јој Јова доносити
И ка двору опет односити.
И тако је у град уградише,
Па доносе чедо у кол'јевци,
Те га доји за неђељу дана,
По неђељи изгубила гласа;
Ал' ђетету онђе иде храна:
Дојише га за годину дана,
Како таде, тако и остаде,
Да и данас онђе иде храна:
Зарад' чуда и зарад' лијека,
Која жена не има млијека.
Женидба краља Вукашина
Књигу пише жура Вукашине
у бијелу Скадру на Бојани,
те је шаље на Херцеговину
бијеломе граду Пирлитору,
Пирлитору према Дурмитору,
Видосави, љуби Момчиловој;
тајно пише, а тајно јој шаље,
у књизи јој овако бесједи:
„Видосава, Момчилова љубо,
шта ћеш у том леду и снијегу ?
Кад погледаш с града изнад себе,
ништа немаш лијепо виђети,
већ бијело брдо Дурмитора,
окићено ледом и снијегом
усред љета, као усред зиме;
кад погледаш стрмо испод града:
мутна тече Тара валовита,
она ваља дрвље и камење,
на њој нема брода ни ћуприје,
а око ње борје и мраморје;
већ ти отруј војводу Момчила,
ил' га отруј, или ми га издај,
ходи к мени у приморје равно
бијеломе Скадру на Бојану,
узећу те за вјерну љубовцу,
па ћеш бити госпођа краљица,
прести свилу на златно вретено,
свилу прести, на свили сједити,
а носити диву и кадиву
и још оно све жежено злато;
а какав је Скадар на Бојани!
Кад погледаш брду изнад града,
све порасле смокве и маслине
и још они грозни виногради;
кад погледаш стрмо испод града,
ал' узрасла шеница бјелица,
а око ње зелена ливада,
кроз њу тече зелена Бојана,
по њој плива риба свакојака,
кад гођ хоћеш, даје тазеједеш.
Дође књига љуби Момчиловој;
књигу гледа љуба Момчилова,
ону гледа, друту ситну пише:
„Господине, краљу Вукашине,
није ласно издати Момчила,
ни издати, нити отровати:
у Момчила сестра Јевросима,
готови му то господско јело,
прије њега јело огледује;
у Момчила девет миле браће
и дванаест првобратучеда,
они њему рујно вино служе,
прије њега сваку чашу пију;
Момчил' има коња Јабучила,
Јабучила коња крилатога;
куд гођ хоће, прелећети може;
у Момчила сабља са очима;
не боји се никога до Бога.
Већ ме чу лг, краљу Вукашине,
ти подигни млогу силну војску,
изведи је на Језера равна,
пак засједни у гори зеленој;
у Момчила чудан наук има,
свако јутро у свету неђељу
, рано рани у лов на Језера,
с' собом води девет миле браће
и дванаест првобратучеда
и четрест од града левера;
када буде уочи неђеље,
ја ћу спалит крила Јабучилу,
бритку ћу му сабљу затопити,
затопити оном сланом крвљу,
да се не да извадит из кора;
тако ћеш ти погубит Момчила."
Када краљу така књига дође,
те он виђе што му књига каже,
то је њему врло мило било,
па он диже млогу силну војску,
оде с војском на Херцеговину,
изведе је на Језера равна,
пак засједе у гори зеленој.
Кад је било уочи неђеље,
Момчил' оде у своју ложницу,
па он леже у меке душеке.
Мало прође, и љуба му дође,
али неће у меке душеке,
већ му рони сузе више главе.
А њу пита војвода Момчило:
„Видосава, моја вјерна љубо,
кака ти је голема невоља
те ми рониш сузе више главе?"
Ал' говори млада Видосава:
„Господару, Момчило војвода,
мени није никаке невоље,
већ сам чула једно чудно чудо,
чула јесам, ал' нисам виђела,
да ти имаш коња Јабучила,
Јабучила, коња крилатога,
ја не виђех твоме коњу крила,
те не могу млада вјеровати;
већ се бојим, хоћеш погинути.
Мудар бјеше војвода Момчило,
мудар бјеше, ал' се преварио,
својој љуби тако бесједио:
„Видосава, вјерна моја љубо,
за то ћу те ласно утјешити,
ти ћеш ласно виђет чилу крила:
када први запјевају п'јевци,
ти отиди у ноае ахаре,
тад ће чиле попуштити крила,
тад му можеш крила сагледати."
Пак он леже санак боравити.
Момчил' спава, љуба му не спава,
веће слуша млада у душеку
кад ће први п'јевци запјевати.
А кад први п'јевци запјеваше,
скочи млада из мека душека;
запалила фењер и свијећу,
па узима лоја и катрана,
оде право у нове ахаре.
Ал' истина што Момчило каже:
Јабучило крила попуштио,
попуштио крила до копита.
Таде она крила намазала,
намаза их лојем и катраном,
па свијећом крила запалила,
те сапали крила Јабучилу;
што не могла ватром сагорети,
то под колан притегнула тврдо;
онда млада оде у ризницу,
доватила сабљу Момчилову,
те је сланом натопила крвљу,
пак се врну у меке душеке.
Кад ујутру зора заб'јелила,
поранио војвода Момчило,
па говори љуби Видосави:
„Видосава, моја вјерна љубо,
ја сам ноћас чудан сан уснио,
ђе се пови један прамен магле
од проклете земље Васојеве,
пак се сави око Дурмитора;
ја ударих кроз тај прамен магле
са мојијех девет миле браће
и с дванаест првобратучеда
и четрест од града левера,
у магли се, љубо, растадосмо,
растадосмо, пак се не састасмо,
нека Бог зна, добра бити неће."
Вели њему љуба Видосава:
„Не бој ми се, мили господару!
Добар јунак добар сан уснио;
сан је лажа, а Бог је истина."
Опреми се војвода Момчило,
па он сиђе низ бнјелу кулу;
дочека га девет миле браће
и дванаест првобратучеда
и четрест од града левера,
а љуба му изведе чилаша,
добријех се коња доватише,
отидоше у лов на Језера.
Кад су били надомак Језера,
оптече их она силна војска.
Кад Момчило опазио војску,
он потеже сабљу од бедрице,
ал' се пуста не да извадити,
као да је за коре прирасла.
Онда рече војвода Момчило:
,,Чујете ли, моја браћо драга,
издаде ме куја Видосава,
но дајте ми сабљу понајбољу!"
Хитро су га браћа послушала,
дадоше му сабљу понајбољу,
па је Момчил' браћи бесједио;
„Чујете ли, моја браћо драга,
ви удрите војсци по крајима,
ја ћ' ударит војсци по сриједи.
Мили Боже, чуда великога!
Да је коме погледати било
како с'јече војвода Момчило,
како крчи друма низ планину;
више тлачи коњиц Јабучило
нег' што Момчил' бритком
сабљом сј'ече;
ал' га лоша срећа сусретнула:
кад изиђе према Пирлитору,
сусрете га девет враних коња,
а на њима брата ни једнога!
То кад виђе војвода Момчило,
у јунаку срце препукнуло,
од жалости за браћом рођеном,
бијеле му малаксаше руке,
те не може више да сијече,
већ удара коња Јабучила,
удара га чизмом и мамузом,
да полети граду Пирлитору,
ал' му коњиц полећет не може;
куне њега војвода Момчило:
„Јабучило, изјели те вуци!
Исшале смо одавде лећели,
без невоље, тек од обијести,
а данас ми полећети нећеш!"
Ал' му коњиц њиском одговара:
„Господару, војвода Момчило,
нит' ме куни нити ме нагони,
данас теби полећет не могу;
Бог убио твоју Видосаву!
Она ми је сапалила крила;
што не могла ватром сагорети,
то под колан притегнула тврдо;
веће бјежи куда теби драго!"
Кад то зачу војвода Момчило,
проли сузе низ јуначко лице,
па одскочи од коња чилаша,
трипут скочи, до града доскочи,
али граду врата затворена,
затворена и замандаљена!
Кад се Момчил' виђе иа невољи,
он дозивље сестру Јевросиму:
„Јевросима, моја мила сејо,
пушти мени једну крпу платна,
не бих ли ти у град утекао."
Сеја брату кроз плач одговара:
„А мој брате, војвода Момчило,
како ћу ти пуштит крпу платна,
кад је мени снаха Видосава,
моја снаха, твоја невјерница,
савезала косе за диреке?
Ал' је сестра срца жалостива,
жао јој је брата рођенога,
она цикну, како љута гуја,
ману главом и осталом снагом,
из главе је косе ишчупала,
оставила косе на диреку,
па довати једну крпу платна,
претури је граду низ бедене.
Момчил' вати ону крпу платна,
па се пење граду уз бедене,
готов' бјеше у град ускочити;
ал' долеће љуба невјерница,
оштру сабљу носи у рукама,
прес'јече му платно више руку,
Момчил' паде граду низ бедене,
краљеве га дочекаше слуге
на мачеве и на копља бојна,
на наџаке и на буздоване;
а допаде краљу Вукашине,
удари га оним бојним копљем,
удари га посред срца жива,
ал' говори војвода Момчило:
„Аманет ти, Вукашине краљу:
ти не узми моју Видосаву,
Видосаву, моју невјерницу,
јер ћ' и твоју изгубити главу:
данас мене у тебе издала,
а сјутра ће тебе у другога;
већ ти узми моју милу сеју,
сеју моју милу, Јевросиму,
она ће ти свагда вјерна бити,
родиће ти, ко и ја, јунака.
То говори војвода Момчило,
то говори, а с душом се бори,
то изусти, лаку душу пусти.
Кад погибе Момчило војвода,
а граду се отворише врата,
пак изиђе куја Видосава
те дочека краља Вукашина,
одведе га на бијелу кулу,
посади га у столове златне,
угости га вином и ракијом
и господском сваком ђаковијом,
па отиде у ризницу млада,
изнесе му рухо Момчилово,
Момчилово рухо и оружје.
Ал' да видиш чуда великога!
Што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче!
што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада!
што Момчилу таман чизма била,
ту Вукашин обје ноге меће!
што Момчилу златан прстен био,
ту Вукашин три прста завлачи!
што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче!
што Момчилу таман џеба била,
краљ се под њом ни дигнут не може!
Тад говори краље Вукашине:
„Авај мени, до Бога милога!
Нуто курве, младе Видосаве!
Кад издаде оваквог јунака,
кога данас у свијету нема,
то ли мене сјутра издат неће!"
Па повикну своје вјерне слуге,
уватише кују Видосаву,
свезаше је коњма за репове,
одбише их испод Пирлитора,
те је коњи живу растргоше.
Краљ похара дворе Момчилове,
па он узе сестру Момчилову,
по имену дилбер-Јевросиму,
одведе је Скадру на Бојану,
и вјенча је себи за љубовцу.
С њом лијепи пород изродио,
породио Марка и Андрију,
а Марко се тури на ујака,
на ујака, војводу Момчила.
Pesme pretkosovskog ciklusa
Uvodni deo:
Naša narodna (usmena) književnost nastala je veoma davno. Uz rad, uz kolektivne poslove, na bojištu, na obredima, pri veselju, u kolu, na prelima - pripovedalo se i pevalo. Priče i pesme stvarali su daroviti pojedinci. Pošto pismenost nije bila razvijena, ovako nastale priče i pesme prenosile su se usmenim putem: sa kolena na koleno - od usta do usta. Ka kažemo s kolena na koleno, to znači s jedne generacije na drugu. Stariji članovi porodice pevali su i pričali svojim mlađim. Kad kažemo od usta do usta, to se misli na činjenicu da bi na nekom skupu neko uz gusle "otpevao" pesmu, a drugi daroviti pojedinac bi je upamtio i reprodukovao drugom prilikom. Danas vic i šala još žive kao jedini vid narodne književnosti. I kao nekad tako i danas; darovit pojedinac može da dodavanjem svojih pojedinosti loš vic pretvori u dobar, i obrnuto. Slično je i sa narodnom pričom i pesmom; nevešt pripovedač mogao je da i najbolju priču upropasti, i obrnuto. Upravo zbog toga je Vuk Karadžić ulagao mnogo truda da nađe najbolju verziju, da je zapiše kako bismo mi danas mogli da je u raznim zbirkama narodne poezije i proze pročitamo.
Osnovne karakteristike narodne poezije i proze su: nepoznat autor, ustaljeni počeci i završeci, epska ponavljanja, ustaljeni brojevi i epiteti.
Nepoznat autor je zbog toga što je pesma ili priča stalno dograđivana, a ne u pisanoj (umetničkoj književnosti) čim neko napiše nešto on se i potpiše, pa nam ostavlja mogućnost da ga hvalimo ili kudimo.
Ustaljeni počeci i završeci, epska ponavljanja, ustaljeni epiteti i brojevi neophodni su radi lakše reprodukcije, ali i stvaranja novih pesama i priča. Sve priče i pesme imaju zajednički "kostur", a "meso" su novi događaji. Tako priče obično počinju: "Bio jednom jedan car (kralj), pa imao tri sina (tri kćeri)." Ovde već imamo primer za ustaljene brojeve: jedan, tri, šest, sedam, devet, dvanaest. Tu je narodni stvaralac dosledan čak i kad se to kosi sa zdravim razumom: "Puče koplje na tri polovine"!? Kad je reč ustaljenim epitetima, sablja je britka, ljuba je vjerna (čak i onda kad vara kao u pesmi "Banović Strahinja"), grlo je bijelo (čak i onda kad je crnog Arapina) i td.
Podela narodne književnosti:
Po obliku (formi) narodna književnost se deli na poeziju u prozu.
Poezija se deli na lirske, epske i lirsko-epske pesme. Lirske pesme pevaju o osećanjima i kraće su po sadržaju. Vuk Karadžić ih zove "ženske" pesme. Epske pesme pevaju o nekom događaju i Vuk ih svrstava u "junačke, ili muške" pesme. Treću skupinu (lirsko-epske) čine pesme koje pevaju o nekom događaju, ali su prožete jakim osećanjima. Tu razlikujemo dve vrste: balade i romanse.
Balade u centru imaju neki događaj sa tragičnim završetkom, i obično počinju imenicom "smrt" - "Smrt Omera i Merime", "Smrt majke Jugovića", "Smrt vojvode Prijezede" i td.
Romanse pevaju o zabranjenoj ljubavi kad devojku protiv njene volje udaju za nedragog, ali nema tragičnih posledica.
U prozu ubrajamo: pripovetke, novele, bajke, basne, priče o životinjama, anegdote, poslovice, pitalice i šaljive priče.
Pesme pretkosovskog ciklusa:
Ove pesme pevaju o ličnostima i događajima u Srbiji od kraja 12-og veka do Kosovske bitke (1389.) U njima vrlo malo ima istorijskih činjenica. Najviše ih je o ličnostima iz vladajuće loze Nemanjića, pre svega, o caru Dušanu koji je, uglavnom, slikan kao negativna ličnost, uprkos činjenici da je Srbija za vreme njegove vladavine bila najveća i najsnažnija država na Balkanskom poluostrvu. Najpoznatija je pesma Ženidba Dušanova. (U Čitanci za peti razred toliko je skraćena da se na temelju osakaćenog odlomka ne može doneti iole normalan zaključak o čemu je zapravo reč). Ima nekoliko pesama o Savi Nemanjiću, u kojim ga narodni pevač glorifikuje kao i njegove roditelje.
Iz porodice Mrnjavčevića pesme najviše opevaju kralja Vukašina (kao negativnu ličnost što se najbolje vidi iz pesme Ženidba kralja Vukašina), zatim dolaze pesme Uroš i Mrnjavčevići, Zidanje Skadra i druge. U ovim pesmama pominju se i dva Vukašinova brata Uglješa i (istoriji nepoznat) Gojko.
Uroš i Mrnjavčevići
Tema pesme:
Marko Kraljević presuđuje "ni po babu ni po stričevima".
Ideja (poruka): Ideal pravde za Marka Kraljevića je iznad ličnih interesa. Treba da se ugledamo na Marka i da u životu postupamo kao on u ovoj pesmi.
Kompozicija pesme po slikama:
- Velikaši se otimaju o Dušanovo carstvo.
- Čauši dolaze kod protopop Nedeljka da on kaže na kome je carstvo. Neljudski se ophode prema njemu, šibaju ga kamdžijom.
- Čauši dolaze i na dvore Kraljevića Marka tražeći da on kaže na kome je carstvo. Ovde imamo sasvim drukčije ophođenje: klanjaju se jer se boje Marka.
- Majka Jevrosima savetuje sina Marka da govori "ni po babu ni po stričevima, već po pravdi boga istinoga".
Kol´ko Marko težio na pravdu,
tol´ko moli Jevrosima majka:
"Marko sine, jedini u majke,
ne bila ti moja rana kleta,
nemoj, sine, govoriti krivo:
ni po babu ni po stričevima,
već po pravdi boga istinoga;
nemoj, sine, izgubiti duše;
bolje ti je izgubiti glavu
nego svoju ogr´ješiti dušu".
- Marko dolazi na Kosovo i presuđuje na kome je carstvo.
- Vukašin hoće da ubije svoga sina Marka.
- Kralj Vukašin kune, a car Uroš blagosilja Marka (kontrastna slika): Što su rekli, tako mu se steklo.
Primer za gradaciju:
Evo kako se slike po jačini ređaju od najslabijeg do najjačeg:
Vukašin:
"Blago mene do boga miloga,
eto mene moga sina Marka,
on će kazat na mene je carstvo:
od oca će ostanuti sinu".
Uglješa:
"Blago mene, eto mi sinovca,
on će kazat na mene je carstvo;
kaži, Marko, na mene je carstvo,
oba ćemo bratski carovati".
Gojko:
"Blago mene, eto mi sinovca,
on će kazat na mene je carstvo.
Kad je Marko još nejačak bio,
ja sam Marka vrlo milovao,
u svilena njedra uvijao
kano krasnu od zlata jabuku:
kud sam gođe na konju hodio,
sve sam Marka sa sobom vodio;
kaži, Marko, na mene je carstvo,
ti ćeš, Marko, prvi carovati,
a ja ću ti biti do koljena".
Razgovor o pesmi:
- Koji je od braće bio najuporniji da se dočepa tuđeg carstva?
- Kralj Vukašin!
- Zašto se Vukašin obradovao kad je video da dolazi Marko da presudi "na kome je carstvo"?
Nadao se da je sin gramziv kao otac i da neće postupiti pravedno, već u korist svoga oca.
Likovi:
Mrnjavčevići: Vukašin, Uglješa i Gojko su negativci, jer žele tuđe, a Marko, majka Jevrosima i Uroš su pozitivne ličnosti. Sva tri Mrnjavčevića kad ugledaju Marka, kažu:"On će kazat′ na mene je carstvo", a Uroš, iako je zakoniti nasledni, kaže: "On će kazat′ na kome je carstvo".
Ženidba kralja Vukašina
Tema pesme: Kako je kralj Vukašin na prevaru ubio junaka i vojvodu Momčila.
Kompozicija pesme po slikama:
- Tajni dogovori kralja Vukašina i Vidosave, Momčilove žene.
- Vukašin podiže "mlogu silnu vojsku" i dovodi je "na Jezera ravna".
- Vidosava spaljuje krila konju Jabučilu, a Momčilovu sablju "slanom krvlju zatopila".
- San vojvode Momčila - predosećanje tragedije.
- Opis neravnopravne bitke. (Kad su bili nadomak Jezera, opteče ih ona silna vojska.)
- Vojvoda Momčilo beži ka gradu, ali gradu vrata zatvorena, zatvorena i zamndaljena.
- Sestra Jevrosima kida pletenice da bi pomogla bratu; baca platno niz zidine grada, ali neverna Vidosava sabljom preseca platno i Momčilo pada.
- Momčilova pogibija.
- Na samrti Momčilo savetuje Vukašina da ne uzima Vidosavu jer će sutra izdati i njega, već da uzme Jevrosimu.
- Obrt u pesmi: Vidosavu vežu konjima za repove.
- Vukašin za ženu uzima Jevrosimu, Momčilovu sestru.
Likovi:
Narodni pevač je sa simpatijama izgradio dva izrazito pozitivna lika: brata i sestru, Momčila i Jevrosimu. Kralj Vukašin je i u ovoj pesmi opevan kao negativna ličnost, a pridružuje mu se i Vidosava, Momčilova žena koja na kraju životom plaća izdaju.
Pesma je zanimljiva i po tome što su sve slike u njoj date postupkom upoređivanja po suprotnosti: Momčilo - Vukašin (suprotnost u fizičkom i moralnom pogledu):
Al' da vidiš čuda velikoga!
Što Momčilu bilo do koljena,
Vukašinu po zemlji se vuče!
što Momčilu taman kalpak bio,
Vukašinu na ramena pada!
što Momčilu taman čizma bila,
tu Vukašin obje noge meće!
što Momčilu zlatan prsten bio,
tu Vukašin tri prsta zavlači!
što Momčilu taman sablja bila,
Vukašinu s' aršin zemljom vuče!
što Momčilu taman džeba bila,
kralj se pod njom ni dignut ne može!
Pitomina Skadra - surovi pejzaž Durmitora. Inače, u epskoj narodnoj poeziji veoma su retki opisi prirode.
„Vidosava, Momčilova ljubo,
šta ćeš u tom ledu i snijegu ?
Kad pogledaš s grada iznad sebe,
ništa nemaš lijepo viđeti,
već bijelo brdo Durmitora,
okićeno ledom i snijegom
usred ljeta, kao usred zime;
kad pogledaš strmo ispod grada:
mutna teče Tara valovita,
ona valja drvlje i kamenje,
na njoj nema broda ni ćuprije,
a oko nje borje i mramorje;
već ti otruj vojvodu Momčila,
il' ga otruj, ili mi ga izdaj,
hodi k meni u primorje ravno
bijelome Skadru na Bojanu,
uzeću te za vjernu ljubovcu,
pa ćeš biti gospođa kraljica,
presti svilu na zlatno vreteno,
svilu presti, na svili sjediti,
a nositi divu i kadivu
i još ono sve žeženo zlato;
a kakav je Skadar na Bojani!
Kad pogledaš brdu iznad grada,
sve porasle smokve i masline
i još oni grozni vinogradi;
kad pogledaš strmo ispod grada,
al' uzrasla šenica bjelica,
a oko nje zelena livada,
kroz nju teče zelena Bojana,
po njoj pliva riba svakojaka,
kad gođ hoćeš, da je taze jedeš.
Zidanje Skadra
Tema pesme: Kako su braća Mrnjavčevići gradili Skadar na Bojani.
Ideja (poruka): Ovde je dato narodno verovanje da se nijedna veća građevina ne može podići bez žrtava. Taj običaj nešto redukovan aktuelan je i danas, pa se na temelju obično kolje prase ili jagnje.
Kompozicija pesme po slikama:
1- Tri brata Mrnjavčevića Vukašin, Uglješa i Gojko počinju zidati Skadar.
2- Što trista majstora za dan ozidaju, to vila preko noći sruši, i tako za tri godine ne mogaše ni temelj podignuti, a kamoli grada sazidati.
3- Četvrte godine javi im se vila i poruči da grad ne mogu podići dok u njegove temelje ne ugrade brata i sestricu po imenu Stoju i Stojana.
4- Kralj Vukašin šalje slugu Desimira da nađe brata i sestricu - Stoju i Stojana.
5- Desimir se vraća i Vukašinu saopštava da nije uspeo izvršiti zadatak.
Kralj zapovedi Radu neimaru da nastavi gradnju. Međutim, opet se ponavlja: oni zidaju, vila ruši.
6- Vila se ponovo javlja i sad traži da u grad braća uzidaju jednu od njihovih žena koja prva sutra majstorima donese ručak.
"No jel', braćo, Božja vjera tvrda,
"Da ni jedan ljubi ne dokaže,
"Već na sreću da im ostavimo,
"Koja sjutra na Bojanu dođe?"
I tu Božju vjeru zadadoše,
Da ni jedan ljubi ne dokaže.
7- Međutim, Vukašin i Uglješa prekrše zakletvu i svojim ženama kažu da nikako ne dolaze na Bojanu, jedino (naivni) Gojko ne reče svojoj ljubi.
8- Sutradan red je bio da ručak donese kraljica, Vukašinova žena, ali znala je šta je čeka, pa se obrati Uglješinoj ženi, žaleći se da je boli glava.
9- Uglješinica, dobro obaveštena, reče da bi rado otišla, ali je boli ruka, pa kraljicu uputi najmlađoj jetrvi.
10- Gojkovica se u početku pravdala da nije okupala dete, ni veš oprala, ali kad one dve "bolesnice" prihvate da to umesto nje urade, nije imala kud nego pođe na Bojanu.
U nastavku sledi deo pesme sa najlepšom alegorijom u našoj književnosti.
Kad je bila na vodu Bojanu,
Ugleda je Mrnjavčević Gojko,
Junaku se srce ražalilo,
Žao mu je ljube vijernice,
Žao mu je čeda u kol'jevci,
Đe ostade od mjeseca dana,
Pa od lica suze prosipaše;
Ugleda ga tanana nevjesta,
Krotko hodi, dok do njega priđe,
Krotko hodi, tiho besjeđaše:
"Što je tebe, dobri gospodaru!
"Te ti roniš suze od obraza?"
Al' govori Mrnjavčević Gojko:
"Zlo je, moja vijernice ljubo!
"Imao sam od zlata jabuku,
"Pa mi danas pade u Bojanu,
"Te je žalim, pregoret' ne mogu."
Ne sjeća se tanana nevjesta,
No besjedi svome gospodaru:
"Moli Boga ti za tvoje zdravlje,
"A salićeš i bolju jabuku."
Tad' junaku grđe žao bilo,
Pa na stranu odvratio glavu,
Ne šće više ni gledati ljubu;
11- Dolaze dva devera i odvode je da je zazidaju, a ona se smeši, misleći da je šale radi.
12- Kad je videla da nije šala, moli devere da je mladu ne zazidaju, ali oni ćute.
13- Iako se u ta vremena smatralo za sramotu obraćanje mužu, ona to čini, ali pomoći nema.
14- Na kraju, moli Rada neimara da joj ostavi otvor na grudima kako bi mogla čedo podojiti, te otvor na očima kako bi mogla videti kad joj dovode i odvode sina Jovu.
"Bogom brate, Rade neimare!
"Ostavi mi prozor na očima,
"Da ja gledam ka bijelu dvoru,
"Kad će mene Jova donositi
"I ka dvoru opet odnositi."
I to Rade za bratstvo primio,
Ostavi joj prozor na očima,
Te da gleda ka bijelu dvoru,
Kada će joj Jova donositi
I ka dvoru opet odnositi.
I tako je u grad ugradiše,
Pa donose čedo u kol'jevci,
Te ga doji za neđelju dana,
Po neđelji izgubila glasa;
Al' đetetu onđe ide rana,
Dojiše ga za godinu dana.
Kako tade, tako i ostade,
Da i danas onđe ide rana
Zarad' čuda, i zarad' lijeka,
Koja žena ne ima mlijeka.
Likovi:
I u ovoj pesmi narodni pevač likove slika u crno-beloj tehnici. Negativci su kralj Vukašin i vojvoda Uglješa, te njihove supruge. Nasuprot tome sa simpatijama gradi likove mlade Gojkovice i njenog muža; ovaj mlad bračni par krase vrline kao što su poštenje i krotkost, ali i lakovernost. Zašto je narodni pevač na strani Gojka postaje jasnije ako se zna da je ovaj lik stvoren u mašti, odnosno, istoriji je potpuno nepoznata ličnost.
Ženidba Dušanova
Tema: Kakve je sve prepreke car Dušan (u pesmi Stjepan) morao savladati da bi odveo isprošenu devojku Roksandu.
Ideja (poruka): Teško svuda svome bez svojega; važni su hrabrost i junaštvo, ali su još važniji mudrost i snalažljivost.
Fabula:
Kad se ženi srpski car Stjepane, nadaleko zaprosi đevojku, u Leđanu, gradu latinskome,
u latinskog kralja Mijaila, po imenu Roksandu đevojku; car je prosi, i kralj mu je daje.
Međutim, latinske varalice imaju samo jedan uslov: da car u svatove ne vodi dva sestrića, dva Vojinovića (Vukašina i Petrašina), jer su, navodno, pijanice, pa će zametnuti kavgu. Car se grdno naljutio zbog sestrića, i ne samo što ih nije u svatove zvao, nego je obećao kad se vrati, da će ih obesiti. Videvši da ih ujak ne zove, nećaci slute zlo i obraćaju se majci za savet. Majka ih upućuje na trećeg brata Miloša za koga car i ne zna. Miloš je čuvao ovce u planini, i s radošću prihvata molbu braće da se kao običan svat priključi carevoj sviti. Na sebi je imao bugarsku kabanicu, ali je jahao silnog konja. Na putu do Leđana ima niz dogodovština; neki silnici pokušavaju da mu otmu kulaša, ali ih on daruje buzdovanom; za njegovog konja nema zobi, ali Miloš zađe po svatovima te od svakog pomalo uzme dok svoju zobnicu ne napuni itd. Kad su stigli u polje leđansko, latinski glasnik traži da car na megdan izađe kraljevom zatočniku, ili neće glavu izneti, a kamoli odvesti devojku. U svatovima se niko ne nađe da umesto cara na megdan izađe, pa se Dušan seti svojih sestrića koji bi mu sad pomogli. Tad na scenu stupa Miloš:
Je l' slobodno, care gospodine, da ja idem na mejdan u polje ?"
Veli njemu srpski car Stjepane: Jest slobodno, mlađano Bugarče...
Sledi opis dvoboja u kojem Miloš ubija "bijelo Latinče". Ubrzo potom pred carem je nov zadatak. Opet se niko ne javlja do Miloša:
„Je l' slobodno care gospodine, da preskočim tri konja viteza?" —
„Jest slobodno, moje drago d'jete! -
Ređaju se sve žešće prepreke (gradacija). Ponovo je na sceni Miloš:
„Je l' slobodno, care gospodine, da strijeljam kroz prsten jabuku?"„Jest slobodno, moj rođeni sinko!
Poslednji zadatak da između tri devojke prepoznaju Roksandu caru se učinio lak, ali se ispostavi da je Todor devojku video u mraku. Car stade kukati, ali opet je tu Miloš da reši problem. Sledi jedna od najlepših slika u pesmi:
Kada dođe đe stoje đevojke, zbaci s glave bugarsku šubaru, skide s leđa bugar-kabanicu (zasija se skerlet i kadifa, zasjaše se toke na prsima i zlaćene kovče na nogama: sinu Miloš u polju zelenu kao jarko iza gore sunce!) pak je prostre po zelenoj travi, prosu po njoj burme i prstenje, sitan biser i drago kamenje; tad izvadi mača zelenoga, pa govori trima đevojkama: „Koja je tu Roksanda đevojka, nek savije skute i rukave, neka kupi burme i prstenje, sitan biser i drago kamenje; ako li se koja druga maši, vjera moja tako mi pomogla, osjeć' ću joj ruke do lakata!" Kad to čuše tri l'jepe đevojke, obje krajnje srednju pogledaše, a Roksanda u zelenu travu; savi skute i svil'ne rukave, pak pokupi burme i prstenje, sitan biser i drago kamenje.
Na povratku, kad su bili blizu Vučitrna: Miloš hoće gradu Vučitrnu, pa govori srpskom car-Stjepanu: „Zbogom ostaj, moj mili ujače,
moj ujače, srpski car-Stjepane!" Tade se je care osjetio da je ono Miloš Vojinović... Teško svuda svome bez svojega.
Miloš Vojinović, sestrić cara Dušana, glavni lik u pesmi Ženidba Dušanova predstavljen je kao običan čovek iz naroda, iako je plemić. Kroz niz situacija on pokazuje junaštvo, snagu i snalažljivost, ali ume da se našali čak i u teškim trenucima. Zbog toga je najomiljeniji junak epskih pesama i postaće uzor narodnim pevačima za gradnju omiljenih likova.
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.