Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola

[Mirchy]

Sposobnost praštanja je zanemarena ljudska osobina

Bleda, mesečeva krma izranja iz oblaka... Sunce, kao umorna biljka sklapa svoje latice i povija se u svoje odaje iza brda, i tiho i neprimetno nestaje. Tako idilična slika... Međutim, čovek živi urbanim životom i ono što stvori može nestati u trenutku, a kada napravi pogrešan korak, načini grešku, to izaziva posledice.
U vihoru života, čovek se kreće kao pčela u prirodi. Vredno radi, trudi se, stvara. Ali, da bi dosegao neki nivo uspeha, mora nekog da sputa i da ga porazi. I kao pčela radilica, kad se nađe u opasnosti, izbacuje svoje žaoke i ubada. Poražena strana, u tom trenutku strasti, besa i gorčine, uzvraća udarac. Ipak, to nije način da nekome uzvratiš udarac. Ljudi su zaboravili ono najvažnije, sposobnost i moć praštanja. Uzvraćanjem udarca čovek gubi svoj položaj na nivou emocionalne inteligencije, i pada lestvicu niže. U poslovnoj trci, to je dozvoljeno. Međutim, u svakodnevnici života, nije. Moralne vrednosti su iznad svake norme. Crkva kaže: „ne ubij“-„praštaj“. Oproštaj je zanemarena ljudska osobina. Ljudi se svete jedni drugima. Ne traže način, već biraju samo sredstva. Time narušavaju moralne vrednosti. I kad tad gube dostojanstvo. Jedan primer iz legendi kaže: „ Kada je Bog saznao da je Adam pojeo voćku sa zabranjenog drveta, nije ga ubio. Iako mu je Bog podario život, nije ga oduzeo Adamu. Oprostio mu je. Ali ga je pustio u svet.“ To je moralna kazna. Ne znači da je Bog zaboravio. Samo je oprostio. Svaki čovek je grešnik. I to je nepromenjiva ljudska osobina, sastavni deo čovekove ličnosti. Nije život sitnica, već otvorena knjiga čije stranice tek treba ispuniti. Bez obzira na greške koje pravimo, čovek treba da se uči na sopstvenom iskustvu i da prašta. Jer oprostom dobijamo moralnu pobedu u bici za zdrav razum. Priznanjem greške, čoveku se „pola prašta“. Jednu polovinu čini oprost od Boga i samog sebe, a drugu, oprost od drugih persona.
Oproštaj je delo (moralno), korak koji načinimo da popravimo odnose i greške. Da bi čovek bio čovek, on mora da zna i da prašta. Nije srce kamen, a duša santa leda. Otopimo led oproštajem. I opet je sunce protrljalo svoje okice i izašlo iza brda...

BY:Mirchy

[Mirchy]

U ratu se ne gube samo ljudski zivoti,vec se satiru I mnoge ljudske vrline

Drazesni dragulji ovog sveta u kome zavladase tamne sile I mracne misli I namere,postase zrtve nehumanog afekta. Dragulji,kojima je Bog udahnuo zivot onog dana kad je stvorio Adama I Evu. Ali,granica ljudske pohlepe,zavisti I zelje da vladaju I osvajaju odavno je srusena,sva nacela moralne I emotivne prirode izgubise znacaj u ovom svetu,u kome svi mi,smrtnici,zivimo.
Daleko od groblja jos uvek se cuje zagor dece. Dece koja nisu znala sta znaci smrt,koja je uzela njihove najmilije. Smrt je u ratu pokosila mnoge zivote kao koje kakvo nekoseno mlado zito sto tinja pod sjajem sunca. Plac zena,majki,dece odzvanjao je kao hiljadu staklenih defova koji su ranjavali zoru. Taj plac je ostavljao trag krvi,trag suza,dok je topli juzni vetar zanosno raznosio delove pepeljastog smilja. Hocu da zaspim snom onog deteta sto nije znalo sta je rat,I kad odu tata,deda I brat I ne vrate se nikad. Hocu da znam zasto me je rastuzila vest kada su rekli da idu,poljubili me u obraz I ostavili samu,mene I moju mamu. Oh tugo nepokretnih dolapa! Gde li snevas?! Budi se,ne zelim da sama tugujem. Ne zelim da mi stalno govore da mrtvi gube krv I spavaju vecnim snom. Nisam vise dete. Znam,oni zauvek odlaze daleko. Tuga I dalje nagriza duse I srca onih sto su ostali I cekaju. Kao otrov polako kida,ubija razum,snagu I stvara ceznju;ceznju da opet spavamo pod istim krovom,da jedemo za istim stolom,da zivimo. Hocu da zaspim za trenutak,minut,sat ili ceo vek,dok se oni ne vrate. Hocu da snevam istim snom kao I oni. Ja se budim,a oni I dalje spavaju. Cak je I nebo kao jedna ogromna lopta tuge,tako tamna I beskrajna. Plac odjekuje kao sto su tvrdoglave,ostre puske pre,kroz noc. Majka zali sina jedinca:”Sine,Marko,otisao si I nisi se vratio. Kome majka zivot da posveti,kad je teska kletva pala? Njenog ceda nema vise,ostala je sasvim sama.” Jos jedna u nizu,zena u crnom tuguje,narice I zali za svojima,za sinom. Dok jos hladna noc blista,zene se mole Bogu za mir onih sto spavaju vecnim snom. Sveca gori I polako dogoreva kao sto se ugasio jedan,stotine,hiljade ljudskih zivota. Sta je to rat? Jedna velika greska koju sprovode nevini pod naredjenjem onih na vlasti. Oni,oni su krivi. I jos se pitamo gde su nam ocevi,braca I ostali. Sta ih je uzelo?! Neka tamna sila zla,odvela ih,zatocila. Njih je ljudska ruka ubila;ruka,cije je srce zatrovano klicama zavisti,mrznje,zla. Bila sam mala I nisam razumela sta je pricao tata kada je rekao da ljudi vole da se igraju rata. I odjednom odose mnogi,a vratila se nekolicina. Pitala sam mamu zasto je tuzna tetka,a sto baka I strina. I ta tmina kao boja noci presvukla je svaku kucu u ocaj,tugu,u bol. Rat odnese mnogo zivote,ali I ljudske vrline. Kako moze necim losim da se izazove nesto dobro,lepo?! Kako da se radujemo,cemu,ako nema onih koje smo voleli?! Rane je tesko zaceliti. One su kao krv koja je na rani sutona osusena. Svi kazu da ono sto je proslo to se ne vraca. Ali rat se iznova ponavlja,odnoseci sve vise razlicitih zrtava. U malom selu samo jos glasovi vetra I casovnika odzvanjaju. Sve je zavijeno u crno. Cak I ljudske vrline. Satrane su bolom. Mlada zena ceka svog dragog iz rata. A njega nema da se vrati. I ova zora bez njih plovi. Luka nemira ih trazi,ganja I bori se za njihov opstanak u srcima. Kao polarno svitanje,sve se ledi,beda I bol kucaju na svima vratima. Javljaju vec,izgubljeni su ti zivoti,nema ih,poginuli su,za “otadzbinu”. Poginuli su zbog tudjeg nezadovoljstva,jer su morali da brane svoju zemlju I narod,a ne zato sto su hteli.
I tako iz dana u dan…kao okovima nam je vezana za srce bespomoc I ta bol,hladna ruka sudbine koja nas lomi do ocaja.
I sve ide svojim tokom I voda I priroda…I ljudi,ali neki zivoti su zauvek stali…

By:Mirchy

[Mirchy]

Мој живот између стварности и снова

Маслињаком стижу бронза и сан.Сунце је уморно затворило врата својих одаја и одавно утонуло,завршио се дан.Поспане главице малишана већ лутају морем сна.Месечев сталакнит од леда раширеним једрима плови у тишини без звезда,распршући мирисе топлог љиљана и остављајући трагове суза.Не плаче то небо,или месец,то је једна у низу мојих фантазија.
Јастук као да је натопљен мирисом наранџиног цвета,мами ме да спустим главу.У тој истинској бици између јаве и сна,огромна сенка мојих суза магли ми очи.Затворим их и опет отворим.У глави слика месеца који је тек изашао и хиљаде неповезаних мисли.Ишчезли су звуци и појавиле се непроходне стазе сна.Размишљам којим путем да кренем...у прошлост,садашњост или будућност.Ох те ране из прошлости,остављају траг суза и понекад кану крв да изгледа као да је на рани сутона осушена.Прошлост као хиљаду дефова рањава зору,а и моју душу.Гласови часовника и ветра одзвањају у глави.Време истиче.Куда да кренем?У садашњост?Не бих.Да о истом мислим 24 сата?Заиста не бих.Замолићу ветар да ме на крилима својим одведе у будућност.Ипак крећем сама.Око мене нека хладноћа.Онда помислим,хладно је јер се у стварности осећам усамљено с´ времена на време. Сањам о својим жељама,о амбицијама,о ономе што ме чека у животу.Али опет туга.Она је свуда присутна.И у стварности и у сну.Таман помислим да сам је оставила у другом сну,она се опет јавља као непокретни долап.Не миче се из моје главе,због чврстих ланаца мог сећања. Сањам о успеху,свом успеху.Не желим да ми други помажу.Али,пут ка успеху је пун трња и камења.А кад стигнем пред врата успеха,чини ми се као да ми се под ногама ломе гранчице од опала. У суштини,ја никад не утонем потпуно у сан.Увек сам растрзана између јаве и сна.Могуће да је то због мог става и размишљања да не вреди живети у неком свом свету,пуном имагинације и маштарења.Живећу реално,и сањаћу и размишљаћу о ономе што је могуће,о свету који је суров и зао.И тако често,на некој граници прелома између јаве и сна,осећам се као да тонем у понор мојих жеља,успеха,разочарења,туг� �.И све се то одиграва као сукоб добра и зла.И у једном тренутку мој живот одише идилом и хармонијом,али тако реално,да ми се чини као да будно сањам.Често достигнем врхунац снова и враћам се у јаву као победник из рата,као добитник Нобелове награде за животно дело.Враћам се пуних руку,а отишла сма празних.Опет потискујем тугу,јер као што кажу „што те не сломи,то те ојача“.Моја снага су људи који ме воле и које волим.Без обзира што и у ову зору упловљавам без њих,ја сам опет срећна,јер су моји ђердани у мом срцу и у простору између јаве и сна.Сада имам једно мало срце које ми клија из прстију.Моји снови нестају са појавом првог сунчевог зрака,до следећег сусрета.А срце,остављам га тамо да сачува све лепо у тим сновима. Отворивши очи,пред мном се појавила уштиркана белина новог јутра,а мој сан је постао светлост.Погледам у небо,и опет видим плавичасти вео.То су небески драгуљи,а моји су сакривени у чаробном кутку између стварности и сна,у оном малом срцу.
У распону стварности и сна потрудите се да увек саставите комадиће сломљеног огледала,зацелите своја крила и поново летите у вихору живота као слободне птице.И запамтите,ви сте као једна мала звезда од иња у вртлогу зиме,тј. у овом хладном свету.




by : Mirchy

[mjsaska]

potreban mi je sastav na temu SVI NASI SNOVI POCINJU U MLADOSTI

[Sokka]

Jel neko moze molim vas da napise sastav na temu: Mladost je sretna jer za nju postoji budućnost?

[Milos66]

Treba mi sastav na temu "moja kritika drustva".HITNO!!!!!!!!!!!!

[Marea]

Hitno potreban status na temu "Moji snovi, moja mastanja", hvala unapred :)

[milutinac]

treba mi sastav na temu: ,,pokazao sam sta znam i umijem'' ili ,,nesklad izmedju zelja i mogucnosti''
treba mi za ponedeljak :) molim vas :D za 2-razred srednje

[Душица]

Da li neko ima temu ,, Veliki ljudi postoje u svim narodima i u svim vremenima,,

HITNOOOOO :igrac:

[g0ld-dvst]

Sastav/ esej na temu O kulturi? Bilo ko?

[Whisper1990]

Apsurdnost ljubavi cica Gorija


Ljubav je pokretac sveta. To je ono sto coveka motivise da ide napred, da se bori, da grabi dalje i da ne odustaje cak i kada se nadje u naizgled nemogucim problemima. Ljubav tera na svakakva dela, cak i pogresna tumacenja ljubavi dovode do nezamislivih dogadjaja. Cesto se desava da kada je covek toliko zaslepljen ljubavlju prema nekome ili necemu, ljudi sa strane iskoriste njegovo "slepilo" radi sopstvenih zadnjih namera.
Tako je i cica Gorio izvukao deblji kraj. Zaslepljen ogromnom ljubavlju prema cerkama, mislio je da im ispunjavanjem bezlicnih prohteva daruje srecu. Nije bio svestan da kupuje njihovu ljubav, tj privid ljubavi, trampi skupe poklone za malo paznje i saosecanja od strane svojih kceri. Nije video da su njegove kceri zeleele samo ispunjenje svojih hirova po svaku cenu, da su bile besne prazne ljusture ljudi koji su zadovoljstvo nalazili u necemu sto nema pravu vrednost. One su svog oca crpele finansijski i iskoriscavale dok su videle da vise nema sta da mu se oduzme, otme vise. Zatim su ga odbacile kao staru krpu, ne razmisljajuci sta ce biti s njim.
A roditelj, kao i svaki drugi, ne mari za sebe vec na prvo mesto svoju decu stavlja. Tako je on ziveo u nadi da ce mu se vratiti, da ce ga se setiti, i dalje ih neizmerno voleci, bez obzira na odbacivanje i koje je docekao od sopstvene krvi i mesa, bez obzira na sve, on ih je cekao i voleo. Apsurdno. Besmisleno. Ludo. Beskrajno. Kako samo roditelj moze.
Osim njegovih kceri, pohlepa je savladala i gospodju Voker, koja je htela da se izvuce iz brloga bede i videla u njemu sansu za to. Medjutim, videvsi da on mari samo za svoju decu, prezrivo ga je odbacila i svetila mu se tako sto mu je oduzela nesto malo preostalog komfora.
Prezren i siromašan stalno menja spratove i iznajmljuje jeftine sobe. Odrekao se duvana, otpustio berberina, prestao je da se puderiše, nije više nosio skupa odela, bivao je sve mršaviji. Dok je bio imućan, sa sezdeset i dve godine izgledao je kao da nema ni cetrdeset, imao je neceg mladalackog u osmehu, sada je ličio na izlapelog, nemocnog i bledog starca od sedamdeset godina". Koliko je njegova ljubav slepa, pokazuje slucaj kada je zakupio stan da bi njegova kcer Delfina imala gde da se sastaje sa Rastinjakom.
Tek na samrti, kad danima nije bilo njegovih kceri, jer nije bilo ni novca, prvi put će izraziti razocarenje i bunt: "Ne, one neće doci! Znam ja to ima već deset godina. Ja sam to pomisljao ponekad, ali nisam smeo da verujem".
Umro je cica Gorio sam i napušten od kceri, kao ubogi siromah. Ispratili su ga samo Rastinjak i Kristof, domar gospođe Voker. Kceri, za koje je sve zrtvovao, nisu dosle na sahranu - poslale su prazne kocije i kocijase.

[Whisper1990]

Teme i motivi srpskih romanticara




Песник – романтичар је сањалица и меланхолик, прожет болом због немогућности апсолутног остваривања и постизање бесконачности, којој романтичар страсно тежи. Из тог основног расположења извире своструко осећање: дубока патња због несавршености света и човека – светски бол, с друге стране, превазилажење те људске ограничености и коначности снагом своје маште, ироничним односом према свету, према самом себи и својој људској несавршености – романтичарска иронија.
Дубока, страсна емоција и пламена машта погодовале су развитку лирске поезије, која се одликовала непосредним, спонтаним изражавањем најдубљих субјективних доживљаја. Упоредо са писањем родољубивих песама, наши песници-романтичари неговали су и дух љубаве лирике. Петар II Петровић Његош, Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај и Лаза Костић даће свој лични, уметнички, непоновљиви допринос љубавној лирици у доба српског романтизма и с њима ће романтизам обасјавати све остале будуће епохе у српској књижевности.
Romantizam je bio poslednja epoha u evropskoj kulturnoj istoriji u kojoj se reč Ljubav pisala velikim slovom. Ono što je u vreme renesanse bila platonska ljubav, u novijoj evropskoj istoriji bila je romantična.
Najlepse srpske pesme 19. I 10. Veka nastale su kao izraz tuge zbog neuzvracene ili izgubljene ljubavi, zbog rastanka od voljenih ili njihove smrti, kao izraz slutnje sopstvenog skorog kraja, zala za mladosti, usamljenosti, sete, pesimizma... Pesnici su, po pravilu, usamljene, neshvacene duse koje najbolje osecaju tastinu zivota. Ipak, neki od njih nisu bili bez razloga nesrecni.
Branka Radicevica su savremenici veoma postovali, a narod je voleo njegove pesme. Bio je prvi lirski pesnik, a uz Vuka Karadzica Djuru Danicica vodio je borbu za narodni knjizevni jezxik. Bolest ga je prerano pokosila, umro je od tuberkuloze u 29.godini. Iako je bio cenjen za zivota, stigao ga je tuzan kraj- sahranjen je na sirotinjskom groblju u becu, gde je ziveo i radio. Nijedne srpske novine nisu objavikle vest o njegovoj smrti. Tek 30 godina kasnije, njegove kosti prenesene su iz Beca u Strazilovo, gde i danas pocivaju. Lezeci sam na samrtnickoj postelji, Branko se elegijom "Kad mlidijah umreti" oprostio od sveta.
Najveceg liricara medju srpskim romanticarima zadesila je velika nesreca. ZMAJ JE BIO OZENJEN Ruzom Licanin, zenom koju je obozavao i s kojom je imao petoro dece. Ljubav prema Ruzi pretocio je u lirski dnevnik "Djulici". Idila, nazalost, nije dugo trajala. Bio je lekar ali je nemocno gledao kako mu 1 po 1 dete umire, dok sve petoro nije odnela smrt. Da jos bude gore, ubrzo je i Ruz umrla. Skrhan bolom, pise "Djulice uveoke", zbirku elegicnih pesama punih patnje za najmilijima.
Vladislava Petkovica Disa je slava stigla posle smrti, dok su ga za vreme zivota kriticari omalovazavali. Govorilo se da je neobrazovan, nenacitan, neambiciozan, stvarali su sliku nezxrelog deteta, nesposobnog za normalan zivot. Tesko je ziveo, utehu je pronalazio u kafani. Sve dok nije poginuo, ironicno, na nacin maltene predvidjen koji jer opisao sam 6 godina ranije, naslovivsi svoju prvu zbirku pesama "Utopljene duse".
Francesko Petrarka je rekao da pesnici pocinju da zive tek onda kada umru. Radicevic, Zmaj, Dis i mnogi drugi ucinili su dovoljno za svog zivota da postanu besmrtni.