Pogledaj Punu Verziju : Епске народне песме о Косовском боју
Косовски циклус - Истакнуте личности:
* Бошко Југовић
* Вук Бранковић
* Југовић Војин
* Мусић Стеван
* Орловић Павле
* Цар Лазар - Лазар Хребељановић (1329-1389), кнез Рашке
* Царица Милица - кнегиња Милица Хребељановић
Стране личности:
* Цар Мурат - султан Мурат I
Мање истакнуте личности:
* Ваистина слуга - слуга Мусић Стевана
* Косовка девојка
* слуга Голубан - слуга кнеза Лазара
* слуга Милутин - слуга кнеза Лазара
Квази-историјске личности:
*Косанчић Иван
*Топлица Милан
Песме које припадају овом циклусу:
Косовски циклусКнежева вечера
Кнежева клетва
Косанчић Иван уходи Турке
Косовка девојка
Косовка дјевојка
Косовски бој
Мусић Стеван
Обретеније главе кнеза Лазара
Пропаст царства српскога
Слуга Милутин
Смрт мајке Југовића,
Смрт Милоша Драгиловића (Обилића)
Цар Лазар и царица Милица, о боју Косовском
Цар Лазар се приволева царству небеском
Царица Милица и Владета војвода
На телевизији често слусамо о Косову. Прва асоцијација на ту реч је Косовски бој
који се одиграо на Видовдан. Тада су се судариле две велике војске : српска и
турска. Срби су гинули за своју отаџбину и испоставило се да су велики и храбри
јунаци .
О Косовском боју много се причало и писале су се песме у којима су се хвалили
велики јунаци који су погинули за своју част, за своју веру и потомке.
Битка на Косову оставила је велики утисак, како на Србе, тако и на остале
народе.
Иако се одрзала веома давно, јос 1389. године, и дан данас се памти, а великаши
који су учествовали у битци и дан данас живе. Народи пишу и причају о њима и
славе их. Косовске песме углавном потицу од народа. Наравно, нико није знао
шта се тачно десило, нико није био на месту догађаја да би знао о чему да писе,
па су људи измишљали .
У песмама је било свега и свачега, и у свакој песми се величала храброст бораца.
Ове песме сврстане су у три групе, а прву групу су сачињавају песме у
којима се говори, како су Турци позвали кнез-Лазара у бој, како је кнез Лазар
проклео све који не дођу на бој, о тајној вечери.
Другу групу чине песме које описују сам бој на Косову, и њих је врло мало. Трећу
групу чине песме које описују оне који су презивели бој, сестре, зене, мајке.
У песмама Косовски великаши су били груби, нељубазни, упорни, тамни, жељни освете.
Борили су се достојанствено због љубави према отаџбини, због своје вере. Сви су
они имали исти циљ, као и њихов вођа кнез Лазар који је уистину и знао да никако
не могу побеедити турке, јер их има више, али се борио. Сви су издржали до краја,
до своје последње капи крви и заслужили су да се о њима писе и да се славе,
постују и воле, и да буду понос српског народа.
Овај догађај се памтио, памти и памтице се докле год је срба и српске земље и док
у нама живи крв предака наших.
Мајка Југовића је била жена која је имала девет синова и све их је изгубила у боју
на Косову. Њена велика љубав према синовима и бол због њиховог губитка
опевани су песми “Смрт мајке Југовића”.
Због велике бриге за своје синове и нестрпљења да сазна њихову судбину мајка је
молила бога за очи соколове и крила лабудова. Бог је услишио њену молбу и
поклонио јој оно сто је желела, јер је знао за њену велику трагедију. Када је мајка
стигла на Косово и видела своје синове мртве претрпела је велики бол, али није
заплакала. Била је тврда срца и одолела је том великом искушењу. Када се
вратила у двор и саопстила тужне вести, сви су плакали осим ње. Слушала је
гласан плач својих снаја и гледала њихов бол, али ни тада није заплакала. Она је
туговала негде дубоко у себи. У ноћи бдења коњ њеног сина Дамјана је
завриштао. Иако је знала због чега коњ вришти, желела је да јој неко скрене
мисли и каже погрешан одговор како би јој било лакше. Зато је питала да ли је
коњ жедан или гладан, а када јој је Дамјанова жена рекла да коњ вришти јер му
нема господара, мајчин бол био је јос већи, али је и њега издржала. Сутра ујутро
долетела су два црна гаврана крвавих крила који су испустили руку јунака у
мајчино крило! То је била рука њеног сина Дамјана и она је подстакла мајку на
сећање и размшљање о својим синовима. Њен бол је био огроман и није га могла
издржати. Био је толико велик, да се надула се и распрснула.
Љубав мајке Југовића према синовима је била огромна, а бол због њиховог губитка
јос већи. Иако је била јака и издрзљива није могла да преболи смрт својих синова
и њемо срце пукло од жалости. Љубав мајке Југовића према својим синовима је
симбол мајчинске љубави која нема границе и која се не може измерити.
Боске
Смрт мајке Југовића
Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
У тој војсци девет Југовића,
И десети стар Југ Богдане.
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана.
Што молила, Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова;
Па одлетје на Косово равно,
Мртвих нађе девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана,
И више њих девет бојних копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добрих коња,
А поред њих девет љутих лава.
Тад завришта девет добрих коња,
И залаја девет љутих лава,
И закликта девет соколова;
Ал ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила,
Већ узима девет добрих коња,
И узима девет љутих лава,
И узима девет соколова,
Па се врати двору бијеломе.
Далеко је снахе угледале,
Мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добрих коња,
Залајало девет љутих паса,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе непустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
Ал' завришта Дамјанов зеленко;
Пита мајка Дамјанову Љубу:
"Снахо моја, љубо Дамјанова,
Што оно вришти Дамјанов зеленко?
Ил' је гладан пшенице бјелице,
Ил је жедан воде са Звечана?"
Проговара љуба Дамјанова:
Свекрвице, мајко Дамјанова,
Нит' је гладан шенице бјелице,
Нит је жедан воде са Звечана,
Већ је њега Дамјан научио
До по ноћи ситну зоб зобати,
Од поноћи на друм путовати:
Па он жали свога господара
Што га није на себи донио!"
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
Долетјеше два врана гаврана,
Крвавијех крила до рамена,
И крвавих ногу до кољена,
Они носе руку од јунака,
А на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
Окретала, превртала с њоме,
Па дозивље љубу Дамјанову:
"Снахо моја, љубо Дамјанова,
Би л' познала чија ј' ово рука?"
"Свекрвице, мајко Дамјанова,
Ово ј' рука нашега Дамјана,
Јера бурму ја познајем, мајко,
Бурма са мном на венчању била."
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тихо бесједила:
"Моја руко, зелена јабуко,
Гдје си расла, гдје л' си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!"
Надула се Југовића мајка,
Надула се, па се и распаде
За својије девет Југовића
И десетим старим-Југ Богданом.
Песма Смрт мајке Југовића инспирисана је стварним догађајем, поразом српске
војске у бици на Косовом пољу (1389). У непосредној вези с овим догађајем
трагичним за српски народ, а самим тим и за певача, налази се погибија многих
војника. Историјски слој песме интегрисан је у старији, митолошки слој. Певач,
приказујући позадину косовског боја, користи старо усмено песничко наслеђе, у
ком се преплићу прехришћански обичаји и веровања, натприродне појаве,
демонска бића и поједини хришћански елементи. Он доступна естетска средства
користи с аспекта свог времена и схватања, што проузрокује привидну логичку
некохерентност песме.
ЕПСКЕ ПЕСМЕ О КОСОВСКОМ БОЈУ — МОТИВ УХОЂЕЊА ТУРСКЕ ВОЈСКЕ
У епској композицији песама косовског циклуса важан моменат представља
ухођење турске војске. Овај мотив се јавља у сложенијој композиционој схеми и обухвата
одлуку да се крене у ухођење, одлазак и повратак онога ко уходи, давање извештаја
(најчешће лажног), као и могућност описа турске војске. Овде се отвара и могућ
ност правдања српског пораза после извештаја о несагледивој турској сили.
Одмеравање српских и турских снага неће ићи у прилог мање бројној српској војсци, али
упркос томе, на основу ублаженог извештаја, кнез Лазар ће кренути у борбу.
У Вуковим Комадима од различнијех косовскијех пјесама Косанчић Иван
уходи Турке и саопштава какав је однос српске и турске војске:
Јесте силна војска у Турака;
Сви ми да се у со прометнемо,
Не би Турком ручка осолили
Народни певач на метафоричан, врло сликовит начин, пева о бројности турске
војске. Говорећи о песми из Вукове збирке, Нада Милошевић указује на
то да песма о ухођењу има функцију танане психолошке анализе ликова извидника,
Милошеве оданости Лазару и складне витешке повезаности између три војводе бојне
У песмама забележеним после Вука композициона схема ухођења је готово
иста као у његовим с том разликом што се јављају нове појединости у вези са простирањем
турске војске и реаговању Турака на предстојећи обрачун. Слика турске
војске је дата непосредно и посредно. Непосредно, где јунак казује оно што види,
други је посредно, саопштавање другом јунаку, најчешће Милошу, о бројности турске
војске. После тога следи подношење извештаја Лазару о бројности у облику лажног извештаја.
У песми Богољуба Петрановића Пропаст царства српског Милош Обилић
спрема Косовац Ивана да крене у турску ордију:
Обуче му турску ћеисију,
Штоно носе цареве делије,
И његове баше Једренлије;
Покри коња зеленом либадом,
Да га тамо не познају Турци,
Припаса му свијетло оружје,
Па га спреми у бојно Косово.
Бавећи се Петрановићевом песмом Пропаст царства српског Томо Маретић
указује на то да се четврти Вуков комад, који пева о ухођењу, налази и у Петрановићевој песми.
У Косовској песми из Шаулићеве збирке господа на вечери одлучује да пошаље
Топлицу Милана, који се издваја од осталих по знању језика:
А Милана тако оправише,
А Милана од Топлице бана,
Који знаде дванаест језика,
Што умије турски и арапски.
Наглашавање култа јунака лако је уочити јер народни певач даје изузетне врлине
ономе који креће у турску ордију. Топлица Милан је, не само јунак већ и неко ко је изучио књиге у Цариграду:
Да шаљемо Топлицу Милана,
Милан је тамо често проходио,
У Цариграду књиге изучио,
Језике све је докучио,
Са сваким може говорити —
На њега се неће нико ни сетити.
Турску може војску уходити,
Од Турака нама глас донети!
После ухођења Косовац Иван прича:
Ја сам турску уводио војску,
Од извора ђе вода извире,
Крај Ситнице, с обадвије стране,
До увора ђе вода увире,
Све је турска притиснула војска,
Од Мрамора до дрва Јавора.
А кака је у Мурата војска:
Стоји врисак хата и парипа,
Поврискују Турци у логору,
А турају сабље у облаке.
А све вичу и говоре Турци:
Што ђаура нема у Косово,
Да њиове сијечемо главе!
Муратова силна јесте војска.
Косанчић Иван уходи Турке
"Побратиме, Косанчић-Иване,
Јеси л' турску уxодио војску?
Је ли много војске у Турака?
Можемо ли с Турци бојак бити?
Можемо ли Турке придобити?"
Вели њему Косанчић-Иване:
"О мој брате, Милош Обилићу,
Ја сам турску војску уводио,
Јесте силна војска у Турака:
Сви ми да се у со преметнемо,
Не би Турком ручка осолили!
Ево пуно петнаест данака
Ја све ходах по турској ордији,
И не нађох краја ни хесапа:
Од Мрамора до сува Јавора,
Од Јавора, побро, до Сазлије,
До Сазлије на ћемер ћуприје,
Од ћуприје до града Звечана,
Од Звечана, побро, до Чечана,
Од Чечана врху до планине:
Све је турска војска притиснула,
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља као чарна гора,
Све барјаци као и облаци,
А чадори као и сњегови;
Да из неба плаха киша падне,
Ниђе не би на земљицу пала,
Већ на добре коње и јунаке.
Мурат пао на Мазгит на поље,
Ухватио и Лаб и Ситницу."
Још га пита Милош Обилићу:
"Ја Иване, мио побратиме,
Ђе је чадор силног цар-Мурата?
Ја сам ти се кнезу затекао
Да закољем турског цар-Мурата,
Да му станем ногом под гр'оце."
Ал' говори Косанчић Иване:
"Да луд ти си, мио побратиме!
Ђе је чадор силног цар-Мурата,
Усред турског силна таобора,
Да ти имаш крила соколова,
Пак да паднеш из неба ведрога,
Перје меса не би изнијело."
Тада Милош заклиње Ивана:
"О Иване, да мој мили брате,
Нерођени као и рођени!
Немој тако кнезу казивати,
Јер ће нам се кнеже забринути,
И сва ће се војска поплашити;
Већ овако нашем кнезу кажи:
Има доста војске у Турака,
Ал' с' можемо с њима ударити,
И ласно их придобит' можемо,
Јера није војска од мејдана,
Већ све старе хоџе и хаџије,
Који бој ни виђели нису,
Истаом пошли да се хљебом хране;
А и што је војске у Турака,
Војска им се јесте побољела
Од болести тешке срдобоље,
А добри се коњи побољели
Од болести коњске сакагије."
Лажна слика о турској војсци иде поново у прилог стварања култа Милоша
Обилића јер он иницира сакривање праве бројности турске војске да се Лазар не би
поколебао и уплашио.
Јасно је да је у драматичном тренутку одлуке после ухођења било неопходно
створити психолошку предност која би ишла у прилог српској војсци. Дакле, створити
осећај супериорности, посебно код кнеза Лазара, који је иначе у дилеми. Народни
певач на различите начине умањује снагу и број турске војске, а врло често,
поред формуле да је војска пошла не да ратује, већ да се храни хлебом користи и
формулу у којој налазимо оболелу турску војску или њу чине старци и деца, који
нису способни за бој.
КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА
Славу слави српски кнез Лазаре
У Крушевцу мјесту скровитоме.
Сву господу за софру сједао,
Сву господу и господичиће:
С десне стране старог Југ-Богдана,
И до њега девет Југовића;
А с лијеве Вука Бранковића,
И осталу сву господу редомЧ
У заставу војводу Милоша,
И до њега дв'је српске војводе:
Једно ми је Косанчић Иване,
А друго је Топлица Милане.
Цар узима златан пехар вина,
Па говори свој господи српској:
"Коме ћ' ову чашу наздравити?
Ако ћу је напит' по старјешству,
Напићу је Вуку Бранковићу;
Ако ћу је напит' по милости,
Напићу је мојим девет шура,
Девет шура, девет Југовића;
Ако ћу је напит' по љепоти,
Напићу је Косанчић-Ивану;
Ако ћу је напит' по висини,
Напићу је Топлици Милану;
Ако ћу је напит' по јунаштву,
Напићу је војводи Милошу.
- Та ником је другом напит' нећу,
Већ у здравље Милош-Обилића!
Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!
Прва вјеро, потоња невјеро!
Сјутра ћеш ме издат' на Косову,
И одбјећи турском цар-Мурату!
Здрав ми буди, и здравицу попој,
Вино попиј а на част ти пехар!"
Скочи Милош на ноге лагане,
Пак се клања до земљице црне:
"Хвала тебе, славни кнез-Лазаре,
Хвала тебе на твојој здравици,
На здравици и на дару твоме:
Ал' не хвала на таквој бесједи!
Јер, тако ме вјера не убила!
Ја невјера никад био нисам,
Нит' сам био нити ћу кад бити,
Него сјутра мислим у Косову
За хришћанску вјеру погинути;
Невјера ти сједи уз кољено,
Испод скута пије хладно вино!
"- А проклети Вуче Бранковићу!
Сјутра јесте лијеп Видов данак,
Виђећемо у пољу Косову
Ко је вјера, ко ли је невјера!
А тако ми Бога великога,
Ја ћу отић' сјутра у Косово
И заклаћу турског цар-Мурата,
И стаћу му ногом под гр'оце;
Ако ли ми Бог и срећа даде,
Те се здраво у Крушевац вратим,
Ухватићу Вука Бранковића,
Везаћу га уз то бојно копље,
Као жена куђељ' уз преслицу,
Носићу га у поље Косово!"
Бановић Страхиња
Нетко бјеше Страхинићу бане!
Бјеше бане у маленој Бањској,
у маленој Бањској крај Косова,
да такога не има сокола.
Једно јутро бане подранио,
зове слуге и к себе призивље:
"Слуге моје, хитро похитајте,
седлајте ми од мегдана ђога,
окитите што љепше можете,
опашите што тврђе можете,
јел ја, ђецо, мислим путовати:
хоћу Бањску оставити града,
мислим ђога коња уморити
и у гости, ђецо, одлазити,
у тазбину, у била Крушевца,
к милу тасту старцу Југ-Богдану,
ка шурева девет Југовића;
тазбина ме та жељкује моја".
Господара слуге послушаше,
те сокола ђога оседлаше;
опреми се Страхинићу бане:
уд'ри на се дибу и кадифу,
поноситу чоху сајалију,
што од воде чоха црвенија,
а од сунца чоха руменија;
окити се један српски соко,
па посједе ђога од мегдана,
одмах пође, у тазбину дође,
у тазбину, у била Крушевца,
ђе одскоро царство постануло;
а виђе га старац Југ Богдане,
и виђе га девет милих шура,
соколова девет Југовића:
мила зета једва дочекаше,
у наруче зета загрлише,
вјерне слуге коња прифатише;
зета воде на френђију кулу.
Код готове совре засједоше,
те господску ријеч бесјеђаху;
навалише слуге и слушкиње:
неко двори, неко вино служи.
Што бијаше ришћанске господе,
посједаше те пијаху вино:
уврх совре стари Југ Богдане,
с десне стране уза рамо своје
сједе зета Страхинића бана,
и ту сједе девет Југовића,
низа совру остала господа;
ко л' је млађи, двори господаре.
Но бијаше до девет шурњаја,
но шурњаје дворе упоредо,
дворе свекра силна Југ-Богдана,
и двораху своје господаре,
а највише зета поносита;
а слуга им једна вино служи,
служи вино једном купом златном,
златна купа девет бере литар';
ја да видиш друге ђаконије,
ђаконије, млоге госпоштине -
како, брате, ђе је царевина!
Позадуго бане гостовао,
позадуго бане зачамао,
поноси се бане у тазбини.
Госпоштине што је у Крушевцу,
досадише јутром и вечером
молећи се силну Југ-Богдану:
"Господару, силан Југ-Богдане,
љубимо ти свиленога скута
и десницу твоју билу руку,
ну потруди чудо и господство,
и поведи мила зета твога,
ну доведи Страхинића бана
у дворове и у куће наше,
да ми неку пошту учинимо".
Сваком Јуже хатар навршује.
Доке тако изредили били,
дуго било и вријеме прође,
и задуго бане зачамао.
Но да видиш јада изненада!
Једно јутро, кад огрија сунце,
мезил стиже и бијела књига
баш од Бањске, од малена града,
од његове остарјеле мајке, -
бану књига на кољено паде.
Кад разгледа и проучи књигу.
ал' му књига доста грдно каже,
књига каже ђе га куне мајка:
"Бе си, сине, Страхинићу бане?
Зло ти било у Крушевцу вино!
Зло ти вино, несретна тазбина!
Виђи књигу, нечувених јада!
Изубаха једна паде сила:
турски, сине, од Једрене царе,
а цар паде у поље Косово,
а цар паде, доведе везире,
а везире, несретне већиле.
Што је земље те облада царе,
сву је турску силу подигао,
у Косово поље искупио.
Притискао све поље Косово,
уватио воде обадвије:
покрај Лаба и воде Ситнице
све Косово сила притиснула.
Кажу, сине, и причају људи:
од Мрамора до сува Јавора,
од Јавора, сине, до Сазлије,
до Сазлије на ћемер-ћуприје,
од ћуприје, сине, до Звечана,
од Звечана, кажу, до Чечана,
од Чечана врху до планине'
турска сила притисла Косово.
Под број, сине, на тефтере кажу
но у цара сто хиљада војске
некаквога царева спахије,
што имају по земљи тимаре
и што једу љеба царевога
и што јашу коње од мегдана,
што не носе по млого оружа,
до по једну о појасу сабљу.
У Турчина, у турскога цара,
кажу, сине, Другу војску силну -
огњевите јањичаре Турке,
што Једрене држе, кућу билу;
јањичара, кажу, сто хиљада.
Кажу, сине, и говоре људи
у Турчина трећу војску силну -
некакога Туку и Манџуку,
а што хуче, а што грдно туче.
У Турчина војске свакојаке.
У Турчина једну кажу силу,
самовољна Турчин-Влах-Алију,
те не слуша цара честитога,
за везире никад и не мисли,
за цареву сву осталу војску
а колико мраве по земљици;
таку силу у Турчина кажу.
Он беза зла, сине, проћи не шће,
не шће с царем, сине, на Косово;
окренуо друмом лијевијем,
те на нашу Бањску ударио,
те ти Бањску, сине, ојадио:
и живијем огњем попалио,
и најдоњи камен растурио,
вјерне твоје слуге разагнао,
стару мајку твоју ојадио,
са коњем јој кости изломио,
вјерну твоју љубу заробио,
одвео је у поље Косово, -
љуби твоју љубу под чадором,
а ја, сипе, кукам на гаришту,
а ти вино пијеш у Крушевцу!
Зло ти вино напокоње било!"
Ја кад бане књигу проучио,
мука му је и жао је било:
у образ је сјетно, невесело,
мрке брке ниско објесио,
мрки брци пали на рамена;
у образ се љуто намрдио,
готове му сузе ударити.
А виђе га старац Југ Богдане,
виђе зета јутру на уранку;
плану Јуже како огањ живи,
Страхинићу зету проговара:
"О мој зете, бог ми с тобом био!
Што си, зете, јутрос подранио?
А у образ сјетно, невесело?
Од шта си се, зете, раздертио?
На кога си с', зете, ражљутио?
Ал' се шуре тебе насмијаше,
у јеглени ружно говорише?
Ал' шурњаје тебе не дворише?
Ал' махану тој тазбини нађе?
Кажи, зете, шта је и како је?
" Плану бане, па му проговара:
"Прођ' се, тасте, стари Југ-Богдане!
Ја сам с шурам' био у лијепо,
а шурњаје, господске госпође,
дивно зборе, а дивно ме дворе;
тој тазбини мојој мане нема.
Но да видиш што сам невесео:
стиже књига од малене Бањске,
баш од моје остарјеле мајке".
Каже јаде тасту на уранку:
како су ми двори похарани,
како су му слуге разагнате,
како ли је мајка прегажена,
како ли је љуба заробљена:
"Но мој тасте, стари Југ-Богдане,
иако је моја данас љуба,
љуба моја, ал' је шћера твоја:
срамота је и мене и тебе;
но мој тасте, старац Југ-Богдане,
мислиш ли ме мртва пожалити,
пожали ме док сам у животу.
Молим ти се, и љубим ти руку,
да даш мене ђеце деветоро,
ђецу твоју, а шуреве моје,
да ја, тасте, у Косово пођем,
да потражим душманина мога,
а царева грдна хаинина,
који ми је робље заробио.
А немој се, тасте, препанути,
ни за твоју ђецу убринути.
Ја ћу ђеци, мојим шуревима,
хоћу њима рухо пром'јенити,
а у турско рухо облачити:
око главе бијеле кауке,
а на плећи зелене доламе,
а на ноге меневиш-чакшире,
о појасу сабље пламените;
призват слуге и казаћу јунак
нека слуге коње оседлају,
оседлају, тврдо опасују,
нек пригрћу мрким међединам':
учинићу ђецу јањичаре.
Ја ћу ђецу шуре сјетовати:
каде са мном биду кроз Косово,
а кроз војску цара на Косову, -
пред њима ћу бити делибаша -
нек се стиде и нек се препану,
нек се свога боје старјешине.
Ко гођ стане у царевој војски,
ко гођ стане с нама говорити,
стане турски, окрене мановски,
ја с Турцима могу проговорит,
могу турски, и могу мановски,
и арапски језик разумијем,
и накрпат ситно арнаутски.
Проводићу ђецу кроз Косово,
сву ћу војску турску уводити,
док ја нађем душманина мога,
а Турчина силна Влах-Алију,-
који ми је робље поробио,
Нек шуреви биду у невољи,
ел сам, тасте, могу погинути;
код шурева нећу погинути,
јали ране ласно допанути".
Кад то зачу стари Југ Богдане,
плану Јуже како огањ живи,
Страхин-бану зету проговара:
"Страхин-бане, ти мој зете мили,
виђех јутрос да памети немаш.
Што ми ђеце иштеш деветоро,
да ми ђецу водиш у Косово,
у Косово, да их кољу Турци,
немој, зете, више проговарат, -
не дам ђеце водит у Косово,
макар шћери нигда не видио!
Мио зете, дели-Страхин-бане,
рашта си се тако раздертио?
Знаш ли, зете, - не знали те људи!
ал' ако је једну ноћ ноћила,
једну ноћцу с њиме под чадором,
не може ти више мила бити:
бог ј' убио, па је то проклето,
воли њему него тебе, сине;
нека иде, враг је однесао!
Бољом ћу те оженити љубом,
с тобом хоћу ладно пити вино,
пријатељи бити дови]ека;
а не дам ти ђецу у Косово".
Плану бане како огањ живи,
у иједу и тој муци љутој
не шће викнут ни призвати слуту,
за сеиза ни хабера нема,
но сам оде к ђогу у ахаре.
Ја како га бане оседлао,
како ли га тврдо опасао!
Па заузда ђемом од челика,
пред дворе га води у авлију
к бињекташу бијелу камену,
па се ђогу фати на рамена.
Погледује девет својих шура,
а шуреви у земљицу црну.
Бан погледну пашенога свога,
некакога млада Немањића,
а Немањић гледа у земљицу.
Кад пијаху вино и ракију,
сви се фале за добре јунаке,
фале с' зету и богом се куну:,
"Волимо те, Страхинићу бане,
но сву земљу нашу царевину".
Ал' да видиш јала на невољи!
Бану јутрос нема пријатеља:
није ласно у Косово поћи.
Виђе бане ђе му Друга нема,
сам отиде пољем крушевачким.
Ја кад био низ широко поље,
обзире се ка Крушевцу б'јелу,
неће ли се шуре присјетити,
неће ли се њима ражалити;
а кад виђе јутрос на невољи
ће му нема главна пријатеља,
паде на ум, па се досјетио
за његова хрта Карамана,
кога воли него добра ђога,
те привикну из бијела грла
(остало је хрче у ахару).
Зачу гласа, хитро потрчало
док у пољу пристиже ђогина;
покрај ђога хрче поскакује,
а златан му литар позвекује.
Мило било, разговори с' бане.
Оде бане на коњу ђогину,
те пријеђе поља и планине.
Ја кад дође у поље Косово,
кад сагледа по Косову силу,
ал' се бане мало препануо,
па помену бога истинога,
у ордију турску угазио.
Иде бане по пољу Косову,
иде бане на четири стране,
тражи бане силна Влах-Алију,
ал' не може бане да га нађе.
Спушти с' бане ка води Ситници
на једно је чудо нагазио:
на обали до воде Ситнице
један зелен ту бијаше чадор;
широк чадор поље притиснуо,
на чадору од злата јабука,
она сија како јарко сунце;
пред чадором побијено копље,
а за копље вранац коњиц свезан,
на глави му маха стамболија,
бије ногом десном и лијевом.
Кад то виће Страхинићу бане,
прохесапи и умом премисли:
баш је чадор силна Влах-Алије,
те ђогина коња пригоњаше,
копље јунак скиде са рамена,
те чадору врата отворио
а да види ко је под чадором.
Не бијаше силан Влах-Алија,
но бијаше један стари дервиш:
бијела му прошла појас брада,
с њиме нема нитко под чадором;
бекрија је тај несрећан дервиш,
пије Турчин вино кондијером,
но сам лије, но сам чашу пије,
крвав дервиш бјеше до очију.
Кад га виђе Страхинићу бане,
те му селам турски називаше,
пијан дервиш оком разгледаше,
па му мучну ријеч проговара:
"Да си здраво, дели-Страхин-бане
од малене Бањске крај Косова!"
Плану бане, препаде се љуто,
те дервишу турски одговара:
"Бре, дервишу, несретна ти мајка!
Рашта пијеш, рашта се опијаш,
те у пићу грдно проговараш
и Турчина зовеш каурином?
Шта помињеш некакога бана?
Ово није Страхинићу бане,
но ја јесам цареви делија:
једеци се царски покидаше,
у ордију турску побјегоше,
све делије хитро потрчаше
да једеке цару пофатамо;
ако кажем цару, ја везиру,
коју си ми ријеч бесједио,
хоћеш, стари; јада допанути".
Грохотом се дервиш осмјенуо:
"Ти, делијо, Страхинићу бане!
Знаш ли, бане, не знали те јади,
да сам саде на Голеч-планини,
да те видим у царевој војсци,
познао бих тебе и ђогина,
и твојега хрта Карамана,
кога волиш него добра ђога?
Знаш ли, бане од малене Бањске?
Познајем ти чело како ти је,
и под челом очи обадвије,
и познајем оба мрка брка.
Знаш ли, бане, не знало те чудо,
кад западох ропства у вијеку, -
пандури ме твоји ухитише
у Сухари врху на планини,
у руке ме твоје додадоше -
ти ме баци на дно од тамнице,
те робовах и тамницу трпљех
и зачамах за девет година;
девет прође, а стиже десета,
а тебе се, бане, ражалило,
те ти зовну Рада тамничара,
твој тамничар на тамничка врата,
изведе ме к тебе у авлију?
Знаш ли, бане, знаш ли, Страхинићу,
кад запита и мене упита:
"Ропче моје, змијо од Турака,
ђе пропаде у тамници мојој!
Мож' ли с', робе, јунак откупити?
" Ти ме питаш, ја право казујем:
"Могао бих живот откупити,
тек да ми се двора доватити,
очевине и пак постојбине;
имао сам нешто мало блага,
млоге лаве и млоге тимаре,
могао бих откуп саставити;
ал' ми, бане, вјеровати нећеш
да ме пустиш двору бијеломе:
тврда ћу ти јамца оставити,
тврда јамца - бога истинога,
другог јамца - божу вјеру тврду
како ћу ти откуп донијети".
И ти, бане, повјерова мене,
и пушти ме двору бијеломе,
очевини и тој постојбини.
А кад дођох грдној постојбини,
тамо су ме јади забушили:
у дворове, постојбину моју,
у дворове куга ударила,
поморила и мушко и женско,
на оџаку нико не остао,
но ти моји двори пропанули,
пропанули, па су опанули,
из дувара зовке проникнуле;
што су били лави и тимари,
појагмили Турци на миразе.
Кад ја виђех дворе затворене:
неста блага, неста пријатеља;
нешто мислих, па на једно смислих:
мезилских се ја дофатих коња,
те отидох граду Једренету,
одох к цару и одох к везиру.
Виће везир, па доказа цару
ја какав сам јунак за мегдана;
ођеде ме цареви везире,
ођеде ме и чадор ми даде;
цар ми даде од мегдана вранца,
и даде ми свијетло оружје;
потписа ме цареви везире
да сам војник цару довијека..
А ти, бане, данас к мене дође
да ти узмеш твоје дуговање,
а ја, бане, ни динара немам!
Страхинићу, - јада допануо! -
ђе ти дође да погинеш лудо
у Косову у војсци царевој?!"
Виђе бане, познаде дервиша,
од ђогата коња одсједаше,
пак загрли стариша дервиша:
"Богом брате, старишу дервишу,
на поклон ти моје дуговање!
Ја не тражим, брате, ни динара,
ни ја тражим твоје дуговање,
но ја тражим силна Влах-Алију,
који ми је дворе растурио,
који ми је љубу заробио;
кажи мене, старишу дервишу,
кажи мене мога душманина!
Братимим те и јоште једанпут,
немој мене војсци проказати,
да ме војска турска не опколи".
Но се дервиш богом проклињаше:
"Ти, соколе, Страхинићу бане,
тврђа ми је вјера од камена.
Да ћеш саде сабљу повадити,
да ћеш пола војске погубити,
невјере ти учинити пећу,
ни твојега љеба погазити:
иако сам био у тамници,
доста си ме вином напојио,
бијелијем љебом наранио,
а често се сунца огријао,
пуштио си мене вересијом;
не издадох ни додадох тебе;
не свјеровах, ели немах откуд;
од мене се немој побојати.
А што питаш и разбираш, бане,
за -Турчина силна Влах-Алију,
он је бијел чадор разапео
на Голечу, високој планини;
тек ти хоћу, бане, проговорит:
јаши ђога, бјежи из Косова,
ел ћеш, бане, погинути лудо.
У себе се поуздати немој,
ни у руку, ни у бритку сабљу,
ни у твоје копље отровано;
Турчину ћеш на планину доћи,
хоћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи:
код оружа и код коња твога
жива ће те у руке фатити,
хоће твоје саломити руке,
живу ће ти очи извадити".
Насмија се Страхинићу бане:
"Богом брате, старишу дервишу,
не жали ме, брате, од једнога,
тек ме војсци турској не прокажи".
А Турчин му ријеч проговара:
"Чујеш ли ме, дели-Страхин-бане!
Тврђа ми је вјера од камена:
да ћеш саде-ђога наљутити,
да ћеш саде сабљу повадити,
да ћеш сатрт пола цару војске,
невјере ти учинити нећу,
ни Турцима проказати тебе".
Збори бане, па подрани отлен,
обраћа се са коња ђогина:
"О мој брате, старишу дервишу,
појиш коња јутром и вечером,
појиш коња на води Ситници,
ну увјеџбај и право ми кажи
ђе су броди на тој води ладној,
да ја мога коња не углибим?"
А дервиш му право одговара:
"Страхин-бане, ти соколе српски,
твоме ђогу и твоме јунаштву
свуд су броди ђе гођ дођеш води".
Бан удари, воду пребродио,
и прими се на коњу ђогину,
прими с' бане уз Голеч планину;
он је оздо, а сунашце озго,
те огрија све поље Косово,
и обасја сву цареву војску.
Ал' да видиш силна Влах-Алије!
Сву ноћ љуби Страхинову љубу
на планини Турчин под чадором
У Турчина грдан адет бјеше:
каил сваки заспат на уранку,
на уранку, кад огр'јева сунце;
очи склопи, те борави санак.
Колико је њему мила била
та робиња љуба Страхинова,
пануо јој главом на криоце;
она држи силна Влах-Алију,
па чадору отворила врата,
она гледа у поље Косово,
те ти турску силу разгледује,
прегледује каки су чадори,
прегледује коње и јунаке.
За јад јој се очи откинуше,
те погледну низ Голеч планину,
виђе оком коња и јунака.
Како виће и оком разгледа,
Турчина је дланом ошинула,
ошину га по десном образу,
ошину га, па му проговара:
"Господаре, силан Влах-Алија,
ну се дигни, главу не дигао!
Ну опасуј мукадем-појаса,
и припасуј свијетло оружје,
ето к нама Страхинића бана,
сад ће твоју главу укинути,
сад ће мене очи извадити".
Плану Турчин како огањ живи,
плану Турчин и оком погледну,
па се Турчин гротом насмијао:
"Душо моја, Страхинова љубо,
чудно ли те Влашче препануло!
Од њега си џаса задобила:
кад т' одведем граду Једренету,
бан ће ти се и онђе призират!
Оно није Страхинићу бане,
већ је оно царев делибаша;
к мене га је царе оправио,
јал' је царе, јал' Мемед везире,
да ме царе зове на предају,
да ја војску цару не растурам:
препали се цареви везири
да им почем сабљу не ударим.
Но да можеш оком погледати,
ти се, душо, немој препанути
кад потегнем моју бритку сабљу,
те ошинем цар'ва делибашу,
нека другог већ не шиље к мене",
Страхинова проговара љуба:
"Господаре, силан Влах-Алија,
та л' не видиш? испале ти очи!
Оно није цареви делија, -
мој господар Страхинићу бане;
ја познајем чело како му је,
и под челом очи обадвије,
и његова оба мрка брка,
и под њиме пуљата ђогата,
и жутога хрта Карамана;
не шали се главом, господару!"
Ја кад зачу Туре Влах-Алија,
како ли се Туре придрнуло,
те поскочи на лагане ноге,
опасује мукадем-појаса,
а пињале остре за појаса,
и ту бритку сабљу припасује,
а све врана коња погледује.
У то доба бане пристасао.
Мудар бане, пак је иштетио:
на јутру му не зва добро јутро,
нити турски селам називаше,
но му грдну ријеч проговара:
"А ту ли си, један копилане,
копилане, царев хаинине!
Чије ли си дворе похарао?
Чије ли си робље поробио?
чију л' љубиш под чадором љубу?
Излази ми на мегдан јуначки!"
Скочи Турчин ка да се придрну,
једном крочи - до коња докрочи,
другом крочи - коња појахао,
притегну му обадва дизђена.
Ал' не чека Страхинићу бане,
но на њега ђога нагоњаше,
ла на њега бојно копље пушти.
Удари се јунак на јунака.
Пружи руке силан Влах-Алија,
у руку му копље уфатио,
па ти бану ријеч проговара:
"Копилане, Страхинићу бане,
а шта ли си, Влашче, премислило?
Нијес' ово бабе шумадинске,
да разгониш и да набрекујеш,
но је ово силан Влах-Алија,
што с' не боји цара ни везира:
што ј' у цара војске државине,
чини ми се сва царева војска
као мрави по зеленој трави;
а ти, море, мегдан да дијелиш!"
То му рече, бојно копље пушти,
од прве га обранити шћаше;
бог поможе Страхинићу бану,
има ђога коња од мегдана:
како копље на планини звизну,
соко ђого паде на кољена,
изнад њега копље прелетило,
ударило о камен студени,
натроје се копље саломило:
до јабуке и до десне руке.
Док сатрше она копља бојна,
потегоше перне буздохане.
Кад удара силан Влах-Алија,
кад удара Страхинића бана,
из седла га коњу изгоњаше,
а на уши ђогу нагоњаше;
бог поможе Страхинићу бану,
има ђога коња од мегдана,
што га данас у Србина нема,
у Србина, нити у Турчина,
узмахује и главом и снагом,
те у седло баца господара.
Кад удара Страхинићу бане
мучну алу силна Влах-Алију,
из седла га маћи не могаше,
тону вранцу коњу до кољена
у земљицу ноге све четири.
Буздохане перне поломише,
поломише и пера просуше,
па су бритке сабље повадили -
да јуначки мегдан подијеле.
Но да видиш Страхинића бана,
каку има сабљу о појасу:
ковала су сабљу два ковача,
два ковача и три помагача,
од неђеље опет до неђеље,
од челика сабљу претопили,
у острицу сабљу угодили.
Турчин ману, а дочека бане,
на сабљу му сабљу дочекао,
по поли му сабљу пресјекао.
Виђе бане, па се разрадова,
љуто сави и отуд и отуд,
еда би му главу осјекао,
јал' Турчину руке обранио.
Удари се јунак на јунака.
Не да Турчин главу укинути,
не да своје руке иштетити,
но се брани с оном половином:
половину на врат натураше,
и својега врата заклоњаше,
и банову сабљу оштрпкује,
све откида по комат и комат.
Обадвије-сабље исјекоше,
до балчака сабље догонише;
побацише њине одломчине,
од хитријех коња одскочише,
за била се грла доватише,
те се двије але понијеше на Голечу,
на равној планини.
Носише се љетни дан до подне,
док Турчина пјене попануше -
бијеле се како горски снијег,
Страхин-бана б'јеле, па крваве:
искрвави низ прси хаљине,
искрвави чизме обадвије.
А кад бану мука досадила,
тада бане ријеч проговара:
"Љубо моја, - тебе бог убио! -
које јаде гледаш на планини?
Но ти подби један комат сабље,
удри, љубо, мене, ја Турчина:
мисли, љубо, кога тебе драго".
Али Турчин љуто проговара:
"Душо моја, Страхинова љубо,
немој мене, но удри Страхина:
нигда њему мила бити нећеш,
пријекорна бити довијека,
кориће те јутром и вечером
ђе си била са мном под чадором;
мене бити мила довијека,
одвешћу те Једренету граду,
наредићу тридест слушкињица
нек ти држе скуте и рукаве,
ранићу те медом и шећером,
окитити тебе дукатима
саврх главе до зелене траве:
удри саде Страхинића бана!"
Женску страну ласно преварити:
лако скочи ка да се помами,
она нађе један комат сабље,
зави комат у везени јаглук
да јој билу руку не обрани,
па облеће и отуд и отуд,
чува главу Турчин-Влах-Алије,
а ошину господара свога,
господара Страхинића бана,
поврх главе по чекрк-челенци
и по њег'ву бијелу кауку;
пресјече му златали-челенку,
и пресјече бијела каука,
мало рани главу на јунаку:
поли крвца низ јуначко лице,
шћаше залит очи обадвије.
Препаде се Страхинићу бане
ђе погибе лудо и безумно,
а нешто се бане домислио,
викну бане из бијела грла
некакога хрта Карамана,
што је хрче на лов научио;
викну бане и опет привикну,
скочи хрче и одмах дотрча,
те банову љубу доватило.
Ал' је женска страна страшивица,
страшивица свака од пашчади,
баци комат у зелену траву,
љуто врисну, далеко се чује,
жута хрта за уши подбила,
те се с њиме коље низ планину,
а Турчину очи испадоше,
колико му нешто жао бјеше,
те он гледа што се чини с њоме.
Али бану друга снага дође,
друга снага и срце јуначко,
те оману тамо и овамо,
док Турчина с ногу укинуо.
Колико се бане уострио,
он не тражи ништа од оружа,
но му грлом бане запињаше,
а под грлом зубом доваташе:
закла њега како вуче јагње.
Скочи бане па из грла викну,
те набрекну оног хрта жута,
доке своју курталиса љубу.
Запе љуба бјежат низ планину,
она шћаше бјежат у Турака;
не даде јој Страхинићу бане,
за десну је руку ухитио,
приведе је к пуљату ђогату,
па се ђогу фати на рамена,
тури љубу за се на ђогина,
па побјеже бане упријеко,
упријеко, али попријеко.
Отклони се од те силе турске,
те долази у равна Крушевца,
у Крушевац, у тазбину своју.
Виђе њега старац Југ Богдане,
а срете га девет милих шура;
руке шире, у лица се љубе,
за лако се упиташе здравље;
а кад виђе стари Југ Богдане
обрањена зета и челенку,
просу сузе низ господско лице:
"Весела ти наша царевина!
Међер има у цара Турака,
међер има силнијех јунака,
који зета обранише мога,
кога данас у далеко нема".
Шуреви се њему препадоше.
Проговара Страхинићу бане:
"Немој ми се, тасте, раскарити,
ни ви, моје шуре, препанути;
у цара се не нађе јунака
да дохака мене и обрани.
Да ви кажем ко ме обранио,
од кога сам ране допануо:
кад дијелих мегдан са Турчином,
о мој тасте, стари Југ-Богдане,
онда мене љуба обранила,
љуба моја, мила шћера твоја, -
не шће мене, поможе Турчину".
Плану Јуже како огањ живи,
викну Јуже ђеце деветоро:
"Повадите ноже деветоре,
на комате кују искидајте!"
Силна ђеца баба послушаше,
те на своју сестру кидисаше,
ал' је не да Страхинићу бане,
шуревима ријеч говораше:
"Шуре моје, девет Југовића,
што се, браћо, данас обрукасте!
На кога сте ноже потргнули?
Кад сте, браћо, ви-таки јунаци,
камо ножи, камо ваше сабље,
те не бисте са мном на Косову,
да чините с Турцима јунаштво,
десите се мене у невољи?
Не дам вашу сестру похарчити, -
без вас бих је могао стопити,
ал' ћу стопит сву тазбину моју,
немам с киме ладно пити вино;
но сам љуби мојој поклонио".
Помало је такијех јунака
ка што бјеше Страхинићу бане.
О песми:
О Бановић Страхињи, тој тајанственој, славној скоро натприродној личности певали
су обогаљени, престрављени, са дивљењем и бојазни уз ракију и огњиште.
Код Бановић Страхиње постоји снажан контраст између божанског и људског.
Порука и суштина песме јесте оно што је важно, а то је да треба праштати !
Народ током векова није заборавио чојство Бановица Страхиње , који је и сада,
након много векова, популаран у Срба, управо јер певач говори о духовној величини прастања ,
и страхињи као симболу-носиоцу ове врлине.
Влах-Алија није обичан јунак. Он умногоме подсећа на Ахила из „Илијаде“: најбољи је
турски борац, не слуша никога, чак ни турског цара, ради како му се прохте, цео му се
живот састоји од убијања, пића и жена. Он је својеглав и горд, а у отетој Страхињиној
жени је пронашао тренутни мир који ни по коју цену не жели да изгуби.
Клетва кнежева
(Одломак)
Цар Мурате у Косово паде;
како паде, ситну књигу пише,
те је шаље ка Крушевцу граду,
на кољено српском кнез-Лазару:
"Ој Лазаре, од Србије главо,
нит'је било, нити може бити:
једна земља, а два господара;
једна раја, два харача даје.
Царовати оба не можемо,
већ ми пошљи кључе и хараче,
златне кључе од свијех градова
и хараче од седам година;
ако ли ми то послати нећеш,
а ти хајде у поље Косово -
да сабљама земљу дијелимо".
Кад Лазару ситна књига дође,
књигу гледа, грозне сузе рони...
Да је коме послушати било
како љуто кнеже проклињаше:
"Ко не дође на бој на Косово -
од руке му ништа не родило:
ни у пољу бјелица пшеница,
ни у брду винова лозица!"
Цар Лазар и царица Милица
Цар Лазаре сједе за вечеру,
покрај њега царица Милица;
вели њему царица Милица:
"Цар-Лазаре, српска круно златна,
ти полазиш сјутра у Косово,
с собом|Водиш слуге и војводе,
а код двора никог не остављаш,
царе Лазо, од мушкијех глава,
да ти може књигу однијети
у Косово и натраг вратити;
одводиш ми девет миле браће,
девет браће, девет Југовића:
остави ми брата бар једнога,
једног брата сестри од заклетве".
Њој говори српски кнез Лазаре:
"Госпо моја, царице Милице,
кога би ти брата највољела
да т* оставим у бијелу двору?"
"Остави ми Бошка Југовића."
Тада рече српски кнез Лазаре:
"Госпо моја, царице Милице,
када сјутра бијел дан осване,
дан осване и огране сунце,
и врата се отворе на граду,
ти ишетај граду на капију;
туд ће проћи војска на алаје:
све коњици под бојним копљима,
пред њима је Бошко Југовићу,
и он носи крсташа барјака;
кажи њему од мене благосов:
нек да барјак коме њему драго,
па нек с тобом код двора остане".
Кад ујутру јутро освануло
и градска се отворише врата,
тад ишета царица Милица;
она стаде граду код капије,
ал' ето ти војске на алаје:
све коњици под бојним копљима;
пред њима је Бошко Југовићу
на алату, вас у чистом злату;
крсташ га је барјак поклопио,
побратиме, до коња алата;
на барјаку од злата јабука,
из јабуке од злата крстови,
од крстова златне ките висе,
те куцкају Бошка по плећима.
Примаче се царица Милица,
ла увати за узду алата,
руке склопи брату око врата,
пак му поче тихо говорити:
"О мој брате, Бошко Југовићу,
цар је тебе мене поклопио,
да не идеш на бој на Косово,
и тебе је благосов казао:
да даш барјак коме тебе драго,
да останеш са мном у Крушевцу,
да имадем брата од заклетве".
Ал' говори Бошко Југовићу:
"Иди, сестро, на бијелу кулу;
а ја ти се не бих повратио,
ни из руке крсташ барјак дао,
да ми царе поклони Крушевац;
да ми рече дружина остала:
гле страшивца Бошка Југовића!
Он не смједе поћи у Косово
за крст часни крвцу прољевати
и за своју вјеру умријети".
Пак поћера коња на капију.
Ал' ето ти старог Југ-Богдана
и за њиме седам Југовића;
све је седам устављала редом,
ал' ниједан ни гледати неће.
Мало време затим постајало,
ал' ето ти Југовић-Војина,
и он води цареве једеке,
покривене са сувијем златом.
Она под њим увати кулаша,
и склопи му руке око врата,
ла и њему стаде говорити:
"О мој брате, Југовић-Војине,
цар је тебе мене поклонио,
и тебе је благосов казао:
да даш једек' коме тебе драго,
да останеш са мном у Крушевцу,
да имадем брата од заклетве".
Вели њојзи Југовић Војине:
"Иди, сестро, на бијелу кулу;
не бих ти се јунак повратио,
ни цареве једеке пустио,
да бих знао да бих погинуо!
Идем, сејо, у Косово равно
за крст часни крвцу прољевати
н за вјеру с браћом умријети".
Пак проћера коња на капију.
Кад то виђе царица Милица,
она паде на камен студени,
она паде, пак се обезнани.
Ал' ето ти славнога Лазара:
када виђе госпођу Милицу,
уд'рише му сузе низ образе;
он с' обзире здесна налијево,
те дозивље слугу Голубана:
"Голубане, моја вјерна слуго,
ти одјаши од коња лабуда,
узми госпу на бијеле руке,
пак је носи на танану кулу;
од мене ти богом просто било,
немој ићи на бој на Косово,
већ остани у бијелу двору".
Кад то зачу слуга Голубане,
проли сузе низ бијело лице,
па одсједе од коња лабуда,
узе госпу на бијеле руке,
однесе је на танану кулу;
ал' свом срцу одољет не може
да не иде на бој на Косово,
већ се врати до коња лабуда,
посједе га, оде у Косово.
Пропаст царства српскога
Полетио соко тица сива
од светиње - од Јерусалима,
и он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива,
веће био светитељ Илија;
он не носи тице ластавице,
веће књигу од Богородице, -
однесе је цару на Косово,
спушта књигу цару на колено,
сама књига цару беседила:
"Царе Лазо, честито колено,
коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
седлај коње, притежи колане!
Витезови, сабље припасујте,
па у Турке јуриш учините:
сва ће турска изгинути војска!
Ако л' волиш царству небескоме,
а ти сакрој на Косову цркву,
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,
па причести и нареди војску:
сва ће твоја изгинути војска,
ти ћеш, кнеже, с њоме погинути!"
А кад царе саслушао речи,
мисли царе мисли свакојаке:
"Мили боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
приволети царству земаљскоме,
земаљско је замалено царство,
а небеско увек и довека".
Цар воледе царству небескоме
а неголи царству земаљскоме,
па сакроји на Косову цркву, -
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,
па дозива српског патријара
и дванаест велики владика,
те причести и нареди војску.
Истом кнеже наредио војску,
на Косово ударише Турци.
Маче војску Богдан Јуже стари
с девет сина, девет Југовића,
како девет сиви соколова:
у сваког је девет иљад' војске,
а у Југа дванаест иљада,
па се бише и секоше с Турци,
седам паша бише и убише;
кад осмога бити започеше,
ал' погибе Богдан Јуже стари,
и изгибе девет Југовића,
како девет сиви соколова,
и њиова сва изгибе војска.
Макош' војску три Мрњавчевића:
бан Угљеша и војвода Гојко
и са њима Вукашине краље:
у свакога триест иљад' војске,
па се бише и секоше с Турци,
осам паша бише и убише;
деветога бити започеше,
погибоше два Мрњавчевића,
бан Угљеша и војвода Гојко,
Вукашин је грдни рана допо,
њега Турци с коњма прегазише,
и њиова сва изгибе војска.
Маче војску ерцеже Степане:
у ерцега млога силна војска,
млога војска, шездесет иљада,
те се бише и секоше с Турци,
девет паша бише и убише;
десетога бити започеше,
ал' погибе ерцеже Степане,
и његова сва изгибе војска.
Маче војску српски кнез Лазаре:
у Лазе је силни Србаљ био,
седамдесет и седам иљада,
па разгоне по Косову Турке,
не даду се ни гледати Турком,
да камоли бојак бити с Турци!
Тад би Лаза надвладао Турке, -
бог убио Вука Бранковића,
он издаде таста на Косову!
Тада Лазу надвладаше Турци,
и погибе српски кнез Лазаре,
и његова сва изгибе војска,
седамдесет и седам иљада!
Све је свето и честито било,
и миломе богу приступачно.
О ИЗДАЈИ ИЛИ НЕВЕРИ ВУКА БРАНКОВИћА
Име Вука Бранковића, обласног господара Косова, постало је синоним
за највећег издајника српског народа и српске државе. У таквом
га светлу приказују народно предање, а посебно епске народне песме,
због тога што је издао кнеза Лазара у боју на Косову, који је вођен између
Срба и Турака 15. јуна 1389. године, на Видовдан. У историјским изворима
који су настали у првим деценијама после битке на Косову, нема података о
Вуковој издаји, па се с разлогом поставља питање, због чега је народно
предање тако тешко оптужило једну историјску личност, чији су потомци
били признати владари српске државе и српског народа.
Три добра јунака
"Који оно добар јунак бјеше
што једанпут бритком сабљом мане,
бритком сабљом и десницом руком,
пак двадесет одсијече глава?"
"Оно јесте Бановић Страхиња."
"Који оно добар јунак бјеше
што два и два на копље набија,
преко себе у Ситницу тура?"
"Оно јесте Срђа Злопоглеђа."
"Који оно добар јунак бјеше
на алату коњу великоме,
са крсташем у руци барјаком,
што сагони Турке у буљуке
и нагони на воду Ситницу?"
"Оно јесте Бошко Југовићу."
Мусић Стеван
Вино пије Мусићу Стеване
у Мајдану чисто сребрноме,
у свом красном двору господскоме;
вино служи Ваистина слуга.
Кад се ладна поднапише вина,
ал' беседи Мусићу Стеване:
"Ваистино, моје чедо драго,
ја ћу лећи санак боравити,
ти вечерај, па се напиј вина,
па пошетај пред господског двора
па погледај чистом ведром небу:
је ли јасан месец на заоду,
је л' Даница на истоку звезда;
је ли нама путовати време
на Косово, лепо поље равно,
на рочиште честитоме кнезу.
Јер знадеш ли, моје чедо драго,
кад оно смо на заклетви били,
како нас је заклињао кнеже,
заклињао, проклињао љуто:
"Ко је Србин и српскога рода,
и од српске крви и колена,
а не дошо на бој на Косово,
не имао од срца порода,
ни мушкога ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило:
рујно вино ни шеница бела!
Рђом капо док му је колена!"
Леже Стева у меке душеке,
повечера Ваистина слуга,
повечера и напи се вина,
па ишета пред господског двора
и погледа чистом ведром небу:
јесте јасан месец на заоду,
јест Даница на истоку звезда;
јесте њима путовати време
на Косово, лепо поље равно,
на рочиште честитоме кнезу;
ла се шеће коњма у ахаре,
па изведе два коња витеза,
оседла и и оправи лепо,
једног себи, другог господару;
па се шеће у господске дворе,
и изнесе крстат свилен барјак,
на коме је дванаест крстова,
сви дванаест од чистога злата,
и икона светога Јована,
крсно име Мусића Стевана;
прислони га уз господског двора,
ла се шеће горе на чардаке,
да пробуди господара свога.
Кад је био чардаку на врати,
коб га коби Стеванова љуба,
загрли га, па га и пољуби:
"Богом брате, Ваистино слуго,
вишњим богом и светим Јованом!
Досад си ми верна слуга био,
одјако си богом побратиме,
немој будит господара мога;
јер сам, јадна, зао санак вид'ла:
гди полети јато голубова,
и пред њима два сокола сива,
испред нашег двора господскога;
одлетише на Косово равно
и падоше међ' Муратов табор, -
гди падоше, већ се не дигоше.
То, је браћо, ваше зламеније,
бојати се да не изгинете".
Ал' беседи Ваистина слуга:
"Драга секо, Стеванова љубо,
нећу, секо, невере чинити
господару и моме и твоме;
јер ти ниси на заклетви била,
како нас је заклињао кнеже,
заклињао, проклињао љуто:
"Ко је Србин и српскога рода,
и од српске крви и колена,
а не дошо на бој на Косово,
од руке му ништа не родило:
рујно вино ни шеница бела!
Не имао пољског берићета,
ни у дому од срца порода!
Рђом капо док му је колена!"
Па ја не смем невере чинити
господару и моме и твоме".
Већ ушета у чардаке горње,
па пробуди господара свога:.
"Устаните, драги господару,
јесте нама путовати време".
Уста Стева на ноге јуначке,
и умива своје лице бело,
и облачи господско одело,
па припаса сабљу оковану,
па узима кондир вина рујна,
те напија красну славу божју,
сретна пута и крста часнога,
у свом двору, за столом својијем;
војводи је то и пре и после.
Па ишета пред господске дворе:
уседоше два коња витеза,
разавише крстате барјаке;
ударише бубњи и свирале,
дигоше се богом путовати.
Бела и је зора забелила
на Косову, красном пољу равном.
Сусрете и Косовка девојка.
У руку јој два кондира златна,
оба златна, ал' обадва празна;
под пазуом клобук свиле беле;
за клобуком бела кита перја:
у дну перје сребром заливено,
а по среди златом преплетено,
и по вр'у бисером кићено.
Ал' беседи Мусићу Стеване:
"Божја помоћ, моја секо драга!
Гди си, душо, на ограшју била?
Откуда ти клобук свиле беле?
Дај ми, секо, клобук свиле беле,
да га познам кога је војводе;
а тако ми сретна пута мога,
невере ти учинити нећу!"
Ал' беседи Косовка девојка:
"Здраво да си, кнежева војводо!
Нисам нигди на ограшју била;
рано ме је пробудила мајка, -
ми ранимо те воду грабимо:
кад ја дођо на воду Ситницу,
ал' Ситница мутна и поводна,
носи, брате, коње и јунаке,
турске капе и бијеле чалме,
красне српске бијеле клобуке;
овај клобук близу краја беше,
ја загази у воду Ситницу
и увати клобук свиле беле:
брата имам од мене млађега,
носим клобук брату рођеноме, -
ја сам млада, мило ми је перје".
Клобук даде кнежевој војводи.
Чим га виде Мусићу Стеване,
чим га виде, тим га и познаде;
просу сузе низ господско лице,
удари се по колену руком,
чисти скерлет на колену пуче,
златна копча на десном рукаву:
"Тешко мени и до бога мога!
На мени је останула клетва
од мојега честитога кнеза!"
Клобук даде Косовки девојки,
па се маши у џепове руком,
те јој даде три дуката жута:
"Нај ти, секо, Косовка девојко,
а ја идем на бој на Косово
у пресвето име Исусово.
Ако бог да те се натраг вратим,
лепшим ћу те даривати даром;
ако л', секо, ја погибо амо,
помени ме по пешкешу моме".
Ударише коње мамузама,
па Ситницу воду пребродише,
ударише у цареви табор.
Како дође Мусићу Стеване,
три је паше био и убио.
Кад започе бити четвртога,
ту погибе Мусићу Стеване,
и са њиме Ваистина слуга,
и војске му дванаест иљада.
И ту нам је и кнез погинуо.
Ту су Србљи изгубили царство
честитога цара земаљскога.
Слуга Милутин
Долећеше два врана гаврана
од Косова поља широкога,
и падоше на бијелу кулу,
баш на кулу славнога Лазара;
један гракће, друга проговара:
"Да л' је кула славног кнез-Лазара?
Ил' у кули нигђе никог нема?"
То из куле нитко не чујаше,
већ то чула царица Милица,
па излази пред бијелу кулу;
она пита два врана гаврана:
"Ој, бога вам, два врана гаврана,
откуда сте јутрос полећели?
Нијесте ли од поља Косова?
Виђесте ли двије силне војске?
Јесу ли се војске удариле?
Чија ли је војска задобила?"
Ал' говоре два врана гаврана:
"Ој, бога нам, царице Милице,
ми смо јутрос од Косова равна,
виђели смо двије силне војске;
војске су се јуче удариле,
обадва су цара погинула;
од Турака нешто и остало,
а од Срба и што је остало,
све рањено и искрвављено".
Истом они тако бесјеђаху,
ал' ето ти слуге Милутина,
носи десну у лијевој руку,
на њему је рана седамнаест,
вас му коњиц у крв огрезнуо;
вели њему госпођа Милица:
"Што је, болан, слуго Милутине?
Зар издаде цара на Косову?"
Ал' говори слуга Милутине:
"Скин' ме, госпо, са коња витеза,
умиј мене студеном водицом,
и залиј ме црвенијем вином;
тешке су ме ране освојиле".
Скиде њега госпођа Милица,
и уми га студеном водицом.
и зали га црвенијем вином.
Кад се слуга мало повратио,
пита њега госпођа Милица:
"Што би, слуго, у пољу Косову?
Ђе погибе славни кнеже Лазо?
Ђе погибе стари Југ Богдане?
Ђе погибе девет Југовића?
Ђе погибе Милош војевода?
Ђе погибе Вуче Бранковићу?
Ђе погибе Бановић Страхиња?"
Тада слуга поче казивати:
"Сви осташе, госпо, у Косову.
Бе погибе славни кнез Лазаре,
ту су млога копља изломљена,
изломљена и турска и српска,
али више српска него турска,
бранећ, госпо, свога господара,
господара, славног кнез-Лазара.
А Југ ти је, госпо, погинуо
у почетку, у боју првоме.
Погибе ти осам Југовића,
ђе брат брата издати не шћеде -
докле гође један тецијаше;
још остаде Бошко Југовићу,
крсташ му се по Косову вија,
још разгони Турке на буљуке,
као соко тице голубове.
Бе огрезну крвца до кољена,
ту погибе Бановић Страхиња.
Милош ти је, госпо, погинуо
код Ситнице, код воде студене,
ћено млога Турци изгинули:
Милош згуби турског цар-Мурата
и Турака дванаест хиљада;
бог да прости ко га је родио'
Он остави спомен роду српском,
да се прича и приповиједа
док је људи и док је Косова.
А што питаш за проклетог Вука,
проклет био и ко га родио!
Проклето му племе и кољено!
Он издаде цара на Косову
и одведе дванаест хиљада,
госпо моја, љутог оклопника".
Милош Обилић (такође, понегде, и Милош Кобилић; у неким изворима) је био
српски витез, из средњег века, који се често спомиње и у српској епској
(јуначкој) поезији.
Најпознатији је као витез који је убио турског султана Мурата Првог у Косовској
бици 1389.
Овде наводимо неке различите чињенице о овој личности и његовом лику,
стварној личности и легендарном лику.
Нешто се зна, нешто, само, наслућује, а, вероватно, нешто ће остати и тајна - што
је и разумљиво јер се неке чињенице налазе у турским архивама које су "удешене"
према политици оног времена јер, не треба сметнути с ума, у бици је смртно
настрадао велики султан Мурат Први чији ће га старији син Бајазит (Бајазид)
наследити (узгред: први "потез" новог султана Бајазита, био је да убије рођеног
брата Јакупа (Јакуба) да не би дошло до борбе око престола!). Да ли ће, једног
дана, "а, можда, и пре", "изронити" нешто до сад непознато о оном српском јунаку
који је смртно ранио султана, не зна се.
Дакле, султан је убијен у борби, у јеку Косовске битке (у којој је погинуо и српски
кнез Лазар). Мурата је убио неки српски ратник; извори, историјски, ниједан,
досад, познат, не наводи име Милош Обилић. Једноставно, нема имена. Ни у
српским (познатим) ни у турским или неким трећим изворима. Како се он звао,
тајна је! Има мишљења да је Милош Обилић био млађи (од ње) и једини брат
Миице, књегиње, супруге кнеза Лазара, али да се, наводно, тај податак, у време
кад је Бајазит преузео власт, заташкао јер је Лазарева и Миличина пета кћер
Оливера узета у Бајазитов харем.
У народним епским песмама и легендама, Милош је слављен као херој
натприродног рођења и снаге (његова мајка је била вила или је његов отац био
змај; Милош је добио своју снагу од кобиљег млека, од чег потиче његово презиме
Кобилић или Кобиловић). Имао је изузетног коња по имену Ждрал. Милошеви
побратими су били Милан Топлица и Иван Косанчић, а његова вереница или жена
је била Мара, кћер кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице.
Према најпопуларнијој верзији легенде, 15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна
по грегоријанском календару, током Косовске битке (1389), Милош је дошао до
турског ратног логора претварајући се да је пребегао на њихову страну. У
погодном тренутку, кад га је султан примио у свом шатору, он га је смртно ранио
ножем „од учкура до бијела грла“. Према турским изворима, међутим, султан Мурат
Први је убијен после битке, кад је неки српски војник који се правио мртав - убио
султана кад му се приближио.
Милош Обилић је највећи српски јунак од кад постоје Срби и Српство. О Милошу
Обилићу је написано и испевано више него о било ком другом јунаку. У чем је
величина овог српског јунака над јунацима? Одговор је: у одржаној речи!
Он је дао своју реч уочи битке и одржао је. Зашто је, управо, он проглашен
највећим од највећих јунака? Да бисмо одговорили на последње питање, морамо
знати ко је био на другој страни против које је Милош устао и учинио јуначко дело.
"Ја невјера никад нисам био,
Нит' сам био нити ћу кад бити!
Него, сјутра, мислим, на Косову,
За хришћанску вјеру погинути!"
Милош је уочи Косовске битке (1389) био оптужен и под сумњом да
ће издати српског кнеза Лазара (у песмама цара!), али је Милош,
пред свима, дао завет - заклетву - положио своју реч да ће својом
руком и мачем пресудити туском султану Мурату.
"Сјутра јесте лијеп Видов данак,
Виђећемо у пољу Косову
Ко је вјера, а ко је невјера!"
Милош Обилић је важио за најбољег српског јунака. Када је био рањен у боју на
Плочнику, настала је општа паника у Српским редовима, али успео је да се
опорави и да се спреми за велику битку са Турцима на Косову. Веце пре одласка
на бој, кнез Лазар је одржао кнежевску вечеру на којој су биле све виђеније
српске војводе. По предању на тој вечери Вук Бранковић је прозвао Милоша
Облилића да сарађује са Турцима. Јер је два дана прије те вечере ослободио
српског љекара кога је заробила стража Вука Бранковића, а они су сматрали да је
он турски ухода. И у тој силној пометњи међу српским војводама када су то чули,
иако је већина њих била на Милошевој страни, Милош Обилић је устао подигао
пехар вина и рекао: "Честити кнеже Лазар, и ти Вуче Бранковићу, и ти Иване
Косанчићу, и ти Милане Топлица, и ви браћо Мусићи, и ти Јуже Богдане, и ви браћо
Југовићи, и ви сви остале српске војводе које сте с'нама и међ нама.
Завјетујем се пред овом светом сликом Исуса Христа, пред овим хљебом и вином
да ћу сутра на Косову убити Мурата, и какви будемо сутра на Косову бићемо такви
довјека." И после овог говора он напушта вечеру. Настала је мала паника у
српским редовима, али сутра дан на Косову пољу када је све било спремно и када
су српски попови завршили литургију, сви коњаници су навукли шљемове, једино
је Милош скинуо свој и бацио га. Када је битка отпочела, Милош је био на целу
војске, имао је копље и на свом коњу Ждралу, јахао ка Турском табору. По
предању Милош је имао веома доброг коња. Када је дошао до турског табора
окренуо је копље наопако, што је у то време значило предају. У првом тренутку
турски војници који су се налазили у табору око султана Мурата су
прокоментарисали да је Лазар остао без најбољег српског војводе. Док су други
рекли да буду на опрезу да није некаква подвала. Када су га разоружали,
наређено му је било да приђе и да се поклони султану.
То му је било идеално за остварење заклетве коју је дао вече пре тога. Када је
кренуо да се сагне и да се поклони, на пола пута је извукао сакривени нож испод
оклопа и распорио турског султана Мурата. Одмах су га војници ухапсили и
везали. Погубљен је одрубљивањем главе.
Косовка девојка
Уранила Косовка девојка,
уранила рано у недељу,
у недељу прије јарка сунца;
засукала бијеле рукаве,
засукала до бели лаката,
на плећима носи леба бела,.
у рукама два кондира златна:
у једноме лађане водице,
у другоме руменога вина.
Она иде на Косово равно,
па се шеће по разбоју млада,
по разбоју честитога кнеза,
те преврће по крви јунаке.
Ког јунака у животу нађе,
умива га лађаном водицом,
причешћује вином црвенијем
и залаже лебом бијелијем.
Намера је намерила била
на јунака Орловића Павла,
на кнежева млада барјактара.
И њега је нашла у животу.
Десна му је рука осечена
и лијева нога до колена,
вита су му ребра изломљена,
виде му се џигерице беле.
Измиче га из те млоге крвце,
умива га лађаном водицом,
причешћује вином црвенијем
и залаже лебом бијелијем.
Кад јунаку срце заиграло,
проговара Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
која ти је голема невоља,
те преврћеш по крви јунаке?
Кога тражиш по разбоју млада:
или брата, или братучеда,
ал' по греку стара родитеља?"
Проговара Косовка девојка:
"Драги брато, делијо незнана,
ја од рода никога не тражим:
нити брата, нити братучеда,
ни по греку стара родитеља.
Мож ли знати, делијо незнана,
кад кнез Лаза причешћива војску
код прекрасне Самодреже цркве
три недеље тридест калуђера?
Сва се српска причестила војска,
најпослије три војводе бојне:
једно јесте Милошу војвода,
а друго је Косанчић Иване,
а треће је Топлица Милане.
Ја се онде деси на вратима
кад се шета војвода Милошу:
красан јунак на овоме свету,
сабља му се по калдрми вуче,
свилен калпак, оковано перје,
на јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама;
обазре се и погледа на ме,
с себе скиде коласту аздију,
с себе скиде, па је мени даде:
"На, девојко коласту аздију,
по чему ћеш мене споменути,
по аздији, по имену моме:
ево т' идем погинути, душо,
у табору честитога кнеза;
моли бога, драга душо моја,
да ти с' здраво из табора вратим,
а и тебе добра срећа нађе,
узећу те за Милана мога,
за Милана, богом побратима,
кој' је мене богом побратио,
вишњим богом и светим Јованом;
ја ћу теби кум венчани бити".
За њим иде Косанчић Иване:
красан јунак на овоме свету,
сабља му се по калдрми вуче,
свилен калпак, оковано перје,
на јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама,
на руци му; бурма позлаћена;
обазре се и погледа на ме,
с руке скиде бурму позлаћену,
с руке скиде, па је мени даде:
"На, девојко, бурму позлаћену,
по чему ћеш мене споменути,
а по бурми, по имену моме:
ево т' идем погинути, душо,
у табору честитога кнеза;
моли бога, моја душо драга,
да ти с' здраво из табора вратим,
а и тебе добра срећа нађе,
узећу те за Милана мога,
за Милана, богом побратима,
кој' Је мене богом побратио,
вишњим богом и светим Јованом;
ја ћу теби ручни девер бити".
За њим иде Топлица Милане:
красан јунак на овоме свету,
сабља му се по калдрми вуче,
свилен калпак, оковано перје,
на јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама,
на руци му копрена од злата;
обазре се и погледа да ме,
с руке скиде копрену од злата,
с руке скиде, па је мени даде:
"На, девојко, копрену од злата,
по чему ћеш мене споменути,
по копрени, по имену моме:
ево т идем погинути, душо,
у табору честитога кнеза;
моли бога, моја душо драга,
да ти с' здраво из табора вратим,
тебе, душо, добра срећа нађе:
узећу те за верну љубовцу".
И одоше три војводе бојне:
њи ја данас по разбоју тражим".
Ал' бесједи Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
видиш, душо, она копља бојна,
понајвиша а и понајгушћа?
Онде ј' пала крвца од јунака
та доброме коњу до стремена,
до стремена и до узенђије,
а јунаку до.
свилена паса, -
онде су ти сва три погинула!
Већ ти иди двору бијеломе,
не крвави скута и рукава".
Кад девојка саслушала речи,
проли сузе низ бијело лице,
она оде свом бијелу двору
кукајући из бијела грла:
"Јао, јадна, уде ти сам среће!
Да се, јадна, за зелен бор ватим,
и он би се зелен осушио!"
Косовске песме
Природан прелаз од преткосовског ка косовском циклусу представљају оне песме
које приказују Лазара у служби Душановој и као наследника Душановог царства. У
њима се налази и један од елемената косовске легенде, тј. да ће српска држава
пропасти по божјој вољи.
Лазар је, одиста, био у Душановој служби (као што је код овога био угледна
личност и Лазарев отац Прибац). Душан је Лазара „поставио за ставиоца и оженио
Милицом, ћерком војводе Вратка, потомка Немањиног сина Вукана". За владе цара
Уроша Лазарева моћ је стално расла, а после Урошеве смрти, као самосталан
владар покоривши Николу Алтомановића (чија се област простирала од Рудника до
Дубровника) и још неке великаше, он је ставио под своју власт „читаво Поморавље
и северозападну Србију до Дрине и Саве". У то време почели су и Турци да упадају
у Србију, и у два маха били су потучени: код Параћина 1381. и код Плочника 1386.
Неколико година после ових пораза Турци су пошли на Србију с великом војском,
коју је предводио сам султан Мурат, „а са њиме су била и оба његова сина, Јакуб
и Бајазид, као и многе прослављене војсковоће из ранијих ратова (Евренос,
Сариџе, Балабан и др.).
Konstantin Dejanović (u pesmi: beg Kostadin) i brat mu Jovan Dragaš vladali su u
severoistočnom delu Makedonije kao turski vazali. „Politički centar Dejanovića bio je
Velbužd. Jovan Dragaš nosio je titulu despota (umro oko 1378), dok se Konstantin javlja
kao "gospodin". Konstantin je poginuo u boju na Rovinama 1395, boreći se na turskoj
strani protiv vlaške vojske."
Preko oblasti Konstantina Dejanovića, koji se i sam sa svojim odredom morao priključiti
Turcima, izbio je Murat na Kosovo u oblast Vuka Brankovića". Lazaru je poslao u pomoć
bosanski ban Tvrtko svoju vojsku pod vojvodom Vlatkom Vukovićem. „Sa Bosancima je
došao, kako izgleda, i jedan odred Hrvata pod banom Ivanišem Paližnom. Od srpskih
feudalaca koji su pomogli Lazara najvažniji je bio Vuk Branković, na čijoj se teritoriji boj i
odigrao.
Vuk Branković, koji je bio oženjen Lazarevom ćerkom Marom, držao je „krajeve
oko Prištine, Trepče, Zvečana, Sjenice i Polimlje južno od Prijepolja. Od ranijih gradova
kralja Vukašina prešli su pod njegovu vlast "Prizren i Skoplje". Posle bitke na Kosovu on
je jedno vreme pružao otpor Turcima, ali je najposle morao da im se pokori.
Uz Lazara su bili i njegovi sestrići Stefan i Lazar Musići. Nije poznato da li je i drugi
njegov zet Đurađ Stracimirović Balšić sudelovao u boju. Sasvim su fantastične docnije
turske vesti po kojima su kneza Lazara pomagali i Bugari, Arbanasi, Vlasi, Mađari, Nemci i
Česi: trebalo je prikazati tursku pobedu što težom i značajnijom. Do sudara je došlo na
Vidovdan 15. juna 1389. g. u blizini Prištine. O borbenom poretku imamo samo docnije
vesti koje se ne mogu proveriti savremenim izvorima, mada same po sebi izgledaju dosta
verovatne. Centrom turske vojske, koji se nalazio svakako onde gde je Muratovo tulbe,
zapovedao je sam sultan. Evropske trupe nalazile su se na desnom krilu pod Bajazidom,
azijske na levom pod Jakubom. Prema Muratu nalazio se knez Lazar sa glavninom svoje
vojske. Srpsko desno krilo držao je Vuk Branković (prema Jakubu), a levo Vlatko Vuković
sa Bosancima (prema Bajazidu).
Sam tok bitke malo je poznat. U početku su Srbi imali
izvesnog uspeha koristeći zabunu koja je nastala kod Turaka kada je „neko veoma
blagorodan" – to je po docnijim vestima Miloš Kobilić (Obilić) – „koga oblagaše zavidljivci
svome gospodaru i osumnjičiše kao neverna", pretvarajući se da kao prebeglica prelazi
na tursku stranu, ubio sultana Murata... Ali Bajazid je odmah energično preuzeo
sultansku vlast i komandu u svoje ruke, naredio da se pogubi i njegov brat Jakub i
izvojevao pobedu. Knez Lazar je pao u tursko ropstvo i pogubljen je po Bajazidovom
naređenju. Poznato je i to da su neki bosanski velikaši bili zarobljeni i odvedeni u Malu
Aziju; za njih se tek posle angorske bitke saznalo da su u životu. Izgleda ipak da Turci
nisu potpuno satrli srpsko-bosansku vojsku. Vuk Branković je uspeo da se spase, isto
tako i vojvoda Vlatko Vuković: stradao je, prema tome, najviše centar srpske vojske."
Kosovska bitka znači kraj samostalne srpske države. Ubrzo posle toga Turci su stavili
pod svoju kontrolu zemlje Vuka Brankovića: „Skoplje su mu oduzeli i od njega načinili
svoju vojnu bazu prema Srbiji, Zeti i Bosni; u ostale važnije njegove gradove, naročito u
Zvečan, smestili su svoje posade. Centralna oblast Balkanskog poluostrva bila je na taj
način čvrsto u njihovim rukama. Već su savremenici osetili značaj boja na Kosovu, i on
je brzo postao predmet legende, čije je stvaranje bilo olakšano i dramatičnim
pojedinostima samoga sukoba, podvigom Miloša Kobilića i pogibijom oba vladaoca".
Kako je nastala kosovska legenda i kakav je njen smisao?
„Čim je" – kaže Stojan Novaković – „događaj malo ustupio u prošlost, njega je
obuhvatila poezija. Već XV veka, a može biti i ranije, postale su pesme u kojima se
pevalo čudno delo Miloševo. Odmah se počelo pevati da je pobuda toga dela u tome što
je Miloš od nekoga svome gospodaru opadnut. Omiljeni naučnik s dvora despota
Stefana, Konstantin Filozof, u biografiji despotovoj, pisanoj 1431 – dakle, samo 42
godine posle boja kosovskoga – u položaju da dobro bude izvešten, piše o kosovskom
boju: „Usta, naime, knez Lazar i pođe na Turke. Boj se dogodi na mestu koje se zove
Kosovo, i bi ovako. Vojni ljudi su nastupali jedan protiv drugoga sa svojim zastavama. A
beše neki veoma odličan plemić (Miloš) kojega su zavidljivci bili opali gospodaru kao da
će neveru učiniti. I on, da bi posvedočio i vernost i junaštvo, izbere zgodno vreme i
zaleti se na samog velikog načelnika (turskoga), načinivši se kao da je begunac.
Put mu se otvori, a kad je bio blizu, zaleti se i satera mač u toga samog oholog i
strašnog samodršca (sultana). Tu i on sam padne od Turaka. I u prvi mah pokažu se jači
oni što su bili s Lazarom, i pobeda se privi na njihovu stranu. Ali ne beše to vreme
izbavljenja. Stoga u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenog cara, jer je bog tako
popustio te da se i onaj velikan (knez Lazar) i oni što su s njim bili uvenčaju vencem
mučeničkim. I šta je bilo potom? Blaženi se okonča sečenjem glave, a njegovi mili
drugovi primiše smrt istim načinom pre njega, moleći mu se što su mogli lepše da oni
svrše pre njega, te da njegovu smrt očima ne gledaju".
Ta srpska priča stavljena na hartiju oko 1431. godine, i autentična koliko god može biti,
zametak je i jezgro cele kosovske epopeje. U njoj su i sve glavne pobude njezine.
Značajno je da u njoj nema spomena o izdaji Vuka Brankovića. Ako bi se reklo da je to
zato što je tada u Srbiji vladao njegov sin Đurađ, odgovoriti bi se moglo da se kosovski
boj pevao još onda po svim srpskim zemljama, a Vuk nad svima vladao nije. Osim toga,
tako priča i vizantijski istorik Jovan Duka, koji je pisao posle 1463, a tako i Dubrovčanin
Crijević (Cerva, Tubero 1455 –1527) po izvorima iz naroda koji su u njegovo vreme bili
na raspoloženju. Srpski pisac sa samog kraja XV veka, kojega su Turci pri uzeću Novoga
Brda (1454) kao mladića zarobili i u janičare odveli, priča uglavnome ovako isto, samo
dodaje da se na Kosovu s knezom Lazarom nisu borili svi podjednako, nego da su
neki „gledali kroz prste", te da je „zbog te nevere, zavisti i nesloge nevaljalih i nevernih
ljudi bila izgubljena kosovska bitka". Ali ni M. Konstantinović, koji je ovo stavljao na
hartiju negde oko 1499, ne pominje Vuka Brankovića kao izdajnika, a o njemu govori
odmah zatim, bez ikakva znaka sumnje.
Nije mogućе anas prokljuviti kakvim je načinom i kako uz kosovsku epopeju prirasla misao
o izdaji Vuka Brankovića na Kosovu. Ako je ta misao prionula uz epopeju istom od XVI
veka, u koje se vreme hvataju njeni spomeni u izvorima, zanimljivo bi pitanje iskrslo:
otkuda baš u XVI veku, tako pozno, da se istakne baš to ime i nikoje drugo? Izlazilo bi
da su svakojako neki uzroci još u XV veku uvrzli ime Brankovića kao izdajnika u tu priču.
Mi smo nekada pomišljali na dinastičku borbu među Brankovićima i Lazarevićima na kraju
XIV i u početku XV veka (do 1413). No ni tome nema ni traga ni potvrde u pisanim
izvorima.
Dovoljno da XVI vek unosi u kosovsku epopeju i taj elemenat. Italijanski prevodnik Duke,
za kojega se ne zna kada je radio svoj prevod, ali koji ne može biti stariji od XV veka, ne
prevodi o kosovskom boju Dukinih reči, nego izlaže kosovsku priču na talijanskom sasvim
drugojačije nego Duka na grčkom. On već zna za izdajnika; naziva ga Dragosavo
Probiscio (Dragoslav Probić ili Probiš), i govori da se od svoga gospodara kneza Lazara
odmetnuo i oružje okrenuo protiv svoje braće hrišćana.
Od XVI veka unapredak razvio se kosovski ep s tim umetkom o izdaji. Izdaja je,
naposletku, konačno prionula uz ime Vuka Brankovića, neznano po kakvim uzrocima. I
pošto je izdaji povod bio u surevnjivosti koju ovlašno napominje i najstarija priča
Konstantina Filozofa, XVI je vek, kao nov dodatak, utvrdio tu surevnjivost među Vukom
Brankovićem i Milošem Obilićem. Poslednji priraštaj kosovskom epu biće onaj o uzroku te
surevnjivosti u razmirici dveju kćeri Lazarevih, Vukovice i Miloševice. Tako su se do kraja
XVI veka razvili svi elementi kosovske epopeje, i to lagano, i malo po malo. Pošto
pričanje M. Orbinija, izdano na svet 1601. godine, zakoračuje u XVI vek s punim oblikom
kosovske epopeje, i pošto je izvesno po gore pomenutim pisanim spomenima da je ista
epopeja u XV veku bila uža, drugojačija i manje sređena, mogli bismo s dosta sigurnosti
tvrditi da je glavna, najšira i najrazgranatija priča o kosovskom boju, sa svima svojim
epizodama i pojedinim pesmama, delo XVI veka.
„Spisi XVIII veka" – kaže Pavle Popović – „nemaju uglavnom, ništa više nego Orbini, i
samo ponavljaju njegovu legendu, s nekim sitnim dopunama. Takva su, npr., dva srpska
spisa: spis Kosovski boj (1714 –1715) i tronoški rodoslov (1791) koji se... služio
Orbinovim delom."
Posle se, kroz XVII i XVIII vek, čuva, dalje prepeva, i pomalo krši i lomi taj poetsko-
istorijski krug kosovskih narodnih pesama." „Epska priča narodnih kosovskih rapsodija XIX
veka" – kaže dalje Stojan Novaković – „nema već pomenute starije potpunosti. Ni to nije
tako slučajno kako izgleda na prvi pogled. Mi mislimo da su i pevači XIX veka imali neki
razlog što više nisu pevali pojedinosti o svaći kćeri i zetova Lazarevih, kao što se to
činilo ranijih vekova. To su stvari i logike i ukusa."
Zašto su pevači XIX veka zanemarili svađu kćeri i zetova Lazarevih, tome se nije teško
domisliti. Pevači XIX veka imali su nešto drukčiju ulogu nego njihovi prethodnici. Oni su
živeli u završnoj fazi borbe s Turcima, u fazi ustanaka, oslobođenja i stvaranja nezavisne
države. U to doba pesme o bitkama koje je vodila stara država, kao i druge pesme
ranijih vremena, morale su se prilagoditi novim potrebama. Pevači XIX veka, među kojima
su se mnogi i s puškom u ruci borili protiv vekovnog porobljivača, uzimali su iz starije
poezije ono što je najviše odgovaralo ovom istorijskom trenutku, što je najdublje
uzbuđivalo, pokretalo na borbu, vaspitavalo. Pevači XIX veka, očevidno, s obzirom na
položaj u kome su se nalazili, nisu mogli da prihvate svađu kćeri i zetova Lazarevih kao
uzrok jedne tako krupne nesreće kakvu je .predstavljala propast domaće države.
Taj uzrok je njima izgledao slab, ništavan. Ako bi njega primili, ne bi mogli da Miloša u
punoj meri učine narodnim junakom, da ga izdvoje od gospode, da mu dadu narodno,
seljačko poreklo. Trebalo je da Vuk mrzi Miloša ne zbog neke svađe među ženama, ne sa
nekih uskih porodičnih i ličnih razloga, nego zbog toga što tako mora da mrzi nevera
veru, izdajnik rodoljuba, gospodin seljaka. U tome je „logika i ukus" pevača XIX veka.
Odbacujući svađu, pevači XIX veka, s jedne strane, lišili su izdajstvo svakog
opravdanja, učinili ga jednim opštim pojmom – pod koji može da se podvede svaki
prestup prema otadžbini – i, sa druge strane, dali heroizmu kosovske epopeje određeniji,
narodni karakter. To je bilo u punom skladu sa zahtevima završne faze borbe protiv
Turaka.
Ali pogledajmo redom sve uzroke poraza na Kosovu, jer u tome i jeste suština kosovske
legende. Kao što je poznato, u pesmama kosovskog ciklusa nalazimo tri uzroka porazu:
nadmoćnost turske vojske, božju volju i izdaju Vuka Brankovića. Prvi uzrok je jako
naglašen u nekoliko pesama, a naročito u pesmama: Banović Strahinja i Kosančić Ivan
uhodi Turke. Turska vojska je – kažu ove pesme – nebrojena. „Svi mi da se u so
prometnemo, ne bi Turkom ručka osolili"; „da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi na
zemljicu pala, već na dobre konje i junake"; „da ti imaš krila sokolova, pak da padneš iz
neba vedroga, perje mesa ne bi iznijelo", – takvim i sličnim hiperbolama opisana je turska
sila.
Pa ipak, presudan uzrok porazu nije u tome. Da bog nije tako hteo, da Vuk nije
izdao, turska brojnost bi bila činilac koji ne odlučuje. Nju ne uzima u obzir ni Konstantin
Filozof. Po njemu, božja volja je jedini uzrok tragediji: „I u prvi mah pokažu se jači oni
što su bili s Lazarom, i pobeda se privi na njihovu stranu. Ali ne beše to vreme
izbavljenja. Stoga u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenoga cara, jer je bog tako
popustio te da se i onaj velikan (knez Lazar) i oni što su s njim bili uvenčaju vencem
mučeničkim". Prema Konstantinu Filozofu, dakle, Lazar i njegovi ratnici zadobili
su „nebesko carstvo" po božjoj volji i kroz borbu.
Misao o nebeskom carstvu koje zadobijaju hrabri ratnici veoma je stara, mnogo starija
od hrišćanstva. U sumersko-vavilonskom Epu o Gilgamešu, koji najmanje dve hiljade
godina prethodi hrišćanstvu, nasuprot sudbini ostalih pokojnika – koja je predstavljena
mračnim bojama – sudbina poginulih u boju naslikana je kao ugodna:
Ko je u boju poginuo – je li vide to? Da, videh:
njegovi otac i majka drže mu glavu
i njegova žena (kleči) pored njega.
U Mahabharati drevnih Indijaca, koja je završena najdalje u IV veku nove ere, nalazimo
veoma zanimljivo shvatanje o nebeskom i zemaljskom carstvu: „Ako misliš na svoju
dužnost, ne treba da se plašiš, – tako je govorio Kršna junaku Ardžuni – jer za jednog
viteza ne postoji ništa više od pravedne bitke. Blago vitezu kome dolazi takva borba
netražena, kao otvorena rajska vrata, o sine Pritin! A ako nećeš da preduzmeš ovu
zakonitu borbu, prenebregnućeš svoju sopstvenu darmu (vrlinu) i svoju čast i pasti u
greh. I svi će pričati večito o tvojoj sramoti, a za časnog čoveka sramota je gora od
smrti. Vođe ubojnih kola misliće da si ustuknuo od borbe iz straha i tako oni koji su te
cenili preziraće te. Oni pak koji ti žele zlo govoriće s podsmehom o tebi i kuditi te zbog
slabosti; šta ima bolnije od ovog? Ako budeš ubijen, zadobićeš raj; ako pobediš,
uživaćeš zemaljske radosti; stoga ustani, o Kuntin sine, i odluči se za borbu". Dakle,
nebesko i zemaljsko carstvo ne isključuje jedno drugo; i u jedno i u drugo put
vodi kroz borbu.
Ovakvo shvatanje nebeskog i zemaljskog carstva nastalo je u svom prvobitnom obliku
još u rodovskom društvu, pre mnogo hiljada godina, kad je rat bio jedan od osnovnih
vidova privrede. Biti hrabar u borbi protiv neprijatelja značilo je tada ispunjavati obavezu
ne samo prema živim saplemenicima nego i prema mrtvim precima. Junačko držanje bilo
je dug oca sinu i sina ocu. Otac je bio dužan da junačkom smrću proslavi sina, a sin da
ratničkim podvizima opravda herojsku očevu uspomenu. U Ilijadi i Odiseji starih Grka,
koje su nastale već u VIII veku stare ere, ima više primera za ovo. No najizrazitiji je u
ovome smislu odnos između Ahila i njegovog sina Neoptolema. Kad je Odisej došao u
donji svet i sreo Ahila, vladara nad mrtvim junacima, ovaj mu je uputio prvo pitanje o
tome da li je Neoptolem hrabar, da li prednjači u boju. A kad je Odisej ispričao kako je
Neoptolem neustrašiv, Ahilova duša je otišla široko koračajući – vesela što ima odličnog
sina.
Misao o nebeskom carstvu služila je prvobitno tome da se podstaknu ljudi na borbu. To
se lepo vidi i iz jedne stare meksikanske pesme: „Šta je naš zemaljski život? Zar ima
mrtvaca među nama? Ne, oni žive daleko na nebu, tamo gde su uteha i naslada.
Zadovoljstvo gospoda, tvorca života, nalazi se tamo gde pevaju vojnici, tamo gde se
diže dim ratne vatre..."
Kod Konstantina Filozofa do nebeskog carstva takođe se dolazi kroz borbu, ali kroz
borbu koja mora da se završi porazom.
Kako stvar stoji sa božjom odlukom o porazu? U Ilijadi i Odiseji, u Mahabharati i
Ramajani, na primer, bogovi ne samo da odlučuju o ishodu rata nego i sami učestvuju
kao pomagači ovoga ili onoga junaka. U Ilijadi bogovi su odlučili da Troja bude razorena,
ali su i dalje jedni pomagali Trojancima a drugi Grcima. Kod Konstantina Filozofa odluku
o „našem" porazu doneo je „naš" bog – u skladu sa hrišćanskim učenjem da se za
stradanja na zemlji dobijaju nagrade na nebu.
Ali naš narodni pevač bio je, izgleda, u mnogo većoj meri paganin nego hrišćanin.
Upravo, za njega se može reći ono što je Kocjubinski rekao Gorkome o
Huculu: „Hrišćanstvo je on iskoristio samo za to da ulepša svoju neznabožačku veru".
Hrišćansko nebesko carstvo on nije umeo i nije ni mogao da uskladi sa paganskim
zemaljskim carstvom. Naprotiv, on ih je prikazao u potpunoj protivrečnosti. To se
najbolje vidi iz pesme Propast carstva srpskoga. Lazar – kaže ova pesma – može da bira
borbu i pobedu (tj. zemaljsko carstvo) ili poraz (tj. nebesko carstvo). Lazar, u skladu sa
svojim svetačkim karakterom, bira drugo. Ali odmah zatim, u drugom delu pesme, on
ulazi u žestoku borbu, baš kao da se bori za zemaljsko carstvo, i bio bi pobednik da nije
bilo Vukove izdaje.
Otkuda ta protivrečnost? Prvo, nju je izazvala okolnost da je odluku o porazu doneo
jedan bog. Ako u tom pogledu uporedimo našu kosovsku epopeju sa Ilijadom, uočićemo
sledeće: ovde su bogovi propast Troje odlučili u četvrtom pevanju, ali ta je odluka
ostala mrtvo slovo sve do poslednjeg (dvadeset četvrtog) pevanja, jer su i dalje – i
posle odluke, kao i pre nje – jedni bogovi pomagali Ahejcima a drugi Trojancima; u takvoj
situaciji, razume se, borba Trojanaca nije bila besmislena, oni su još mogli da se nadaju,
dok je – međutim – borba Srba na Kosovu postala apsurdna onoga trenutka kad je jedini
bog popustio, kako kaže Konstantin Filozof, tj. kad je jedini bog doneo odluku o porazu.
Zašto se boriti kad bog hoće poraz? Treba umreti, a to se može i bez borbe – dovoljno
je za to pričestiti se i narediti se. Eto u kojoj meri je položaj hrišćanina bio beznadežniji
od položaja paganca. Ali – to je druga okolnost koja je izazvala protivrečnost – u
pevaču hrišćaninu kucalo je borbeno pagansko srce; on se rečju opredelio za nebesko
carstvo u koje se ulazi bez borbe, a stvarno je pošao putem koji je Kršna pokazivao
Ardžuni – putem rvanja sa neprijateljem, putem koji je paganca vodio i u jedno i u drugo
carstvo: ako umre – u raj, ako ostane živ – u zemaljske radosti. I po svoj prilici, poraz
po božjoj volji u kosovskoj legendi-patio je u narodnoj pesmi od ove protivrečnosti već
od samog početka.
Treći uzrok porazu – izdaja – sudeći prema izvorima, formirao se postepeno. U klici ga
nalazimo već kod Konstantina Filozofa: opadati tako velikog junaka i rodoljuba kakav se
pokazao Miloš, to u stvari znači izdajnički postupati. Nekih pedesetak godina zatim već
se govori o ljudima koji su „gledali kroz prste", o „neveri, zavisti i neslozi nevernih i
nevaljalih ljudi". U istom, XV veku pominje se i jedan određeni izdajnik: Probiscio. Njega u
XVI veku zauvek zamenjuje Vuk Branković.
Zašto je baš Vuk dobio to sramno ime, i zašto tek u XVI veku, pitanje je na koje ne
umemo tačno da odgovorimo. Bilo je različitih nagađanja, svakojakih kombinacija.
Najčešće se priznavala potpuna nemoć da se to pitanje reši. Pa ipak, vredi naglasiti
neke okolnosti zbog kojih je narod mogao da pripiše izdajstvo baš Vuku Brankoviću: on
je vladao na Kosovu, a nije poginuo u kosovskom boju; vlada njegovog sina Đurća
Brankovića, sa raznih razloga, bila je izuzetno teška narodu; najzad, za vlade Brankovića
srpska država konačno je propala. Sem toga, od prve četvrtine XV veka, kad je izbio
veliki seljački ustanak, pa do kraja XVI veka protiv turske vladavine javljale su se samo
izolovane bune. U to doba – kao što pokazuju najnovija istraživanja naših istoričara –
organizovanje većeg otpora onemogućavala je čvrsta centralna vlast, povratak na čisto
naturalnu privredu na selu – što se odrazilo u izdvajanju veoma malih teritorijalnih
jedinica međusobno nepovezanih – i postojanje domaćeg sloja koji se vezao za tursku
upravu i bio njeno uporište. I moguće je – čak je i prirodno – da je misao o Vukovoj
izdaji, u vezi s pomenutim okolnostima, ponikla baš u glavama tih ljudi koji su do pred
kraj XVI veka pokretali bezizgledne, očajničke bune.
Ti ljudi su se borili ne samo protiv Turaka nego i protiv povlašćenog domaćeg sloja koji
je podržavao tursku upravu. Taj domaći sloj (knezovi, slobodni seljaci, Vlasi-stočari, koji
su bili i turski vojnici) u očima raje morao je predstavljati mrskog izdajnika. Sasvim
prirodno, prema tome izdajniku raja je mogla da stvori lik izdajnika u prošlosti. Čije bi ime
vezala za taj lik? Među svim ličnostima u prošlosti Vuk je za to imao najviše uslova. Raja
je u kosovskom boju gledala početak svoje nesreće. Svoje muke u domaćoj feudalnoj
državi (pre Đurđa Brankovića) ona je već – uglavnom – bila zaboravila; uostalom, te
muke bile su neuporedivo manje nego one pod Turcima. A na Kosovu poginuli su knez
Lazar i veliki junak Miloš, poginuli su i neznatniji ljudi – dok je Vuk ostao živ. On je vladao
na samom Kosovu i nije poginuo! Ta činjenica – posle sto godina, negde između XV i XVI
veka, kad je turska vladavina već postala teška – mogla je da bude sasvim dovoljna za
pripisivanje izdajstva Vuku. U vezi s tim važno je i ono što je napomenuo Maretić: „Iz
starih i vjerodostojnih izvora izlazi da je Vuk sa svojom vojskom bio na Kosovu i borio se
s Turcima vjerno pomažući knezu Lazaru: najviše što se može dopustiti jest to da je
prije potpunoga svršetka bitke ostavio s ostacima svoje vojske bojište, kad je vidio da
je i onako već sve propalo. Otud je narod mogao pomalo razviti potpunu izdaju.
Osim toga treba znati da je Vuk Branković poslije kosovskoga boja živio u neprijateljstvu
s kneginjom Milicom i s njezinim sinovima Stefanom i Vukom radeći im o zlu kao i oni
njemu, a sve zato jer je Vuk Branković htio poslije smrti kneza Lazara da postane
gospodar čitave zemlje kojom je Lazar vladao. To neprijateljstvo moglo je utvrditi u
narodu mišljenje o izdaji Vukovoj, tj. mislilo se da to neprijateljstvo potječe iz izdaje
Vukove". Povrh toga, treba imati na umu i to da je narod vladavinu Đurđa Brankovića,
Vukovog sina, zapamtio po zlu i prokleo je u pričama i pesmama o Jerini. Da li je to
slučajno što dve najomrznutije ličnosti pripadaju jednoj istoj porodici? Ne, to ne može da
bude slučajno, one se međusobno uslovljavaju kao prokleti tipovi, kao izdajnici. I Jerina
je u stvari izdajnik: ona – na primer, u pesmi Oblak Radosav – ubija najbolje vojvode,
lomi krila krajini, uništava zaštitu otadžbine. A od kraja XVI veka, kad su – zbog sve
težih dažbina – otpočeli stalni pokreti protiv turske vlasti i kad su se protiv turskog
feudalizma – zbog njegove težnje da privilegovani domaći sloj pretvori u raju – počeli
boriti i sami knezovi, već stvoreni lik izdajnika služio je kao moćno oružje u borbi protiv
svih onih koji su ma u čemu i ma kako podržavali Turke.
Kao takvo oružje služio je ovaj lik i u XVI veku. I tada, kao i ranije, njega je pratila
ubitačna kletva:
Proklet bio i ko ga rodio!
Prokleto mu pleme i koljeno!
I u XIX veku kao i u ranijim vekovima, i u ustaničkim logorima kao i u hajdučkim i
uskočkim družinama, kroz bolne zvuke gusala i kao nož oštre i zvonke deseterce
odjekivao je kroz kneževu kletvu neumoljivi poklič otadžbine:
Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i kolena,
a ne došo na boj na Kosovo,
od ruke mu ništa ne rodilo:
rujno vino, ni šenica bela!
Ne imao poljskog berićeta,
ni u domu od srca poroda!
Rđom kapo dok mu je kolena!
Taj poklič, predavan od veka veku, od kolena kolenu, razlegao se po celoj našoj zemlji
kao nemilo-srdna poruka, kao strašna opomena, rastao i granao se i najzad bio izliven u
gvozdene, uništavajuće Njegoševe reči:
U pamet se dobro, Crnogorci!
A ko činja biti će najbolji,
a ko izda onoga te počne,
svaka mu se satvar skamenila!
Bog veliki i njegova sila
u njivu mu sjeme skamenio,
u žene mu đecu skamenio!
Od njega se izlegli gubavci,
da ih narod po prstu kažuje!
Trag se grdni njegov iskopao,
kako što je šarenim konjima!
U kuću mu puške ne visilo,
glave muške ne kopa od puške,
željela mu kuća muške glave!
Ko izdao, braćo, te junake
koji počnu na naše krvnike,
spopala ga bruka Brankovića,
časne poste za psa ispostio,
grob se njegov propa na ta svijet!
Ko izdao, braćo, te junake,
ne predava punje ni proskure,
nego pasju vjeru vjerovao!
Krvlju mu se prelili badnjaci,
krvlju krsno ime oslavio,
svoju đecu na nj pečenu io!
U pomamni vjetar udario,
a u lik se manit obratio!
Ko izdao, braćo, te junake,
rđa mu se na dom rasprtila;
za njegovim tragom pokajnice
sve kukale, dovijek lagale!
Nasuprot izdajniku – to je takođe jedna od bitnih osobina kosovske epopeje – data je
jarka slika heroja rodoljuba. Crte toga lika nalazimo kod Jugovića, kod Banović Strahinje,
kod Srđe Zlopogleđe, kod Musića Stevana i – ponajviše – kod Miloša Obilića.
Miloš Obilić i rečju i delom uči kako treba mrzeti izdajnika i kako treba biti veran domovini
čak i onda kad se u njoj doživi uvreda. On je najizrazitiji predstavnik naroda u sudaru sa
Turcima i izdajničkom domaćom gospodom. On je primer čoveka koji se poistovetio sa
otadžbinom, i zato mu je narod dao najviše pravo: da razluči veru od nevere,
patriotizam od izdajstva.
U Jugovićima – kako su predstavljeni u pesmama o samom kosovskom boju (u onima koje
govore o događajima pre boja nisu simpatični; u Vukovoj pesmi Opet zidanje Ravanice
Jugovići majstorima zakidaju nadnice) – našlo je uzbudljiv izraz herojsko pomirenje sa
smrću u borbi protiv neprijatelja. Čitajući pesmu Car Lazar i carica Milica, čovek ne može
da se otme utisku da je jutro polaska u boj bilo vedro, svetlo, puno žubora. Polje oko
Kruševca bilo je pokriveno zelenom travom. Na njoj, na drveću, na kućama, na mladim
junačkim licima drhtala je jasna sunčana svetlost. Sijali su kalpaci i čelenke, koplja i
sablje, lepršale se zastave. U susret tom punom životu jurila je nakazna smrt. Ljuba je
ispraćala vojna, sestra brata, majka sina. Milica je devet puta hvatala za uzdu
bratovljeg konja i devet puta sklapala bratu ruke oko vrata. I devet puta ponosne reči
junačke vere ispunile su grad i polje:
Idi, sestro, na bijelu kulu;
a ja ti se ne bih povratio...
Ne biti strašljivac, ne biti izdajnik, ne osramotiti se pred družinom – pred otadžbinom, to
je bila jedina misao, jedino osećanje. S tom mišlju i s tim osećanjem Jugovići su stigli na
Kosovo. A tada – kako je Filipović naslikao složnu braću – „devet belih poviše se pera,
devet teških koplja koštunica spustiše se". Na zamagljeno polje sletela je smrt, krvlju su
plinuli i Lab i Sitnica. Samo smrt mogla je da rastavi vernu braću. Tako Milutin i
izveštava Milicu:
Pogibe ti osam Jugovića,
đe brat brata izdati ne šćede –
dokle gođe jedan tecijaše.
Još ostade Boško Jugoviću,
krstaš mu se po Kosovu vija,
još razgoni Turke na buljuke.
I čovek ne može da se otme utisku da je narodni pevač – u XVI, i u XVII, i u XVIII, i u
XIX veku, kad god je izgovarao stihove: „krstaš mu se po Kosovu vija, još razgoni Turke
na buljuke" – uvek video živog Boška, njegovu plamenu zastavu i njegovu neumornu ruku
i sablju.
Banović Strahinja je onaj junak kome je turski derviš uputio laskave reči:
Tvome đogu i tvome junaštvu
svud su brodi đe gođ dođeš vodi.
On je bio prvi naš čovek kome su Turci učinili nepravdu i koji je osetio gorčinu izdaje. Ali
nije klonuo. Pre boja, ostavljen od prijatelja, napušten čak i od svoje žene, sam u
nepreglednoj turskoj vojsci, on je našao u sebi dovoljno snage da savlada grdosiju Vlah-
Aliju i da oprosti nevernoj ljubi. A u boju on je bio onaj „dobar junak" „što jedanput
britkom sabljom mane, britkom sabljom i desnicom rukom, pak dvadeset odsiječe glava".
Kakav zamah i otkos! Tako je mogla da kosi samo sablja koju su u vekovima ropstva – u
osvetničkoj žudnji – stezale hiljade ruku sirotinje raje.
Srđa Zlopogleđa je takođe „dobar junak" „što dva i dva na koplje nabija, preko sebe u
Sitnicu tura". On je srdit i zlih pogleda. Na rodnu zemlju navalile su mnoge štetočine i
naljutile ga. On više liči na vrednog poslenika nego na gnevnog ratnika. On postupa kao
dobar domaćin ustalac koji se odupire poplavi, gusenicama, skakavcima. On bi da ih sve
istrebi, da ih potpuno uništi, da svaku klicu zatre. Pažljivo, istrajno, odmerenim
pokretima, kao da budakom krči trnje, on nabija na koplje ne po jednoga, nego dva i dva
osvajača i baca ih u reku – neka voda odnese nečistoću i zarazu. Taj neumorni ustalac
kroz vekove je zagrevao raju i zvao je na podvige.
Musić Stevan je junak koji je kasno stigao na Kosovo. Bojao se kneževe kletve, spremao
se, žurio, i opet zadocnio. Njegova ljuba, koja je videla „zao sanak", pokušala je da ga
zadrži, ali on se nije bojao smrti; njegova jedina misao je bila da pogine na vreme, u
pravi čas, zajedno sa ostalom braćom. – To je bila jedina misao i Vasojevića Steve, koji
je takođe kasno stigao na Kosovo. Njega je ljuba ispratila s čedom u naručju – kao u
Ilijadi Andromaha Hektora. Ali taj prizor nije ga pokolebao; naprotiv, dao mu je snage da
namah i potpuno pregori život. U jednoj pesmi sa Novog Zelanda rečeno je
ratnicima: „Ako želite da uvećate svoju hrabrost, ako želite da ukrepite svoju
muževnost, približite svoj nos nosu svoje dece" (tj. recite im: zbogom). Deca su
najuzbudljivije oličenje otadžbine, budućnosti, života radi koga treba umreti. I zato je
Vasojević Steva mogao onako odlučno i ubedljivo da kaže sestri na rastanku:
Kad se rodi od zapada sunce,
onda ću ti sa Kosova doći.
Na Kosovu on se branio ne od smrti, nego od izdajstva. Poginuo je čim je njega pobedio. Kao i Musić, bio je duboko nesrećan što je to morao da učini kasnije nego drugi.
Niz herojskih kosovskih likova snažno završavaju stara Jugovićka i Kosovka devojka: herojska majka „tvrdoga srca", koja umire bez suze u oku, i junačka verenica, koja prevrće po krvi junake i zalaže ih hlebom i zapaja vinom.
Deca su najuzbudljivije oličenje otadžbine, budućnosti, života radi koga treba umreti.
I ato je Vasojević Steva mogao onako odlučno i ubedljivo da kaže sestri na rastanku:
Kad se rodi od zapada sunce,
onda ću ti sa Kosova doći.
Na Kosovu on se branio ne od smrti, nego od izdajstva. Poginuo je čim je njega pobedio.
Кao i Musić, bio je duboko nesrećan što je to morao da učini kasnije nego drugi.
Niz herojskih kosovskih likova snažno završavaju stara Jugovićka i Kosovka devojka:
herojska majka „tvrdoga srca", koja umire bez suze u oku, i junačka verenica, koja
prevrće po krvi junake i zalaže ih hlebom i zapaja vinom.
,,И ту мајка тврда срца била”
Песма,из које је овај стих,говори нам какав је бол мајке за својим синовима и мужем који су дали
главу за отаџбину.Морала је због своје преостале породице да буде сталожена и тврда срца.И она је
постала јунак као и њени синови.За отаџбину је дала не само главу,него што је још болније,своје
љубљене.Читајући ову песму,кренуле су ми сузе на саму помисао колико је жена то доживело.На крају је
видела гаврана,симбола несреће,како носи руку њеног сина и спушта јој је на крило.Заједно са снахом је
препознала руку по бурми и тада њено ,,тврдо срце”препуче од бола.И мајка,као и њена деца,дала је и
срце и главу за своју отаџбину.
Биљана Егељић VI-1
Женски лик из косовског циклуса
Од свих жена које су пропатиле због губитка најмилијих издвојићу ону чије је срце
од туге препукло – Мајку Југовића.
Рат доноси патњу, бол, страдање. Сазнање да је рат из дома однео све, од
најмлађе до најстарије мушке главе, девет синова, младих Југовића и десетог
старог Југ Богдана, ни најснажније срце не би могло поднети. Храбра да се суочи
са истином на лицу места, а да сузу не пусти. Јаких осећања да пред удовицама
својих синова не попусти, не јаукне. То може само она која их је изнедрила. Дубок
бол носи у себи, али га не исказује, као да не признаје њихово бесповратно
одсуство. Дивим јој се због јаког карактера. Спремна је да достојанствено поднесе
очај, не преда се. Издржљива све док није видела отргнуту руку сина свога, и тек
тада је туга, непријатељ срца, савладала. Света и нечујна кад живот даје и кад се
са животом растаје. ено величанство Мајка буди спокој, снагу, једину искрену
љубав и патњу.
Дијана ДОНЧИЋ, 6/2
Женски лик који у мени буди осећај за лепо и племенито
Било је хиљаду триста тридесет и пето лето Господње. Мирис грожђа сазрелог на
падинама родног краја мешао се са хуком пролазећих река досежући до обала
двеју Морава.
На двору одјекује смех као сребрна звона док свуда се разлива раскош, сјај и
лепота. Родила се господару девојчица. И наденули јој име Милица. Да сваком
буде мила. Да милост око себе шири, и, „да живи у милости Божијој―, рекао је
њен отац. Њен отац је био војвода Вратко. Са пореклом или без њега, Милица је
увек ширила љубав и доброту. Расла је и постала велика госпођа. Тако лепа и
млада удала се за Лазара Хребељановића, српског кнеза. Родила је три сина и пет
кћери. Најстарији син Стефан требало је једног дана да преузме престо. Била је
најбоља мајка, мајка мајкама. Желела је само једно! Срећу својој деци, своме
мужу и Србији. Знала је да влада поред кнеза, свог мужа. Била је верна. Али, коме
верна? Србији, Господу, мужу, срцу, савести. Мајка српских синова.
Ипак, није дуго уживала у срећи. Дошао је дан када је мужа отпратила у Косовски
бој. Срце јој се стегло, а хладноћа увукла у душу. Испратила је и браћу своју и
многе српске јунаке. Срце јој се слама, душа топи, свет руши. Милица ипак остаје
храбра. Црни дан освану и вратише јој мужа посеченог, мртву браћу и мртве
српске јунаке. Опет Милица остаде храбра. Преузела је престо и владала сама
неколико година. Може ли се описати таква жена? Замислите, морала је да уда
своју кћер за турског султана Бајазита да би одржала мир у Србији. То је била
рана за њу, непреболна рана која је крварила до краја њеног живота. И док је
корачала према манастиру Љубостињи, мислила је на Србију.
Анђели је понесоше на крилима својим, у сусрет своме мужу, да гледају заједно
Србију одозго.
Димитрије СТОЈАНОВИЋ, 6/2
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.