Pogledaj Punu Verziju : Епске народне песме о Марку Краљевићу
Дјевојка надмудрила Марка
Сестра Леке капетана
Женидба Марка Краљевића
Лов Марков са Турцима
Марко Краљевић и 12 Арапа
Марко Краљевић и Алил-ага
Марко Краљевић и Арапин
Марко Краљевић и бег Костадин
Марко Краљевић и брат му Андријаш
Марко Краљевић и вила
Марко Краљевић и Вујовић Матија
Марко Краљевић и Вуча џенерал
Марко Краљевић и Ђемо Брђанин
Марко Краљевић и кћи краља Арапскога
Марко Краљевић и Љутица Богдан
Марко Краљевић и Мина од Костура
Марко Краљевић и Муса Кесеџија
Марко Краљевић и орао
Марко Краљевић и соко
Марко Краљевић и Филип Маџарин
Марко Краљевић у Азачкој тамници
Марко Краљевић укида свадбарину
Марко пије уз рамазан вино
Марко познаје очину сабљу
Орање Марка Краљевића
Смрт Краљевића Марка
Турци у Марка на слави
Песме о Марку Краљевићу обухватају веома дуг период, од Душановог до хајдучког времена.
У Српском рјечнику Вук Стефановић Караџић каже: „Никакога Србина нема који не
зна за име Марка Краљевића. (О Марку Краљевићу имају песама и приповедака сви
Јужни Словени и други балкански народи.) Ја ћу овђе назначити о њему оно што
се слабо у пјесмама налази, него се приповиједа. Приповиједа се да је Марко био
много јачи од осталијех садашњијех а јамачно и ондашњијех људи... Ја сам у
ђетињству гледао у Сријему у крчми манастира Крушедола гђе је Марко намолован
како једном руком маторога вола држи за реп преко рамена и носи на леђима
идући управо ... За његова Шарца једни приповиједају да му га је поклонила
некака вила, а једни опет да га је купио у некакијех кириџија: прије Шарца веле да
је мијењао много коња, па га ниједан није могао носити; кад у некакијех кириџија
види шарено губаво мушко ждријебе, учини му се да ће од њега добар коњ бити, и
узме га за реп да омахне око себе као што је остале коње огледао, али се оно не
дадне ни с мјеста помаћи; онда га купи у кириџија, излијечи га од губе и научи
вино пити.
За смрт Марка Краљевића различно се приповиједа: једни веле да га негђе у селу
Ровинама убио некакав каравлашки војвода Мирчета златном стријелом у уста, кад
су се Турци били с Каравласима; други казују да му се у таквоме боју заглибио
Шарац у некакој бари код Дунава и да су онђе обојица пропали; у крајини
Неготинској приповиједа се да је то било у једној бари онђе близу Неготина испод
извора Царичине: онђе има и сад бара и зидине од старе цркве, за коју говоре да
је била начињена на гробу Маркову. Трећи кажу да је у такоме боју толико људи
изгинуло да су по крви попливали коњи и људи, па Марко онда пружио руку к небу
и рекао: „Боже, што ћу ја сад?" На то се бог смиловао и некакијем чуднијем
начином пренио и њега и Шарца у некаку пећину, у којој и сад обојица живе: он,
забодавши своју сабљу под греду или је ударивши у камен, легао те заспао, па
једнако спава, пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све
помало излази испод греде или камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља
испод греде или камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет на свијет изићи.
Једни говоре да је он у ту пећину побјегао кад је први пут видио пушку и пошавши
да је огледа (да ли је истина да је онака као што се приповиједа) пробио из ње
сам себи длан, па онда рекао: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може
убити најбољега јунака" ".
Краљ Марко владао је од 1371. до 1395. године. Престоница му је била у Прилепу.
За све време своје владавине признавао је турску врховну власт, а после
косовске битке, за владе цара Бајазида, морао је да учествује и у турским војним
походима. У таквом Једном походу је и погинуо 1395, у боју на Ровинама против
влашког војводе Мирче. Према Константину Филозофу, Марко је пред своју
погибију рекао: „Ја кажем и молим господа да буде хришћанима помоћник, а ја
нека будем први међу мртвима у овом рату".
Све што историја зна о Марку своди се на то да је он био незнатан владар.
Међутим, у песмама и причама он је највећи јунак. Зашто је то тако – не може се
поуздано рећи. Може бити да је за време његове владе народ био поштеђен разних
тешких намета и да је касније, под теретом турских насиља, успомена на такво
стање имала пресудан значај за стварање јуначког лика Марка Краљевића.
Познато је да су се песме о Марку Краљевићу певале већ у XВИ веку. До нас су
дошле песме из каснијег времена. Од њих одређенију историјску подлогу имају
само две-три, али и све остале – ма колико биле испуњене догађајима непознатим
историји – верно одражавају стање нашега народа пре и за време турске
владавине. У неким песмама – као што су Марко Краљевић познаје очину сабљу,
Марко Краљевић и Мина од Костура, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко пије
уз рамазан вино – сачувана је историјска истина да је Марко признавао власт
турског цара и да је ратовао за његов рачун. У једној песми он то сам изриком
каже:
Нисам слуга, нити дворим кога,
но у Стамбол цара честитога,
а код њега не мислим другога
док је моја на рамену глава.
И, одиста, ниједном другом Турчину, и уопште ниједном човеку, Марко – онакав
какав је у песмама – никад се није покорио. Његова је сабља увек била жедна
турске и насилничке крви, и кад би се из свих песама сабрале турске главе које је
он посекао – испала би грдно велика гомила.
Но и Маркова покорност самом турском цару је веома чудновата. Тешко је рећи да
ли је то више покорност или непокорност. Марко је тобоже у некаквом рођачком
односу према цару, као посинак према поочиму. Али то је више на речи него на
делу. У ствари, однос је дубоко непријатељски. Цар држи годинама Марка у
тамници. Марко убија на хиљаде верних царевих поданика. Марко је – не једанпут –
догнао цара до дувара. Цар је – не једанпут – задрхтао од Маркова гнева.
Очевидно, то није никакво пријатељство. Али ту лежи и велика противречност. С
једне стране, Марко помаже цару, то је ван спора, са друге стране, – и најчешће у
исти мах – он му наноси огромну штету. Како све то да се разуме?
Можда би се могло примити следеће објашњење. У доба када је живео Марко, турска сила је
била у напону и није било те снаге која би могла да је сруши. Дакле, стварност за коју се
морао везати песнички лик Марка Краљевића карактерише несменљиво турско господство.
Турци су били у земљи, њихове снаге су биле неизмерне, за дуго време на промену тога
стања није се могло ни мислити. Према томе, народни певач био је принуђен да постави
Марка Краљевића у основи историјски верно – као турског вазала. Али у народном певачу,
који је био притиснут турским неделима, горела је пламена жудња за осветом. Из те жудње
се родио пркосни и ратоборни лик Марка Краљевића. Ако се Турци нису могли протерати из
земље, ако је њихова власт – хтело се то или не – била неизменљива чињеница, њихове
главе ипак могла је да сече сабља, њихова ребра могла је да пребија топузина. Ту сабљу
и топузину дао је народни певач у руке Марку Краљевићу.
Остављена на милост и немилост Турцима, вешана на ченгеле, набијана на коље,
пљачкана и срамоћена, сиротиња раја је кроз песму и звуке гусала изливала
срџбу увређених и слала свог непобедивог јунака да дели мегдане „од истока паке
до запада", да кажњава насилнике, да ослобађа робље, да штити правду, да
заступа човечност. Сви који су насртали на нашу земљу, сви који су је глобили и
пустошили – Турци, Арапи, Латини и остали – нашли су се лицем у лице са
срдитим и страшним Марком Краљевићем. Он је био неумитни судија који је стизао
свакога злочинца. Он је – у песми – извршавао казну коју је изрицао и свим срцем
желео својим непријатељима пођармљени и понижени народ.
У тамним вековима ропства народ је стварао полетну слику ненадмашног јунака у
кога је „оштра сабља, рука самовољна", који је дорастао сваком подвигу, јер је
мудрији и јуначнији од свих душмана. Пред тим неукротивим џином – а такав је
хтео да буде сам народ – турска власт, господство и надмоћност претварали су се
у прах. По народној песми, као што је познато, султан мора да моли Марка, султан
и његова царевина зависе од Маркове снаге. Ретки су тренуци кад се у песми
признаје турска надмоћност. То је само у два-три случаја. У једној прилици мајка
Јевросима саветује Марка да поступи по турској жељи:
И бог ће нам, синко, опростити,
а Турци нам неће разумјети.
У другој прилици, кад је Марко хтео да казни крвника Бећир-агу, моле га они које
је ага злостављао:
„Богом брате, Краљевићу Марко,
пушти нама агу Бећир-агу,
да нас Турци не би погазили,
сиротињу нашу цвијелили."
Тад се Марко у све мисли снађе,
пушти врага, нек му није трага.
Тешко Србљем ђе им није Марка!
Надмоћност Маркова над Турцима, и над свим другим непријатељима, изражена је
не само у његовој превеликој физичкој снази него и у јачини и бистрини његовог
ума. Многобројне противнике Марко уништава не само својом тешком руком него и
својом великом памећу. Он може да буде прек, плах и нагао као ретко ко, али као
ретко ко он уме да буде и лукав, стрпљив и опрезан. У извесним тренуцима он је
спреман да без колебања кидише на читаву војску, да загази у најопасније
сукобе, чак и без оружја. Али у другим тренуцима он је јунак по својој мудрости,
по способности да превари непријатеља. Он улази у двор Мине од Костура
прерушен као калуђер и игра „ситно калуђерски", јер је то одиста најбољи начин
да без муке савлада разбојника који му је разорио кућу и заробио жену. Он
мудрошћу, у ствари, побеђује и џина Латинина, па и самог Мусу Кесеџију. У
Латинима, који су у народној песми оцењени као старе варалице, Марко је кадар
да направи чудо од јунаштва, али је исто тако кадар и да надмудри латинске
варалице. Док сви сватови пију, Марко, који је познат као „тешка пијаница", не
окуша ни вино ни ракију, трезно размишља о латинским замкама, и саветује своје
друштво да седи под оружјем. Или, други пут, да би обмануо турске уходе, он учи
сватове да измењају коње, и тако доводи шпијуне у смешну недоумицу:
Ми смо свате уходили дивно:
ка да бјеше Краљевића Марка,
ма не бјеше коња Марковога;
ка да бјеше војевода; Јанко,
ма не бјеше коња Јанковога;
ка да бјеше Старина Новаче,
ма не бјеше коња Новакова;
ка да бјеху два Подреновића,
ма немаше коња њиховијех;
ка да бјеше Бановић Секула,
ма немаше коња Секулова;
ка да бјеше дијете Грујица,
ма немаше коња Грујичина.
Иста ова особина Маркова снажно је наглашена и у песмама других балканских
народа. Тако, у једној македонској песми прича се како је нека чудновата девојка
забранила женидбе и удадбе док се сама не уда. Сиромаси момци моле Марка да
их спасе беде невиђене. И он пође. С њиме је и Милош, и војвода Јанко, и
Момчило, и дете Грујица, и Реља Шестокрили. Кад су били близу двора опаке
девојке, она их је угледала са чардака, где је везла на златном ђерђеву. Одмах је
затражила од мајке бојну опрему. И ова – „хала халетина" – дала јој је коња
ластавицу, свилени барјак, буздован, сабљу, волујску камџију и самур-калпак.
Коњ ластавица је полетео, а наши јунаци су се разбегли куд који. Но девојка их је
све скупила камџијом, испитала их ко су и откуда, а онда бацила на земљу свој
калпак и наредила да га дигну, па ко га дигне и метне на главу томе ће бити жена
а остале ће побити. Милош је једва померио калпак, војвода Јанко га дигао до
колена, Момчило више колена, дете Грујица до појаса, Реља Шестокрили до „белог
грла", а Марко га најбоље подигао, али га није на главу метнуо.
Девојка се наљутила, бацила их у тамницу и давала им само „сува хлеба и студене
воде". О празницима би им додала нешто боље, али би их сваког једанпут ударила,
а Марка и два и три пута. Тако је потрајало три године. А онда су се договорили да
побегну, и тако су и учинили. Но она је то опазила и почела да их гони на коњу
ластавици. Кад је то видео, Марко се одвојио од другова, обукао калуђерско рухо
и сео крај шарене чесме – не би ли ту зауставио девојку. И, одиста, не познавши
га, мислећи да је прави калуђер, она га је запитала да ли су туда прошли такви и
такви људи. На то је он одговорио да су прошли јуче рано, и приметио да она јаше
коња и држи сабљу не као јунак него као жена, и – дабоме – понудио се да
покаже како то треба радити. А кад се дохватио коња и сабље, са девојке је
полетела глава. Мртва глава је проклела Марка да му се за гроб не зна, као што га
у српској песми Урош и Мрњавчевићи куне отац Вукашин. На крају ослобођени
момци и девојке доносе своме заштитнику разне дарове.
У једној другој македонској песми – о Секули и латинском краљу – особито је
истакнута изванредна Маркова стрпљивост. Латински владар, лажљивац и подлац
као и у српском песништву, поставља Секули веома тешке задатке и излаже га
највећим опасностима, не би ли тако избегао удају своје кћери. Прво, он тражи од
њега да се бори против Арапина, нарочито за то храњеног; затим, да уђе у усијану
пећ; и најзад, да преплива Црно море и да с оне друге обале донесе три златне
јабуке. Мада ово траје веома дуго, недељама и недељама, Марко остаје потпуно
миран и – што је веома занимљиво – у свакој од поменутих ситуација тражи савет
и помоћ од Шарца, који одиста веома паметно и храбро налази излазе из свих
тешкоћа.
Сем тога, надмоћност Маркова над Турцима, и над другим непријатељима, – а то је
надмоћност ка којој је тежио сам народ у вековима ропства – изражена је у
српским песмама и на други начин. То је надмоћност правде, поштења, морала, за
које се бори Марко. Најчешће, Марково јунаштво извире из дубоке љубави према
човеку који је у невољи. Најчешће, за херојски подухват Марко је надахнут тугом
због утамниченог друга, унесрећене девојке, ојађене сиротиње, незаслужене
патње, и надахнут је гневом због насиља и свакојаког нечовештва.
О томе сведочи велики број песама. У једној између осталих – где прича мајци
како се препао од страшног Турчина отмичара – Марко сам каже да му је жалост
за несрећном снахом улила потребну храброст:
Ја погледах на ђевојку, мајко,
кад ђевојка грозне сузе пушта,
све мараме сузам' поквасила,
стакају се ђогу низ копита.
Кад ја виђех, моја стара мајко,
а тако ми бога праведнога,
све ми срце пуче за ђевојком,
па помислих, стара моја мајко,
боље ми је погинути овђе
но срамотно дома долазити;
па потегох даровницу ђорду,
њом ударих Белил-агу страга
по рамену и по десној руци,
а зажмурих очи обадвије,
да не виђу кад ћу погинути.
Кад погледах на Турчина, мајко,
кад ту аге Белил-аге нема,
но му стоје бакрачлије празне;
на лабуду нема господара,
него двије поле око коња.
У стварању оваквог Марковог лика народни певач нарочити удео приписује мајци
Јевросими, која клетвом гони сина да суди „ни по бабу ни по стричевима" и да по
цену живота спасе невољника. У песми Марко Краљевић избавља бега
Константина налазимо и ове стихове:
Сагнула се Јевросима мајка,
сагнула се доле по трпези,
и узима два мермер-камена,
извадила беле дојке своје,
па удара камен по камену
и заклиње Краљевића Марка:
„Сине Марко, моје чедо драго,
тако ми те камен не убио,
и тако ти ране материне,
иди, Марко, те искупи бега!"
Маркова надмоћност над Турцима и другим непријатељима, – ато је надмоћност
коју је народ себи желео – огледа се, поред осталог, и у томе што он многе тешке
окршаје узима као некакве лаке забаве, као игре. Марко често тера шегу са
својим противницима. Тако он поступа у песмама: Прво јунаштво, Марко Краљевић
и Вуча џенерал, Марко Краљевић укида свадбарину, Орање Марка Краљевића,
Марко пије уз рамазан вино и у другим песмама.
Марко је за Турке као кобац за преплашене врапце. Марко је горостас коме је
земља тесна, снага којој судара није доста. Марко је отелотворена тежња
притиснутог народа да се опаше неодољивом силом и да поломи ропске оквире
живота.
Та народна тежња достиже врхунац у оним песмама у којима су опеване Маркове
победе над злим вилама и над другим страшилима или у којима се пева како виле
помажу Марку. У оно доба кад су људи стојали збуњени и ужаснути пред
неиспитаним и неукроћеним силама природе, жеља да се те силе савладају и
учине савезником изражавала се у наивном веровању да постоје зла и добра
божанства. То што Марко натерује на послушност опаке виле и што је помаган од
вила посестрима, то је – у ствари – вера у бескрајну моћ човекову, у његову
способност да овлада небом и земљом и да стане у први ред као умни и дивни
градитељ света.
Такав је Марко о коме песма каже:
Ни бољега коња од Шарина,
ни од Марка бољега јунака.
Такав је Марко кога прати ватрени народни благослов:
Десна ти се посветила рука! ...
Душмани ти под ногама били
како Шарцу под копита чавли!
Такав је јунак коме је народ дао да живи неколико векова, од Душановог до
хајдучког времена, да другује са свима јунацима и да им буде старешина.
Наш народ је вековима био сужањ, наша земља је вековима била непрегледно
крваво разбојиште, под сабљом и копитом. Наши преци су вековима размишљали о
томе како гавран и вук разликују људску од животињске крви:
Ласно ти је крвцу познавати:
ак' удара ђетелином травом,
то је, вуче, од љељена крвца;
ак' удара јечмом и сијеном,
то је, вуче, од парипа крвца;
ак' удара вином и дуваном,
то је, вуче, од јунака крвца.
У таквим приликама остајало је само двоје: или се помирити са ропством и
пропасти, или се оштрити за борбу и сањати о победи. Наши преци су изабрали
друго. Из њиховог огњеног сна израсла је горостасна фигура Марка Краљевића.
Кроз песму о њему престајали су да буду робље. Кроз песму о њему кретали су се
слободно широм рођене земље, с краја на крај, и чистили је од уљеза, пљачкаша и
крвопија. Кроз песму о њему дизали су се до гордих, слободних људи који имају
смелости да се успротиве цару и божанству.
Али то није све. Народ није заборавио да у песмама о Марку изрази и своје тешке
слабости. Јест, султан је дрхтао од Маркова гнева, али – на жалост – увек се
спасавао тога гнева машивши се руком у џепове и бацивши Марку коју стотину
дуката. И уопште, Марко више воли благо него „афериме празне", празне похвале.
Маркова похлепа за благом је и похлепа сиротиње раје. Маркова слабост према
дукатима је и рајина слабост. Гладна и жедна, гола и боса, осуђена на доживотну
беду, годинама бацана чак и на горки хлеб од храстове коре, сиротиња раја је
чезнула за хлебом „бешкотом", за дебелим овнујским месом, за чабровима вина и
ракије, за жеженим златом. У песми о Марку она је то злато примала и из
султанове руке, и тако срамотила свој поносити сан о надмоћности над душманима.
У тој покорности цару – ма како она ограничена, нестална и незнатна била – лежи
најдубља срамота. Народни певач је свестан тога, народ је свестан тога. Зато
Марка, и поред свих његових херојских подвига, прати убитачни прекор да
је „турска придворица". Кад му је сестра Леке капетана рекла то у очи, Марко ју је
свирепо казнио, јер Марко је „зао при укору". Али осуда је остала, и она је
најтврђи доказ да народ ни своме јунаку – ни себи – није праштао покорност
поробљивачу, чак ни овакву каква је у песми.
Међутим, покадшто се Марку чине и неоправдани приговори. Не узимају се у обзир
околности и задаци који одређују његов карактер и онда се извесне његове
особине оцењују као рђаве. Дабоме, он је кавгаџија, убојица, самовољан,
непокоран, несавитљив. Али зар би могао да буде друкчији према улози која му је
дата у песми? Зар би могао да представља осветничке и ослободилачке народне
тежње, да је – рецимо – миран, тих, послушан, увучене главе у рамена, бојажљив?
Разуме се да не би могао. Са таквим „врлинама" он би таман био добар роб, добар
султанов поданик, о коме песма не би имала шта да каже. Очевидно, дакле,
тобожње Маркове слабости не само да нису никакве слабости него су основни и
најприроднији елементи из којих је сачињена његова херојска личност.
Исто тако стоји ствар са приговором да је Марко пијаница – разуме се, као свака
друга пијаница. Међутим, Марко нипошто не спада међу обичне пијанице. Јело и
пиће су извор његове огромне снаге. То је сасвим природно. Он је у стању да
љуљне топузину од шездесет и шест ока, у стању је да омахује око себе коње
држећи их за реп, и тако даље. Зар би могао то да чини а да не прекорачи обичан
јеловник? Очигледно, према човеку чаша и погача. Народни певач – с правом –
води рачуна о тој сразмери. Уосталом, сви јунаци на свету много једу и пију. Оно
што наједанпут поједу и попију Хомерови јунаци из Илијаде изгледа просто
фантастично. Али зар је мање фантастично оно што направе у биткама? Према
томе, на Маркову „жећцу" за вином не може се и не сме гледати као на обичну
слабост према алкохолу. То је нешто друго. Кад Марко „угаси жећцу", поседне
Шарина као „ала на бијеса", и тешко томе ко му на пут стане!
Но Марко има и једну веома ружну црту у свом карактеру. Из неколико песама
види се да је он спреман и на то да учини безразложан злочин. Чудовишни су
његови поступци према сестри Леке капетана и, нарочито, према Златанића мајци.
Грђе нису поступали ни Турци. Слична варварства он чини и у бугарској песми.
Није јасно зашто је народни певач придодао Марку ову злочиначку особину. Можда
је то случајно? У доба кад су стваране песме о Марку било је много нечовечних
казни. Можда је народни певач случајно неку од ових казни везао за Марка.
Чињеница је да Марка у већини песама одликује висока човечност. И због
сломљеног соколовог крила он је готов да заметне кавгу са насилницима. А суров
је у веома малом броју песама. Или је народни певач хтео да у једној личности
прикаже све људске особине и расположења, од најнижих до највиших? То ће,
изгледа, бити пре свега.
Но, било како било, Марко је најизразитија личност у нашој народној поезији, па и
у поезији неких других балканских народа који су вековима живели у сличним
приликама као наш народ. Узета у целини, ова личност представља нешто потпуно
ново у светском песништву. То није ни Ахил, ни Одисеј, ни Беовулф, ни Роланд, ни
Иља Муромец, ни Сигурд, ни Сигфрид, нити икоји други јунак, мада са њима може
имати ову или ону заједничку црту.
У песмама о Марку дошла су до израза и таква схватања народног певача која су
данас застарела и назадна, али која су била сасвим природна пре неколико
столећа. То су, углавном, схватања о држави и цркви.
У песми Урош и Мрњавчевићи Марко иступа у улози чувара Душановог царства.
Он с огорчењем устаје против својих најближих рођака који се отимају о царство,
или тачније речено: који комадају државу. Он пресуђује да царство остане Урошу,
јер „ђетету је од кољена царство", другим речима: јер је то јемство да се држава
неће распасти. То је био једини пут да се сачува снажна држава, која би била у
стању да се одупре најездама. И Његош с разлогом оптужује разбијаче државе:
Великаши – проклете им душе! –
на комате раздробише царство,
српске силе грдно сатријеше.
Као што је из историје познато, комадање Душанове државе није доносило народу
избављење, него га је – напротив – бацало у још теже ропство, доносило му још
несносније обавезе према домаћим господарима и отварало широм врата турским
освајачима, новим и још бездушнијим експлоататорима. Наравно, ко би данас
делио царство по томе коме је оно „од кољена" – тај би заступао идеал правде из
XIV века, како је говорио Светозар Марковић.
Из исте ове песме и из неких других песама видимо и то да народни певач – с
очигледном побожношћу – истиче црквене личности, цркву и њено учење. И то је
потпуно разумљиво. Пре свега, у доба кад су ове песме настале, а и много
касније, људи су били тако немоћни према природним и друштвеним силама да су
оне у њиховим главама добивале облик наџемаљских сила.
Сем тога, у неким случајевима, црква је имала и извесну напредну улогу. Она је
створила прву писменост код народа који су пре примања хришћанства живели у
варварству и тиме је знатно допринела одржавању и даљем развијању културних
тековина. Најзад, код нас, за време турске владавине, угледу цркве доприносила
је и чињеница да су се класне разлике подударале са верским: на једној страни
били су експлоататори турски феудалци, а на другој страни експлоатисана
хришћанска раја. Скоро читаво ниже свештенство било је чврсто повезано с
народом, а било је и таквих случајева да су поједини високи представници цркве
активно учествовали у борби против освајача и подстицали ослободилачке тежње.
Женидба Марка Краљевића.
Сједе Марко за вечеру с мајком,
Стаде мати Марку бесједити:
"О мој синко, Краљевићу Марко!
"Већ је твоја остарјела мајка,
"Не може ти приправљат' вечере,
"А не може служит' мрка вина,
"А не може лучем свијетлити:
"Ожени се, мој премили сине,
"Да замјену стечем за живота."
Вели Марко остарилој мајци:
"Ој Бога ми, моја стара мајко!
"Прошао сам девет краљевина,
"И десету Турску царевину;
"Ђе ја нађох за мене ђевојку,
"Онђе нема за те пријатеља:
"Ђе ја нађох за те пријатеља,
"Онђе нема за мене ђевојке,
"Осим једну, моја стара мајко,
"А под двором краља Шишманина,
"Мати моја, у земљи Бугарској,
"Ја је нађох на води чатрњи,
"Кад је виђех, моја стара мајко!
"Око мене трава окрену се.
"Ено, мати, за мене ђевојке,
"Ено за те добра пријатеља;
"Спреми мене танке брашњенице,
"Да ја идем просити ђевојку."
Стара мати једва дочекала,
Та не чека док јутро осване,
Већ му гради шећерли колаче
Кад у јутру јутро освануло,
Спреми Марко себе и Шарина,
Па наточи тулумину вина,
Објеси је о седлу Шарину,
С другу страну топузину тешку,
Па посједе помамна Шарина,
Оде право у земљу Бугарску,
Б'јелу двору краља Шишманина.
Далеко га краљу угледао,
Мало ближе пред њег' ишетао:
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље;
Слуге вјерне коње приватише,
Одведоше у подруме доње,
Краљу Марка на бијелу кулу,
За готову софру засједоше,
Па стадоше мрко пити вино
А када се понапише вина,
Марко скочи на ноге лагане,
Капу скида. до земље се свија,
Он у краља запроси ђевојку,
Краљ је даде, не рече ријечи.
Док постави прстен и јабуку,
И пореза рухо на ђевојку.
И дарива свасти и пунице,
Даде Марко три товара блага.
Одгодио до мјесеца дана,
Док отиде бијелу Прилипу
И покупи кићене сватове.
Бесједи му ђевојачка мајка:
"О мој зете, од Прилипа Марко!
"Немој водит' туђина ђевера,
"Већ јал' брата, јали братучеда:
"Ђевојка је одвише лијепа,
"Бојимо се големе срамоте."
Ту је ноћцу преноћио Марко,
Па у јутру опреми Шарина,
Оде право бијелу Прилипу.
Кад је био до Прилипа града,
Далеко га мати опазила,
Мало ближе пред њег' ишетала,
Руке шири, у лице га љуби,
Марко мајку у бијелу руку.
Пита мајка Краљевића Марка:
"О мој сине, Краљевићу Марко!
"Јеси л' мене мирно путовао?
"Јеси л' мене снаху испросио?
"Мене снаху, себе вјерну љубу "
Рече Марко остарилој мајци:
"Јесам, мати, мирно путовао,
"И ђевојку себе испросио,
"Потрошио три товара блага,
"И кад пођох двору бијеломе,
"Рече мени ђевојачка мајка:
""О мој зете, Краљевићу Марко!
""Немој водит' туђина ђевера,
""Већ јал' брата, јали братучеда:
""Ђевојка је одвише лијепа,
""Бојимо се големе срамоте.""
"А ја, мати, брата не имадем,
"Брата немам, братучеда немам."
Вели њему остарила мајка:
"О мој сине, од Прилипа Марко!
"За то немај бриге николико,
"Већ начини једну ситну књигу,
"Те је пошљи дужду од Млетака,
"Нек ти пође на кумство вјенчано,
"Нек поведе пет стотина свата,
"Другу шаљи Земљићу Стјепану,
"Да ти буде ђевер код ђевојке,
"Нек поведе свата пет стотина,
"Па се не бој никакве срамоте.
Када Марко разумијо р'јечи,
Онда своју послушао мајку,
Он начини књиге на кољену,
Једну шаље дужду Млетачкоме,
Другу побру Земљићу Стјепану
Мало време за тим постојало,
Ал' ето ти дужда од Млетака,
Са њим иде пет стотина свата;
Дужде оде на танану кулу,
А сватови у поље широко;
Мало за тим, ето и Стјепана,
И он води пет стотина свата
Састаше се на кули тананој,
Те се мрка понапише вина.
Одатле се свати подигоше,
Отидоше у земљу Бугарску,
Право двору краља Шишманина
Лијепо их краљу дочекао
Воде коње у подруме доње,
А јунаке на бијеле куле;
Придржа их три бијела дана,
Починуше коњи и јунаци
Кад четврто јутро освануло,
Повикаше кићени чауши.
"Азурала, кита и сватови!
"Кратки данци, а дуги конаци,
"Хоће нам се дома застарати."
Краљ изнесе господске дарове:
Ком јаглука, коме бошчалука,
Куму даде од злата синију,
А ђеверу од злата кошуљу
И даде му коња и ђевојку;
Још ђеверу краље говораше
"Ето тебе коња и ђевојке
"До Маркова двора бијелога,
"Подај Марку лијепу ђевојку,
"На част тебе коњиц од мејдана"
Дигоше се кићени сватови
Путовати уз поље Бугарско
Ђе је срећа, има и несреће
Дуну вјетар у пољу широку,
Те подиже дувак на ђевојци,
Указа се лице у ђевојке,
Виђе лице дужде од Млетака,
Од муке га глава забољела,
Једва чека, кад ће ноћца доћи
Кад сватови на конак падоше,
Тад' пошета дужде од Млетака
До чадора Земљића Стјепана,
Па Стјепану тихо говораше:
"О ђевере, Земљићу Стјепане!
"Дај ти мене твоју милу снаху
"Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
"Ево тебе једна чизма блага,
"Мој Стјепане, жутијех дуката "
Вели њему Земљићу Стјепане
"Шути, дужде, окаменио се!
"Пало ти је на ум погинути?"
Поврати се дужде од Млетака.
Кад су били на другом конаку,
Шета дужде бијелу чадору,
Па говори Земљићу Стјепану:
"Дај, Стјепане, твоју милу снаху
"Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
"Ево тебе двије чизме блага,
"Мој Стјепане, жутијех дуката "
Стјепан њему горко одговори:
"Иди, дужде, изгубио главу!
"Како ће се обљубити кума!"
Поврати се дужде под чадора.
Кад су били на трећем конаку,
Иде дужде ђеверу Стјепану:
"Дај, ђевере, твоју милу снаху
"Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
"Ево тебе три чизме дуката."
Превари се Земљићу Стјепане
На три чизме жутијех дуката,
Даде дужду своју снаху милу.
Узе њему три чизме дуката,
А дужд куму за бијелу руку,
Одведе је под чадоре своје,
Па је куми тихо бесједио"
"Сједи доље, моја мила кумо!
"Да с' грлимо и да с' милујемо."
Вели њему Бугарка ђевојка
"Болан куме, дужде од Млетака!
"Под нам' ће се земља провалити,
"А више нас небо проломити,
"Како ће се кума миловати?"
Рече ријеч дужде од Млетака
"Ој не лудуј, моја мила кумо!
"Ја сам до сад девет обљубио,
"Кумо моја! кума крштенијех,
"А вјенчане двадест и четири;
"Ни једном се земља не провали,
"Нит' се небо више нас проломи;
"Већ ти сједи, да се милујемо."
А ђевојка куму говораше:
"А мој куме, дужде од Млетака!
"Мене стара проклињала мајка,
"Да не љубим брадата јунак,
"Већ јунака млада голобрада,
"Као што је Краљевићу Марко."
Кад то чуо дужде од Млетака,
Он бербере хитре добавио,
Један мије, други браду брије;
Поклања се лијепа ђевојка,
Купи браду, у јаглук завија.
Па бербере дужде изгонио,
Својој куми тихо бесједио:
"Сједи доље, моја мила кумо."
А Бугарка њему бесјеђаше:
"А мој куме, дужде од Млетака!
"Ако чује Краљевићу Марко,
"Обоје ћем' изгубити главе."
Вели дужде лијепој ђевојци:
"Сједи доље, немој лудовати!
"Ено Марка на среди сватова,
"Ђе је бијел чадор разапео,
"На чадору јабука од злата,
"У јабуци два камена драга,
"Те се види до полу сватова;
"Већ ти сједи, да се милујемо."
Рече њему лијепа ђевојка:
"Стани мало, мој предраги куме!
"Док изиђем пред чадоре б'јеле,
"Да погледам небу под облаке,
"Ил' је ведро, или је облачно."
Кад изиђе млада пред чадоре,
Виђе чадор Краљевића Марка,
Заигра се млада низ сватове,
Кано јелен од године дана,
До чадора Краљевића Марка.
Марко лег'о санак боравити,
А ђевојка стаде више њега,
Рони сузе од бијела лица,
Кад се прену Марко Краљевићу,
Онда рече Бугарци ђевојци:
"Хорјаткињо, Бугарка ђевојко!
"Зар не може мене причекати
"Док дођемо до бијела двора
"И ришћански закон савршимо?"
Привати се сабље оковане.
Поклони се лијепа ђевојка,
Па говори Краљевићу Марку:
"Господару, Краљевићу Марко!
"Ја нијесам рода хорјатскога,
"Већ једнога рода господскога,
"Ти са собом водиш хорјатине:
"Хорјатина кума и ђевера;
"Продаде ме Земљићу Стјепане
"Дужду куму за три чизме блага;
"Ако ми се, Марко, не вјерујеш,
"Ево браде дужда од Млетака."
Па просипа браду из јаглука.
Када виђе Краљевићу Марко,
Он ђевојци бјеше говорио:
"Сједи доље, лијепа ђевојко,
"У јутру ће потражити Марко."
Па он леже санак боравити.
Када свану и ограну сунце,
Уста Марко на ноге лагане,
И пригрну ћурак наопако,
А у руку топузину тешку,
Оде право куму и ђеверу,
Те он њима добро јутро даје:
"Добро јутро, куме и ђевере!
"Ој ђевере! камо твоја снаша?
"А ти куме! камо твоја кума?"
Шути ђевер, ништа не говори,
Проговори дужде од Млетака:
"О мој куме, Краљевићу Марко!
"Сад су људи свакојаке ћуди,
"Сад се није ни нашалит' с миром."'
Вели њему Краљевићу Марко:
"Зла ти шала, дужде од Млетака!
"Није шала обријана брада!
"Камо тебе брада јучерања?"
Још му ћаше дужде говорити,
Ал' не даде Краљевићу Марко.
Ману сабљом, откиде му главу.
Побјеже му Земљићу Стјепане,
Стиже њега Краљевићу Марко,
И њега је сабљом ударио,
Од једнога двојицу огради.
Па се врати натраг до чадора,
Те опреми себе и Шарина.
Подиже се кита и сватови,
Здрав' одоше бијелу Прилипу.
Марко Краљевић и бег Костадин
Коње јашу до два побратима,
Бег Костадин и Краљевић Марко,
Бег Костадин беседио Марку:
"Побратиме, Краљевићу Марко!
"Да ти мени о јесени дођеш,
"О јесени, о Дмитрову данку,
"А о моме крсноме имену,
"Па да видиш части и поштења,
"А и лепа, брате, дочекања,
"И господске ђаконије редом."
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Не вали се, беже, с дочекањем!
"Кад ја тражи брата Андријаша,
"Ја се деси у двору твојему
"О јесени о Дмитрову данку
"А о твоме крсноме имену,
"Видио сам твоје дочекање,
"И види ти до три нечовештва."
Ал' беседи беже Костадине:
"Побратиме, Краљевићу Марко!
"Та каква ми нечовештва кажеш?"
Вели њему Краљевићу Марко:
"Прво ти је, брате, нечовештво:
"Дођоше ти до две сиротице,
"Да ј' нараниш леба бијелога
"И напојиш вина црвенога;
"А ти велиш двема сиротама:
""Ид'т' одатле, један љуцки гаде!
""Не гад'те ми пред господом вина.""
"А мени је жао, беже, било,
"Жао било двеју сиротица,
"Па ја узе до две сиротице,
"Одведо и доле на чаршију,
"Нарани и леба бијелога
"И напоји вина црвенога,
"Па покроји на њи чисти скерлет,
"Чисти скерлет и зелену свилу,
"Па и онда посла двору твоме,
"А ја, беже, гледим из прикрајка,
"Како ћеш и онда дочекати;
"А ти узе једно сирочади,
"Узе њега на лијеву руку,
"Друго узе на десницу руку,
"Однесе и у дворе за столе:
""Јед'те, пијте, господски синови.""
"Друго та је, беже, нечовештво:
"Што су били стари господари.
"Па су своју азну изгубили,
"И на њима стари скерлет беше,
"Оне мећеш у доњу трпезу;
"А који су нови господари
"И од скора азну заметнули
"И на њима нови скерлет беше,
"Оне мећеш у горњу трпезу,
"Пред њи носиш вино и ракију
"И господску ђаконију редом.
"Треће ти је, беже, нечовештво:
"Ти имадеш и оца и мајку,
"Ни једнога у асталу нема,
"Да ти пије прву чашу вина."
Марков епски живот
Развијајући се у неколико паралелних токова који се преплићу, Марков епски
живот је необично богат. Он је син Вукашина и сестре војводе Момчила -
Јевросиме која је утиснута у традицијско памћење незаборавном сликом свог
помгања брату, изузетном јунаку, опкољеном на превару. И сама заробљена,
онемогућена, савезане "косе за диреке", она, на братовљев глас, цикне "како љута
гуја" и, изнад сваког бола, успева да се ослободи: Ману главом и осталом
снагом;
Из главе је косе ишчупала,
Оставила косе на диреку.
Етичку чистоту, моралну и физичку снагу у овом свом, условно реалном пореклу,
Марко наслеђује с мајчине стране - "тури се на ујака, на ујака, војводу Момчила",
и његов лик се гради на супротстављању морално негативном, физички кржљавом
оцу ("жура Вукашин"). Мајка је, Маркова, брижљив и поуздан исповедник и
саветодавац, она суди о његовом понашању и делима. На вертикали матријархата
израста њихов психолошки однос и прилагођава се српском обичајном,
хришћанском и моралном кодексу, али и историјској неминовности:
"Немој, сине, говорити криво
Ни по бабу ни по стричевима,
Већ по правди Бога истинога!"
- рећи ће му мати кад буде требало да бди над светородном лозом Немањића, и да
очува званичан наставак Српског царства супротстављајући се рођеном оцу! Али
мати ће му исто тако у тренутку кад он треба да се определи између три "књиге" -
позива на веначно кумство, крштено кумство и вазалну дужност, мудро
саветовати:
"О, мој синко Краљевићу Марко,
У свате се иде на весеље,
На кумство се иде по закону,
На војску се иде од невоље:
Иди, синко, на цареву војску;
И Бог ће нам, синко, опростити,
А Турци нам неће разумјети".
На тој расцепљености између судбинске невољности, коју му је, заиста, доделила
историја, и националног и верског осећања које он собом носи, умногом се у
традицији обликује веома сложен Марков лик.
Тако је и у свом првенствено историографском делу "Житије Стефана
Лазаревића" (насталом 1431-1435), Константин Филозоф - Марка пустио да
проговори речима "последње воље", пред саму битку на Ровинама: "Ја кажем и
молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нек будем први међу мртвима у
овом рату!"
Чињеница да је Марко, заиста, погинуо на турској страни у овом рату, дала је
његовој исповести призвук веродостојности утолико јачи што је Константин
Маркове речи интерпретирао стилизацијом историјског предања које по самом
захтеву врсте не дозвољава сумњу у "истинитост" казивања. Пустио је Марка да
их изговори пред сведоцима и очевицима: "...тако кажу за блаженог Марка да је
рекао"; дао је његовој самртној поруци димензију опште психолошке трагедије
турских вазала хришћана - "Сви ови беху Исмаилћани, ако и не с вољом, а, оно, по
нужди". Уколико то није била Константинова сопствена визија вазалства већ ођек
јавног мњења, онда је то сјајан доказ да је предање сагледало основну трагичну
расцепљеност Марковог лика и на њој почело градити дубинску, идејну структуру
епске поезије о њему
Турке двори на корист каурску.
Свим је Турцим' Марко додијао.
Дјевојка надмудрила Марка
Сиротује сирота девојка:
Каде руча, она не вечера,
Кад састави ручак и вечеру,
Онда јој је руа недостало;
Ал' је за то добре среће била:
Испроси је Краљевићу Марко,
А препроси војевода Јанко,
Прстен дао Уступчићу Павле.
Дигоше се сва три младожење,
Сваки води иљаду сватова,
Право иду двору девојачком:
Напред Марко, а за Марком Јанко,
А за Јанком Уступчићу Павле.
Осврте се Краљевићу Марко,
Па беседи војеводи Јанку:
"Куд си ми се подигао, Јанко?
"Што с' толике свате потрудио
"И толике коње поморио,
"Кад то није за тебе девојка,
"Већ за мене Краљевића Марка?"
Јанко ћути, ништа не говори,
Већ с' окрену к Уступчићу Павлу,
Па је њему тијо беседио:
"Куд си ми се подигао, Павле?
"Што с' толико свате потрудио
"И толике коње поморио?
"Нит' је твоја, ни моја девојка,
"Већ сокола Краљевића Марка."
Павле ћути, ништа не говори,
Веће језди напред пред сватови.
Кад су били близу бела двора,
Далеко и угледала мајка,
Весела је пред њи ишетала
И господско коло изводила,
По тројицу у двор уводила:
Сади кума једног до другога,
Старог свата једног до другога,
Младожењу једног до другога;
Па се онда сватом окренула:
"Ви остали кићени сватови!
"Изволите, добри пријатељи!"
Кад се свати мало одморише,
Подиже се Краљевићу Марко,
Па извади сабљу димишћију,
Па је метну себи на колена,
И Јанку се онда окренуо,
Па је њему тијо говорио:
"Чујеш ли ме, војеводо Јанко!
"И ти шњиме Уступчићу Павле!
"Извадимо три златне јабуке,
"Положимо три златна прстена,
"Нек изведу лепоту девојку,
"Нека бира, чију ће јабуку,
"Ил' јабуку, или прстен златан:
"Машила се за коју јој драго,
"Онога је лепота девојка."
Ту су Марка ома послушали:
Извадише три златне јабуке,
Положише три златна прстена,
Изведоше лепоту девојку,
Па говори Краљевићу Марко:
"Чујеш ли ме, лепото девојко,
"Саде бирај, чију ћеш јабуку,
"Ил' јабуку, или прстен златан."
Кад девојка речи разабрала,
Сирота је, ал' је мудра била,
Беседила Краљевићу Марку:
"Богом куме, Краљевићу Марко!
"Стари свате војеводо Јанко!
"И остали кићени сватови!
"Богом браћо, добри пријатељи!
Јабука је дечина забава,
"А прстен је јуначка белега;
"Ја ћу поћи за Уступчић-Павла "
Кад је Марко речи разабрао,
Цикну Марко, као горско звере,
Удари се руком по колену,
Па беседи сироти девојки:
"Кучко једна, сирото девојко!
"Мор'о те је когод научити,
"Веће казуј, ко те научио"
Одговара сирота девојка:
"Мили куме, Краљевићу Марко!
"Твоја ме је сабља научила."
Тад' се Марко на њу насмејао,
Па је њојзи тијо беседио:
"Срећа твоја, лепото девојко!
"Што се ниси јабуке машила,
Ил' јабуке, ил' прстена златна,
"Вера моја тако ми помогла!
"Обе би ти одсекао руке;
"Нити би се наносила главе,
"Ни на глави зеленога венца "
Марко Краљевић и 12 Арапа
Шатор пење Краљевићу Марко
на арапској покрајини љутој,
под шатором седе пити вино.
Јоште Марко чаше не попио,
ал' допаде робиња девојка
под шатора Краљевића Марка.
Стаде Марка богом братимити:
„Богом брате, Краљевићу Марко,
вишњим богом и светим Јованом!
Опрости ме данас од Арапа!
У троје сам допадала руке,
ево данас, брате, у четврте,
међ' дванаест браће Арапчади;
не држе ме ко се држи робље
већ ме бију троструком канцијом"
А Марко је прихвати за руку,
посади је до десна колена,
огрте је коластом аздијом,
а у руке даде чашу вина:
„На, девојко, те се напиј вина,
данас те је огрејало сунце,
кад си дошла к мене под шатора".
да отимљеш робље од Арапа?"
А смеје се Краљевићу Марко:
„Ид'т' одатле, децо Арапчади,
да ја о вас не огрешим душе!"
Ал' срдити дванаест Арапа,
свих дванаест сабље потргоше,
те над Марком шатор оборише;
на шатору исекли конопце,
паде шатор на сокола Марка
и на његов крсташ алај-барјак
и на Шарца, коња великога.
Када виде Краљевићу Марко
оборена свилена шатора,
плану Марко као ватра жива,
пак он скочи на ноге лагане,
дохвати се Шарца великога,
за се баци богом посестриму;
три пута је опаса појасом,
а четвртом од сабље кајасом;
пак потеже сабљу оковану,
те потера дванаест Арапа;
не сече их по грлу бијелу,
већ их сече по свилену пасу;
од једнога двојица падају,
од дванаест Марко начинио,
од дванаест двадест и четири.
Пак се ману преко поља равна
кано звезда преко ведра неба,
оде право ка Прилипу граду,
ка својему двору бијеломе,
пак дозивље Јевросиму мајку:
„Јевросима, моја стара мајко,
моја мајко, моја слатка рано,
ево мати, богом посестриме,
хран' је, мајко, мене каконо си,
удоми је кано чедо своје,
да би', мајко, стекли пријатеље.
Хранила је Јевросима стара,
хранила је и удомила је
у Рудника, града бијелога,
у велику кућу Диздарића,
међу милих девет братенаца.
Отуд Марко стече пријатеље;
одлазио често посестрими
као својој сестрици рођеној,
и често се вина напијао.
Марко Краљевић и вила
Појездише до два побратима
преко красна Мироча планине;
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је војвода Милошу;
Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља бојна,
Један другом бело лице љуби,
Од милоште до два побратима;
Паке Марко на Шарцу задрема,
Пак беседи побратиму своме:
"А мој брате, војвода Милошу,
Тешко ме је санак обрвао,
Певај, брате, те ме разговарај!"
Ал' беседи војвода Милошу:
"А мој брате, Краљевићу Марко,
Ја бих тебе, брате попевао,
Ал' сам синоћ много пио вино
У планини с вилом Равијојлом,
Пак је мене запретила Вила,
Ако мене чује да попевам,
Хоће мене она устрелити
И у грло и у срце живо."
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Певај, брате, ти се не бој виле
Док је мене Краљевића Марка,
И мојега видовита Шарца,
И мојега шестопера златна!"
Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од свих наших бољих и старијих,
Како ј'који држо краљевину
По честитој по Маћедонији,
Како себе има задужбину;
А Марку је песма омилила,
Наслони се седлу на облучје.
Марко спава, Милош попијева.
Зачула га вила Равијојла,
Па Милошу поче да отпева;
Милош пева, вила му отпева;
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него је у виле.
Расрди се вила Равијојла,
Пак одскочи у Мироч планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна удри у грло Милоша,
Друга удри у срце јуначко.
Рече Милош: "Јао моја мајко!
Јао Марко, Богом побратиме!
Јао брате, вила ме устрели!
А нисам ли тебе беседио
Да не певам кроз Мироч планину?"
А Марко се трже иза санка,
Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,
Шарца коња и грли и љуби:
"Јао Шаро, моје десно крило,
Достигни ми вилу Равијојлу!
Чистим ћу те сребром потковати,
Чистим сребром и жеженим златом;
Покрићу те свилом до колена,
Од колена ките до копита;
Гриву ћу ти измешати златом,
А поткитит' ситнијем бисером;
Ако ли ми не достигнеш виле,
Оба ћу ти ока извадити,
Све четири ноге подломити,
Па ћу т' овде тако оставити,
Те се туци од јеле до јеле,
К'о ја, Марко, без мог побратима."
Дохвати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по врху планине,
Шарац језди по среди планине:
Нигде виле чути ни видети.
Кад је Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четити добре у напредак:
Брзо Шарац достигао вилу.
Кад се вила виде у невољи,
Прну, јадна, небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице, добро нештедице,
Белу вилу међ' плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом,
Преврће је с десне на лијеву,
Пак је бије шестопером златним:
"Зашто, вило, да те Бог убије!
Зашт' устрели побратима мога?
Дај ти биље ономе јунаку,
Јер се нећеш наносити главе."
Ста га вила Богом братимити:
"Богом брате, Краљевићу Марко,
Вишњим Богом и светим Јованом!
Дај ме пуштај у планину живу,
Да наберем по Мирочу биља,
Да загасим ране на јунаку."
Ал' је Марко милостив на Бога,
А жалостив на срцу јуначком:
Пусти вилу у планину живу;
Биље бере по Мирочу вила,
Биље бере, често се одзива:
"Сад ћу доћи, Богом побратиме!"
Набра вила по Мирочу биља,
И загаси ране на јунаку:
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије него што је било.
Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској.
Али вила међ' вилама каже:
"О чујете, виле другарице!
Не стрељајте по гори јунака
Док је гласа Краљевића Марка
И његова видовита Шарца
И његова шестопера златна!
Што сам, јадна, од њег' претрпила,
И једва сам и жива остала!"
Марков лик
У бројним-небројеним песмама, Марко се формалном, беспоговорном вазалству
унутар себе опире - обликујући посебан, самосвестан однос према султану - због
чег га овај кажњава, али пошто зависи од његове помоћи мора прихватити Марка
таквог какав јесте. Марко је често у султановој тамници
Коса му је до земљице црне;
Полу стере, полом се покрива;
Нокти су му, орати би мог'о,
Убила га мемла од камена,
Поцрнио како камен сињи
Велик, неуништив усамљеник, он губи али и повраћа снагу пијући "тулумином вино"
и опстаје. Из сужањства га ослобађају кад постаје неопходан да би се
супротставио султановом противнику или општим турским непријатељима. Турци
су без Марка увек поражени
Навалите, љута Арапијо!
Нема оног доброга јунака
На шарену коњу великоме
И сам цар га редовно моли да га брани:
"Брже да си, мој посинко Марко!
Брже да си, мој по Богу, синко!
Арапи ми шатор оборише."
Тај однос у ком Марко није само "слуга" (вазал) већ посинак султану, по правилу
претпоставља Маркову надмоћност. Он је први до цара, царев заточеник, па
Турци, цареви доглавници и доушници, само привремено могу да му науде. Његова
надмоћност се објективизује, колико описом његовог спољњег застрашујућег
изгледа, толико и психичком снагом његове личности, ефектима које та снага
оставља на друге
Нешто црно држи у зубима
Колик' јагње од пола године;
Црнијем се осмехује брком.
Преваљује оком крвавијем,
Бијелијем пошкрипује зуб'ма
Кад свој "бијели кожух" (који му је атрибут у бугарштицама, "ћурак" десетерачких
песама) прврне, наопако, и свој буздован привуче, тешко оном ко му је најближе.
"Цар с' одмиче, Марко се примиче,
Док доћера цара до дувара."
Његова ћудљива плаховитост изазива страх код освајача, они од њега зебу. Марко
је заиста "јунак у покореном Србину... не још у слободи", да употребимо речи
Владимира Дворниковића.
Марко слави славу и чува свој национални идентитет. Пркоси турској вери и
законима, пије "уз Рамазан" вино, разиграно обестан, увлачи у игру и саме Турке,
с једном дозом духовите лукавости која ће му омогућити да султану цео догађај
прикаже као младалачки алтруизам:
"Ако пијем, вера ми доноси;
Ак' нагоним 'оџе и хаџије,
Не може ми та образ поднети
Да ја пијем - они да гледају,
Нек' не иду мени у ме'ану."
Јунак - мада покорен; надмоћан - али, ипак, слуга"; посинак, али - султанов,
Марко... огољене душе, опчињен и узнемирен женском лепотом, губи контролу над
собом кад му објективну истину у лице баца поносита сестра Леке капетана, и с
презрењем га одбацује као просца:
"Вољела бих с'једу косу плести
У Призрену, нашој царевини,
Но ја поћи у Прилепа града,
Маркова се називати љуба;
Јер је Марко турска придворица,
Са Турцима бије и сијече,
Ни ће имат' гроба ни укопа,
Ни ће с' Марку с' гроба опојати,
Што ће мене код љепоте моје,
Д' будем љуба турске придворице?!"
Маркова плаховита необуздана суровост према гордој лепотици који указује,
последица је његове срдите немоћи, као што је у многим другим случајевима нека
врста одушка на "ропску стварност", непримерена, бесна самоодбрана од ње. На
истој линији срдите немоћи, која се претвара у пусту, бесмислену реакцију,
израста његов инат, синтетизован у изреци "Инат је Марка у Стамбол зајмио", или
у питалици коју му упућује султан: "Пошто би се потурчио Марко?" - "За инат,
честити царе".
Хајдучке црте на које је посебно указао Радован Самарџић и које је Марко добио
у XVI веку као борац за народна права - нису се косиле с два века ранијим
историјским чињеницама да су "турске акинџијске чете обилазиле област верних
вазала", те и Маркову, па је самим тим раја у његовим областима била поштеђена
од турског зулума, а он почео представљати њеног заштитника.
Народна традиција је поетском сликом, поједним примерима исказивала сплетове
историјских околности.
Марко Краљевић и кћи краља Арапскога
Пита мајка Краљевића Марка:
"Ја мој синко, Краљевићу Марко!
"Што ти градиш млоге задужбине?
"Ил' си тешко Богу згријешио,
"Ил' си лудо благо задобио?"
Вели њојзи од Прилипа Марко:
"Ој Бога ми, моја стара мајко!
"Једном бијах у земљи Арапској,
"Па ураних на воду чатрњу,
"Да напојим мојега Шарина;
"Кад ја дођох на воду чатрњу,
"Ал' на води дванаест Арапа;
"Ја шћадијах, мати, преко реда
"Да напојим мојега Шарина,
"Не даде ми дванаест Арапа;
"Мати моја, извадисмо кавгу:
"Ја потегох тешку топузину.
"Те ударих црна Арапина,
"Ја једнога, мене једанаест,
"Ја двојицу, мене десетина,
"Ја тројицу, мене деветина,
"Ја четири, а мене осмина,
"Ја петину, а мене седмина,
"Ја шестину, а мене шестина;
"Шестина је мене надвладала,
"Свезаше ми руке наопако,
"Одведоше краљу Арапскоме,
"Краљ ме баци на дно у тавницу,
"Ја тавновах за седам година,
"Нит' ја знадох, кад ми љето дође,
"Нит ја знадох, кад ми зима дође,
"Осим једно, моја стара мајко:
"Зими би се грудале ђевојке,
"Пробаце ми по груду снијега,
"По том знадем, да је дошла зима;
"Љети баце стручак босиока,
"По том знадем, да је љето, мајко.
"А кад наста осма годиница,
"Тавница ми није додијала,
"Додија ми Арапка ђевојка,
"Мила ћерца Краља Арапскога,
"Долазећи јутром и вечером;
"Виче мене на тавнички пенџер:
""Не трун', јадан, у тавници, Марко!
""Већ дај мене твоју вјеру тврду,
""Да ћеш мене узет' за љубовцу,
""Да избавим тебе из тавнице,
""Добра твога из подрума Шарца,
""Покупићу жутијех дуката,
""Болан Марко, колико ти драго.""
"Кад се, мати, виђех на невољи,
"Скинух капу, метнух на кољено,
"Па се кунем капи на кољену:
""Тврда вјера! оставит' те не ћу,
""Тврда вјера! преварит' те не ћу;
""И сунце је вјером преврнуло,
""Те не грије зими к'о и љети,
""А ја вјером преврнути не ћу.""
"То промисли Арапка ђевојка,
"Промислила, да се кунем њојзи:
"Једно вече бјеше омркнуло,
"Отвори ми од тавнице врата,
"Изведе ме из тавнице, мајко,
"Доведе ми помамна Шарина,
"И још себе бољег од Шарина,
"На обадва бисаге дуката,
"Донесе ми сабљу оковану;
"Отале се доватисмо коња
"И одосмо кроз земљу Арапску.
"Каде јутро бјеше освануло,
"И ја сједох, мати, отпочиват
"А уза ме Аралка ђевојка,
"Загрли ме црнијем рукама,
"Кад погледах, моја стара мајко,
"Она црна, а бијели зуби,
"То се мене мучно учинило,
"Ја потегох сабљу оковану,
"Ударих је по свилену пасу,
"Кроз њу сабља, мати, пролећела;
"Приватих се мојега Шарина,
"Још Арапци глава проговара:
""Богом брате, Краљевићу Марко!
""Немој, болан, мене оставити!""
"Ту сам, мати, Богу згријешио,
"А велико благо задобио,
"Те ја градим млоге задужбине."
Марко Краљевић и Љутица Богдан
Пораниле три Српске војводе
Од Косова уз кршно приморје:
Једно бјеше од Прилипа Марко,
Друго бјеше Реља од Пазара,
Треће бјеше Милош од Поцерја;
Ударише покрај винограда,
Винограда Љутице Богдана.
Игра коња Реља од Пазара,
Нагони га преко винограда,
Па он ломи грозна винограда;
Вели њему од Прилипа Марко:
"Прођ' се, Реља, грозна винограда;
"Да ти знадеш, чиј су виногради,
"Далеко би коња обгонио:
"Виноград је Љутице Богдана.
"Ја сам једном овуда прошао
"И ломио грозна винограда,
"Припази ме Љутица Богдане
"На кобили танкој бедевији;
"Ја не смједох шчекати Богдана,
"Већ побјегох уз кршно приморје;
"Поћера ме Љутица Богдане
"На његовој танкој бедевији:
"Да ми не би Шарца од мејдана,
"Доиста ме уватити шћаше;
"Већ ми Шарац стаде одмицати,
"А кобила поче остајати;
Кад то виђе Љутица Богдане,
"Он потеже тешку топузину,
"Пушћа за мном уз кршно приморје,
"Довати ме по свилену пасу,
"Побратиме, сапом од топуза,
"Шћера мене за уши Шарину,
"Једва му се у седло повратих
"И утекох уз кршно приморје.
"Има од тад' седам годиница,
"Већ овуда нијесам прошао."
Истом они у бесједи бјеху,
Док се прамен запођеде таме
Винограду уз равно приморје;
Погледаше три Српске војводе,
Ал' ето ти Љутице Богдана
И са њиме дванаест војвода!
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он бесједи Рељи и Милошу:
"Чујете ли, до два побратима!
"Ето нама Љутице Богдана,
"Сва три ћемо изгубити главе,
"Већ ходите, да ми побјегнемо."
Ал' говори Милош од Поцерја:
"Побратиме, Краљевићу Марко!
"Данас мисле и говоре људи,
"Да три боља не има јунака
"Од нас ове три Српске војводе;
"Боље нам је сва три погинути,
"Нег' срамотно данас побјегнути."
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он им онда другу проговара:
"Чујете ли, до два побратима!
"А ви ход'те, да их дијелимо:
"Ил' волите на сама Богдана,
"Ил' његових дванаест војвода?"
Вели њему и Милош и Реља:
"Ми волимо на сама Богдана."
То је Марко једва дочекао.
У то доба и Богдан допаде.
Трже Марко тешку топузину,
Пак поћера дванаест војвода;
Док с' окрену неколика пута,
Свих дванаест од коња растави
И бијеле савеза им руке,
Поћера их око винограда;
Ал' ето ти Љутице Богдана,
Ђе он гони Рељу и Милоша,
Обојици савезао руке.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Препаде се, како никад није,
Пак ста гледат', куд ће побјегнути,
Али њему одмах на ум паде,
Ђе су с' један другом завјерили:
Ђе се један у невољи нађе,
Да му други у помоћи буде;
Пак потеже дизгене Шарину,
Самур:калпак на чело намаче,
Те састави самур и обрве,
А потеже сабљу оковану,
На Богдана погледа попреко.
Стаде Богдан украј винограда,
Кад сагледа црне очи Марку,
И какав је на очима Марко,
Под Богданом ноге обумреше.
Гледа Марко Љутицу Богдана,
Богдан гледа Краљевића Марка,
А не смије један на другога;
Доцкан рече Љутица Богдане:
"Ходи, Марко, да се помиримо:
"Пусти мене дванаест војвода,
"Да ти пустим Рељу и Милоша."
То је Марко једва дочекао,
Пусти њему дванаест војвода,
Богдан пусти Рељу и Милоша.
Скиде Марко мјешину са Шарца,
Пак сједоше пити рујно вино,
Мезете га грозним виноградом;
А када се вина накитише,
Устадоше три војводе Српске,
Добријех се коња доватише;
Рече Марко Љутици Богдану:
"С Богом остај, Љутица Богдане!
"Да с' у здрављу опет састанемо
"И црвена вина напијемо!"
Вели њему Љутица Богдане:
"С Богом пош'о, Краљевићу Марко!
"Већ те моје очи не виђеле!
"Како си ме данас препануо,
"Никада те пожељети не ћу."
Оде Марко уз кршно приморје,
Оста Богдан украј винограда.
Марко Краљевић и Муса кесеџија
Вино пије Муса Арбанаса
у Стамболу у крчми бијелој.
Кад се Муса накитио вина,
онда поче пијан бесједити:
,,Ево има девет годиница
како дворим цара у Стамболу,
ни издворих коња ни оружја,
ни доламе нове ни половне;
ал' тако ми моје вјере тврде,
одврћ ћу се у равно приморје,
затворићу скеле око мора
и друмове около приморја,
начинићу кулу у приморју,
око куле гвоздене ченгеле,
вјешаћу му хоџе и хаџије".
Што гођ Туре пјано говорило,
то тријезно бјеше учинило:
одврже се у приморје равно,
позатвара скеле око мора
и друмове около приморја,
куд пролази царевина благо,
на годину по триста товара,
све је Муса себе уставио;
у приморју кулу начинио,
око куле гвоздене ченгеле,
вјеша цару хоџе и хаџије.
Када цару тужбе додијаше,
посла на њег' Ћуприлић-везира
и са њиме три хиљаде војске.
Кад дођоше у равно приморје
све поломи Муса по приморју
и ухвати Ћуприлић-везира,
савеза му руке наопако,
а свеза му ноге испод коња,
па га посла цару у Стамбола.
Стаде царе мејданџије тражит,
обећава небројено благо
тко погуби Мусу Кесеџију.
Како који тамо одлазаше,
већ Стамболу он не долазаше.
То се царе љуто забринуо;
ал' му вели хоџа Ћуприлићу:
,,Господине, царе од Стамбола,
да је сада Краљевићу Марко,
згубио би Мусу Кесеџију".
Погледа га царе попријеко,
па он проли сузе од очију:
,,Прођи ме се, хоџа Ћуприлићу!
Јер помињеш Краљевића Марка?
И кости су њему иструнуле;
има пуно три године дана
како сам га врго у тавницу,
нијесам је више отворио".
Вели њему хоџа Ћуприлићу:
„На милости, царе господине!
Шта би дао ономе јунаку
који би ти жива казо Марка?"
Вели њему царе господине:
„Дао бих му на Босни везирство
без промјене за девет година
да не тражим паре ни динара".
Скочи хоџа на ноге лагане,
те отвори на тавници врата,
и изведе Краљевића Марка,
изведе га пред цара честитог:
коса му је до земљице црне,
полу стере, полом се покрива;
нокти су му орати би мого;
убила га мемла од камена,
поцрнио као камен сињи.
Вели царе Краљевићу Марку:
,,Јеси л' ђегод у животу, Марко?"
„Јесам, царе, али у рђаву".
Сједе царе казивати Марку
шта је њему Муса починио;
па он пита Краљевића Марка:
„Можеш ли се, Марко, поуздати
да отидеш у приморје равно,
да погубиш Мусу Кесеџију?
Даћу блага колико ти драго".
Вели њему Краљевићу Марко:
„Аја, богме, царе господине!
Убила ме мемла од камена,
ја не могу ни очима гледат,
камол' с Мусом мејдан дијелити!
Намјести ме ђегод у механу,
примакни ми вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога;
да посједим неколико дана,
казаћу ти кад сам за мејдана".
Цар добави три бербера млада:
један мије, други Марка брије,
а трећи му нокте сарезује;
намјести га у нову механу;
примаче му вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога.
Сједе Марко три месеца дана,
док је живот мало повратио.
Пита царе Краљевића Марка:
„Можеш ли се веће поуздати?
Досади ми љута сиротиња
све тужећи на Мусу проклетог".
Вели Марко цару честитоме:
,,Донеси ми суве дреновине
са тавана од девет година,
да огледам може ли што бити".
Донеше му суву дреновину,
стеже Марко у десницу руку,
прште дрво надвоје, натроје;
ал' из њега вода не удари:
„Богме, царе, јоште није време".
Тако стаде јоште мјесец дана,
док се Марко мало поначини.
Када виђе да је за мејдана,
онда иште суву дреновину.
Донесоше дреновину Марку:
кад је стеже у десницу руку,
прште пуста надвоје, натроје,
и дв'је капље воде искочише.
Тада Марко цару проговара:
„Прилика је, царе, од мејдана".
Па он оде Новаку ковачу:
,,Куј ми сабљу, Новаче ковачу,
какву ниси прије саковао!"
Даде њему тридесет дуката,
па он оде у нову механу,
пије вино три-четири дана,
пак пошета опет до Новака:
,,Јеси л', Ново, сабљу саковао?"
Изнесе му сабљу саковану.
Вели њему Краљевићу Марко:
,,Је ли добра, Новаче ковачу?"
Новак Марку тихо говорио:
„Ето сабље, а ето наковња,
ти огледај сабљу каква ти је".
Ману сабљом по наковњу Марко,
наковња је пола пресјекао,
па он пита Новака ковача:
„Ој, бога ти, Новаче ковачу,
јеси л' икад бољу саковао?"
Вели њему Новаче ковачу:
„Ој, бога ми, Краљевићу Марко,
јесам једну бољу саковао,
бољу сабљу, а бољем јунаку:
кад с' одврже Муса у приморје,
што сам њему сабљу саковао,
кад удари њоме по наковњу,
ни трупина здрава на остаде".
Ражљути се Краљевићу Марко,
па говори Новаку ковачу:
„Пружи руку, Новаче ковачу!
Пружи руку, да ти сабљу платим"
Превари се, уједе га гуја,
превари се, пружи десну руку,
ману сабљом Краљевићу Марко,
одс'јече му руку до рамена:
,,Ето сада, Новаче ковачу,
да не кујеш ни боље ни горе;
а нај теби стотину дуката,
те се храни за живота твога".
Даде њему стотину дуката,
пак посједе Шарца од мејдана,
оде право у приморје равно,
све се скита, а за Мусу пита.
Једно јутро бјеше поранио
уз клисуру тврда Качаника,
ал' ето ти Мусе Кесеџије,
на вранчићу ноге прекрстио,
топузину баца у облаке,
дочекује у бијеле руке.
Кад се један другом прикучише,
рече Марко Муси Кесеџији:
„Дели-Муса, уклон' ми се с пута,
Ал' говори Муса Арбанаса:
,,Прођи, Марко, не замећи кавге,
ил' одјаши да пијемо вино;
а ја ти се уклонити нећу,
ако т' и јест родила краљица
на чардаку на меку душеку,
у чисту те свилу завијала,
а злаћаном жицом повијала,
отхранила медом и шећером;
а мене је љута Арнаутка
код оваца на плочи студеној,
у црну ме струку завијала,
а купином лозом повијала,
отхранила скробом овсенијем;
и још ме је често заклињала
да се ником не уклањам с пута".
Кад то зачу од Прилипа Марко,
он тад пушћа своје бојно копље
своме Шарцу између ушију,
дели Муси у прси јуначке.
На топуз га Муса дочекао,
преко себе копље претурио,
пак потеже своје бојно копље
да удари Краљевића Марка.
На топуз га Марко дочекао,
пребио га на три половине.
Потегоше сабље оковане,
један другом јуриш учинише:
ману сабљом Краљевићу Марко,
дели Муса буздован подбаци,
преби му је у три половине,
пак потеже своју сабљу нагло,
да удари Марка Краљевића,
ал' подбаци топузину Марко,
и изби му сабљу из балчака.
Потегоше перне буздоване,
стадоше се њима ударати;
буздован'ма пера обломише,
бацише их у зелену траву,
од добријех коња одскочише,
шчепаше се у кости јуначке
и погнаше по зеленој трави.
Намјери се јунак на јунака,
дели-Муса на Краљевић Марка;
нити може да обори Марка,
нит' се даде Муса оборити.
Носише се љетни дан до подне:
Мусу б'јела пјена попанула,
Краљевића б'јела и крвава.
Проговара Муса Кесеџија:
„Мани, Марко, јали да оманем!
Омахује Краљевићу Марко,
ал' не може ништа да учини.
Тад оману Муса Кесеџија,
уд'ри Марка у зелену траву,
пак му сједе на прси јуначке.
Ал' процвиље Краљевићу Марко:
„Ђе си данас, посестримо вило?
Ђе си данас? Ниђе те не било!
Еда си се криво заклињала,
ђе год мене до невоље буде,
да ћеш мене бити у невољи?"
Јави му се из облака вила:
„Зашто брате, Краљевићу Марко!
Јесам ли ти, болан, говорила
да не чиниш у неђељу кавге?
Срамота је двома на једнога;
ђе су тебе гује из потаје?"
Гледну Муса брду и облаку,
откуд оно вила проговара;
маче Марко ноже из потаје,
те распори Мусу Кесеџију
од учкура до бијела грла.
Мртав Муса притиснуо Марка,
и једва се ископао Марко.
А кад стаде Марко преметати,
ал' у Муси три срца јуначка,
троја ребра једна по другијем;
једно му се срце уморило,
а друго се јако разиграло,
на трећему љута гуја спава.
Када се је гуја пробудила,
мртав Муса по ледини скаче,
још је Марку гуја говорила:
„Моли бога, Краљевићу Марко,
ђе се нисам пробудила била
док је Муса у животу био,
од тебе би триста јада било".
Кад то виђе Краљевићу Марко,
проли сузе низ бијело лице:
,,Јаох мене до бога милога,
ђе погубих од себе бољега!"
Па он Муси одсијече главу,
и баци је Шарцу у зобницу,
однесе је бијелу Стамболу.
Кад је баци пред цара честитог,
цар је од стра' на ноге скочио;
вели њему Краљевићу Марко:
„Не бој ми се, царе господаре!
Како би га жива дочекао,
кад од мртве главе поиграваш?"
Цар му даде три товара блага.
Оде Марко бијелу Прилипу,
оста Муса уврх Качаника.
Марко - гигант!
Mногобројне песме о Марку као заштитнику несрећних, оличених у девојци која не
може да плати свадбарину, па јој је дарује, он, или, у другој, додуше Туркињи,
коју спасава од чудовишта, део су његове епске биографије, без обзира да ли се
она заснива на националним или интернационалним обрасцима. Маркова признања
противницима, његова пријатељства и побратимства (чак и с Турцима!) остварују
се на нивоу човечанске осећајности, изван сваког другог мерила.
Успешност Маркових мегдана с различитим јунацима, обликује се не само на
његовој људској храбрости већ и на његовој натприродној моћи.
У митском, упоредном току његове биографије, Марко је повезан с вилама и
другим натприродним бићима. По једним варијантама, вила му је мати, те му отуд
толика величина и снага; по другим, вила га је подојила у знак захвалности што јој
је заклонио дете од сунца; по трећим, одужила му се, зато, што јој је одмрсио косе
које су јој се заплеле у црну драчу.
Уласком у свет натприродног, Марко је добио и моћ над тим светом, али и помоћ
од њега. Он у низу предања с лакоћом чупа дрвеће, подиже непомерљиво камење,
цеди суву дреновину, сабљом пресеца стене. Брда настају од земље коју отресе
са својих опанака. Његов коњ Шарац био је губаво големо ждребе. "Узео га је за
реп, омануо око себе, као и друге коње што је огледао, а кад је видео да га не
може померити с места, купио га од кирџија, излечио га и научио да пије вино"...
У народним причама, Марко је обичан човек из народа, чобанин и говедар, сељак
који гони из дубраве дрва.
По историјском предању, Бог је "некаквијем чудним начином пренио и њега и
Шарца у некаку пећину, у којој и сад обојица живе". Предање му је подарило
вечни живот и на дну мора, и "кад тимари свог Шарца, путници на мору јасно чују
његово чешало"...
У епској поезији, која постаје уметност само ако њени јунаци задрже и
општечовечанске црте, Марко се, ипак, морао растати од живота... Сахрањен је у
Светој Гори "без биљега, да се њему душмани не свете"...
Марко Краљевић и орао
Лежи Марко крај друма царева,
покрио се зеленом доламом,
по образу срмајли-марамом,
чело главе копље ударио,
за копље је Шарац коњиц свезан,
на копљу је сура тица орле,
шири крила, Марку чини хлада,
а у кљуну носи воде хладне,
те запаја рањена јунака.
Ал' беседи из горице вила:
„О, бога ти, сура тицо орле,
што је теби добра учинио,
учинио Краљевићу Марко,
шириш крила те му чиниш хлада,
и у кљуну носиш воде хладне
те запајаш рањена јунака?“
Ал' беседи сура тица орле:
„Мучи вило, муком се замукла!
Како м' није добра учинио,
учинио Краљевићу Марко?
Можеш знати и паметовати
кад изгибе војска на Косову
И обадва цара погинуше,
цар Мурате и кнеже Лазаре,
паде крвца коњу до стрмашца
и јунаку до свил'на појаса,
по њој плове коњи и јунаци,
коњ до коња, јунак до јунака?
А ми тице долетисмо гладне,
долетисмо и гладне и жедне,
људскога се нахранисмо меса
и крви се људске напојисмо,
а моја се крила заквасише;
плану сунце из неба ведрога,
те се моја крила окореше,
ја не могох с крил'ма полетити,
а моје је друштво одлетило,
ја остадох насред поља равна,
те ме газе коњи и јунаци.
Бог донесе Краљевића Марка,
узе мене из крви јуначке,
однесе ме у гору зелену,
па ме метну на јелову грану.
Из небеса ситан дажд удари,
те се моја крила поопраше,
и ја могох с крил'ма полетити.
полетити по гори зеленој,
састадох се с мојом дружбиницом.
Друго ми је добро учинио,
учинио Краљевићу Марко:
можеш знати и паметовати,
кад изгоре варош на Косову
и изгоре кула Аџагина?
Онде били моји орлушићи,
па их скупи Краљевићу Марко,
он их скупи у свил'на недарца,
однесе их двору бијеломе,
па их храни читав месец дана,
читав месец и недељу више,
па их пусти у гору зелену,
састадох се с моји орлушићи;
то је мени учинио Марко“.
Спомиње се Краљевићу Марко
као добар данак у години.
Марко Краљевић и соко
Разбоље се Краљевићу Марко
Покрај пута друма јуначкога,
Више главе копље ударио,
А за копље Шарца привезао,
Још говори Краљевићу Марко:
"Ко би мене воде напојио,
"Ко ли би ми ладак начинио,
"Тај би души мјесто уфатио."
Ту допаде соко тица сива,
У кљуну му воде доносио,
Па је Марка воде напојио;
Над Марком је крила раскрилио,
Па је Марку ладак начинио;
Још говори Краљевићу Марко:
"О соколе, сива тицо моја!
"Какво сам ти добро учинио,
"Кад си мене воде напојио
"И кад си ми ладак начинио?"
Соко тица одговара Марку:
"Не будали, Краљевићу Марко!
"Кадно бјесмо на Косову бојном,
"Тешки бојак ми с Турци трпљесмо,
"Онда Турци мене уфатише,
"Оба моја крила одсјекоше;
"Ти си мене уфатио, Марко,
"Метнуо ме на јелу зелену,
"Да ме Турски коњи не сатару,
"И јуначка меса наранио
"И првене крви напојио;
"Ту си мени добро учинио."
Орање Марка Краљевића
Вино пије Краљевићу Марко
са старицом Јевросимом мајком,
а кад су се напојили вина,
мајка Марку стаде бесједити:
,,О мој синко, Краљевићу Марко,
остави се, синко, четовања,
јер зло добра донијети неће,
а старој се досадило мајци
све перући крваве хаљине;
већ ти узми рало и волове,
пак ти ори брда и долине,
те сиј, синко, шеницу бјелицу,
те ти храни и мене и себе".
То је Марко послушао мајку:
он узима рало и волове,
ал' не оре брда и долине,
већ он оре цареве друмове.
Отуд иду Турци јањичари,
они носе три товара блага,
па говоре Краљевићу Марку:
„Море Марко, не ори друмова!"
„Море Турци, не газ'те орања!"
„Море Марко, не ори друмова!"
„Море Турци, не газ'те орања!"
А када се Марку досадило,
диже Марко рало и волове,
те он поби Турке јањичаре,
пак узима три товара блага,
однесе их својој старој мајци:
„То сам тебе данас изорао".
Марко Краљевић и Филип Маџарин
Вино пије тридест капетана
У Карловцу бијеломе граду,
Међу њима Вилип Маџарине,
А до њега Змај-Деспоте Вуче,
Докле су се вина напојили
И од вина ћеив задобили,
Па се вали тридест капетана,
Што је који робља наробио,
Колико ли глава осјекао;
Али вели Вилип Маџарине;
"Браћо моја, тридест капетана!
"Видите ли бијела Карловца
"И у њему тридест и три куле?
"Ја сам сваку главом накитио,
"До нијесам кулу на ћуприји,
"А и њу ћу скоро окитити
"Русом главом Краљевића Марка."
То говори Вилип Маџарине,
А мишљаше, нико га не чује
Од Маркових вјерних пријатеља;
Ал' га чује Змај-Деспоте Вуче,
Побратим је Краљевићу Марку,
Па се скочи од земље на ноге,
Доватио дивит и хартију,
Те је ситну књигу написао
Ка Прилипу граду бијеломе
Побратиму Краљевићу Марку,
'Вако Вуче Марку говораше:
"Чујеш ли ме, Богом побратиме!
"Ево имаш грдна душманина
"У Карловцу Вилип-Мацарина,
"Он се јесте, брате, зарекао,
"Да ће твоју укинути главу,
"Њом бијелу накитити кулу;
"Но се чувај, Богом побратиме,
"Од Вилипа каке пријеваре."
Па му Вуче књигу оправио.
А кад Марку ситна књига дође,
Те виђео, што му побро пише,
Он се скочи на ноге лагане,
Опреми се на бијелој кули,
И припаса сабљу оковану,
И пригрну ћурак од курјака,
Па се скиде у арове доње,
Те опреми Шарца дебелога:
Покри њега суром међедином,
А заузда ђемом од челика,
Објеси му тешку топузину,
И гадаре с обадвије стране;
Па се шарцу на рамена баци,
А упрти копље убојито,
Оде право низ Косово равно,
Од Пазара ломним Влахом Старим,
Па се спусти Ваљевској нахији,
Оде право преко Мачве равне
Докле дође шеру Дмитровици,
Туна Марко Саву пребродио,
Оде право преко Срема равна,
А кад дође ка Карловцу граду,
Оде Марко низ нову чаршију
Докле дође двору Вилипову,
Угна Шарца у мермер-авлију,
Па га догна пред бијеле дворе,
Ал' Вилипа дома не бијаше,
Већ отиш'о у лов у планину,
Но му стоји љуба Анђелија,
А око ње четири дворкиње,
Те јој држе скуте и рукаве.
Када дође Краљевићу Марко,
Он јој Божју помоћ називао:
"Божја помоћ, моја снахо мила!
"Јел' код двора Вилип побратиме?
А вели му љуба Вилипова:
"Ид' отале, гола дервишино!
"С такијем се Вилип не братими."
Кад то чуо Краљевићу Марко,
Удари је дланом по образу,
На руци му бурма позлаћена,
Начини јој рану на образу
И три здрава помјери јој зуба,
Па јој скиде три низа дуката,
Те их баци у свил'не џепове,
Па говори љуби Вилиповој:
"Поздрави ми Вилип-Маџарина
"Када дође озго из планине,
"Нека дође у нову механу,
"Да се рујна накитимо вина,
"Ни за моје ни његово благо,
"Већ за твога злаћена ђердана,"
Па окрену помамна Шарина,
Оде право у нову механу;
Одја Шарца, свеза пред механу,
А он сједе пита рујно вино
Мало било, за дуго не било,
Дође Вилип двору бијеломе,
А срете га љуба Анђелија,
Рони сузе низ бијело лице,
Држи крвав јаглук у рукама,
А пита је Вилип Маџарине:
"Што је тебе, моја вјерна љубо?
"Те прољеваш сузе од очију,
"Држиш крвав јаглук у рукама?"
Оде њему љуба говорити:
"Господару, Вилип-Маџарине!
"Ти кад оде у лов у планину,
"А ја стајах пред бијелом кулом,
"Враг донесе једну дервишину,
"На њему је ћурак од курјака,
"Па по ћурку сабљу припасао,
"Упртио копље на рамена,
"Па он јаше коња шаренога,
"Па га догна пред бијелу кулу,
"Мене божју помоћ називао:
""Божја помоћ, моја снахо мила!
""Јели дома Вилип побратиме?""
"А ја њему Бога не приватих,
"Но овако њему проговорих:
""Ид' отале, гола дервишино!
""С такијем се Вилип не братими."
"А он догна коња шаренога,
"Удари ме дланом по образу,
"На руци му бурма позлаћена,
"Нагрди ми пребијело лице
"А помјери до три здрава зуба;
"Скиде с мене три низа дуката,
"Па отиде у нову механу,
"А тебе је 'вако поздравио:
"Да отидеш у нову механу,
"Да се рујна напојите вина,
"Ни за твоје, ни његово благо,
"Већ за мога злаћена ђердана."
Кад то зачу Вилип Маџарине,
А он рече љуби Анђелији:
"Муч', не плачи, моја вјерна љубо!
"Сад ће њега Вилип уватити,
"Довешћу га двору бијеломе,
"Нек ти нија у бешици сина."
Па окрену суру бедевију,
Оде право низ нову чаршију
Доке дође пред нову механу,
Али Шарац везан пред вратима,
Вилип нагна суру бедевију,
Да уиђе у нову механу,
Али не да Шарац од мејдана,
Већ кобилу бије по ребрима;
Наљути се Вилип Маџарине,
Па потрже перна буздована,
Оде бити пред механом Шарца;
Ал' пропишта Шарац пред механом:
"Авај мене до Бога милога!
"Ђе погибох јутрос пред механом
"Од силнога Вилип:Маџарина
"А код мога славна господара!"
Но му рече из механе Марко:
"Пропушти га у механу, Шарче!"
Кад је Шарац саслушао Марка,
Пропусти га у нову механу.
А кад Вилип уђе у механу,
А он Марку Бога не назива,
Веће трже тешку топузину,
Па удари Краљевића Марка,
Удари га у плећи јуначке,
Али Марко ни хабера нема,
Веће вели Вилип:Маџарину:
"Сједи с миром, Маџарско копиле!
"Не буди ми по кожуху буха,
"Већ одјаши, да пијемо вино,
"Па још има дана за мејдана."
Ал' то Вилип не слушаше Марка,
Већ га уд'ри у десницу руку,
Те му разби чашу позлаћену
А просу му црвенику вино.
Кад го виђе Краљевићу Марко,
А он скочи од земље на ноге,
На Маџара јуриш учинио,
Његову му сабљу уграбио,
Те га њоме Марко ударио,
Удари га по десну рамену,
Раздвоји га на седлу бојноме,
Па кроз њега Марко доватио
На вратима мермера камена,
И њега је пола пресјекао,
Па је оштру сабљу загледао,
Па говори Краљевићу Марко:
"Мили Боже, чуда великога!
"Добра гвожђа у лоша јунака!"
Њоме ману, одс'јече му главу,
Па је Шарцу баци у зобницу,
Оде право двору Вилипову,
Те му оби бијелу ризницу,
Из ње Марко повадио благо,
Па отиде друмом пјевајући,
Оста Вилип ногом копајући,
А љуба му млада кукајући.
Марко Краљевић у Азачкој тамници
Боже мили! на свем' тебе вала!
Какав бјеше делибаша Марко!
Какав ли је данас у тамници,
У тамници Азачкој проклетој!
Тамница је кућа необична:
У тамници вода до кољена,
Од јунака кости до појаса;
Туде иду змије и јакрепи,
Хоће змије очи да попију,
А јакрепи лице да нагрде,
Да отпадну ноге до кољена
И јунаку руке до рамена.
Пишти јадан по тамници Марко,
Пишти Марко, до Бога се чује,
Гледа Марко Азачкој чаршији,
Не ће л' кога угледати свога;
Ни ког свога, до Бога једнога,
Но угледа лијепу ђевојку,
Милу шћерцу краља од Азака,
Ђевојку је Богом сестримио:
"Богом сестро, краљева ђевојко!
"Дођи мене тамници на пенџер."
Ђевојка је за Бога примила,
И за Бога и за брата свога,
Она дође тамници на пенџер,
Марко њојзи тихо проговара:
"Богом сестро, краљева ђевојко!
"Иди бабу од Азака краљу,
"Од мене му поклон и поздравље:
"Кумим њега Богом истинијем,
"Нек ме пусти из тамнице клете
"А на вјеру и на вересију
"И на јемца Бога истинога,
"Да ја идем до Прилипа града,
"Да донесем за откупа благо,
"Вјера моја, двадесет товара;
"Ако ли ми вјеровати не ће,
"Нек ме пусти из тамнице клете,
"Па нека ме у гвожђе окује,
"Ја ћу ситну књигу оправити
"Мајци мојој у Прилипа града,
"За откуп ће донијети благо:
"У тамници живити не могу."
Кад ђевојка р'јечи разумјела,
Она оде краљу на дивана,
Када бабу на диван изиђе,
Питао је од Азака краљу:
"Ој бога ти, мила ћери моја!
"Шта је тебе тамо нестануло?
"Ил' ти мало свиле и кадиве,
"Или злата, ил' бијела платна?
"Ал' лијепе чохе Парагуна
"И резане, па и нерезане?"
Бесједи му лијепа ђевојка:
"О мој бабо, од Азака краљу!
"Свашта доста у двору твојему,
"Ништа мене није нестануло;
"Но ево ти поклон и поздравље
"А од сужња Краљевића Марка,
"Да га пустиш из тамнице, бабо,
"А на вјеру и на вересију
"И на јемца Бога истинога,
"Док отиде до Прилипа града,
"За откуп ће донијети благо,
"Донјети двадесет товара,
"Ако ли му вјеровати не ћеш,
"Пусти њега т тамнице, бабо,
"У жељез га гвожђе окуј тешко,
"Он ће ситну књигу оправити
"Мајци својој у Прилипа града,
"За откуп ће донијети благо."
Кад то зачу од Азака краљу,
он ђевојци пр'јеке р'јечи каже:
"Кучко једна, а не ћери моја!
"Шњиме си се, кучко, сјаранила!
"А тако ми Бога великога!
"Не ћу пустит' из тамнице Марка,
"Држаћу га за девет година,
"Док му змије очи не попију,
"А јакрепи не нагрде лице;
"Док м' отпадну ноге до кољена
"И јунаку руке до рамена;
"Кад допадне таке муке Марко,
"Ја ћу пустит' сужња без динара,
"Изаијећу туц'ка на сокаке,
"Нека проси, нек се љебом рани."
Кад ђевојка р'јечи разумјела,
Она оде на тамницу Марку,
Све му каза, како краљу каже.
Када зачу Краљевићу Марко,
Пишти Марко, до Бога се чује,
Па ђевојци био говорио:
"Богом сестро, краљева ђевојко!
"Донеси ми дивит и хартије,
"Да ја китим једну ситну књигу,
"Да је пратим у Прилипа к мајци,
"Нек продаје земље и градове,
"Нек продаје, нек за душу даје,
"Нек се рани и ода зла брани;
"Вјерној љуби, нек се преудаје;
"Милој сеји, да с' не куне мноме;
"Мане вође кости иструнуше
"У тамници Азачкој проклетој."
Донесе му дивит и хартију,
Те је ситну књигу накитио,
Не кити је, куд је њојзи каже,
Но је кити преко мора сињег,
Преко мора до града Солуна,
До Дојчила Богом побратима:
"О Дојчило, Богом побратиме!
"Тешке сам ти муке допаднуо,
"Тешке муке, у Арапске руке,
"Допаднуо роголва и тамнице,
"А проклете Азачке тамнице;
"У тамници живити не могу,
"Тамница је кућа необична;
"Избави ме, ако Бога знадеш!"
Па дозивље сивога сокола:
"О соколе, пуст ми не остао!
"Носи књигу ка граду Солуну,
"Ка Дојчилу Богом побратиму,
"Нек избави мене из тамнице."
Узе соко ону ситну књигу.
Па се изви небу под облаке,
Право оде ка Солуну граду
Баш у јутру у свету неђељу,
Ал' бијаше господа Солунска,
Ал' бијаше у бијелој цркви
На јутарњи и на летурђији,
Паде соко на бијелу цркву,
Пишти соко, до Бога се чује,
Познаде га Дојчило војвода,
Па ишета из бијеле цркве,
Те он сједе у сребрна стола,
К њему дође сив-зелен соколе,
Испод крила ситну књигу пушти.
Узе Дојчил ону ситну књигу,
Кад он виђе, што му књига каже,
Удари се по кољену руком,
Нова чоха прште на кољену
И од злата бурма на рукама,
Сузе рони низ бијело лице:
"Ала! брате, Краљевићу Марко!
"Тешке ти си муке допануо!
"Без јада се избавити не ћеш."
Па он мисли, што ће и како ће,
Оће мислио, на једно смислио,
Па узимље боју карабоју,
Бијело је обојио лице,
Начини се црни Арапине,
Па изведе добра коња дора,
На добра се дора дохитио,
Право оде ка Азаку граду.
Кад је био низ поље Азачко,
Тешко био наљутио дора,
Добар доро на колаче скаче,
У пријеко дванаест аршина,
У дужину двадест и четири,
У висину три копља јуначка,
Marko Kraljević i Musa Kesedžija
U pesmi Marko Kraljević i Musa Kesedžija, kao i u mnogim drugim pesmama o ranijim
vremenima, pobrkani su istorijski događaji. Kao što je iz istorije poznato, Musa je
bio „nametnik sultan turskoga carstva u Evropi, sin Sultana Bajazita. Kao što je iz
istorije poznato, Musu su, posle velike muke, slomili stariji mu brat Mehmed s turskim
velikašima i despot Stefan sa sestrićem Đurđem. Marka Kraljevića tada nije bilo ni u
životu". Međutim, od čitave istorijske istine u pesmi se zadržalo samo sećanje na „ona
pusta samovoljstva, bede i nasilja kojima je Balkansko poluostrvo među 1410—1413.
obasuo Musa" i na činjenicu da je Marko bio sultanov vazal. Suprotno istorijskoj istini,
dovedeni su u vezu Marko i Musa, Musu je rodila ljuta Arnautka „kod ovaca na ploči
studenoj itd. A to sve svedoči da su istorijski događaji bili veoma udaljeni od trenutka u
kojem je nastala pesma ovakva kakvu je imamo.
U nekim pesmama o Marku osnovna ideja je da turski car i carevina zavise od Markove
snage. Ta ideja je i u pesmi o Marku i Musi. Da li je ta ideja samonikla ili je pozajmljena,
teško je utvrditi. No i ako je pozajmljena, ona izražava realnu težnju narodnu za
nadmoćnošću nad vekovnim neprijateljem. Zamisao o nadmoćnosti ima veoma važno
mesto u srpskoj epici i javlja se u različitim vidovima. U ovome vidu, tj. u vidu zavisnosti
turskog cara i turske carevine od snage i pameti nekog srpskog junaka, nalazimo tu
misao isključiio u pesmama o Marku (turskom vazalu). Razume se, to je naivna predstava
o nadmoćnosti: nadmoćan si, pa — umesto da se oslobodiš — spasavaš porobljivača! Ali
treba imati na umu da je vlast turskoga cara trajala veoma dugo i da je — u izvesnim
trenucima bar — morala biti posmatrana i kao neizmenljiva činjenica. Sem toga, slabljelje
careve, centralne vlasti uvek je bilo praćeno pojačanim nasiljem feudalaca nad rajom. U
takvim momentima zamisao u pomenutom vidu bila je utoliko opravdanija.
Sama pesma o Marku i Musi prilično je mutna. U njoj mnogo šta nije dorečeno ni
usklađeno. Istorijski Musa stvarno se osl-njao — pri kraju — na antifeudalne elemente,
ali radi feudalnih ciljeva. Ti njegovi feudalni ciljevi jako su naglašeni i u samoj pesmi. Što
ustavlja „carevinu blago", po tome bi on bio kao nekakav revolucionar u odnosu prema
caru, ali što sve ustavlja sebi i što od njega pišti „ljuta sirotinja", — to ga prikazuje kao
razuzdanog feudalca, kao kesedžiju, razbojnika.
No valja uzeti u obzir i one stihove u kojima sam Musa naglašava suprotnost svoga i
Markovog porekla. Sami za sebe, odvojeni od ostalog teksta, ovi — lepi i snažni —
stihovi dokazuju da je Marko predstavnik feudalaca a Musa predstavnik seljaka, tj.
naroda. Sudeći samo po ovim stihovima, ovde se oštro ispoljavaju dve neprijateljske
klase. Ali sudeći prema celoj pesmi, izgleda nam da je narodni pevač pre (i, možda,
samo) hteo da istakne razliku između Musine i Markove snage nego razliku između
njihovih klasnih interesa. Musa je rođen na ploči studenoj, u prirodi, i otuda potiče
njegova čudovišna snaga. Marko je rođen na meku dušeku, i zato je manje snažan,
otporan, izdržljiv. Takvo gledanje može se naći u srpskem selu i danas. Narodni pevač
na toj osnovnoj suprotnosti, na suprotnosti između ogromne Musine i nedovoljne
Markove snage, izgrađuje čitavu pesmu. Musa je polomio hiljade carevih vojnika i oborio
Marka; Musa je — kao što vidimo na kraju pesme — imao troja rebra i tri srca. Marka je
ubila memla, on se s mukom i posle dužeg vremena oporavio i najzad je pobedio ne
snagom nego prevarom.
U prilog ovome tumačenju — mada sami navedeni stihovi i dalje ostaju u oštroj
protivrečnosti sa likom istorijskog Muse, Muse feudalca — ide i činjenica da je Marko
kraljev sin, tj. feudalac i u svim ostalim pesmama, pa mu to ipak nimalo ne smeta da
zastupa interese raje, interese sirotinje. Zašto je raja odredila baš njega da bude nosilac
njenih težnji i shvatanja, a ne nekog drugog vladarskog sina, na to je teško odgovoriti,
no zašto je uzela jednog kraljevića, to je sasvim razumljivo kad se imaju na umu
predrasude masa toga doba, kad se ima na umu naivno verovanje masa toga doba da se
njihova bolja sudbina nalazi u rukama „dobroga" vladara. No ipak protivrečnost ostaje
protivrečnost (jedna od mnogih protivrečnosti u srpskoj epici) i tom protivrečnošću
zamagljen je feudalni lik Musin. Uostalom, mi smo već videli na primeru Miloša Vojinovića
i Jugovića, a to bi se još izrazitije moglo sagledati na primeru samog Marka Kraljevića
uprkos njegovom kraljevskom rodu, kako narodne crte ulaze u likove i postupke
feudalaca. Isti je slučaj i kod Muse. Zabuna proističe otuda što je Musa tuđinac. No
jedno je van svake sumnje: Musino rođenje kod ovaca i njegova borba protiv cara ne
poništavaju njegovu nasilničku ulogu u odnosu prema sirotinji kojoj car šalje zaštitnika u
Marku Kraljeviću (dabome, kao što se iz same pesme vidi, cara na to podstiče
i „carevina blago" koje Musa ustavlja sebi).
Nedosledan u prikazivanju Muse, narodni pevač ne motiviše ni Markov pristanak da deli
megdan s Musom. Marko je carev sužanj, tri godine zaboravljen u tamnici, pocrneo kao
kamen, avetinjskih noktiju i kose. Očevidno, car ga je teško kaznio. I posle toga bilo bi
prirodno očekivati da Marko — onako plah i ratoboran kakav je u mnogim pesmama —
potegne sablju ne na Musu nego na cara. Međutim, Marko to ne čini. On odmah prihvata
carev poziv, i priprema se veoma dugo i svestrano. Zašto Marko tako postupa, o tome
narodni pevač ćuti. Zato su se — ponajviše zato, između ostalog — i mogla pojaviti
različita tumačenja. Ali treba se zapitati zašto Markovo prihvatanje megdana nije
motivisano. Zašto je narodni pevač smatrao to izlišnim? Po našem mišljenju, on je to
smatrao izlišnim zbog toga što je ovakav Markov postupak bio u skladu s opštim
mišljenjem i raspoloženjem u doba kada je ova pesma nastala.
A to mišljenje i raspoloženje bilo je jednim delom u izvesnom smislu oportunističko —
utoliko ukoliko je raja između dva zla, između jake centralne vlasti koja je garantovala
kakvu-takvu zakonitost i red i slabljenja centralne vlasti koje se redovno izražavalo u
pojačanom nasilju pojedinih feudalnih gospodara, bila „za" manje zlo, „za" jaku centralnu
vlast, pa prema tome i „za" cara. Isti oportunizam izražen je i u drugim pesmama koje
govore o Markovoj službi turskom caru. Razume se, sve takve pesme nemaju onakav
vaspitni značaj kakav ima, na primer, pesma Marko Kraljević ukida svadbarinu i njoj
slične pesme. Ali to ne znači da od Muse treba na silu napraviti narodnog junaka.
Musa — i pored toga što je rođen kod ovaca na ploči studenoj i što je othranjen
ovsenim skrobom — ostaje stranac, a narodni junak je Marko — bez obzira na to što ga
je rodila kraljica i što se pojavljuje u ulozi turske pridvorice.
Kao i u drugim pesmama ove vrste, i ovde je Marko — uprkos oportunizmu — u isti mah i
nosilac narodne težnje za nadmoćnošću nad Turcima. Car je priteran u tesnac i prinuđen
je da izvede-Marka iz tamnice i da ga zamoli za pomoć. Tako je u početku označena
Markova nadmoćnost nad carem, odnosno nadmoćnost ka kojoj je težio sam narod. A na
kraju pesme ta nadmoćnost je još snažnije izražena carevim strahom od mrtve Musine
glave i Markovim podsmehom:
„Kako bi ga živa dočekao,
kad od mrtve glave poigravaš?"
Dakle, istorijski posmatrani, feudalci su i Marko i Musa, a kad se kroz pesmu gledaju:
Musa je veliki junak stranac, carev odmetnik i nasilnik, a Marko je narodni junak u ulozi
turske pridvorice. Nama se čini da je narodni pevač Musinu snagu toliko uvećao koliko je
želeo da kroz Markov podvig izrazi nadmoćnost nad Turcima: hiljade Turaka, čitava
turska carevina nisu mogli ono što je mogao sam Marko uz pomoć svoje posestrime vile.
U punom skladu sa naglašavanjem izuzetne Musine snage, odnosno izuzetne veličine
Markovog podviga, jeste i Markova žalost što je pogubio ,,od sebe boljega". Uostalom,
ovo nije jedini slučaj kad Marko priznaje boljeg od sebe; u jednoj drugoj pesmi on
kaže: ,,Bolji Relja od sedamn'est Marka".
Марко Краљевић укида свадбарину
Поранио Краљевићу Марко,
поранио низ Косово равно.
Кад је био на води Сервани,
сукоби га Косовка девојка,
божју помоћ назива јој Марко:
„Божја помоћ, Косовко девојко!"
Девојка се до земље поклања:
„Здраво да си, делијо незнана!
Ал' јој Марко поче беседити:
„Драга сестро, Косовко девојко,
лепа ти си, секо, млађа била!
Красна ти си стаса и узраста,
руменила, господска погледа!
Ал' те, секо, коса покварила;
јер си тако, секо, оседила?
С ког си млада срећу изгубила?
Ил' са себе, ил' са своје мајке,
или са свог стара родитеља?"
Проли сузе Косовка девојка,
па говори Краљевићу Марку:
„Драги брато, делијо незнана,
с себе срећу изгубила нисам,
ни са себе, ни са своје мајке,
ни са свога стара родитеља;
већ сам јадна срећу изгубила:
ево има девет годин' дана
како дође Арап прекоморац,
па од цара Косово закупи,
и наметну зулум на Косово:
Косово га и поји и храни.
Па је други зулум наметнуо:
ко с' удаје, тридесет дуката;
ко се жени, тридест и четири.
Који има те толико даде,
тај се јунак може оженити
и девојка млада удомити;
а у мене браћа сиромашна,
нема блага да Арапу даду,
у томе сам јадна заостала,
те се нисам млада удомила;
са тога сам срећу изгубила.
Па још за то не бих ни жалила,
што нам с' не да младим удавати
и јунаком младим оженити;
него ево и веће невоље,
још је већи зулум наметнуо:
на ноћ иште младу и девојку,
па девојку Арапине љуби,
а невесту слуге Арапове.
Обреди се све Косово редом:
даваше му младе и девојке,
ево мени тужној реда дође
да довече одем Арапину,
да му ноћас, јадна, будем љуба,
па ја мислим и размишљам:
мили боже, што ћу и како ћу?
Ил' ћу јадна у воду скочити,
или ћу се млада обесити?
Волим, брате, изгубити главу
нег' љубити свој земљи душмана"
Ал' беседи Краљевићу Марко:
„Драга сестро, Косовко девојко,
не шали се, у воду не скачи,
немој себи смрти учинити,
немој, секо, душе огрешити!
Већ ми кажи Арапове дворе,
,гди су двори Арапина црна?
Имам речи беседити с њиме".
Девојка му поче беседити:
„Драги брато, незнана делијо,
а што питаш Арапове дворе?
Што их питаш? Остали му пусти!
Може да си нашао девојку,
пак му идеш, носиш свадбарину;
а можда си јединац у мајке,
па ћеш, брате, тамо погинути,
па што ће ти самохрана мајка?"
Марко с' маши руком у џепове,
те извади тридесет дуката.
па их даје Косовки девојки:
„На, ти, секо, тридесет дуката,
пак ти иди своме белом двору,
пак се храни док ти с' срећа јави;
само кажи Арапове дворе,
ја ћу платит свадбарину за те.
Зашто би ме Арап погубио,
кад ја имам, сестро, доста блага,
мого б' платит све Косово равно,
камол' не бих за се свадбарину?"
Девојка му поче беседити:
„Нису двори, већ шатори пусти.
Погледајде доле низ Косово:
гди се онај свилен барјак вије,
онде ј' шатор црног Арапина,
око њега зелена авлија,
сва авлија главам' накићена:
ево нема још недеља дана
како ј' проклет Арап исекао
седамдесет и седам јунака,
Косоваца тужних ђувегија.
Арап има четрдесет слугу,
што чувају стражу око њега"
А кад Марко саслушао речи,
крену Шарца, оде низ Косово,
добра Шарца врло расрдио,
из копита жива ватра сева,
из ноздрва модар пламен лиже.
Срдит Марко језди низ Косово,
рони сузе низ јуначко лице,
а кроз сузе гњевно проговара:
„Ој давори, ти Косово равно!
Што си данас дочекало, тужно,
после нашег кнеза честитога,
да Арапи сад по теби суде!
Ја срамоте поднети не могу,
ни жалости велике трпити,
да Арапи таки зулум чине
и да љубе младе и девојке
Данас ћу вас, браћо, осветити,
осветити, или погинути".
Оде Марко право пред шаторе,
угледа га Арапова стража,
па казује црну Арапину:
„Господине, Арап-прекоморче,
чудан јунак језди низ Косово
на витезу коњу шареноме,
добра коња врло расрдио,
из копита жива ватра сева,
из ноздрва модар пламен лиже;
хоће јунак на нас у.дарити".
Ал' беседи Арапине црни:
„Децо моја, четрдесет слугу,
не сме јунак на нас ударити,
ваљада је нашао девојку,
па нам иде, носи свадбарину,
жао му је што ће дати благо,
са тога се врло расрдио;
већ изид'те пред нашу авлију,
па јунака дочекајте лепо,
пред њиме се смерно поклоните,
под њим добра коња прихватите,
примите му коња и оружје,
пустите га мени под шаторе:
нећу блага, узећу му главу,
да добијем коња према себи".
Испадоше Арапове слуге
да под Марком добра коња приме,
а кад близу угледаше Марка,
не смедоше пред Марка изићи;
беже слуге под шатор Арапу,
па се крију за Арапа слуге,
покривају сабље јапунџети,
да им Марко не види сабаља.
И сам Марко у авлију уђе;
пред шатором одседнуо Шарца,
своме Шарцу тако беседио:
„Ходај, Шаро, и сам по авлији,
а ја идем под шатор Арапу,
находи се шатору на врати,
ако б' мени до невоље било".
Пак се Марко под шатора шеће:
Арап седи, пије вино хладно,
служи му га млада и девојка.
Божју помоћ називао Марко:
„Божја помоћ, драги господине!"
Арап њему лепше одговара:
„Здрав, јуначе, делијо незнана!
Ход', јуначе, да пијемо вина,
па ми кажи што си ми дошао".
Ал" беседи Краљевићу Марко:
„Немам каде с тобом пити вина,
а добро сам до тебе дошао,
врло добро, боље бит не може:
ја испросих лепоту девојку,
осташе ми на друму сватови,
дошао сам, доно свадбарину,
да дам благо, да водим девојку,
да ми нико на пута не стане;
кажи мени што је свадбарине?"
Арап лепо Марку проговара:
,,Та ти за то и одавно знадеш:
ко с' удаје, тридесет дуката;
ко се жени, тридест и четири;
ти се видиш јунак од мејдана,
није квара да стотину дадеш!"
Марко с' маши руком у џепове,
пред Арапа три дуката баци:
„Веруј мени, више немам блага,
већ кад би ме хтео причекати
док се вратим с лепотом девојком,
тамо ће ме даривати лепо,
све ћу теби поклонити даре,
теби даре, а мени девојка".
Цикну Арап као змија љута:
„У мен', кујо, вересије нема!
Не даш блага, са мном се подсмеваш!
Па потрже тешка буздована,
те удара Краљевића Марка,
удари га три-четири пута.
Насмеја се Краљевићу Марко:
„О јуначе, Арапине црни,
ил' се шалиш, ил' од збиље бијеш?"
Цичи Арап као змија љута:
„Не шалим се, већ од збиље бијем".
Али Марко поче беседити:
„А ја мислим да се шалиш, тужан;
а кад, море, ти од збиље бијеш,
и ја имам нешто буздована,
да те куцнем три-четири пута;
колико си мене ударио,
толико ћу тебе ударити,
па ћем' онда на поље изићи
и изнова мејдан започети".
Трже Марко буздована свога,
пак удари Арапина црна.
Како га је лако ударио,
искиде му из рамена главу!
Насмеја се Краљевићу Марко:
„Боже мили, на свем теби хвала,
кад брж' оде са јунака глава!
Канда није на њему ни била!"
Трже Марко сабљу од појаса,
пак зареди Арапове слуге,
исече му четрдесет слугу,
а четири не хте погубити,
већ их Марко остави за правду,
кој' ће сваком право казивати
како ј' било Арапу и Марку.
Све с авлије поскидао главе,
па је главе сахранио лепо,
да ј' не кљују орли и гаврани,
па авлију пусту накитио,
накити је арапским главама.
Арапово благо покупио;
а четири слуге Арапове,
које није хтео погубити,
оправи их по Косову Марко,
оправи их на четири стране,
те телале по Косову слуге:
„Гди девојка има за удају,
нека тражи себи господара,
нек с' удаје док је за младости;
а гди јунак има за женидбу,
нек се жени, нека љубу тражи;
одсад више нема свадбарине,
Марко за све свадбарину плати".
Све повика мало и велико:
,,Бог да живи Краљевића Марка,
који земљу од зла избавио,
који сатре земљи зулумћара;
проста м' била и душа и тело!"
Марко познаје очину сабљу
Рано рани Туркиња ђевојка,
Прије зоре и бијела дана,
На Марицу бијелити платно.
До сунца јој бистра вода била,
Од сунца се вода замутила,
Ударила мутна и крвава,
Па проноси коње и калпаке,
Испред подне рањене јунаке.
Па нанесе једнога јунака,
Узела га вода на матицу,
Окреће низ воду Марицу.
Виђе јунак код воде ђевојку,
Па је поче Богом сестримити:
"Богом сестро, лијепа ђевојко,
Баци мене једну крпу платна,
Извади ме из воде Марице,
Честиту ћу тебе оставити!"
Ђевојка се на Бога примила:
Баци њему један крај од платна,
Извади га води на обалу.
На јунаку рана седамнаест;
На јунаку чудно одијело:
О бедри му сабља окована,
На сабљи су три балчака златна,
У балчацим' три камена драга,
- Ваља сабља три царева града!
Вели јунак Туркињи ђевојци:
"Сестро моја, Туркиња ђевојко,
Кога имаш код бијела двора?"
Рече њему туркиња ђевојка:
"Имадем једну остарјелу мајку,
И имадем брата Мустаф-агу."
Проговара добар рањен јунак:
"Сестро моја, Туркиња ђевојко,
Иди кажи брату Мустаф-аги
Да ме носи двору бијеломе;
Код мене су три ћемера блага,
У свакоме по триста дуката:
Ја ћу један тебе поклонити,
Други твоме брату Мустаф-аги,
А трећи ћу себе оставити,
Да ја видам моје грдне ране;
Ако Бог да те ране извидам,
Честиту ћу тебе оставити
И твојега брата Мустаф-агу."
Оде цура двору бијеломе,
Те казује брату Мустаф-аги:
"О мој брате, ага Мустаф-ага,
Добила сам рањена јунака
На Марици на води студеној;
Код њега су три ћемера блага,
У свакоме по триста дуката:
Један хоће мене поклонити,
А други ће тебе, Мустаф-ага,
А трећи ће себе оставити,
Да он вида своје грдне ране;
Немој ми се, брате, преварити,
Да погубиш рањена јунака;
Донеси га двору бијеломе."
Оде Туре на воду Марицу;
А кад виђе рањена јунака,
Узе гледат' сабљу оковану:
Ману њоме, одс'јече му главу!
Скиде с њега дивно одијело,
Па он оде двору бијеломе.
Пред њега је сестра излазила,
А кад виђе шта је учинио.
Она рече брату Мустаф-аги:
"Зашто, брате, да од Бога нађеш!
Зашто згуби мога побратима?
На што си се болан преварио
- А на једну сабљу оковану!
Еда Бог да одсјекла ти главу!"
То му рече, уз кулу утече.
Мало време затим постајало,
Дође ферман од цара турскога
Мустаф-аги, да иде на војску.
Оде Мујо на цареву војску,
Припасао сабљу оковану;
А кад дође у цареву војску,
Гледа сабљу мало и велико:
Никоме се извадити не да.
Дођ' у руке Краљевићу Марку,
Сама му се сабља извадила!
Кад је Марко сабљу загледао,
Ал' на сабљи три слова хришћанска:
Једно слово Новака ковача,
Друго слово Вукашина краља,
Треће слово Краљевића Марка.
Пита Марко Туре Мустав-агу:
"Ој, Бога ти, турско момче младо,
Откуд тебе ова бритка сабља?
Или си је за благо купио?
Или си је у боју добио?
Или ти је од баба остала?
Или ти је љуба донијела,
Донијела љуба од мираза?"
Вели њему Туре Мустаф-ага:
"Ој Бога ми, каурине Марко,
Кад ме питаш, право ћу ти казат'."
Све му каза каконо је било.
Вели њему Краљевићу Марко:
"Зашто, Туре, да од Бога нађеш,
Нијеси му ране извидао?
Данас би ти дао агалуке
Код нашега цара честитога."
Вели њему Туре Мустаф-ага:
"Бе не лудуј, каурине Марко!
Да ти можеш добит' агалуке,
Најприје би себе извадио!
Већ дај амо сабљу оковану!"
Ману сабљом од Прилепа Марко,
Скиде главу Турчин-Мустаф-аги.
Отидоше цару казивати;
Цар по Марка оправио слуге.
Како који Марку долазаше,
Марка зове, Марко не говори,
Већ он сједи, пије мрко вино,
Кад се Марку веће досадило,
Он пригрну ћурак наопако,
А узима тешку топузину,
Па отиде цару под чадора:
Колико се ражљутио Марко,
У чизмама сједе на серџаду!
Па погледа цара попријеко,
Крваве му сузе из очију.
Кад је царе сагледао Марка
И пред њиме тешку топузину,
Цар с' одмиче, а Марко примиче,
Док доћера цара до дувара;
Цар се маши у џепове руком,
Те извади стотину дуката,
Па их даје Краљевићу Марку:
"Иди, Марко, напиј ми се вина!
Што су тебе тако ражљутили?"
- "Не питај ме, царе поочиме!
Познао сам сабљу баба мога;
Да сам, Бог д'о, у твојим рукама,
И ти би ме 'вако ражљутио!"
Па он уста, и оде чадору.
Смрт Марка Краљевића
Поранио Краљевићу Марко
у неђељу прије јарког сунца,
Покрај мора Урвином планином.
Када Марко био уз Урвину,
Поче њему Шарац посртати,
Посртати и сузе ронити.
То је Марку врло мучно било,
Па је Марко Шарцу говорио:
"Давор', Шаро, давор', добро моје!
Ево има сто и шесет љета
Како сам се с тобом састануо,
Још ми нигда посрнуо ниси;
А данас ми поче посртати,
Посртати и сузе ронити:
Нека Бог зна, добро бити неће!
Хоће једном бити према глави,
Јали мојој, јали према твојој!"
То је Марко у ријечи био,
Кличе вила с Урвине планине,
Те дозива Краљевића Марка:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Знадеш, брате, што ти коњ посрће?
- Жали Шарац тебе господара,
Јер ћете се брзо растанути."
Али Марко вили проговара:
"Б'јела вило, грло те бољело!
Како бих се са Шарцем растао,
Кад сам прош'о земљу и градове,
И обиш'о исток до запада,
Та од Шарца бољег коња нема,
Нит' нада мном бољега јунака!
Не мислим се са Шарцем растати
Док је моје на рамену главе."
Ал' му б'јела одговара вила:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Тебе нитко Шарца отет' неће,
Нит' ти можеш умријети, Марко,
Од јунака, ни од оштре сабље,
Од топуза, ни од бојна копља:
- Ти с' не бојиш на земљи јунака;
Већ ћеш, болан, умријети, Марко,
Ја од Бога, од старог крвника!
Ако л' ми се вјеровати нећеш,
Када будеш вису на планину,
Погледаћеш з десна на лијево,
Опазићеш двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле,
Међу њима бунар вода има:
Онђе хоћеш Шарца окренути,
С коња сјаши, за јелу га свежи,
Наднеси се над бунар над воду,
Ту ћеш своје огледати лице,
Па ћеш виђет' кад ћеш умријети."
То је Марко послушао виле:
Кад је био вису на планину,
Погледао с десна на лијево,
Опазио двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле:
Онђе Марко окренуо Шарца,
С њега сја'о, за јелу га свез'о;
Наднесе се над бунар над воду,
Над водом је лице огледао;
А кад Марко лице огледао,
Виђе Марко кад ће умријети;
Сузе проли, па је говорио:
"Лажив св'јете, мој лијепи цв'јете!
Л'јеп ти беше, ја за мало года,
Та за мало, три стотин' година!
Земан дође да св'јетом пром'јеним."
Па повади Краљевићу Марко,
Па повади сабљу од појаса,
И он дође до коња Шарина,
Сабљом Шарцу осијече главу,
Да му Шарац Турком не допадне,
Да Турцима не чини измета,
Да не носи воде ни ђугума.
А кад Марко посијече Шарца,
Шарца коња свога укопао,
Боље Шарца нег' брата Андрију;
Бритку сабљу преби на четверо,
Да му сабља Турком не допадне,
Да се турци њоме не поносе
Што је њима остало од Марка,
Да хришћанлук Марка не прокуне.
А кад Марко бритку преби сабљу,
Бојно копље сломи на седмеро,
Па га баци у јелове гране;
Узе Марко перна буздована,
Узе њега у десницу руку,
Па га баци с Урвине планине
А у сиње у дебело море,
Па топузу Марко бесједио:
"Кад мој топуз из мора изиш'о,
Онда 'ваки ђетић постануо!"
Када Марко сактиса оружје,
Онда трже дивит од појаса,
А из џепа књиге без јазије;
Књигу пише Краљевићу Марко:
"Ко гођ дође Урвином планином
Међу јеле студену бунару,
Те затече онђе дели-Марка,
Нек знаде да је мртав Марко!
Код Марка су три ћемера блага,
Каква блага, све жута дуката!
Један ћу ми ћемер халалити
Што ће моје т'јело укопати;
Други ћемер нек се цркве красе;
Трећи ћемер кљасту и слијепу:
Нек слијепи по свијету ходе,
Нек пјевају и спомињу Марка!"
Када Марко књигу накитио,
Књигу врже на јелову грану,
Откуда је с пута на погледу;
Златан дивит у бунар бацио;
Скиде Марко зелену доламу,
Прострије је под јелом по трави,
Прекрсти се, сједе на доламу,
Самур-калпак на очи намаче,
Доље леже, горе не устаде.
Мртав Марко крај бунара био
Од дан' до дан' неђељицу дана:
Ко гођ проће друмом широкијем,
Те опази Краљевића Марка,
Сватко мисли ту спава Марко,
Око њега далеко облази,
Јер се боји да га не пробуди.
Ђе је срећа, ту је и несрећа,
Ђе несреће, ти у среће има:
А сва добра сређа изнијела
Игумана Светогорца Васа,
Од бијеле цркве Вилиндара,
Са својијем ђаком Исаијом.
Кад игуман опазио Марка,
На ђакона, десном руком маше:
"Лакше, синко, да га не пробудиш!
Јер је Марко иза сна зловољан,
Па нас може оба погубити."
Гледећ' кале како Марко спава,
Више Марка књигу опазио,
Према себе књигу проучио:
Књига каже да је мртав Марко!
Онда кале коња одсједнуо,
Па прихвати за делију Марка,
Ал' се Марко давно преставио.
Проли сузе проигуман Васо,
Јер је њему врло жао Марка;
Отпаса му три ћемера блага,
Отпасује себи припасује.
Мисли мисли проигуман Васо
Ђе би мртва сахранио Марка;
Мисли мисли, све на једно смисли:
Мртва Марка на свог коња врже,
Па га снесе мору на галију,
С мртвим Марком сједе на галију,
Одвезе га право Светој Гори,
Изнесе га под Вилиндар цркву,
Унесе га у Вилиндар цркву,
Чати Марку што самртну треба;
На земљи му т'јело опојао,
Насред б'јеле цркве Вилиндара;
Онђе старац укопао Марка,
Биљеге му никакве не врже,
Да се Марку за гроб не разнаде,
Да се њему душмани не свете.
I S T O R I J S K A L I Č N O S T - M a r k o K r a lj e v i ć
Marko Kraljević rođen je sredinom XIV veka kao sin kralja Vukašina (gospodara Prilepa i
velikog dela Makedonije) i majke Jevrosime.
Otac, kao vladar tog dela Makedonije, opremio je vojsku sa bratom despotom Uglješom.
Trebalo je da vojska spreči dalju najezdu Turaka na Balkansko poluostrvo i porobljavanje
srpskih zemalja. Nažalost, dok su bili utaboreni na obalama reke Marice, u noći 1371.
godine, Turci su ih bez najave napali i napravili pravi masakr. U bici na Marici poginuo je
Vukašin i njegov brat, a njegove zemlje pale su pod tursku vlast.
Marko, kao prestolonaslednik, nemoćan da učini nešto više, zbog turske nadmoći,
postaje turski vazal. To je podrazumevalo i njegovo angažovanje u vojnim operacijama
turske vojske. Ubrzo se dokazao kao snažan i sposoban borac, pa je došao do titule
turskog vezira, što je predstavljalo visok položaj u turskom društvu.
Njegovo oružje je, baš kao i u narodnim pesmama, bio topuz kojim je vešto baratao.
Sudbina mu je odredila da izgubi život u bici na Rovinama i to na strani vojske koja je
pogubila njegovog oca i okupirala njegove zemlje. Dakle, prava istina o njegovom životu
je dosta surova i daleka od prica iz narodnih pesama, koje su ga veličale kao najvećeg
srpskog junaka.
MARKO KRALJEVIĆ KAO KNJIŽEVNI LIK
Marko Kraljević bio je najpopularniji junak kod narodnih pevača i pripovedača, koji su
stvorili mit o čoveku nenadmašne snage i hrabrosti. Bio je zaštitnik Srba od surovih
turskih osvajača i kao takav ulivao je narodu nadu u srca. To je bilo veoma značajno,
jer su na taj način Srbi istrajali pod turskim jarmom sa neuništivim snom o slobodi, koji su
davno izgubili. Stvarajući u svojoj mašti likove poput Marka, oni su verovali da će Bog da
se smiluje na njihove patnje i zaista pošalje junake takvih sposobnosti, koji bi ih
oslobodili okova.
Marko je u pesmama opisan kao veoma krupan čovek izuzetne snage, mudar i hrabar.
Posedovao je i druge vrline, a jedan od njih je da je mogao zaista mnogo da popije, a da
se ne napije. Napomenimo i da nije mogao nikuda bez vina. Vešto je baratao topuzom
teskim 66 oka, koji je došao glave svim Turcima i "negativcima" koji bi se sa njim uhvatili
u koštac. Nije bilo stvora koji ga se ne plašio. Njegova majka Jevrosima bila mu je životni
savetnik. Kao mudra i stara žena davala mu je savete koji bi mu pomogli u životu, a
Marko je poslušao sve osim jednog - da se mane hajdučenja.
Marko Kraljević je imao konja Šarca od kojeg se nije odvajao. Živeo je veoma dugo
(prema nekim pevačima i tri stotine godina). Za smrt Marka Kraljevića različito se
pripoveda: jedni kažu da ga je u selu Rovinama ubio vlaški vojvoda Mirče zlatnom
strelom u usta kada su se Turci bili sa Vlasima; drugi govore da se u nekom boju Šarac
zaglibio u bari kod Dunava i da su tu obojica propali; dok treći, pak, kažu da je u
nekakvom boju toliko ljudi izginulo da su po krvi plivali konji i ljudi, pa je Marko onda
pružio ruku k nebu i rekao: "Bože, šta ću ja sad?". Na to se Bog smilovao i preneo njega
i Šarca u neku pećinu u kojoj, po legendi, i dan danas živi (Stavivši sablju u kamen legao
je pa spava sve jednako, a Šarac stoji i jede mahovinu malo po malo, pa čim sablja iz
kamena ispadne i Šarac mahovinu pojede, Marko će se probuditi i njih dvojica će opet
na ovaj svet izaći). Treći opet govore da je Marko u tu pećinu pobegao kada je prvi put
video pušku, pa rekao: "Sad ne pomaže junaštvo, jer najgora rđa može ubiti najboljeg
junaka".
Njegovo ime se pamti vekovima. Gotovo da nema deteta koje se nije srelo sa likom
Marka Kraljevića, bilo istorisjkim ili književnim. Učenicu iz Valjeva, Nevenu Mitrović,
inspirisao je upravo naš junak Marko za pisanje i crtanje čitavog stripa. Nevena je
učenica osmog razreda Prve osnovne škole u Valjevu i jedna od najtalentovanijih crtača
stripa svog uzrasta u Srbiji. Znamo od koga je Musa zadobio čvoruge!!!
Марко Краљевић-народни јунак
Недавно сам учила о Марку Краљевићу.Он се мени свидео као јунак који је помагао
сиротињи.Марко је био изузетно храбар.Никада није одбацио ниједну сиротицу јер је волео људе.Он је
имао коња,Шарца,који је имао све његове особине.Народ је Марка заволео зато што им је требао
заштитник,а он је био тај који их је штитио.Ја сам га заволела јер је помагао мојим прецима и зато што га
је народ опевао као доброг,мудрог и јаког човека.Марко није хтео никоме да остави свог коња,поготово
Турцима,јеp таквог коња није нико други заслуживо.Краљевић Марко је,нажалост,преминуо,мада би сви
волели да је и даље жив један тако велики јунак као што је био он.Читајући песме и приче о њему много
сам га заволела,и он ће увек остати у мом срцу.Иако историја о њему пише лоше,ја не верујем у то.Ипак
је народ праведнији судија.
Наташа Миловић VI-1
Помало је такијех јунака
Српске народне песме су богатство нашег народа и чувар наше историје. У њима
је сачуван дух српског народа. Најчешће опеван јунак тога доба је Марко
Краљевић.
Марко Краљевић је био изузетно снажан и јак човек. Лице су му красили дуги
бркови. Имао је натприродну снагу и никада није обраћао пажњу на стално
присуство смрти која га је вребала са свих страна. Крв би му узаврела сваки пут
када би осетио неправду. Штитио је сиромашне, нејаке, гладне и болесне.
Неустрашиво се борио против Турака и свег зла тога доба. Многи су га се плашили
јер је био надалеко чувен. Неки су дрхтали при самом помену његовог имена, а у
народу је био јунак над јунацима. Марков буздован и бритка сабља спасавали су
народ од турског зулума и пљачкања. Некада је и сам пљачкао Турке како би их
понизио. Мудар и паметан, често је користио и своју лукавост да победи јаче од
себе. Никада се није одвајао од свог коња Шарца. Шарац му је био најбољи
пријатељ, добар и поуздан чувар који га је извлачио из сваке неприлике. Толико га
је волео да га је пред своју смрт убио како не би служио Турцима. Тако су заједно
и напустили овај свет чију су прошлост увеличали својим подвизима.
Српске народне песме о Марку Краљевићу живе и живеће вековима јер је народ
захвалан свакоме ко га штити, брани од зла. Ко год учини добро дело, не
заборавља се.
Никола ЂУРИЋ, 6-4
Помало је такијех јунака
Марко Краљевић, син Вукашина Мрњавчевића, био је висок, стаменит човек
господске крви. Имао је дуге бркове који су се повијали на ветру заједно са
замршеним власима косе. Обучен у витешко одело, носио је мач и веома тежак
буздован шестоперац. Могао је заиста много да попије, а да се не напије. Његова
снага је допирала до граница немогућег. Имао је коња који се звао Шарац.
Чудесни коњ, а некадашње губаво ждребе, умео је да бљује ватру, а при лаганом
касу би му испод потковица севале варнице. Марко је уливао страх својим
противницима. Надмоћност Маркова над непријатељима изражена је не само у
његовој превеликој физичкој снази, него и бистрини његовог ума. Могао је да буде
пргав, али исто тако је умео да буде лукав, стрпљив и опрезан. У извесним
тренуцима био је спреман да без колебања удари на читаву војску чак и без
оружја, али је умео да буде јунак по својој мудрости и способности да превари
непријатеља. Сваки цар га је желео у боју, јер би насамарио противника тако да
овај то ни не примети. Био је племенит и учтив борац.
Погинуо је у бици на Ровинама, али у души српског народа још увек живи. Легенда
каже да ће се вратити када се његов мач извади из камена и када Србима буде
потребан. Можда је ово тренутак за нове јунаке.
Кристина ГАВРИЛОВ, 6-4
Прошлост и приче у епској народној поезији
Скоро сва дела написана о Марку Краљевићу одишу неком акцијом, вером у победу и
успех. Марко је носилац многих особина, које су заједничке јунацима различитих епских
традиција.
Изгледа, као да свака песма о њему, истиче по једну нову његову особину...пркосан,
разметљив, склон пићу, али Марко поред ових, лоших особина, дубоко у себи крије нешто
божанско. Марко је јунак добра и зла. Таквим јунацима, као што је он, може се приписати и
сваки јуначки успех и могу се у свакој улози појавити. Песме о Марку Краљевићи су живо
сведочанство о неисцрпним снагама народа, о његовој несаломљивој упорности и вери у
себе. Надмоћност Маркова над Турцима и над свим другим непријатељима изражена је, не
само у његовој превеликој снази, него и бистрини његовог ума. Уништава, не само тешком
руком, већ и својом великом умношћу. Марко многе тешке окршаје узима као лаке забаве,
као игре.
Марко је најизразитија личност у нашој народној поезији, али и у поезији других
балканских народа.
Лејла Имамовић, 1/1
Прошлост и приче у епској песми
Још од настанка планете па све до данас, овим светом су пролазили многи
народи. Разликовали су се по боји коже, језику, обичајима, култури... Многи од
њих су нестајали јер нису успели да се изборе за своје место под сунцем.
Наш народ је онај мали део, који је вишевековним борбама успео да се одржи.
За време тих мукотрпних векова под сталном опасношћу од глади, мучења и
смрти, народ је бивао морално тлачен. Чак и они најхрабрији су бивали временом
обесхрабрени. У таквим мрачним годинама, под пламеном огњишта и уз притајене звуке
гусли народ је стварао дела, поезију каквом се ни једна друга нација не може похвалити.
То је била уметност, која је будила давно изгубљену наду, од које је срце брже куцало
и крв брже текла венама. Тако су настајали имагинарни ликови који су за народ
представљали неку врсту Бога, избавитеља. Светли ликови епске поезије су настајали
спонтано. Народ је бирао стварне ликове којима је приписивао надљудске особине,
које су градативно расле кроз векове. Они су могли све што обичан човек није могао и
представљали су нешто кога се и сам цар бојао. Њима се народ дичио и из њих црпео снагу за
даљу борбу. Такав лик је и Марко Краљевић. Лично сам одрастала уз песме о Марку.
Сваку ноћ када бих легла, бака је долазила у моју собу и певала ми песме о тим јунацима.
Инспирисала би ме њихова снага, јунаштво и неустрашивост. Иако сам знала, да је
Марко био турски вазал, некако сам желела да верујем у народна предања. Обожавала
сам идеју о човеку снажних руку и рамена, натприрдне висине, очију из којих је севала
ватра којом је убијао тиране мога народа. Заиста сам желела и веровала да су они заиста
постојали. Бака је те приче причала са таквим уверењем да је мени срце брже куцало и
одлазила бих, колико толико спокојна у снове, верујући да их је ипак он чувао од Турака.
Надам се да ће епска поезија вековима трајати и да време неће избрисати њене
трагове. Свима срце брже куца када говоримо о јунаштву нашег народа, макар оно било и
хиперболисано.
Слађана Драгосавац, 1/2
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.