Народне лирске љубавне песме

[kojica]

Лирска народна песма старија је од уметничке лирске песме. У њој су изражена
осећања даровитих појединаца, погледи и схватања народног колеткива, описане
животне ситуације, предочена хтења и потребе. Веома богата по броју песама,
народна лирика је сиромашна по тематици, једноставна је по форми и изразу.
Осећања се изражавају посредно и у наговештајима, субјективност је мање
присутна. Међутим, по снази осећања, по богатству стила и језика, народна
лирика има значајно место у развитку књижевности. Она је утицала на развитак
писане поезије од хуманизма и ренесансе до романтизма. Народна лирска песма је
настала из потребе да се пева о некој животној ситуацији, о осећањима и
расположењима, жељама и сновима, идеалима и надањима. Особеност сваке
лирске песме је мелодичност (певљивост), која је допринела њеном ширењу и
преношењу, али и спашавању од заборава.

[kojica]

Честе су животне ситуације у којима се пева лирска песма (седељке, славе,
свадбе, мобе) и то је један од разлога да настане велики број лирских песама, да
се оне дуго задржавају у памћењу генерација и веома брзо шире у друге крајеве.
С обзриом на велику "скалу осећања и расположења, на велики број животних
ситуација у којима се пева, настао је велики број врста и подврста лирске народне
поезије: митолошке песме, љубавне песме, обичајне песме (сватовске, почашнице
или зравице, успаванке, тужбалице), посленичке песме (пастирске, жетелачке
песме, песме о вршидби), обредне песме (додолске, крстоношке, краљичке,
коледарске, славске), религиозне, породичне, шаљиве.

[kojica]

Љубавна песма је стара колико је старо и осећање љубави према особи
супротног пола. Како је љубав основно и најјаче људско осећање, ова лирска врста
не не само најстарија, настала још у примитивном друштву, него је и најбројнија,
најразноврснија по тематици и најлепша по исказаним осећањима и мелодији.
Народна љубавна песма има неколико мотива који се понављају из песме у песму:
телесна лепота (посебна лепота жене), душевна лепота (Српска девојка),
изјављивање љубави, љубавна чежња (Паун пасе), несрећна љубав, фаталност
женске лепоте. Љубавна песма је настала у конкретним околностима па је зато
израз времена, друштвених и породичних односа. Преплитање мотива,
карактеристично скоро за све врсте народне лирике, уочава се и у љубавним
песмама. Осећање се исказује посредно и дискретно, у сликама, алегоријски.
Нема чулности, љубав је само наговештена, само се наслућује. Овде мало има
љубавне среће и радости, више има чежње и туге због растанка, бола због
неостварене љубави. Језик је једноставан као што једноставно и казивање о
љубави.

[kojica]

Vojislav Đurić o ljubavnim pesmama:

Mnoge pesme kazuju da je laksi i ugodniji zivot u onim prilikama bio moguc samo pre
zenidbe i udadbe. Nevesta cesto zali za devovanjem - svojim carovanjem: "Car ti bijah
dok djevojka bijah." Tada je ona bila kod majke i oca, medju bracom i sestrama,
bezbrizna i slobodna koliko se to onda moglo biti. Manje razloga nego ona ima muskarac
da zali za svojim momackim vremenom, ali ipak ima, jer je stekavsi porodicu stekao i
brige kako da je odbarani od nestasice, golotinje, bolesti. No i pre zenidbe i udadbe zivot
nije bio bez gorcine. Mladost je cesto vredjana i ponizavana. Ona je htela da se vezuje
prema stasu i obrazu, prema tome koliko je u srcu drago, a roditelji su isli prema blagu,
prema bogatom rodu, i, okoreli u svojoj nesreci i trazeci po svaku cenu izlaz iz bede,
davali su lepotu za rugobu, mlado za staro, drago za nedrago. Sem toga, cesto, voljeni
mladic morao je da ide u rat, na duze vreme, mozda i da se ne vrati. Otuda su tuzni
rastanci jedan od najglavnijih motiva nase narodne ljubavne lirike.

[kojica]

A posle zenidbe i udadbe, najcesce, nastajali su odista mracni dani, narocito za
nevestu. U stranoj sredini, ona je uvek stavljena na tesku probu, izlagana najvecim
naporima, a cesto je i zlostavljana. ponajvise je trpela od svekrve, mnogo puta i od
muza i jetrva, a ponajbolje je prolazila kod devera i zaova. Sem toga, cesto, ostavsi bez
muza, morala je sama da se stara o deci, da ih podize 'na preslicu i desnicu ruku'. U
nasim lirskim pesmama najcesce — u ovakvom ili onakvom odnosu prema deci — pominje
se majka, otac retko kad. To nije slucajno i nije samo zato sto je majka bliza deci i sto
se ona vise voli. Ne treba gubiti iz vida da je to vreme borbe s Turcima, vreme cestih
pogibija. deca su, cesto, rano ostajala bez oca. Majka ih je sama podizala. Ima i takvih
pesama koje govore o tome kako se mlada majka udovica preudaje, tuguje za decom i
umire od zalosti. Te pesme imaju realnu osnovu. Ali je mnogo vise takvih pesama u
kojima je rec o majci koja zivi pored dece, s mukom ih podize i cesto ih gubi u opstim
pomorima. Te pesme takodje imaju realnu osnovu. Kao sto su ocevi ginuli, i morija je
cesto udarala na decu. Mnogo naselje u nasoj zemlji moglo bi da kaze isto ono sto u
pesmi govori Sarajevo — da ga je 'kuga pomorila, pomorila i staro i mlado, rastavila i milo
i drago'.

[kojica]

Koliko stege u kojima su se ljudi mucili i nekako ziveli, isto toliko verno prikazana je i
pobuna protiv skucenosti. Ta crta je karakteristicna i veom znacajna. Kad govorimo o
otpornom duhu naseg naroda u proslosti, obicno mislimo na junacke pesme, na
megdane, na bitke. Medjutim — sasvim logicno — otporni duh ispoljavao se i u sitnijim
prilikama svakidasnjeg zivota. Mnogo puta kroz kletvu i podsmeh, a katkad i kroz
gotovost da se radije umre nego primi neprihvatljiv zivot — kao, na primer, u pesmi Smrt
Omera i Merime.

[kojica]

No pobuna protiv ruzne stvarnosti dostize vrhunac u stvaranju novog, lepseg, punijeg,
covecnijeg zivota — u onim prilikama, najvecim delom, samo u uobraziji. Nesrecni ljudi
vole da ulepsavaju i zemlju i sebe. To je idealizacija narocite vrste. Ono sto se zeli, sto
tek treba da dodje, i ko zna kad, prikazano je tako kao da je vec tu, kao da ga ljudi vec
imaju i uzivaju u punoj meri. Sklonjeo je sve sto je ruzno i bedno, istaknuto je sve sto je
lepo i raskosno, sve sto se da zamisliti. I kad covek shvati stvarni znacaj ovog
nestvarnog sjaja u tami ljudskog zivota, onda su mu potpuno jasni i cisto mitoloski
motivi iz oblasti vilinskog carstva i cvrsto drzani i svecano izvodjeni obredi.

[kojica]

Смрт Омера и Мериме

Двоје су се замилили млади:
Омер момче, Мерима девојка,
У пролеће, кад им цвета цвеће,
Кад им цвета зумбул и каранфил;
Упази и jедна мала стража,
Мала стража Омерова мajкa,
Па беседи Омерова мajкa:
"Мили сине, Омер момче младо!
"Ти не љуби Мериме девоjке,
"Лепшом ћe те оженити мajкa,
"Лепом Фатом новога сердара;
"Jош je Фата од рода богата,
"И тебе ћe потпомоћи благом."
Ал' беседи Омер момче младо:
"Прођи ме се, мoja мила мajкo!
"Ниjе благо ни сребро ни злато,
"Beћ je благо, што je срцу драго.
"То не слуша Омерова мajкa,
Beћ на силу оженила сина,
И на силу довела девоjку.
Кад je било вечер по вечери
И младенце у ложницу свели,
Ал' беседи Омер момче младо:
"Ао Фато, ала ти си лепа!

[kojica]

"Moja Мера ниjе тако лепа,
"Ал' je Мера срцу моме драга.
"Oj Бога ти, Фатима девоjко!
"Донеси ми дивит и артиjе,
"Да напишем до две до три речи;
"Jep je мoja победљива мajкa,
"Па ће рећи, да си м' уморила.
''Кад je маjки књигу написао,
Он говори Фатими девоjки:
"Oj Бога ти, Фатима девоjко!
"Купаjте ме ђулом румениjем,
"Пронес'те ме покраj мoje Мере,
"Нек ме Мера мртвога целина,
"Кад ме ниjе живог пољубила.
"Oj Бога ти жалостна девоjко!
"Не пуст' гласа до биjела дана,
"Нек се мoja навесели мajкa
"И сестрице кола наиграjу
"И у колу песме напеваjу."
То изусти, па и душу пусти.
Кад у jyтpy бели дан освану,
Уранила Омерова мajкa,
Носи киту ситнога босиљка,
Да пробуди двоjе младенаца;
Цикну, викну Фатима девоjка:
"Ој Бога ми, мила мoja мajкo!

[kojica]

"Синоћ ти je Омер починуо."
Ал' беседи Омерова мajкa:
"Бог т' убио, Фатима девоjко!
"Ти си ми га уморила млада."
Ал' беседи Фатима девоjка:
"Нисам, мajкo, живота ми мога!
"Нег' ево ти до две до три речи,
"Што je теби Омер оставио."
Чита речи Омерова мajкa,
Чита речи, па сузе пролива.
Купаше га ђулом румениjем,
Понеше га Мериномe двору;
Ал' беседи Мерима девоjка:
''Ђул мирише, мила мoja мajкo,
''Ђул мирише око нашег двора,
"Чини ми се, Омерова душа;"
Ал' беседи лепе Мepe мajкa:
''Муч', не лудуj, Мерима девоjко!
''Муч', не лудуj, кад будала ниси;
"Сад твој Омер другу драгу љуби,
"А за тебе младу и не мари."
Ал' беседи Мерима девоjка:
''Ђул мирише, мила мoja мajкo,
''Ђул мирише, Омерова душа."
Она стрча доле низ чардаке,
Пa истрча на сокак на врата,

[kojica]

Види грану ситнога бисера,
Богом брати до два побратима:
"Чиjа ли je грана од бисера?"
Ал' беседе до два побратима:
"То je грана младога Омера."
Ал' беседи Мерима девоjка:
"Богом браћо, до два побратима!
"Спустите га пред мoje дворове,
"Да га jадна мртвога целивам,
"Кад га нисам жива пољубила.
"Спустише га пред Мерине дворе,
К њему Мepa жива примакнула,
Мртва Мepa црној земљи пала.
Сабљама joj сандук сатесаше.
Кад Омера од двора понеше,
Тада Мepy у сандук спустише;
Кад Омера на гробље донеше,
Тада Меру од двора понеше;
Кад Омера у раку спустише,
Тада Меру на гробље донеше;
Кад Омера земљицом посуше,
Тад Мару у раку спустише.
Ту се туку до две старе мајке
И проклињу и старо и младо,
Ко растави мило и драго.

[kojica]

LJUBAVNI RASTANAK

Dva cvijeta u bostanu rasla,
plavi zumbul i zelena kada.
Plavi zumbul ode na Doljane,
osta kada u bostanu sama.
Poručuje zumbul sa Doljana:
Dušo moja, u bostanu kado,
kako ti je u bostanu samoj?
Odgovara iz bostana kada:
Što je nebo, da je list `artije,
što je gora, da su kalemovi,
što je more, da je crn muređep,
pa da pišem tri godine dana,
ne bih moji` ispisala jada

[kojica]

Момак и дјевојка

"Ој дјевојко, питома ружице,
кад си расла, на што си гледала?
Ил' си расла на бор гледајући,
ил' на јелу танку поноситу,
ил' на мога брата најмлађега?"
"Ој јуначе, моје јарко сунце,
нит' сам расла на бор гледајући,
ни на јелу танку поноситу,
нит' на твога брата најмлађега, -
већ сам млада према тебе расла."

[kojica]

U Milice duge trepavice

U Milice duge trepavice,
Prekrile joj rumen jagodice,
Jagodice I bijelo lice;
Ja je gledah tri godine dana,
Ne mogah joj oci sagledati,
Crne oci na bijelo lice,
Vec sakupih kolo djevojaka,
I u kolu Milicu djevojku,
Ne bih li joj oci sagledao.
Kada kolo na travi igrase,
Bjese vedro, pa se naoblaci.
Po oblaku zasjevse munje,
Sve djevojke k nebu pogledase,
Al' ne gleda Milica djevojka,
Vec preda se u zelenu travu.
Djevojke joj tiho govorise:
" Oj Milice, nasa drugarice!
Il'si luda, il' odvec mudra,
Te sve gledas u zelenu travu,
A ne gledas sa nama u oblake,
Dje se munje viju po oblaku."
Al' govori Milica djevojka:
" Nit sam luda, nit' odvise mudra,
Nit sam vila da zbijam oblake,
Vec djevojka da gledam preda se."