Biologija - Zanimljivosti

[причалица]

I ajkule imaju društvene mreže i uče od prijatelja


http://www.nationalgeographic.rs/thumbnail.php?file=images/2013/03/Lemon_sharks600x450_521426713.jpg&size=article_large


Iako nemaju Fejsbuk i Tviter, limun ajkule stvaraju društvene mreže i uče od drugih – pokazuju nova istraživanja

Limun ajkule, koje su dobile naziv po svojoj karakterističnoj žućkastoj boji, imaju aktivan društveni život i uče od svojih prijatelja – poručuju naučnici iz Bimini biološke istraživačke stanice na Bahamima.

„Limun ajkule imaju prijatelje i upadljivo više vole društvo određenih individua u odnosu na neke druge“ – kaže Tristan Gatridž, bihevioralni ekolog iz ove istraživačke stanice.

Društveni život ima svoje evolutivne prednosti, jer u jednom momentu više očiju je u potrazi za hranom ili je na oprezu za slučaj pojave predatora. Životinje koje se drže zajedno imaju veće šanse za preživljavanje u odnosu na usamljenike.

Iz ugla uspešnijeg lova i bezbednosti, kretanje u većim grupama odgovara i limun ajkulama. Ali čak i kada je Gatridž izmestio limun ajkule iz divljine i stavio ih u veštačke uslove u kojima je hrana bila uvek dostupna a predatori eliminisani, ove ajkule su još uvek tražile društvo drugih i formirale grupe.

„Drštvenost obično vezujemo za kitove“, kaže Gatridž. „Od ajkula se obično očekuje da brane sopstvenu teritoriju i budu agresivne jedna prema drugoj. Ipak, među limun ajkulama nikada nismo primetili teritorijalnost ili međusobnu agresivnost“, dodao je on.


Društveni život jedne ajkule


U okviru svog prethodnog istraživanja, Gatridž je 42 mlade limun ajkule izvadio iz njihovog prirodnog okruženja na Bahamima i stavio u individualne eksperimentalne bazene dužine i širine od po deset metara, koji su bili raspoređeni oko jednog centralnog bazena. U svakom od bazena nalazila se po jedna ajkula koja je mogla da bude sama, ali i da se „druži“ sa ajkulama iz okolnih bazena.

Rezultati istraživanja pokazali su da su ove ajkule veoma druželjubive, jer su značajno više vremena provodile u društvu drugih ajkula iako od boravka u grupi nije bilo nikakvih direktnih evolutivnih prednosti. Ove ajkule su jednostavno želele da budu u društvu drugih.

„Nije bilo opasnosti od predatora, niti su morale da zajednički love hranu. Limun ajkule jednostavno vole društvene interakcije“, kaže Gatridž.


Slično se sličnom raduje


Za razliku od drugih vrsta ajkula, kada biraju prijatelje limun ajkule su dosta izbirljive. Najviše se druže sa ajkulama sličnog izgleda i veličine.

Ovo gravitiranje ka individuama sličnim sebi je zapravo česta u životinjskom svetu i ima evolutivne prednosti, jer ajkule sličnih veličina jedu istu hranu i izbegavaju iste predatore.Takođe ne postoji rizik od kanibalizma, jer bi u suprotnom veće ajkule jele manje.


Želiš li da plivaš samnom?


Biti izbirljiv kada su prijatelji u pitanju takođe je važno zbog prenosa znanja. Istraživanje iz 2012. godine je pokazalo da limun ajkule uče posmatrajući jedne druge.

„Oni uče jedni od drugih i prenose informacije“, kaže Gatridž. U okviru novijeg istraživanja, naučnici su naučili grupu limun ajkula da udare u određenu metu i za to budu nagrađene hranom. Ove ajkule su zatim uparene sa onim koje do tada nikada nisu videle taj zadatak.

Iako nisu imale nikakav zvanični trening, nove ajkule su značajno bolje ispunjavale zadatak i dolazile do hrane nego kontrolna grupa, zahvaljujući tome što su učile posmatrajući svoje već iskusne komšije.

„To je skoro kao škola kod ljudi“, kaže Gatridž. „Baš kao što i mi učimo pravila društvenog ponašanja, i ove ajkule uče kako da žive jedna sa drugom, a kada dostignu određenu zrelost ovo im verovatno omogućuje uspešniju reprodukciju“.

„Limun ajkule ne sazrevaju sve do tinejdžerskih godina, što im omogućuje dugi niz godina proučavanja društvenih odnosa“, dodaje Gatridž.


Opasnost vreba i u društvu


Iako ima dosta prednosti, društveni život sa sobom nosi i određene rizike. Limun ajkule koje dosta vremena provode u grupi imaju veći rizik od dobijanja raznih bolesti i parazita.

„Kada imate puno prijatelja, manje su šanse da će vas predator ubiti. Ali, ipak postoji i opasnost od zaraze“, navodi Sabastijan Finger, biolog i jedan od istraživača iz ove stanice.

Postavlja se mnogo pitanja vezano za kompleksan društveni život žutih ajkula i tim istraživača sa Biminija još uvek nema sve odgovore, ali su odlučni da nastave sa istraživanjem.Sledeća istraživanja biće na temu ličnosti limun ajkula. Iako su osmatranja još u ranoj fazi, ima naznaka da individue u okviru zajednice imaju određene osobine ličnosti koje ih izdvajaju od drugih, poput stidljivosti – navodi Finger.

http://www.nationalgeographic.rs/vesti/958-i-ajkule-imaju-drustvene-mreze-i-uce-od-prijatelja.html

[причалица]

Tajna gekonovih lepljivih prstiju
http://www.nationalgeographic.rs/thumbnail.php?file=images/2013/04/gekon_aps_474072229.jpg&size=article_large

Stopalo gekona dok hoda po vertikalnom staklu/ Foto: Wikimedia Commons


Istraživanja otkrivaju način na koji se gekoni lepe čak i za mokre podloge

Naučnici već dugo znaju da gekoni mogu da se penju uz zid poput Spajdermena.

Ali ono što nije tako dobro objašnjeno jeste način na koji se ovi reptili drže za mokre površine, koje su česte u njihovim kišnim tropskim staništima.

Kako otkriva novo istraživanje, odgovor na ovo pitanje leži u činjenici da lepljivi prsti gekona omogućuju hodanje po podlogama koje se ne kvase ravnomerno kada pada kiša, poput lišća, ali ne i po površinama poput stakla gde se vlažnost ravnomerno raspoređuje.

Kako bi proučili način na koji se gekoni lepe za podlogu, tim naučnika je posmatrao način na koji šest Tokeja (Gekko gecko) pokušava da hoda po različitim podlogama.Nogice ovih reptila bile su umočene u vodu ispod koje se nalazilo staklo, pleksiglas, providna plastika ili teflon.

Pleksiglas i providna plastika po strukturi oponašaju podlogu po kojoj gekoni hodaju u svojim prirodnim staništima.

Dok bi se gekon kretao uz jednu od ovih podloga naučnici su posebnom opremom svezanom oko njegovog trupa pokušavali da ga podignu različitim intenzitetom sile sve dok ga ne bi odvojili od podloge. Na ovaj način su uspevali da izmere snagu kojom se gekon drži za podlogu.

Rezultati su pokazali da se na staklu formira sloj vode između gekonovih prstiju i podloge, smanjujući njegovu sposobnost da se zalepi za staklo. Ali na pleksiglasu i plastici ispod gekonovih prstiju uspevali su da se naprave vazdušni džepovi koji su im omogućavali da ostanu suvi i održe lepljivost.

Ovi nalazi bi mogli pomoći stvaranje sintetičkog selotejpa koji bi se lepio i za mokre podloge.

Naučnici smatraju da su gekoni razvili ovakvu podlogu prstiju kako bi mogli da prežive u kišnim prašumama. Na primer, ako gekona zadesi pljusak dok se nalazi na drvetu nejgovo okruženje će duže vremena ostati vlažno što bi značilo da gekon u ovim situacijama ne bi bio u stanju da pobegne od predatora ili traži hranu.

http://www.nationalgeographic.rs/vesti/998-tajna-gekonovih-lepljivih-prstiju.html

[причалица]

Kako petao zna kada da kukuriče
http://www.nationalgeographic.rs/thumbnail.php?file=images/2013/03/Kako_petao_zna_kada_da_kukurice_966298182.jpg&size=article_large

Foto: Shutterstock


Istraživanja pokazuju da ove životinje tačno osećaju kada sviće čak i ako nisu izložene sunčevoj svetlosti

Pre izuma budilnika, petlovi su svakoga jutra igrali veoma važnu ulogu u oglašavanju dolaska novoga dana. Sada novo istraživanje pokazuje da petlovima nije potrebna svetlost kako bi znali da je svanulo već im unutrašnji satovi besprekorno tačno ukazuju na vreme.

Prilikom istraživanja na temu genetskih osnova urođenih vokalizacija – poput kukurikanja – naučnici sa Nagoja univerziteta u Japanu došli su do iznenađujućeg saznanja da kako bi se oglasili u rane jutarnje časove petlovi uopšte nemaju potrebu za spolljašnjim pokazateljima vremena poput izlaska sunca.

„Na naše iznenađenje, zapravo niko do sada se nije pozabavio mogućnošću postojanja unutrašnjeg biološkog sata kao uzroka ovog inače veoma dobro proučenog fenomena“ – kaže Takaši Jošimura, ko-autor ovog istraživanja.

U okviru istraživanja, Jošimura i kolege su petlove podvrgli dvema različitim režimima izlaganja svetlosti.

U prvom eksperimentu petlovi su dvanaest sati bili izloženi svetlosti, a zatim narednih dvanaest sati proveli u prostoriji sa prigušenim svetlom – i tako u trajanju od 14 dana. U ovakvim uslovima, petlovi su se prvi put oglašavali dva sata pre izlaska sunca. Ovaj nalaz ilustruje pojavu koja se zove „predosećajno kukurikanje pre zore“.U drugom eksperimentu petlovi su četrnaest dana proveli u uslovima konstantne prigušene svetlosti. U ovim uslovima naučnici su zapazili da se unutrašnji sat petlova podesio na dužinu dana od 23,3 sati i da su se oglašavali tačno u vreme kada su mislili da sviće.

Kada su izložili petlove dodatnim zvučnim i svetlosnim stimulusima kako bi ispitali da li spoljašnji uticaji podjednako uspešno izazivaju kukurikanje, naučnici su zapazili da su se bez obzira na prisustvo dodatnih stimulusa petlovi oglašavali u onom periodu dana za koji bi im unutrašnji časovnik govorio da je jutro.

Interesantan nalaz ovog istraživanja jeste i činjenica da je društvena hijerarhija imala značajan uticaj na redosled oglašavanja petlova u grupi.

http://www.nationalgeographic.rs/vesti/960-kako-petao-zna-kada-da-kukurice.html

[причалица]

Gepardi u trci za opstanak

http://www.nationalgeographic.rs/thumbnail.php?file=images/2013/04/Gepardi_Tekst_600x450_838377326.jpg&size=article_large


Uprkos svom neustrašivom izgledu i brzini koja nadmašuje i najbolje atletičare sveta, gepardi se danas nalaze u najvažnijoj trci: za opstanak sopstvene vrste



Gepardi zauzimaju posebno mesto u ljudskoj mašti. Prelepi i egzotični, brzi poput sportskih automobila, a poznati po poslušnosti, ovi stanovnici divljine prave su medijske zvezde, ljubimci filmskih reditelja i tvoraca reklama širom sveta.Ukucajte „gepard“ i „slike“ u internet pretragu i dobićete više od 20 miliona rezultata – od modnih fotografija do reklama za kola u kojima se ljubimac geparda vozi na zadnjem sedištu Mercedes kabrioleta.

Ako vam se čini da su gepardi drugačiji od ostalih mačaka, na dobrom ste tragu. Ne samo da su od ostalih mačaka odvojena vrsta već pripadaju i drugom rodu, rodu koji ima samo jednog člana – njih same. Ime ovog roda je Acinonyx, izvedeno od grčkih reči „trn“ i „kandža“ koje opisuju jedinstvenu strukturu njihovih kandži: nalik na kopačke, kandže geparda idealno su dizajnirane za postizanje velike brzine.

Čitava fizionomija geparda usklađena je za savršeno postizanje brzine – čiste, sirove, ekspolozivne brzine.Stavite geparda i Lamburgini jedan do drugog na autoputu i kladite se ko će prvi da premaši ograničenje brzine. Oba mogu od nule da dostignu brzinu od skoro 100 kilometara na čas u roku od tri sekunde, ali samo gepard može da u prvih par zamaha dostigne više od 72 kilometara na čas.

Zahvaljujući svojoj elastičnoj kičmi i laganim nogama gepard je u stanju da pravi skokove od preko 8 metara. Vrhunski sportista koji bi uspeo da napravi taj skok barem jednom, nakon dobrog zagrevanja, bio bi na putu da se kvalifikuje za Olimpijske igre. Gepard prilikom trčanja to čini čak i četiri puta u sekundi.

Način na koji su predstavljeni u popularnoj kulturi daje gepardima izgled neustrašivosti i zaštićenosti u prirodi. Mali broj ljudi zna da su gepardi uprkos svom moćnom izgledu zapravo jedna od najugroženijih vrsta mačaka na svetu.Pre samo nekoliko vekova vladali su oblastima od Indije do Crvenog mora i većeg dela Afrike. Ali nažalost, ma koliko brzi, gepardi nisu uspeli da pobegnu od posledica širenja ljudske civilizacije.

Kako su farmeri, rančeri i pastiri osvajali sve veće oblasti i proterivali geparde iz njihovih prirodnih staništa, broj ovih mačaka u Africi je u dvadesetom veku opao za 90 odsto. Kako je njihova popularnost u medijima rasla, opasnostima sa kojima se gepardi nose pridružili su se i brojni lovci i lovokradice, koji su u njima videli krzno za kućne ukrase i modne detalje ili u najbolju ruku skupe kućne ljubimce za svetske bogataše.

Nakon svega toga, u današnje vreme manje od 10.000 geparda preživljava u divljini.

Čak i u afričkim rezervatima i nacionalnim parkovima gepardi su pod pritiskom. Po prirodi stidljivi i delikatne građe, oni su jedine velike mačke koje ne mogu da urliču i lavovi ih uporno zastrašuju u borbi za teritorijalnu dominaciju.

Majke geparda imaju težak zadatak da odgoje svoje mladunce u divljini, sa stopom smrtnosti od 95 odsto po rođenju. Zahvaljujući predatorima poput lavova i hijena većina mladunaca geparda nikada ne stigne da napusti jazbinu u kojoj se rodi.Opstanak današnjih geparda zavisi od male grupe „supermajki“ koje su uspešni lovci, sposobne da prehrane svoje mladunce i zaštite ih od predatora. Jedna takva majka, sedmogodišnji gepard po imenu Elenor podigla je deset odsto odraslih geparda afričke oblasti Serengeti.

Uprkos brojnim faktorima koji ozbiljno ugrožavaju njihov opstanak, gepardi su ipak jedni od najmudrijih i najžilavijih boraca za opstanak, koji uspevaju da pregrme uslove od oštrih zima na stepama Irana do nesnosnih vrućina Sahare.

„Oni nisu samo brzi“ – kaže biolog Farid Belbahir, „oni razumeju teren i prave precizne kalkulacije o tome kako da iskoriste njegovu strukturu kako bi napravili uspešan napad i svom plenu ostavili minimalni prostor za bekstvo.“

http://www.nationalgeographic.rs/reportaze/clanci/1009-gepardi-u-trci-za-opstanak.html

[причалица]

Naučnici su otkrili da ultracrne šare na koži jedne afričke zmije otrovnice sadrže nanostrukture koje bi, kako kažu, mogle da posluže kao inspiracija za proizvodnju novih super-tkanina koje apsorbuju svetlost.

http://www.blic.rs/data/images/2013-05-16/342127_zmija-ap_ff.jpg?ver=1368740533

Zapadnoafrička gabonska šarka, koja važi za majstora kamuflaže, ima tamne, baršunasto crne mrlje na koži koje reflektuju jako malo svetlosti.

Utkane u bele i smeđe mrlje koje su izuzetno reflektivne boje, ove crne tačke stvaraju kontrast zbog kojeg je zmiju veoma teško uočiti u prašumi.


Tim nemačkih naučnika pokušao je da pronikne u tajnu ovih ultracrnih mrlja i otkrio da je njihova površina sastavljena od tesno povezanih mikrostruktura u obliku lista, prošaranih brazdama nanometrijske veličine.

U studiji objavljenoj o časopisu "Priroda" (Nature), istraživači navode da mikro i nanostrukure u zmijskoj šari najverovatnije služe za prikupljanje i zarobljavanje svetlosti i da bi ta struktura mogla da se primeni i u izradi novih super apsorbujućih, nisko reflektivnih veštačkih materijala čija bi primena bila od velikog značaja posebno u specijalizovanim optičkim ili solarnim sistemima.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/382966/Naucnici-otkrili-nanostrukture-u-zmijskoj-kozi

[причалица]

Biljke imaju ugrađeni osećaj za matematiku, koji im omogućava da tokom noći regulišu rezerve hrane, pokazuju najnovija istraživanja britanskih naučnika, koji tvrde da su bili “zaprepašćeni” kada su u biologiji otkrili primer tako složene aritmetičke računice.

http://www.blic.rs/data/images/2013-05-25/344924_jabukovo-drvo-nemacka_f.jpg?ver=1372692826
I drvo radi matematiku: aritmetičkom operacijom deljenja izračunava se količina skroba koja je potrebna tokom noći

Prema izvešaju koji su istraživači Džon Ines centra objavili u naučnom internet časopisu E-Life, matematički modeli o kojima je reč pokazuju da se količina skroba koja se preko noći troši izračunava deljenjem količine hemikalija u listovima koje učestvuju u ovom procesu brojem listova. Istraživanje je rađeno na biljci Arabidopsis, koja se smatra najboljom za istraživanja.


Pošto tokom noći biljke ne mogu da koriste sunčevu energiju za pretvaranje ugljen-dioksida u šečer i skrob, one moraju da regulišu svoje rezerve skroba kako bi im sigurno potrajale do zore. Eksperimenti, pritom pokazuju da je za tako preciznu regulaciju potrošnje neophodno da se izvrši jedna matematička operacija - aritmetičko deljenje, pri čemu biljke “matematiku rade na jednostavan, hemijski način - što je zadivljujuće, i mi, naučnici, bili smo zapanjeni time“, kaže vođa projekta prof. Alison Smit za BBC. To je niža matematika - ali ipak je matematika, i biljke je rade” zaključuje profesorka Smit.

Naravno, ovo nije svestan proces, niti dokazuje da biljke raspolažu “inteligencijom”, već je u pitanju samo ugrađeni mehanizam, sličan onome kakav imaju ptice koje tokom dugih letova regulišu tempo trošenja masnoće u svom organizmu, odnosno biološkom časovniku kakav imaju sva živa bića.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/391125/I-biljke-znaju-matematiku

[причалица]

Deflini imaju „imena“ na koja se uvek odazivaju


http://www.nationalgeographic.rs/thumbnail.php?file=images/2013/07/delfini_se_odazivaju_na_licna_imena_432320203.jpg&size=article_large


Specifičan zvižduk, na osnovu koga se može identifikovati svaki delfin, od ranije je poznat naučnicima, ali sada je ustanovljeno da oni i odgovaraju kada čuju svoje „ime“


Već je poznato da delfini pomažu drugim vrstama u nevolji i da znaju matematiku. Tako da ne iznenađuje činjenica da ovi morski sisari zvižducima dozivaju jedni druge, po principu ličnih imena.

Poslednja istraživanja su pokazala da određeni delfini proizvode jedinstvene zvukove, koje istraživači nazivaju „zvižduk sa potpisom”, i da ih često koriste kada su u grupi.
Ideja da delfini imaju ime, odnosno specifičan zvižduk kojim se identifikuju, potiče još od 1960-ih godina, a istraživanja vršena na delfinima koji žive u zatočeništvu, pokazala su da ove životinje odgovaraju na zvižduke njima poznatih delfina.

Međutim, novo istraživanje ide korak dalje tvrdeći da delfin reaguje kada čuje sopstveni „zvižduka sa potpisom“, ponavljajući zviždanje na način koji kao da znači: „Da ja sam ovde, da li ste me pozvali?”, objasnila je Vitni Fridman, stručnjak za delfine na Univerzitetu Kalifornija u San Dijegu.

To je ubedljiv dokaz da delfini zaista koriste zvuk kao ime, navodi se u studiji objavljenoj u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences.

Grupa naučnika na brodu koji je plovio po istočnoj obali Škotske radila je istraživanje prateći grupu divljih delfina. Kada god bi se jedan od delfina oglasio svojim karakterističnim zviždukom, istraživači su beležili taj zvuk.

Kasnije, tim istraživača bi pustio taj isti snimljeni zvuk, kao poziv delfinu, a on bi se ubrzo oglasio kao da kaže „Da, tu sam“.

Delfini su pokazivali blagu reakciju i na tuđe zvižduke, ali samo ako su u pitanju „potpisi“ članova iste grupe, dok se ni malo nisu obazirali na zvižduke jedinki koje im nisu poznate.
„Rezultati pokazuju da „zvižduk sa potpisom“ nije samo šum koji delfin proizvodi, već istovremeno i signal na koj delfin odgovara, što predstavlja značajan doprinos ka razumevanju komunikacije među delfinima“, rekla je Fridman, koja nije učestvovala u ovom istraživanju.

Delfini ogovaraju?


Istraživanje je sa više dokaza pokazalo da je identitet važan za delfine, koji grade složene odnose u okviru svojih čvrsto povezanih zajednica.

„Na primer, dozivanje delfina po imenu može biti od presudnog značaja u situaciji gde vlada konkurencija između dve grupe delfina muškog roda, pri čemu jednoj grupi nedostaje jedan član. Ta grupa mogla bi zviždanjem pozvati u pomoć tog odsutnog delfina“, primećuje Fridman.

„Uz to, okean je bučan i vidljivost je loša, pa je zato povećana potreba za zvukom koji ukazuju na identitet određene životinje“, objašnjava Džeremi Karnovski, takođe, stručnjak za komunikaciju među delfinima koji nije bio uključen u poslednje istraživanje.

„Postojanje posebnog zvuka kao nosioca identiteta mogao bi biti način da grupa u svakom trenutku zna gde je svaki član grupe”, rekao je on. „Oslanjajući se na rezultate ove studije, naučnici su istraživali i druga dva načina komunikacije među delfinima“.

Prvi način je „kliktanje“ koje delfini ispuštaju pomoću ugrađenog sonara koji im pomaže da pronađu plen, a drugo su zvukovi koji liče na zujanje.Karnovski dodaje da i ovi drugi načini komunikacije možda imaju značenje. Prema njegovim rečima, studija postavlja brojna pitanja kao što su: tačno kada i koliko često delfini dozivaju jedni druge? Možda i najzanimljivija misterija: da li delfini koriste ove zvuke da govore o drugima u njihovom odsustvu?

http://www.nationalgeographic.rs/vesti/1310-deflini-imaju-licna-imena-na-koja-se-uvek-odazivaju.html

[Bisernica]

Nova vrsta tarantule, veličine čovekovog lica, otkrivena je na severu Šri Lanke. Ima raspon nogu 20 santimetara i prekriven je raskošnim šarama, a pripada rodu Poecilotheria paukova koji žive u u Indiji i na Šri Lanki.

Prvi put je viđen 2009. godine, kada je za vreme popisa vrsta paukova na Šri Lanci, koji je vodio Ranil Nanajakara, jedan od seljaka popisivačima pokazao mrtvi primerak tarantule. Tada je počela potraga za živim primercima. Inspektor Majkl Radžakumar je vodio tim kroz oblasti koje su se tek oporavljale od građanskog rata, dok nisu našli dovoljno primeraka da bi mogli detaljno da opišu novu vrstu.

- Veoma su retki, vole da žive visoko u drveću, ali zbog seče šuma njihov broj je naglo opao – rekao je Nanajakara

http://img20.imageshack.us/img20/9840/tarantulare.jpg

[причалица]

Rešavanje složenijih "moždanih" zadataka, sastavljenih od nekoliko koraka, teško je i ljudima, ali se ispostavilo da jednoj vrani to očigledno ne predstavlja nikakav ozbiljan problem.

Da bi zbunio jednu od najpametnijih vrana koje žive u zatočeništvu i tako još jednom stavio na probu njenu inteligenciju, dr Aleks Tejlor je u specijalnoj emisiji programa BBC napravio je, kako je samo oceni - jedan od najsloženijih testova životinjskog uma.

Poznato je, naime, da vrane prepoznaju lica, povezuju elemente određenog događaja, pa čak i da izbegavaju mesta koja pamte kao opasna.


Ova vrana koja je zbog svoje visprenosti dobila nadimak “007” analizira zadatu "zagonetku" svega nekoliko sekundi, a onda stupa u akciju. Uprkos složenosti zadatka, ona je zbunjena samo nakratko.

Na kraju, njena inteligencija i trud bivaju nagrađeni ukusnim zalogajem, a način na koji je dolazi do njega oboriće vas s nogu.


http://www.youtube.com/watch?v=AVaITA7eBZE#t=0

[причалица]

Ako ste se ikada pitali kako izgleda i zvuči merkat kada ga golicaju, čekanje je završeno.

http://www.blic.rs/data/images/2014-02-22/438314_meerkatpup_f.jpg?ver=1393099913

Na JuTjubu je objavljen kratki snimak merkata koji, kao i mnogi ljudi, kada ga golicaju počinje histerično da se smeje.

Životinjicu sa snimka je golicao čuvar na farmi “Whitehouse” u Nortamberlendu u Engleskoj.


Merkati su mali sisari iz porodice mungosa i žive u Južnoafričkoj Republici, Namibiji, Bocvani i Angoli.


http://www.youtube.com/watch?v=CCQrD3qDcwA#t=19

[причалица]

Radoznali drugari, verni ljubimci, zečevi su deo života brojnih ljudi. Iako svakodnevno vodite računa o njima, ove činjenice možda niste znali...

http://www.b92.net/news/pics/2014/04/24/4350185855358e50283ff7213556541_640x427.jpg

1. Postoji više od 50 vrsta zečeva i kunića. Poreklom su iz jugozapadne Evrope i severozapadne Afrike. Prvi pitomi zečevi su gajeni još u doba Rimljana.

2. Zec je imao različita mitološka i simbolična značenja u različitim kulturama. U grčkoj mitologiji, na primer, zec je bio omiljena životinja boginje ljubavi Afrodite i simbol plodnosti. Osim toga, zec je često predstavljao simbol vere, ljubavi i sreće.

3. Zec sa najdužim ušima na svetu zove se Niper Džeronimo (Nipper Geronimo). Ovaj zec, koji pripada rasi engleskih ovnolikih kunića, prepoznatljiv je po tome što su mu uši spuštene, pored obraza sasvim do zemlje. Niper Džeronimu uši su duge neverovatnih 79 cenitmetara.

4. Prosečan životni vek za zečeve koji žive u kući je od 7 do 10 godina, a neki mogu živeti i duže.

5. Takmičenje zečeva u preskakanju prepona počelo je da se organizuje osamdesetih godina prošlog veka. Osim preskakanja prepona, zečevi se takmiče i u skoku udalj i u skoku uvis. Za skok uvis rekord je 99,5 cm, a za skok udalj 3m.

6. Njihovi zubi neprekidno rastu tokom života; gornji zubi rastu oko 2 mm, a donji oko 2,4 mm nedeljno

7. Patuljasti zec – Pigmy rabbit sa nešto više od 27 cm dužine je najmanja životinja Sevrene Amerike

8. Zečevi imaju tri očna kapka. Treći očni kapak (membrana nictitans) pruža zaštitu i vlažnost rožnjači (površina oka).

9. Zec je aktivan tokom cele godine, čak i u hladnim zimskim danima ove životinje ne spavaju. Na primer, polarni zečevi hladne i surove uslove arktičkog kruga preživljavaju zahvaljujući gustom krznu. Ovi zečevi okupljaju se u grupe od nekoliko stotina životinja. Dok se jedni odmaraju i jedu, drugi stražare, kako bi mogli da upozore grupu na opasnost.

izvor: www.b92.net (http://www.b92.net)

[причалица]

Biljne i životinjske vrste izumiru 1.000 puta brže nego što je to bio slučaj pre pojave ljudi, a svet je na ivici Šestog velikog izumiranja vrsta, tvrdi nova studija.

http://www.b92.net/news/pics/2014/05/30/12988595725388c0a91b083808234750_orig.jpg

Istraživači su posmatrali brzinu izumiranja u prošlosti i sadašnjosti i zaključili da je u prošlosti ona bila znatno manja nego što se to mislilo. Vrste danas nestaju sa lica Zemlje 10 puta brže nego što su biolozi verovali, izjavio je vođa studije biolog Stjuart Pim sa Univerziteta Djuk.

„Nalazimo se na ivici Šestog velikog izumiranja. Da li ćemo ga izbeći ili ne zavisi isključivo od nas“, tvrdi Pim.

Ovaj rad smatra se ključnom studijom od strane drugih stručnjaka koji se slažu sa njegovim zaključkom.

Pimova studija fokusirala se na brzinu a ne na broj vrsta koja nestaju i došla do godišnjeg broja izumiranja vrsta, od ukupno njih milion.

Pim je 1995. godine otkrio da je brzina izumiranja iznosila 1 pre dolaska ljudi, ali nakon njegove studije, on i kolege su zaključili da je ona iznosila 0.1.

Brojni faktori utiču na ubrzani nestanak vrsta, ali se na prvom mestu nalazi gubitak staništa. Biljne i životinjske vrste ne uspevaju da pronađu novo stanište s obzirom na širenje ljudske populacije.

Veliki deo flore i faune do sada je bio uništen pet puta, a ti nestanci su skoro uvek bili u vezi sa udarom velikih meteora. Pre otprilike 66 miliona godina jedno tako istrebljenje zbrisalo je dinosauruse i tri od četiri vrste na Zemlji.

Pre 252 miliona godina Veliko izumiranje dovelo je do nestanka 90 odsto svih svetskih biljnih i životinjskih vrsta.

[причалица]

Već dugo naučnike muči pitanje kako su žirafe dobile tako dug vrat. I konačno se došlo do nekog, barem delimičnog, odgovora. Duge vratove preci žirafa imali su pre barem 16 miliona godina, kaže najnovija studija.

http://www.b92.net/news/pics/2015/10/31/11374873355634decf1528a370148160_v4_big.jpg

Studija je istraživala vratnu kičmu 71 životinje, uključujući današnje žirafe, njihove srodnike i njihove pretke. Našli su da su dve vrste, Prodremotherium elongatum koji su živeli pre 25 miliona godina i koje su potencijalni preci današnjih žirafa i Canthemeryx sirtensis, koji jesu preci žirafa i koji su živeli prije 16 miliona godina, obe imale produžene vratove.

Drevne životinje veoma su se razlikovale od današnjih koleginica i nisu ni klasifikovane kao deo porodice žirafa. Fosili pokazuju da produženje vrata prethodi nastajanju roda žirafa. Dugi vratovi pojavili su se pre žirafa. Naučnici su novom studijom pokušali da utvrde odakle žirafama tako dug vrat kada su im preci imali znatno kraći.

Ključna tačka pre 7 miliona godina

Fokusirali su se na treći cervikalni pršljen svake od proučavanih 11 vrsta. Žirafe, kao i ljudi imaju 7 cervikalnih pršljenova ali su kod žirafa oni veliki i dugi 25.4 centimetra. Nakon vrste Cathumeryx, predaka koji su živeli na Zemlji pre 16 miliona godina, porodično stablo žirafe se razdvojilo u dve grane.

U jednoj grani, četiri vrste su tokom vremena razvile kraći vrat kao na primer okapi. Pre ove studije mislilo se da je okapi primitivnija vrsta nego današnje žirafe zbog kratkog vrata ali ova studija pokazuje da se okapi razvio od životinja dužeg vrata nego što ga on danas ima.

Druga grana porodičnog stabla su vrste koje su razvile dugačke vratove. Ključna tačka desila se pre 7 miliona godina kada je prednja strana svakog pršljena postajala duža stvarajući tako duže vratove kod vrste koja se zove Samotherim major koja jeste član porodece moderne žirafe. Pre milion godina kod drugih vrsta, zadnji deo svakog pršljena se produžio što je doprinelo izgledu vrata današnje žirafe.

Vrat se razvijao disproporcionalno

Tragom fosila pokazuje se da se vrat razvijao disproporcionalno. Prvo se produžio prednji deo a kasnije i zadnji. Naučnici sada znaju da je vrat žirafe nastajao 16 miliona godina pa mogu lakše istraživati zbog čega je evolucija gurnula tu životinjsku vrstu prema dugim vratovima. Kako žirafa jede lišće misli se da je na taj način mogla dohvatiti visoko lišće iznad svoje glave bolje nego drugi biljojedi.

Druga teorija misli da su duži vratovi zbog mužjaka jer im daju prednost kod parenja. Današnje žirafe se bore ljuljajući glave i vratove jedan nasuprot drugog, a ženke se pare sa onim koji je dobio bitku. Obe teorije mogu objasniti koristi koje žirafe imaju od dugoga vrata. Ova studija je važna jer pokazuje mehanizam kojim su žirafe došle do dugoga vrata. Iz prošlosti imamo samo fosile kratkovratih žirafa i okapija. Studija uključuje ne samo opise novih fosila nego i detaljnu analizu razvoja vratnih pršljenova i njihovu funkcionalnu anatomiju.