Biologija - Zanimljivosti

[kojica]

Сиви соко

http://razbibriga.net/imported/2011/06/250pxPeregrineFalcon-1.jpg

je најбрже живо биће на планети, може да развије брзину до 320 km/h.

[причалица]

Otkriven otisak dinosaurusa od 150 metara

Francuski paleonteolozi otkrili su u oblasti Jura najdužu do sada pronađenu seriju otiska dinosaurusa, prenose danas francuski mediji.
Grupa francuskih paleontologa sa Žan-Mišel Mazenom na čelu otkrila je na lokalitetu masiva Jura u selu Planj do sada najdužu seriju otiska koja pripada jednom istom dinosaurusa u dužini od 150 metara.
Dosadasnji rekord iznosio je 147,5 metara i pronađen je u Portugaliji. "Ovo je važno otkriće jer sada možemo bolje shvatiti način kretanja ovih četvoronožaca od 40-50 tona", objašnjava Mazen.
Na ovom lokalitetu grupa geologa sa Patrisom Landijem na čelu je 2009. godine već otkrila veliki broj otisaka dinosaurusa, što zanači da se radi o nekada omiljenom sastajalištu ovih džinovskih stvorenja.

[причалица]

Neandertalci su se ukrštali sa čovekom

Nova genetička analiza pokazala je da neki od ljudskih X hromozoma potiču od neandertalaca, prenosi "Foks njuz". Preci neandertalaca su Afriku napustili pre 400.000 do 800.000 godina, i najveći broj njih naselio se na područja današnje Francuske, Sspanije, Nemačke i Rusije. Oni su pre oko 30.000 godina izumrli ili su se priključili populaciji modernog čoveka. Preci modernog čoveka Afriku su napustili pre oko 50.000 do 80.000 godina.
Otkriveno je, međutim, da neki X hromozomi potiču od neandertalaca i smatra se da su se ove dve vrste međusobno ukrštale.
Naučnici smatraju da se ukrštanje, najverovatnije, dogodilo na području Bliskog istoka.

Neandertalci, s obzirom na to da su imali gene za govor, da su bili vešti u pravljenju oružja i alata kao i da su imali smisla za muziku, verovatno da nisu bili odbojni modernom čoveku. Stručnjaci tvrde da su se ove dve vrste gotovo sigurno ukrštale, ali da bi ipak trebalo obaviti dodatna israživanja kako bi se otkrilo više detalja.

[причалица]

SVADBENI PUT JAPANSKE JEGULJE

Biolozi koji su se specijalizovali za morske ribe i životinje otkrili su dvadesetih godina prošlog veka da jegulje iz evropskih i severnoameričkih slatkih voda odlaze na svadbeni put preko čitavog Atlantskog okeana, da bi se u Sargaskom moru, južno od Bermudskih ostrva, izmrestile i tu uginule. Od tog vremena oni su sve do nedavno tragali da otkriju kuda na svoj svadbeni put i mrešćenje putuju takozvane japanske jegulje, Anguillidae japonica, koje do mrešćenja žive u azijskim slatkim vodama. Japanski biolog Kacumi Cukamoto i njegove kolege sa tokijskog univerziteta preduzimali su u potrazi za mestom mrešćenja japanskih jegulja četiri ekspedicije, ali su tek na petoj takvoj ekpediciji na naučnom brodu Hakubo-Maru, uspeli da otkriju mesto njihovog mrešćenja. Kao i druge jegulje u svetu i ove japanske su sve do vremena za mrešćenje živele u potocima i rekama na kontinentu Azije, a kada bi ih nagon za mrešćenjem poterao one su se otiskivale u Tihi okean i njime putovale do mesta mrešćenja.

Trideset devetog dana plovidbe i vučenja sitnookastih mreža radi hvatanja jeguljinih larvi oni su na dubini od 75 metara uspeli da uhvate veoma male i mlade larve, po čemu su zaključili da se mesto njihovog mrešćenja mora nalaziti negde blizu. Na osnovu njihove veličine zaključili su da su larve morale biti stare svega 19 dana, a na osnovu brzine i smera struje koja ih je nosila, da se njihovo mesto mrešćenja nalazi na oko 300 kilometara prema zapadu od mesta gde su se nalazili. Posle utvrđivanja koordinata regiona njihovog mrestilišta biolozi su videli da se ono nalazi na 1920 kilometara istočno od Filipinskih ostrva, u delu Tihog okeana koji je po svojim osobinama veoma sličan Sargaskom moru, u regionu u kojem se slanije tropske vode južnog dela Tihog okeana susreću i mešaju sa nešto manje slanim vodama severnoekvatorijalne okeanske struje.

Prema zaključcima biologa Cukamota i njegovih kolega upozorenje jeguljama da se na svom svadbenom putu zaustave i izmreste u tom regionu ne dolazi od različite slanosti u tim vodama, već od njenog specifičnog ukusa i mirisa, koji dolazi otuda što dve struje, severnoekvatorijalna koja se kreće ka zapadu i struja Kurošio, koja se kreće ka severu, donose sobom različitu faunu i floru. Kada se larve japanske jegulje izlegu, struja Kurošio nosi ih na sever, tako da kada stignu do obala azijskog kontinenta one su već dovoljno odrasle da uplivaju u njegove potoke i reke.

[причалица]

DŽINOVSKE PČELE

Najveća pčela na svetu Chalicodoma pluto ušla je u entomološke registre prema uzorcima uhvaćenim još 1859. godine. Verovalo se da je ova vrsta izumrla, međutim otkriveno je da Chalicodoma živa i zdrava obitava u gnezdima termita u Indoneziji.

Danas se postavlja se isto pitanje koje su i sebi postavljali istraživači iz XIX veka: zašto su čeljusti te pčele tako široke, čak i u odnosu na njeno veliko telo koje je dužine skoro 4 centimetra.
Pomnim posmatranjem zapaženo je da ženke koriste snažne čeljusti za skupljanje smole i komadića kore sa stabala, inače dobrog materijala za oblepljivanje tunela i komora, u kojima mlade pčele nalaze skrovište od agresivnih termita.
To je mogao biti odgovor na postavljeno pitanje, ali druga enigma nema objašnjenje: zašto su te pčele izabrale da žive sa termitima koji im uopšte nisu naklonjeni?

[причалица]

CINK - UBICA U OTROVU ZVEČARKE

Od ujeda zvečarke godišnje u SAD umire 20 ljudi, a oko osam hiljada ima ozbiljne zdravstvene posledice. Nedavno se otišlo korak dalje u analizi otrova ove opasne zmije. Neki biohemičari tvrde da je cink zapravo glavni vinovnik smrtonosnog ujeda. Naime, iz sekreta zvečarke izolovano je pet otrovnih jedinjenja koja sadrže - cink.
Bliže objašnjenje glasi: u sadejstvu ovog metala i molekula proteina stvara se enzim u zmijskom otrovu koji nagriza krvne sudove i povratno izaziva raspad mišićnog tkiva žrtve. Čim je cink uklonjen iz pomenutih jedinjenja, ovi efekti otrova više nisu primećeni.

[причалица]

NOKAUTIRANI PAUK

U nekim zemljama , među lekovima za smirenje, prilično se koristi Kvalud tablete. Biolozi sa Kolumbija univerziteta otkrili su da jedna vrsta malog puža - vodeničara upotrebljava sličnu prirodnu supstancu za svoju odbranu. Napadnuti puž lući kapljice čija je hemijska struktura veoma slična metakvalonu, sastojku sedativa u tableti Kvaluda. Pauk zabada čeljusti u pužića i unosi u sebe kapi. Rezultat je obeznanjeni pauk.
Odbrambena supstanca na poseban način imobiliše pauka na nekoliko dana, ponekad i čitavu nedelju. Čudno je, ipak, da ona deluje tek posle sat vremena, kada je za spas žrtve već kasno. Naučnici koji su otkrili ovaj, jedinstveni način odbrane, vide njegovu svrhu u zaštiti puževih rođaka, koji su uvek u blizini. Dok je paralisan, pauk može da postane plen ostalih grabljivica, a ako preživi nesvesticu, sa jelovnika će sigurno zauvek da izbriše ovu vrstu beskičmenjaka.

[причалица]

PSEĆE I LJUDSKE GODINE

Za računanje psećih godina ne postoji jedinstvena formula zbog toga što psi manjih dimenzija rastu i sazrevaju brže, a žive duže od pasa većih dimenzija. Međutim, kinolozi su i za ovo pronašli jednostavnu računicu pa kažu: prva pseća godina računa se kao dvadeset i jedna ljudska, a svaka sledeća računa se kao četiri ljudske godine. Tako na primer, za psa od sedam godina može se isvesti ovakva računica: 21+(6*4)=45 ljudskih godina, što drugim rečima znači da je pas u zrelim godinama. Pas od deset godina ima prema ovakvoj računici 57, a pas od 15 godina, ima 77 ljudskih godina.

[причалица]

ORGANIZOVANA ODBRANA TERMITA

U zajednici temita postoji klasa vojnika koji koriste hemijska sredstva i gerilsku taktiku da se zajednica odbrani od napadača. U popisu odbrambenih postupaka ovih termita-vojnika navodi se: kada se na jedno poveće gnezdo termita nabacilo nekoliko šaka žutih mrava termiti-vojnici su odmah digli uzbunu i organizovali odbranu. Za jednu grupu termita-vojnika zapaženo je da je odmah pristupila zatvaranju otvora na gnezdu, dok su ostali počeli da se bore sa svojim protivnicima, primenjujući pri tom različite borbene radnje. Tako su neki od njih svoje protivnike grizli, gnječili i lomili, drugi su nasrtali na njih i polivali i prskali ih svojom mokraćom i fekalijama, treći su ih bacali u vazduh, dok su četvrti primenjivali kombinaciju svih ovih borbenih radnji. Zanimljivo je da su termiti-vojnici svoje protivnike polivali i prskali ne samo mokraćom i fekalijama, već i nekom specijalnom lepljivom supstancijom koja nije zapažena ni kod jedne druge životinjske vrste, sem kod ovih termita.

[причалица]

SPAVANJE PTICA SELICA

Ptice selice koje svake jeseni kreću na svoju veliku seobu i koje u toku te seobe neprekidno lete i po nekoliko sedmica, veoma malo spavaju u toku svog leta. Ornitologe je dugo mučilo ovo pitanje i odgovor na njega. Kada se radi o rodama, odgovor su dobili tek kada su rodama na grudi privezali osetljive radio aparate, pomoću kojih su dobili podatke da rode spavaju u letu, tako što svoju glavu polažu na krilo. Svaka roda spava, istina, svega deset do petnaest minuta, ali joj je i to potpuno dovoljno da povrati snagu za dalji let. Posmatrajući ptice selice u letu, svako je mogao zapaziti da one lete u jatima u obliku klina, kao i da sva jata zajedno obrazuju jedan veliki klin.
Pojedinačno jato roda koje se sprema za spavanje odlazi u sredinu velikog jata da tokom leta ne bi izgubilo orijentaciju. Let ovog jata koje spava odvija se po sluhu, to jest, rode koje spavaju čuju kroz san krike ostalih budnih roda i tako se orijentišu u letu. Kada ovo jato roda odspava i odmori se, ono odlazi na neko mesto u velikom klinu, često puta na čelo klina, a na njegovo mesto dolazi drugo jato na koje je došao red za spavanje. Iz tog razloga čovek može da zapazi da se formacija klina kod ptica selica za trenutak pokvari, ali da ubrzo klin dobija svoj pravilan oblik.

[причалица]

LEKOVI IZ OKEANA

Ajkule ljudožderi predstavljaju veliki problem u mnogim krajevima sveta. Milioni kupača na mnogim plažama čitavo leto strahuju da bi se mogli naći u strašnim čeljustima. U pojedinim priobalnim zemljama čitavi timovi stručnjaka rade na razvoju efikasnog sredstva za odbijanje ajkula.
Pažnju naučnika privukla je 1972. godine riba Mojsijev list, koja izlučuje otrovnu supstancu što dodirom ubija morske zvezde i ježeve. U ogledima je ustanovljeno da čak i samo jedan deo ovog prirodnog otrova na pet hiljada delova morske vode ubija sve ribe u akvarijumu i nagoni ajkule da se grče i tresu od straha. Kada morski pas zine da proguta Mojsijev list, čeljusti mu ostanu razjapljene čitava dva minuta, dok se on batrga u agoniji.
Naučnicima je trebalo dosta vremena da objasne razlog te ajkuline paralize. Petnaest odsto moždane mase ajkule sastoji se od mirisnih ćelija, sposobnih da otkriju gotovo beskrajno male tragove mirisa mamca. Ajkula žutan, na primer, u stanju je da registruje jedan deo soka od tune na milion i po delova morske vode. Ali, i dalje nije bila jasna priroda privremene paralize alkule.
Konačno, 1976. godine, iz mleka Mojsijevog lista izdvojen je otrovni sastojak - jedna kiselinska belančevina nazvana pardaksin. U laboratorijskim ogledima male vrste morskih pasa izložene dejstvu pardaksina za tili čas bi pomahnitale i brzo uginule. Ustanovljeno je da pardaksin oštećuje ćelijske membrane i na taj način remeti ravnotežu vode i soli u krvotoku ajkule. U isto vreme, on nepovoljno utiče na elektrohemijsku vezu između molekula u ćelijama, čime izaziva kratki spoj u unutrašnjoj hemiji ajkule.
Problem sa pardaksinom je da se do njega dođe u dovoljnim količinama preradom dosta retkog Mojsijevog lista. Najbolje rešenje bi bilo proizvodnja veštačke supstance, da bi se sačuvao i tako već redak primerak Mojsijevog lista, ali proizvodnja veštačkog hemijskog analogana veoma je otežana činjenicom da su posredi veliki i vrlo složeni molekuli. Očekuje se da će buduća proučavanja delovanja pardaksina na senzorni sistem ajkule i razvoj genetskog inženjeringa u 21. veku omogućiti dobijanje ove supstance u potrebnim količinama.
Ova istraživanja bila su uvod u opsežna proučavanja stotina vrsta beskičmenjaka uz dno ili na samom dnu mora, naročito oko koralnih grebana širom Zemljine kugle. To je dovelo do otkrića mnogih životinjica koje se od napadača brane otrovom. Kamena riba, na primer, raspolaže veoma jakim otrovom koji joj omogućuje da otera svaku grabljivicu. Neke vrste morskih krastavaca mogu u trenutku da paralizuju ribu. Prirodni otrovi koralnih sunđera odbijaju alge i ljuskare - proizvodnja ovakvih toksina imala bi izvanredan značaj za pomorstvo, pošto ljuskari nanose milijardske štete drvenim brodovima.
Traganje za sredstvom protiv ajkula omogućilo je naučnicima da steknu saznanja koja će ih u narednom veku dovesti do novih vrsta antibiotika, sredstava za anesteziju, antivirusnih agenasa i raznih otrova koji će moći korisno da se upotrebe. Već danas, toksini morskih krastavaca koriste se za sprečavanje gljivičnih infekcija i u borbi protiv nekih vrsta raka. Otrov karipskog sunđera upotrebljava se protiv leukemije. Neki morski toksini smanjuju dejstvo virusa herpesa, a neki drugi otrovi u stanju su da smanje ili otklone bol. Smatra se da je do danas ispitano manje od jedan odsto otrovnih morskih organizama.
Dalja ispitivanja nepoznatog podmorskog sveta omogućiće da se uskoro proizvede sredstvo za uspešno odbijanje ajkula u moru. U isto vreme, ova proučavanja otvaraju čitavo jedno carstvo novih biomedicinskih otkrića za čoveka bliske budućnosti.

[причалица]

SLEPI MIŠEVI I SRČANE BOLESTI

Biolozi su otkrili da se u pljuvačnoj tečnosti slepih miševa zvanih vampir nalaze enzimi koji rastvaraju ugruške krvi bilo gde da se obrazuju. Zbog ovakvih svojstava ove pljuvačne tečnosti biolozi smatraju da se ona može dobro koristiti u lečenju srčanih oboljenja kod ljudi.
Većina smrtnih slučajeva od srčanih napada se dešava zbog ugrušaka koji se obrazuju u krvnom sudu i sprečavaju normalno proticanje krvi. Za razlaganje i otklanjanje ovih ugrušaka krvi koriste se lekovi koji deluju tako što podstiču stvaranje plazmina, jednog enzima koji smanjuje dejstvo fibrina, materije koja se obrazuje na mestu rane i grupiše radi stvaranja ugruška. Plazmin isto tako smanjuje dejstvo fibrinogena, proteina koji je prethodnica fibrina. Kada je organizmu potreban ugrušak krvi onda se fibrinogen pretvara u fibrin.

Istraživači su analizirali na koji način antiugrušni enzim u pljuvačnoj tečnosti vampira deluje. Oni su u svojim laboratorijama otkrili da ključni sastojak - plazminogenski aktivator u pljuvačnoj tečnosti vampira podstiče stvaranje ugrušaka plazmina, ali za razliku od lekova, on izgleda ostavlja fibrinogen sam. Tako, posmatrano teoretski, plazminogenski aktivator vampira može kod ljudi da otkloni blokadu u krvnom sudu, ali i da omogući normalno stvaranje ugrušaka u roku od nekoliko minuta. Izgleda da će ljudi svoje loše mišljenje o slepim miševima vampirima morati da promene.

[причалица]

Godine mačke

Koliko će Vaša mačka dugo živeti, zavisi od:

- uslovi života: redovna i pravilna ishrana, svakodnevna aktivnost i briga o zdravlju su osnovni preduslovi za dug i kvalitetan život
- kastracija/sterilizacija: kastrirani mužjaci i sterilisane ženke žive duže

Odnos mačjih i ljudskih godina :

1 - 15
2 - 24
3 - 28
4 - 32
5 - 36
6 - 40
7 - 44
8 - 48
9 - 52
10 - 56
11 - 60
12 - 64
13 - 68
14 - 72
15 - 76
16 - 80
17 - 84
18 - 92
19 - 96
20 - 100

[причалица]

KROMPIR NE BOLUJE OD GRIPA

Ko još ne zna da biljke ne oboljevaju od ljudskih bolesti, baš kao što mi ne bolujemo od njihovih. Ali, ima i zanimljivih stvari oko toga.
Interferon, belančevina koju proizvode ćelije sisara, pa i čoveka, u stanju je da leči biljke od čitavog niza virusnih oboljenja, kad ih napadnu virusi.
Ruski naučnici posmatrali su šta se dešava sa lišćem krompira zaraženog virusnom infekcijom, kad se stavi u rastvor čovečjeg interferona. Rezultati ogleda pokazali su da interferon odlučno suzbija razne viruse. Praktično, dešava se isto ono što i u ljudskom organizmu. Znači, interferon se može upotrebljavati za lečenje biljnih bolesti.Eto, šta znači jedinstvena priroda; mi se lečimo biljem, a bilje se leči nama...

[причалица]

INSEKTI I LJUDI

U životinjskom svetu veoma je rašireno korišćenje mirisa kao seksualnog privlačnog sredstva. Supstance slatkog mirisa, koje imaju seksualnu privlačnu moć, poznate kao feromoni, zaista su gotovo posvuda kao i sam seks.
Istraživanja naučnika u Švajcarskoj i Japanu pokazala su sada da je bar jedan od tih feromona zajednički dvema vrstama koje inače nemaju ničeg zajedničkog: orijentalnoj voćnoj mušici i homo sapiensu, to jest nama.
Kada ženka orijentalne voćne mušice krene u potragu za ljubavlju, ona svoj interes najavljuje lučenjem niza feromona iz specijalnih žlezda u svom stomaku.
Mužjak odgovara ispuštanjem sopstvenog niza privlačnih sredstava. Jedno od njih je metil-jasmonat, široko rasprostranjena supstanca koja je nađena ne samo u voćnoj mušici, već i u jasminovom cvetu, semenju bundeve i limunovoj kori.
Nađena je i u mnogim čovekovim najegzotičnijim mirisima, gde je toliko cenjena kao sastojak da je prati naziv kraljice aroma.

[Zolton]

Domaća mačka je potomak libijske mačke koju su stari Egipćani gajili kao svetu životinju. Ona je bila simbol plodnosti i rođenja, a prikazivana je u vidu lika boginje Bastet, koja je imala mačju glavu.
Tek kasnije (4000 god. pre nove ere) mačka je preneta u Evropu i postala je jedan od stalnih čovekovih pratilaca. Ali, do danas je nemoguće bilo utvrditi da li je mačka pripitomila čoveka, ili je čovek pripitomio mačku.

[причалица]

Domaća mačka je potomak libijske mačke koju su stari Egipćani gajili kao svetu životinju. Ona je bila simbol plodnosti i rođenja, a prikazivana je u vidu lika boginje Bastet, koja je imala mačju glavu.
Tek kasnije (4000 god. pre nove ere) mačka je preneta u Evropu i postala je jedan od stalnih čovekovih pratilaca. Ali, do danas je nemoguće bilo utvrditi da li je mačka pripitomila čoveka, ili je čovek pripitomio mačku.

:bravo:

[причалица]

Usamljeni pavijan

Usamljeni pavijan u jednom litvanskom privatnom zoološkom vrtu spasao je pre mesec dana jedno pile od sigurne smrti, i otad su dve životinje nerazdvojni drugari, saopštio je direktor vrta u lučkom gradu Klaipeda. Pile je trebalo da bude posluženo kao hrana drugim stanovnicima vrta, ali je pobeglo i spas našlo kod šestogodišnjeg pavijana zvanog Mitis, rekao je Edvardas Legeckas. Mitis je ranije hranjen pilećim mesom, ali u ovom slučaju se "zaljubio" u nesuđenu hranu. "Igra se sa piletom, čisti mu perje, spava s njim i brine se o njemu kao da je njegovo mladunče", dodao je direktor zoo vrta. "Ipak, nisam siguran koliko će to trajati, jer pavijan na kraju ipak može da shvati da je pile hrana".

[причалица]

Konj našao put kući

Kada je poni Bazil preseljen sa farme dvanaestogodišnje Emili Evans u štalu udaljenu pet kilometara, imao je svoje mišljenje o tome gde želi da živi. Sutradan se pojavio ispred Emiline kuće! Svojim zubima, pametni Bazil otvorio je bravu vratanaca u štali. Zatim je gurnuo i otvorio velika vrata, preskočio glavnu kapiju i otkaso niz put. Bazil je ignorisao 14 mogućih skretanja dok nije došao do onog koje je vodilo na Emelinu farmu. Konji su poznati po sjajnom pamćenju, tako da je Bazil verovatno zapamtio put od Emeline farme do štale. "A i konji poput Bazila se zaista vežu za svoje vlasnike", kaže Rut Vilburn, predsednica Udruženja velkinških ponija i patuljastih konja Amerike. "Oni će se prirodno vratiti svom vlasniku ili krdu. " Bazil mora da ima neko posebno konjsko čulo kad je prešao ovaj put!

[причалица]

Samo neka izađe

Alfed Nobel napisao je 1895. godine poznatu poruku kojom je naučnicima i njihovim revolucionarnim otkrićima želeo pomoći na putu do priznanja, slave i novca. Ozbiljnost tih otkrića - premda su ona laicima uglavnom bila nerazumljiva - niko ne osporava. No za nevažne, nekorisne ili smešne izume Harvard u Cambridgeu od 1991. godine dodeljuje tzv. ig-Nobelovu nagradu (od engl."ignoble" - nedostojan). Iako su se dobitnici u početku sramili tog ironičnog priznanja, sada ga rado prihvataju. Tako su u septembru 2005. Jozsef Gal sa fakulteta Lorand Eotvos iz Mađarske i Victor Meyer - Rochow iz Nemačke svečano primili nagradu za primenu fizičkih zakona pri izračunavanju pritiska u crevima pingvina prilikom obavljanja velike nužde. Otkrili su da pri tome činu pingvini za izbacivanje viskoznije nužde stvaraju pritisak koji odgovara vazdušnom pritisku u automobilskim gumama, što iznosi oko 60 kilopaskala ili 450 mmHg stuba. Kao i što sama nagrada govori, dobijeni podaci neće mnogo koristiti nauci. Za žutonogoga pingvina na Antartiku ionako vredi krilatica: Stisni svom snagom!

[причалица]

Anatomija bezbolnog kljucanja

Kada bismo mi ljudi počeli da lupamo glavama o drveće, trpeli bismo posledice poput gadnih glavobolja, odvojenih mrežnjača ili potresa mozga. Visoka cena za šaku insekata. Ali detlići su opremljeni za taj posao, a lekari koji proučavaju povrede glave pokušavaju da dokuče kako se pri tom ne povredi. Jedno istraživanje pokazalo je da su oči detlića čvrsto pričvršćene uz pomoć kosti i okolnog tkiva, za razliku od ljudskih očiju koje imaju prostora za pomeranje unutar očne duplje. Te ptice su razvile i druge osobine.

VRATNI MIŠIĆI su debeli i snažni; verovatno apsorbuje energiju koja nastaje prilikom udaraca u drvo.

MOZAK PTICE ima masu od tek nekoliko grama. Ne udara o zidove lobanje onoliko koliko bi udarao ljudski mozak.

DUGAČAK JEZIK omotan je oko lobanje i možda je osigurava dok ptica kucaka.

OPNA prekriva oko i štiti ga od iverja.

Ali ostaje pitanje:"Da li detlići imaju glavobolje"? To ne možemo da znamo, priznaje Ivan Švab, oftalmolog sa Kalifornijskog univerziteta u Dejvisu, kojem je proučavanje detlića hobi. Ipak , dodaje, životinje obično izbegavaju da rade ono što im nanosi bol.

[причалица]

Pas za Ginisa


Pas po imenu Grahorac, rase Border koli, napravio je rekord silazeći niz stepenice sa čašom od 2 dl na glavi, a da pritom nije prosuo ni jednu jedinu kap. Ovaj Ginisov rekorder može da pređe petnaest stepenica gore – dole sa čašom vode na glavi, što je najveći zabeleženi uspeh, a onda to isto uradi unatraške! Takođe, može da hoda niz stepenice na zadnjim nogama, doduše, bez čaše s vodom na glavi...

[причалица]

Konj fudbaler

Vlasnica divljeg konja, Ema Masingejl iz Australije, ga je izdresirala uz pomoć lopte, naučivši da igra fudbal. Kada je Emi otac kupio konja u početku niko nije mogao da ga savlada, a kamoli da ga jaše. Iz tog razloga upisala je kurs kod psihologa za konje kako bi razumela njegovu psihu. Sa raznim tehnikama, koje je na kursu naučila uspela je posle tri meseca da ga smiri ali ne i da ga jaše, a onda je došla na ideju da mu dobacuje loptu, što je prihvatio. Prvo je gurao loptu i kada bi je dodirnuo Ema bi ga potapšala u znak pohvale. Ema kaže da je toliko zavoleo igranje loptom da je naučio da dribla i da šutne loptu u go, a kada ga ostavi samog sa loptom u stanju je da se sa njom zabavlja narednih tri sata.

[причалица]

Trka puževa - ko je najbrži na svetu?

Puž Sidnej osvojio je titulu prvaka sveta, jer je na jedinstvenom šampionatu održanom u Kongamu u Englskoj 33 santimetra "pretrčao" za tri minuta i 41 sekund. Na takmičenju je učestvovalo više od 200 puževa. Postavljali bi ih u nacrtani krug na stolu, a kada bi starter dao znak za početak trke vlasnici su imali pravo da ih gurnu da bi krenuli, ali kasnije više nisu smeli da ih diraju. Trka bi bila gotova kada bi puževi izašli iz kruga, a svakome ponaosob je mereno vreme. Sprintrsko prvenstvo sveta za puževe organizuje se već 25 godina, a svetski rekorder je već 15 godina puž Arči, koji je 1995. 33 santimerta prešao za dva minuta.

[причалица]

Više od životinje

U legende, ali i verodostojne činjenice tajanstvenih i nedokazanih životinjskih moći, ubraje se i predviđanje zemljotresa, o čemu postoje brojna svedočanstva. Osim zemljotresa, životinje predviđaju i druge nepogode. U opšta pravila ponašanja životinja pre zemljotresa spadaju bežanje pernatih životinja sa jezera, koje se u njega više ne žele vratiti, bežanje kokošiju iz kokošinjca, prerano kukurikanje petlova, bežanje domaćih životinja iz kuća i štala, kao i iskakanje riba iz vode.
Za nekoliko razornih zemljotresa u zadnjih nekoliko vekova ostalo je zabeleženo čudno ponašanje životinja. Uoči velikog potresa u Furlaniji, divlje životinje, poput srna, napustile su šumu i približile se selima. Japansko i kinesko narodno predanje tvrde da mravi i žabe (slika levo) beže iz svojih mravinjaka pre potresa, što je i dokazano prilikom potresa u Aškabadu u tadašnjem SSSR-u 1970.godine. Kineska mudrost, ali i potres u Bavarskoj 1910. godine, potvrđuju da tom prilikom pčele napuštaju svoje košnice. Pre potresa u Lisabonu 1755. godine, iz raznih rupa su počeli izlaziti crvi, čime je još jednom potvrđeno narodno verovanje iz Japana. Japanci, koji zbog zemljotresnih karakteristika svojih ostrva imaju valjda najviše takvih narodnih mudrosti, takođe smatraju da je povratak ptica selica poremećen uticajem zemljotresa, te da se insekti okupljaju u rojevima, što je i potvrđeno furlanskim potresom 1976. godine.

Istraživači zemljotresa za gotovo svaki razorniji potres pronašli su prethodna upozorenja iz životinjskog sveta, koja su, nažalost, ostala potpuno neshvaćena. Prvi podaci o tome su zabeleženi još 373. godine pre naše ere, pet dana pre potresa kod grčkog mesta Helike. Tada su sve životinje, čak i pacovi, zmije, lasice i crvi, pobegli iz grada. Dana 4.decembra 1690. godine zavijanje pasa u koruškom zamku Trefen u Austriji spasilo je živote stanovnicima zamka, koji je bio potpuno razoren potresom. Potres u Napulju 14. avgusta 1851. godine, najavile su svinje! Skoro deset dana pre tog događaja ujedale su jedna drugu. Pred sam potres oglasili su se i magarci neobičnom vikom. Noć uoči potresa u Skoplju došlo je do nemira među životinjama u zoološkom vrtu. Nekoliko dana pre potresa u Hsingtai-u u Kini zmije su izašle na sneg, što se ponovilo 1975. godine u Hajhengu, kada su se mesec i po pre potresa štakori pojavljivali u čoporima. Dvadeset minuta pre tog potresa, koji je bio jačine 7.3 stepena po Merkaliju, kornjača je iskočila iz vode i počela ispuštati krikove!

Još nešto posebno o ovom fenomenu: i biljke se uoči potresa neverovatno ponašaju. Nedeljama pre potresa koji je u decembru 1971. godine razorio Jangce, procvetale su stabljike krompira, zatim hajdučica i kineski kupus. Šest nedelja pre potresa u Hajhengu procvetala su stabla kajsija, iako je bila zima.

[причалица]

Ima li objašnjenja za sve ovo ?

Kako stručnjaci objašnjavaju ove neobične životinjske osobine, čije bi tačno tumačenje pomoglo pravovremenom otkrivanju potresa i tako smanjilo broj ljudskih žrtava? Postoji nekoliko objašnjenja ove pojave, ali ni jedno nije dovoljno pouzdano da bismo ga smatrali istinitim.
Jedno od mogućih objašnjenja ovih karakteristika životinja jeste njihov sluh, koji je često savršeniji od ljudskog. Dokazano je, na primer, da su životinje mogle predosetiti i velike odrone snega ili stena, a britanski zoolog Mauris Barton opisao je kako ribe iskaču iz vode kada putem prođe težak kamion. Životinje, dakle, reaguju na određenu frekvenciju vibracija. Potres mogu predosetiti ako ga najavljuje neki zvuk kojeg ljudi ne mogu čuti, iako smo spomenuli primere kada su potres predvidele životinje sa sluhom sličnim čovekovom. Stručnjaci tvrde da hipoteza o slušnom predviđanju potresa nije tačna i da se na taj način ne mogu objasniti očita prognostička svojstva životinja pre potresa.

Drugi aspekt objašnjavanja ovih zagonetnih pojava je u električnim poljima, koja utiču na određene osećaje kod životinja. Poznato je da kroz čoveka koji stoji na Zemljinoj površini prolazi električna struja jačine 1014 ampera, što na njega ne deluje negativno. U visokim brdima ili na moru čovek može doživeti efekat električnog pražnjenja ili takozvanu 'Vatru Sveta Elma', prilikom čega mu se pucketajući diže kosa na glavi. Moguće je da atmosferska električna polja utiču na životinje jače nego na ljude, što onda izaziva direktne psihičke poremećaje. Kod ljudi ti psihički poremećaji nisu bitni, jer jedino pridonose osetljivosti na promenu vremena, ali se kod životinja električne promene polja očituju u seljenju gnezda i traženju 'čistog' mesta bez uticaja atmosferskog elektriciteta, što su potvrdili i ogledi sa hrčcima i pčelama.

Istraživači su zaključili da električna napetost može biti značajna za životinjsko predosećanje potresa. Brzo menjanje električnih polja značilo bi i predznak potresa.

Stručnjaci su izučavali i delovanje magnetnog polja na životinje. Naime, poznato je da brojne životinje imaju magnetna čula koja im služe u orijentaciji u prostoru. Najpoznatiji primeri su svakako golubovi pismonoše i ptice selice, iako je dokazano da magnetni uticaj deluje i na pčele, termite, bakterije, insekte i ribe. Jasno je da te životinje mogu uočiti promene magnetnog polja do kojih dolazi pre potresa, ali je teško verovati da bi ih razlikovale od uobičajenih atmosferskih magnetnih oluja. Zato se smatra da promena magnetnog polja, koja kod životinja izaziva dezorijentisanost, ali ne i strah, nije uzrok predviđanja potresa.

Posmatrana je i upotreba čula mirisa kod životinja, kojim bi one mogle osetiti eventualni miris izlazećih zemljanih plinova, koji najavljuju tektonske poremećaje. Sve životinje, osim majmuna i ptica, imaju bolje čulo mirisa od čoveka i takva je pretpostavka potuno logična. No, životinje se sa takvim plinovima i inače susreću, pogotovo one koje kopaju rupe u zemlji, i miris plina im nije ništa neobično. Pre potresa pomahnitaju čak i ptice pevačice koje mirise uopšte ne osećaju, i to sve opovrgava tvrdnju o čulu mirisa kao glavnom otkrivaču potresa. Jedino se dugotalasna elektromagnetna zračenja iz zemlje mogu smatrati mogućim fizičkim predznacima potresa. Tako je barem tvrdio Helmut Tribuč, autor knjige Predznaci potresa, u kojoj je naglasio ekperimente američke mornarice sa elektomagnetnim zračenjem, kojim su promenili kurs leta ptica selica. Ipak, konačnog zaključka o mogućem uzroku ove tajanstvene pojave kod brojnih životinja, još nema. Preostaje da se naučnici i dalje bave sa ovim, znajući da ispitivanjem ovih životinjskih moći pre svega mogu da pomognu ljudima.

[причалица]

Smrt koja život znači

Prirodni ekosistemi temelje se na načelu "jesti i biti pojeden". Mnoge strategije kojih se grabljivice pridržavaju vrebajući i loveći plen prilično su zadivljujuće. No isto tako zadivljuju strategije kojima plen pokušava pobeći od svoje sudbine da bude pojeden.

Da bi odvratile spremnost nasrtljivog biljojeda te da bi ga usmerile prema drugom izvoru hrane, biljke se štite raznim postupcima. Prilično su delotvorne upozoravajuće boje koje napadaču jasno poručuju: oprez, otrov! Neke biljke odbojnim izgledom ili mirisom na trulež uopšte ne izazivaju apetit. Za razliku od biljojeda čiji izvori hrane miruju, životinje lovci moraju svom plenu ući u trag, pratiti ga, iznenaditi i savladati.

Od velike su im pomoći posebne sposobnosti poput brzine, primene otrova, inteligencije, saradnje sa drugima. Setimo se samo riba koje oblikovanjem jata zbunjuju napadača. Celebski avetinjak (Tarsius spectrum), noću aktivni stanovnik šuma jugoistočne Azije, ne dopušta skakavcu ni da se premesti s noge na nogu. Ti primati su jednostavno prebrzi. Toliko su spretni skakači da plen uspešno iznenađuju. U razgranatom sistemu kruženja materije u prirodi gotovo svako žive biće mora računati na to da će postati deo lanca ishrane.

[причалица]

Moć grupe

Zajedničkom odbranom ovo jato mladih narandžastih šnjuraka (Carangoides bajad) uspeva naterati napadača barakudu u beg. Zajedništvo donosi boljitak velikom broju vrsta. Orke ili kitovi ubice (Orcinus orca), hijene i vukovi udruženi u grupi savladaju i veće grabljivice. Pčele pak šalju poruku drugim članovima zajednice iz pčelinjaka o tome gde se nalazi dobra paša. Jato golubova sposobno je da dovoljno rano uoči jastreba (Accipiter genitalis) i uspešno mu pobegne. A carski pingvini (Aptenodytes forsteri) uspevaju preživeti ekstremnu antarktičku hladnoću tako što se okupljeni u grupi brane od vetra.

[причалица]

Komunikacija


Svaka živa vrsta se odlikuje posebnim načinom komunikacije. Ljudi vrlo uspešno vladaju govorom i mislimo da nas u tome ne može dostići nijedna druga vrsta. Ipak, životinje komuniciraju na veoma razvijene i prefinjene načine koji su ljudima teško razumljivi. Mravi, recimo ostavljaju mirisav trag koji često vodi do velikog izvor hrane. Izvođenjem takozvanog pčelinjeg plesa ti insekti poručuju gde sa nalazi i koliko je udaljena hrana, a orjentišu se uvek u odnosu na položaj sunca. Pčelinje i mravlje kraljice upravljaju ipak svojim "državama" pomoću hemijskih signala.
Bojama se takođe upućuju različite poruke. U ritualu udvaranja ili za vreme lova grebenska lignja (Sepioteuthis sepioidea) koristi za komunikaciju više od 300 različitih kombinacija jednog te istog uzorka. Skakuće li antilopa gore-dole lavu ispred nosa, zver će teško proceniti isplati li se životinju progoniti. Jelenja rika, režanje pasa, bejanje ovace ili pevanje ptica - sva ta sila oglašavanja upućuje na parenje, preteće ili umirujuće ili upozoravajuće ponašanje ili ipak na udvaranje i odbrambeno ponašanje. Zov zelenokrile are iz Perua (Ara chloroptera) neverovatne je jačine. Ona će s nekih 100 decibela (jačina koju inače stvara pneumatski čekić) štititi partnera i braniti mlade ili hijerarhiju zajednice.

[причалица]

Rast

Ako je dienovom smuku (Elaphe dione) koža postala pretesna, on će je jednostavno svući - jer je površinski sloj kože sastavljen od nekoliko odumrlih slojeva rožnatih ćelija i ne može rasti zajedno sa telom. Na sličan se način presvlače i vodozemci. Insekti se presvlače u svakom razvojom stupnju kroz koje jedinka prolazi. Kod sisara i ptica odumrle ćelije kože se uklanjaju perutanjem. Svakom je rastu, bilo da je reč o životinjama ili biljkama, temelj deoba ili povećanje veličine ćelije. Biljke brže rastu jer im se ćelije istežu, mekušci poput puža rastu jednoliko, o čemu svedoče pruge na kućici, a kičmenjacima se kosti obično u naletima izdužuju, na posebnim mestima rasta.

[причалица]

Sistemi za kretanje kod životinja oduševljavaju tehničke stručnjake

Kako tehnički ostvariti naoko sasvim jednostavne načine kretanja živih organizama, oduvek je interesovalo inženjere ali im je stvaralo i velike teškoće u pokušaju oponašanja kretanja. Prilično zahtevan zadatak je "naučiti" robota da hoda. Uz velike napore i rad robot će prohodati i neće se spoticati ali o nekoj brzini ili gracioznosti nema ni govora. Na primer robot visine čoveka sa 17 zglobova, koji sadrži brojne senzore, složenu elektroniku i računare pokreću jednosmerni elektromotori ali mu je maksimalna brzina samo 2 km/h. U poređenju robota sa raznovrsnim kretanjem životinja možemo zaključiti da kretanje životinja predstavlja majstorsko dostignuće evolucije. Gepardi u sprintu na najtežem terenu trče brzinom do 100 km/h. Slepi miševi iako lete u potpunom mraku, uspevaju izbeći prepreke zahvaljujući izvanrednoj pokretljivosti i određivanju položaja predmeta prema odbijanju zvučnih signala ( eholokacija). Morski psi tako su dobro prilagođeni životu u vodi da je to podstaklo naučnike na izučavanje građe njihovog tela. Po uzoru na kožu morskog psa napravljena su ronilačka odela koja smanjuju dinamički otpor vode.

[причалица]

Kretanje se definiše kao samostalno premeštanje neke jedinke sa jednog mesta na drugo, i zajednička je karakteristika svih životinja. Kako životinje, za razliku od biljaka ne mogu koristiti Sunčevu svetlost za izgradnju vlastitog organizma, primorane su tražiti hranu. Zato divlje svinje prekopaju šumsko tlo tražeći hranu; poljski miševi po oranicama traže travu i semenke; ptice grabljivice iz vazduha vrebaju plen. Osim toga, životinje kretanjem izbegavaju opasnost i pronalaze odgovarajućeg polnog partnera. Međutim, bez obzira na to kad i kako se neka životinja kreće, ona uvek mora savladati 3 fizičke prepreke: tromost, trenje i gravitaciju. Potrebnu pogonsku silu osiguravaju mišići, a njima obično upravlja složen nervni sistem. Stezanjem mišića proizvodi se sila koja se prenosi na pokretljivi skelet.

[причалица]

Skelet može biti spoljašnji ili unutrašnji. Dobar primer spoljašnjeg skeleta imamo kod insekata, tzv. egzoskelet koji je građen od hitina. On poput viteškog oklopa obavija i štiti mekane delove tela. Da bi životinja bila pokretljiva, podeljen je u nekoliko delova međusobno povezanih zglobovima. (Na slici levo insekt napušta svoj stari egzoskelet.) Osim za insekte karakterističan je i za pauke, škorpione i rakove. Untrašnji skelet građen je od hrskavice i koštane mase. Pokretjivost kostiju omogućuju zglobovi (laktovi, kolena...). Kosti su obavijene mišićima i za njih vezane elastičnim tetivama.

[причалица]

MIŠIĆNO-KOŠTANI SISTEMI prvobitno su se razvili kod životinja u okeanima i prilagodili se delovanju u vodi. Kako je gustina morske vode približno jednaka gustini životinjskog tela, ona praktično lebdi u vodi i ne zamara se preterano u borbi sa uticajem gravitacije.

Plivač, međutim, mora savladati otpor strujanja vode, koji zavisi od brzine njegovog kretanja, gustine i viskoznosti vode i od površine kojom se plivač suprotstavlja strujanju vode. Da bi otpor strujanja vode sveli na minimum, brzi plivači kao što su delfini, morski psi, tune i drugi, razvili su nezavisno jedni od drugih hidrodinamički oblik tela. Razvoj je trajao nekoliko miliona godina, a nazivamo ga konvergencijom (evolucijski paralelizam).

Njihovo telo je napred i nazad ušiljen, slično vretenu, te im voda struji tik uz kožu, a usporavajući vodeni vrtlozi gotovo da i ne nastaju. Tako im telo klizi kroz vodu bez većeg utroška energije.

Zamasima peraja životinje potiskuju vodu nazad i tako stvaraju potreban potisak za pokretanje. Kada se potisak udrži sa odgovarajućim hidrodinamičkim oblikom tela nastaju velika ubrzanja: lepezasta sabljarka (Istiophorus platypterus) seče vodu brzinom od gotovo 100 km/h potiskivana udarima velike srpaste repne peraje.

Vodene životinje su razvile toliko različite načine kretanja da uvek iznova iznenade inženjere: morski demon (Manta birostris) široko raskriljenim perajama doslovno leti morem, a murine elegantno vijugaju kroz vodu. Meduze i sipe za kretanje korsite silu potiska.

Da bi to postigle, sipe pomoću snažnih mišića istiskuju vodu iz plaštane šupljine kroz levkasti otvor. Tako nastali impuls doslovno ih odbacuje napred. Na taj se način divovske lignje kreću brzinom od 40 km/h kroz vodu.

Građa tela mnogih morskih životinja optimalno je prilagođena strujanju vode pa služi kao uzor tehničkim stručnjacima.

[причалица]

ZEMLJINA ATMOSFERA nije gusta poput vode pa se i ne suprotstavlja telu u pokretu tolikom silom. Kad su se pre otprilike 400 miliona godina neke dotad u vodi živuće životinje premestile na kopno, suočile su se sa novom preprekom: gravitacionom silom. Bio je to jedan od razloga zbog kojega je većina životinja razvila udove. Udovi se odupiru o podlogu i tako podižu telo i pokreću ga.

Stonoge koordiniraju svojih do 700 nogu, pauci hodaju na 8 nogu, većina insekata ima ih 6 a gotovo svi sisari četiri.Neke životinje se uspešno snalaze i bez nogu, npr. beznogi gušteri i zmije. Zahvaljujući mišićima oni telo pokreću napred jer uvijanjem ili odgurivanjem savladavaju trenje podloge.

[причалица]

KOD ŽIVOTINJA SA UDOVIMA krajevi kostiju povezani su zglobovima. Oni su centar okretanja oko kojih se jedan prema drugome pomiču međusobno povezani delovi kostura. Razmak između tih tačaka okretanja- recimo između pete i prstiju na stopalima - razlikuje se u različito brzih trkača.

Rekord u brzom trčanju na kopnu drži gepard: osim vitkog i laganog tela, dugih nogu, ima savitljivu kičmu koja se prilikom trčanja ponaša kao opruga. Kandže i tvrdi jastučići na šapama omogućuju mu odlično prijanjanje za tlo.Već nakon dve sekunde gepard dostiže brzinu od 60 km/h. Gepard može trčati i preko 100 km/h, ali to traje kratko. Tada svaka njegova šapa dodirne podlogu triput u sekundi. Najveću brzinu ne može, međutim, održavati duže od nekoliko stotina metara jer takav sprint iziskuje veliki utrošak energije.

Osim tako brzih, postoje i životinje kojima više odgovara sporo kretanje. Time štede energiju neophodnu u borbi za opstanak i katkad se uspešno odbrane od potencijalnih grabljivica. Lenjivac, se na primer, kreće toliko sporo da je zbog toga skoro nevidljiv, i ta ga osobina štiti od napada orla.

Ili živi list (Phyllium celebicum) s jugoistoka Azije čije je osnovno oružje u borbi za opstanak prikrivanje. Osim što oblikom i bojom oponaša lišće, poprimio je i način njihovog pomeranja: ako se grana na kojoj se nalazi zatrese, i on će se zanjihati stopljen sa okolinom.

[причалица]

Vrste poput antilopa i konja pokušavaju pobeći grabljivcima upuštajući se u dug, iscrpljujući trk. U tu svrhu su im se razvile dugačke tetive, a njima se služe kao elastičnim vučnim konopcima. U određenom delu kretanja, dok se pri izvođenju koraka rastežu,tetive se ponašaju poput gumenih kanapa.

Veoma promišljeno deluje konstrukcija tetiva u valabija, kada skoči njihovi mišići moraju obaviti samo malo mehaničkog rada - tetive uštede mišiću pri svakom skoku između 60 i 96 % uloženog rada.

Skaču i majmuni, zečevi, žabe i skakavci: da bi savladali prepreke pred sobom, ulovili plen ili što brže se sklonili na sigurno. Zanimljivi su, međutim, rezultati koje ostvaruju buve. Te životinje iako velike samo 1,5 mm u stanju su skočiti sto puta više u vazduh. Kada bi prosečno visok čovek hteo postići srazmerno isti rezultat, morao bi se vinuti 180 m u vis.

Kako je za takav rezultat neophodno veliko ubrzanje, jasno je da ga sami mišići ne mogu proizvesti. Buve, međutim, raspolažu još jednim značajnim pomoćnim sredstvom: u njihovim zadnjim nogama nalazi se neka vrsta katapulta napravljena od vrlo elastičnih belančevinastih vlakana koja se mogu oblikovati poput gume. Srazmerno polagano pokretanje mišića može ih skupiti te tako stvarati energiju. Čim se buva pripremi za skok,vlakna se opuste i u trenu je izbace u vis.

[причалица]

POJEDINI ORGANIZMI su pre nekih 150 miliona godina uspeli "uskočiti" i u treći medijum: vazduh. Leteće životinje mogu prevaliti velike udaljenosti, savladati prepreke kao što su pustinje ili okeani i tako dospeti do izvora hrane nedostupna kopnenim putevima.

Da bi se neko relativno gusto telo vinulo u mnogo ređi vazduh, mora biti aerodinamički građeno, ali pre svega, kao što je to slučaj i u aviona, mora imati konstantan pogon. Opna krila slepog miša građena je od dvostrukog sloja kože i razapeta između produženih prstiju prednjih udova, trupa i zadnjih udova. Mišići koji su smešteni u koži pomažu tom letaču pri sklapanju krila ili pri određivanju krilnog luka za vreme leta.

Vrlo pokretljive ramene kosti čine slepe miševe veoma kretnima: brzo postižu velika ubrzanja i prema potrebi naglo usporavaju, u stanju su gotovo pravougaono poleteti, lepršati u mestu i juriti vazduhom brzinom većom od 90 km/h.

Dok je površina krila slepih miševa građena od živog tkiva, ptičija krila se velikim delom sastoje od perja - vrlo laganih tvorevina građenih od neživih ćelija koja daju oblik krilu i upravljaju letenjem. Način delovanja krila u nekih ptičijih vrsta budi interesovanje vazduhoplovnih inženjera.Tako uprkos oluji i snažnim turbulencijama mnogi galebovi bez problema lete i sigurno sleću. Njihova krila nisu kruta kao kod putničkih aviona nego se prilagođavaju promenama vetra. Kad pogon oslabi ili sasvim izostane pokrovno perje se uspravi na površinu krila i onda složenim načinom izravnava let.

[причалица]

Druga značajna karakteristika ptičijeg krila već je primenjena u izradi aviona: raširena krila jastrebova i orlova slabe velike turbulencije koje nastaju na krajevima krila razbijajući ih u nekoliko manjih vrtložnih strujanja. To je inspirisalo inženjere pa su krajeve avionskog krila ukosili prema gore, čime su otpor vazdušnog strujanja znatno smanjili.

Specifična građa kostiju ptica je još jedna prilagođenost životu u vazduhu. Težina kostiju znatno je smanjena zbog posedovanja šupljina ispunjenih vazduhom. Kostur goluba ima masu tek 4,4 % ukupne mase njegovog tela, a kod čoveka ona iznosi oko 15 %. Uprkos dvometarskom rasponu krila, kostur burnice težak je tek nešto više od 100 grama i time lakši od njenog pernatog pokrivača.

Ali zato su letni mišići u mnogih ptica srazmerno teški. Šumska sova (Strix aluco) s prosečnih 540 g težine ima mišiće teške 300 g, a perje i kostur zajedno su teški možda 100g. Razmena materija u organizmu ptica savršeno je prilagođena letenju: biolozi su izračunali da bi golubu teškom 400 g bilo dovoljno samo 37 g masti u telu koje bi iskoristio kao gorivo za sedmosatni let tokom kojeg bi prevalio čitavih 400 kilometara.

Stalno prilagođavanje na život u vazduhu omogućile su jednoj ptičijoj vrsti razvoj neverovatnih sposobnosti: čiopa (Apus apus) provede gotovo čitav život u vazduhu. Ta ptica veličine laste može leteti brzinom od 180 km/h. Računa se da svake godine prevali 190 000 km. Za to vreme se hrani, spava i pari u vazduhu te mesecima uopšte ne sleće.

Sleteće na zemlju jedino zbog jaja koja mora sneti.Takva izrazita specijalizacija na život u vazduhu pokazuje svoje nedostatke: dvonožni hod predstavlja joj ozbiljnu teškoću. Ima se utisak da sićuša, žuljevita stopala može doložiti poput premalih cipela. Biolozi su je nazvali Apus apus, što u prevodu znači beznoga.

[причалица]

SUNČANI MEDVED
Helarctos malayanus

Jedva dostižući 1.5m visine, sunčani medved je najmanji član medveđe porodice.

Najmanji medved na svetu retko je uspravljen viši od 1.5m i ima kratko, sjajno krzno sa belegom u obliku slova U na grudima. Vrlo malo se zna o njegovom ponašanju i staništu u divljini ili o tome koliko je ugrožen.

Sunčani medved je zdepasto stvorenje s velikim, zakrivljenim kandžama za penjanje na drveće i sa izduženim jezikom da bi jeo insekte koje nalazi u šumskom baldahinu. Takođe jede glodare, duštere, med i meku srčiku palmi. U urbanijim područjima tamani zasede banana i otpatke hrane. Kao i većinu medveda i njega love zbog lekovitih vrednosti prema lokalnim verovanjima, a spoj lova i uništenja doveo je do ozbiljnog smanjenja broja populacije sunčanog medveda, tako da ih je u divljini verovatno ostalo još samo nekoliko hiljada.

[причалица]

MEDVED LENJIVAC
Melursus ursinus

Medved lenjivac se ističe dugom, crnom, čupavom dlakom i veoma spretnim nosem.

Medved lenjivac predstavlja na neki način anomaliju. U pogledu ishrane ovaj medved srednje veličine ima više zajedničkog sa mravojedima nego sa drugim medvedima. Ime je dobio po nezgrapnom izgledu i dugim, zakrivljenim kandžama, ali u stvari može da trči brže od čoveka i vrlo je aktivan i bučan noću. Njegova omiljena hrana su termiti i u tu svrhu je razvio razmak među prednjim zubima kroz koji usisava ove insekte. Može po želji da zatvara i otvara nozdrve, a mesto sa malo dlaka na prednjem delu njuške štiti ga od odbrambenih izlučevina termita.
Medved lenjivac aktivan u termitnjaku može se čuti kroz šumu iz velike daljine. Ako ga u rastinju iznenade ljudi, podigne se na zadnje noge i vitla teškim šapama. Poznati su slučajevi u kojima su medvedi lenjivci povredili ljude, ali obično pobegnu kada ih neko uznemiri.

[причалица]

DŽINOVSKI PANDA
Ailuropoda melanoleuca

Crn sa belim krugovima oko očiju, džinovski panda je odmah prepoznatljiv ljubiteljima životinja širom sveta.

Jedna od najčuvenijih i najlakših prepoznatljivih životinja na svetu, džinovska panda je istovremeno i jedna od najugroženijih životinja. Veruje se da ih u divljini živi još jedva nešto više od 1000 u centralnoj i jugozapadnoj Kini - sa još 140 u zoološkim vrtovima širom sveta. Gubitak staništa i krivolov su najveće opasnosti, a kako panda ima veoma spor ciklus reprodukcije potebno je mnogo vremena da se populacija oporavi. Ženke obično okote po dva mladunčeta, od kojih jedno preživi i ostane sa majkom do tri godine. Tako ženka može da podigne samo 5-8 mladučadi u svom životnom veku.
Panda se hrani isključivo bambusom, a samo ponekad i drugim travama i malim glodarima. Njegov probavni sistem je slabo opremljen za efikasno probavljanje vlaknastog bambusa, pa mora da provodi najveći deo dana u traženju hrane i jelu. Izdužena kost šake sa mesnatim jastučićima igra ulugu funkcionalnog ali nespretnog palca koji se koristi za hvatanje stabljika, koje zatim snažni zubi drobe u probavljivu kašu.

Nekad se smatralo da su pande samotnjaci. Međutim, noviji dokazi sugerišu da se male grupe mogu formirati van sezone razmnožavanja. Ove drage životinje nalaze se u centru detaljnih istraživanja, koja su usmerena ka očuvanju ove vrste. Novija istraživanja na polju veštačke oplodnje panda verovatno će pomoći u borbi za sprečavanje njihovog izumiranja.

[причалица]

CRNI AZIJSKI MEDVED
Ursus thibetanus

Beličasti beleg na grudima crnog azijskog medveda doneo mu je nadimak "mesečar".

Crni azijski medved uživa najveći ugled kod krivolovaca. Lokalo stanovništvo veruje da njegovi organi imaju naročito lekovitu moć. Nekad je ovaj medved špartao skoro celom Azijom, od Avganistana do Japana, ali je zbog lova sada ograničen na male, izolovane šumske džepove na velikoj nadmorskoj visini. Po izgledu je sličan američkim medvedima, sa crnosmeđom dlakom i velikim V krem boje na grudima. Međutim, on ima veće uši od većine drugih medveda.
U divljini su crni azijski medvedi svaštojedi, a hrane se malim sisarima i pticama i napadaju pčelinjake i humke termita. Uprkos kratkim kandžama dobri su penjači i mnogo vremena provode na drveću. u hladnijim područjima spavaju zimski san, i to od novembra do početka aprila. Ženke izgube skoro pola telesne težine u toku zimskog sna, pa zato moraju pre toga dosta da jedu. U toplijim podnebljima ovi medvedi se često sele u niže predele da izbegnu zimski san.

[причалица]

CRVENI AZIJSKI PAS
Cuon alpinus

Krzno crvenog azijskog psa je boje cimeta sa belim mestima na grlu i licu. Uši su obložene belim krznom..

Crveni azijski pas ili dol živi na velikom prostoru od alpskih šuma Rusije do kišnih šuma Jave, ali nikada ne živi u otvorenim staništima. veoma društvenaživotinja, često se vidi u čoporima od desetak životinja, a ponekad čopori broje i 25 članova. Ovako u čoporima lovi ovce i jelene koji znaju biti deset puta veći od njega, a zabeleženo je da je usmrtio tigrove i medvede. Veće žrtve obično delimično pojede dok su žive. Odrasli crveni azijski pas može da pojede 4kg mesa za sat vremena. Ova životinja ima snažne četvrtaste vilice, koje joj omogućuju da lako raspori žrtvu.
Bilo da lovi ili da se odmara, crveni azijski pas živi organizovano. Postojanje stroge hijerarhije u čoporima znači da su borbe retkost. Ženke su vrlo društvene i dele jazbine sa drugim majkama kada se kote. Mužjaci čopora pomažu loveći hranu za gladne kučiće i njihove majke.

[причалица]

DINGO
Canis dingo

Dingo je tako davno uveden u Australiju da se razvio u potpuno odvojenu vrstu od pripitomljenih pasa. Životni vek mu je oko 12 godina.

Veruje se da je dingo, za koga se smatra da je stigao u Australiju pre otprilike 4000 godina, predak raznih vrsta pravih psećih pasmina. Razlikuju se od pasa koji su potekli od vuka po obliku lobanje i genetski. Obično imaju riđe krzno sa belim pegama.
U Australiji je dingo rasprostranjen i u mnogim državama svrstan u štetočine zbog toga što napada stoku.Kada nema ovaca na raspolaganju, oni love velike torbare, zečeve i guštere. U Aziji se hrane pirinčem i lešinom, ali takođe love i mlade glodare. Australijski dingo je malo veći od azijskog, a njihov glavni neprijatelj su ljudi. U Australiji se plaća pravo bogatstvo za kožu dinga, a na azijskim ostrvima dingo je čest obrok gladnog naroda.

[причалица]

RAKUNAC
Nyctereutes procyonoides

Rakunac živi na sivocrnog rakuna, sa karakterističnom crnom maskom na licu i šarenosivkastim krznom po telu.

Rakunac je nastao u istočnoj Aziji, u severnoj Kini i Japanu, kao i u Sibiru i Mandžuriji. Godine 1927. uveden je u istočnu Evropu zbog proizvodnje krzna i sada se može videti daleko na zapadu, na francusko-nemačkoj granici i u severnoj Finskoj.
Neobično za člana pseće porodice, rakunac je izvrstan penjač, pa se i štenad redovno vide kako se igraju u granama drveća.

Odrasli formiraju veze u parovima i imaju omeđena staništa. Međutim, često zalutaju u staništa drugih rakunaca. I mužjaci i ženke se staraju o potomstvu, naizmenično ih čuvajući i odlazeći u lov po hranu. Jedu sve do čega dođu, zavisno od sezone. U njihovu ishranu spada riba, vodozemci, mali sisari, ptice, voće i lešina. Oni su jedina vrsta pasa koja spava zimski san. Reč je o nečemu što liči pravom zimskom snu, ali ne podrazumeva snižavanje telesne temperature.

[причалица]

ZLATNI ŠAKAL
Canis aureus

Zlatni šakali mogu često da se vide oko deponija u blizini ljudskih naseobina, gde traže otpatke hrane.

Zlatni šakal je rasprostranjena životinja koja živi širom južne Evrope, Bliskog istoka i južne Azije. On je jedini šakal koji živi u severnoj Africi, gde se u stara vremena smatrao svetom životinjom egipatskog boga Anubisa. Obično ima zlatnosmeđe ili žuto grubo krzno sa crnim vrhom repa.
Zlatni šakali pare se celog života i podižu mladunčad zajedno tokom životnog veka koji traje oko osam godina. Oni žive u jasno obeleženim teritorijama, često u malim porodičnim grupama. neki potomci ostanu kao pomagači, starajući se o novim mladuncima i omogućujući majkama da love za porodicu.

Ovi šakali uglavnom žive u otvorenim travnatim predelima. Borbe za prevlast su uobičajene, a zlatni šakali provode više vremena odvojeno od grupe nego drugi društveni kanidi. Dominantni mužjaci su oni koji napuštaju grupu, ali u nepovoljnim uslovima oni će oterati slabije iz čopora. Šakali nisu probirljivi po pitanju ishrane, jedu svakojaku lešinu ili male sisare na koje naiđu, a hrane se i biljkama.Međutim, zlatni šakali love više od bilo koje druge vrste šakala i često se nadmeću sa hijenama i lavovima, koji pokušavaju da im ukradu plen. Šakali jedu veoma brzo,ne žvaćući hranu, a esto zakopavaju lovinu da bi je sakrili od drugih lešinara.

[причалица]

CRVENI PANDA
Ailurus fulgens

Divni i nedokučivi crveni panda lokalno je, u zavičajnom Nepalu, poznat kao "vatrena lisica".

Crveni panda je manji rođak poznatijeg džinovskog pande, iako moderni biolozi nisu sigurni koliko su oni stvarno srodni.

Crveni panda je malo veći od domaće mačke, sa veoma mačijim licem, krznom boje rđe i dugim prugastim repom. On ima delimično uvlačljive kandže i vrlo jake čeljusti za žvakanje mladica bambusa koje su bitan deo njegove ishrane. Ove mladice su veoma slabo hranljive, a kao i kod drugih mesojeda probavni sistem crvenog pande je veoma kratak, pa zato nije sposoban da izvuče maksimum iz hrane koju koristi. Zbog ovog razloga crveni panda ima usporen metabolizam i žvaće svaki zalogaj veoma temeljito. U divljini su crvene pande obično usamljena stvorenja, koja jasno obeležavaju mirisom granice svoje teritorije. Oni špartaju šumom na padinama Himalaja, koje se sastoje od listopadnog tvrdog drveća i rododendrona sa bambusovim rastinjem. nažalost, ova krhka ekologija i naročita ishrana crvenih panda znači da ova stvorenja nisu više rasprostranjena kao nekada.

[причалица]

SAMUR
Martes zibellina

Elegantni rođak kune zlatice, samur je bio gotovo istrebljen zbog raskošnog krzna..

Ovaj mesojed živi u planinskim šumovitim predelima, obično u blizini potoka, a jedna životinja može da ima nekoliko jazbina pod stenama ili pod korenjem. Samur lovi danju ili noću, kontrolišući teritoriju koja može da zauzima 3000 hektara. Uglavnom lovi glodare, ali jede i male ptice, ribe, med i bobice.
Samuri formiraju individualne teritorije koje žestoko brane od uljeza, ali u toku sezone parenja mužjaci primaju ženke na soju teritoriju. Mladunci se rađaju u proleće mali i slepi. Otvaraju oči negde posle 30 dana, a samostalni postaju sa 16 meseci.

Samur ima raskošno svilenkasto krzno, obično tamnosmeđe ili crno, tako da je već dugo meta lovaca. Tokom XVIII veka na hiljade ovih životinja hvatano je u zamku zbog krzna,a danas se samur uzgaja na farmama zbog industrije krzna.

[причалица]

VIDRA KRATKIH KANDŽI
Aonyx cinerea

Prednje šape vidre kratkih kandži podsećaju na ljudske prste i čine je najspretnijom od svih vidri.Njene prednje šape omogućuju joj da lepo pipa hranu u plitkoj vodi. Ona takođe ima jak rep, zahvaljujući čemu je odlična plivačica. Vidra kratkih kandži ima kratko tamnosmeđe krzno sa svetlim belezima na licu i grudima.

Vidra kratkih kandži jedna je od najmanjih vidri na svetu i, kao što sugeriše njeno ime, ima veoma kratke kandže. Ove kandže su, u stvari, sitne tupe bodlje koje jedva da proviruju iz vrhova šapa. Neobično je da je kožica razapeta samo na zadnjim zgobovima - ne na krajevima prstiju kao kod drugih vidri. Ovo prilagođavanje znači da je ona spretnija i osetljivija na dodir od drugih vidri.
Vidre kratkih kandži hvataju plen više spretnim šapama nego zubima. Najviše vole krabe i mekušce i razvile su velike, široke zube za razbijanje ljusaka. Od ostale hrane jedu žabe i male vodene sisare. retko jedu ribu, pa ne postoji otimanje za hranu kada žive u blizini drugih vrsta vidre.

Azijska vidra je vrlo društvena, pa parovi često žive zajedno ceo život. Male društvene grupe do 12 životinja vrlo su česte, a zabeleženo je 12 različitih poziva koje one upćuju. Ove vidre su takođe zahvalni kućni ljubimci, a neke su malajski ribari čak naučili da love ribu.

[причалица]

JAZAVAC KRMAK
Arctonyx collaris

Jazavac krmak mnogo liči na evrazijskog jazavca,ali ima mnogo duže prednje kandže i rep. Ove životinje jedu lešinu kad nema dovoljno hrane.

Jazavac krmak ili "medveđe svinjče" luta većim delom jugoistočne Azije, živeći u šumovitim predelima. Ime je dobio po bledocrvenoj goloj njušci i po svinjskom načinu ishrane.Rijući u zemlji, koristeći očnjake i sekutiće kao kramp i lopatu, on nalazi male beskičmenjake i korenje, kao što kupi plodove i lovi male sisare koji slučajno naiđu. Neki lokalni stanovnici kažu da je vrlo aktivan ribar, da vadi krabe iz reka i potoka.


Mladunci ove noćne životinje su vragolasta stvorenja koja vole da se igraju, ali kada odrastu slaba je društvena interakcija. Jazavac krmak spava u dubokim jazbinama ili u pećinama pod velikim stenama, a može tako brzo da kopa da pobegne od predatora - obično leoparda ili tigrova. S jakim vilicama i oštrim kandžama, nije baš lak obrok za bilo kojeg napadača. Kao i drugi jazavci, koristi opori miris, odbrambeni mehanizam, lučeći škodljive gasove iz analnih žlezda kada se nađe u opasnosti.

[причалица]

ŠARENI LINSANG
Prionodon pardicolor

Šareni linsang je gladak, sa gustim, baršunastim krznom. Crne šare su poređane u nizovima duž bokova preko narandžastožute ili bledosmeđe pozadine.Na dugom repu se nalaze tamni prstenovi.

Postoje dve vrste linsanga koje žive u Aziji, a najmanji su pripadnici porodice viverida, u koji spadaju još mačkoliki cibeti i genete. za razliku od mnogih drugih viverida, oni ne stvaraju opore mirise koji se koriste odbrani.

Iznenađujuće malo se zna o ovim mesojedima zato što ih je veoma teško pratiti, naročito u prirodnim šumskim staništima. Oni su noćne životinje i provode mnogo vremena na drveću, gde se vrlo hitro kreću kroz granje, koristeći uvlačljive kandže za hvatanje za koru i dug rep za održavanje ravnoteže. Takođe love hranu na zemlji. Tokom dana sklanjaju se u gnezda sagrađena od grančica i lišća - bilo u dupljama drveća bilo u jazbinama. Ništa se ne zna o njihovom društvenom ponašanju; verovatno osnivaju teritorije kao i većina drugih malih mesojeda.

[причалица]

BINTURONG
Arctictis binturong

Binturong ima veoma dugo, crno krzno, često sa sivom ili žućkastom bojom na vrhu. Ima upadljive čuperke dugog, ravnog krza na zadnjem delu ušiju, koji štrče visoko iznad vrha ušiju.

Binturong je najveći član porodice cibeta u Aziji. Reč je o noćnim životinjama koje najviše vremena provode na drveću. Iako su dobri penjači, binturonzi se kreću sporo i pažljivo kroz granje i nikada nije primećeno da skaču. Oni su jedini mesojedi, skupa sa kinkandžuom iz Južne Amerike, koji imaju elastičan rep kao važno sredstvo za penjanja.

Binturonzi su takođe dobri plivači, a ponekad zanju i da zarone da bi ulovili ribu. Lako ih je pripitomiti i dobiti nežne kućne ljubimce. Međutim, iznenađujuće malo se zna o ovim životinjama u divljini.Mogu da budu aktivni i noću i danju i mada su usamljenici, jedno ili dvoje odraslih može se ponekad videti sa mladima. Ove životinje se glasaju na razne načine kada se nalaze u zatočeništvu. kao što je slučaj i kod mnogih drugih vrsta, broj binturonga je u opadanju zbog uništavanja staništa.

[причалица]

AUSTRALIJSKI VODENI PACOV
Hydromys chrysogaster

Australijski vodeni pacov ima razapetu kožicu na zadnjim nogama koju koristi pri plivanju, i debelo, glatko krzno slično krznu foke.

Australijski vodeni pacov, takođe poznat kao dabrovski pacov, jedan je od nekoliko austalijskih sisara koji su prilagođeni za život u vodi. Prisutan je u slatkovodnim rekama, u slankastim potopljenim ušćima i u priobalnoj slanoj vodi. Ovi glodari su izvrsni plivači i love plen pod vodom, obično se krećući po dnu u potrazi za ribom i velikim larvama vodenih insekata. Australijski vodeni pacovi savlađuju relativno velik plen, uključujući ribu do 30 cm dužine. Obično odnose plen na mesta gde se hrane na kladama ili kamenju.

Za razliku od mnogih drugih australijskih glodara vodeni pacov nije strogo noćna životinja i često lovi danju, iako je najaktivniji uveče po zalasku sunca. Ova vrsta je veoma česta, a njen broj se verovatno povećao usled izgradnje sistema za navodnjavanje koji su stvorili više povoljnih vodenih staništa. Međutim, četiri srodne vrste vodenog pacova, koje žive u Novoj Gvineji ili na okolnim ostrvima, svrstane su među ranjive.

[причалица]

ZLATNI HRČAK
Mesocricetus auratus

Divlji primerci imaju bujno zlatnosmeđe krzno na gornjem delu tela, ali je selektivno razmnožavanje kod zatočene populacije stvorilo veliki raspon boja i tipova krzna.

Izvestan broj vrsta malih glodara zove se zajedničkim imenom hrčci, a svi pripadaju istoj podporodici, Cricetinae. Iako divlja populacija zlatnih hrčaka živi samo na malom prostoru Sirije, ljudi su ih uveli u mnoge druge delove sveta. Zlatne hrčke je lako držati i postali su veoma popularni kućni ljubimci.

U divljini ova vrsta živi u jazbinama u suvim, kamenitim staništima. Jazbine mogu da budu sasvim velike i često sadrže više odaja i ulaza. Hrčci žive sami u jazbinama i obično su veoma agresivni jedan prema drugome. U stvari, zatočeni hrčci se moraju držati odvojeno da se ne bi međusobno ubijali.

Zlatni hrčci imaju velike kese na obrazima za nošenje hrane u jazbinu. Ako su ugroženi mladunci, ženke mogu čak da stave 12 svojih beba u kesu na obrazima. Iako su zlatni hrčci česti kućni ljubimci i treća životinja za laboratorijska istraživanja, posle pacova i miševa, njihova divlja populacija nastanjuje tako mali prostor da je ova vrsta stavljena na spisak ugroženih.

[причалица]

LETEĆA VEVERICA
Petaurista elegans

Džinovske leteće veverice imaju veoma bujan "četkast" rep, koji nije spljošten kao kod nekih drugih vrsta leteće veverice. Rep deluje kao kormilo, i kada veverica skače i kada plovi kroz vazduh.

Ova životinja, takođe poznata kao šarena džinovska leteća veverica, jedna je od najvećih među preko 40 vrsta letećih veverica u svetu. Postoji deset vrsta džinovskih letećih veverica, od kojih sve žive u šumama istočne Azije na velikoj nadmorskoj visini, na visinama koje obično prelaze 900 m. Na Himalajima šarena džinovska veverica živi čak na visini od 4000 m.

Tokom dana ove životinje se skrivaju u dupljama drveća ili u gustom lišću u visokim granama. U suton počinju da se kreću u potrazi za hranom. Obično se kreću kroz krošnje drveća onako kako to čine obične veverice, skačući sa grane na granu. Međutim, kada dođu do prevelikih razmaka između drveća, skaču sa visokih grana i plove na širokim kožicama razapetim između udova i repa. Poznato je da na taj način mogu da pređu do 450m. Iako ove životinje, u stvari, ne lete, sasvim su vešte u vazduhu, prevrćući se i i čak se vozeći na uzlaznim vazdušnim strujama

[причалица]

DŽINOVSKA VEVERICA
Ratufa indica


Džinovska veverica ima tamnosmeđe krzno na gornjem delu tela i žutomrko na donjem. Ima posebno široke šake i duge kandže da se lakše hvata za granje i penje.

Ovo je najveća vrsta među vevericama koje žive na drveću, sa dužinom od glave do repa koja iznosi 90 cm i težinom od skoro 3 kg. Džinovske veverice provode najviše vremena u krošnjama drveća i veoma su hitre, brzo se krećući kroz šumski baldahin. Ove veverice su aktivne danju, a noću se skrivaju u dupljama drveća. Tokom sezone razmnožavanja one grade velika okrugla gnezda od grančica i lišća, gde ženke rađaju mlade i neguju ih. Džinovske veverice žive same ili u parovima i smatra se da imaju relativno male teritorije, koncentrisane oko gnezda. Ove veverice tiho "pevuše" kada su zadovoljne, a vrište kada su uznemirene. Veoma su obazrive i odjuriće u gustu šumu i na najmanji znak opasnosti. To je razlog što ih je veoma teško proučavati tako da se o ovoj vrsti zna relativno malo. Sada su ugrožene usled uništavanja njihovih staništa.

[причалица]

LETEĆA LISICA
Pteropus edulis

Leteće lisice su voćni slepi miševi sa njuškom i ušima sličnim lisičijim i sa velikim ušima..

Ovo je jedna od 60 vrsta letećih lisica koje su rasprostranjene po jugoistočnoj Aziji i Australiji, kao i po mnogim ostrvima zapadnog Pacifika i Indijskog okeana.

Ovi slepi miševi provode dane odmarajući se visoko u krošnjama drveća, izlazeći iz šumskog baldahina tek u suton, leteći u potrazi za hranom. Voćni slepi miševi uzleću tako što se spuštaju sa grana, pa su zato poželjnija visoka stabla kao mesto za uzletanje. Ponekad se voćni slepi miševi odmaraju okupljeni u ogromnom broju. Na Filipinima se ova vrsta znala okupljati u grupama 0d 100 000 članova pre nego što krene u lov, a gubitak staništa je drastično smanjio njihov broj.

Voćni slepi miševi su na udaru lovaca zbog mesa, koje se u mnogim zemljama smatra delikatesom. U nekim zemljama uzgajivači voća smatraju ih štetočinama. Izolovane populacije su ranjive na lokalne katastrofe kao što su tropske oluje. Tokom poslednjih 50 godina izumrle su dve vrste, a mnoge druge su ozbiljno ugrožene.

[причалица]

ŠNAJDEROV SLEPI MIŠ LISNATOG NOSA
Hipposideros speoris

Njuščice ovih slepih miševa imaju čudne izrasline kože nalik listu, koja se sastoji od prednjeg dela u obliku potkovice i lisnatih struktura koje prolaze kroz njen centar. Ove strukture usmeravaju ultrazvučne glasove koji pomažu slepim miševima prilikom hvatanja insekata.

Postoji 69 vrsta slepih miševa lisnatog nosa koji žive u tropskim i subtropskim delovima Afrike, Azije i Australije. Ovi miševi imaju čudno oblikovan nos koji im pomaže da usmere svoje ultrazvučne glasove koji se emituju iz nozdrva radi eholociranja. Ovi slepi miševi mogu da lociraju leteće insekte i da ocene koliko brzo se kreću, kao što takođe otkrivaju prepreke, kao što su grane, i to po vrsti eha koji se vraća posle njihovog ispuštanja zvukova.

Različiti slepi miševi emituju različite glasove prilikom eholociranja, zavisno od staništa u kojem žive. Šnajderovi slepi miševi lisnatog nosa love insekte u najraznovrsnijim staništima, uključujući unutrašnjost šume i rubove otvorenijih prostora. Iako mogu da love i plove po najvećem mraku, ovi slepi miševi često love u suton i svitanje, kada su aktivni insekti koji se roje. Međutim, u ovo vreme su ranjiviji u odnosu na predatore kao što su ptice grabljivice. Iako su Šnajderovi slepi miševi lisnatog nosa prilično brojni na celom prostoru na kojem su prisutni, 13 drugih vrsta istog roda rapidno smanjio broj ili se nalaze pred izumiranjem.

[причалица]

OBIČNI CVETNI SLEPI MIŠEVI
Syconycteris australis

Obični cvetni slepi miševi spadaju među najmanje voćne slepe miševe na svetu. Imaju crvenkastosmeđe ili sivosmeđe krzno na gornjem delu tela i bledo na donjem delu tela. Kao i neke vrste voćnih slepih miševa, oni su važni oprašivači cveća. Postoji zabrinutost da se njihov broj smanjuje u Australiji.

Ovi mali voćni slepi miševi pripadaju grupi sličnih slepih miševa, od kojih svi imaju dug, tanak jezik sa četkastim izraslinama za uzimanje polena i nektara iz cveća. Iako se cvetni slepi miševi obično odmaraju sami, znaju da formiraju "kampove" poput kampova letećih lisica, odmarajući se zajedno u grupama u nekim delovima godine.

Neki cvetni slepi miševi ostaju u istim područjima, očito pokušavajući da brane svoje cveće od drugih slepih miševa, dok se drugi slobodno kreću po različitim područjima. Kao mnogi voćni slepi miševi, ova vrsta ima krupne oči, dobro prilagođene za gledanje po sobnoj svetlosti.

Noću se cvetni slepi miševi okupljaju u područjima gde ima mnogo cveća, pa se veliki broj njih može videti kako leti oko neke vrste drveta u cvatu. Možda je iznenađujuće da malo cvetnih slepih miševa pokušava da brani bogate izvore nektara verovatno zbog povećane uznemirenosti od velikog broja slepih miševa koje takva mesta privlače.

[причалица]

KOLUGO
Cynocephalus variegatus

Kalugo ima tamno krzno sa belim šarama na gornjoj strani, što otežava njegovo primećivanje nasuprot kori drveća. Glava kaluga je iznenađujuće mala u odnosu na glavu leteće lisice

Kalugo je još poznat kao leteći lemur, ali je ovaj naziv pomalo obmanjujući zato što ove životinje nisu lemuri, a iako mogu da plove vazduhom skoro horizontalno 100 metara i više, nisu sposobne da stvarno lete.

Kalugo ima lepo razvijene membrane za plovidbu koje se, za razliku od membrane drugih sisara koji plove, rastežu skroz od vrhova prstiju prednjih i zadnjih nogu i repa. Kao što sugerišu njihove krupne oči, oni su uveliko noćne životinje, a u toku dana spavaju u rupama ili dupljama visoko na drveću. U suton napuštaju legla, penjući se da bi zauzeli dobru poziciju za uzletanje, ploveći tako u potrazi za hranom. Na granama vise naglavačke, preklopljenih nogu i s repom utisnutim pod telo. Malo se zna o društvenom životu ovih životinja, osim da obično žive same, ali se ponekad okupljaju u malim grupama. Druga vrsta koluga živi samo na nekim filipinskim ostrvima i sada je ugrožena gubitkom staništa.

[причалица]

AZIJSKI SLON
Elephas maximus

Azijski slonovi mogu se razlikovato od svojih afričkih rođaka po manjim ušima, povijenim leđima i po tome što imaju jednu a ne dve prstolike izrasline na kraju surle.

Azijski slon jedan je od najvećih kopnenih sisara, odmah iza svog bliskog srodnika, afričkog slona.

Azijski slonovi žive u malim grupama od 15 do 40 članova, koje se sastoje od ženki u srodstvu i njihovih mladunaca, predvođeni matrijarhom - glavnom ženkom.

Azijski slonovi su inteligentne životinje i ima izveštaja da umeju da koriste alat. Na primer, ponekad upotrebljavaju štap koji drže u surli i češu se njime ili mlate insekte. Pripitomljeni su više hiljada godina i koriste se dugo kao tegleće ili borbene životinje, čak i u najmodernije doba. Međutim, azijski slonovi mogu biti velike poljoprivredne štetočine, jer pojedu 150 kg useva dnevno.

[причалица]

DUGONG
Dugong dugon

Dugonzi imaju debelu, glatku kožu, obično sivosmeđe boje. Za razliku od veoma sodnih manata, koji imaju zaobljen rep u obliku lopatice, dugonzi imaju kopljast rep kao kod kitova i delfina.

Dugong je veoma daleki rođak slona i svrstava se u sopstveni red - Sirenia - skupa sa manatima. Dugonzi žive u plitkim priobalnim područjima, gde ima morske trave u izobilju. Retko se sele daleko, iako se na nekim mestima svakodnevno kreću od mesta na kojima se hrane ka mestima u dubljoj vodi na kojima se odmaraju.

Dugonzi imaju usta neobičnog oblika, sa preklapajućom gornjom usnom koja je oblikovana tako da lako seče morsku travu. Mogu da rone u vodi do 3 minuta pre nego što izrone da udahnu vazduh, a plivaju 20 km na čas ako su progonjeni.

Mladi dolaze na svet pod vodom, posle čega idu na majčinim leđima, dišući kad majka izroni na površinu.

Ajkule napadaju dugonge, ali grupe dugonga će ih napasti i udarati glavom. Orke (kitovi ubice) su takođe poznate kao napadači na dugonge, ali je njihov daleko najveći neprijatelj čoveka koji ih lovi intenzivno zbog mesa, kože i slonovače.

[причалица]

CEJLONSKI SLEPIĆ
Ichthyophis glutinosus

Sa očima pokrivenim kožom i kosti, slepići su potpuno slepi. Vitko telo ih čini potpuno prilagođenim podzemnom rijućem načinu života. Ova porodica broji ukupno preko 90 vrsta.

Slepići izgledaju kao zmije ili gliste, ali nisu ni jedno ni drugo. U stvari, oni su vodozemci veoma srodni žabama, krastačama i salamanderima. Za razliku od većine vodozemaca, koji imaju malo zuba ili ih uopšte nemaju, slepići imaju dva niza unazad povijenih zuba na gornjoj i donjoj vilici.

Iako su relativno brojni u svojim šumskim staništima, cejlonske slepiće je teško naći. Razlog tome je što praktično ceo život provode pod debelim slojem opalog lišća tropskih šuma, daleko od oštrog pogleda mnogih ptica, sisara i gmizavaca koji bi ih pojeli.

Budući da su slepi, slepići nalaze hranu i pare se preko čula njuha. Oni imaju dodatke nalik pipcima koji štrče tik iza nozdrva. Ovi pipci njuše neposrednu okolinu, otkrivajući plen - insekte i gliste - i partnere za ljubav. Ženke oslobađaju jak miris kada su trudne.

[причалица]

DŽINOVSKI JAPANSKI SALAMANDER
Andrias japonicus

Ovaj golemi salamander je tamnosmeđ sa crnim pegama. Na glavi ima karakterističnu bradavičavu kožu. Njegov papričasti miris stvaraju sluzne žlezde smeštene u koži.

Ovaj salamander je jedan od najimpresivnijih japanskih stanovnika i jedan od najvećih svetskih salamandera. On pripada maloj grupi salamandera zvanih Cryptobranchidae, kojima pripadaju i američki helbenderi. Sa težinom od preko 20kg i dužinom koja daleko premašuje 1m, džinovski japanski salamander živi samo u hladnim, brzim planinskim potocima. Dane provodi skrivajući se pod stenama i granjem, izlazeći noću da lovi plen, koji hvata lepljivim jezikom i snažnim vilicama.
Ovo stvorenje, u stvari, ima tri imena na japanskom jeziku; to su "Osanšuo", "Hanzaki" i "Hadžikamio". Ovi nazivi proističu iz činjenice da salamanderi luče sluz iz kože koja miriše kao japanske paprike "sanšo" i "hadžikami". Sve donedavno džinovski japanski salamnder bio je veoma cenjen izvor hrane za Japance iz planinskih predela. Međutim, prekomerni lov i zagađenje vode doveli su do naglog smanjenja broja ove životinje, pa je sada džinovski salamander strogo zaštićen zakonom.

[причалица]

ZAPADNOKINESKI PLANINSKI SALAMANDER
Batrachuperus pinchonii

Zapadnokineski planinski salamander je snažan vodozemac sa sjajnom, smeđom ili zelenom kožom, obično s pegama. Hrani se uglavnom insektima.

Ovaj snažni salamander nastanjuje brze potoke planinske provincije Sečuan u Kini. Ovi potoci su previše hladni za većinu životinja, naročito za ribe, koje su predatori na larve salamandera. Zato mladi salamanderi odrastaju u relativno bezopasnoj sredini što se tiče predatora; treba samo da se bore sa hladnoćom.

Rep ove vrste je relativno kratak za salamndera i spljošten je u lopaticu. To omogućuje salamnderu da pliva uz brzu maticu. Jaja se polažu pod kamenje da ih ne odnese voda. U veoma hladnim uslovima salamanderi imaju usporen metabolizam i zato se ne kreću brzo, delujući pomalo tromo. Potrebno im je mnogo godina da dostignu zrelost u svom hladnom staništu.

[причалица]

KROKODILSKI DAŽDEVNJAK
Tylototrion verrucosus

Krokodilski daždevnjak ima crnu kožu, narandžastu glavu i udove i podignute narandžaste pege niz kičmu i leđa.

Krokodilski daždevnjak je dobio ime po podignutim pegama koje prolaze niz leđa, podsećajući na podignute pločice krokodila. međutim, ove izbočine daždevnjaka su svetlonarandžaste kao upozorenje predatorima da one luče smrdljive toksine. Krokodilski daždevnjaci napuštaju vodu pred najezdu zime, kada se zakopavaju u meko tlo u kojem spavaju zimski san. Tokom svog aktivnog perioda - u proleće, leto i jesen - daždevnjaci dolaze na kopno kada ima premalo vode.

Kao i većina daždevnjaka, krokodilski daždevnjaci imaju veoma oštro čulo njuha, mogu da lociraju hranu čak i u totalnom mraku. Oni su uglavnom noćne životinje i često traže hranu po mutnim jezercima. Ovi daždevnjaci mogu da odrede mesto plena samo preko mirisa kada gustoća blata potpuno blokira vid. Miris koriste i za privlačenje partnera. Mužjaci oslobađaju polni miris koji privlači ženke. Oni zatim izvode udvarački ples da navedu ženke da pokupe gomilice sperme, poznate kao spermatofore, koju polažu dok plešu u krug.

[причалица]

ROGATA AZIJSKA ŽABA
Megophrys montana

Kožne izrasline iznad očiju čine "rogove" rogate azijske žabe. Oni i boja koja podseća na lišće doprinose kamuflaži žabe među opalim lišćem na šumskom tepihu.

Rogata azijska žaba nastanjuje kišne šume jugoistočne Azije. Ona je majstor za prerušavanje i lako može da se pomeša sa listom. Duga njuška, veliki očni kapci i koža boje suvog lišća, sve to doprinosi da ova životinja ostane skrivena na šumskom tepihu. Ona tako može da ostane nepomična, relativno bezbedna od predatora, dok čeka da naiđe njen sledeći obrok.
Punoglavac rogate azijske žabe razvio je čudnu karakteristiku koja se odnosi na njegova usta. Ovaj punoglavac dobija najviše hrane sa površine vode u kojoj živi. Većina punoglavaca ima usta povijena prema dole, ali bi to otežavalo ovoj naročitoj vrsti da dođe do hrane, pa je ona razvila usta koja su okrenuta prema gore. Zato ovaj punoglavac može da kruži tik ispod površine vode i da kupi sitne biljke na površini.

[причалица]

JUŽNJAČKA ŽABA KOJA LEŽE JAJA U STOMAKU
Rheobatrachus silus

Ova mala žaba sumorne boje i krupnih buljavih očiju ima specijalan metod starnja o svojim mladima. Oni se razvijaju u majčinom stomaku pre nego što izađu na njena usta.

Postoje dve vrste žabe koja leže jaja u stomaku i za obe postoji strah da više ne postoje u divljini. One su jedine vrste na svetu koje dele naročito bizaran metod staranja o mladima. Odmah posle polaganja jaja, odrasla ženka ih proguta. Međutim, ona ima izuzetnu sposobnost da isključi stvaranje probavnih sokova, pretvarajući svoj stomak u negovalište u periodu od 6-7 nedelja, kada ona ne može da jede. Jaja se izlegu i punoglavci se razviju skoro do potpune zrelosti u bezbednosti majčinog stomaka pre nego što se "ponovo rode" kroz njena usta.
Južnjačka žaba koja leže jaja u stomaku otkrivena je tek 1973. godine, kada se smatralo da je reč o mnogobrojnoj vrsti. Međutim, tokom sledećih nekoliko decenija uništenje staništa, povećan nivo zagađenosti i skupljanja ovih žaba za prodaju u funkciji kućnih ljubimaca, doveli su do istrebljenja ove neverovatne vrste u divljini. Ova vrsta sada preživljava samo u zarobljeništvu.

[причалица]

DŽINOVSKA ARBOREALNA ŽABA
Litoria infrafrenata

Obično maslinaste ili smaragdnozelene boje, džinovska arborealna žaba ima sposobnost da menja boju u zavisnosti od temperature i okolne vegetacije.

Prisutna u šumama i baštama, džinovska žaba sa drveta najveća je zavičajna vrsta žabe u Australiji i jedna od najvećih arborealnih žaba na svetu. Kao što sugeriše njen naziv, ova žaba provodi najveći deo života u granju visokog drveća, hraneći se insektima noću. U toku dana, kada je vidljiva predatorima kao što su ptice grabljivice, ona boravi daleko od pogleda, u lišću. Njena zelena boja pomaže joj pri skrivanju.
Posle prolećnih oluja mužjaci se okupljaju u drveću oko močvara, jezera i bara i oglašavaju se bizarnim kreketanjem u pokušaju da privuku ženke radi parenja. Ovo ljubavno kreketanje liči na duboko lajanje velikih pasa, ali ove žabe se ne oglašavaju samo kao psi. Kada su očajne, džinovske arborealne žabe mjauču tužno kao ucveljene mačke.

Kada se jaja polože, brzo se razvijaju tj. izlegu se za 28 sati. Ova brzina je znak da mladi provode kratko vreme ležeći nepomično u jajima, izloženi predatorima.

[причалица]

KRASTAČA ŠEĆERUŠA
Bufo marinus

Velika, smeđa krastača šećeruša sasvim je uobičajen prizor u istočnoj Australiji poslednjih godina. Ovaj vodozemac ima veliku, široku glavu sa koštanim grebenima na temenu i sa strane, sa krupnim buljavim očima i zdepastim, jakim telom. Žlezde na njenim lopaticama proizvode otrov koji ubija iguane, krokodile, zmije, dingoe, mačke, pse i ljude za 15 minuta. Krastače šećeruše jedu gotovo sve, uključujući hranu za kućne ljubimce, lešinu i kućne otpatke, kao i svoju glavnu hranu, insekte i male kičmenjake.

Krastača šećeruša ili morska krastača, najpoznatija je po tome što je ozbiljna napast. Poreklom iz Amazonskog basena, namerno je preneta u Australiju tridesetih godina XX veka u nadi da će kontrolisati sivu bubu koja je harala poljima šećerne trske. Nažalost, krastača šećeruša je lovila sve osim sive bube, koju nije mogla da dohvati visoko na stabljikama šećerne trske. Sada je nekoliko australijskih vrsta, uključujući druge žabe i krastače, u opasnosti da izumre zbog izloženosti ovim krastačama kao plen.
Uspehu krastače šećeruše u zavičajnim staništima i u novim područjima doprinose činjenice da ona ima dve žlezde tik iznad lopatica koje proizvode velike količine jako toksičnog otrova. Ovaj otrov je toliko jak da su nađene mrtve zmije sa krstačama još u ustima.

Zmije nisu jedine životije koje su pogođene. Predatori torbara, kao što je kvol, takođe se izlažu smrtnoj opasnosti ako pokušaju da pojedu ove krastače. Krastače šećeruše takođe proteruju arborealne žabe sa najboljih terena za ishranu, dodatno učvršćujući svoju slavu prave napasti za divlji svet u Australiji.

[причалица]

ŽABA SVETOG KRSTA
Notaden bennetti

Žaba svetog krsta poznata je i kao katolička žaba ili žaba raspeća. Poreklom iz Australije, ona je žuti ili zelenkasti vodozemac, a ime joj potiče od tamne šare na leđima u obliku krsta. Živi u pustinji, opstajući po vrelini tako što se zakopava pod zemlju.

Leto u australijskoj pustinji nije gostoljubivo godišnje doba. Sunce prži zemlju veoma surovo i praktično nigde ne može da se nađe voda. Međutim, uprkos tako surovim uslovima, žaba svetog krsta je sposobna da preživi. Ona je svake godine aktivna samo nekoliko nedelja, samo posle kiše, kada izlazi ispod zemlje i žurno traži partnera, razmnožavajući se i pripremajući se da čeka još jedno leto.
Kada pada kiša, žabe svetog krsta mogu da apsorbuju vodu kroz žlezde u koži. Mogu da apsorbuju vode za polovinu svoje telesne težine, pa postaju okrugle kao lopta. Potom, kada kiša prestane, one se zakopaju na 30 ili više centimetara ispod površine tla, gde ostaju do sledeće kiše. Tokom tog perioda one se praktično ugase, sa svim životnim procesima na najnižem mogućem nivou da ne bi iskoristile više vode nego što je potrebno. Ovaj mehanizam preživljavanja zove se spavanje letnjeg sna.

[причалица]

HOHŠTETEROVA ŽABA
Leiopelma hochstetteri

Veruje se da je ova mala smeđa žaba jedna od najprimitivnijih žabljih vrsta.

Veruje se da je Hohšteterova žaba jedna od najprimitivnijih žaba na svetu. Ona spada u jednu od nekoliko vrsta žabe koja deli neke specifične karakteristike s ribama, koje su srodnici vodozemcima. Na primer, ona nema spoljašnje otvore za uši i nema zvučne kese. Isto tako, ova žaba ne krekeće, a u najboljem slučaju može da ispusti tihi krik. Osim toga ima mišiće za mahanje repom a nema rep.
Hohšteterova žaba živi uglavnom pod kamenjem i oblucima pored planinskih potoka i na drugim vlažnim mestima na Novom Zelandu. U stvari, ona je jedna od samo tri vrste koje su poreklom iz ovog područja. Još je relativno česta u nekim delovima Severne Irske, dok su druge dve vrste izuzetno retke, ograničene na nekoliko ostrva u blizini obale.

Punoglavci ovih vrsta su neobični po tome što se ne hrane dok se ne preobraze u odrasle žabe. Kada ženka položi jaja, to uradi u veliku čauru ispunjenu vodom. Pošto se izlegu, punoglavci ostaju u čauri dok ne dostignu zrelost.

[причалица]

KOROBOREJKA
Pseudophryne corroboree

Žaba koroborejka je spektakularno slikovita vrsta, sa lepo oblikovanim crnožutim belezima.

Ova neverovatno lepa žaba smatra se najugroženijom vrstom žaba u Australiji, a možda i u svetu. U životu se još nalazi manje od 200 primeraka, koji su međusobno izolovani u grupe koje ne broje više od 26 članova. Veruje se da je populacija koroborejke desetkovana bolešću poznatom kao kitrid.
Ove žabe su posebno ugrožene usled malo čudnog načina života. Koroborejke imaju mnogo sporiji ciklus reprodukcije od ostalih žaba. Iako se punoglavci u potpunosti formiraju samo posle četiri nedelje, oni se praktično ne izlegu iz jaja još šest meseci. Kada konačno probiju jaja i izađu, punoglavcima je tada potrebno dugo vremena da dostignu zrelost i postanu odrasle žabe.

Ovaj način života znači da je žabama koroborejkama potrebno više vremena da se oporave od smanjenja broja nego što bi to bio slučaj sa drugim žabama. Danas je njihov broj na vrlo niskom nivou i postoji opasnost da potpuno izumru.

[причалица]

LETEĆA AZIJSKA ŽABA
Rhacophorus reinwardtii

Dobro kamuflirana zelenom bojom kože u lišću, plava kožica između prstiju leteće žabe predstavlja zadivljujući kontrast kada žaba skoči.

Leteće žabe, u stvari, ne lete - one plove sa drveta na drvo koristeći kožicu razapetu između prstiju. Kada osete opasnost, ove žabe skaču sa grane na kojoj sede u vazduh. Rašire prste, rastešući plavu kožicu između njih, i koriste ih kao padobran. Ova tehnika omogućuje žabama da plove više od 12 metara između stabala, pružajući im priliku da pobegnu od predatora.
Ova vrsta leteće žabe ima zanimljiv način razmnožavanja. Ženke prave gnezda od pene u koja polažu jaja. Ova gnezda se postavljaju iznad lokvica vode koje se skupljaju u lišću visoko u šumskom baldahinu. Pena sprečava da se jaja isuše dok se u njima razvijaju punoglavci. Kada budu dovoljno zreli, punoglavci se probiju iz penastih gnezda i padnu u vodu gde dovršavaju razvoj u odrasle žabe. Zelena boja žabe obezbeđuje kamuflažu u šumskom baldahinu.

[причалица]

VAJTOVA ARBOREALNA ŽABA
Litoria caerulea

Vajtova arborealna žaba ima voštanu, plavozelenu boju i talasaste nabore kože od masne građe koji su joj doneli nadimak "zdepasta arborealna žaba".

Može izgledati kao da se plavozelena koža Vajtove arborealne žabe loše uklapa, ali je baš ta koža ključ uspeha ove žabe.Tokom veoma vlažnih vremenskih uslova ovaj vodozemac je sposoban da apsorbuje velike količine vode i da ih smesti u labave nabore kože. Ta voda može zatim da se koristi za vreme suše. Međutim, skladištenje vode nije jedini dar koji poseduje koža ove žabe. Ona takođe stvara razna antibakterijska jedinjenja i jednu hemikaliju za koju se ispostavilo da je korisna za lečenje visokog krvog pritiska kod ljudi.
Tokom sezone parenja mužjaci se često prilepa za leđa ženki i tako ostanu danima, čekajući da one snesu jaja, koja se zatim polažu na neobiča način. Umesto da ih pažljivo smesti u vodu, kao što čine mnoge žabe, ženka Vajtove arborealne žabe izbaci jaja pod vodu takvom silinom da ona putuju preko 2m pre nego što se zaustave. Vajtove arborealne žabe su sposobne da proizvedu veoma glasne zvukove. Kada se uplaše, ove žabe ispuštaju neverovatno probojne vriskove - dovoljno da odvrate mnoge predatore.

[причалица]

DŽINOVSKA ŽABA
Cyclorana australis

Oči džinovske žabe daju odličan vid koji koristi za hvatanje buba, skakavaca i termita. To je noćna životinja koja je obično zatrpana u jazbini. Izlazi na zemlju obično posle kiše. Ove žabe su veoma dragocene Aboridžinima koji piju čistu vodu istisnutu iz njihovog tela.

Džinovska žaba je vrsta žabe koja može da živi u mnogo sušnijim predelima od većine drugih žaba. Ona preživljava duge, suve australijske dane tako što se začauri u smešu odbačene kože, sluzi i vlažne zemlje. Takođe može da zadrži velike količine vode ispod kože u bešici i telesnoj šupljini - prilagođavanje koje joj pomaže da izdrži duge periode suvog vremena u bezbednosti čaure.
Sposobnost da izdrži velike količine vode učinila je džinovsku žabu i njoj srodnu žabu koja takođe drži vodu, dragocenim životinjama za aboridžane, koji ih iskopaju iz zemlje i iz njih istisnu čistu vodu koju zatim piju. Žabe se zatim puste bez zaliha vode, ali inače nepovređene.

Kad jednom dođu letnje kiše, ove žabe kreću u akciju, gosteći se mnoštvom insekata i pripremajući se za parenje. Mužjaci se okupe na rubovima privremenih lokvica i dozivaju ženke, koje dolaze i polažu do 7000 jaja. Mladi moraju da se izlegu i razviju u odrasle žabe za samo nekoliko nedelja, pre nego što lokvice vode presuše na vrelom suncu.

[причалица]

AZIJSKA ARBOREALNA ŽABA KRASTAČA
Pedostibes hosii

Azijska arborealna krastača varira u boji od zelenkastosmeđe do crne, sa gustim obrascem žutih pega. Neke ženke imaju tamnopurpurnu boju. Za razliku od većine krastača, ova jugoistočna azijska vrsta je vešta u penjanju, verući se uz drveće uz pomoć lepljivih jastučića na prstima.

Azijska arborealna krastača, takođe poznata kao smeđa krastača, krupna je i zdepasta krastača koja živi u nizijskim tropskim šumama ispod 660m nadmorske visine. Rasprostranjena je širom Bornea, a poznata je i na Sumatri, Malezijskom poluostrvu i južnom Tajlandu. Punoglavci se razvijaju u tihim barama i na dnu potoka, u mrtvom lišću. Kada odrastu, ove krastače razvijaju arborealne veštine i provode neko vreme na drveću, otkud im potiče i ime.
Ova krastača je neobična u odnosu na druge po izuzetnoj sposobnosti za penjanje. Dok većina drugih krastača živi čisto zemaljskim životom, azijska arborealna krastača ima usisne jastučiće na prstima koji joj omogućuju da se s lakoćom penje. Dane provodi skrivena daleko u procepima drveća u lišću, aktivirajući se tek kada sunce zađe.

Cele noći arborealna krastača hoda šumskim tepihom duž reka i potoka i hrani se uglavnom mravima, koje kupi dugim, lepljivim jezikom. Ova životinja poziva druge krastače nerazgovetnim kreštanjem koje se polako diže od početka do kraja.

Ženka položi jaja u trakama u reci. Te reke moraju da teku prilično brzo zato što jaja moraju da se drže u uslovima gde je koncentracija kiseonika u vodi relativno visoka. Međutim, kada se izlegu, punoglavci moraju da se bore protiv vodenih struja da ih ne odnesu. Oni imaju velika lepljiva usta kojima se drže za stene da ne bi otplovili.

[причалица]

OBIČNA KORNJAČA ZMIJSKOG VRATA
Chelodina longicollis

Vrat obične kornjače zmijskog vrata veoma je dug. Kada se ostegne, njen vrat je duži od polovine dužene oklopa.

Sa dugim, elastičnim vratom, dobrim vidom i snažnim čeljustima, kornjače zmijskog vrata su strašni predatori u svojim vodenim staništima. One su kosmopolitske životinje, hrane se svim stvorenjima koja mogu da uhvate, uključujući žabe, punoglavce i ribu.
Razmnožavanje se odvija u septembru i oktobru - prolećni meseci u Australiji - a u novembru ženke polažu jaja u rupe u obalama močvara i jezera. Zatim pokrivaju rupe i ostavljaju jaja da se razvijaju. Posle tri do pet meseci izlegu se mlade kornjače i iskobeljaju se iz rupa da bi se dokopale relativne bezbednosti vode.

Većina kornjača zmijskog vrata živi blizu potoka, reka, močvara i laguna u istočnoj Australiji. S vremena na vreme one se sele kopnom u potrazi za novim staništima. Nije neobično da nastane veštačka jezera.

[причалица]

KINESKA KORNJAČA MEKOG OKOLOPA
Pelodiscus sinensis

Kineska kornjača mekog oklopa ima ravan, mekan i gumast oklop i dugu njušku koja deluje kao disaljka.

Kineska kornjača mekog oklopa nastanjuje spore reke i jezera sa peskovitim i muljevitim dnom. Ponekad se može naći van vode, kada se sunča na kamenju, ali će brzo nestati pod vodom ako oseti da je ugrožena. Kineska kornjača mekog oklopa pretežno je noćna životinja, kada traži plen po dnu reke. Ova kornjača je krajnje kosmopolitska po ukusu, jer jede većinu životinja koje može da uhvati snažnim čeljustima. Rakovi, puževi, ribe i vodozemci, svi oni se nalaze na noćnom jelovniku kornjače.
Čeljusti kornjača mekog oklopa takođe su korisne za odbranu. Za razliku od većine tipova kornjača, ova vrsta ne može da uvuče glavu pod oklop. Njoj takođe nedostaju koštane pločice na oklopu koje štite druge kornjače. Umesto toga ona ima opak ujed, dovoljan da je zaštiti od većine potencijalnih predatora. Duga njuška ove kornjače deluje kao disaljka, omogućujući joj da bude potpuno potopljena u plitkoj vodi i da opet diše.

[причалица]

LISNA AZIJSKA KORNJAČA
Cyclemys dentata

Lisna azijska kornjača ima ravniji oklop od većine drugih kornjača. On je obično tamnosmeđe boje, ali zna da bude i svetliji.

Prvi deo života lisna azijska kornjača provodi gotovo potpuno u vodi. Mlade kornjače su isključivo vodene životinje. Međutim, kako godine prolaze ove kornjače sve više vremena provode na kopnu. Ova vrsta kornjače po navikama je svaštojed, jer se hrani i biljkama i životinjama. Vrlo rado će preći sa lišća na puža u prolazu ili na cvrčke.
Donja polovina oklopa naziva se trbušni lub, a kod većine kornjača on predstavlja niz koncentričnih linija. Kod lisne azijske kornjače trbušni lub je spojen zglobovima duž celog tela na takav način da ona, kada se nađe u opasnosti, može da potpuno uvuče glavu i noge u oklop, a da zatim povuče donji deo oklopa da zatvori rupe. Ovo predstavlja skoro neprobojnu barijeru iza koje kornjača može da se skloni.

[причалица]

TUATARA
Sphenodon punctatus

Tuatare se često opisuju kao živi fosili. One su jedini preživeli pripadnici grupe gmizavaca koji su inače davno izumrli. Nastanjuju priobalna ostrva Novog Zelanda. Dostižu veličinu od 50 do 60 cm a težinu od 500 g. Imaju životni vek oko 100 godina a zrelost dostižu oko 20-e godine.

Rhynochocephalia su bili na vrhuncu uspešnosti pre otprilike 200 miliona godina, živeći skupa sa dinosaurusima. Međutim, većina ih je doživela istu sudbinu kao dinosaurusi: izumiranje. Jedino su preživele tuatare. Danas ih ima samo dve vrste, obe na Novom Zelandu. Za razliku od guštera, tuatare imaju treće oko. Ovo je organ osetljiv na svetlost koji se nalazi tik ispod kože na vrhu glave. Kada su mlade, treće oko apsorbuje ultravioletne zrake, pomažući im da proizvode vitamin D- bitan za razvoj kostiju. Skoro sve u vezi sa načinom života tuatara je usporeno. Jaja se razvijaju unutar tela ženke oko deset meseci. Zatim je potrebno da prođe još godinu dana da bi se izleglo mladunče. Tuatare polno sazrevaju tek sa 20 godina. One imaju veoma usporen metabolizam i dišu u proseku jednom u 7 sekundi. Međutim, mogu da zadrže dah preko sat vremena.

[причалица]

GUŠTER SA ČIPKOM
Chlamydosaurus kingii

Verovatno jedan od najspektakularnijih guštera na svetu, ova životinja koristi neverovatnu čipku da zaplaši potencijalne predatore.

U normalinim okolnostima gušter sa čipkom izgleda poput drugih velikih guštera. On je žutomrke boje i može da se stopi sa okolinom i ostane skriven od predatora. Međutim, ako ova taktika ne bi upalila, onda stupa na scenu divna gušterova čipka svetle boje. Kada gušter otvori usta, šipke hrskavice prikačene za vilicu otvaraju čipku kao kišobran. U isto vreme gušter snažno šišti. Spoj šištanja i otvaranja čipke dovoljan je da uplaši predatore koji misle da je ovaj bezopasni gušter neko strašno čudovište s kojim ne treba imati posla. Čipka u prečniku može da bude do 30 cm.Najveći deo vremena čipka je preklopljena preko ramena i leđa i pomađe gušteru u rashlađivanju i kamuflaži.
Gušteri sa čipkom hrane se uglavnom na zemlji, ali su i odlični penjači, sposobni da jure za insektima uz drveće. Kada je na zemlji, gušter sa čipkom može da trči brže od većine ljudi.

[причалица]

BODLJIKAVI ĐAVO
Moloch horridus

Neverovatno bodljikav izgled pomaže bodljikavom đavolu da se zaštiti i kamuflira, ali i da skuplja vodu u surovom pustinjskom staništu.

Australija je domaćin mnogim čudnim životinjama, a bodljikavi đavo svakako spada u najbizarnije. Njegovo celo telo prekriveno je bodljama koje su mrkožute ili sive boje. Ove boje razbijaju konturu guštera tako da je pticama grabljivicama teško da ga uoče odozgo. Međutim, glavna korist od bodlji nije tako očita - one su izvor vode. Bodljikavi đavoli žive u krajnje vrelim i suvim područjima, gde je voda prava nagrada. Tokom noći kondenzacija se skuplja na koži ovog guštera; bodlje pomažu da se voda kanališe niz žlebove koji se slivaju niz telo prema ustima. Ovaj način skupljanja vode znači da bodljikavi đavo nikad nema potrebu da pije vodu direktno iz neke lokve ili jezerca.
Bodljikavi đavoli jedu samo mrave, koje uzimaju jednog po jednog lepljivim jezikom. Oni su veoma efikasni u ovom procesu, jer mogu da pokupe do 50 mrava u minutu. Jedan obrok može se sastojati čak od 5000 mrava. Uprkos strašnom izgled, potpuno je bezopasan.

[причалица]

VODENI ZMAJ
Physignathus cocincinus

Svetlozelena boja mužjaka vodenog zmaja traje samo za vreme sezone razmnožavanja; u drugim delovima godine njegova boja je mutnija i liči na boju ženke.

Sa naglašenom krestom koja prolazi od potiljka niz kičmu, vodeni zmaj je veliki, impresivni gušter. Tokom sezone razmnožavanja mužjaci su svetlozelene boje, ali su mutnije boje u drugim delovima godine.
Vodeni zmaj se oseća jednako ugodno u vodi i na kopnu, pa čak i na drveću. Međutim, kada se oseti ugroženim svaki put će potražiti bezbednost vode. Posle parenja ženke izdube plitke rupe u koje polažu nasade od 10 do 15 jaja. Zatim pokriju jaja zemljom i lišćem i ostave ih da se razvijaju. Posle 2-3 meseca mladi se izlegu, dugački samo 15 cm. Međutim, oni brzo rastu i postaju polno zreli sa godinu dana.

[причалица]

LETEĆI GUŠTER
Draco volans

Koža zategnuta preko izduženih rebara daje letećem gušteru par membrana nalik krilima koje o koristi za plovidbu sa drveta na drvo.

Poznati i kao leteći zmajevi, leteći gušteri imaju nizove membrana nalik krilima, koje su u stvari koža zategnuta preko izduženih rebara. Ovi gušteri praktično ne lete, nego plove od drveta do drveta po šumi. Jedna takva plovidba može da bude duga do 10 metara. Kada ne plove, njihova "krila" su sklopljena niz bokove tela. Leteći gušteri imaju treći nabor kože pod bradom, koji može da se raširi po želji. Ovaj nabor pod bradom je veći i žute je boje kod mužjaka, a koristi se kod ritualnih udvaranja.
Ovi mali gušteri provode gotovo ceo život na drveću. Ženke silaze na zemlju samo kada zakopavaju jaja. Pošto polože jaja i pokriju rupe, ženke su spremne da žestoko brane jaja 24 časa pre nego što se vrate na drveće i ostave mlade da se samostalno razvijaju. Kada se izlegu, mladi se odmah penju na najbliže drvo da počnu svoj arborealni život; mužjaci verovatno neće nikada ponovo stupiti nogom na zemlju.

[причалица]

GEKO TOKAJAC
Gekko gecko

Geko tokajac je sivoplavi gušter sa narandžastim pegama po telu. Jedan je od najvećih gekoa na svetu.

Geko tokajac spada među najveće vrste gekoa na svetu, dostižući dužinu od skoro 40cm. Ime je dobio po najčešćem načinu dozivanja koje zvuči kao "to-kaj, to-kaj, to-kaj". Geko je noćna životinja, koja izlazi u suton i kreće u lov na insekte i male kičmenjake.
Tokajci su strašni borci koji ujedaju tako snažno da mogu da nanesu velike nevolje svakom predatoru koji pokuša da je pojede. Mužjaci su veoma teritorijalni i napašće druge mužjake koji zalutaju na pogrešan prostor posle upozorenja domaćina. Tokajci se tuku brzo i žestoko i obično usmrćuju neprijatelja.

Kao i većina pripadnika drugih vrsta gekoa, tokajci imaju specijalne jastučiće na vrhovima prstiju koji im omogućuju hvatanje za glatke površine. U kućama gde su dobrodošli kao znak sreće penju se uz prozore i po plafonu u potrazi za hranom. Ponekad ih je moguće naći pored svetla, gde se nadaju obroku od leptirića koji se noću okupljaju na svetlo.

[причалица]

LETEĆI GEKO
Ptychozoon kuhli

Kao i leteći gušter, leteći geko koristi nabore kože između prstiju da "plovi" od drveta do drveta.

Leteći geko je još jedna vrsta gmizavaca, pored leteće zmije i letećeg guštera, koji plovi po šumama jugoistočne Azije koristeći nabore kože kao vazdušne folije. Međutim, za razliku od drugih "letećih" gmizavaca, leteći geko ne koristi nabore kože kao vazdušne folije. Međutim, za razliku od drugih "letećih" gmizavaca, leteći geko ne koristi nabore kože razapete preko izduženih rebara, nego njegovi nabori rastu između dugih prstiju, na isti način kao kod leteće žabe. Ovi nabori kože daju gekou debeo izgled, pa je on zbog toga dobio naziv geko debelih prstiju.
Leteći geko se izuzetno dobro kamuflira. Veoma liči boji kore drveća na kojem se satima odmora potpuno nepomično, sa glavom okrenutom prema dole, čekajući da naiđe neki insekt i da ga zgrabi. Na njegovoj koži čak ima i svetlijih šara koje podsećaju na lišajeve sa debla drveća.

[причалица]

SKINK MODROG JEZIKA
Tiliqua scincoides

Skink modrog jezika je zdepast gmizavac široke glave, čvrsto građenog tela i kratkih udova. Modri jezik odvraća predatora.

Jedan od najpoznatijih australijskih gmizavaca, čije kosmopolitske navike ukazuju na činjenicu da je sposoban da izvuče sve što je moguće u većini situacija. Jede praktično sve, od insekata, puževa, plodova i cveća, do lešine i otpadaka iz kanti za đubre.
Kao što sugeriše njegovo ime, ovaj skink zaista ima modar jezik. Jezik je veoma velik, gotovo iste veličine kao glava guštera, pa kada se nađe u opasnosti ovaj gušter izbaci jezik prema napadaču, dajući predatoru upozoravajući signal. U kombinaciji sa žestokim šištanjem, ovo je često dovoljno da obeshrabri sve osim upornih predatora.

Tokom sezone razmnožavanja mužjaci formiraju sopstvene teritorije sa kojih progone druge mužjake. Kada u dotičnu teritoriju stupe ženke, mužjaci ih kratko jure i onda ih pritisnu, držeći ih za leđe, dok ne završe parenje.

[причалица]

SMARAGDNI SKINK
Lamprolepis smaragdina

Svetlozelena boja smaragdnog skinka predstavlja odličnu kamuflažu u lišću tropskih šuma jugoistočne Azije i Nove Gvineje.

Malo gmizavaca može da se pohvali da je tako svetle boje kao smaragdni skink, koji nastanjuje tropske šume jugoistočne Azije i Nove Gvineje. On je odličan penjač, a najveći deo vremena provodi skriven u gustom lišću na deblu ili na granama, retko silazeći na zemlju. Smaragdni skink je veoma aktivan u potrazi za insektima, koje hvata brzim, naglim pokretima.
Kao i mnogo drugih guštera, ova vrsta takođe ima sposobnost da odbaci rep - pojava poznata kao autotomija. Ovo je veoma korisna taktika kad dođe do napada predatora. Kad bude odbačen, rep nastavlja da se vrti i često zbuni predatora, obično pticu grabljivicu ili zmiju, tako da gušter uspeva da pobegne.

[причалица]

PEŠČANI VARAN
Varanus flavirufus

Peščani varani imaju spljošteno telo, dug snažan rep, jake udove i veoma oštre kandže.

Peščani varan je jedan od najvećih australijskih guštera. Ponekad je poznat kao gušter trkaći konj zato što postiže izuzetne brzine, često trčeći samo na zadnjim nogama, koristeći dugi rep za održavanje ravnoteže.
Peščani varani žive širom Australije i uspešno rešavaju većinu situacija. Jedu praktično sve, tražeći zalogaje hrane dugim račvastim jezikom koji koriste da kušaju vazduh. Čak će ući i u gnezdo krokodila kada majke okrenu leđa i gostiće se jajima.

Ovi gušteri nisu otvoreno agresivni, radije ostajući van gužve kad god je to moguće, ali znaju i da zametnu veliku kavgu ako dođe stani-pani. Braneći se od predatora koriste dugi rep nalik biču, snažne čeljusti i duge oštre kandže. Kandže im takođe omogućuju da se penju na drveće, na kojem obično traže ptičja gnezda.

[причалица]

ZELENI ARBOREALNI VARAN
Varanus prasinus

Dugačak, elegantan gušter sa šiljatom glavom, zeleni arborealni varan može da ima mnoge nijanse zelene boje, zavisno od okoline u kojoj živi.

Zeleni varan se divno stapa s lišćem drveća na kojem provodi najveći deo vremena. On ima i druga prilagođavanja koja mu pomažu da živi arborealnim životom, kao što su debele grube ljuske na tabanima koje mu pomažu pri hvatanju za grane. Od svega je najvažnije da ima spretan rep, koji mu služi kao peti ud prilikom parenja. Mnoge vrste varana koriste rep kao bič kada se brane. Međutim, rep je toliko važan organ za zelenog varana da ga aktivno brani od predatora.
Ne zna se mnogo o životnim navikama ovog guštera zbog toga što je on mnogo rezervisan i što njegovo stanište nije pristupačno. Međutim, poznato je da po šumskom baldahinu uglavnom traži velike insekte. Neki od ovih insekata, kao što su zeleni skakavci, dobro su zaštićeni dugim bodljikavim nogama. Zato zeleni varan, pre nego što pokuša da pojede ove bodljikave insekte, nastoji da odbaci noge i da jede samo hranljive i manje bodljikave delove tela.

[причалица]

KOMODSKI ZMAJ
Varanus komodoensis

Ovo je najveći gušter na svetu. Ogromna kontura trbuha komodskog zmaja može da zavara kada je reč o brzini kojom se on kreće.

Komodski zmaj je verovatno najzloglasniji gušter na svetu. Ne samo da je najveći i najagresivniji živi gušter, nego je jedan od najugroženijih. Pripada istoj porodici kao varani gušteri, ali se razvijao odvojeno milionima godina, pa je u tom procesu postao neverovatno velik.
Komodski zmaj je samo jedna od mnogih džinovskih vrsta životinja koje su se razvile po raznim svetskim ostrvima. Takođe se smatra da su komodski zmajevi postali toliko krupni da bi mogli da se hrane jednom vrstom patuljastog slona koja je nastanjivala Indoneziju pre više hiljada godina. Ovi patuljasti slonovi su kasnije izumrli, pa komodski zmajevi danas love druge sisare, od kojih su svi uvedeni na ova ostrva od strane čoveka. Zmajevi znaju da leže satima skriveni, čekajući da naiđe plen koji napadaju iz zasede neverovatnom brzinom.

Obično plen bude savladan za nekoliko sekundi. Međutim, ako bi i pobegla problemi žrtve nisu još rešeni. Komodski zmajevi imaju mnoštvo otrovnih bakterija koje žive u njihovim ustima. Kada ujedu životinju, ove bakterije ulaze u ranu i često uzrokuju njeno trovanje. To dovodi do spore i bolne smrti.

Ženka komodskog zmaja polaže u proseku 20-25 mekih, kožastih jaja u mesecu septembru. Otprilike dvostruko veća od kokošijih jaja, ova jaja imaju period inkubacije od 8 do 9 meseci u toku vlažne sezone. Mladi se izlegu i odmah kreću u lov na insekte. Moraju, međutim, da pripaze zato što lako mogu da završe na jelovniku većih zmajeva.

[причалица]

BARTONOV ZMIJSKI GUŠTER
Lialis burtonis

Veoma raznovrstan u boji, Bartonov gušter nema noge i ima široku, tupu njušku koja mu služi za rivenje.

Iako možda izgleda kao zmija, ova vrsta je stvarno beznogi gušter. Osim toga, reč je o gušteru koji se hrani drugim gušterima loveći ih veoma vešto. Pošto odredi mesto verovatne žrtve, Bartonov zmijski gušter potpuno smiri telo ali malo podigne rep i vrti njima. Skinkovi, kojima se hrane, radoznale su životinje i žele da vide šta je to pred njima. Dok se skink interesuje za rep koji se vrti, ne uspeva da primeti glavu koja ga uporno posmatra sa udaljenosti od nekoliko centimetara. Zmijski gušter odjednom napadne i onda drži plen u ustima dok ga ne uguši. Bartonov zmijski gušter voli da mu je toplo; ako se spoljašnja temperatura spusti na oko 21ºC, on će ući u neaktivno (spavajuće) stanje da bi sačuvao energiju.

[причалица]

TRAKASTA MORSKA OTROVNICA
Laticauda colubrina

Srebrnastocrne linije prekrivaju celo telo trakaste morske otrovnice, od vrata do vrha repa.

Trakasta morska otrovnica je tropska morska zmija dobro prilagođena na život pod vodom i na kopnu. Otrovna je ali poslušna, sa upadljivim crnožutim trakama duž tela i sa potrbušjem krem boje. Mnogo vremena provodi pod vodom, ali se vraća na kopno da se razmnožava i skine kožu. Na kopnu razvijene trbušne linije daju ovoj zmiji znatnu zemaljsku hitrinu i sposobnost da se penje na drveće, ali kada se polaganje jaja završi, ona se vraća u more.
Morske otrovnice borave uglavnom u plitkim, tropskim vodama jugoistočne Azije i Australije, gde se hrane jeguljama i malom ribom. Imaju spljošten rep u obliku lopatice zbog plivanja, nabore na nozdrvama za sprečavanje ulaska vode i specijalne žlezde pod jezikom za izlučivanje soli iz morske vode. Prosečni mužjaci su dugi 0.7m i patuljasti su u odnosu na ženke koje lako dostignu 1.25m dužine. To je razlog što ženke češće odlaze u dublje vode u potrazi za većim jeguljama, izbegavajući nadmetanje za hranu.

[причалица]

TAJPAN
Oxyuranus scutellatus

Tajpani su veoma različite boje, koja varira od drap i žućkastomrke do potpuno crne.

Australijski tajpan je jedna od najotrovnijih zmija na svetu, sa ujedom koji može da ubije miša za tri sekunde, a odraslog čoveka za 30 minuta. Veoma je agresivan i koristi napadačku strategiju hvatanja i puštanja, pri čemu posle iznenadnog ujeda sledi povlačenje da se ne bi desilo da zmija bude samlevena mogućom smrtnom agonijom žrtve.
Tajpani su naročito uspešni na severnim obalama Australije, možda zato što jedu samo sisare. Kada je u to područje uvedena veoma otrovna žaba krastača, broj zmija koje jedu žabe naglo se smanjio, ostavljajući dosta plena i praznih staništa za tajpana. Njegov smronosni ujed i kidisanje s povlačenjem doneli su mu nadimak "otrovna odskočna daska".

Ženka tajpana postaje polno zrela kada je manja od mužjaka i često će položiti dva nasada jaja tokom jedne sezone razmnožavanja. Kada se izlegu, mladi su dugački oko 45cm. Obično su svetlomaslinaste boje, sa krem potrbušjem i crvenkastim očima.

[причалица]

MALAJSKA GUJA
Calloselasma rhodostoma

Kamuflirana i smrtonosna lepotica, malajska guja je jedna od najopasnijih azijskih zmija.

Malajska guja verovatno ujede više ljudi nego ijedna druga vrsta zmija u Aziji, a za to postoji dobar razlog. Ona je noćni lovac, a dan provodi u opalom lišću, dobro kamuflirana crvenkastosmeđim trouglovima na telu. Nažalost, ovakva crta u ponašanju znači da se ova zmija neće skloniti sa puta ili dati bilo kakav znak upozorenja ako prema njoj pođe čovek; ona će ujesti.
Kao sve guje i malajska ima duge, zglobne očnjake koji leže povijeni unazad kada su usta zmije zatvorena, a iskaču napred kad zmija otvori usta i povlači se da bi napala. Ona ima jamice, senzore topline smeštene između očiju i nosa, koje su toliko osetljive da otkrivaju toplotu koju oslobađa telo plena. To omogućuje ovoj zmiji da lovi po mraku.

[причалица]

KRALJEVSKA KOBRA
Ophiophagus hannah

Otvorena kapuljača kraljevske kobre siguran je znak nevolje. Kako je sposobna da digne glavu na visinu preko 1.5m od zemlje, ova zmija je strašan predator. Njeno naučno ime znači "zmijojed".

Kraljevska kobra je jedna od najvećih zmija na svetu, koja ponekad dostiže dužinu od 5.5m. Može da se podigne do visine čoveka. Ima slobodne nabore kože oko glave koji mogu da se naduvaju i formiraju usku kapuljaču. Kraljevska kobra nije prava kobra, pa kao takva ima tako upadljivu kapuljaču.
U zavisnosti od staništa, kraljevska kobra može da varira u boji, a često je tamnija kada živi u šumi nego kada živi u savani. Ima dobar vid i progoniće plen na veliku udaljenost. Neobično je da kraljevska kobra jede samo gmizavce - uglavnom druge zmije.

Ova inteligentna kobra jedina je koja pravi gnezdo, koje ženka žestoko brani. Kada se izlegu, mladi su jednako smrtonosni kao i odrasli, spremni da love sa samo deset dana starosti. Manji mladi su podložni napadu mungosa i džinovskih stonoga, a jedina pretnja odraslim kobrama dolazi od ljudi koji ih ubijaju zbog korišćenja za lekove.

[причалица]

ZELENI ARBOREALNI PITON
Morelia viridis

Majstore prerušavanja, zelene pitone je praktično nemoguće primetiti u lišću kada su nepomično sklupčani na drvetu.

Ova divna svetlozelena zmija provodi gotovo ceo život u krošnji drveća. Većina funkcija - od hranjenja i pijenja do parenja i polaganja jaja - obavlja se iznad zemlje. Zelena boja predstavlja dobru kamuflažu u lišću, a elastični rep omogućuje zmiji da se čvrsto drži za granje. Ona će često čekati, savijena oko grane i sa glavom koja visi, spremna da se ustremi na pticu koja prolazi. Vertikalne zenice čine oči ove zmije veoma osetljivim na pokrete, a ljuske oko usta imaju jamice koje su pravi toplotni senzori za otkrivanje plena.
U pogledu oblika tela ova vrsta ima karakteristike pitona: jako telo sa malom glavom, prekriveno mnogim ljuskicama. Jaja se obično polažu u nasadima između 6 i 30, u duplje u deblima drveća. Zelena boja odraslih zmija nije prisutna kod mladih, koje su svetložute ili ponekad crvene. Njihovi predatori su ptice grabljivice.

[причалица]

MREŽASTI PITON
Python reticulatus

Lepoti najduže zmije na svetu ravna je njena snaga. Mrežasti piton dobio je ime po upadljivim šarama.

Mrežasti piton se lako prepoznaje po glavi bez šara i po ogromnoj veličini tela. On je najduža zmija na svetu. Do kraja je mesojed i ubija veoma efikasno čekajući neoprezne žrtve u zasedi. Nastoji da lovi aktivno, opredeljujući se za čuvanje energije. Obično jede ptice i male sisare, ali i jelene i svinje. Kao i svi gmizavci, ima usporen metabolizam i može dugo da živi a da ništa ne jede. Jedan piton u zoološkom vrtu odbijao je hranu 23 meseca, a posle toga je počeo da se hrani normalno.
Mrežasti piton ima impresivan mrežasti dezen, sastavljen od tamnijih trougaonih formi duž bokova, dok se žute ili krem šare spuštaju niz leđa. Glava je praktično bez šara, izuzev tanke crne pruge koja prolazi preko temena.

Mrežasti pitoni su moćni plivači, iako više vole da provode vreme na kopnu, skrivajući se u drveću. Noćne su životinje, a razmnožavaju se obično tokom zimskih meseci. Velika jaja se polažu u šuplja stabla ili u jazbine pod zemljom, a onda se ženka obmota oko njih i drhti da bi jajima bilo toplo. Kada se, međutim, izlegu male zmije, ostavljaju se da se staraju o sebi.

[причалица]

MANGROVKA
Boiga dedrophila

Svetložute šare na crnom telu čine mangrovku jednim od najimpresivnijih gmizavaca na svetu.

Mangrovka svetlih boja lako se prepoznaje - uglavnom je crna, ali sa svetložutim trakama koje prolaze niz celo telo. Ove trake ne formiraju potpune krugove nego se prekidaju istaknutim grebenom koji se spušta niz leđa. Mangrovka takođe imaju žute usne i grlo.
Mangrovke su noćni lovci i obično se hrane malim kičmenjacima kao što su žabe i gušteri. One su blago otrovne i drže očnjake usmerene prema zadnjem delu usta. Kao što samo ime kaže, ove zmije žive u ili oko baruština mangrova, opredeljujući se za drveće u priobalnim vodama ili pored reka ako se nalaze dalje u unutrašnjosti. Najveći deo vremena provode savijene oko grana i prilično su mirne u toku dana. Ženke polažu jaja u gomile trulog lišća ili u stare šuplje panjeve drveća.

[причалица]

CRVENOREPA TRKAČICA
Gonyosoma oxycephala

Uprkos imenu, nijedan deo dugog, tankog tela crvenorepe trkačice nije crven. Nastanjuje jugoistočnu Aziju

Crvenorepa trkačica ima pomalo varljivo ime. Telo joj je zeleno, a na repu prelazi u boju koja varira od smeđe do narandžaste ili sive, ali rep nije nikada sasvim crven. Reč je o zmiji koja živi na drvetu i koja je aktivna u dnevnim časovima. Najviše vremena provodi loveći ptice, male sisare i slepe miševe, tražeći svojim krupnim očima bilo koju životinju koja je dovoljno velika za dobar obrok.
Njena zelena boja obezbeđuje joj izvesnu kamuflažu dok se kreće kroz tropsku šumu u kojoj živi. Retko silazi sa drveća, pa čak se i parenje odvija u granama.Uprkos relativno maloj veličini, trkačica je agresivna zmija, uvek spremna da se brani. Kada joj zapreti opasnost od ptica grabljivica ili većih sisara, ona naduva grlo da izgleda veća i podigne se u položaj za napad u obliku slova S.

[причалица]

SLANOVODNI KROKODIL
Crocodylus porosus

Slanovodni krokodil je verovatno najstrašniji gmizavac na svetu. Ljudima se preporučuje da se drže dalje od ovih džinovskih životinja.

Ovaj tamnosivi gmizavac je najveća krokodilska vrsta i najteži gmizavac na svetu. Potpuno odrastao krokodil može da bude težak preko 1000 kg i dugačak čak 7m. Ima veliku glavu i snažne ralje, predviđene za držanje i drobljenje. Krokodil jede oblutke, za koje se smatra da pomažu probavu drobeći hranu, a deluju i kao balast za održavanje plovljivosti tela.
Ženka slanovodnog krokodila pravi gnezdo od zemlje i trava, što sprečava potapanje jaja. Ona čuva jaja od predatora i odnosi izlegle mladunce u vodu.

Mladi krokodili se hrane ljuskarima, ribom i gmizavcima, ali kada porastu, često ubijaju životinje veličine bivola ili domaćih goveda. Što se tiče ljudi, dešava se da ih ubiju ili povrede.

[причалица]

GARIJAL
Gavialis gangeticus

Vitka njuška garijala bizarnog izgleda doprinosi hvatanju klizavog plena. Ovaj gmizavac retko izlazi na kopno, osim da se gnezdi.

Garijal se lako prepoznaje po dugoj, vitkoj njušci punoj oštrih zuba koji se preklapaju. Mužjak ima loptastu izraslinu na vrhu nosa, koju koristi za stvaranje glasova i vazdušnih mehurića pod vodom. Mehuriće koristi za privlačenje ženki.
Garijal je slabo prilagođen životu na kopnu zato što mišići njegovih nogu nisu povoljni za hodanje, što je razlog da on provodi najveći deo života u vodi. Opredeljuje se za mirne rukavce reka, gde mu spljošteni rep i zadnje noge s kožicom olakšavaju plivanje.

Najčešća hrana garijala je riba. Uske ralje su lepo podešene za brzo žvakanje pod vodom, a žrtve se gutaju naglavačke. Mladi garijali će se često hraniti malim ljuskarima i žabama. Tokom sedamdesetih godina XX veka garijali su bili skoro izumrli, a danas su zaštićeni na celom prostoru na kojem žive.

[причалица]

MAGER (INDIJSKI KROKODIL)
Crocodylus palustris

Kao što sugeriše njegovo ime, mager retko propušta priliku da zgrabi plen. Odrasli hvataju plen koji je velik čak kao bivo.

Ovaj krokodil srednje veličine dobio je ime prema reči iz hindi jezika koja znači "vodena neman", a u skladu sa imenom ovaj gmizavac predstavlja gadnu pretnju svakom plenu koji ugleda. Mladi krokodil će se hraniti uglavnom malim ljuskarima i ribom, ali će odrasli hvatati i zmije, kornjače i čak jelene i bivole. Vole mirnu slatku vodu dubine oko 5m, a tokom sušne sezone prevaliće velike udaljenosti tražeći vodu.
Mageri izgledaju vrlo slično aligatorima, sa širokom njuškom i spoljoštenom glavom. Međutim, njihovi oštri zubi su savršeno poređani i to ih razlikuje od aligatora. Imaju spljošten rep i dobri su plivači, ali prilikom plivanja ne koriste noge uprkos tome što se između prstiju nalazi kožica.

Kao i svi krokodili, mageri su društvene životinje. Odrasli i mladi često se sastaju, a tokom sezone parenja mužjaci uspostavljaju teritorije i prevlast podizanjem njuške visoko iznad zemlje i mlaćenjem repom.

[причалица]

KINESKI ALIGATOR
Alligator sinensis

Mladi kineski aligatori imaju upadljive žutocrne belege, ali oni blede kako aligatori sazrevaju, postajući sve više sivi kako vreme prolazi.

Ovaj mali i povučeni aligator živi samo u malom delu Kine, duž obala reke Jangcengjang. Veruje se da u divljini ima manje od 200 živih kineskih aligatora. Zaštita je zakonski uspostavljena, ali za mnoge seljake ovi aligatori su samo napast, skloni da napadnu njihovu pernatu divljač. To je razlog što ih ubijaju kada ih vide. Veliki problem je i gubitak povoljnog staništa, a mnogi programi razmnožavanja u zoološkim vrtovima ili rezervatima su odloženi zato što nema mesta u divljini gde bi novi primerci mogli da se vrate.
Kineski aligatori narastu do 2m dužine i teški su do 40kg. Obično su tamnozelene ili crne boje. Mladi imaju svetložute poprečne pruge. Kao i poznatija američka vrsta, Alligator mississippiensis, kineski aligatori imaju duge, prćaste njuške i koštane grbine duž tela i repa.

Zubi kineskih aligatora su odlično prilagođeni za drobljenje, jer se ove životinje intenzivno hrane ljuskarima i mekušcima. Love uglavnom noću i u letnjim mesecima. Nisu probirljivi u ishrani, tako da love patke ili pacove ako ih nađu. Retko napadaju veće sisare.

[причалица]

TIGAR
Panthera tigris

Tigru kao najvećem i najsnažnijem članu porodice mačaka narandžastocrne pruge pomažu da se stopi sa gustim rastinjem.

Tigrovi nemaju brzinu drugih mačaka, ali njihove velike i snažne zadnje noge omogućuju im da izvode skokove i do 10 metara. Oni imaju uvlačljive čeljusti,što znači da se one ne troše u svakodnevnom životu. Njihove skraćene čeljusti daju im ogromnu snagu prilikom ujedanja.
Uglavnom samotnjačke životinje, grupe tigrova se obično sastoje od majke i njene mladunčadi, koja ostaju s njom dve godine. Jasno obeležene teritorije svode susrete i sporove na minimum, ali je zapažen visok nivo društvene tolerancije, često na mestima ubijanja plena.

Tigrovi su sada kritično ugroženi usled krivolova i seče šuma.

[причалица]

LEOPARD
Panthera pardus

Kako živi samotnjački i kako je aktivan noću, retke su prilike da se vide lepe konture leoparda, uprkos činjenici da živi u blizini ljudi.

Leopard je rasprostranjen u najvećem delu Afrike i u južnoj Aziji, a živi u staništima od otvorenih travnatih oblasti do tropskih kišnih šuma i planinskih visova. U ishrani se prilagođava prilikama, rado jedući velike papkarske sisare, kao što su jelen i antilopa, ali neće odbiti ni ptice, zečeve i čak bube balegare ako nema drugog plena.
Leopardi su se odlično prilagodili penjanju na drveće i primećeno je da skrivaju leševe plena u granama da bi kasnije mogli da ih jedu. Love uglavnom danju da bi izbegli noćno nadmetanje sa lavovima i hijenama.

Leopardi mnogo variraju u boji, koja zavisi od staništa u kojem žive. U savani su obično oker boje dok su u visokim planinama tamnozlatni. Imaju kratke noge na dugom telu, a krzno im je prekriveno crnim tačkama ili rozetama. Potpuno crni leopardi - crne pantere - obično žive samo u šumama, ali ne predstavljaju posebnu podvrstu, nego je samo reč o retkoj mutaciji.

[причалица]

PRUGASTI LEOPARD
Neofelis nebulosa

Nedokučive i hitre, ove lepe mačke su malo poznate i mnogo ugrožene.

Prugasti leopard nije blizak rođak pravog leoparda i veruje se da predstavlja evolutivnu vezu između malih i velikih mačaka. Ovo plašljivo i povučeno biće ima kratke noge, ali dug rep i zube. Ima upadljive pruge na krznu koje su bledožute ili sive boje. Takođe ima dve velike crne pruge na vratu.
Prugasti leopardi nisu dovoljno proučeni zbog njihove plašljivosti od ljudi. Primećeno je da sa drveća jure naglavačke i da vise pod granama, te da će se često povući u drveće da probave hranu. Prugasti leopardi su mesojedi, a hrane se uglavnom jelenima, stokom i majmunima. Smatra se da najviše love na zemlji.

Kao i većina velikih mačaka, prugasti leopardi nemaju pravih predatora, a najveću pretnju predstavljaju im ljudske aktivnosti. Gubitak staništa i lov zbog njihovog lepog krzna tera ih sve dublje u šumu. Potrebno je oko 25 životinja da bi se napravila jedna bunda. Njihove kosti se takođe koriste u tradicionalnoj medicini.

[причалица]

MAČKA DŽUNGLE
Felis chaus

Stari Egipćani su obožavali ove mačke kao čuvar podzemlja. Njihovi mumuficirani ostaci nađeni su u grobnicama širom starog Egipta.

Često prisutna oko farmi i drugih ljudskih naseobina, mačka džungle je žustar i snažan mali predator. Ona ima krzno od sive boje peska do crvenkaste sa tigrastim prugama po nogama, tamnim vrhom repa i crnim čupercima na velikim ušima. Ima dobar sluh i vrlo je hitra, često skačući skoro 2m u visinu da bi uhvatila ptice u letu.
Ne postoji određena sezona razmnožavanja, pa može da se koti tokom cele godine.Mačići su uglavnom tamniji od odraslih mačića, sa naglašenim prugama. Mužjaci su često bolji zaštitnici mačića nego ženke, a porodične grupe su redovna pojava.

Ova vrsta, skupa sa afričkom divljom mačkom, bila je svetinja kod starih Egipćana, koji su je obučavali da lovi ptice - što je verovatno bio početak pripitomljavanja mačaka.

Iako je mačka džungle brojna vrsta, pokazuje veće potomstvo u močvarištima nego u blizini ljudskih naselja, a verovatno trpe zbog gubitka staništa.

[Zolton]

MANGULICA – ZABORAVLJENO BLAGO SRBIJE:
Mangulica (Wollschwein “Vunasta svinja”)

Svaka vrsta, rasa, soj, varijetet, podjednako zaslužuje pažnju i nije manje važna u odnosu na neku drugu. Njihov nestanak dovodi do nepovratnog gubitka dela genetičke varijabilnosti.

U Evropi , od ukupno 126 rasa svinja , samo 44% ima stabilan status,18% rasa su u potencijalnoj opasnosti, a 21% su u kritičnoj opasnosti od nestanka. Jedna od preostale 3 autohtone rase svinja u Srbiji je i mangulica čiji se status opisuje kao „ugroženo održiva“. Ova rasa nosi u sebi dragocene genske alele koji je čine drugačijom od tzv. plemenitih rasa nastalih jednostranom selekcijom na povećanje proizvodnih osobina. Sa prostora Srbije su nepovratno izgubljene dve rase svinja - šiška i šumadinka.
Na osnovu podataka iz Zasavice, Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu obavio je ispitivanja mesa mangulica. Rezultati su pokazali da prosečan sadržaj masti u uzorcima mesa iznosi 33,25%, a u slanini I do 86,21%. Konzumiranje ovog mesa dovodi do stvaranja tzv. HDL holesterola “pozitivnog holesterola” što je pogodno sa osobe sa povišenim nivoom masnoća u krvi.

[Zolton]

Nemački biolozi otkrili su novu vrstu mrava za koju veruju da je najstarija na svetu i da datira od pre 120 miliona godina.

Istraživači Prirodnjačkog istorijskog muzeja u Karlsrueu, pronašli su majušnog insekta dužine tri milimetra u prašumama Amazona 2007. godine i nazvali ga "Martalis heureka".

Insekt nalikuje minijaturnoj osi i verovatno je, sudeći prema uzorcima DNK, star oko 120 miliona godina, što ga ujedno čini najstarijim stanovnikom Zemlje.

Naučnici se nadaju da će ovo otkriće rasvetliti evoluciju mrava.

"Ovo je najzanimljivije otkriće u mojoj dugogodišnjoj karijeri", rekao je biolog muzeja u Karlsrueu, Manfred Verhag.

Naučnici iz muzeja Karlsrue, pronašli su neidentifikovanu vrstu mrava sličnog tipa u brazilskim prašumama 2003. godine.

Međutim, zbog kasnije nezgode u laboratoriji, insekt nije mogao da bude proučen, rekao je Verhag.

Neka nova vrsta mrava poslednji put otkrivena je 1923. godine.

http://razbibriga.net/clear.gif

[Zolton]

Kako je krvolocni dinosaurus "postao u vegeterijanac"

Otkriveno je veliko groblje dinosaurusa nalik pticama u Juti, US. Otkrivena je do sada nepoznata vrsta dinosaurusa koja je bila u procesu preobražaja od mesoždera ka biljojedima.

Falcarius utahensis predstavlja medufazu izmedu karnivora i herbivora. Ovo stvorenje je živelo pre 125 miliona godina a njegovim otkricem je pronadena karika koja je nedostajala u saznanjima o evoluciji dinosaurusa.

Falcarius je primitivna forma dinosaurusa koja je imala dosta toga zajednickog sa svojim rodacima mesožderima, iako je posedovala i razne osobine koje su pokazivale da su na putu ka mnogo naprednijim biljojedima.

Falcarius utahensis je pripadao grupi dinosaurusa poznatih kao terzinosaurusa, koji su bili rodaciVelociraptor-a i ranih predaka ptica.

Ova stvorenja su u svojoj evoluciji bila na pola puta izmedu mesoždera i kasnije biljoždera terinosauusa. Falcarius pokazuju zacetke osobina koje su karakteristicne za dinosauruse koji su se hranil biljkama, ukljucujucu smanjenje ocnjaka koji služe da se pregrize meso do zatupljenih zuba usled žvakanja lišca i povecanja dužine creva zbog varenja biljaka. Kod njih se primecuju i rane faze promene u gradi nogu kako bi mogle da nose glomazno telo umesto nogu cija je glavna uloga bila brzo trcanje.

Odrastao dinosaurus je hodao na dve noge, bio dugacak 4m , visok 1.4m, pokriven vunenim perjem i imao je oštrie 10cm dugacke kandze.

Ove strašne kandze su najverovatnije bile samo ostatak iz njegove svirepe prošlosti i najverovatnije nisu imale funkciju.

U jednoj tacki evolucije odvojile su se dve glavne grupe dinosaurusa od svojih rodaka mesoždera i preobratile se u biljojede. Dr. Sampson iz priridnjackog muzeja u Juti tvrdi da smo otkricem Falcarius dobili fosilni dokaz velike promene u nacinu ishrane kod dinosaurusa i ona predstavlja najbolju vezu izmedu krvolocnih predatora malog tela i više vrste terizinosaurusa koji su se hranili biljem. Pemda istraživacki tim nije sasvim siguran da se Falcarius iskljucivo hranio biljem, najverovatnije je jeo po malo mesa sve dok se nisu pojavile biljke cvetnice. Njegova pojava se poklapa sa velikom promenom, pojavom biljaka koje su cvetale, što im je obezbedilo novi izvor hrane.
http://razbibriga.net/clear.gif

[Zolton]

Dzinovske lignje

Kao iz romana Žila Verna, iz dubina Pacifika pojavilo se dzinovsko stvorenje. Ovo nije naucna fantastika, grupa japanskih naucnika je sakupila seriju izuzetnih fotografija žive gigantske lignje (Architeuthis) . Životinja cija je dužina 8 metara, snimljena je na dubini od 900 metara ispod površine Pacivickog okeana.

Izgleda da je Architeuthis mnogo aktivniji predator nego što se ranije smatralo. Ova dzinovska lignja živi i hrani se na takvim dubinama do kojih ne dopire ni dnevno svetlo.

Uprkos fasciniranosti ovom gigantskom životinjom sa velikih dubina, njen nacin života i navike ostaju uglavnom misterija. Nešto malo informacija koje su do sada bile poznate su uglavnom bazirane na mrtvim i sasušenim uzorcima koje su sakupili ribarski brodovi.

Misteriozna stvorenja su inspirisala bezbrojne price o morskim monstrumima i bile su cilj razlicitih naucnih ekspedicija.

Još od 1990 preduzeto je veci broj istraživackih putovanja u potrazi za gigantskim lignjama. Kamere koje su bile prikacene na velikoj dubini su korišcene u pokušaju da uhvate gigantske životinje, ali bez uspeha.

Japanski naucnici su kao mamac koristili ulješarku. Godinama unazad lovci na kiove su prijavljivali da su nalazili veliki broj ogromnih ostataka lignji u stomacima ulovljenih kitova, odredujuci ulješarku kao primarnu hranu velikih lignji.

Ovi snimci su dokazali da one nisu ugrožena vrsta, cak nisu ni tako retke i jedan su od najvecih beskicmenjaka.

Ekspert za lignje Martin Collins kaže da su ove fotografije fantasticno dostignuce. One mogu obezbediti dokaze kako gigantske lignje plivaju i love na velikim dubinama. Gledajuci životinje na filmu možete da dobijete izvaredne pregled kako one žive tamo dole. Prema ovim snimcima veoma su aktivne životinjei to daje odgovare na pitanja koja su ranije postavljna. Ranije se smatralo da su gigantske lignje neaktivne i da uglavnom samo lebde u velikim dubinama cekajuci da plen naleti na njih. Fotografije su dokazale da su one veoma aktivni predatori koji se veoma brzo krecu.

http://razbibriga.net/clear.gif

[Zolton]

Otkrivena prva otrovna ptica

Doktor Džek Dambačer sa Kalifornijske akademije nauka, otkrio je pticu u Papui Novoj Gvineji koja koristi otrov kada se nađe u opasnosti.

Ovo je prvi dokumentovani slučaj ptice koja koristi otrov da bi se zaštitila od napadača, a Dambačer je izjavio kako su ih slučajno otkrili.

- Kada sam pokušavao da izvadim pticu iz gnezda, ogrebala mi je ruku oštrim kljunom. Mnogo me je zabolelo, pa sam stavio ruku u usta i liznuo ranu. Onda su usta počela da mi bride i peku. Tek kada se isto dogodilo još jednom istraživaču, seli smo i počeli da razmišljamo, a lokalno stanovništvo nam je reklo da su te ptice otrovne - izjavio je naučnik koji je izučavao otrov koji ptice koriste.

http://razbibriga.net/clear.gif

[Zolton]

Usred Šumadije ribe starije od dinosaurusa


Preko četiri stotine akvarijumskih jedinica čija je zapremina oko 60.000 litara smešteno je u suterenu površine 400 kvadrata Prirodno–matematičkog fakulteta u Kragujevcu. Autor ovog velikog projekta i upravnik akvarijuma, prof. Vladica Simić kaže da je dosta truda i entuzijazma uloženo u formiranje i održavanje akvarijuma, u kome se „baškare“ domaći primerci vodenog sveta, a pored njih i oni iz sliva Amazona, Nila, Konga, Bajkalskog jezera…

– Raritet našeg akvarijuma su dvodihalice, primerci koje nemaju ni veliki evropski akvarijumi. Ove ribe koje mogu da dišu i u vodi i na suvom u stvari su preci primeraka koji su živeli pre doba dinosaurusa.

[Zolton]

Milioni neotkrivenih bića pod morem

Čak 17.650 raznih vrsta su dosad naučnici uspeli da zabeleže, mada veruju da ima više od milion nepoznatih vrsta podmorskih bića. Većina do dosad otkrivenih živi na dubini većoj od 1.000 metara od površine, prenele su agencije.

Istraživanju okeanskih dubina i života na njima je posvećen projekat "Popis života pod morem" u kojem učestvuju 344 naučnika iz 34 zemlje, uz podršku oko 2.000 saradnika iz više od 80 zemalja.

Među vrstama koje su naučnici dosad zabeležili su ogromni morski pauci, dosad neviđeni crvi, gigantske bakterije, zvezde, slepi jastozi, korali, meduze... Neke od tih vrsta žive i na dubini od više od pet kilometara od površine okeana, bez sunčevog zraka, u uslovima gde je pritisak čak 400 puta veći nego na površini.

Čak 90 odsto informacija koje imamo dolazilo je iz površinskih 100 metara, a okeansko dno je na prosečnoj dubini od 4.000 metara - izjavio je naučnik Rob O Dor.

Dubine iznad 200 metara prelaze granicu prodora sunčeve svetlosti gde fotosinteza više nije moguća. Ali na blatnjavom dnu, iako se činilo da nema hrane, pa ni života, otkriveno je obilje malih, milimetarskih "iznenađenja", kako su naveli naučnici na skupu u Oslu.

Pored majušnih bića, u morskim dubinama su otkriveni i gigantski primerci kao, na primer, biće dugo dva metra, sa perajama nalik ušima slona, zbog čega je nazvano "Dambo". Ovo biće živi na dubinama ispod 200 metara od površine.
Na Antarktiku je otkriven crv, nazvan "Osedaks", koji se hranio kostima izumrlih kitova. Za tu vrstu crva se verovalo da živi samo u severoistočnom delu Atlantika i u severnom Pacifiku.
Otkrivena je i dosad nepoznata hobotnica na dubinama od 1.000 do 3.000 metara od površine. Takođe je jedan morski slon otkriven na dubini od 2.388 metara.

Naučnike je posebno zapanjio crv, izvučen sa dubine od 990 metara u Meksičkom zalivu, iz kojeg je curila sirova nafta. Taj crv se, očigledno, hranio naftom uz bušotine, izneli su naučnici u Oslu.

Da bi preživele na velikim dubinama, životinjske vrste moraju pronaći i eksploatisati mršave izvore hrane ili pronaći nove, a njihova velika raznolikost otrkiva na koje se sve načine život prilagođava - kaže Karnej.

[Zolton]

Otkriven fosil zajedničkog pretka majmuna i čovekolikog majmuna


Istraživači su otkrili lobanju životinje koja je živela pre 29 miliona godina i za koju veruju da bi mogla da bude zajednički predak majmuna i čovekolikog majmuna starog sveta, uključujući i ljude, preneo je BBC.
To ukazuje da su se čovekoliki majmun i majmun starog sveta razišli milionima godina kasnije nego što se dosad mislilo, kažu naučnici.
Vođa istraživačkog tima, dr Vilijam Sanders tvrdi da je reč o "izvanrednom otkriću". Lobanja dosad nepoznate vrste životinje poseduje neke osobine koje su zajedničke majmunu i čovekolikom majmunu starog sveta, ali i današnjem čoveku.
"Saadanius je najbliži grupi koja je evolucijom dovela do nas", navodi dr Sanders. "Ukoliko bismo saznali više o vremenskom periodu i uslovima u kojima je ova životinja živela, bili bismo u stanju da otkrijemo šta je izazvalo promene koje su evolucijom dovele do pojave čovekolikih majmuna i ljudi."
Otkriće dr Sandersa i njegovog tima navodi na zaključak da je do razdvajanja majmuna i majmuna starog sveta došlo mnogo kasnije nego što su prethodna genetska istraživanja ukazivala, po kojima se to dogodilo pre 30-35 miliona godina.

[причалица]

OBIČAN RAKUN
Procyon lotor

Obični rakun je poznat po crnoj "banditskoj" maski preko očiju i po repu s crnim prstenovima. Trag stopala ove životinje sličan je tragu stopala deteta.

Rakuni žive u šumskim predelima i retko se udaljavaju od vode. Aktivniji su noću nego danju. Periode odmora provode u jazbinama, dupljama drveća ili na drugim skrovitim mestima. Kada se pokrenu, rakuni lako preplivavaju potoke i reke i penju se na drveće u potrazi za hranom. Noge osetljive na dodir koriste da ščepaju plen koji zatim kidaju velikim zalogajima. Rakuni u toplijim delovima ne spavaju zimski san, iako u hladnijim severnim predelima to ponekad čine. U stvari, reč je samo o polusnu, jer povremeno izlaze kada se stišaju teške vremenske prilike.
Mužjaci uglavnom žive sami, ali podnose prisustvo ženki na svojoj teritoriji ili u njenoj blizini. Parenje se odvija u proleće, a mladi dolaze na svet nekoliko meseci kasnije. Oni ostaju s majkom do sledećeg proleća.

[причалица]

OLINGO
Bassaricyon gabbii

Olingo ima gusto, ružičasto krzno. Ovi procionidi imaju dugo telo sa kratkim nogama i spljoštenim repom.

Olingo živi na drveću tropskih šuma. Aktivan je noću, a dan provodi u gnezdu od lišća visoko u šupljem drveću. Opremljen dugim kandžama, olingo je izvrstan penjač koji retko silazi na zemlju. Isto tako može da prskoči velike udaljenosti kroz krošnje stabala, koristeći dugi rep za održavanje ravnoteže.
Na olingovom jelovniku se uglavnom nalaze plodovi, iako će iskoristiti priliku da uhvate insekte i male kičmenjake kao što su gušteri. Živi sam, iako se često nađe skupa sa cerkoleptom - koji mu je blizak srodnik - kao i sa oposumima i noćnim majmunima.

Predmete na svojoj teritoriji obeležavaju mokraćom, iako se ne zna da li je razlog odbijanje uljeza ili pomoć za snalaženje po mraku. Parenje se odvija tokom cele godine. Trudnoća traje oko deset nedelja i obično rezultira jednim mladunčetom.

[причалица]

KOATI S PRSTENASTIM REPOM
Nasua nasua

Kao svi koati, ova vrsta ima dug rep i šiljatu njušku sa naglašenim vrhom. Koati s prstenastim repom imaju dugo, grubo krzno, a rep im je obavijen belim trakama.

Koati imaju duge njuške u poređenju s rakunima i drugim procionidima. Koriste ih za vađenje hrane iz stenovitih procepa i iz čvorova u drveću. Koati love na zemlji i na drveću. Na zemlji drže dugi rep uspravno. Na drveću je rep dovoljno elastičan da im služi kao peti ud. Vrh repa se obavije oko grana u nezgodnijim siuacijama.
Koati su najaktivniji danju. Kada na drveću ima mnogo plodova, oni jedu malo šta drugo. Međutim, u periodima oskudne ponude plodova koati silaze na zemlju u potragu za insektima i glodarima.

Koati se obično okupljaju u grupama do 20 ženki i mladih. Odrasli mužjaci žive sami i dozvoljeno im je da pristupe grupi samo u sezoni razmnožavanja, a to je vreme kada plodova ima u izobilju. Kada je plodove teško naći, mužjaci znaju da napadnu manje članove grupe, usled čega ih progone odrasle ženke.

[причалица]

KINKANDŽU
Potos flavus

Kinkadžu imaju meko i vunasto krzno sa zaobljenom glavom i zdepastijim telom od većine srodnika. Ponekad se mešaju sa afričkim primatima koji se zovu Poto.

Cerkolepti uglavnom žive na dreću. Zahvaljujući dugim kandžama i elastičnom repu, izvrsni su penjači. Noćne su životinje, a dan provode u jazbinama unutar šupljeg drveća. Po najvrelijim danima izlaze iz zagušljivih jazbina da se rashlade na otvorenom među granama.
Noću cerkolepti jure po drveću u potrazi za hranom. Posle temeljite pretrage jednog drveta, obazrivo prelaze na drugo pre nego što ponovo krenu u potragu. Dug jezik koriste da bi dohvatili meko meso i sokove voća.

Cerkolepti se u zoru obično vraćaju na počivalište na istom drveću. Kreću se sami ili u parovima za razmnožavanje. Međutim, na drveću prepunom plodova mogu se naći grupe cerkolepta. Na granama ostavljaju svoj miris, verovatno kao signal potencijalnim partnerima. Takođe puštaju oštre krike u cilju komunikacije s partnerima. Parenje se odvija tokom cele godine, a četiri meseca posle parenja rađa se jedno mladunče.

[причалица]

PRUGASTI SKUNK
Mephitis mephitis

Prugasti skunk je karakteristiČan po širokim belim prugama koje se pružaju od temena do vrha repa.

Prugasti skunk (tvor) poznat je po smrdljivoj tečnosti koju raspršuje da bi odbio napadače. Ova tečnost izlazi iz dva mala otvora u anusu. Izbačena tečnost, poznata kao mošus, štrca se u obliku spreja ili u obliku usmerenog luka kapljica.
Skunk će pribeći izbacivanju ove tečnosti tek kada iscrpi svu drugu odbrambenu taktiku. U nju spada izvijanje leđa u luk, držanje repa uspravno i toptanje nogama. Ako sve ovo omane,skunk će saviti telo u obliku slova U- tako da se glava i tep suočavaju s napadačem - i osloboditi svoj mošus. Ovaj mošus, koji ljude osete na udaljenosti većoj od milje, stvara poteškoće očima neprijatelja.

Prugasti skunkovi su najaktivniji noću, kada kreću u pohod pod okriljem guste vegetacije. Dan provode na skrovitim mestima, kao što su tuneli van upotrebe. Tokom zime spavaju zimski san u svojim jazbinama, ostajući pod zemljom dva - tri meseca. Parenje se odvija u proleće. Okot do deset mladunčadi dolazi u leto.

[причалица]

AMERIČKA KUNA
Mustela vision

Kune su poznate po raskošnom finom krznu, koje se koristi za odevne predmete. Uzgojeno je nekoliko domaćih vrsta, od kojih svaka ima različitu boju krzna.

Američke kune su mali mesojedi koji žive u blizini vode, gde se hrane malim vodenim životinjama. Potiču iz Severne Amerike, ali su donete u Evropu i Aziju da bi se uzgajale zbog finog krzna. Pobegle su u divljinu i sada predstavljaju pravu napast. Konkurencija su sličnoj, ali vrlo dalekoj, evropskoj kuni.
Kune vole da žive u područjima koja nude mnogo mesta za skrivanje. Jazbine pod koritima reka obično su napuštene jame drugih rečnih sisara, ali ako je potrebno kune iskopaju sopstvene.

Kune su aktivne noću i rone u vodu da bi uhvatile plen. Žive same i brane svoj deo rečne obale od uljeza. Okot do pet mladunčadi rađa se dva meseca posle parenja u suvim podzemnim gnezdima obloženim krznom, lišćem i perjem. U jesen mladi počinju da se staraju o sebi.

[причалица]

ŽDERA
Gulo gulo

Ždere imaju veliku glavu i stameno telo sa gustim krznom različite dužine da bi se sprečilo približavanje snega i leda koži, što bi uzrokovalo gubitak toplote.

Ždere su džinovske rođake lisice.Veličina im se kreće od 65 do 105cm,a težina 10- 32 kg. Kao u četinarskim šumama Severne Amerike, žive u severnoj Evropi i Sibiru, gde su zaista poznate kao ždere zbog neverovatnog apetita.
Ždere su uglavnom noćne životinje, ali će krenuti u pohod i danju ukoliko bude potrebno. Njihova hrana se menja u zavisnosti od godišnjeg doba. Leti se hrane malim životinjama kao što su glodari i ptice pozemljuše, a uživaju i u letnjim plodovima. Zimi, kada većina drugih mesojeda spava zimski san, ždere napadaju i veći plen, kao što su jeleni. Njihova široka stopala služe kao obuća za sneg, omogućujući im da hodaju po dubokom snegu u kojem su jeleni bespomoćni i nesposobni da pobegnu.

Ždere se pare u rano leto, a mladi se rađaju sledećeg proleća u podzemnim jazbinama. U jesen napuštaju majku. Zrelost dostižu za 2-3 godine.

[причалица]

AMERIČKI JAZAVAC
Taxidea taxus

Američki jazavci imaju jednu belu prugu od nosa pa duž leđa. Kod onih na severu pruga se pruža preko pleća dok kod onih na jugu ona ide duž celih leđa.

Američki jazavci su žilave životinje koje žive na otvorenom prostoru u velikim nizijama Severne Amerike. Izvrsni su rovači i koriste ovu veštinu da bi došli do omiljene hrane - glodara kao što su veverice pozemljuše. Tokom dana se odmaraju u jazbini, a noću izlaze u potragu za hranom. Tokom najhladnijih nedelja u godini američki jazavci ne spavaju zimski san, već spavaju pod zemljom po nekoliko dana u jednom mahu.
Deo hrane znaju da zakopaju za kasnije ili da iskopaju jame dovoljno velike da se u njih smeste i oni i plen. Američki jazavci i kojoti poznati su kao lovci koji love timski. Kojoti nanjuše zakopani plen, a jazavci ga iskopaju. Zatim dele trpezu.

Parenje se odvija leti i u ranu jesen, a mladi dolaze na svet sledećeg proleća. Mladunčad napušta dom posle dva meseca.

[причалица]

MORSKA VIDRA
Enhydra lutris

Krzno morske vidre ima 100 000 dlaka na 1 kvadratnom centimetru, Čime je najgušće krzno u odnosu na sve sisare. To obezbeđuje toplotu ovoj životinji u hladnom okeanu. Zadnje šape imaju razapetu kožicu između prstiju i oblik peraja.

Morske vidre žive u hladnim priobalnim vodama severnog Pacifika. One ne moraju da izlaze na kopno da bi opstale, ali to često čine. Za razliku od drugih morskih sisara morske vidre nemaju debeo sloj masti ispod kože kao izolator protiv hladnoće. Zagađenja, kao što je nafta u vodi, mogu da smanje sposobnost krzna da apsorbuje vazduh i posledica može biti smrt vidre usled hipotermije.
Vidre provedu koji minut pod vodom, prikupljajući hranu kao što su ljuskari i morski ježevi. Zatim plivaju leđno i hrane se. Tvrde ljuske razbijaju o kamenje da bi došle do mekog mesa, a grudi koriste kao sto na kojem jedu.

Morske vidre su aktivne u toku dana. Noću, pre spavanja, umotaju se algama da ne bi otplovile. Ponekad u toku spavanja stave prednje šape na oči. Morske vidre žive same i podnose se samo u toku parenja. Mužjak brani svoju teritoriju, ali su borbe neobične budući da se većina svađa završi prskanjem i drekom. Razmnožavanje se odvija tokom cele godine. Mladi žive na grudima ženke oko dva meseca, kada počinju sami da se hrane. Sa šest meseci postaju samostalni.

[причалица]

DŽINOVSKA VIDRA
Pteronura brasiliensis

Krzno džinovske vidre ima baršunast izgled, više nalik krznu foke nego vidre. Šape su joj velike i imaju debelu kožicu, dok je rep spljošten i ima perajast oblik.

Džinovska vidra je najveći mustelid na svetu, iako nije teška kao morska vidra. Ovaj poluvodeni sisar nastanjuje basene tropskih reka Južne Amerike. Živi u grupama od oko šest članova, koji međusobno komuniciraju piskutanjem. Obično se grupa sastoji od jednog odraslog para i njihovih potomaka različitog okota. Svaka grupa kontroliše svoj deo potoka, opredeljujući se za prostor koji je bolje obrstao šumom.
Džinovska vidra pliva velikom brzinom njišući telom i repom gore - dole, koristeći šape s razapetom kožicom za upravljanje. Na kopnu je mnogo sporija i često se može videti kako sedi i doteruje se. Džinovske vidre su aktivne danju. Plen love ustima i drže ga u prednjim šapama, jedući ga na obali. Tokom sušne sezone grupe vidri su ograničene na male površine vode, ali kada dođu kiše i poplave šume pruža im se prilika da kontrolišu velika područja. O navikama vezanim za parenje malo se zna, izuzev činjenice da mladi ostaju s roditeljima nekoliko godina pre nego što odrastu.

[причалица]

SEVERNOAMERIČKA REČNA VIDRA
Lutra canadensis

Rečne vidre imaju vododinamično telo sa tamnim krznom, debelim repom i kratkim nogama s kožicom na šapama.

Severnoameričke rečne vidre retko se udaljavaju od obala plitkih reka. Žive same ili u parovima, ali se često igraju u društvu. Ova igra pojačava njihove društvene veze. Svaka vidra ima karakterističan miris koji koristi za obeležavanje svoje teritorije. Rečne vidre međusobno komuniciraju piskutanjem, režanjem, cerenjem i vrištanjem.
Severnoameričke vidre poznate su po bezgraničnoj energiji i često moraju da jedu. Ribu love ustima, a ostali plen pipaju brkovima po dnu potoka. Za razliku od mnogih drugih vidri koje žvaću hranu, rečna vidra odmah proguta plen.

Parenje se odvija u martu i aprilu. Mladi se rađaju posle skoro godinu dana. Ženke se kote u jazbinama u blizini vode. Ubrzo po rođenju mladunčadi one oteraju mužjaka, ali se oni kasnije vraćaju da pomognu podizanju potomaka. Mladunci odlaze sa godinu dana.

[причалица]

PEKAN
Martes pennanti

Pekani imaju tamno krzno koje je grublje od krzna većine mustelida. Ipak, ljudi ih još love zbog krzna.

Pekan ili fišer živi u gustim šumama Severne Amerike. Hrani se malim kopnenim životinjama kao što su miševi i bodljikava prasad. Pekani nemaju stalne jazbine, nego se skrivaju u dupljama drveća, u podzemnim rupama ili čak u napuštenim logama dabrova.
Aktivni su i danju i noću, a uprkos tome što su odlični penjači, najviše love na zemlji. Kada naiđu na povoljan plen, pojure ga i ubijaju ujedajući ga za leđe i vrat. Krupnije životinje ubijaju neprestanim, ujedanjem za lice.

Mužjaci traže partnerke tokom prolećne sezone razmnožavanja, a mladunci dolaze na svet posle otprilike deset meseci. Kao što je slučaj s mnogim mustelidama, oplođena jaja ne počinju odmah da se razvijaju u ženkama. Njihov razvoj se odlaže za nekoliko meseci da bi mladunci došli na svet u pravo doba godine. Neobično je da se rađanje uvek odvija na drveću.

[причалица]

SIVA VEVERICA
Sciurus carolinensis

Sive veverice imaju, kako im ime sugeriše, sivkasto krzno, iako mnoge imaju crvenkastih delova. Rep, koji ima mnogo belih dlaka, kosmatiji je nego kod većine ostalih veverica.

Sive veverice su zavičajne životinje otvorenih šuma istočnog dela Severne Amerike. Uvezene su i u delove Evrope, gde su nadmašile manje crvene veverice u borbi za prostor, za hranu i razmnožavanje.
Sive veverice se uglavnom hrane lešnicima i pupoljcima mnogog šumskog drveća. Leti, kada su najaktivnije u svitanje i sumrak, sive veverice jedu i insekte. Zimi, kada većina životinja njihove velučine spava zimski san, one provode dan jedući zalihe hrane koje su zakopavale celog leta. Sive veverice mogu da prave jazbine u dupljama drveća, ali će pre sagraditi gnezdo od grančica i lišća u granju drveća.

Postoje dve sezone za razmnožavanje u toku godine: jedna počinje sredinom zime, druga sredinom leta. Mužjaci počinju da jure ženke kroz drveće nekoliko dana pre nego što one prihvate da se pare. Kada su ženke spremne, njihove vagine postanu crvenkaste i nabrekle. Šest nedelja kasnije rađa se okot od troje mladunaca.

[причалица]

MRMOT
Marmota monax

Mrmoti su najveće veverice u Severnoj Americi. Njihove snažne noge imaju zakrivljene kandže koje koriste za kopanje.

Mrmoti se još zovu piskutava prasad zbog cike koju prave kada su u opasnosti. Za razliku od drugih veverica on jede zelene delove biljaka više nego semenke i pupoljke. Jedu i koru i grančice. Njihovo prirodno stanište je rub šuma ili drugih otvorenih prostora gde ima mnogo mesta za skrivanje. Razvojem poljoprivrede mrmoti su se namnožili, koristeći žive ograde pokraj otvorenih polja. Žive sami, za razliku od većine drugih veverica. Zimi spavaju zimski san koristeći potkožne rezerve masti koje su nabacili tokom leta. Njihov zimski san je mnogo dublji nego od većine drugih veverica. Parenje se odvija ubrzo posle zimskog sna. Ženke mrmota imaju jedan okot godišnje, a mužjaci se pare sa više ženki. Mladi mrmoti budu izbačeni iz majčine jazbine posle nekoliko meseci.

[причалица]

SEVERNI DŽEPNI RUPAR
Thomomys talpoides

Džepni rupari imaju snažno, cevasto telo s kratkim nogama. Njihove prednje noge imaju duge kandže, a rep im je na vrhu go. Mužjaci su mnogo veći od ženki.

Džepni rupari provode veliki deo vremena rijući. Hrane se podzemnim delovima biljaka, kao što je korenje, lukovica i gomolji. Do hrane dolaze praveći privremene tunele sa dubljih i trajnijih galerija smeštenih 1-3 cm pod zemljom. Ulaze u tunele uglavnom blokiraju zemljom i retko izlaze na površinu u toku dana. Noću izlaze u šetnju. Rupari nose hranu u kesama unutar obraza do skladišta ili hranilišta u podzemnom sistemu tunela. Oni ne piju vodu, pa svu tečnost dobijaju iz biljnih sokova.
Samo za vreme sezone parenja mužjacima je dozvoljeno da uđu u jazbinu ženke. Mladunci dolaze na svet samo 18 dana posle parenja, koje se obično odvija u leto.

[причалица]

AMERIČKI DABAR
Castor canadensis

Dabar ima zadnje noge s kožicom između prstiju, spljošten rep za plivanje i velike prednje zube za pregrizanje drveta. Njegovo krzno je premazano uljem da ne bi propuštalo vodu.

Dabrovi spadaju među najveće glodare. Porodične grupe dabrova žive u velikim gnezdima, zvanim loge, u šumskim potocima i malim jezerima ili pokraj njih. Dabrovi jedu drvo i drugu tvrdu biljnu hranu, koja se mora nakvasiti u vodi pre jela.
Koriste velike prednje zube da pregrizu deblo malog drveća. Delovi ovih cepanica prenose se natrag do loge sistemom kanala prokopanih u šumi. Ako je potrebno, dabrovi će takođe pregraditi potok otpadom da bi napravili dovoljno duboko jezero za skladištenje hrane. Kolonija dabrova može da održava branu kroz nekoliko generacija. Loga ima podvodne ulaze tako da dabrovi mogu da isplivaju do skladišta hrane čak i kada je jezero zaleđeno.

[причалица]

SEVERNOAMERIČKO BODLJIKAVO PRASE
Erethizon dorsatum

Bodljikava prasad imaju oštre bodlje (zadebljane dlake) na zadnjici i kratkom repu da bi se njima branila.

Bodljikava prasad su noćne životinje koje provode najveći deo noći na zemlji. Međutim, ponekad se penju na drveće da pronađu hranu. Ne vide dobro, ali imaju veoma osetljiv nos za otkrivanje opasnosti. Tokom dana bodljikava prasad se odmaraju u dupljama drveća, pećinama ili napuštenim jazbinama drugih životinja. Tokom cele godine redovno se sele od jazbine do jazbine. Ne spavaju zimski san, hraneći se cele zime, ali po velikom nevremenu ostaju u jazbini.
Bodljikava prasad žive usamljenički, ali ne brane teritoriju, iako znaju da oteraju drugu bodljikavu prasad od drveća punog hrane. Ako se nađu u škripcu, okrenu leđa napadaču i mlate bodljikavim repom. Bodlje probijaju kožu napadača i zarivaju se u njegovo telo.

Početkom zime mužjaci traže ženke i kvase ih mokraćom pre parenja. Posle parenja ženke oteraju mužjake. Kote mladunce u leto.

[причалица]

KAPIBARA (VODENA SVINJA)
Hydrochaerus hydrochaeris

Kapibare imaju telo slično zamorčetu, osim što su one mnogo krupnije i stamenije. Mužjaci imaju velike lojne žlezde na kratkoj zaobljenoj njušci.

Kapibare su najveći glodari na svetu. Žive u krdima od oko 20 članova, hraneći se danju na obalama reka i u močvarnim područjima. Iako su prilagođene za boravak u vodi, sa očima i nozdrvama visoko na glavi i sa papcima sa razapetom kožicom, kapibare ne borave dugo u vodi. Vodu uglavnom koriste kao utočište u bekstvu od predatora i kao sredstvo za rashlađivanje u vruće dane. Ako se preplaše, kapibare odlaze trkom u vodu i plivaju do utočišta plutajućih biljaka. Kada zaplivaju vide im se samo oči i nozdrve.
Kapibare nemaju stalnih jazbina, nego spavaju u čestarima pokraj vode. Svako krdo ima nekoliko odraslih članova oba pola, kao i potomke, pri čemu se svi pridržavaju hijerarhije. Krdom upravlja jedan mužjak. Samo on može da se pari sa ženkama iz krda. Često dolazi do borbi između drugih mužjaka koji nastoje da poprave svoj status.

[причалица]

PATULJASTI MIŠ
Baiomys taylori

Uši patuljastog miša su manje i okruglije nego kod većine miševa.Na leđima ima crnosmeđe dlake sa svetlijim crvenosmeđim krznom ispod trbuha.

Patuljasti miševi su najmanji glodari u Americi, jedva nešto veći od ljudskog palca. Žive u područjima u kojima im biljke i kamenje pružaju veliku mogućnost za skrivanje. Ovi miševi prave mreže puteva u rastinju i ispod kamenja, ostavljajući gomile izmeta na raskršćima. To mogu biti saobraćajni znakovi za druge miševe u njihovoj mreži. Patuljasti miševi su najaktivniji u svitanje i suton, ali se hrane i tokom dana.
Noću spavaju u gnezdima napravljenim od bilja i grančica. Ne žive u grupama kao takvim, ali podnose prisustvo drugih miševa u blizini. Patuljasti miševi mogu da se razmnožavaju vrlo mladi. Ženke mogu da ostanu skotne posle samo mesec dana života. Razmnožavaju se tokom cele godine, često imajući nekoliko okota tokom jedne godine. Oba roditelja se staraju o mladima koji se rađaju u gnezdima unutar plitkih jama ili u zaštićenim šupljinama pod drvenim kladama ili kamenjem.

[причалица]

ZAMORČE
Cavia aperea

Iako domaća zamorčad često imaju dugo, meko krzno raznih boja i dezena, divlji primerci imaju kraće i grublje krzno, koje se uglavnom sastoji od sivih, smeđih i crnih dlaka.

Zamorčad su najaktivnija u svitanje i suton. U ovo vreme većina predatora je manje aktivna zato što se njihove oči ne mogu boriti sa naglo promenljivim nivoima svetlosti. Zamorčad žive u raznim staništima i na različitim nadmorskim visinama, čak i visoko u Andima.
Obično se odmaraju pod zemljom ili u čestarima. Mogu da iskopaju skloništa za sebe, ali radije zauzimaju rupe koje su napravile druge životinje. Kada se kreću, ovi glodari slede dobro utabane staze do područja sa obiljem hrane.

Zamorčad žive u malim grupama ispod deset članova. Mnoge grupe mogu da se okupe oko velikog izvora hrane, formirajući tako privremeno mnoštvo glodara. Ove grupe imaju hijerarhiju, pri čemu jedan mužjak i jedna ženka vladaju drugima. Pretendanti za vrhovni položaj u grupi mogu da se bore na život i smrt. Razmnožavanje se odvija tokom cele godine.

[причалица]

OBIČNI VAMPIR
Desmodus rotundus

Vampiri imaju taman gornji deo tela dok su odozdo sive boje. Njihovi gornji prednji zubi su veoma dugi i oštri, a udovi su prilagođeni za hodanje po zemlji.

U područjima u kojima žive, vampiri se nalaze u većini staništa gde ima velikih životinja kojima mogu da se hrane, a postali su česti gde se uzgaja stoka. Hrane se krvlju životinja kao što su goveda i magarci, a ponekad i krvlju živine.
U pohod kreću kad padne mrak, izlećući tiho iz počivališta u pećinama i u šupljem drveću. Vampiri će preći nekoliko kilometara da bi našli krv. Kada lociraju pogodne životinje, liznu ciljano mesto - obično na vratu ili na nozi - i odgriznu dlake ili perje da bi očistili deo kože. Zatim iseku krug kože dugim zubima i loču krv koja izlazi iz rane.

Vampiri popiju oko 20ml krvi dnevno. Vraćaju se na počivališta da tokom dana probave hranu. Jedno počivalište može da ima čak 2000 slepih miševa. Mužjaci se pare s malim grupama ženki. Moraju, međutim, da ih čuvaju zato što ih napadaju drugi mužjaci. Po jedno mladunče dolazi na svet u proleće ili jesen.

[причалица]

SLEPI MIŠEVI ŠATORDŽIJE
Uroderma bilobatum

Slepi miševi šatordžije imaju četiri bele pruge na licu sa šiljatim "nosnim listovima".Jedan šator može da deli do 20 ženki.

Slepi miševi graditelji šatora žive u područjima gde ima dosta drveća palmi ili banana da mogu da se gnezde. Prave šatore od širokih listova tako što progrizu centralna, nosiva rebra da bi se listovi oklembesili iznad njih. Ovi šatori štite slepe miševe od sunca i vetra dok spavaju u toku dana. Listovi na kraju potpuno svenu zbog toga što slepi miševi potpuno unište njihov vaskularni sistem. Zato slepi miševi grade nova skloništa svakih 2-3 meseca.
Šatordžije uglavnom jedu voće, koje žvaću ispijajući sok. Takođe sleću na cveće da uhvate insekte, a konzumiraće i sav raspoloživ nektar i polen. Mužjaci spavaju sami ili u malim grupama od 20 ili više. Razmnožavanje se odvija tokom cele godine. Majke ostavljaju mladunce u šatoru dok se nalaze u noćnom pohodu.

[причалица]

BARŠUNASTI SLEPI MIŠ SA POKRETLJIVIM REPOM
Molossus ater

Baršunasti slepi miševi sa pokretljivim repom zovu se tako zbog mekog krzna i zbog toga što, za razliku od većine drugih slepih miševa, nemaju kožne membrane spojene sa bočnim stranama repa.

Baršunasti slepi miševi sa pokretljivim repom su noćni lovci na insekte, koji prate plen pomoću eha. Eholociranje je sistem kod kojeg slepi miševi izbacuju ultrazvukove u blizini predmeta i slušaju eho koji stvara sliku okoline.
Žive u vlažnim šumama, ali u potrazi za hranom odlaze i u otvoreniji prostor. Danju spavaju u dupljama drveća, pod svodovima stena ili pod palminim lišćem. U suton kreću u potragu za hranom, koju skladište u kese sa unutrašnje strane obraza. Kada se ove kese napune, baršunasti slepi miševi se vraćaju u legla da probave hranu.

Ovi slepi miševi ponekad koriste pokretljivi rep kao organ za opip, pužući natraške po zemlji i vrteći repom. Sa krilima prilagođenim za naglo okretanje u potrazi za plenom, baršunasti slepi miševi nisu dobri kod uzletanja sa zemlje. Umesto toga, oni se penju na drveće i sa njega sleću u vazduh.

[причалица]

BLEDI SLEPI MIŠ
Antrozous pallidus

Bledi slepi miševi imaju krem ili žuto krzno sa beličastim mestima po trbuhu. Njihove uši su veoma velike u odnosu na glavu.

Bledi slepi miševi vole da žive u stenovitim područjima, u suvim predelima obraslim šipražjem ili u šumskim terenima zapadnog dela Severne Amerike. Tokom dana spavaju u pećinama ili u dupljama drveća i ne izlaze dok se sasvim ne smrači. Svake noći odlaze u lov, vraćajući se u međuvremenu da probave hranu. Love plen u letu, često se spuštajući na 2m iznad zemlje pre nego što krenu u dug let. Ovakvo ponašanje je pogodno za lociranje spornog plena i onog koji se kreće po zemlji, kao što su bube i zrikavci.
Neki bledi miševi sele se zimi iz hladnijih u toplije krajeve. Drugi spavaju zimski san tokom najhladnijih meseci. Bledi slepi miševi žive u velikim društvenim grupama. Međusobno se dozivaju po povratku u leglo posle lova i komuniciraju prilikom tiskanja za mesto u leglu. Tokom leta mužjaci žive u odvojenim leglima. Parenje se odvija u jesen, ubrzo posle odlaska mladunčadi iz majčinog legla. Nova mladunčad, obično blizanci, dolaze na svet u leto.

[причалица]

BRAZILSKI TAPIR
Tapirus terrestris

Tapiri imaju zaobljeno telo koje je šire pozadi nego spreda. To im pomaže da se lakše probijaju kroz gusto rastinje kada se nađu u opasnosti. Imaju kratku dlaku po telu i usku grivu na vratu. Njuška im je duga i elastična. Mladi tapiri imaju crveno krzno sa beložutim prugama i pegama.

Brazilski tapiri,takođe poznati kao južnoamerički tapiri, provode dan u šumama sa bujnom vegetacijom. Noću izlaze na otvoreniji prostor, gde brste. Deo noći rado provode u vodi ili blatu i izuzetno su dobri plivači s obzirom na svoju veličinu. Svake noći će tapir krenuti dobro utabanom stazom do omiljenog pojila.
Najveći deo života tapiri provode sami. Prilično su agresivni jedan prema drugome kada se slučajno sretnu. Upozoravaju se međusobno na prisustvo skičeći i obeležavajući tlo mokraćom. Brazilski tapiri se razmnožavaju tokom cele godine, ali većina se pari tokom kišne sezone, što znači da se njihovi mladunci kote pre početka kiša sledeće godine.

[причалица]

GVANAKO
Lama guanicoe

Gvanako ima duge udove i vrat da bi mogli da dohvate lišce na grmlju i drveću. Imaju smeđe vunasto krzno na gornjem delu tela i na vratu, dok odozdo imaju belu dlaku.

Gvanako se smatra divljim rođakom pitomih lama i alpaka. Daleki su rođaci afričkih i azijskih kamila. Kao i kamile, gvanako su se prilagodili životu u sušnim područjima, iako njihovo omiljeno stanište - planinski pašnjaci - nije tako vruće kao stanište kamila. Kao i njihovi pitomi rođaci, gvanako su brzi trkači. Imaju više hemoglobina (pigmenta s kiseonikom) u crvenim krvnim zrncima nego bilo koji drugi sisar. To im omogućuje opstanak na visokoj nadmorskoj visini.
Gvanako uglavnom pasu travu, ali znaju i da brste lišće na grmlju. Žive u krdima do 15 članova. Svakim krdom upravlja jedan odrasli mužjak. Kada mladi gvanako dostigne zrelost, vladajući mužjak ga otera.

[причалица]

ROGATA OVCA
Ovis canadensis

Mužjaci rogatih ovaca imaju velike spiralne rogove koji dostižu dužinu od 1.1 m. Ženke imaju manje rogove koji su takođe manje zakrivljeni.

Rogate ovce su najčešća vrsta divljih ovaca u Severnoj Americi. Izvrsne su penjačice i često žive u području strmih i visokih stena. U ovim strmim područjima traže utočište od predatora, kao što su kuguari koji nisu dovoljno hitri da stignu ovaj plen stabilnih nogu.
Stada rogatih ovaca mogu da broje do 100 članova. U leto odlaze na visoke pašnjake pre nego što se povuku u dolinu pred zimskim snegom. Mužjaci rogatih ovaca obično se kreću u odvojenim grupama od ovaca i jaganjaca. Ovnovi imaju strogu hijerarhiju koja se zasniva na veličini rogova. Njihove borbe su krajnje ritualne, pri čemu se protivnici bodu rogovima. Ženke vole da se pare sa ovnovima velikih rogova i odbiće udvaranje drugih ovnova.

[причалица]

AMERIČKI BIZON
Bison bison

Mužjaci bizona veći su od ženki. Oba pola imaju oštre, zakrivljene rogove, koji štrče iz čupave dlake na glavi.

Iako redak, američki bizon je spasen od istrebljenja. Nekada su krda od preko milion članova pasla po prostranim prerijama zapadnog dela Severne Amerike. U XIX veku lovci su ih skoro uništili u područjima gde su pašnjaci iskrčeni radi oslobađanja prostora za poljoprivredu.
Bizoni često trljaju rogove i zadnjicu o kamenje ili debla drveća, a uživaju da se kupaju u blatu i prašini. Ovakvim ponašanjem oslobađaju se larvi muva i drugih parazita koji žive na njihovj koži.

Zreli bikovi se kreću u grupama odvojenim od krava. Tokom sezone parenja, krajem leta, mužjaci se pridružuju ženkama. Bore se za ženke udarajući se glavama. Posle parenja bik će čuvati partnerku nekoliko dana da bi sprečio druge mužjake da se pare s njom

[причалица]

KUGUAR
Felis concolor

Izuzetno jak i hitar, odrasli kuguar može da skoči preko 5m u visinu. Kada ubiju žrtvu, odvlače je na zaštićeno mesto i jedu nekoliko dana.

Kuguari su još poznati kao pume, panteri ili planinski lavovi,a imaju najveću rasprostranjenost od svih američkih vrsta.Žive u skoro svim staništima, od padina kanadskih Stenovitih planina do džungli Amazona i močvara Floride.
Kuguar je najveća od malih mačaka u Americi, pri čemu mužjaci dostižu dužinu od 2m. Oni patroliraju velikim teritorijama, krećući se i danju i noću i skrivajući se u pećinama i česterima. Omiljena kuguarova hrana su jeleni, kao što je elan. Prišunjaju se plenu pre nego što ga obore jednim ujedom za grlo, ili ga dočekuju u zasedi. Kuguari žive sami i obeležavaju teritoriju mirisom i urezivanjem vidljivih znakova u tlu i na drveću.

[причалица]

MARGEJ
Felis wiedii

Margeji mogu da jure naglavačke niz drveće skoro kao veverice, ili da vise naopačke sa kandžama zadnjih nogu zarivenim u koru drveta.

Margeji su male mačke koje žive u bujnim šumama Srednje i Južne Amerike. Ove male, vitke mačke provode skoro ceo život na drveću, retko se spuštajući na zemlju. Aktivne su noću, kada po granju traže hranu, od malih sisara koji žive na drveću, kao što su marmozeti, do insekta i plodova.
Margeji su prave akrobate kod penjanja. Koriste dug rep kojim održavaju ravnotežu, i široke šape sa jastučićima koji omogućuju hvatanje za tanke grane. Jedinstveni su među mačkama zato što mogu da okrenu zadnje noge da gledaju natrag.

Kao većina mačaka, margeji žive sami, braneći velike teritorije od uljeza. Naravno, pare se kratko radi razmnožavanja, ali mužjaci napuste ženke pre nego što mladunci dođu na svet. Razmnožavanje se odvija tokom cele godine, a obično okot ima jedno ili dvoje mladunčadi.

[причалица]

JAGUAR
Panthera onca

Jaguar je jedina velika mačka u Americi. Manji je po dužini od kuguara, ali je mnogo krupniji i teži.Jaguari su obično zagasitožute boje sa tamnim prstenovima, ali mogu da budu i crni.

Jaguari više vole da žive u područjima sa mnogo vode barem u jednom delu godine, iako će u potrazi za hranom zaći i u travnate i pustinjske oblasti. Žive sami, sklanjajući se na skrovita mesta u toku dana i vrebajući plen za vreme noći. Uprkos tome što su odlični penjači, love na zemlji i odvlače lovinu u skrovišta pre nego što je požderu.
Ženke jaguara brane manje teritorije nego mužjaci, tako da se teritorija jednog mužjaka može preklapati sa teritorijama dve ili tri ženke. Ove mačke oglašavaju svoje prisustvo obeležavajući glavne tačke mokraćom ili izmetom na deblima drveća ili na kamenju. Kada je ženka spremna za razmnožavanje, napušta svoju teritoriju da bi se srela sa spoljnim mužjacima. Mladunci obično ostaju s majkom oko dve godine.

[причалица]

OCELOT
Felis pardalis

Oceloti su u prošlosti lovljeni zbog krzna. Ove mačke su sada zaštićene, ali ih ugrožava seča šuma.

Oceloti su mačke srednje veličine koje žive u najvećem delu američkih tropa. Ovi hitri lovci najčešće žive u gustim džunglama Amazonskog basena, ali ih ima i visoko na padinama Anda i suvim predelima severnog Meksika obraslim šipragom.
Ocelot obično provodi dan spavajući u hladovini čestera ili na nekoj lisnatoj grani, ali noću ova mačka ide u lov. Oceloti jedu veoma različite životinje, uključujući glodare, zmije i čak jelene ako im se pruža prilika.

Oni su uglavnom usamljene životinje, iako mužjaci održavaju društvene veze sa više ženki na lokalnom području. Komuniciraju tihim mjaukanjem, koje preraste u snažne urlike za vreme udvaranja. U srcu tropa oceloti se razmnožavaju tokom cele godine, dok se na krajnjim severnim i južnim tačkama obično pare u kasno leto i jesen.

[причалица]

HELBENDER
Cryptobranchus allganiensis


Helbenderi imaju tamnu, naboranu kožu koja luči otrovnu sluz. Ovi salamanderi nemaju škrge, a bore u njihovoj koži povećavaju površinu tela da bi mogli da apsorbuju više kiseonika iz vode.

Helbenderi spadaju među najveće salamandere u Americi i predstavljaju jednu od tri džinovske vrste salamandera na svetu. Ovi monstruozni vodozemci čvrste građe provode ceo život na dnu reka i potoka.

Helbenderi su noćne životinje i dan provode skriveni ispod stena. Noću ove životinje postaju aktivnije, ali obično vrebaju plen iz pukotina. Džinovski salamnderi gube škrge kada se menjaju iz larvi u odrasle. Najveći deo kiseonika apsorbuju preko naborane kože, ali ponekad se dižu na površinu da udahnu vazduh u mala pluća.

Helbenderi se razmnožavaju u kasno leto. Mužjak iskopa rupu pod stenom i pušta u nju samo ženke koje još nose jaja. U jednu takvu rupu jaja može da položi nekoliko ženki pre nego što ih mužjak oplodi oblakom sperme. Mužjak čuva oplođena jaja tri meseca, to jest dok se ne izlegu mladi.

[причалица]

VELIKA SIRENA
Siren lacertina

Velika sirena ima veoma dugo telo sa perjastim škrgama iza glave i s jednim parom nogu. Telo je pegavo da bi doprinelo skrivanju ovog salamandera na dnu reke. Velika sirena se kreće kroz vodu zavijajući se u obliku slova S.

Velika sirena živi u mulju na dnu sporotekućih rečnih rukavaca i u močvarama. Većina salamandera se znatno menja kada prelaze u odrasle,ali odraslo telo sirene sa, spoljnim škrgama, dugim repom i jednim parom nogu, veoma je slično larvenom obliku. Velike sirene provode dan odmarajući se na dnu. Noću se izvlače kroz mulj svojim malim nogama ili plivajući, izvodeći pokrete u obliku slova S kroz mračnu vodu. Ovi salamnderi nemaju zuba, ali sisaju plen tvrdim rožnatim usnama.

Velike sirene ponekad žive u sezonskim jezercima koja leti presuše. Ovi salamnderi preživljavaju suše zakopavajući se u vlažni talog i oblažući telo ljigavom sluzi. Razmnožavanje se odvija noću, pod muljem. Smatra se da ženke polažu jaja pojedinačno na vodene biljke a da ih mužjaci prate, oplođujući svako jaje ubrzo pošto bude položeno.

[причалица]

MORSKO KUČE
Necturus maculosus

Morski kučići imaju dugo, pegavo telo sa dva para nogu i bočno spljoštenim repom. Iza glave imaju par perajastih škrga, ali morski kučići imaju i mala pluća.

Morski kučići i vodeni psi, njihovi bliski rođaci, dobili su naziv po mitu da laju kao psi kada ih neko pipa.

Morski kučići provode ceo život pod vodom. Ne menjaju se mnogo prilikom prelaska iz larvi u odrasle,zadržavajući škrge za disanje i dugi rep za plivanje. Škrge variraju u veličini u zavisnosti od toga koliko se kiseonika rastvara u vodi. Veoma su velike u stajaćim vodama, gde nema mnogo kiseonika na rasplaganju, a manje su u brzim potocima.

Morski kučići se pare u kasnu jesen ili ranu zimu. Jaja se oplođuju unutar tela ženke, ali se ne polažu pre proleća. Pre polaganja jaja ženka pravi gnezdo u rupi pod stenom ili balvanom na dnu plitkog potoka. Jaja imaju želatinastu prevlaku i lepe se zajedno u slojevima.

[причалица]

TROPRSTA AMFIJUMA
Amphiuma tridactylum

Troprste amfijume imaju veoma dugo, cilindrično telo sa bočno spljoštenim repom. Imaju dva para sitnih nogu, od kojih svaka ima tri prsta. Noge su previše male da bi bile od koristi za kretanje.

Sa sluzavim, cilindričnim telima, amfijume se još zovu kongoanske jegulje. Ovaj naziv zavarava zato što su one vodozemci, ne jegulje koje su ribe, i zato što žive u Severnoj Americi, ne u afričkom Kongu.

Troprste amfijume su najduži salamderi u Americi, iako su veliki helbenderi verovatno teži.Odrasle amfijume nemaju pluća ni škrge. Kiseonik uzimaju direktno preko kože. Troprste amfijume provode najveći deo života u vodi, idući u pohode noću i sklanjajući se u rupe na dnu preko dana. Međutim, u periodma velikih kiša ovi salamanderi znaju da naprave kratke izlete preko raskvašenog terena.

Tropste amfijume počinju da se pare krajem zime. Ženke trljaju gubicom mužjaka koje žele da privuku. Tokom parenja mužjaci i ženke se međusobno obavijaju dok se sperma prenosi u telo ženke.

[причалица]

TIGRASTI SALAMANDER
Ambystoma tigrinum

Tigrasti salamnderi su tamnozelene ili sive boje sa crnim šarama. neki primerci imaju žuto-crne pruge koje još više podsećaju na ime koje nose.

Tigrasti salamanderi žive u travnatim, šumskim i močvarnim staništima. Odrasli prvode veliki deo godine pod zemljom. Obično iskopaju sopstvene rupe, koje su ponekad dublje od 60cm. Ove rupe ne samo da im obezbeđuju potreban nivo vlažnosti, nego ih štite od ekstremnih temperatura na površini. Tigrasti salamnderi započinju život u vodi, kao larve imaju spoljašnje škrge i jednu peraju koja se spušta sredinom repa. Hrane se vodenim insektima, pa čak i drugim larvama tigrastog salamandera. Larve mogu da ostanu u vodi i nekoliko godina pre nego što prerastu u odraslu telesnu formu. Tada se škrge apsorbuju u telo, repna peraja se gubi i koža postaje tvrda i otpornija na dehidraciju. Smatra se da je katalizator metamorfoze zagrevanje vode tokom leta. Topla voda može da apsorbuje više kiseonika od hladne, što verovatno pokreće promenu. Međutim, zagrevanje vode može takođe da sugeriše životinji da postoji opasnost da bara presuši, upozoravajući ga tako da je napusti.

Preobraženi salamnder sada izgleda kao odrasli, ali je još uvek manji od odrasle životinje. Ova pododrasla forma naziva se eft. Eft puzeći izlazi iz vode i započinje napad na dno prekriveno lišćem. Hvata insekte i druge životinjice palacajući lepljivim jezikom, a zatim ih usmrćuje tresući ih pre nego što ih proguta. Posle zimskog sna u rupama odrasli tigrasti salamnderi masovno se sele u prolećna jezerca i pare se u periodu od dva - tri dana.

[причалица]

AKSOLOTL
Ambystoma mexicanum


U divljini većina aksolotla je crna, ali je u zarobljeništvu uzgojeno nekoliko varijanti u drugim bojama. U stvari, više aksolotla živi po svetu u zarobljeništvu nego u divljini.

Aksoloti su srodni tigrastim salamanderima i drugim vrstama koje kao odrsle žive na kopnu. Međutim, aksolotli nikada ne prolaze kroz promenu iz vodene larve u robusniji, zemaljski oblik. Shodno tome, ceo život provode u vodi.

Odrasli aksolotli izgledaju gotovo identično onima u larvenoj fazi. Imaju četiri noge - koje su premalene za hodanje po zemlji - perjaste škrge iza glave i dug rep s perajom koji služi za plivanje. Kao i larve odrasli aksolotli hrane se vodenim insektima i drugim beskičmenjacima, kao što su crvi. Jedina velika razlika između ove dve forme jeste što odrasli imaju polne organe koji omogućuju spermi da se prenosi sa mužjaka na ženku u toku parenja.

Aksolotli ne doživljavaju metamorfozu zato što njihova tiroidna žlezda ne može da stvara hormone potrebne za dovođenje do promene. Kada su biolozi ubrizgali ovaj hormon otkrili su da su se životinje promenile u formu koja živi na kopnu kao i druge vrste. Kako ne mogu na prirodan način da izađu iz vode, aksolotli su ograničeni na vodeno stanište. Žive u jednom jezerskom sistemu u Meksiku i zato su osetljivi na zagađenje i eksploataciju, što je razlog da postaju sve ređi.

[причалица]

CRVENOPEGI DAŽDEVNJAK
Notophthalmus viridescens

Crvenopegi daždevnjaci dobili su ime po crveno-crnim prugama na leđima. Tokom mladalačke faze oni su svetlonarandžaste boje, ali kada konačno dostignu zrelost postaju zeleni sa žutim potrbušjem.

Crvenopegi daždevnajci, takođe poznati kao istočni daždevanjaci, imaju veoma složen životni ciklus. Njihov život počinje u vodi, gde se izlegu iz jaja kao vodene larve. One se zatim razvijaju u kopnenu mladunčad zvanu efti. U ovoj fazi imaju telesni oblik normalnog odraslog salamandera, sa četiri noge i dugačkim repom. Međutim nisu sosobni za razmnožavanje.

Eft provodi do četiri godine živeći van vode u ambijentu vlažnih šumskih ili travnatih oblasti.Crvenopegi daždevanjaci moraju da se vrate u vodu da bi sazreli. Kada se vrate u vodu oni u stvari ponovo razvijaju mnoge larvene karakteristike, kao što je dugački rep - idealan za plivanje - i tanju kožu koja služi za apsorbovanje kiseonika direktno iz vode.

Odrasli se razmnožavaju u proleće i rano leto u slatkoj vodi. Zatim napuštaju vodu i vraćaju se da žive na kopno. Mnogi daždevnjaci se svake godine vraćaju u ista jezerca radi razmnožavanja. Verovatno plove tako što u pamćenju čuvaju mape okruženja ili tako što koriste Zemljino magnetno polje ili polarizovanu sunčevu svetlost.

[причалица]

PRSTENASTI SLEPIĆ
Siphonops annulatus

Prstenasti slepići imaju plave, ljuspaste trake oko tela. Kao svi drugi tako i prstenasti slepići imaju po jedan uvlačljivi pipak bočno na glavi, blizu nosnica.

Slepići su vodozemci, ali pripadaju potpuno zasebnoj grupi u odnosu na salamandere, daždevnjake i žabe. Svim slepićima nedostaju noge i oni su nalik velikim crvima. Prstenasti slepić rije kroz tlo tropskih šuma, izvijajući telo u talasima da bi se kretao napred. Diše koristeći samo jedno dobro razvijeno plućno krilo.

Prstenasti slepići jedu sve na što naiđu u pokretu pod uslovom da je dovoljno maleno. Glavu koriste kao ašovce za sondiranje tla, a pipke za hvatanje mirisa plena. Pipci su takođe blisko povezani s nosom i otkrivaju prisusto hemikalija u tlu. Mogu takođe da otkriju kretanje slabih električnih struja koje stvaraju mišići životinja grabljivica.

Prstenasti slepići se pare kada je tlo najvlažnije, tokom kišne sezone. Jaja ženke mužjak oplodi dok se još nalaze u njenom telu. Ona polaže jaja u tlo.

Za razliku od mnogih vrsta slepića koje imaju vodenu larvenu fazu, mladi prstenasti slepići se izlegu kao minijaturni odrasli.

[причалица]

SURINAMSKA KRASTAČA
Pipa pipa

Surinamske krastače imaju spljošteno telo sa trouglastom glavom i velikim zadnjim nogama sa razapetom kožom između prstiju. Njihove prednje noge imaju osetljive prste zbog snalaženja u mutnoj vodi .Ženka može da nosi do 100 oplođenih jaja na leđima.

Surinamske krastačee provode ceo život u vodi.Prsti ove žabe imaju zvezdu ili veoma osetljive pipke na vrhu, koje koriste da bi osetile plen na blatnjavom dnu mutnih potoka i jezeraca. Takođe imaju čulne organe sa strane koji otkrivaju kretanje vode uzrokovano drugim životinjama. Oči su smeštene na vrhu glave tako da žabe vide opasnost koja vreba iz vazduha. Ove žabe se pare tokom najvlažnijeg dela godine. Mužjak zgrabi ženku oko pojasa i par se zavrti u vodi nekoliko puta. Ženka ispušta jaja, a mužjak koristi zadnje noge da ih smesti u prostor između njenih leđa i svog trbuha. Njegova sperma oplođuje jaja, koja se zatim usađuju na majčina leđa. Posle tri ili četiri meseca jaja se razvijaju u sitne punoglavce.

[причалица]

DARVINOVA ŽABA
Rhinoderma darwinii

Darvinove žabe imaju malo, tanko telo sa šiljatim nosom i dugim prstima. Gornji deo tela je zelen ili smeđ, a potrbušje tamnosmeđe ili crno. Dugi prsti na zadnjim nogama imaju između sebe razaptu kožu. Na zadnjim nogama postoje kožni izdanci nalik mamuzama - otuda im alternativni naziv kaubojske žabe.

Darvinove žabe žive u maglovitim planinskim šumama Anda u Čileu i Argentini. Uprkos tome što je njihovo prirodno stanište vlažno i bujno, one nemaju vodenu fazu koja je tipična za životni ciklus vodozemaca. Većina običnih žaba, žaba krastača i drugih vodozemaca provodi barem deo života - obično u larvenoj fazi - živeći u vodi, ali Darvinovim žabama ovo nije potrebno zbog neobičnog sistema razmnožavanja.
Ove žabe se razmnožavaju preko cele godine. Mužjak najpre privuče ženku zvonkim zovom. Ženka položi oko 20 jaja na pogodno vlažno mesto, a mužjak ih zatim oplodi i čuva oko 25 dana dok se ne izlegu u punoglavce. On zatim uzima punoglavce u usta. Mužjaci vrsta srodnih Darvinovim žabama nose punoglavce do najbliže vode, ali Darvinove žabe drže punoglavce u ustima dok se ne razviju u žabice. Punoglavci se dalje razvijaju u očevoj usnoj kesi još 50 dana pre nego što izađu i postanu nezavisni.

[причалица]

JUŽNOAMERIČKA ŽABA BUKAČICA
Leptodactylus pentadactylus

Južnoamerička žaba bukačica je velika, snažna, agresivna životinja sa dugim udovima i široko razmaknutim prstima bez kožice. Mužjaci brane teritorije na rubovima bara. Oni imaju oštru, crnu bodlju na svakom prednjem prstu. Tokom sezone parenja koriste ove bodlje kao oružje u borbi s rivalskim mužjacima za ženku.

Južnoameričke žabe bukačice nisu u bliskom srodstvu sa severnoameričkim bukačicama. Sve one imaju snažno telo i velike spoljne ušne bubnjiće, ali se tu sličnost završava.
Južnoamerička žaba bukačica uglavnom je noćna životinja. Danju se krije pod balvanima ili u rupama, što čini i tokom perioda kada je previše suvo da bi mogla da se kreće. Žaba bukačica navodno ispušta strašan krik kada je neko uzme. Verovatno je svrha ovoga zaplašivanje predatora koji od straha ispušta žabu, dajući joj tako šansu da pobegne.

Južnoameričke žabe bukačice razmnožavaju se tokom vlažne sezone, kada šumski potoci i jezera nabujaju od kiša. Mužjaci utuku sluz u grudvicu pene, koristeći zadnje noge, i prilepe je na granu iznad vode. Ženke tada biraju penasto gnezdo mužjaka u koje će položiti jaja. Punoglavci se izlegu i padnu u vodu.

[причалица]

ČETVOROOKA ŽABA
Physalaemus nattereri

Četvorooke žabe se tako zovu zbog dva crna lažna oka na zadnjici.

Četvorooke ili lažnooke žabe nastanjuju tropske šume u blizini obale Atlantika u Južnoj Americi. Odrasle žabe provode vreme loveći po kopnu. Razmnožavaju se posle stvaranja jezeraca i lokvica usled obilnih kiša budući da tada punoglavci mogu da se razvijaju. Mužjak četvorooke žabe, kao i mužjak žabe bukačice, utuče sluz i napravi penasto gnezdo u blizini vode.
Dok se većina žaba oslanja na otrov ili alarmni zov u odbijanju predatora, četvorooke žabe imaju drugačiju strategiju. Kada im zapreti opasnost, one naduvaju telo tako da izgledaju mnogo veće. Zatim se zavrte i okrenu zadnjicu neprijatelju. Lažne oči na zadnjici ubede napadača da posmatra lice mnogo veće, potencijalno opasne životinje. Ove žabe takođe luče smrdljivu tečnost iz žlezde u preponama.

Južnoameričke žabe bukačice razmnožavaju se tokom vlažne sezone, kada šumski potoci i jezera nabujaju od kiša. Mužjaci utuku sluz u grudvicu pene, koristeći zadnje noge, i prilepe je na granu iznad vode. Ženke tada biraju penasto gnezdo mužjaka u koje će položiti jaja. Punoglavci se izlegu i padnu u vodu.

[причалица]

MORSKA KRASTAČA
Bufo marinus

Ženke morske krastače veće su od mužjaka. Oba pola imaju bradavičaste žlezde na leđima koje štrcaju mlečni otrov kada se stisnu.

Morske krastače su najveće žabe na svetu.Imaju nekoliko drugih naziva, uključujući džinovske žabe i žabe šećerne trske, što je njihov australijski naziv. Morske krastače žive prirodno od južnog dela SAD preko Meksika do Čilea. Uvezene su u Kvinslend, Australija, tridesetih godina XX veka da bi doprinele uništenju buba koje su pustošile polja šećerne trske.Međutim, ove žabe nisu volele da žive u šećernoj trsci zato što nisu imale gde da se skone u toku dana. Usled toga one su se proširile van polja šećerne trske, gde su se hranile malim gmizavcima i sisarima, od kojih su neki sada retki zbog toga što su ih one istrebile. Danas su ove žabe ozbiljni nametnici u Australiji.
Morske krastače su neverovatno prilagodljive. Žive u mnoštvu raznih staništa, hraneći se gotovo svačim što mogu da strpaju u usta, od malih glodara, gmizavaca i ptica do beskičmenjaka kao što su puževi, stonoge, bubašvabe, skakavci, mravi i bube. Od napada se štite koristeći otrovne žlezde na leđima, koje luče tečnost koja može da ubije mnoge životinje koje je probave. U malim količinama kod ljudi ovaj otrov izaziva halucinacije.

Ženke morske krastače proizvode nekoliko hiljada jaja godišnje. Polažu ih u velikim nizovima, omotane oko vodenih biljaka. Jaja zatim oplode mužjaci.

[причалица]

CRVENOOKA ŽABA SA DRVETA
Agalychnis callidryas

Crvenooke žabe sa drveća imaju duge prste sa okruglim usisnim pločicama na vrhu. Njihovo telo je s gornje strane svetlozeleno. Ove živopisne žabe imaju plavobele pruge na bokovima i žuto - crvene noge. Porodica žaba sa drveća, sa oko 600 vrsta, prisutna je na svim kontinentima osim na Antarktiku.

Crvenooke žabe koje žive na drveću nastanjuju kišne šume Srednje Amerike. Njihove duge noge omogućuju im da dohvate grane i da rasporede telesnu težinu na širok prostor prilikom penjanja kroz tanko lišće. Pločice na vrhovima prstiju deluju kao usisne kapice pomoću kojih se žaba drži za ravne površine, kao što je lišće. Crvenooke žabe su noćne životinje. Njihove krupne oči skupljaju toliko svetlosti da žabe vide čak i po najmračnijim noćima. Tokom dana one se odmaraju na lišću. Svoje svetle noge stave ispod tela, pa se vidi samo gornji deo tela koji je zelen kao lišće.
U vreme razmnožavanja mužjaci se okupljaju na grani iznad vode i dozivaju ženke oglašavajući se coktanjem. Kad ženka dođe mužjak je zajaše i ona ga nosi do vode. Ona uzme vode i popne se natrag na granu gde odloži jaja na list. Mužjak oplodi jaja, koja se tada ostave. Pošto se izlegu, punoglavci padnu u vodu ispod grane.

[причалица]

JAGODASTA ŽABA OTROVNA STRELA
Dendrobates pumilio


Jagodaste otrovne strele imaju svetlocrveno telo sa plavim zadnjim nogama. Ove svetle boje služe kao upozorenje predatorima da je otrov na koži toliko smrtonosan da je dovoljno da ga liznu i uginu. Ova porodica ima oko 120 vrsta.

Mnoge obične i žabe krastače luče otrovne materije na svoju kožu. Većina tih materija bezopasna je za ljude, ali mnogim predatorima bude muka kada pojedu žabe. Međutim, jagodasta otovna strela i njoj srodne vrste imaju mnogo jače otrove. Dovoljno je da je neki predator samo lizne i da ugine.
Ove žabe su dobile ime zahvaljujući činjenici što njhovu kožu koriste ljudi iz šume za pravljenje otrovnih strelica. Otrovi nekih žaba su toliko jaki da samo jedna koža može da posluži kao vrh za 50 strelica. Lovci ih koriste za ubijanje majmuna i drugih šumskih životinja.

Jagodasta otrovna strela nije uvek crvena. Tokom sezone razmnožavanja mužjaci često bivaju smeđi, plavi ili zeleni. Iako se ove žabe retko penju na drveće kada love, ženke će se popeti uz debla drveća da polože jaja u duplje ispunjene vodom. Mužjaci tada oplođuju jaja.

[причалица]

PARADOKSALNA ŽABA
Pseudis paradoxa

Paradoksalne žabe imaju sluzavo telo i tamnozelenu i smeđu boju. Imaju veoma duge zadne noge sa razapetom kožicom izmedu prstiju. Na prednjim nogama imaju po dva veoma duga prsta.

Paradoksalna žaba se s pravom tako zove. Većina žaba je znatno veća od svojih punoglavaca. Međutim, odrasle paradoksalne žabe manje su od svojih odraslih punoglavaca, što predstavlja paradoks. Mlade paradoksalne žabe ostaju u larvenoj punoglavskoj fazi mnogo duže od drugih vrsta. Punoglavci rastu do 25cm dužine - što je 4 ili 5 puta veća dužina od odrasle žabe. Kod metamorfoze u odrasle žabe, dakle, one se smanjuju, uglavnom zbog apsorbovanja repa u telo.
Odrasla paradoksalna žaba ima telo odlično prilagođeno životu u vodi. Njihove snažne zadnje noge imaju kožice i koriste se kao glavno sredstvo pogona. Kao mnoge druge vodene žabe, ova vrsta ima duge prste koji su dobri za uranjanje u muljevita korita jezera i bara. One uzmute mulj i uznemire plen, hvatajući ga zatim u usta. Ženka odlaže jaja u plutajuće penasto gnezdo pre nego što ih mužjak oplodi.

[причалица]

MATAMATA
Chelys fimbriatus

Matamate su vodene kornjače neobičnog izgleda. One imaju trouglastu glavu sa dugim elastičnim njuškama koje se koriste kao šmrkovi za udisanje vazduha iznad površine vode.

Matamate žive na dnu tropskih jezera i reka. Uzimaju vazduh tako što iz vode izbacuju duge njuške, pri čemu mogu da sve vreme ostanu skrivene pod vodom. Njihov čvornovati oklop često pozeleni ili pocrveni od algi koje na njemu rastu, pomažući im tako da se stope sa stenovitim koritom reke. Matamate čekaju u zasedi da plen dopliva do njih. Imaju male oči, smeštene na bočnim stranama spljoštene glave, koje su beskorisne za lov u mutnoj vodi, ali su osetljive na vodene struje koje stvara plen u blizini. Kožni nabori na dugom vratu doprinose kamuflaži, a mogu delovati i kao mamci za ribu. Kad riba dođe na dohvat, matamate napadaju velikom brzinom. Neopreznu ribu usisavaju širokim ustima. To usisavanje uzrokuje naglo otvaranje usta kojim se stvara područje niskog pritiska. Matamate se takođe mogu videti kako hodaju rečnim koritom, terajući ribe u plićak, gde mogu lakše da ih usisaju.

[причалица]

ALIGATORSKA KORNJAČA
Macroclemys temminckii

Aligatorske kornjače imaju tvrd oklop prekriven šiljatim, trouglastim kvrgama. Imaju veliku glavu sa oštrim, rožnatim kljunom.

Aligatorske kornjače su najveće slatkovodne kornjače. Tokom dana uglavnom love iz zasede, ležeći poluzatrpane u mulju rečnog korita. Dok čekaju da se plen približi,ove kornjače drže otvorena svoja velika usta. Jezik ove kornjače ima na sebi malu izraslinu koja pocrveni kada se zapuši krvlju. Kornjača njome vrti kao mamcem za privlačenje plena. Ribe i druge životinje primiču se mamcu, misleći da je u pitanju crv u mulju. Međutim, približavaju se gotovo sigurnoj smrti. Kada plen upliva u usta kornjače, ona ih naglo zatvori. Mali plen bude progutan ceo dok oštri rožnati kljun lako savladuje veći plen, koji može da bude čak i druga vrsta kornjače. Najveći plen ostaje među čeljustima, pri čemu aligatorska kornjača koristi prednje noge za njihovo komadanje. Mužjaci aligatorske kornjače provode ceo život u muljevitim rekama i jezerima. ženke, međutim, izlaze u proleće na kopno da polože jaja u rupe iskopane u mulju ili pesku.

[причалица]

GALAPAGOSKA KORNJAČA
Geochelone elephantopus

Ove džinovske kornjače imaju različit oblik oklopa u zavisnosti od ostrva gde žive u Galapagoskom arhipelagu. Čarls Darvin je naveo ove razlike u oklopu da bi potkrepio svoju teoriju prirodne selekcije.

Galapagoske kornjače su najveće od svih kornjača uopšte. Žive samo na Galapagoskom arhipelagu u ekvatorijalnom Pacifiku, u blizini obale Ekvadora. Opšte uzev, njihov oklop sa zatvara oko tela poput sedla. Međutim, različite podvrste na različitim ostrvima ovog arhipelaga imaju oklop različitog oblika. Sedlasti oblik oklopa omoućuje prednjim nogama i vratu da se slobodnije kreću nego što je to slučaj sa većinom drugih kopnenih kornjača. Ove kornjače su biljojedi. Koriste svoj dugi vrat da bi dohvatile grmlje, navaljujući na lišće bezubim čeljustima. One takođe jedu travu, pa čak i kaktuse. Njihova džinovska veličina verovatno je uslovljena ovakvom ishranom. Galapagoska ostrva su sušno područje i nema dovoljno biljaka. Biljna ishrana sadrži male količine energije, a veće životinje kriste energiju efikasnije od malih. Najveći deo godine galapagoske kornjače žive u malim krdima. Međutim, tokom sezone razmnožavanja mužjaci brane teritoriju. Dominantni mužjaci su oni koji mogu da podignu glavu više od ostalih. Oni prisiljavaju ženke u prolazu da se pare s njima. Ženke kopaju prave odaje u koje polažu velika okrugla jaja.

[причалица]

MIRIŠLJAVA KORNJAČA
Sternotherus odoratus

Mirišljave kornjače imaju gladak oklop u obliku strujnica za život pod vodom.One imaju osetljive mesnate izrasline na bradi.

Mirišljave kornjače se tako zovu zato što oslobađaju neprijatan mošusni miris iz žlezada ispod oklopa. Svrha ovog mirisa je odbijanje predatora, ali će mirišljava kornjača takođe gadno ujesti ako miris ne obavi zadatak. Mirišljave kornjače provode život u sporim, plitkim potocima i u muljevitim barama i jezerima. Njihov oklop često ima pokrivač od mikroskopskih algi koje na njemu rastu. Ove kornjače se hrane i danju i noću. Koriste izraslinu na bradi da bi osetile kretanje plena u muljevitom koritu. Kao mnoge druge mošusne kornače, mirišljave kornjače imaju ojačan greben prikačen za gornju vilicu. Ovaj greben ona koristi za drobljenje kućica vodenih puževa i drugog plena. Ženke mirišljave kornjače napuštaju vodu da bi položile svoja izdužena jaja. Gnezda grade ispod tepiha trule biljne materije ili ispod panjeva drveća. Mirišljave kornjače polažu najmanja jaja od svih kornjača -samo 1.5-2.5 cm.

[причалица]

NOSOROŽNA IGUANA
Cyclura cornuta

Nosorožna iguana je dobila ime po očvrslim ljuskama na njušci koje su nalik roščićima. Mužjaci imaju veće "rogove" nego ženke.

Ove velike sive iguane žive na ostrvu Hispaniola - podeljenom između država Haiti i Dominikanska Republika - kao i na nekoliko manjih ostrva u Karipskom moru. Najatraktivnije su u toku dana i često se sunčaju da zagreju telo. Polako se kreću šumom, brsteći lišće i jedući plodove. Zubi su im veoma oštri i idealni su za prosecanje lišća i druge biljne građe.
Kada se nađu u opasnosti, nosorožne iguane se daju u beg velikom brzinom. Ovakvu brzinu mogu da postignu samo na kratkim udaljenostima. Ako su u škripcu, zadaju bolne ujede i mlate repom koji je naoružan bodljikavim ljuskama.

Mužjaci održavaju hijerarhiju koja se zasniva na veličini podvaljka. Oni se često nameću u ovoj društvenoj strukturi tokom kratke letnje sezone razmnožavanja. Mužjaci najvišeg ranga kontrolišu pristup ženkama. Oni privlače ženke klimajući glavom i pokazujući podvaljak. Ženke polože do 20 jaja u rupe i čuvaju ih dok se ne izlegu tri meseca kasnije.

[причалица]

HILA CUDOVIŠTE
Heloderma suspectum

Hila čudovišta imaju dugo, snažno telo sa kratkim nogama.Telo im je pokriveno zaobljenim ljuskama nalik klikerima. Većina ima tamnu boju, ali neki imaju roze, žute ili narandžaste šare.

Hila čudovišta spadaju u jednu od samo dve vrste guštera na svetu. Oni stvaraju otrov u pljuvačnim žlezadama ispod donje čeljusti. Taj otrov radom kapilara protiče žlebovima njihovih zuba, omogućujući gušteru otrovan ujed. Otrov deluje na nervni sistem plena, sprečavajući rad srca i pluća. Za zdravog čoveka ujed hila čudovišta biće bolan ali ne i opasan po život.

Hila čudovišta su najaktivnija noću. Od vreline dana sklanjaju se u procepe stena ili u rupe u zemlji koje su napustili sisari. Međutim, u severnim delovima njihovih boravišta ovi gušteri su potpuno pasivni tokom nekoliko zimskih meseci. Pasivne jedinke se oslanjaju na mast uskladištenu u repu i tako preživljavaju kada ne mogu da se hrane. Hila čudovišta se pare u proleće, a snošaj može da traje preko sat vremena. Jaja se razvijaju u telu ženke oko deset nedelja. One zatim zakopavaju jaja na mestima koja su često izložena suncu. Jaja se legu do deset meseci.

[причалица]

ZELENI BAZILISK
Basiliscus plumifrons

Zeleni bazilisci su takođe poznati kao pernati zato što imaju kreste na leđima i duž repa.

Zeleni bazilisci provode najveći deo vremena na drveću. Imaju duge prste na nogama koji im pomažu da se hvataju za grane dok traže hranu. Međutim, više vole da borave na drveću koje je blizu vode. Kreste na leđima i repu služe ovim gmizavcima da se dokopaju spasa kroz vodu. Bazilisci će takođe šmugnuti u pesak da bi izbegli predatora. Sposobni su da zatvore nozdrve i spreče ulazak peska. Na kopnu brzo trče na zadnjim nogama. Kada stignu do vode ne moraju da prestanu da trče zato što zadnje noge imaju ljuskaste rubove koji šire telesnu težinu guštera tako da mogu da nastave da trče po površini vode. Ova sposobnost prilagođavanja im je donela nadimak ( skupa sa srodnim vrstama) "gušteri Isusa Hrista"
Mužjaci baziliska veoma agresivno kontrolišu teritoriju, terajući sve druge mužjake. Uspešan mužjak će kontrolistai teritoriju, na kojoj se nalazi više ženki. On jedini ima pravo na parenje u tom haremu.

[причалица]

ZELENA ANOLA
Anolis carolinensis

I mužjaci i ženke zelene anole imaju ružičasti podvaljak - lepeze kože ispod grla. Ovi gušteri imaju veoma dug rep - skoro dvostruko duži od ostatka tela - a njihovi izduženi prsti na vrhu imaju jastučiće.

Zelene anole žive na drveću. Njihove duge, tanke noge odlično su prilagođene za skakanje sa grane na granu i za čučanje na svim, osim na najtanjim granama. Zahvaljujući jastučićima na vrhu prstiju anole mogu da se hvataju za skoro sve površine, uključujući lišće palmi.
Zelene anole se odmaraju noću u gustišu. Kada danju ne love, ovi gušteri se sunčaju, obično na vertikalnim površinama kao što su debla drveća ili zidovi. Anole mogu da menjaju boju tela, iako ne u istoj meri kao kameleoni. Na primer, kada se odmaraju u hladu mogu da potamne normalno svetlu kožu da ne privuku pažnju.

Iako oba pola imaju podvaljke, samo ih mužjaci koriste za komunikaciju. Oni ih rašire da bi dali signal suparničkim mužjacima i partnerkama. Mužjak počinje udvaranje klimanjem glave i pokazivanjem podvaljka ženki. Zatim kreće prema njoj sa ispravljenim nogama. Ako ona prihvata udvaranje, dozvoljava mu da se smesti do nje. On je zatim hvata ustima za vrat i pridržava njen rep zadnjim nogama u toku snošaja. Ženka posle snošaja položi jedno jaje pod vlažno opalo lišće.

[причалица]

PUSTINJSKI ROGATI GUŠTER
Phrynosoma platyrhinos

Pustinjski rogati gušter ima tri zašiljene ljuske koje formiraju zabačeni rog na vrhu glave. Na leđima i repu nalaze se manje bodlje.

Ovi mali gmizavci se ponekad nazivaju rogate žabe krastače zbog zaobljenog tela. Uprkos tome što žive u suvim predelima, veliki deo boravišta rogatog guštera zna da bude hladan, narocito nocu. Zaobljeno telo mu pomaže da se brzo zgreje na jutarnjem suncu. Ovaj gušter pojede velike količine mrava, koje kupi dugim jezikom.
Mnoštvo bodlji na telu služi u dve svrhe. Doprinose razbijanju profila guštera tako da mogu da se stope sa kamenitim terenom. Ako ih ikad opazi oštrooki predator, čvrste bodlje čine rogate guštere teškim i potencijalno bolnim obrokom.

Naoružan ovim oružjem, rogati gušter ne beži kada se opasnost približava. Umesto toga, ukočiće se na mestu da ne bi odao svoj položaj, oslanjajući se na dobru kamuflažu. Ako ova odbrambena strategija propadne i ako završi u ustima predatora, kao što je kojot, ovaj gmizavac ima poslednje oružje. Rogati gušter može da pusti krv iz membrana oko očnih jabučica. Ova krv se pomeša s jednom smrdljivom hemijskom supstancom, usled čega predator olabavi stiskanje guštera.

[причалица]

ČAKVALA
Sauromalus obesus

Čakvale imaju snažne udove i debeo rep. Mužjaci imaju potpuno crnu glavu dok ženke imaju žute i narandžaste šare.

Čakvale žive u pustinji Mohava, jednom od najsušnijih i najtoplijih mesta u Severnoj Americi. Kao svi drugi živi gmizavci čakvale su životinje hladne krvi ili egzotermici. Njihovo telo uopšte ne stvara toplinu osim one koja nastaje usled pokretanja mišića. Ovi gušteri se oslanjaju na sunce i na temperaturu vazduha da bi se dovoljno zagrejali za dnevne aktivnosti. Čakvale postaju potpuno aktivne tek kada njihova telesna temperatura pređe 38 stepeni Celzijusa. Temperatura pustinje Mohava redovno prelazi ovaj podeok, ali u drugim područjima čakvale ostaju u svojim stenovitim jazbinama dok vreme ne bude dovoljno toplo.
Čakvale su biljojedi. Po kamenitoj pustinji traže tvrde biljke koje mogu da prežive u ovim vrelim uslovima. Zbog ograničenih zaliha hrane ženke čakvale nisu sposobne da se razmnožavaj svake godine. Neke od njih štede energiju preskačući sezonu razmnožavanja.

Čakvale imaju neobičnu odbrambenu strategiju. Kada ih napadne ptica grabljivica ili kojot, one pobegnu u uski procep između stena i naduvaju pluća. Ovi gmizavci imaju labave nabore kože oko vrata i bokova koji omogućuju njihovom telu da se znatno poveća. To otežava predatoru da izvadi guštera iz skrovišta.

[причалица]

CRNI TEGU
Tupinambis teguixin

Crni tegu ima debeo rep i snažne udove. Njegove ljuske su male i daju telu sjajan izgled. Iako nije u srodstvu varanu, crni tegu mu je sličan.

Crni tegui spadaju među najveće guštere u Južnoj Americi.Žive na šumskim proplancima, često blizu rečnih obala. Dobri su plivači, a mogu da hodaju na zadnjim nogama.
Crni tegui nalaze plen kušajući vazduh račvastim jezikom. Oni izbace jezik u vazduh i zatim zavuku svaki krak u dvostruko čulo mirisa smešteno na vrhu usta. Ovaj organ se koristi za analizu vazduha u smislu hemijskih supstanci koje su prisutne u njemu. Kada su napadnuti, ovi veliki gušteri grebu i ujedaju predatora i često koriste mišićavi rep kao batinu. Crni tegui komuniciraju međusobno snažnim frkatnjem koje se razleže po šumi. Mužjaci imaju parne polne organe koji se nazivaju hemi*****i. Tokom parenja mužjak uhvati ženku za vrat i podvije svoje telo ispod njenog. Zatim gurne hemi*****e u njen polni otvor koji se naziva kloaka.

Ženke mogu da polažu jaja u jame, ali obično ih zakopaju u humke termita zato što termiti drže svoja gnezda na konstantnoj temperaturi.

[причалица]

AHOLOT
Bipes biporus

Aholoti imaju dugo telo sa ljuskama raspoređenim u obliku prstenova. Jedinstveni su među glistastim gušterima zato što još imaju prednje udove.

Aholoti nisu ni zmije ni gušteri nego dvoglavci koji pripadaju maloj grupi gmizavaca koji se ponekad nazivaju glistasti gušteri. Ovi gmizavci provode ceo život rijući po mekom tlu, hraneći se podzemnim plenom.
Aholot se još naziva krtičji gušter ili gušterčić sa ušima. Prvi posmatrači su verovatno zamenili sitne ali snažne prednje udove aholota za uši. Ovakvu grešku je lako napraviti budući da su prednje noge toliko blizu glave. Aholoti koriste kandžaste prednje noge za kopanje tunela. Oni takođe vijugaju kroz tlo, koristeći tupu glavu za razgrtanje zemlje.

Za razliku od drugih dvoglavaca aholoti ponekad izlaze na površinu, uglavnom posle veliki kiša. Iznad tla su lovci iz zasede, gde čekaju gušterice i druge male životinje. Prednje udove koriste za vuču dugog tela u potrazi za plenom, koji obično odvlače pod zemlju da ga pojedu na bezbednom.

[причалица]

AMERIČKI ALIGATOR
Alligator mississippiensis

Američki aligator ima široku njušku. Za razliku od drugih krokodila, četvrti zub na svakoj strani donje čeljusti nije vidljiv jer se ovi zube uklope u čašice u gornjoj čeljusti kada se usta zatvore.

Mladi američki aligatori hrane se insektima, malim ribama i žabama. Kako rastu, počinju da hvataju veći plen, kao što su kornjače i vodene ptice. Odrasli aligatori se hrane i na kopnu i u vodi. Napadaju sve što im se približi. Čak skaču da dohvate ptice koje čuče na niskim granama.
Za hladnog vremena američi aligatori spavaju u rupama iskopanim u muljevitim obalama. Tokom sušnih perioda prelaze velike udaljenosti da pronađu vodu, ponekad završavajući u bazenima. Posle parenja ženka pravi humku od vegetacije i blata iznad površine vode i polaže jaja u rupu na vrhu. Kada čuje pozive izlegle mladunčadi, razvaljuje gnezdo i odnosi mlade u vodu. Oni ostaju s majkom oko godinu dana.

[причалица]

CRNI KAJMAN
Melanosuchus niger

Kao što sugeriše ime, crni kajmani imaju tamno telo. Na donjoj čeljusti imaju sivkasto - smeđe pruge. Mladi imaju žute ili bele pruge na bokovima, koje starenjem blede.

Crni kajmani su najveći aligatori u Americi. Kada su mladi uveliko se po pitanju hrane oslanjaju na ljuskare kao što su krabe i rečni rakovi. Jedu ribe, kao što su morske mačke i pirane, a često love velike glodare zvane kapibare koji žive duž rečnih obala. Noću odrasli znaju da love na kopnu, koristeći prednost odličnog sluha i čula mirisa za praćenje velikih životinja, među kojima može da se nađe stoka ili čak ljudi.
Razmnožavanje se odvija tokom sušne sezone, verovatno da se smanji opasnost od potapanja jaja u toku inkubacije. Ženke grade gnezdolike humke visine oko 1.5 m. Ove humke se grade na raznim mestima, neke su skrivene a neke stoje na otvorenom. Svaka ženka iskopa kupastu rupu u gnezdu i položi 35-65 jaja na vrhu. Ona se izlegu oko tri meseca kasnije, početkom vlažne sezone.

[причалица]

KAJMAN NAOČARKO
Caiman crocodilus

Kajman naočarko je manji od većine krokodila. Ime je dobio po isturenim kostima smeštenim između očiju. Ove izbočine kao da spajaju oči, delujući kao ramovi para staklenih naočara.

Ovi kajmani žive u veoma raznolikim staništima, od reka do priobalnih močvara. Više vole mirnije vode nego crni kajmani koji dele neka njihova staništa, pa je to razlog što su se skrasili u mnogim rezervatima.
Kajmani sa naočarima retko izlaze iz vode, napadaju kopnene životinje samo kada dođu do ruba vode. Dan provode plutajući na površini i loveći uglavnom noću. Za sušnih perioda spavaju letnji san - da bi izbegli dehidraciju - u hladnim rupama iskopanim duboko u mulju.

Sezona razmnožavanja podudara se sa vlažnom sezonom u maju i junu. Dominanatni mužjaci dobijaju najbolje teritorije i privlače najviše ženki. Ženke polažu jaja u humke od vegetacije koje grade na obalama ili splavovima od biljaka. Nekoliko ženki može da položi jaja u isto gnezdo, koje zatim zajedno čuvaju. Mladi žive u velikim grupama zvanim jaslice.

[причалица]

AMERIČKI KROKODIL
Crocodylus acutus

Za razliku od aligatora četvrti zubi američkog krokodila se vide, štrčeći iz donje čeljusti kada su usta zatvorena. Američi krokodili često su veći od ostalih pripadnika ove grupe u Severnoj i Južnoj Americi.

Američki krokodili žive u slatkoj vodi, kao što su reke i jezera, ali odlaze i u priobalne vode, naročito u potopljena ušća i lagune, gde je voda slankasta. Krokodli se bore sa slanom vodom uzimajući velike gutljaje slatke vode kada je to moguće i izbacujući so iz tela preko žlezda na licu - lijući pritom krokodilske suze.
Tokom perioda suše krokodili se zakopavaju u blato i ne jedu ništa dok voda ne nadođe. Hrane se noću, a znaju da izađu na kopno i napadaju stoku. Takođe su poznati po tome što napadaju ljude.

Većina ženki polaže jaja u rupe iskopane u zemlji, ali na mestima koja bi mogla da budu poplavljena grade humke u obliku gnezda. Gnezde se za vreme sušne sezone. Položi se između 30 i 60 jaja, koja se izlegu posle tri meseca, na početku kišne sezone. Majka čuva gnezdo dok se mladunci ne raziđu.

[причалица]

ZELENA ANAKONDA
Eunectes murinus

U poređenju sa njihovim ogromnim telom, zelene anakonde imaju malu glavu. Telo im je prekriveno glatkim sivomaslinastim ljuskama, a na leđima imaju crne krugove. Mužjaci su manji od ženki. Mladi, koji se rađaju živi, dugački su oko 66cm prilikom dolaska na svet.

Zelene anakonde su najteže, ako ne i najduže, zmije na svetu. Nisu otrovne, već plen ubijaju davljenjem, stežući ga svojim masivnim telom u koturovima.
Zelene anakonde provode najveći deo vremena u plitkoj vodi, a najčešće žive u močvarnim prostranstvima. Njihove oči i nozdrve smeštene su na vrhu glave tako da mogu da leže skrivene pod vodom, pri čemu je samo glava iznad površine. Anakonde love iz zasede: čekaju da plen dođe do ruba vode da pije, onda napadaju munjevitom brzinom. Telo im je dovoljno snažno da ubije konja ili potpuno odraslog crnog kajmana.

Mužjaci anakonde imaju kandžaste mamuze na donjem delu tela, koje koriste za uzbuđivanje ženki. Za vreme parenja jedna ženka može da se pari sa nekoliko mužjaka. Kao i drugi udavi, anakonde ne legu jaja nego rađaju žive mlade.

[причалица]

SMARAGDNI UDAV
Corallus caninus

Smaragdni udav ima dugo, vitko telo sa prihvatnim repom koji se koristi za hvatanje za grane. Kamuflirano telo zmije ojačano je sa strane kao polugom, pa je dovoljno snažno da pređe otvorene prostore između grana.

Smaragdni udav ceo život provede na drveću, daleko od zemlje, hvatajući se telom u obliku koturova za grane. Svetlozeleno telo ove zmije ima bele pruge po leđima koje joj pomažu da se pomeša sa šumskim lišćem. Ova kamuflaža joj je veoma korisna zaštita od ptica grabljivica, kao što su sove i orlovi.
Smaragni udavi vise sa jakih grana i čekaju male ptice u letu ili male sisare u prolazu ispod njih. Oči ove zmije imaju vertikalne zenice. To im omogućuje da bolje osete kretanje malog plena u šumskoj tami. Smaragni udavi takođe imaju rupice na njušci koje su osetljive na toplinu i koje im omogućuju da otkriju telesnu toplinu tela koji se kreće u blizini. Zmija čeka, spremna da napadne, sa gornjim delom tela u obliku slova S. Kada se plen dovoljno približi, smaragdni udav jurne napred i zgrabi ga ustima. Unazad zakrivljeni zubi ne dozvoljavaju žrtvi da se oslobodi.

Tokom parenja mužjak omota rep oko repa ženke. Ženka rađa između 3 i 15 mladih. Mlade zmije su crvene ili naradžaste tokom prve godine života.

[причалица]

ZMIJSKI CAR
Lampropeltis getulus

U različitim staništima zmijski carevi imaju različitu boju. Na primer, meksikanski zmijski carevi su crni dok su oni u pustinjama Arizone žuti sa crnim pegama.

Zmijski carevi su udavi koji ubijaju plen stežući ga i daveći. Veoma su aktivni kao lovci, klizeći u rupe glodara i penjući se kroz grmlje da bi ulovili različit plen. Izgleda da su zmijski carevi imuni na otrov drugih zmija, koje imaju na svom meniju. Odlični su plivači i patroliraju rečnim obalama u potrazi za žabama i malim vodenim sisarima.
Kao što prete mnogim životinjama, zmijski carevi imaju i nekoliko svojih neprijatelja, od velikih ptica grabljivica do rakuna i drugih mesojeda. Ako se nađe u škripcu, zmijski car će pokušati da ujede napadača. Ako bude uhvaćen, poslednja odbrana mu je da zamaže napadača izmetom koji strahovito smrdi.

Zmijski carevi žive u raznim klimama i aktivni su i danju i noću. Tokom hladnih perioda spavaju zimski san, koji u severnim staništima može da traje nekoliko meseci.

Mužjaci ujedaju ženke za vrat da bi ih obuzdali za vreme parenja. Oko 12 jaja polaže se pod trulu vegetaciju.

[причалица]

TEKSAŠKA KONČASTA ZMIJA
Leptotyphlops dulcis

Dugo, tanko telo teksaške končaste zmije prekriveno je glatkim, srebrnastim ljuskama. Čak su i oči ove zmije prekrivene tankim ljuskama.

Teksaška končasta zmija ili teksaška slepa zmija, kako se još zove, provodi najveći deo života rijući kroz zemlju. Njeno telo je lepo prilagođeno ovom načinu života, budući da ima glatke ljuske i tupu glavu za razgrtanje zemlje.
Ove zmije se hrane crvima i drugim beskičmenjacima na koje naiđu, koristeći oštro čulo mirisa da ih locira. One se takođe probijaju do mravinjaka. Kada uđu u mravinjak one počinju da se oslobađaju iste hemijske feromone koje koriste sami insekti. Ovo zavara inače agresivne insekte koji misle da zmija pripada tamo. Tako ovi gmizavci mogu slobodno da se goste jajima insekata i larvom. Teksaške končaste zmije izlaze na površinu noću, naročito posle obilnih kiša kada je tlo nakvašeno vodom.

Posle parenja ženka polaže samo pregršt jaja i ostaje u njihovoj blizini u periodu inkubacije, često se savijajući oko njih. Porodica končastih zmija broji ukupno 80 vrsta.

[причалица]

POREBARKA
Crotalus cerastes

Porebarke imaju široko telo da ne bi potonule u pesak. Na repu se nalaze zvečke koje se povećavaju kako zmija stari. Glava im je spljoštena i trouglasta.

Porebarke se tako zovu zbog neobičnog načina kretanja. Ove zmije se kreću porebarke preko mekog terena, kao što je pesak. Mnoge zmije koje žive u sličnim staništima takođe se kreću porebarke. Ovo je oblik kretanja koji podrazumeva talasast položaj tela zmije tako da su samo dve tačke tla u kontaktu sa telom u svakom datom trenutku. Zmija se kreće porebarke, ostavljajući za sobom paralelne tragove u pesku u obliku slova S.
Porebarke su zvečarke. Hrane se malim pustinjskim životinjama u toku noćne svežine, koristeći rupice ispod očiju osetljive na toplotu kojima otkrivaju telesnu toplinu plena. Ove zmije leže u zasedi pod zaštitom kržljavog pustinjskog grmlja. Porebarke napadaju munjevitom brzinom, uštrcavajući otrov koji proizvode žlezde u gornjoj vilici, a koji teče kroz njihove šuplje očnjake. Plen može da pobegne na kratku udaljenost pre neo što ga otrov savlada. Međutim, zmija brzo locira leš plena pomoću osetljivih rupica na licu.

[причалица]

ZAPADNA ROMBASTA ZVEČARKA
Crotalus atrox

Rombaste zvečarke su dobile ime zbog smeđih rombova, oivičenih krem ljuskama, koji se vide na leđima.

Zapadne rombaste zvečarke najveće su i najotrovnije zvečarke u Severnoj Americi. Zvečka ove zmije sastoji se od osušenih delova - ili dugmeta - kože prikačenih za rep. Zvečka predstavlja upozorenje predatorima da zmija zadaje otrovan ujed. Iako će se spremno braniti kada se nađe u škripcu, rombasta zvečarka više voli da sačuva otrov, a njeni neprijatelji, uključujući ljude, brzo povezuju zvečku sa opasnošću.
Kao sve zvečarke, ni rombasta se ne rađa sa zveckom. Na početku imaju samo jedno dugme, koje se brzo osuši u tvrdu ljusku. Svaki put kada zmija promeni kožu, novo dugme ostane iza stare kože. Zvečka raste na ovaj način dok ne dobije oko 10 dugmeta koja daju karakteristican zvuk kada se protresu.

Zapadne rombaste zvečarke imaju veoma moćan otrov. One ubiju više ljudi godišnje nego bilo koja druga severnoamerička zmija, iako je taj broj retko dvocifren. Ovaj otrov je krajnje efikasan prilikom napada na plen. Može da ubije čak i veći plen, kao što su zečevi, za nekoliko sekundi. Kao i druge zvečarke, i rombasta oseća telesnu toplinu plena preko rupica na licu.

[причалица]

ZAPADNA KORALNA ZMIJA
Micruroides euryxanthus

Zapadna koralna zmija, sa svetlim isprekidanim telom, tipična je među američkim koralnim zmijama. Mnoge neotrovne zmije oponašaju boje koralnih zmija da bi odvratile predatore.

Ko su rođake kobri mamabi, zapadne koralne zmije imaju slično moćan otrov. Svetle trake na telu služe kao upozorenje potencijalnim predatorima da su ove zmije izuzetno opasne. Njihov otrov će usmrtiti većinu malih životinja. Jedan od deset ljudi koji se ne leče od ujeda podlegne otrovu.
Koralne zmije provode mnogo vremena pod zemljom. Njihovo tanko , cilindrično telo pokriveno glatkim ljuskama idealno je za ovakav način života, a zaobljenu glavu koriste za rivenje kroz meko tlo. Međutim, ove zmije ulaze i u podzemne odaje drugih životinja u potrazi za zmijama i gušterima na odmoru, koji su njihov glavni izvor hrane. Tokom dana retko izlaze na površinu, ali u svežini noći izlaze u lov. Zapadne koralne zmije se pare u rano leto, a ženke izlegu jaja oko mesec dana kasnije. One su jedine otrovnice u Americi koje ne rađaju žive mlade.

[причалица]

OBIČNA PODVEZIČARKA
Thamnophis sirtalis

Obične podvezičarke imaju dugo telo i malu glavu. Ima ih raznih boja, što im omogućuje kamufliranje u različitim staništima.

Obična podvezičarka nastanjuje jedan od najvećih prostora među severnoameričkim zmijama. U jednoj krajnosti obična podvezičarka živi na južnim obalama Hadsonovog zaliva u istočnoj Kanadi i uspeva da opstane tokom dugih i ledenih subarktičkih zima. Na drugoj krajnjoj tački ona živi u vlažnim, subtropskim močvarama Floride.
Podvezičarke su prisno povezane s vodom. Odlično plivaju, ali se hrane životinjama koje žive u vodi i van nje. Podvezičarke su aktivni lovci i obično moraju da jure žrtvu. Traže obrok zabadajući malu glavu u skrovišta i pukotine i napadaju plen. Dugo telo im omogućuje da se kreću velikom brzinom, a krupne oči odlično prate plen u pokretu.

Podvezičarke spavaju zimski san pod zemljom, a mnogo zmija se smesti u jednu povoljnu rupu. Parenje se odvija ubrzo posle zimskog sna. U severnim predelima sa kratkim letom pritisak za brzo parenje je veoma velik dok zmije na jugu imaju dužu sezonu razmnožavanja.

[причалица]

GRIVASTI VUK
Chrysocyon branchyrus

Grivasti vukovi imaju boju poput lisica, sa crvenkastosmeđim krznom koje je prilično dugo. Ovi kanidi su svaštojedi, jer pored mesa jedu i plodove.

Grivasi vuk živi u močvarnim i travnatim oblastima Južne Amerike, istočno od Anda. Ime mu potiče od tamnog pojasa dlake na potiljku i duž kičme. Dlake ove grive usprave se kada je životinja ugrožena.
Grivasti vukovi formiraju parove koji ostaju zajedno ceo život. Mužjaci i ženke dele teritoriju i imaju jazbine skrivene u gustoj vegetaciji. Najveći deo vremena se sklanjaju jedno od drugoga, loveći sami noću. Par provodi vreme zajedno samo u sezoni razmnožavanja - krajem zime. Oba roditelja doprinose podizanju mladunčadi, donoseći hranu u jazbinu.

Za razliku od drugih vukova, koji jure plen, grivasti vukovi vrebaju žrtve više kao lisice. Uprkos činjenici da imaju duge noge, grivasti vukovi nisu dobri trkači. Umesto toga, visina im omogućuje da proviruju preko visoke trave i traže plen.

[причалица]

SIVI VUK
Canis lupus

Sivi vukovi zavijaju da bi uspostavili vezu sa članovima čopora u daljini. Svaki član se prepoznaje po urliku.

Svi domaći psi su potomci sivih vukova koji su počeli da žive s ljudima pre više hiljada godina. Sivi vukovi su najveći psi u divljini i žive u čoporima od desetak članova. Čopor ima strogu hijerarhiju, pri čemu postoje mužjak i ženka koji su "alfa par", što znači gospodari situacije. Alfa psi se vezuju ceo život i jedini su pripadnici čopora koji se razmnožavaju. Ostatak čopora sastoji se od potomaka alfa para.
Leti pripadnici čopora često love sami, i to male životinje kao što su dabrovi ili zečevi, dok zimi čopor lovi zajedno mnogo krupnije životinje. Sivi vukovi su snažni trkači i mogu da pređu po 200km za jednu noć. Obično nanjuše plen i onda ga jure, naizmenično ga ujedajući za lice i bokove dok ovaj ne padne od iscrpljenosti.

[причалица]

MALA LISICA
Vulpes macrotis

Velike uši male lisice pune su krvnih sudova koji zrače toplinu da se životinja ohladi u vreloj pustinjskoj klimi.

Male lisice žive u suvim pustinjskim i škrtim područjima visokih platoa i dolina pored Stenovitih planina u SAD-u. Obično žive u parovima koji se razmnožavaju, ali su društvene veze veoma labave i parovi se često rastaju. Ženka ne napušta jazbinu - u nekoj napuštenoj rupi - dok doji mlade kojih u jednom okotu bude četiri ili pet. U ovom periodu se oslanja na mužjaka koji donosi hranu, uglavnom male glodare i zečeve, insekte i plodove.
Posle tri - četiri meseca mladunčad su dovoljno jaka da krenu s roditeljima u neke druge jazbine na toj teritoriji. Porodična teritorija male lisice uveliko se preklapa sa teritorijama drugih grupa na određenom prostoru. Veličina teritorije zavisi od klime. Pustinjske teritorije moraju da budu veće da obezbedile dovoljno hrane za porodicu. Mala lisica je veoma slična brzoj lisici (Vulpes velox) koja živi na velikim nizijama dalje na istok. Moguće je da dođe do hibridizacije tamo gde se preklapaju teritorije ova dva psa.

[причалица]

MALI PAS
Speothos venaticus

Ceo čopor malih pasa stisne se u jednu jazbinu da provede noć.

Mali psi su neobični članovi pseće porodice, izgledajući više kao lasice ili mungosi nego kao psi. Žive u močvarnim oblastima i u poplavljenim šumama u veoma društvenim čoporima od desetak pasa. Članovi čopora love zajedno, jureći ptice pozemljuše i glodare. Kao što je slučaj sa drugim čoporima pasa, njihove žrtve su često krupnije od njih, na primer kapibare, agati i ree. Smatra se da su izvrsni plivači, jer rone kroz vodu dok gone plen.
Mladi psi su dnevne životinje, a drže se na okupu komunicirajući visokim skičanjem dok jure kroz gustu šumu. Kad padne noć čopor se povlači u jazbinu u nekoj duplji drveta ili u napuštenoj jami. Malo se zna o društvenom sistemu unutar čopora, ali verovatno postoji hijerarhija.

Okoti od dva ili tri mladunčeta rađaju se za kišne sezone. Ženke su spremne za razmnožavanje kada dođu u kontakt s mužjacima.

[причалица]

POLARNI MEDVED
Ursus maritimus

Polarni medvedi imaju proporcionalno duži vrat od drugih vrsta medveda da bi mogli da kidišu na foke i drugi vodeni plen.

Polarni medvedi su poluvodene životinje. Žive na rubovima prostranih ledenih polja koja okružuju Severni pol, gde se hrane fokama i drugim morskim životinjama. Medvedi znaju da prevale velike daljine u potrazi za hranom, ponekad stižući duboko u unutrašnjost ili plivajući miljama preko otvorenog mora. Njihova stopala imaju dlakave tabane da bi im bilo toplije i da bi dobro hodali po ledu. Prednja stopala su takođe veoma široka, predstavljajući tako dobra vesla u vodi.
Snežnobelo krzno im pomaže da se pomešaju sa okolinom i sakriju od plena. Glavna hrana polarnog medveda je prstenasta foka. Medvedi čekaju pokraj rupa u ledu da foke izađu na površinu ili im se prikradaju preko leda. Ponekad prokopavaju do jazbina foke ispod površnog snega i pojedu mladunčad.

Polarni medvedi nabace mnogo težine leti zato što zimi imaju manje šanse da se hrane. Često se od velikog nevremena skrivaju u podzemne jazbine. Trudne ženke spavaju u velikim jazbinama tokom zimskih meseci pre nego što na svet donesu mlade u proleće. Mladunčad ostaju s majkom dve godine.

[причалица]

SMEĐI MEDVED
Ursus arctos

Smeđi medvedi imaju grbu između snažnih pleća i duže kandže od većine drugih medveda.

Smeđi medvedi žive u mnogim delovima severne hemisfere i mada pripadaju jednoj vrsti, prilično se razlikuju od mesta do mesta. Na primer, smeđi medvedi u Evropi i Aziji su manji i tamniji od svojih američkih rođaka. U Severnoj Americi postoje dve podvrste smeđeg medveda: kodijak i grizli.
Smeđi medvedi se nastanjuju na hladnim mestima, kao što su severne šume, planine i oskudna tundra. Hrane se plodovima, biljkama i malim životinjama. Samo grizli redovno napada veće životinje, kao što su jeleni i čak manji crni medvedi.

Smeđi medvedi su uglavnom usamljene životinje, iako mogu da se okupe u grupama oko velikih zaliha hrane, kao što su jata lososa ispod vodopada. Kako se zima približava, medvedi kopaju jazbine za zimski polusan. Iako veći deo zime spavaju, često na kratko izlaze iz jazbine između dva sna. Parenje se odvija u rano leto. Ženka rađa u proleće, a mladunci ostaju s njom barem dve godine.

[причалица]

AMERIČKI CRNI MEDVED
Ursus americanus

Američki crni medvedi variraju od crne do tamno - ili crvenkastosmeđe i do bledožute. Razlikuje se od grizlija na nekoliko načina; na primer, imaju kraće krzno i nemaju grbu na plećima. Takođe imaju kraće noge i kandže, što im omogućuje da se lakše penju na drveće od grizlija, bežeći tako od ovih predatora. Variraju u veličini u zavisnosti od kvaliteta raspoložive hrane.

Američki crni medvedi su najmanji medvedi u Severnoj Americi. Žive u četinarskim šumama Kanade i u nekoliko divljih podrčja čak u Meksiku. Ove šume dele sa grizlijima koji ih nekad pojedu. Njihova glavna odbrana od ovoga jeste penjanje na drvo, gde manje hitri grizli ne može da se popne.
Crni medvedi su najaktivniji noću. Tri četvrtine njihove hrane su biljne stvari, a ostatak otpada na male životinje kao što su ribe i glodari. Kao i drugi medvedi, crni medvedi takođe spavaju zimski polusan u jazbinama pod palim drvećem ili u odajama pod zemljom. Iako mnogo spavaju ipak se zimi često bude, izlazeći u tim pauzama od sna na zimsko nevreme.

Iako crni medvedi uglavnom sami idu u potragu za hranom, okupiće se oko velikog izvora hrane. Inače, drže se podalje jedan od drugoga, naročito od nepoznatih medveda. Sredinom leta mužjaci i ženki se druže jedno kraće vreme. Mužjak odlazi brzo posle parenja, a mladunčad dolaze na svet krajem zime dok se majka još nalazi u jazbini. Mladunci ostaju s majkom barem do dve godine starosti, kada ih obično otera agresija mužjaka koji se udvaraju njihovoj majci.

[причалица]

MEDVED S NAOČARIMA
Tremarctos ornatus

Medvedi s naočarima nose ovakvo ime zbog velikih belih krugova ili polukrugova beličastog krzna oko očiju.

Medved s naočarima jedina je vrsta medveda u Južnoj Americi. Živi uglavnom u bujnim šumama na visokoj nadmorskoj visini na obroncima Anda od Kolumbije na jugu čak do severnog Čilea.
Ovi medvedi su aktivni noću, naočito u suton. Tokom dana skrivaju se u pećinama, pod korenjem drveća ili na deblima stabala. Izvrsni su penjači i veliki deo vremena provode na drveću. Kada se popnu na drvo često prave platforme od slomljenog granja. Njih koriste da bi dohvatili još hrane.

Hrana medveda s naočarima uglavnom su plodovi, tako da obilazi šumu skupljajući ih. U periodima kada nema zrelih plodova ovi medvedi jedu epifite - biljke koje rastu na drugim biljkama zvane bromelijadi, uživajući u mekim jestivim srčikama ovih biljaka.

Budući da je u pitanju tropska vrsta, razmnožavanje se odvija tokom cele godine. Parovi ostaju zajedno nekoliko nedelja posle parenja, ali se mladunci rađaju sedam meseci kasnije. Mladunci ostaju s majkom barem dve godine pre nego što budu oterani od odraslih mužjaka koji žele da se pare s njihovom majkom.

[причалица]

LOS
Alces alces

Mužjaci losa su skoro dvostruko veći od ženki. Oni imaju ogromne paroške - raspona skoro 2m - i veliki podvaljak.

Losovi su najveći jeleni na svetu. Žive u hladnim četinarskim šumama koje prekrivaju planine i nizije na severu. Osim u Severnoj Americi, losovi žive u severnoj Evropi i Sibiru, ali su tamo poznati kao irvasi.

Losovi se kreću kroz šume i močvare, brsteći razno lišće, mahovine i lišajeve. Često se hrane u plićacima potoka i reka, brsteći vodenu vegetaciju. Ovi veliki jeleni znaju čak da rone i čupaju vodene biljke. Leti su najaktivniji u svitanje i suton. Zimi su aktivni tokom dana. Nogama odgrću sneg da bi došli do zatrpanih biljaka i grančica. Iako mogu da se okupe na paši, losovi provode sami najveći deo godine. U jesenjoj sezoni razmnožavanja mužjaci se bore za ženke.

[причалица]

BELOREPI JELEN
Odocoileus virginianus

Belorepi jeleni imaju smeđe krzno na gornjem delu tela, a odozdo su beli. Belo krzno se širi pod rep, što ovoj vrsti daje ime. Mužjaci odbacuju paroške sredinom zime, a novi im niču u proleće.

Belorepi ili virdžinijski jeleni, kako ih zovu u Sjedinjenim Državama, vole područja visokih trava ili šipražja gde mogu da se skrivaju u toku dana.Kada opaze predatore, podignu svoj beli rep da se vidi bela zadnjica. Ovo je vizuelno upozorenje drugim jelenima da se približava opasnost. Kada su progonjeni, dostižu brzinu od 60 km na čas.

Belorepi jeleni žive u matrujarhatima, gde svaku grupicu kontroliše odrasla ženka, koja je majka ostatku grupe. Odrasli mužjaci žive sami ili u malim muškim krdima. Tokom jesenje sezone razmožavanja mužjaci obeležavaju biljke svojim mirosom koji stvaraju žlezde na licu, i mokre u jamice koje iskopaju u tlu. Za pravo udvaranje ženki, mužjaci se bore parošcima.

[причалица]

AMERIČKA ANTILOPA
Antilocapra americana

Američke antilope imaju razgranate rogove zakrivljene unatrag. Rogovi mužjaka su malo veći nego rogovi ženki. Mužjaci takođe imaju crnu masku na licu.

Uprkos izgledu, američke antilope nisu pravi jeleni. One su jedini pripadnik posebne grupe papakara koja se zove Antilocapridae. Za razliku od pravih jelena, američke antilope nemaju parožaka nego rogove, iako su razgranati kao kod jelena.

Američke antilope su najbrži kopneni sisari u Americi. Zabeleženo je da trče 72 km na čas.

U kasnu jesen američke antilope se okupljaju u velika krda sa 1000 ili više članova. Zimu provode u ovim krdima, a kada dođe proleće razdavajaju se u male jednopolne grupe. U oktobru se stariji mužjaci bore za male teritorije koje koriste za privlačenje grupa ženki. Kada ženke uđu u te teritorije, mužjaci više ne dozvoljavaju drugim mužjacima da se približe.

[причалица]

JUŽNI PUDU
Pudu pudu

Južni pudui imaju sivosmeđe krzno. Imaju kratke, debele noge, a mužjaci imaju male klinaste paroške.

Južni pudui žive u vlažnim šumama na padinama južnih Anda. Oni su najmanji jeleni, samo malo veći od mara - dugonogih glodara koji žive u istom području.

Uglavnom su noćne životinje, iako se ponekad hrane i danju. Kroz gustu šumu se kreću polako, jedući najzrelije plodove i najsočnije lišće i pupoljke. Mnogo se trude da ostanu neprimećeni, skrivajući se što je bolje moguće. Ako su napadnuti, beže trčeći u cik-cak i često traže utočište u granju drveća.

Pudui žive sami, patrolirajući malim teritorijama i samo povremeno se susrećući sa drugim pripadnicima svoje vrste. Budući da su tako mali, dostižu zrelost mnogo brže od drugih jelena. Za razmnožavanje su spremni posle šest meseci života. Mladunčad dolaze na svet u proleće, a sledeće jeseni su spremni za aktivnost razmnožavanja, koja se odvija u to vreme.

[причалица]

PATULJASTI MARMOZET
Cebuella pygmaea

Patuljasti marmozeti imaju sivosmeđe krzno i rep sa crvenkastosmeđim prstenovima. Njihov rep je veoma elastičan i može da se omotava oko grana. Pažljivo se kreču kroz krošnje drveća da bi izbegli napad velikih ptica grabljivica.

Patuljasti marmozeti su najmanji majmuni na svetu. Visoki su 11-15 cm a teški 100-140 g. Žive među niskim biljkama koje rastu ispod visokog drveća tropskih šuma. Po ceo dan pužu kroz gustu vegetaciju u potrazi za hranom, a najaktivniji su u svežijim časovima početkom i krajem dana.
Patuljasti marmozeti jedu plodove, pupoljke cveća i insekte, ali najviše vole slatki, lepljivi sok nekih vrsta drveća. Njihovi donji očnjaci naročito su oblikovani za dubljenje rupa u kori drveća, što dovodi do curenja soka iz drveta. Drvo koje koristi grupa marmozeta biće potpuno u ranama.

Kao svi majmuni, patuljasti marmozeti žive u složenim društvima. Žive u grupama sa dva roditelja i sa osam ili devet potomaka. Porodice spavaju skupa, šćućurene na granama. Parovi koji se razmnožavaju mogu da se pare u svako doba godine, ali većina rađa male okote - obično blizance - u decembru ili junu.

[причалица]

SMEĐI KAPUCIN
Cebus apella

Kao neke druge vrste kapucina, smeđi kapucini imaju pravu kapu tamne kose na glavi, sa gustim pramenovima ili "rogovima" iznad ušiju.

Kapucini se ponekad nazivaju prstenorepi. Razlog za to je što često savijaju vrh repa u prsten. Kapucini spadaju među najinteligentnije i najprilagodljivije majmune. Žive u raznim staništima, od gustih džungli do gradova. Neki čak žive na morskoj obali, gde se hrane krabama. Neki kapucini mogu da razbiju kamenom tvrde orahe - što je primer kako životinje koriste oruđe.
Ova vrsta živi u grupama od oko 12 majmuna. Večina grupa ima jednog odraslog mužjaka koji je otac svoj deci. Majmuni mnogo čavljaju i skiče, saopštavajući jedan drugome gde se nalaze i upozoravajući na opasnost. Bez vremenski određene sezone razmnožavanja, ženke kapucina mogu da rode bebu u svako doba godine. U početku se svaka beba drži majčinih grudi, zatim jaše na njenim leđima dok se ne osamostali.

[причалица]

VEVERAN
Saimiri boliviensis

Majmuni veverani imaju crnu njušku bez dlaka i šlem tamnog krzna oko bledog lica. Njihove uši su obrasle u bledo krzno. Ostatak tela je svetlije boje, u nijansama bledožute i crvene, a pokretljivi rep ima crni vrh. Telo je vitko.

Majmuni veverani žive u raznim šumama. Najveći deo vremena provode na drveću, retko silazeci na zemlju. Međutim neke grupacije majmuna veverana napravile su sebi dom u područjima iskrčenim od drveća zbog poljoprivrede. Ovi majmuni nastoje da žive blizu potoka iz bezbedonosnih razloga. Majmuni veverani formiraju složene društvene grupe koje su veče od grupa bilo koje druge vrste majmuna u Americi. U prastarim kišnim šumama ove grupe mogu da broje do 300 članova.

Mužjaci ne pomažu u podizanju mladih i u toku sezone parenja - sušni deo godine - oni uspostavljaju hijerarhiju tako što se međusobno tuku. Samo dominanatni mužjaci mogu da se pare sa ženkama, koje rađaju jedno mladunče. Uskoro po porođaju novopečene majke teraju od sebe rasplodne mužjake, koji ponovo formiraju muške podgrupe. Muški adolescenti, previše stari da bi ostali s majkama, na kraju se priključuju ovim podgrupama, pošto se izbore za prijem.

[причалица]

CRNORUKI PAUK
Ateles geoffroyi

Majmuni pauci imaju veoma duge elastične repove i slično duge noge, otkuda su i dobili ime. To im omogućuje da budu krajnje hitri u krošnjama drveća.

Majmuni pauci su najhitriji američki primati, naročito zbog toga što im elastični rep služi kao peti ud. Ove životinje uzimaju hranu ili se drže za grane repom. Nije neobično videti nekog od ovih majmuna kako visi samo na repu.
Grupe majmuna paukova žive visoko u šumskom baldahinu i gotovo nikada ne silaze na zemlju. Najaktivniji su ujutro, a ostatak dana se odmaraju i probavljaju tvrdu biljnu hranu.

Grupe se obično sastoje od 30 članova, pri čemu je jednak broj muških i ženskih. Međutim, zapažene su i veče grupe od preko 100 članova. Mužjaci u ovim grupama brane velike teritorije redovnim obilaskom rubova dok se ženke i mladi redovno drže sredine. Mužjaci obično ostaju u grupama u kojima su rođeni dok ženke odlaze u druge grupe u dotičnom području. Razmnožavanje se odvija tokom cele godine. Majmuni pauci navodno imaju jedinstvenu odbrambenu strategiju: kada se približe potencijalni predatori - uključujući ljude - ovi majmuni ruše teške grane na njih.

[причалица]

CRVENI DREKAVAC
Alouatta seniculus

Drekavci redovno imaju crvenkastosmeđe krzno, iako neki imaju više žućkaste ili zagasite boje. Njihov snažni elastični rep ima golih mesta sa donje strane da bi se lakše hvatali njime za grane. Mužjaci su veći od ženki i obično im je krzno tamnije. Drečanje ovih majmuna, naročito mužjaka, moguće je zbog specijalnog grkljana u grlu koji pojačava glas.

Drekavci su veliki majmuni koji žive na drveću u tropskim šumama. Poznati su po glasnom drečanju koje ispunjava južnoameričke šume. Ovi majmuni imaju široke čeljusti koje im omogućuju da otvore usta toliko da mogu jako da dreče.
Drekavci ujutro najpre počnu da dreče i potom kreću u traženje hrane. Iako jedu plodove, kao što su smokve, kada ih ima, drekavci se dugo oslanjaju samo na lišče. Malo je drugih majmuna koji imaju tako jednoličnu, teško probavljivu hranu. Posle odmora sredinom dana ovi majmuni još jednom jedu pre nego što se vrate u spavaonice na drveću, još jednom se dozivajući drekom.

Grupe drekavaca sastoje se od 8-9 članova. Veće grupe se formiraju kada ima više plodova na raspolaganju. Mužjaci se međusobno bore za priključenje grupi, a pobednik može da ubije mladunčad mužjaka koga je svrgao sa prestola. Smatra se da je drečanje mehanizam za određivanje mesta obližnjih grupa. Ovi majmuni se razmnožavaju tokom cele godine. Mladi jašu na majčinim leđima do godinu dana. I mužjaci i ženke napuštaju grupe svojih majki kada su polno zreli i pridružuju se drugim grupama.

[причалица]

BELOLIKI SAKI
Pithecia pithecia

Samo beloliki sakiji imaju belo lice, po čemu su dobili ime. Ženke imaju crno ili tamnosmeđe lice. Većina sakija ima široko, okruglo lice sa zasvodenim obrvama.

Beloliki sakiji žive visoko na drveću. Hrane se tokom dana i gotovo nikad ne silaze na zemlju. Iako ponekad skaču sa drveta na drvo, nisu najhitriji majmuni. Niz debla silaze natraške i obično trče po debelim granama četvoronoške. Ponekad, međutim, znaju da prošetaju na zadnjim nogama, pri čemu ruke drže zabačene iza glave.
Najveći deo ishrane ovih majmuna sastoji se od biljaka i plodova. Međutim, takođe hvataju male kičmenjake kao što su ptice i slepi miševi. Sakiji raspore žrtve rukama pre nego što oderu kožu i jedu komade mesa. Imaju oštre zube koji su korisni za zagrizanje u šumske plodove i za sečenje mesa na kriške.

Grupa sakija zasniva se na jednom paru odraslih koji se razmnožavaju. Ostatak grupe, koja može da ima do pet članova, biće potomci glavnog para različitog uzrasta. Rasplodni par dobija jednu bebu godišnje. Većina porođaja obavlja se u sušnom periodu krajem godine.

[причалица]

NOĆNI MAJMUN
Aotus lemurinus

Noćni majmuni imaju krupne oči koje im obezbeđuju da dobro vide i noću. Njihovo gusto, vunasto krzno daje im zaobljeni izgled, a rep, koji nije elastičan, zadebljan je i kosmat na vrhu.

Nočni majmuni, koji su poznati i kao durukuli, jedini su noćni majmuni na svetu. Ovi retki majmuni žive u većini vrsta šuma izuzev onih koje su blizu vode. Biolozi su nekad mislili da je reč o samo jednoj vrsti, ali se sada zna da ima nekoliko vrsta koje žive širom Južne Amerike.
Krupne oči ovih majmuna prikupljaju dovoljno svetlosti da mogu da vide po mraku. Noćni majmuni mogu samo da vide crnobelo, ali to im ipak omogućuje da trče i skaču kroz drveće čak i po najmračnijim noćima. Danju se odmaraju u gnezdima napravljenim od suvog lišca i grančica.

Nočni majmuni žive u porodičnim grupama, s jednim odraslim parom i dvoje-troje mladih. Članovi porodice upozoravaju jedan drugoga o opasnosti koja se približava, kao što su zmije i ptice grabljivice, dugim krikovima. Ovi majmuni imaju prazne kese kože ispod brade koje naduvaju da bi pojačali utisak krikova. Noču su ovi vidni signali beskorisni, pa se nočni majmuni oslanjaju na miris i na krikove da bi komunicirali sa drugim majmunima i obližnjim grupama. Ovaj miris potiče od mokraće i žlezda na grudima koje majmuni trljaju o grane.

[причалица]

ĆELAVI UAKARI
Cacajao calvus

Ćelavi uakariji imaju bezdlako lice obrubljeno čupavim krznom, otkud im potiče i ime. Dugo krzno na telu je bledo ali izgleda crvenkastosmeđe, a retki imaju potpuno belo krzno. Njihov debeli rep proporcionalno je krači nego kod drugih majmuna Novog sveta.

Uakariji žive jedino u tropskim kišnim šumama koje su poplavljene ili su pune sporih potoka, pa su zato veoma retki. Aktivni su tokom dana, trčeči četvoronoške kroz krošnje velikog drveča. Uglavnom se hrane plodovima, ali jedu i lišče, insekte i male kičmenjake. Iako su sasvim hitri, uakariji retko skaču sa grane na granu. Gotovo nikada ne silaze na zemlju.
Uakariji žive u velikim grupama sa 10 do 30 članova. U područjima gde čovek ne seče šume ima i grupa od preko 100 članova. Grupe uakarija često se mešaju sa grupama drugih majmuna, kao što su veverani, u dnevnim pohodima na hranu. Svaka grupa ima hijerarhijsku strukturu, koja se održava međusobnom borbom oba pola. Dominantni mužjaci kontrolišu pristup ženkama tokom sezone razmnožavanja. Ženke rađaju po jednu bebu svake druge godine.

[Zolton]

Padajuća koza

http://razbibriga.net/imported/2011/07/Fainted-1.jpg

Padajuća koza je rasa domaće koze koja je karakteristična po tome da joj se mišići ukoče (zamrznu) na desetak sekundi, ukoliko se uplaše ili naglo razvesele hrani. Koze se jednostavno izvale na zemlju, a nakon "odmrzavanja" one dalje nastave svojim putem. Poznate su kao malaksave koze, koze u nesvesti i slično, a potiču iz Tenesija u SAD, prvi put su se pojavile početkom 19. veka. Dosta su popularne, pa imaju i svoj festival u regionu Maršal (Tenesi) koji se svake godine održava u oktobru. Ova pojava kočenja mišića je bezbolna i kao osobina je uzrokovana naslednim poremećajem zvanim myotonia congenita. Nije nađen još nijedan slučaj ove pojave kodangorskih koza. Životni vek ovih životinja je 12-15 godina. Ove koze su u proseku nešto manje od običnih koza. Visoke su od 43 do 64 cm, a teže od 27 do 75 kg. Imaju velike oči i pojavljuju se u standardnim bojama.


http://youtu.be/f_3Utmj4RPU

[Zolton]

ANTILOPA BONGO – Afrika

Bongo je jedna od najtajanstvenijih afričkih životinja. Ova vrsta antilope poznata je po svojim veličanstvenim, spiralnim rogovima koji krase i mužjake, ali i ženke. Živi u šumama i područjima bogatim bambusom u ekvatorijalnom delu Afrike. Plašljiva je, stidljiva, oprezna i uglavnom noćna životinja pa skoro nikad ne izlazi na otvorene prostore danju. Kreću se same ili u grupama od nekoliko antilopa.

http://razbibriga.net/clear.gif

[Zolton]

OKAPI – Afrika

Nije zebra, a nije ni žirafa – to je okapi! Ova neobična životinja koja potiče iz porodice žirafa ima crvenkastosmeđe krzno i bele pruge po nogama i stražnjici, nalik zebrinim. Okapi su uglavnom noćne životinje, a žive u mračnim šumama i jedu lišće. Bili su nam nepoznati sve do početka 20. veka.


http://razbibriga.net/clear.gif

[Zolton]

http://youtu.be/Ww9fL7eLPi8

Nista neobicno ali zanimljivo, jaguar i leopard zajedno u akciji...

[Zolton]

Najstariji pas bio je jedan labrador po imenu «Ađutant». On se rodio 14. avgusta 1936, a uginuo 20. novembra 1963 - ziveo je 27 godina i 3 meseca.

Najteži rasan pas bio je bernardinac Djuk iz SAD. On je bio težak 133kg i 800 grama

Pasji rekord u «skoku u vis» drži engleski pas Mikene, koji je odbacivši se od odskočne daske , preskočio zid visok 289m.
Najviša rasa pasa je irski vučji hrt

[Zolton]

Žirafe rastu ogromnom brzinom u prvih nekoliko dana života. Mladunče baringo žirafe Rouzi bilo je na dan rođenja visoko 1,6 m, a samo dan kasnije već je imalo 1,9 m, što znači da je raslo brzinom od 1,5 cm na sat!

[Zolton]

Najduži period trudnoće kod sisara – je kod azijskog slona. Slonica nosi mladunče 608 dana ili više od 20 meseci, a najkraći period trudnoće kod sisara je kod američkog pacova (Didelphis marsupialis), njihove ženke nose 12 do 13 dana, a ponekad i 8 dana. Ova vrsta se rađa u veoma nezrelom stanjui mladi se ostaju u trbušnoj kesei oko 10 nedelja, dok se potpuno ne formiraju.

[Zolton]

Da li ste znali ?

-da mačke žive oko 15 godina
-da su trobojne mačke uvek ženke;
-da pacov može duže da izdrži bez vode nego kamila;
-da je sibirski tigar najveća mačka na svetu;
-da se slepi miševi uvek okreću na levo kada izlaze iz pećine;
-da mrav može podići teret 50 puta teži od sopstvene težine;
-da žabe žive na svim kontinentima osim na Antarktiku;
-da ne postoje dve zebre sa istim rasporedom pruga (kao što ne postoje
dva čoveka sa istim otiskom prsta). Čak se pruge na levoj strani tela razlikuju od pruga na desnoj strani tela zebre;
-da je jezik kameleona dva puta duži od njego-vog tela;
-da vaš krevet predstavlja dom za preko 6 mil-iona prašinskih grinja;
-da detlić može kucnuti u drvo 20 puta u jedno-j sekundi;
-da je najveći glodar na svetu kapibara (Hydro-choerus hydrochoeris)
-da se najveća riba na svetu – kit ajkula (Rhincodon typus), hrani planktonom
-da Grivasti vuk (Chrysocoyn brachyurus), ne spada u rod vukova kako se to obično smatra;
-da snežni leopard (Uncia uncia), kao i "oblačasti" leopard (Neofelis nebulosa) uopšte ne spadaju u leoparde kako se to obično misli, već u posebne vrste;
-da je najbrža rasa psa Veliki engleski hrt (Greyhound) koji dostiže brzinu od 57 km/h. Ova rasa je postojala još u antičkom Egiptu, pre 6 000 godina;
-da su se nekada davno održavale trke između geparda i velikih engleskih hrtova;
-da lavica obavlja više od 90% lova;
-da se meduze sastoje od 95% vode;
-da se Persijski hrt (Saluki) pojavljuje na sumerskim rezbarijama koje datiraju još 7000 godine pre Hrista. Kaže se da "Kada god neko vidi reč 'pas' u Bibliji, to se zapravo misli na salukija".
-da je jedan od prvobitnih razloga uzgajanja pasa rase čau-čau, bio radi ishrane ljudi;
-da je jedina afrička vrsta vuka Etiopski vuk (Canis simensis). Etiopski vuk takođe spada i u jednog od najugroženijih predstavnika porodice pasa.
-da je kao rezultat ljudke panike na otkriće jednog vuka zaraženog besnilom, 1952. godine u severnom delu područja Alberta u Americi, ubijeno je trovanjem 4 200 vukova, a zajedno sa njima stradalo je i 50 000 crvenih lisica, 35 000 kojota, 7 500 risova, 1 850 dabrova, 500 tvorova i 164 pume.

[Zolton]

Da li ste znali?

1. Slonovi su jedine životinje koje ne mogu skočiti.

2. Orgazam svinje traje 30 min!!

3. Polarni medvjedi su ljevoruki.

4. Krokodili ne mogu isplaziti svoj jezik.

5. Leptir kuša (osjeća) svojim nogama.

6. Žohar može živjeti 9 dana bez svoje glave, a na kraju umire od gladi.

7. Delfini se uz ljude jedini koji vode ljubav zbog užitka.

8. Kvakanje patke ne radi jeku.

9. Morske zvijezde nemaju mozak.

10. Komarci imaju zube, čak 47.


11. Jezik kameleona dvostruko je duži od njegovog tijela.

12. Noj ima veće oko od mozga.

13. Konji spavaju stojeći i mogu provesti po nekoliko mjeseci da ne legnu.

14. Medvjedi se boje muzike.

15. Orao opazi zeca u trku s čak tri kilometra visine.

16. Lemuri, polumajmuni s Madagaskara, padaju u ljetni, a ne u zimski san.

17. Štakor može izdržati bez vode duže od kamile.

18. Pčele moraju posjetiti 4 milijuna cvjetova, preći 4 puta duži put od opsega zemlje za jedan kilogram meda.

19. Devino mlijeko se ne zgrušava.

20. Morski psi se nikada ne razbolijevaju, jer su imuni na sve poznate vrste bolesti.

21. Svinje se ne mogu znojiti.

22. Šišmiši uvijek skreću na lijevo kada izlaze iz pećine.

23. Puževi mogu spavati čitave tri godine.

24. Jastogu treba oko 7 godina da naraste i dobije masu od 500 grama.

25. Ukupna masa svih mrava na svijetu veća od ukupne mase ljudske populacije.

26. Koze i hobotnice imaju pravokutne zjenice.

27. Žabe žive na svim kontinentima osim na Antarktiku.

28. Ne postoje dvije zebre sa istim rasporedom pruga.

29. Djetlić može kucnuti u drvo 20 puta u jednoj sekundi.

30. Meduze se sastoje od 95% vode.

31. Trobojne mačke su uvijek ženke.

32. Lavica obavlja više od 90% lova.

33. Psi imaju po 17 kostiju u svakom uhu.

34. Guska je prva ptica pripitomljena od strane čovjeka.

35. Delfini spavaju s jednim otvorenim okom.

36. Bikovi su daltonisti.

37. Zlatna ribica ima moć pamćenja u intervalu od 3 sekunde.

38. Kravu je moguće voditi uz ali ne i niz stepenice.

39. Ostriga može promijeniti spol nebrojeno puta tokom života.

40. Krtica može iskopati tunel od 70 metara za jednu noć.

41. Aligatori ne mogu hodati unatraške.

42. Iguana može izdržati pod vodom 28 minuta.

43. Crv ima pet srca.

44. Pingivni mogu roniti u dubine i preko 400 metara.

45. Oktopusu se testisi nalaze na glavi.

46. Jakovo mlijeko je ružičaste boje.

47. Golubovi imaju trodimenzionalni magnetski osjet.

48. Kod slonova vlada matrijarhat.

49. Hrtovi su najbrži psi na svijetu mogu trčati brzinom većom od 70 kilometara na sat.

50. Hobotnica će početi jesti svoje krakove ako je zaista gladna.

[Cruz]

10 najotrovnijih zivotinja na svetu!


Morska osa





http://razbibriga.net/imported/2012/01/Boxjellyfishimage-1.jpg




Morska osa (Chironex fleckeri) je vrlo otrovna meduza iz reda Cubozoa i pojavljuje se u morskim podrucjima severne Australije.
Morska osa je najpoznatija po povredama koje nanosi pri napadu. Na lovkama se nalaze gusto poredjene zarne stanice sa izrazito jakim otrovom koji izaziva nepodnosljive bolove i moze ubiti u roku od 3 minuta. Kolicina otrova u jednoj zivotinji dovoljna je da ubije 60 odraslih ljudi. Smatra se da je morska osa najopasnija meduza i jedna od najopasnijih zivotinja na svetu.Kraljevska kobra


http://razbibriga.net/imported/2012/01/kingcobraindia-1.jpg


U podrucju juzne i jugoistocne Azije zivi kraljevska kobra (Ophiophagus hannah) koja je najveca zmija otrovnica na svijetu. Nisu retki primerci duzine 4,5 m, a rekordna velicina je 5,7 m. Posto zivi iskljucivo u sumskim podrucjima, retko dolazi u kontakt sa covekom, tako da je broj ugriza ove zmije vrlo mali. Najcesce budu ugrizeni krotitelji zmija u Burmi i Tajlandu koji za svoje predstave koriste ove zmije. Iako joj otrov nije narocito toksican i po svojoj snazi znatno slabiji od brojnih drugih zmija, ugriz je vrlo opasan, jer zmija ugrizom izluci veliku kolicinu otrova. Zabelezen je slucaj kada je kraljevska kobra ugrizla slona u kozni nabor na vrhu surle, pa je slon za nekoliko sati uginuo. Ove se zmije hrane iskljucivo drugim zmijama, pa se i zbog toga na latinskom zovu zmijozderi.Mramorni konusni puz


http://razbibriga.net/imported/2012/01/MarbledConeSnail-1.jpg


Conus marmoreus, poznat pod imenom "mramorni konusni puz", je vrsta predatorskog morskog puza iz porodice Conidae, konusnih puzeva ili skoljki. Ovo je ptrovan puz, kap njegovog otrova je toliko jak da moze ubiti vise od 20 ljudi. Simptomi uboda ovog puza mogu se javiti odmah ili kasnije u toku dana i to u vidu intenzivnog bola, otoka, peckanja i trnjenja. U tezim slucajevima dolazi do paralize misica, halucinacija i teskoca u disanju. Protivotrov ne postoji.Plavoprstenasta hobotnica


http://razbibriga.net/imported/2012/01/blueringedoctopus-1.jpg



Plavoprstenaste hobotnice (rod Hapalochlaena) obuhvataju tri (ili cetiri) vrste hobotnica, koje žive u Tihom okeanu, od Japana do Australije. Smatra se da su one medju najotrovnijim morskim zivotinjama.
Usprkos tome sto su malene, mogu biti opasnost za ljude. Lako ih se prepozna po plavim prstenovima na zutoj kozi. Otrov ove male hobotnice moze u roku od samo nekoliko minuta da ubije 26 odraslih ljudi. Simptomi koji se javljaju nakon ujeda su misicna slabost, utrnulost, tesko disanje i na kraju smrt. Ne postoji protivotrov.Zuti skorpion


http://razbibriga.net/imported/2012/01/death_stalker_scorpion-1.jpg



Ovaj skorpion je veoma opasan, jer poseduje koktel neurotoksina, koji izazivaju nesnosne bolove, kroznicu, komu, paralizu i na kraju smrt. Mogu se naci na Bliskom Istoku i Severnoj Africi.

[Cruz]

Stonefish - riba kamen, kamena riba

http://razbibriga.net/imported/2012/01/dangerous_stone_fish-1.jpg


Ova riba sigurnone bi pobedila na takmicenju lepote, ali bi svakako pobedila na takmicenju za najotrovniju ribu na svetu. Njen otrov izaziva takvu bol, da zrtve zele da im bolna mesta budu amputirana. Ovaj otrov se opisuje kao najgora bol poznata coveku. Simptomi su sok, paraliza i odumiranje tkiva. Ukoliko se ne pruzi medicinska pomoc u kratkom roku, moze doci do fatalnih posledica. Zive u vodama Pacifika i Indijskog okeana.Brazilski lutajuci pauk

http://razbibriga.net/imported/2012/01/brazilianwanderingspider-1.jpg

Brazilski lutajuci pauk (Phoneutria) ili banana pauk je upisan 2007. u Ginisovu knjigu rekorda kao najotrovniji pauk na svetu, odgovoran za najveci broj smrtnih slucajeva. Ima najjaci neurotoksin od svih poznatih zivih vrsta. Samo 0,006mg ovog otrova dovoljno je da ubije misa. Indijski Taipan

http://razbibriga.net/imported/2012/01/taipan-1.gif

Ova zmija je jedna od najotrovnijih na svetu. Jedan obican ujed ove zmije sadrzi toliko otrova da moze da ubije 100 odraslih ljudi ili armiju od 250.000 miseva. Njen otrov je 200-400 puta jaci od otrova kobre. Zlatna otrovna zaba

http://razbibriga.net/imported/2012/01/poisondartfrogtop10dangerousanimals-1.jpg

Ova zaba zivi u prasumama Centralne i Juzne Amerike. Dugacka je svega 5cm. Samo 2 mikrograma (glava ciode) dovoljna su da usmrte odraslu osobu. Naziv "dart" dobile su zbog toga sto domaci indijanci koriste njihov otrov da bi natopili vrhove svojih strela. Otrov akumuliraju u kozi, tako da ko god ih dotakne ili pojede bice otrovan.Naduvana (sundjerasta) riba


http://razbibriga.net/imported/2012/01/PufferFishcloseup-1.jpg

Naduvana riba (Tetraodontidae) smatra se najotrovnijim kicmenjakom na svetu, odmah posle zlatne otrovne zabe. Najvise ih ima u Jugoistocnoj Aziji, Juznoj Afrivi i Juznoj Americi. Otrov ovih riba uzrokuje nasilnu i brzu smrt. Simptomi trovanja su: oduzimanje jezika i usana, vrtoglavica, povracanje, ubrzani rad srca, otezano disanje i paraliza misica. Vecina zrtava umire nakon 4-24 sata. Ne postoji protivotrov.

[naki]

auuu ovo je divna tema :bravo:

[Cruz]

50 zanimljivosti o zivotinjama




1. Slonovi su jedine životinje koje ne mogu skočiti.

2. Orgazam svinje traje 30 min!!

3. Polarni medvjedi su ljevoruki.

4. Krokodili ne mogu isplaziti svoj jezik.

5. Leptir kuša (osjeća) svojim nogama.

6. Žohar može živjeti 9 dana bez svoje glave, a na kraju umire od gladi.

7. Delfini se uz ljude jedini koji vode ljubav zbog užitka.

8. Kvakanje patke ne radi jeku.

9. Morske zvijezde nemaju mozak.

10. Komarci imaju zube, čak 47.

11. Jezik kameleona dvostruko je duži od njegovog tijela.

12. Noj ima veće oko od mozga.

13. Konji spavaju stojeći i mogu provesti po nekoliko mjeseci da ne legnu.

14. Medvjedi se boje muzike.

15. Orao opazi zeca u trku s čak tri kilometra visine.

16. Lemuri, polumajmuni s Madagaskara, padaju u ljetni, a ne u zimski san.

17. Štakor može izdržati bez vode duže od kamile.

18. Pčele moraju posjetiti 4 milijuna cvjetova, preći 4 puta duži put od opsega zemlje za jedan kilogram meda.

19. Devino mlijeko se ne zgrušava.

20. Morski psi se nikada ne razbolijevaju, jer su imuni na sve poznate vrste bolesti.

21. Svinje se ne mogu znojiti.

22. Šišmiši uvijek skreću na lijevo kada izlaze iz pećine.

23. Puževi mogu spavati čitave tri godine.

24. Jastogu treba oko 7 godina da naraste i dobije masu od 500 grama.

25. Ukupna masa svih mrava na svijetu veća od ukupne mase ljudske populacije.

26. Koze i hobotnice imaju pravokutne zjenice.

27. Žabe žive na svim kontinentima osim na Antarktiku.

28. Ne postoje dvije zebre sa istim rasporedom pruga.

29. Djetlić može kucnuti u drvo 20 puta u jednoj sekundi.

30. Meduze se sastoje od 95% vode.

31. Trobojne mačke su uvijek ženke.

32. Lavica obavlja više od 90% lova.

33. Psi imaju po 17 kostiju u svakom uhu.

34. Guska je prva ptica pripitomljena od strane čovjeka.

35. Delfini spavaju s jednim otvorenim okom.

36. Bikovi su daltonisti.

37. Zlatna ribica ima moć pamćenja u intervalu od 3 sekunde.

38. Kravu je moguće voditi uz ali ne i niz stepenice.

39. Ostriga može promijeniti spol nebrojeno puta tokom života.

40. Krtica može iskopati tunel od 70 metara za jednu noć.

41. Aligatori ne mogu hodati unatraške.

42. Iguana može izdržati pod vodom 28 minuta.

43. Crv ima pet srca.

44. Pingivni mogu roniti u dubine i preko 400 metara.

45. Oktopusu se testisi nalaze na glavi.

46. Jakovo mlijeko je ružičaste boje.

47. Golubovi imaju trodimenzionalni magnetski osjet.

48. Kod slonova vlada matrijarhat.

49. Hrtovi su najbrži psi na svijetu mogu trčati brzinom većom od 70 kilometara na sat.

50. Hobotnica će početi jesti svoje krakove ako je zaista gladna.

[Cruz]

Evo jedne zanimljivosti o mravima, odnosno njihovoj organizaciji. Naime, mravi su pored pčela najbolje organizovano društvo. U mravljoj zajednici postoje određene podele na grupe prema kojima svaka grupa mrava ima svoje zadatke. Među nekoliko grupa najzanimljivija je grupa mrava koja boravi u dnu (podrumu) mravinjaka, a njeni članovi služe kao skladišta nektara. Mravi iz ove grupe, stomaka punih nektara čekaju u podrumu da naiđu mravi radnici kojima je neophodno okrepljenje. Mravi radnici polože svoja usta na usta mrava skladištara i tako popiju nektar.

[причалица]

MAĐARSKI i švedski naučnici izneli su novu teoriju stare misterije - zašto zebre imaju šare. Oni smatraju da se na ovaj način zebre brane od ujeda obada.
Ranije su utvrdili da obadi češće napadaju konje crne dlake, nego njihove bele rođake. A onda su na jednoj farmi napravili eksperiment - postavili su crne, bele i crno-bele table premazane lepkom koji privlači insekte. Ubedljivo najmanje obada zalepilo se za ploču čija je šara podsećala na zebrinu. Isto se ponovilo i kada su napravili modele nalik konjima i zebrama. Ipak, naučnici smatraju da ovo nije dovoljno objašnjenje i da su se štrafte kod zebri razvile zbog više faktora.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.288.html:366042-Odakle-zebri-strafte

[Cruz]

Ruski naučnici oživeli cvet iz ledenog doba

Skromna biljka belog cveta, koja raste u saksijama u jednoj ruskoj laboratoriji, trenutno je najdrevniji živi višećelijski organizam na Zemlji. Ovaj cvet iz ledenog doba, koji je davno nestao sa lice Zemlje, oživljen je zahvaljujući semenu koje su veverice pre 30.000 godina zakopale u večitom ledu Sibira, a koji je u ovom slučaju poslužio kao “ledena banka gena”.


http://razbibriga.net/imported/2012/02/215431_biljkasibir02_f-1.jpg?ver=1329817628
Ovaj beli cveti trenutno je najdrevniji živi višećelijski organizam na Zemlji


Uspeh u oživljavanju ove biljke predstavlja pravi naučni proboj i uliva nadu da bi u ledenim pustinjama mogli biti sačuvani i drugi, davno iščezli oblici života.

Seme je iskopano iz fosilnih biljih ostataka koje su arktičke kopnene veverice, koje su trčkarale ravnom tundrom bez visokog drveća, zakopale u blizini današnje Kolime u Rusiji, tokom ledenog doba, kada su ljudi planetu još uvek delili sa mamutima i neandertalcima.

Uz pomoć jakih mikroskopa je utvrđeno da su u pitanju plodovi male zeljaste biljke Silene stenophylla, čiji bliski rođaci, samo sa nešto većim bobičasti plodovima, još rastu u ovom krajevima.

Nakon toga, najmodernijom tehnikom uzgajanja poznatom kao “mikroporopagacija”, koja omogućava da se od jedne jedinke relativno brzo dobije puno biljaka, iz istrunulih plodova su izvađene još vitalne klice i iz njih su u laboratorisjkim uslovima vaskrsle 31.000 godina stare biljke, nešto drugačije od svojih današnjih rođaka, koje su najpre cvetale, a zatim donele i plod i seme, sposobno da se dalje razmnožava.

Prema rečima dr Davida Gličinskog, koji je rukovodio ovim projektom, “to pokazuje ulogu večitog leda (permafrtosta) kao skladišta drevnog genetskog matelrijala, i ukazuje da čitava Beringija (kopneni most koji je periodično povezivao Aziju i Ameriku) ima ogroman potencijal čuvanja drevnih oblika života u večitom ledu.

Izvor: Blic Online

[Cruz]

Pronašli najmanju žabu na svijetu


http://razbibriga.net/imported/clear.jpg



Profesor Chris Austin sa prvi je vidio žabicu dok je bio na odmoru na Papui Novoj Gvineji te je utvrdio da životinjice žive na otpalom lišću na tlu tropskih kišnih šuma.

Znanstvenici su otkrili najmanju žabu na svijetu u šumi na Papui Novoj Gvineji. Životinjica je dugačka tek 7,7 milimetara, a oduševila je znanstvenike svojom pojavom.

Profesor Chris Austin sa Sveučilišta u Louisiani prvi je vidio žabicu dok je bio na odmoru na Papui Novoj Gvineji te je utvrdio kako životinjice žive na otpalom lišću na tlu tropskih kišnih šuma. Istaknuo je kako će provesti intenzivnija istraživanja o žabi koju je nazvao Paedophryne amanuensis, prema selu Amau blizu kojeg ju je primijetio, piše Daily Mail.

Stručnjaci kažu da je ta vrsta žabe ekstremno minijaturna vjerojatno zbog poretka u hranidbenom lancu, pošto neke životinje ne jedu tako male žabe.
- Jako teško je u šumi pronaći žabu Paedophryne amanuensis zbog njene veličine, ali svakako se radi o izuzetnom otkriću – zaključio je profesor Austin.

24sata
Izvor: www.znanost.com

[mrav]

50 zanimljivosti o zivotinjama



1. Slonovi su jedine životinje koje ne mogu skočiti.

2. Orgazam svinje traje 30 min!!

3. Polarni medvjedi su ljevoruki.

4. Krokodili ne mogu isplaziti svoj jezik.

5. Leptir kuša (osjeća) svojim nogama.

6. Žohar može živjeti 9 dana bez svoje glave, a na kraju umire od gladi.

7. Delfini se uz ljude jedini koji vode ljubav zbog užitka.

8. Kvakanje patke ne radi jeku.

9. Morske zvijezde nemaju mozak.

10. Komarci imaju zube, čak 47.

11. Jezik kameleona dvostruko je duži od njegovog tijela.

12. Noj ima veće oko od mozga.

13. Konji spavaju stojeći i mogu provesti po nekoliko mjeseci da ne legnu.

14. Medvjedi se boje muzike.

15. Orao opazi zeca u trku s čak tri kilometra visine.

16. Lemuri, polumajmuni s Madagaskara, padaju u ljetni, a ne u zimski san.

17. Štakor može izdržati bez vode duže od kamile.

18. Pčele moraju posjetiti 4 milijuna cvjetova, preći 4 puta duži put od opsega zemlje za jedan kilogram meda.

19. Devino mlijeko se ne zgrušava.

20. Morski psi se nikada ne razbolijevaju, jer su imuni na sve poznate vrste bolesti.

21. Svinje se ne mogu znojiti.

22. Šišmiši uvijek skreću na lijevo kada izlaze iz pećine.

23. Puževi mogu spavati čitave tri godine.

24. Jastogu treba oko 7 godina da naraste i dobije masu od 500 grama.

25. Ukupna masa svih mrava na svijetu veća od ukupne mase ljudske populacije.

26. Koze i hobotnice imaju pravokutne zjenice.

27. Žabe žive na svim kontinentima osim na Antarktiku.

28. Ne postoje dvije zebre sa istim rasporedom pruga.

29. Djetlić može kucnuti u drvo 20 puta u jednoj sekundi.

30. Meduze se sastoje od 95% vode.

31. Trobojne mačke su uvijek ženke.

32. Lavica obavlja više od 90% lova.

33. Psi imaju po 17 kostiju u svakom uhu.

34. Guska je prva ptica pripitomljena od strane čovjeka.

35. Delfini spavaju s jednim otvorenim okom.

36. Bikovi su daltonisti.

37. Zlatna ribica ima moć pamćenja u intervalu od 3 sekunde.

38. Kravu je moguće voditi uz ali ne i niz stepenice.

39. Ostriga može promijeniti spol nebrojeno puta tokom života.

40. Krtica može iskopati tunel od 70 metara za jednu noć.

41. Aligatori ne mogu hodati unatraške.

42. Iguana može izdržati pod vodom 28 minuta.

43. Crv ima pet srca.

44. Pingivni mogu roniti u dubine i preko 400 metara.

45. Oktopusu se testisi nalaze na glavi.

46. Jakovo mlijeko je ružičaste boje.

47. Golubovi imaju trodimenzionalni magnetski osjet.

48. Kod slonova vlada matrijarhat.

49. Hrtovi su najbrži psi na svijetu mogu trčati brzinom većom od 70 kilometara na sat.

50. Hobotnica će početi jesti svoje krakove ako je zaista gladna.




ovo pod osam nije tacno gledo sam na tv-ejim da nije tacno

[Cruz]

Crvi iz dubine Zemljine kore: Halicephalobus mephisto


http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Čini se da predator zastrašujućeg izgleda vreba duboko ispod zemljine površine, crvolika životinja koja se naslađuje svojim žrtvama otprilike na kilometar dubine. Srećom, on je dugačak samo pola milimetra i njegove su žrtve bakterije. Svejedno je poprilično iznenađujuće pronaći višestanični organizam koji prebiva na tolikoj dubini gdje postoji mali izvor energije, a slobodan kisik je rijedak.

Ovo nije prvo iznenađenje proizašlo iz dubokih rudnika Južne Afrike, jer je skupina izvjestila o pronalasku samo jedne bakterijske vrste u uzorcima uzetim sa dubine od otprilike 3 kilometra. Istraga je sakupila dokaze koji ukazuju da se bakterijske zajednice mogu formirati na površini pukotina kamenja, živeći tako na visokim temperaturama i usred koncentracija izvađene soli koja bi inače ubila mnoge površinske organizme.

Ove bakterijske zajednice su očito pripomogle motivaciji znanstvenika da potraže nešto što bi se njima hranilo. Oni su suzili potragu na nematode, jednog od najuspješnijeg životinjskog oblika života na Zemlji, barem u okvirima svoje sposobnosti naseljavanja širokog raspona raznolikih okoliša, uključujući i neke posebno teške. Izbušili su otvore unutar rudnika i počeli filtrirati vodu (negdje od stotinu do tisuću litara po pojedinačnom izbušenom otvoru). U jednom se uzorku pojavio nematodov DNA, a drugi je iznjedrio crva koji se odbio razmnožavati u laboratoriju. Poznate su vrste (Plectus aqatilis) stigle iz drugačijeg uzorka, i napokon, drugi je otvor otkrio Halicephalobus mephisto, potpuno novu vrstu koja daje svoj prilog stanovanju u podzemlju.


http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Autori idu do krajnjih granica zbog rizika od kontaminacije kako bi pokazali da bi mephisto i ostali nematodi mogli biti trajni stanovnici dubina. Za početnike, izbušeni otvori su bili tipično zatvoreni mjesecima prije radova što znači da sve što su pronašli mora moći preživjeti u takvim uvjetima. Ispirani crvi su nađeni u sadržaju niskog postotka ugljika-14, radioaktivnog izotopa, koji se proizvodi jedino u atmosferi, a niske razine sugeriraju da tisuću godina nisu bili u doticaju s zrakom. Bakterija, koja je nađena u istim uzorcima kao i crvi, izgledala je poput onih nađenih kod površinskih zajednica. Dakle, sveukupno se čini da uzorci nisu bili kontaminirani.

Ove bakterijske zajednice također nagovještavaju da dolje postoji dovoljno života da bi se crvi mogli nahraniti. Okoliš je također hipoksičan, ali ne ispod sposobnosti crva da prežive u površinskim okruženjima. Temperature su visoke – oko 48 stupnjeva na jednom nalazištu – ali nematodi su pronađeni i u vrijeme vrućih proljeća na temperaturama samo nekoliko stupnjeva nižima od ove. Ukratko, čini se da to vjerojatno i nije baš dobar život (čak i prema standardima crva) ali pruža dovoljno kako bi organizmi preživjeli.
Autori zaključuju ukazivanjem na to da već poznajemo različite bogate zajednice, što uključuje nematode i bakterije na mjestima kao što su spilje i otvori u dubokom moru, i predlažu da bi mogao postojati mali kontinuum između ovih zajednica iz dubine i onih na još ekstremnijim dubinama.

Izvor: Ars Technica // Prijevod: Matrix World
Izvor: www.znanost.com (http://www.znanost.com)

[Cruz]

Britanski znanstvenici otkrili su novu vrstu škampa koji žive na dnu Karipskog mora, u kipućim podmorskim izvorima gdje temperatura prelazi i 450 stupnjeva Celzijevih.

ovo ne mož da izedeš nikako

Na dubini od 5000 metara postoje vulkanski izvori poznati kao “crni pušači” koji izbacuju mlazove vode bogate mineralima više od 1000 metara u zrak.


da ne lažu malo?

Ja to ne bih mogla da ti odgovorim.

[mrav]

pa ovaj deo me malo buni ili je greska zu prevodu na dubini od 5000 metara izbacuje mlaz vode više od 1000 metara u vazduh nekako mnogo bre 6000 metara koliki ja taj vulkan ako se uzme u obzir gustina vode i otpor pa mene bi to frljilo na mesecinu bez raketle izgleda (kako se gase ova bold i italik čuda ? )

[Cruz]

pa ovaj deo me malo buni ili je greska zu prevodu na dubini od 5000 metara izbacuje mlaz vode više od 1000 metara u vazduh nekako mnogo bre 6000 metara koliki ja taj vulkan ako se uzme u obzir gustina vode i otpor pa mene bi to frljilo na mesecinu bez raketle izgleda (kako se gase ova bold i italik čuda ? )

To je ipak pitanje za naucnike koji su do tog podatka dosli i za one koji su prevodili. Ako su tako napisali, uz to se potpisali, nema razloga da sumnjam.

[Cruz]

Jednooki moski pas!Ako vec pričamo o nesvakidašnjim otkrićima, onda je ova jednooka ajkula u najmanju ruku nesvakidašnja pojava.

http://razbibriga.net/imported/2012/03/1-1.jpg


56 centimetara duga ajkula ima jedno, potpuno funkcionalno oko, na sred glave - urođena "animalija" zvana kiklop, koja se javlja kod par životinjskih vrsta, a ponekad i kod ljudi.


Ranije ove godine, ribar Enrike Leon "legalno" je upecao tamnu ajkulu, u vodama kalifornijskog zaliva. Kada je rasporio ulov imao je šta i da vidi, embrion neobičnog izgleda.

Biolozi Galvan Magana i njegov kolega Marcela Bajarano Alvarez su preko fejsbuka čuli o ovom neobičnm ulovu, zatim su usledile analize i na kraju je ustanovljeno da se zaista radi o ajkuli kiklopu.


- Sve u svemu, otkrića ovako neobičnih životinja samo podsećaju naučnike da imaju još toga da nauče , i divno je iskustvo shvatiti da niste još sve videli - Izjavio je G. Magana.



http://razbibriga.net/imported/2012/03/2-3.jpg

http://razbibriga.net/imported/2012/03/3-2.jpg

http://razbibriga.net/imported/2012/03/4-1.jpg

http://razbibriga.net/imported/2012/03/5-1.jpg

http://razbibriga.net/imported/2012/03/6-2.jpg

Izvor: zivotinje.rs

[Cruz]

Sada ih je 162! Dve retke ptice guam izlegle se u zoološkom vrtu u VašingtonuDve jedinke ptice guam, vrste koja je potpuno istrebljena u divljini i živi samo u zatočeništvu, izlegle su se početkom meseca u vašingtonskom zoološkom vrtu, otkrili su čuvari.

http://razbibriga.net/imported/2012/03/225622_ptica01ap_f-1.jpg?ver=1331909263


Trećeg i četvrtog marta u Vašingtonu su se izlegle još dve ptice guam, što znači da ih sada ukupno ima 162 na svetu.

Kroz nekoliko nedelja čuvari će obaviti rutinske testove kako bi utvrdili pol životinja.

Od 82 guam ptice koje su se izlegle u Americi u zatočeništvu, jedan deo će biti vraćen u njihovo prirodno stanište na ostrvu Guam.

Ostrvo je nekada bilo krcato guam pticama, ali su istrebljene kada je jedna vrsta zmije dopremljena iz Nove Gvineje kao deo vojne opreme nakon Drugog svetskog rata. Zmije nisu imale prirodnog neprijatelja a hranile su se guam pticom.

Izvor: Blic Online

[Cruz]

Nova vrsta žabe otkrivena u NjujorkuU jednom od najvećih gradova na svetu Njujorku otkrivena je nova vrsta žabe, prenosi “Njujork tajms”.


http://razbibriga.net/imported/2012/03/225437_591pxranasphenocephalawiki_hf-1.jpg?ver=1331844255

Radi se o žabi koja pripada rodu leopard žaba. Nove vrste životinja se danas uglavnom otkrivaju u nedostupnim zabačenim predelima, gde se skrivaju u šumama, pećinama, vodi, a ova žaba je, iako već dugo živi u metropoli, do sada ostala neregistrovana. Nju su naučnici mešali sa južnom leoprad žabom, na koju veoma liči. Naučnik Džeremi Fajnberg sa Ratgers univerziteta je primetio neobične zvuke koje ispušta ovaj vodozemac i shvatio da se razlikuju od zvukova koje ispuštaju druge žabe.

On i njegove kolege su uzeli uzorke DNK, a rezultati njihove analize pokazali su da se radi o posebnoj vrsti koja tek treba da dobije ime.

Utvrđeno je da nova vrsta živi na Staten Ajlendu, a pretpostavlja se da živi i u drugim delovima grada Njujorka i njegovoj okolini.

Do sada je registrovano 14 vrsta leopard žabe, koja živi u Severnoj i Centralnoj Americi.

To su srednje velike žabe, maslinasto zelene boje sa tamnim tačkama.

Izvor: Blic Online

[Cruz]

Otkrivena još jedna biljka s “penisom”


http://razbibriga.net/imported/clear.jpg


Istraživanja Grega Wahlerta, postdoktoranda sa Sveučilišta u Utahu u SAD-u, dovela su do otkrića nove vrste unutar roda Amorphophallus, biljaka poznatih po svojem izuzetno jakom mirisu po truleži i dijelom cvata koji nalikuje penisu.


http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Wahlert (na fotografiji) je tijekom sakupljanja ljubičica na dva obližnja otoka sjeverozapadno od Madagaskara 2006. i 2007. godine naišao na jednu cvatuću jedinku. Sumnjajući da se radi o novoj vrsti za znanost uzeo je dijelove biljke kući i započeo uzgoj. Nakon konzultacije sa stručnjakom za ovaj rod iz Nizozemske zaključio je da se radi o novoj vrsti i nazvao je Amorphophallus perrieri. Miris kojim ova novootkrivena vrsta privlači oprašivače nalikuje „mirisu truljenja uginule životinje na afričkom suncu”, opisao je Wahlert.

Rod Amorphophallus čini čak oko 170 vrsta tropskih i suptropskih trajnica. Naziv roda dolazi od grčkih riječi „amporpho”, što znači bez oblika, i „phallus”, što znači penis. Naziv se odnosi na izgled klipa (spadix) koji u svojem podnožju nosi velik broj muških (gornji) i ženskih (donjih) cvjetova. Klip je obavijen tuljcem (spatha) koji štiti cvjetove i može biti raznih boja, ali obično je tamno zelenkaste do ljubičaste i crne boje. Mirisom nalik na trulež, smrdljivu ribu i sl. ove biljke privlače svoje oprašivače.

Oprašivanje se vrši na način da se mali kukci (većinom muhe) zarobe u podnožju klipa gdje se nalaze ženski cvjetovi. Iznad njih nalaze se sterilni cvjetovu u obliku kukica koji sprječavaju izlaz kukcima. Ukoliko su oprašivači sa sobom donijeli pelud s druge jedinke, onda će se pelud otresti na tučkove ženskih cvjetova, a ukoliko nisu, tada će tijekom „pritvora” kukaca muški cvjetovi sazrijeti, a kukasti sterilni cvjetovi osušiti i omogućiti slobodan izlaz kukcu. Tijekom pokušaja bijega kukci će sa sobom pokupiti velike količine peludi koju će kasnije moći prenijeti na tučkove druge jedinke.


http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

U ovaj rod spada i vrsta A. titanum ili divovski kozlac za kojeg se smatra da je jedan od najvećih cvjetova na planetu, ako cjelokupni cvat gledamo kao jedan cvijet. Divovski kozlac ima isti način oprašivanja kao i drugi kozlaci, no zanimljiv je po tome što je iznimno rijedak, cvate samo jednom u tri godine i to na svega tri dana. Kako bi uspio namamiti oprašivače, divoski kozlac ima razvijen ogroman cvat kako bi se miris mogao proširiti na iznimno velike udaljenosti u ustajalom tropskom zraku.

Osim divoskog kozlaca, ovom rodu pripada i A. konjac ili đavolji jezik, biljka koja se uvelike uzgaja u Indiji, Japanu, Kini i Koreji zbog škroba u gomoljima (kao krumpir) i čest je sastojak tradicionalnih jela. U zadnje vrijeme je jako popularan dodatak jelima tzv. glaucomannan, dodatak dobiven od vlakana iz navedene biljke. Zbog svojstva velikog upijanja vode koristi se kao sredstvo za mršavljenje, pri čemu vlakna nakon konzumiranja veće količine vode bubre u želucu i daju osjećaj sitosti.

Rod Amorphophallus pripada velikoj porodici Araceae (kozlaci) koju čini 110 rodova i oko 3700 vrsta i većinom je rasprostranjena u (sup)tropskom dijelu Zemlje, a neki od poznatijih kozlaca su naše voljene sobne biljke poput filodendrona, difenbahije, adama, slonovog uha i anturijuma.

Izvor: znanost.com

[Cruz]

Japanske pčele nasmrt kuhaju svoje napadačePčele su, biološki gledano, vrlo interesantni insekti iz više razloga. One mogu i prepoznati ljudsko lice te rješavati i neke kompliciranije računalne probleme brže od samog računala. No, zahvaljujući japanskim istraživačima sa Sveučilišta Tokyo i Tamagawa, sada znamo da pčele znaju i kuhati, piše Dnevnik.


Japanske pčele (srodne europskim) imaju velik problem kad je u pitanju azijski veliki stršljen, predatorski insekt, koji je izrazito agresivan prema manjim insektima na svojem teritoriju. Kad ti stršljeni priprijete pčelinjaku japanskih pčela, ove marljive radilice pokazuju sasvim novo ponašanje u suprotstavljanju većem neprijatelju.


Dakle te pčele jednostavno nahrupe na velikog stršljena i toliko se frenetično kreću oko njega formirane u sferu, da ga doslovce skuhaju između sebe. Ključ je u tome što će stršljen umrijeti na temperaturi od 45 stupnjeva Celzija, no pčele neće pa je dovoljno da ga zagriju na navedenu temperaturnu vrijednost i stršljen je – naprosto skuhan.


Izvor: znanost.com

[причалица]

Istraživanja američkih lekara i zoologa pokazala da crni medvedi poseduju iznenađujuću sposobnost u samoisceljivanju rana tokom zimskog sna. Rane zarastaju gotovo bez ikakvih ožiljaka, i ne dolazi do razvijanja infekcija.

Grupa naučnika, koja proučava crne medvede u Minesoti već 25 godina, nada se da će moći da otkriju kako ove životinje uspevaju same sebe da izleče u toku zimskog sna, u toku kog im je telesna temperatura smanjena, a otkucaji srca i metabolizam usporeni.


Zapaženo je da između novembra, kada se medvedi povlače u svoje jazbine, i marta (otprilike mesec dana pre nego što napuštaju skloništa) “dolazi do zalečenja rana, koje ostavljaju neznatne ožiljke”.

Za vreme hibernacije, ili zimskog sna, medvedi ne jedu, ne piju, ne izbacuju urin ni stolicu. Otkucaji srca spuštaju se sa 55 na samo pet otkucaja u minuti.

Kod ljudi, međutim, u okolnostima smanjene telesne temperature ili kada dođe do usporene ili ometene cirkulacije, dolazi do ozbiljnih komplikacija u izlečenju rana.

Zbog toga se naučnici nadaju da će uspeti da otkriju mehanizam koji stoji iza izuzetne sposobnosti medveda da izleče sami sebe.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/312900/Medvedi-sami-sebe-lece

[rile_nezni_oblak]

za kad da naucimo ovo? :eek:

[причалица]

za kad da naucimo ovo? :eek:

do petka :lol:

[rile_nezni_oblak]

dobro.. :(

[Cruz]

Upoznajte životinju kojoj preti izumiranje jer ljudi veruju da donosi smrt

Kada pogledate velike, buljave oči i klempave uši mladunčeta aj-aja, jedne vrste lemura, teško je i zamisliti da je ova retka životinja proganjana zbog sujeverja da donosi nesreću.

http://razbibriga.net/imported/2012/03/227627_lemurfoto01apbristolzoogardens_ff-1.jpg?ver=1332407337



Na Madagaskaru, odakle potiču ove životinje, ljudi ubijaju ove životinje čim ih spaze, jer se veruje da donose nesreću i smrt, zbog čega je ova vrsta na rubu izumiranja.



http://razbibriga.net/imported/2012/03/227628_lemurfoto02ap_ff-1.jpg?ver=1332407351



Lemur aj-aj smatra se i jednom od najčudnijih vrsta primata, zbog svojih neobičnih fizičkih karakteristika, kao što je na primer doživotni rast sekutića, ekstremno velike uši i srednji prst koji je skeletnog sastava, a ovim životinjama služi kao primarni senzorni organ.



http://razbibriga.net/imported/2012/03/227629_lemurfoto03apbarrybatchelor_f-1.jpg?ver=1332407683



Milionima godina lemuri koji su rođaci majmuna, ali i ljudi nesmetano su živeli i evoluirali na Madagaskaru. Oni su noćna bića, a hrane se orašastim plodovima, ostacima, te čak i izmetom drugih životinja i truleži drveća i drugih biljaka.

Izvor: Blic Online

[причалица]

Kompleksan društveni život doprineo je da mužjaci delfina provode vreme u odnosima sa oba pola, kažu naučnici.
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Istraživači su proučavali ponašanje 120 mužjaka delfina u 14 različitih grupa i ustanovili da oni imaju odnose i sa istim polom.

"Radio sam sa mužjacima delfina i njihov socijalni život je veoma intenzivan. Izgleda kao stalna drama", ispričao je američki naučnik Ričard Konor.

Za razliku od mužjaka, ženke delfina nemaju tako snažna međusobna prijateljstva.

Većina životinja stvara saveze radi odbrane svoje teritorije, a kod delfina su savezi mužjaka izuzetno čvrsti i oni provode dosta vremena zajedno pre nego što se razdvoje i pronađu ženku.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/314668/Muzjaci-delfina-biseksualni

[Cruz]

Zašto preteški bumbari mogu letjeti

Bumbarov let godinama je opisivan kao kršenje svih zakona fizike, a već ustaljena priča potaknula je znanstvenike da objasne kako ovaj fenomen i nije tako čudan koliko se čini. Mit o nemogućem letu započeo je 1918. godine nakon konstrukcije prvog aviona. Zbog same težine kukca i njegovih premalih krila zanimanje za fascinantan bumbarov let okupilo je znanstvenike, a i neke umjetnike.

Kukci su prve životinje koje su osvojile zrak, odnosno razvile organe kojima mogu letjeti. Evolucija leta kod kukaca tekla je prema usavršavanju najsitnijih detalja i postavila kukce kao najefikasnije letače na Zemlji. Pokušaji istraživanja leta kukaca krenuli su s krivom pretpostavkom da su sama krila jednostavne građe, a modeli i teorije kojima bi se simulirao let nisu uključivale kompleksnost organizama koji lete.

Za razliku od elegantnog leta leptira ili vretenaca, bumbarov let sam po sebi je veoma kaotičan i bučan. Uspoređujući odnos težine i veličine krila bumbara, pretpostavke da bumbari ne bi trebali moći letjeti su očito krive. Iako su usporedbe bumbara s avionom pretjerane, činjenica da su avioni građeni prema primjeru životinja koje lete nisu zanemarive. Tako su prve teorije uspoređivale odnose veličina bumbara i aviona te objašnjavale zašto bumbari ne bi mogli letjeti. Prosječan avion s dimenzijama, težinom i veličinom krila koji su proporcionalni istim dimenzijama kod bumbara ne bi se mogao nikako ni uzdignuti, a kamoli uspješno letjeti. Krila i građa bumbara tako se možda mogu bolje usporediti s građom helikoptera, nego li s avionom.


http://razbibriga.net/imported/clear.jpg



Činjenica da se matematički modeli ne mogu uspoređivati sa živim organizmima ipak nisu objasnili neobjašnjiv bumbarov let. Znanstvenici su procjene i fizičke modele odlučili zamijeniti proučavanjem leta same životinje. Dr. Richard Bomphrey sa Sveučilišta u Oxfordu napravio je istraživanje s bumbarom (Bombus terrestris) u zadimljenoj cijevi. Pustio je bumbara da preleti cijev te detaljno fotografirao njegove kretnje kao i kretanje dima oko samog kukca. Analizirajući let zaključio je kako se svako krilo bumbara kreće neovisno jedno od drugoga. Dim koji biva otpuhan nakon zamaha pojedinog krila ne spoji se s onim od drugog krila što znači da svaka strana tijela bumbara leti neovisno jedna od druge. Ovakav neobičan, ali funkcionalan način leta jedinstven je u cijelom životinjskom svijetu.

Evolucija leta bumbara očito je išla u pravcu u kojem je takav let bumbaru omogućio da preživi svo ovo vrijeme. U prirodi bumbari imaju funkciju transportera velikih količina peludi na svojim velikim dlakavim tijelima čime im se težina još više poveća. Prehrana nektarom daje bumbaru dovoljno energije da prsnim mišićima hirovito i jakom silom pokreće krila te s oko 2000 zamahaja u sekundi uspješno preleti velike udaljenosti. Obojanost tijela upozorava potencijalne predatore na otrovnost bumbara, a pretpostavke zašto je njegov bučan let opstao povezane su upravo s metodama upozoravanja predatora.

Izvor: Biologija.com.hr

[причалица]

http://www.youtube.com/watch?v=K_IxcqLyDnk&feature=player_embedded#at=53

Dvojica turista koji su išli u obilazak roterdamskog zoološkog vrta ostala su zatečena nakon što je jedan polarni medved bacio kamen i razbio staklo iza kog su se posetioci nalazili.
U momentu kada se začuo prasak, okrenuli su se u neverici i videli da je medved gotovo smrskao debeli sloj stakla kamenicom koju je bacio u njihovom pravcu.

Na sreću, staklo je izdržalo udarac. Predstavnik zoo vrta je izjavio kako ne veruje da je medved kamenom gađao posetioce s namerom da razbije staklo, već da se sve dogodilo najverovatnije kao posledica igre.

izvor: www.blic.rs (http://www.blic.rs)

[Cruz]

Otkrivena džungla algi ispod polarnog leda

Pod ledom u blizini Aljaske naučnici NASA otkrili su površinu fitoplanktona dužine 100 kilometara. Ovaj nalaz šokirao je i same naučnike, koji ga porede sa "otkrićem prašuma Amazona usred pustinje Mohave".

http://razbibriga.net/imported/2012/06/251160_nasa01_f-1.jpg?ver=1339509372


Zeleni fitoplankton dosad je mogao da se nađe samo u moru Čukči između Rusije i Japana, a naučnici su mislili da postoji samo na otvorenom moru.

Naučnici su, naime, ranije verovali da led blokira sunčevu svetlost neophodnu za rast vodenih biljaka, tako da ih je ova formacija fitoplanktona duga kao 1.000 fudbalskih igrališta zapanjila.

Fitoplanktoni su mikroskopske alge, koje čine osnovu lanca ishrane u okeanima, i imaju ogroman uticaj na klimu naše planete. Ovi majušni jednoćelijski organizmi svakodnevnu usisavaju 45 milijardi tona ugljen-dioksida i proizvode polovinu kisonika neophodnog za život na Zemlji.


http://razbibriga.net/imported/2012/06/251161_nasa02_f-1.jpg?ver=1339509488
Naučnica Karen Frej, koja je sprovela merenja u otopljenom jezeru, ispred ledolomca Obalske straže

Do svog fascinantnog otkrića naučnici su došli tokom Nasine ekspedicije ICESCAPE, koja je imala za cilj da istraži uticaj klimatskih promena na Čukči more.

Kada su uz pomoć ledolomca Obalske straže u julu prošle godine probili više metara debeo led, uočili su neobično velike količine fluorescentnog hlorofila, koji ukazuje na prisustvo biljaka koje vrše fotosintezu.

Nakon temeljnog istraživanja, utvrdili su da je pod ledom prisutno četiri puta više planktona nego u obližnjim vodama bez leda, a izveštaj o ovom spektakularnom otkriću objavljen je u naučnom časopisu “Sajens”.

Prinuđeni da promene dosadašnje mišljenje o ledu, naučnici su zaključili da baseni leda koji se topi, umesto da blokiraju sunčevu svelost, deluju kao uveličavajuće staklo, koje povećava koncentraciju sunčeve svelosti u vodi i na taj način omogućava brz rast fitoplanktona.

Izvor: Blic Online

[причалица]

Belo jagnje sa crnim tufnama, koje je majka odbacila odmah nakon rođenja, dobilo je novi dom. Neobičnu životinju usvojila je ženka dalmatinca.

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Zoi i Spoti

Kada je na jednoj farmi u Australiji na svet došlo belo jagnje sa crnim tufnama, domaćini nisu mogli da veruju svojim očima. Podjednako iznenađena bila je i ovca, koja je odmah odbacila mladunče, smatrajući ga previše čudnim.


Srećom, razigrano jagnje koje je dobilo ime Spoti (pegav) našlo je novu majku - ženku dalmatinca Zoi, koja ga je prihvatila kao da je u pitanju štene.

- Zoi je iskusna majka. I sama je nekoliko puta donosila štence na svet, a znala je i da usvaja tuđe mladunce. Trenutno je u teranju, tako da Spoti nije mogao da naiđe u boljem trenutku - izjavio je za AP vlasnik farme, Džon Bolton.

On je dodao da crne tufne nisu imale presudnu ulogu, odnosno da bi Zoi prihvatila Spotija i kada ne bi podsećao na njeno štene.


http://www.youtube.com/watch?v=uyWmvoYkDVY&feature=player_embedded

izvor: www.blic.rs

[причалица]

Stidljiva mimoza je biljke koja naglo skupi listove kada je dodinete, da bi se samo par minuta kasnije potpuno oporavila.

http://www.blic.rs/data/images/2012-09-04/270737_mimoza-02_f.jpg?ver=1346765220

Čim je dodirnete, njeni listovi se savijaju ka unutra, kao da se stidi ili beži od napadača. Naučnici veruju da stidljiva mimoza koristi mogućnost savijanja listova da bi osujetila potencijalne predatore.

http://www.blic.rs/data/images/2012-09-04/270736_mimoza-01_f.jpg?ver=1346765228

Poreklom je iz Južne i Centralne Amerike, a može se naći širom sveta. Otrovna je ako se proguta, a jačina otrova je kao kod kobre.


http://www.youtube.com/watch?v=Zq3UuHlPLQU&feature=player_embedded#at=10

izvor: www.blic.rs

[причалица]

Najstarija zabeležena ptica u divljini, 62-godišnja ženka albatrosa, postala je majka.

http://www.blic.rs/data/images/2013-02-07/311881_albatros-mudrost-wiki_ff.jpg?ver=1360271731
Mudrost sa ptićem koje se izleglo u martu 2011, kada je ptica imala 60 godina

Ptica, koju su biolozi imenovali Mudrost (Wisdom), izlegla je u nedelju, 3. februara, ptića na atolu Midvej u Pacifičkom okeanu, šestog u poslednjih šest godina, preneo je “Merkjuri njuz”.

- Da je žena, za dve godine bi išla u starački dom, a ova ptica i dalje svake godine podiže mlade i preleće Pacifički okean. Prosto neverovatno – izjavio je Brus Piterdžon, šef Severnoameričkog programa za ptice pri Američkoj geološkoj službi.


Albatros je izlegao zdravog ptića, istakli su naučnici.
-Ovo je veoma uzbudljivo. Ako su ove ptice sposobne za razmnožavanje i u 62. godini, to je zapanjujuće – rekla je Ejmi Grinbaum, saradnica kustosa za uzgoj ptica u Akvarijumu Monterej bej.

Istraživači su ovoj ženki albatrosa stavili identifikacioni prsten još 1956, kada je naučnik Čendler Robins procenio njenu starost na pet godina. Od tada je ovoj ptici promenjeno pet prstenova.

Ženka albatrosa svake godine dolazi da snese jaje na Midveju, udaljenom ostrvu severozapadno od Havaja. Poprište pomorske bitke iz 1942, Midvej je danas sklonište za stotine hiljada gnezda albatrosa svake godine.

Albatrosi svake godine snesu jedno jaje. Čuveni su po tome što mogu da preleću neverovatne razdaljine. Albatrosi lete hiljadama kilometara preko okeana, upravljajući se strujama u vazduhu. Hrane se uglavnom ribom i lignjama.

Naučnici su procenili da je Mudrost, ako je letela uobičajenim rutama, verovatno prelazila 80.500 kilometara godišnje kao odrasla ptica. To je najmanje tri do pet miliona pređenih kilometara, otkako je dobila prvi prsten, što je isto što i četiri do šest putovanja od Zemlje do Meseca i nazad.

Većina albatrosa koji žive na području severnog Pacifika, poput Mudrosti, živi između 12 i 40 godina, iako su zabeleženi primerci stari oko 50 godina. Čak oko 70 odsto svetske populacije ovih ptica gnezdi se na Midveju. Istraživači procenjuju da je Mudrost izlegla 35 ptića u poslednjih pola veka.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Zanimljivosti/366699/Albatros-star-62-godine-izlegao-ptica

[причалица]

Kako sove okreću glavu za skoro pun krug


http://www.nationalgeographic.rs/thumbnail.php?file=images/2013/02/kako_sova_okrece_glavu_aps_937107148.jpg&size=article_large


U stilu scena iz horor filmova sove mogu da rotiraju svoje vratove za čak 270 stepeni bez pucanja krvnih sudova i kidanja tetiva…

Za nevešto oko, ova pojava može izgledati kao filmska magija, ali naučnici sa Medicinskog fakulteta pri univerzitetu Džon Hopkins sada imaju podatke koji objašnjavaju ovu bizarnu veštinu koja već godinama zapanjuje ljubitelje ptica.Dok ljudi i ostale životinje mogu jednostavno da pomeraju oči kako bi posmatrali okolinu ili jednostavno koriste periferni vid, sove moraju da okrenu čitavu glavu za isti efekat. Ove ptice imaju fiksirane očne duplje, što znači da ne mogu rotirati oči, već je u igri ozbiljan pokret vratom.„Ptice su građene tako da njihovo telo može da podnese ekstremne pokrete“, kaže Erik Forsman, biolog koji proučava divlje životinje pri U.S. Forest Service. „Tkivo i krvni sudovi su napravljeni fleksibilno tako da ne dolazi do pucanja".

Okretanje glave

Sove su daleko fleksibilnije od ljudi pre svega zato što im je glava povezana sa telom samo jednim zglobom. Kod ljudi je to drugačije jer imaju dva zgloba što ograničava našu sposobnost rotacije glave, dodaje Forsman. Sove imaju više pršljenova, male kosti koje čine vrat i kičmu i to im omogućava širok spektar pokreta.

Ipak, čak i sa ovim skeletnim prednostima, ptičije telo nije u stanju da izdrži baš toliko ekstremne nivoe pokreta.

Za potrebe ovog istraživanja, tim sa Džona Hopkinsa je dobio 12 mrtvih ptica iz edukativnih centra i kreirao je 3D slike njihovih krvnih sudova i kostiju. Kako se navodi u izveštaju, naučnici su takođe ubrizgavali boju i tečnu crvenu plastiku u tela kao bi očuvali arterije pre seciranja.

Tim je otkrio da sove imaju rezervne arterije koje nude sveže zalihe hranljivih materija, koje se aktiviraju kada se krvni sudove zatvore usled brzog okretanja glave.

Sove nisu jedine

Forsman smatra da je to moćna osobina, ali nije jedinstvena za sove. Mnogo ptica ima sličnu sposobnost da gleda iza sebe. Crvenorepi jastrebovi, na primer, imaju sličnu osobinu fleksibilnosti kao njihovi noćni rođaci.

„Brojne su prednosti života sa očima na leđima, jer možete, recimo, primetiti predatora koji vam se prikrada“, dodaje Forsman.

Sove možda nisu kuriozitet u životinjskom carstvu, ali su zato zaslužile svoj kutak u holivudskim horor filmovima. Sa svojim loptastim očima i lovačkim sposobnostima, ove ptice mogu prokrčiti svoj put iz jednog trilera u drugi.

http://www.nationalgeographic.rs/vesti/849-kako-to-sove-okrecu-glavu-za-skoro-360-stepeni.html