Pogledaj Punu Verziju : Корени Српске Хералдике
Корени Српске Хералдике
Љубомир Стевовић
Српски грб је заједно са српском државом почео да се развија у Средњем веку под утицајем
Византије. Два главна елемента српског грба, двоглави бели орао у полету и штит са крстом и
четири слова «С» воде порекло од династија Немањића и Лазаревића, односно од византијских
династија Комнина и Палеолога. Као и у Византији, ови хералдички симболи су настали независно
један од другог, али за разлику од византијских, српски симболи су имали срећу да се пре 120
година споје у грбу обновљене Краљевине Србије. Зато је за проучавање наше хералдике потребно
да се прво направи преглед византијске хералдике и највиших дворских титула; деспота,
севастократора и кесара.
ВИЗАНТИЈА
1.1. ВИЗАНТИЈСКИ ШТИТ
Прву византијску заставу је направио цар Константин Велики (рођен 274. у Нишу, цар
306-337.). Легенда каже да је Константин 312. г. пред битку са римским побуњеницима видео на
небу крст и речи «У овом знаку ћеш победити».1 Одмах је ставио златан крст на црвену
квадратну ратну заставу и победио. Тако је настао чувени Константинов стег, државна застава
Византије, иако у то доба грбови још нису постојали.
Грбови су почели да се развијају као идентификациони симболи крсташких трупа у XII веку. У
византијски културни простор стижу 1204., када су Крсташи освојили Цариград и прогласили
Латинско царство. Основни знак крсташких грбова је био штит са крстом и четири фигуре
између кракова. Цареви из француске породице Куртне су за грб Латинског царства узели
Константинов стег, ставили га на штит и додали му четири златника са 1 Eusebius; Vita
Constantini, 1, 28 2 крстићима (сл. 2).
Након пада Цариграда Комнини су основали Трапезунтско царство у Малој Азији и за грб узели
златног двоглавог орла у полету на црвеном пољу.3 Године 1261. никејски цар Михаијло VIII
Палеолог је ослободио Цариград од крсташке окупације и за грб обновљене Византије је узео
црвени штит са златним крстом и четири златна слова «В»,4 византијским «вита», почетним
словом Византије (сл. 3). Овај грб се у хералдици краће зове «Византијски штит». Године 1402.
Стефан Лазаревић је од византијског регента Јована VII добио титулу деспота и по угледу на
Византијски штит узео за грб Српске Деспотовине црвени штит са сребрним (белим) крстом и
четири слова «С», које се у старосрпској азбуци звало «слово», почетним словом Србије (сл. 4).5
Византијски и Српски штит имају почетна слова својих држава, и тек у XVII веку их је француски
хералдичар Вилтон6 прогласио за «оцила» јер западна хералдика није знала за слова у грбу већ
само за геометријске фигуре и слике из природе.
http://razbibriga.net/imported/2011/07/stev02-1.jpg
http://razbibriga.net/imported/2011/07/stev03-1.jpg
http://razbibriga.net/imported/2011/07/stev04-1.jpg
http://razbibriga.net/imported/2011/07/stev05-1.jpg
1.2. ДВОГЛАВИ ОРАО
Двоглави орао се појављује прво у Месопотамији петнаестак векова пре Христа,
као диполни симбол старих религија које су кулминирале у Заратустрином учењу да
у васиони добри бог светлости Ахура Маздао ратује са богом мрака Ахриманом. У
старој грчкој политеистичкој религији, од осмог века пре Христа, врховни бог је био
Зевс, господар неба, громова и времена. Седео је на свом престолу на врху Олимпа
са свежњем муња у левој, и скиптром, на коме је стајао орао, у десној руци. Врховни
римски бог, који је одговарао Зевсу, звао се Јупитер, и његов једноглави орао је био
симбол римске државе и легија.
Поред Константиновог стега, у Византији се у почетку користио и једноглави орао,
као симбол старе римске државне власти. Међутим, у хришћанској теологији орао је
знак Светог Јована Богослова и представља духовне висине до којих се винуо овај
писац Еванђеља и Апокалипсе. Тако се у Византији око Х века опетпојавио стари
двоглави орао, сада као симбол који према Христовим речима: «Дајте цару царево, а
Богу Божије» опомиње на равнотежу између човекових духовних и материјалних
потреба.9 Овај тип византијског двоглавог орла са полураширеним крилима и
опуштеним перима, који се спрема за лет, у хералдици се дефинише као «двоглави
орао у полету».10
http://razbibriga.net/imported/2011/07/stev06-1.jpg http://razbibriga.net/imported/2011/07/stev07-1.jpg
1.3. ДЕСПОТИ, СЕВАСТОКРАТОРИ И КЕСАРИ
За један век владања Византијом (1081-1185.) Комнини су формирали систем од
три највише дворске титуле, који је уз мала прилагођавања опстао све до краја
Царства 1453. До Комнина, од победе цара Ираклија над Персијанцима 629, највиша
титула после царске титуле Василевс (βασιλεύς), била је кесар (од caesar, титуле Римских царева).
У току борбе за престо, Алексије I Комнин (цар 1081-1118) је свом зету Нићифору
Мелисину обећао титулу кесара. После ступања на престо, цар Алексије је желео да
и свом старијем брату Исаку додели неку високу титулу. Пошто је брат ближи род од
зета, који је постао кесар, за Исака је морала да се уведе нова, виша титула. Тако је
Алексије од Севаст, грчког превода латинске речи Август (augustus), превисоки,
величанствени, титуле римских царева коју је увео Октавијан (цар 31. године пре до
14. године после Христа) и византијске царске титуле аутократор (самодржац) 1081.
створио нову титулу севастократора, одредио да буде изнад титуле кесара, и
доделио је брату Исаку.
Титула севастократора је била највише дворско достојанство све док цар Манојло I
Комнин (цар 1143-1180) није увео титулу деспота. Пошто је по доласку на престо
својој браћи Андронику и Исаку доделио титуле севастократора, а није имао мушке
деце, цар Манојло је 1163. за престолонаследника узео свог зета, угарског принца
Белу Алексија, и специјално за њега увео титулу деспота (господар), која је по рангу
била између царске и севастократорске. Кад је цар Манојло 1169. добио сина, одузео
је Бели титулу деспота и дао му титулу кесара.14 Према Псеудо-Кодиновом спису о
дворским службама из средине XIV века деспоти, севастократори и кесари нису имали
никакве одрeђене дужности, осим ако их цар не пошаље у неку нарочиту мисију.15
Њихове титуле су биле доживотне, али не и наследне. Искључиво право располагања
титулама деспота, севастократора и кесара је имао цар; само он је могао да их
додељује и одузима.
Од 1163-1204. титулу деспота је носио царев зет, ако цар није имао директног
наследника престола, а царева браћа и зетови су имали титулу севастократора. У
обновљеном Византијском царству (1261-1453.) најстарији царев син је као савладар
носио царску титулу василевса а остали синови титулу деспота. За време династије
Палеолога (1261-1453.) звање деспота се шири на зетове царске породице, цареву
браћу, шураке и остале чланове уже родбине, а титулу севастократора су добијали
цареви даљи рођаци и истакнути великаши. Деспоти и севастократори су се рангирали
и зависности од сродства према цару. Тако према Псеудо-Кодину цареви синови,
уколико имају деспотску титулу, долазе по рангу испред деспота и севастократора који
су царева браћа или зетови. Титулу кесара су углавном добијале старе, доказане
војсковође.
1.4. КРУНЕ, ВЕНЦИ, САКОСИ И КОЛАСТЕ АЗДИЈЕ
Византијска косморама је полазила од јединства свемира са универзалним царством
које одржава светски поредак. Византијски цар је изабраник Божји, вођа целог света,
чувар и заштитник Хришћанске вере, једини законити цар на Земљи. Као што је царева
власт произилазила од Бога, тако је и свака друга власт на земљи произилазила из
царске власти.
1.5. Снага византијских идеја је била тако јака да су и владари независних држава
признавали идеалну супрематију византијског цара. Цар је потврђивао стране владаре
и њихова права, додељивао им је титуле и инсигније, и тиме их укључивао у
византијску светску хијерархију, у којој је била места за све.
Од Константина Великог византијски цареви су носили отворене круне које су се
састојале од златног обруча, украшеног драгим камењем, са крстом изнад чела, и
препендулијама (πρεπενούλια), нискама бисера које су висиле низ слепоочнице.
Константин Порфирогенит, говорећи о цару Михајлу III Аморијанцу (842-867), тај тип
круне назива кесарикион (καισαρικιον). Назив кесарикион потиче од Caesar, титуле
римских царева, који су носили сличне венце али без крста.
Византијски цар је кесарима и страним владарима давао једноставније отворене
круне без препендулија, које су се звале «стефанос» (венац). Стефаноси су изнад чела
имали златну плочицу са драгим камењем - камару (6”:VD”, свод).
http://razbibriga.net/imported/2011/07/stev08-1.jpg http://razbibriga.net/imported/2011/07/stev09-1.jpg
Један од ретких сачуваних византијских стефаноса се налази у основи мађарске
круне Светог Стефана. То је венац који је мађарски краљ Геза I (краљ 1074-1077)
примио од византијског цара Михајла VII Дуке (цар 1071-1078.).23 Иако је венац
касније надограђиван, на њему се налазе портрети (минијатуре од емајла) цара
Михајла са кесарикионом на глави (сл. 7) и краља Гезе са оригиналним стефаносом,
тако знамо његов првобитни изглед (сл.8).
Три века касније, царске круне су добиле полусферан облик (сл. 9) и ново име
дијадимат, дијадема (διαδήµατος, διαδ0µα), док су стефаноси остали непромењени. О
разликама између дијадимата и стефаноса говори Ана Комнина (1083-1148.) у спису
о свом оцу цару Алексију Комнину (1081-1118.): «Дијадимат царев, као половина
кугле, обухватао је и покривао целу главу, и био је окићен са свих страна бисером и
драгим камењем, неким што је било у дијадему усађено а неким што је висило. С обе
стране главе висиле су низа слепе очи ниске бисера и драгог камења, лупкајући по
образима, и то је накит који као царски цару припада. Стефаноси пак кесара и
севастократора окићени су бисером и драгим камењем овде онде, и не покривају
главу одозго.»
У обновљеној Византији царска круна је добила куполастији облик, који прелази
половину кугле, и ново име стема (круна).29 Стема је имала златан обруч и лук који
иде од чела, преко темена до потиљка (сл. 10). Они су богато украшени бисерима и
драгим камењем, и служе као конструкција за куполу од кадифе, која је исто украшена
бисерима и драгим камењем. На врху лука се налазио велики драги камен орфанос
(ορπφοανοσ, камен «самац»), који је касније замењен крстом.
Царска власт у Византији је у почетку, према римској традицији, била изборна.
Политичке и војничке странке су бирале и постављале цареве. Током времена
византијски цареви су изборили право да сами одређују престолонаследника из редова
својих синова, браће, рођака, зетова или усвојеника.
Избор и устоличење престолонаследника се обављало по свим законима као за
избор новог цара: прво су давали сагласност војска и сенат, и затим га је патријарх
крунисао у цркви Свете Софије. После ових церемонија, престолонаследник је
постајао царев савладар. Стари цар је био врховни владар у Византији, држао је сву
власт, док је млади цар био само савладар, без суверене власти. Византијски цар
je имаo титулу василевс (βασιλεύς, цар). Уз стему, цар је носио богату пурпурну
одору (сл. 10 и 12) која се звала сакос (σάχχος). Престолонаследник као царев
савладар је исто имао титулу василевс и носио стему и сакос. Остали царски синови
имају титулу деспота и деспотске инсигније. У свечаним приликама византијски
цареви су после 1261. године стајали на црвеном јастуку са златним двоглавим
орловима у полету, грбу Трапезунтског царства, да би симболички показали
континуитет Царства, да се надовезују на Комнине (сл. 10). Трапезунтски цареви, из
династије Комнина, наравно нису стајали на свом грбу, него на обичном црвеном
јастуку.
http://razbibriga.net/imported/2011/07/stev10-1.jpg http://razbibriga.net/imported/2011/07/stev11-1.jpg http://razbibriga.net/imported/2011/07/stev12-1.jpg
Деспоти, севастократори и кесари су и даље носили венце без ниски бисера али под
новим, прецизнијим именом стематогирион (,крунски венац, од , круна и (круг). У
зависности од ранга носиоца, стематогириони су имали четири или једну златну
плочицу са драгим камењем - камару (свод). Пре 1204. стематогирионе са четири
камаре - спреда, позади и са страна - су носили деспоти, а севастократори са једном
камаром и то спреда (сл. 11). У обновљеној Византији деспоти царски синови су
носили стематогирионе са четири камаре, остали деспоти са само једном камаром. Уз
венце, деспоти, севастократори и кесари су као знак достојанства носили и богато
украшена одела са златним двоглавим орловима у полету. У доба династија Комнина
и Анђела (1081-1204.) златом извезени двоглави орлови у круговима су красили
деспотске, севастократорске и кесарске огртаче, који се у нашим народним песмама
зову коласте аздије. Име су добили од старосрпских речи; коло - круг и хаздеи,
хаздеја - свечано одело, која је настала од грчке речи са истим значењем. Деспотске
коласте аздије су биле од црвеног, севастократорске од плавог а кесарске од
зеленог броката. Током времена дворски костим и церемонијал су се мењали и у XIV
веку двоглави орлови су се постављали и на друге свечане одоре, шаторе, седла,
итд. али су боје чинова остале непромењене. На слици 11. је приказан севастократор
Константин Комнин са севастократорским инсигнијама; огрнут је плавом коластом
аздијом и на глави носи стематогирионом са једном камаром.
http://razbibriga.net/imported/2011/07/stev13-1.jpg
(Цар Манојло II Палеолог, царица Јелена Драгаш и три сина; царевић Јован, деспот
Теодор и деспот Андроник (слева на десно) Хијерархијски ред у византијској царској
породици је најбоље илустрован у повељи цара цара Манојла II Палеолога из 1425.
године (сл. 12).39 Царевић Јован и цар Манојло имају исте стеме и сакосе. Деспоти
Теодор и Андроник носе стематогирионе и црвене коласте аздије. На крају стоји
царица Јелена Драгаш, ћерка Константина Драгаша, унука деспота Дејана Драгаша и
Теодоре, сестре цара Душана.)
(Преузето: ''Светигора'' бр.153.; Митрополија Црногорско-приморска; Цетиње;
Божић 2004.; стр.32.-35.)
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.